NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

23. MART

ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
NIKONA i sto devedeset i devet učenika njegovih,
s njim postradalih

U GRADU Neapolju, u Italiji, beše čovek, po imenu Nikon, oficir rimski, lep, veseo i hrabar, po veri neznabožac, rođen od oca neznabožca i naučen idolopoklonstvu. Ali mu majka beše hrišćanka. Ona ga je stalno upoznavala sa Hristovom verom, pričala mu o sili krsta Hristova, i govorila: Sine moj mili, ako ti se desi da zapadneš u neku opasnost, kao što to često biva u boju, ti ogradi sebe krsnim znakom, i izbavićeš se iz ruku neprijatelja. I ne samo što ćeš se izbaviti iz ruku neprijatelja, nego ćeš izbeći i svaku ranu, jer te nikakva strela neće raniti, ni koplje, ni mač, i ti ćeš usred okršaja ostati nepovređen.
Jednom Nikon sam sa svojom četom stupi u borbu sa nadmoćnijim protivnikom, nastade silna seča, i Nikonova četa bi opkoljena i sasvim blizu konačne pogibije. Videći kako mu izginuše vrlo mnogi vojnici, i sam u smrtnoj opasnosti, Nikon se seti majčinog saveta, pogleda u nebo, prekrsti se i zavapi iz dubine srca: Hriste, Bože svemoćni, javi na meni u ovom času silu krsta Tvog, da bih odsada i ja bio sluga tvoj, i obožavao Te zajedno sa mojom majkom! – Rekavši to, on se ispuni neobičnom silom, jurnu na neprijatelje, kopljem pobi oko sto osamdeset njih, a druge nagna u bekstvo. I niko mu ne mogade protivstati, tako je silno dejstvovala u njemu sila krsta Hristova.
I proslavi Nikon Boga, govoreći: Veliki je Bog hrišćanski! On znamenjem krsta Svog svetog pobeđuje neprijatelje i razgoni. – I Nikonovi vojnici divljahu se svome vođi, govoreći: O čuda nebeskog promisla! nikada nismo ni videli ni čuli da se iko tako junački borio, kao što sada videsmo Nikona.
Hvaleći Boga, Nikon se vrati doma, i ispriča majci svojoj šta Gospod Hristos učini s njim u boju silom svetoga krsta. A mati njegova, veoma obradovana time reče: Blagodarim presvetom imenu Tvom, Gospode, koji hoćeš da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine! Sada, Gospode, usliši molitvu sluškinje Tvoje, i udostoji sina mog banje preporoda, koja nam je darovana na otpuštanje grehova, i nauči ga tvoriti volju Tvoju, da bi, ugodivši Tebi, dobio od Tebe obećana večna blaga.
I stade Nikon raspitivati majku svoju: Kako čovek može postati potpun hrišćanin? I majka mu odgovori: Treba ti da postiš četrdeset dana, i da te hrišćanski sveštenik poučava hrišćanskoj veri. Zatim treba da se odrekneš Satane i svih dela njegovih, i da, verujući u Hrista Boga, primiš sveto krštenje. Na taj način ćeš postati istinski hrišćanin i sluga Hristov. – Tada Nikon reče: Živ mi Gospod, bolje mi je da budem sluga Njegov nego jelinski idolopoklonik i oficir. Neću više da se klanjam kamenju, niti kojoj drugoj tvari, već Bogu jedinome, koji je stvorio nebo i zemlju i more, i sve što je u njima. – A poklonivši se do zemlje majci svojoj, reče joj: Moli se za mene slugu tvog, majko moja, da mi Bog da dobrog Anđela, voću i čuvara duše i tela mog, da pod njegovim rukovodstvom obretem nekog slugu Božjeg, koji bi me udostojio svetog krštenja, i naučio me tvoriti volju Hrista istinitog Boga našeg, i uvrstio me u duhovno stado Hristovo. Jer da me tvoje pouke, o česna majko moja, nisu otrgle od jelinske zablude i uputile na poznanje istinitog Boga, za kratko vreme mene bi pakao progutao, i ja bih dopao muka sa svima onima koji ne znaju Boga i koji se sada muče u adu. I opet: moli se za mene, majko moja!
Rekavši to, on žurno pođe iz kuće. A majka ga uhvati za ruku, i sa zakletvom ga moli da se vrati k njoj kad bude primio sveto krštenje, da bi je sahranio, pošto je već stara i očekuje skoru smrt. Zatim se pomoli za njega, snabde ga za put sa dosta zlata, naročito svojim materinskim blagoslovom, i isprati ta da traži hrišćanskog sveštenika. Jer u ta opaka vremena, kada su velika gonjenja bila na hrišćane, sveštenici i učitelji hrišćanski krili su se po pustinjama i gorama, te nije bilo lako naći koga od njih, poučiti se istinama vere, i dobiti sveto krštenje.
Iz kuće Nikon ode na morsko pristanište, ukrca se u lađu, i otplovi u Carigrad. Posle njegovog odlaska vojnici ga stadoše usrdno tražiti po Neapolju zbog velikog junaštva koje pokaza, a i starešine gradske pitahu majku njegovu, gde joj je sin. Ona odgovaraše: Ne znam, ode nekuda. Nikon pak, sluga Božji, vođen blagodaću Gospodnjom, doputova do ostrva Hiosa[1]. Tamo se pope na jednu visoku goru, provede u molitvi osam dana, moleći se Bogu da mu pokaže gde može naći takvog slugu Gospodnjeg, koji bi mu dao željeno sveto krštenje i poučio ga svetim tajnama vere. I javi se Nikonu u noćnom viđenju Anđeo Božji u vidu episkopa, dade mu žezal koji je na vrhu imao krst, i naredi mu da ide na morsku obalu. Otišavši izjutra na obalu, on nađe lađu gde ga čeka. Jer isti Anđeo Gospodnji javi se mornarima, naredivši im da pričekaju Nikona koji će k njima doći sa gore noseći žezal sa krstom na vrhu. Nikon sede na lađu, i uz povoljan vetar oni za dva dana stigoše do jedne gore, zvane Ganos[2]. Na toj gori nalazio se episkop kizički[3] Teodosije, koji se sa mnoštvom monaha tu skrivao od neznabožaca za vreme gonjenja. I episkop bejaše monasima tu kao ava i iguman. Njemu bi otkriveno od Boga o Nikonu, i on iziđe sa monasima svojim na pristanište. I uzevši Nikona, odvede ga u svoju pećinu. I pošto ga oglasi, on ga krsti u ime Svete Trojice, i pričesti ga prečistim Tajnama Hristovim.
Pošto primi sveto krštenje, blaženi Nikon življaše u tom pećinskom manastiru, učeći se božanstvenim knjigama i ugledajući se na inočki život. Zatim radi krotosti svoje i sam bi obučen u inočki obraz. A bratija neka govorahu za njega da liči na anđela Božjeg, videći njegovo smirenje i krotost, post i uzdržanje, i svenoćno stajanje u psalmopjeniju bez sna. On u trudovima beše trpeljiv, u ljubavi velik, u pošćenju nesravnjiv, u učenju i čitanju knjiga nenasit, u noćnim molitvama neumoran, i u svima monaškim podvizima svesrdno revnosan. I sav život njegov beše bez poroka, tako da mu se divljahu sva bratija i sam sveti episkop Teodosije.
Pošto na takav način blaženi Nikon provede tri godine na toj gori, bi episkopu božanstveno otkrivenje: Anđeo Gospodnji predstade mu u snu, i reče mu: Pre no što otputuješ iz ovog života, umesto sebe postavi za episkopa Nikona, koga si krstio i zamonašio, poveri mu stado svoje, i naredi mu da se sa svima preseli u Siciliju, da monasi ne bi ovde izginuli od varvara, koji će uskoro navaliti na ovo mesto.
Posle ovog viđenja sveti episkop Teodosije rukopoloži blaženog Nikona najpre za đakona, potom za prezvitera, pa ga onda hirotonisa za episkopa. I poverivši mu sto i devedeset inoka, sveti Teodosije se upokoji u Gospodu, i sveti Nikon ga česno sahrani.
Zatim se sveti Nikon sa svima monasima ukrca u lađu, i otputova na ostrvo Lezvos[4], gde pristadoše u gradu Mitileni[5], i tu provedoše dva dana. Odatle otploviše do ostrva Naksosa[6]. Od ovog ostrva, Božjom pomoću, za dvadeset i dva dana stigoše u Italiju, u Neapolj. Došavši u svoj zavičaj Neapolj, sveti Nikon zateče živu svoju blaženu majku. Kada ga ugleda, ona mu sa suzama radosnicama obisnu o vrat, i grljaše ga. Zatim poklonivši se pred Bogom do zemlje, ona govoraše: Blagodarim presvetom imenu Tvom, Gospode, što si mi doveo sina u anđelskom činu i u episkopskom dostojanstvu. I sada, Gospode moj, usliši mene sluškinju Tvoju, i primi dušu moju u ruke Tvoje! – Završivši ovu molitvu, blažena žena odmah u miru predade duh svoj Gospodu. I svi koji to videše, proslaviše Boga, i sahraniše je česno sa psalmopjenijem.
A kad se rašču po gradu da je Nikon došao, posetiše ga neki vojnici, koji su bili u četi njegovoj. I nasamo ga pitahu: Zaklinjemo te višnjom silom, reci nam, otkuda ti dođe ona snaga i hrabrost, što ih pokaza u boju, da li od mađija ili od nekog drugog dejstva? Nauči nas, da bismo i mi mogli biti takvi. Sveti im odgovori: Verujte mi, braćo, u boju me učiniše hrabrim ne mađije, niti išta drugo, već jedino pomoć časnog krsta Hristovog. Kada se krstom naoružah, niko mi ne mogaše protivstati, jer sila Božja, koja u krsnom znaku dejstvuje, pobeđivaše sve neprijatelje.
Kada to čuše ovi vojnici, pripadoše k nogama svetog episkopa Nikona, govoreći: Smiluj se na nas, sveče Božji, i povedi nas sa sobom da, kao što nas ti izbavi u boju od neprijatelja, tako i sada postanemo sa tobom učesnici carstva nebeskog. – I ti vojnici, kojih beše devet na broju, tog časa ostaviše žene i decu i braću i kuće svoje, i pođoše za svetim Nikonom.
Prepodobni Nikon onda sa njima i ostalim učenicima svojim sede na lađu, i otplovi u Siciliju. Tamo se iskrcaše kraj jedne vrlo visoke gore Tavromenije[7]. Odatle krenuše u unutrašnjost, i posle dugog putovanja dođoše do reke Asinos. Pored reke nađoše jedno staro prostrano kupatilo od kamena, u pustom mestu, zvanom Higija, i tu se nastaniše. Mesto beše bezmolvno i divno, i zemlja dobra za obrađivanje. Odmah napraviše gradine, zasadiše voćke, i življahu. Tu prepodobni episkop Nikon krsti onih devet drugova, bivših vojnika, i postriže ih u monaštvo.
Pošto prođe dosta godina, a gonjenje na hrišćane ne prestajaše, bi obavešten knez Sicilije Kvintijan da pored reke Asinos žive neki ljudi koji počituju nebeskog Boga, učitelj im je episkop Nikon, a našim se zakonima ne pokoravaju, niti naše bogove počituju. Čuvši to, knez se razjari, i odmah posla četu vojnika da sve te ljude pohvataju i dovedu k njemu na isleđenje. Kada četa stiže do ukazanog mesta, vojnici upitaše: Gde je Nikon i njegovi drugovi, koji se carskim zakonima ne pokoravaju, niti bogove poštuju? Sveti Nikon im odgovori: Dobro došli, deco moja, dobro došli! Jer Gospod moj Hristos preko vas poziva mene i moje. – A bratija pripadoše molitvi, moleći Boga da ih blagodaću svojom ukrepi na podvig. Ali, primorani od vojnika da odmah krenu, oni završiše molitvu, i pođoše ka knezu, vođeni od vojnika kao ovce na zaklanje. A preblaženi otac naš Nikon sokoljaše ih putem, govreći: Držite se junački, braćo moja, i budite neustrašivi pred mučiteljem! Jer evo završava se tečenje naše, i nama se otvoriše vrata nebeska. Stojmo junački za veru Hristovu pred besnim mučiteljem! Govorimo slobodno pred njim! Čujmo glas Dobroga Pastira našeg koji govori: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28).
Kada sveti predstadoše knezu na nečastivom sudu, on ih besno pogleda, i upita: Zar tako zastraniste u ništavnoj i bezumnoj nadi, zavedeni od ovog mađioničara Nikona, da ni besmrtne bogove ne počitujete, niti se zakonima njihovim pokoravate? A sveti kao jednim ustima odgovoriše: Hrišćani smo, i nikada nećemo napustiti veru našu; i nadu našu ne polažemo u ništavila, nego u Gospoda Boga, koji je stvorio nebo i zemlju i more, i sve što je u njima. A bogovi tvoji su nemi i gluvi, neosetljivo kamenje, delo ruku ljudskih, i slični su im oni koji se uzdaju u njih.
Videvši čvrstu i nepokolebljivu veru svetih, knez pomisli: Ako ih ubrzo ne pobijem, oni će vrlo mnoge zavesti u svoju zabludu. I naredi da ih nage i povaljene nemilosrdno biju volovskim žilama. Zatim izdade naredbu da ih sve, osim svetog Nikona, odvedu do onog kupatila gde su živeli, i tamo mačem poseku. I odvedoše ih tamo na posečenje. I kada sveti mučenici saviše pod mač česne glave svoje, oni govorahu: U ruke Tvoje, Gospode, predajemo duše svoje, jer nas Tebe radi ubijaju vas dan, drže nas kao ovce koje su za klanje. – I posečeni biše prepodobni učenici svetog Nikona, ili bolje – samoga Hrista, njih sto devedeset i devet. A tela njihova, po naredbi mučiteljevoj, predadoše ognju.
A prepodobnog Nikona mučitelj vrže okovana u tamnicu, i smišljaše najljuću smrt za njega. No te noći u tamnici javi se svetom Nikonu Anđeo Božji u snu, i reče mu: Budi junak u Bogu, Nikone, vojniče Hristov, i veseli se, jer Hristos Bog naš primi žrtvu tvojih sto devedeset i devet učenika kao miris miomira, i uđoše u dvore u kojima Nebeski Ženik obitava. – Kada Anđeo to izgovori, gle, sveti Nikon ugleda pred sobom presvetlu devicu: ona je sijala jače od sunca, haljine njene behu od zlata i sapfira, u rukama je imala lava belog kao sneg. A stajaše ta devica u polju, kraj reke Psimit, na istočnoj strani. Na zapadu pak stajahu dva vrlo visoka čoveka, njihove glave dosezahu do neba, u rukama im behu ognjena koplja, i oni razgovarahu sa javivšom se devicom, govoreći: Zašto smo danas dokoni? Poslani smo od Nebeskog Cara u boj protiv Kvintijana. Evo čekamo ga, a on ne izlazi. – Tada im svetlonosna devica ona doviknu, govoreći: Juče Kvintijan pogubi sto devedeset i devet slugu Hristovih, i sada taj isti mučitelj smišlja protiv učitelja njihovog Nikona, koji sva lukavstva vražija vaistinu pobedi, još strašnije stvari. No Kvintijan će ubrzo doći na to mesto, gde ga vi čekate. Rekavši to, ona im iz ruku svojih pusti lava, govoreći: Eto vam i njega; on će vam pomoći protiv mučitelja.
Kada se posle tog viđenja prepodobni episkop Nikon trže od sna, veoma se obradova. I hvaleći i slaveći Boga, on viđenje svoje ispriča dečaku svom Heromenu, koji mu je služio, koji kasnije i opisa njegovo žitije i stradanje. A pričajući dečaku svoje viđenje, sveti proreče da će Kvintijan ubrzo umreti ljutom smrću.
Sutradan naredi knez Kvintijan da svetog Nikona izvedu preda nj na sud, i upita ga: Ko si i, otkuda si? I mađijama koje vere ti opčini tolike ljude te odoše u smrt, i tako zbog tvog bezumlja lišiše sebe lepote sunca i krasote meseca? – Sveti Nikon mu odgovori: O ispunjeni svake nepravde! ko sam, i koje sam vere, kazao sam ti ne samo ja, nego si to i od drugih čuo, naročito od mnogih svetih, koje si ti, zaslepljen bezbožjem svojim, juče pobio. I sada ti opet potvrđujem, čuj: hrišćanin sam čvrst i postojan, nada mi je Bog – Tvorac neba i zemlje, On će te predati na nepodnošljive muke zbog bezdušnog nasilništva tvog i bogomrskog bezbožja.
Na ove reči riknu mučitelj kao lav, i naredi da nagog svetitelja vežu za ruke i noge o četiri koca, i pod njim tako rastegnutim zapale vatru i peku ga na njoj. Tako mučen, svetitelj se na živom ugljevlju odmaraše kao na cvetnom polju, pevajući i govoreći: Ti si tvrđava moja, Gospode, i pribežište moje! Ti me izbavljaš od ljutih vragova mojih! – I rekoše sluge mučitelju: Gospodine kneže, mi već malaksasmo ložeći vatru i pekući ovoga, ali se njega vatra ne dotiče.
Tada skinuše svetog Nikona s mučilišta, i knez naredi da ga besnim konjima vežu za repove, i ovi ga u trku rastrgnu. No čim svetitelja vezaše konj’ma za repove, on pruži desnu ruku prema konjima, prekrsti ih, i tog časa se bes konja pretvori u ovčiju krotost, i konji stadoše kao ukopani, i ne htedoše se maknuti s mesta, iako su ih sluge silno tukli.
Videći to, mučitelj se razljuti na konje, i naredi da im preseku žile na nogama. A konji, po Božjem narećenju, kao nekada Valaamova magarica, ljudskim glasom progovoriše i rekoše: Bog naš na nebu i na zemlji sve što htede satvori; i nas sada ubijaju radi svetog Nikona.
Tada knez naredi da mučenika okuju u železne okove, i sa visoke stene rinu u duboku provaliju. No i kad to učiniše, mučenik ostade nepovređen, jer ga rinuta Anđeo Božji podiže, skinu mu okove, izvede iz provalije, i svetitelj opet stade na gledalištu pred mučiteljem živ i zdrav. Ugledavši ga, knez se zaprepasti. I reče mu: O kako je veliko staranje bogova naših o tebi, Nikone! Ne vidiš li, koliko se brinu oko tebe, i neće da unište telo tvoje? Pošto si dakle poznao njihovu dobrotu, ti im sada prinesi žrtvu, i budi im prijatelj. Svetitelj odgovori: Anatema na te, i na bogove tvoje, i na one koji se uzdaju u njih!
I naredi knez da svetitelju lice kamenjem sakruše, i jezik mu kleštama iščupaju, pa odvedu na ono mesto gde je s učenicima svojim živeo, i tamo mu odseku glavu. I bi sveti sveštenomučenik Nikon posečen kraj reke Asinos, pod kiparisom, u vreme cara Dekija[8]. A telo svetiteljevo bi ostavljeno u polju da ga zverovi i ptice pojedu.
Knez pak Kvintijan onoga dana kada osudi svetog Nikona na posečenje, pođe u grad Panormu[9] da prigrabi sebi imovinu svete mučenice Agatije (vidi pod 5. februarom), koju kratko vreme pre ovoga beše mučeništvom umorio. I kada se prevožaše preko gorespomenute reke Psimit, konji njegovi, koje takođe prevožahu s njim, iznenada pobesneše i jurnuše na njega: jedan mu zubima izgriza lice, i potpuno unakazi, a drugi ga nogama izgazi namrtvo i u reku strovali. I utopi se bednik, zlo završivši svoj zli život, prema proroštvu svetog Nikona.
A česno telo svetog mučenika Nikona ležaše nesahranjeno na mestu posečenja. No neko čobanče, s besnim duhom, zakači se i padne na mrtvo telo Hristovog mučenika, i isceli se, jer sila svetiteljeva izagna duha, koji iziđe iz čobančeta vičući i jaučući: Teško meni! teško meni! kuda ću pobeći od lica Nikonova?
Ovo čudo, isceljeno čobanče ispriča ljudima. Saznavši za to, episkop grada Mesine[10] uze svoj plir i, vođen onim čobančetom, ode i obrete mnogostradalno telo prepodobnomučenika, i uze ga. Tako isto obrete u onom kupatilu i tela svetih učenika njegovih čitava, nimalo od ognja povređena. I sva ih česno sahrani, slaveći Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKONA PEČERSKOG

KADA Gospodu bi ugodno da posađenu u Rusiji mladicu monaškog života učini mnogoplodnom, On privede k iskusnom i trudoljubivom prvonačalniku ruskog monaštva – svetom Antoniju, koji se beše počeo podvizivati u pešteri, prepodobnog Nikona. Revnosno prohodeći stupnjeve monaških vrlina prepodobni Nikon tako u svemu podražavaše svoga nastavnika i učitelja, da se pokaza dostojan da ga sveti Antonije postavi za vođu i rukovođu monaha u duhovnom vinogradu isposničkog podvizavanja. Jer lica koja dolažahu k prepodobnom Antoniju sa željom da prime ravnoangelni obraz, on ih sam poučavaše vrlinama, a prepodobnom Nikonu nalagaše da ih postrizava, pošto on beše jerej i iskusan crnorizac. I ova dva podvižnika, kao Mojsije i Aaron, delahu u duhovnom vinogradu, tvoreći rodove pokajanja, dostojne prenosa iz Egipta ovoga sveta u onu obećanu zemlju nebesku. Jer prepodobni Antonije donese zakon sa Svete Gore Atonske, kao Mojsije sa Sinajske; a prepodobni Nikon delaše po naređenju Antonija kao Aron, počastvovan činom sveštenstva. Sve delovanje svoje on vršaše sa svakom poslušnošću, doživljujući od dela svog ne samo radosti, već i nevolje junački podnoseći, i blagodareći Boga za sve. Velike radosti duhovne on se udostoji, kada postriže prepodobnog oca našeg Teodosija[11], koji se uskoro pokaza kao veliki nastavnik monaškog života u Rusiji. Obradova se duhom i onda kada postriže znamenitog bojarina, blaženog Varlaama[12], i upravnika kneževog imanja i ljubimca njegovog, blaženog Jefrema[13], evnuha. No zbog ovih postriga on dožive ne malu muku: jer knez Izjaslav[14], saznavši za njihovo postriženje veoma se razgnevi na prepodobne i naredi da mu odmah dovedu onoga od njih koji je izvršio postrig. Sluge odoše i ubrzo dovedoše k njemu blaženoga Nikona.
Pogledavši s gnevom na svetitelja, knez ga upita: Jesi li ti postrigao bojarina i evnuha bez moga naređenja? Prepodobni Nikon smelo odgovori: Blagodaću Božjom ja ih postrigoh po naređenju Nebeskog Cara Isusa Hrista, koji ih je pozvao na takav podvig. Knez se još više razjari i reče: Ili ih usavetuj da se vrate domu svom, ili ću tebe i sve one oko tebe poslati na zatočenje, i narediću da se vaša peštera raskopa. Blaženi Nikon odgovori: Gospodaru, čini sa mnom što ti je volja! a meni ne dolikuje da vojnike odvraćam od Nebeskog Cara.
Posle ovoga sveti Antonije, i oni što behu sa njim, izađoše iz peštere sa namerom da idu u neki drugi kraj zbog kneževog gneva i prekora blaženom Nikonu. Ali jedan od službenika kneževih kaza to kneginji. A ona potseti kneza na gnev Božji koji postiže njenu otadžbinu, Poljsku, zato što njen otac, Boleslav Hrabri[15] protera crnorisce koji behu postrigli Mojsija Ugrina[16], i govoraše mu: Poslušaj me, gospodaru, i ne gnevi se. Jer u našoj zemlji isto tako biše prognani takvi crnorisci, i mnoge nevolje dogodiše se zbog njih. Stoga pazi, gospodaru, da se to ne dogodi i u tvojoj zemlji.
Čuvši to, knez se poboja gneva Božija, i otpusti blaženog Nikona naredivši mu da se vrati u pešteru. A za onima koji behu otišli iz peštere posla s molbom da se vrate natrag. No, oni, pošto ih tri dana moliše, jedva se vratiše u svoju pešteru, kao što se o tome govori u žitiju prepodobnog Antonija.
Posle takve napasti prepodobni otac naš Nikon provoćaše u pešteri vrlo surov život; i odnese molitvom i postom mnoge pobede nad zlim dusima; i beše jednakog života sa prepodobnim ocima Antonijem i Teodosijem, tako da oni kao tri svetionika sijahu u mraku i razgonjahu tamu demonsku.
Zatim, kada se bratija umnoži u pešteri, zažele blaženi Nikon da se povuče u samoću i da sam samcit bezmolstvuje, molitveno tihuje. Pošto se posavetova sa prepodobnim Antonijem, i porazgovara sa drugim crnoriscem, Bugarinom Svetogorcem, iz manastira svetog Mine, on otputova sa ovim. Kada dođoše na more, oni se tu rastadoše. Bugarin, krenuvši za Carigrad, nađe usred mora ostrvo na kome se nastani. On provede tamo mnogo godina, trpeći zimu i glad, i tako u miru skonča; ostrvo se to i do danas naziva Bugarinovo. Veliki pak Nikon otide na Tmutarakansko ostrvo[17] i, našavši u blizini grada nenaseljeno mesto, on se nastani tamo, bezmolstvujući – molitveno tihujući i služeći Bogu revnosno, prilažući trud na trud, i zadivljujući ljuDe svojim neobičnim životom. Slava njegova raširi se na sve strane, i k njemu stadoše dolaziti građani i mnogi drugi; i divljahu se njegovom životu, jer još ne behu utvrđeni u veri, niti što behu čuli o monaškom životu. No potom, rukovođeni Bogom, oni stadoše želeti da naslede monašku dobrodušnost, i moljahu prepodobnog Nikona da ih postrigava. On ih poučavaše i postrigavaše, i sagradi tamo crkvu Presvete Bogorodice. I tako, blagodaću Božjom a molitvama prepodobnog Nikona procveta to mesto i niče slavni manastir, potpuno sličan Pečerskom manastiru.
Po smrti Rostislava Vladimiroviča[18], kneza Tmutarakanskog ostrva, prepodobni otac naš Nikon bi umoljen od tamošnjih žitelja da ide k Svjatoslavu Jaroslaviču[19], knezu Černjigovskom, i zamoli ga da im svog sina Gljeba uputi na presto Tmutarakanski. Došavši u grad Černjigov i srećno svršivši povereni mu posao, prepodobni krenu u Kijev i dođe u Pečerski manastir k blaženom igumanu Teodosiju. Ugledavši jedan drugog, oni obojica padoše na zemlju i pokloniše se jedan drugome. Zatim ustavši, oni se zagrliše i dugo plakahu, pošto se davno ne behu videli. Posle toga prepodobni Teodosije moljaše blaženog Nikona da ne odlazi od njega dok su oboje u telu. Blaženi Nikon mu obeća, govoreć(i: Idem samo da sredim svoj mnastir, pa ću se odmah, ako Bog hoće, vratiti natrag.
On tako i uradi. Došavši na Tmutarakansko ostrvo sa knezom Gljebom Svjatoslavičem, i ovaj sede na presto, prepodobni postupi po svom obećanju: sredi svoj manastir i vrati se natrag k prepodobnom Teodosiju. Došavši u Pečerski manastir, on svega sebe predade prepodobnom Teodosiju i sa svakom radošću pokoravaše mu se. A prepodobni Teodosije veoma ga ljubljaše i smatraše ga kao oca svog; stoga, i kada bi kuda odlazio iz manastira, on tada poveravaše bratiju blaženome Nikonu, kao najstarijem od sviju, da ih poučava i čuva. Prepodobni Teodosije, sam poučavajući bratiju duhovnim poukama, često je naređivao i blaženom Nikonu da to radi, pošto je bio načitan. Mnogo puta, kada je blaženi Nikon povezivao i koričio knjige, jer je bio vičan tome poslu, sam prepodobni Teodosije seo bi pored njega i spremao mu konce potrebne za taj posao. Takva beše u njih smirenost i ljubav međusobna. No kada potom ovaj blaženi bezmolvnik – molitveni ćutljivac vide svađu među knezovima ruskim, u kojoj Svjatoslav progna iz Kijeva svoga brata Izjaslava i zauze presto, ožalosti se. I ne mogući podnositi metež, izazvan tim događajem, on, da bi sačuvao spokojstvo duha, namisli da se ponovo vrati na svoje ostrvo. Prepodobni Teodosije ga moljaše mnogo, kao i ranije, da se ne rastaju dok su u telu. No blaženi Nikon, izmolivši oproštaj, otputova sa dva crnorisca i provede tamo nekoliko godina u svom uobičajenom podvigu.
Po prestavljenju prepodobnog Teodosija, za igumanovanja blaženog Stefana, prepodobni Nikon, pobuđen bratoljubljem, opet dođe da poseti prepodobnog Teodosija; i veoma se ožalosti kada svog ljubljenog prijatelja ne zateče u telu: i odluči da ostalo vreme svoga života provede u njegovom manastiru. Često odlazeći na svetiteljev grob, on prolivaše i suze žalosnice i suze radosnice: žalosnice, od tuge što se rastao sa ljubljenim bratom; radosnice, iz blagodarnosti Bogu što je u Rusiji zasijao kao svetionik svojim ravnoangelnim životom, na koga on, Nikon, rukama svojim stavi sveti anđelski obraz monaški. Posle igumanovanja svetog Stefana, bratija, videći da je prepodobni Nikon najstariji od sviju, i pošto sam prepodobni Teodosije beše primio postrig iz njegovih ruku, po volji Božjoj i po odluci svih izabraše njega za svog igumana kao ravnog po životu prepodobnim ocima Antoniju i Teodosiju. Oni mu se s ljubavlju pokoravahu i u svemu ga kao oca i nastavnika slušahu, videći u njemu jednom lik njih obojice. Mnogo puta neprijatelj i nenavidnik dobra, đavo, pokušavao je da i ovom prepodobnom, kao i blaženom igumanu Stefanu, pravi smetnje u staranju o dušama Bogom poverenog mu stada, želeći da ga mržnjom digne protiv njega, ali nikada nije uspevao u tome, nego je posramljen bežao, jer njegova tama nije mogla nadvladati svetlost dobrih dela blaženoga Nikona.
Ovaj blaženi iguman, budući svome stadu obrazac čudesnih vrlina, tako ugodi Bogu, da se za vreme njegovog igumanstva predivno ukrasi ikonama sveta, Bogom sazdana, crkva Pečerska: jer k zemaljskim molitvama ovog blaženog strojitelja pridružiše se svojim nebeskim molitvama prijatelji njegovi, prepodobni Antonije i Teodosije, i poslaše k njemu ikonopisce iz Carigrada, davši im kao platu zlato. Blaženi iguman Nikon pokaza tim ikonopiscima likove svojih ljubljenih prijatelja, prepodobnih otaca Antonija i Teodosija, preminulih pre deset godina. Ikonopisci odmah poznaše u njima ljude koji im se u Carigradu javiše, pogodiše ih i poslaše k igumanu Nikonu. Pored toga oni ispričaše i druga divna čudesa: kada su oni hteli da se vrate, njima se javi sveta Pečerska crkva, i ikona Presvete Bogorodice koja im zapreti da se ne vraćaju; i kada plovljahu čamcem niz reku, oni na čudesan način doploviše do gore uz vodu. Ikonopisci koji na tako čudesan način dođoše, staranjem blaženog igumana Nikona dadoše se na posao oko ukrašavanja crkve, pri čemu se opet dogodiše čudesa. Jer se sama ikona Presvete Bogorodice u oltaru na čudesan način pretvori u mozaik i sinu kao sunce, i golub izlete iz njenih usta, kao što o tome opširno piše u kazivanju Paterika o crkvi Pečerskoj. Sve se to zbi na nebeske molitve prepodobnih otaca Antonija i Teodosija, i na tada još zemaljske molitve blaženog igumana Nikona.
Zatim i sam nezaboravni iguman prepodobni otac naš Nikon, pošto raznovrsnim podvizima svog ravnoangelnog života divno ukrasi svu svetu obitelj Pečersku, posle dugotrajnih trudova, upokoji se u Gospodu u 1088. godini, za vlade velikog kneza Kijevskog Vsevoloda Jaroslaviča. I telo njegovo bi položeno u istoj svetoj obitelji Pečerskoj, u pešteri, gde čudotvornom neraspadljivošću moštiju svojih on posvedočuje svetost svoju, kojom i po smrti čudotvorno ukrašava svoju svetu obitelj; a duhom se preseli u nebeske obitelji da se tamo, zajedno sa jednoživotnim prijateljima svojim, prepodobnim ocima Antonijem i Teodosijem, naslađuje neiskazanim gledanjem slave Božje lice u lice. I tamo oni, kao tri svetilnika, predstoje prestolu Trosunčanog Božanstva, obasjavani večnom slavom, i kao oci mole se za nas čeda svoja da se udostojimo postati naslednici blagodati njihove i slave, budući blagoprijatni Gospodu, kome slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FILITA I LIDIJE,
i drugih s njima

OVI sveti mučenici potradaše 125. godine, u vreme cara Adrijana[20]. Svi oni behu hrišćani po prizvanju i svakodnevno služahu istinitome Bogu. Sveti Filit beše carski senator. On, žena njegova Lidija, i dva deteta njihova, Teoprepije i Makedon, biše kao hrišćani izvedeni pred cara Adrijana. No car, pošto ne mogade protivstati mudrosti svetoga Filita, posla ih u Slavoniju k vojvodi Amfilohiju. Ovaj odmah naredi da ih sve obese o drvo, i da im tela stružu drvenim noževima. Tada poverova u Hrista Kronid, komentarisije = komandir tamničke straže, koji zajedno sa svetim mučenicima bi bačen u tamnicu. Te noći, kada se sveti mučenici moljahu i pevahu sveštene pesme, njima se javiše nebeski anđeli, utešiše ih i okrepiše na podvig mučeništva.
Sutradan sveti mučenici biše ponova izvedeni pred Amfilohija, i on im reče: Za vas su spremljene mnoge muke i kazne! – I naredi te ih baciše u kazan, u kome je ključao zejtin pomešan sa sumporom, i – o, čuda! – kazan se tog trenutka , . ohladi. Poražen takvim čudom, vojvoda Amfilohije verova u Hrista, i rekavši: „Gospode Isuse Hriste, pomozi mi!“ sam uđe u kazan; i dođe k njemu božanski glas koji govoraše: „Uslišena je tvoja molitva; hajde k meni!“
Kada za to saznade car Adrijan, dišući gnevom i pretnjama, dođe iz Rima u Slavoniju. I naredi da se kazan pun zejtina greje punih sedam dana, pa da se u njega bace svih šest mučenika. No kada mučenike svete baciše u kazan, oni blagodaću Božjom ostadoše čitavi i nepovređeni.
Posramljen ovim čudom, car Adrijan se vrati u Rim. A sveti mučenici, moleći se i blagodareći Bogu, predadoše duše svoje Gospodu, i primiše od Njega vence mučeničke.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DOMETIJA

I3. Frigije. Postradao za Gospoda Hrista posečen mačem za carovanja Julijana Odstupnika (361. do 363. g.).

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VASILIJA MANGAZEJSKOG

SIN sitnog jaroslavskog trgovca; služio kao kalfa kod jednoga trgovca u gradu Mangazeju, u severnom Sibiru. Trudoljubiv i pošten, Vasilije se odlikovao osobitom pobožnošću; voleo je posećivati crkvu, usrdno se molio doma, pomagao prema svojim sredstvima sirotinju, obilazio bolesnike. Njegov pak gazda beše čovek lakom i surov, i sveti mučenik je mnogo patio od njega. Jednom, za vreme Uskršnjeg jutrenja, dućan ovog trgovca bi pokraden. Trgovac okleveta svetog Vasilija da je on to učinio, podvrže ga mučenju, i najzad ga ubi svežnjem ključeva, pa telo svetog stradalca baci u baruštinu. To se dogodi 23. marta 1600. godine. Nakon pedeset godina pokaza se na površini baruštine sveto telo Svetog Vasilija, i od njega stadoše bivati znamenja i čudesa. I godine 1670. svete mošti svetog Vasilija biše prenesene u Trojicki Truhanski manastir i položene tamo u bogatom kivotu. I tu se i nadalje od moštiju svetog Vasilija zbivahu mnoga čudesa. Sveti Vasilije se mnogo slavi u celome Sibiru.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAHOMIJA NEREHTSKOG

SVEŠTENIČKI sin; izmalena revnostan za knjigu i crkvena bogosluženja. Odreče se sveta, i primi monaštvo u Roždestvenskom Vladimirskom manastiru, i poslušno prohođaše razna manastirska poslušanja. Potom postade iguman. Ali željan usamljeničkog pustinjačkog života, on krišom napusti manastir i udalji se u krajeve Nerehte, Kostomske gubernije. Ubrzo on tamo, sa blagoslovom svetog Aleksija, osnova manastir sa crkvom Svetoj Trojici. I bi bratiji primer u svetom trudoljublju. I mnogo godina podvizavaše se on, učeći posetioce obitelji njegove vrlinama i isceljujući ih od bolesti. Upokoji se prepodobni 23. .marta 1384. godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi njegovog manastira.

SPOMEN SVETOG NOVOG PREPODOBNOMUČENIKA
LUKE

NOVOMUČENIK Hristov, prepodobni Luka beše rodom iz Adrijanupolisa (Jedrene), iz parohije hrama Svetog Nikole. Otac mu se zvaše Atanasije, a majka Domnica. Ostavši siroče bez oca u svojoj šestoj godini, on bi poslat od majke jednom trgovcu Zagorejcu da kod njega radi. Ovaj trgovac putovaše i u Rusiju, a onda se nastani za stalno u Carigradu. Kada Luki beše trinaest godina on se jednoga dana potuče pred kućom sa jednim turskim detetom i istuče ga. Videći to Turci navališe na njega, i on u velikom strahu povika: Pustite me pa ću se poturčiti. Turci odmah prestadoše sa gnjevom, i jedan od bogatijih Turaka uze ga k sebi i prevede ga u islam.
Ali čim prođe strah, Luka dođe sebi i poče se gorko kajati za to što se odreče svoje hrišćanske vere. Iako mu beše tek trinaest godina on odluči da se po svaku cenu vrati u svoju veru. Zato on poruči svom trgovcu da ga na svaki način izbavi iz kuće toga Turčina. Trgovac to ispriča u Ruskom poslanstvu i zamoli za pomoć. Jedan ruski oficir reče trgovcu da će najbolje biti ako dete samo pobegne iz kuće i dođe u Rusku ambasadu. Tako i bi, i mladi Luka bude primljen od braće po veri Rusa, koji mu dadu hrišćansko odelo i otprate ga odatle u Smirnu. Iz Smirne on dođe u Tir, gde se razboli od očiju. Shvativši to kao Božju opomenu on odmah otide kod jednog duhovnika i ispovedi mu svoje odrečenje od vere. Duhovnik ga lepo uteši i posavetuje da je najbolje da ide u Svetu Goru, što Luka vrlo rado i prihvati.
Došavši u Svetu Goru, Luka najpre stupi u Veliku Lavru, a zatim u manastir Iviron, i najzad u manastir Stavronikita gde primi i monaški postrig. Ali na njega navališe velika i raznovrsna iskušenja, te bi prinuđen da promeni nekoliko manastira. Sveznajući Bog, koji je unapred predviđao kraj svih tih iskušenja, dopustio je da na mladog Luku dođu đavolja iskušenja. Jer kroz sva ta iskušenja Luka dođe do zaključka da je to zbog njegovog velikog pada i da je zato najbolje da postrada za Hrista i krvlju svojom da spere sa sebe sramni pečat islamske nečistoće. Te svoje pomisli on poveri jednom starcu, ali ga starac od toga odvraćaše. Luka tada otide ocu Visarionu u skit Svete Ane i opet ispriča svu svoju istoriju i sva sadašnja iskušenja, kao i svoju želju da postrada. Visarion ga odvraćaše da je još mlad i da se može desiti da ga zbog toga Turci ne htednu ubiti, ali Luka ne popuštaše u svojoj bogougodnoj nameri. Onda se Visarion dogovori sa jednim starcem Ananijom i odrede Luki pravilo i svakodnevne podvige kroz koje treba da se priprema za mučeništvo tokom pedeset dana.
U svakodnevnim podvizima i metanijima prepodobni Luka provede trideset i dva dana, a onda naiđe tuda jedna lađa koja plovljaše za Smirnu. Izmolivši od otaca blagoslov, i primivši od svog duhovnika veliku i anđelsku shimu, blaženi Luka uz pratnju oca Visariona krete lađom na put 10. marta 1802. godine. Posle nekoliko dana stigoše na ostrvo Mitilinu (Lezvos). Kada blagosloveni Luka iziđe iz lađe, okrete se mornarima i praveći im metanija tražaše od njih oproštaj, a tako isto i od oca Visariona, kome i noge sa suzama celivaše. Zatim kretoše obojica u obližnje selo u crkvu, gde blaženi Luka ispovedi i poslednje svoje hulne pomisli koje mu dosađivahu i kroz koje ga đavo odvraćaše od mučeništva. Tu se i pričesti svetim i životvornim Tajnama Hristovim, pa krete za grad Kastro. Došavši u grad stupi smelo pred sudiju i reče mu da su ga Turci još kao dete obmanuli i obrezali, ali da je on ubrzo shvatio svu laž i zabludu muslimanske vere i njihovog lažnog proroka, te se svega toga odrekao i vratio Hristu – jedinom istinitom Bogu. Hrišćanin sam, i hrišćanin hoću da umrem. Hristu se klanjam, i samo Hrista želim. Turski sudija i ostali Agarjani pokušavahu najpre darovima i obećanjima, a zatim i pretnjama da odvrate prepodobnoga od stradanja, ali to beše uzalud. Posle toga Turci povedoše mučenika u kuću Nazirovu. Idući, usput sretoše mitropolita Mitilinskog. Došavši do njega, Luka prikloni glavu, i reče mu: Satvori molitvu Gospodu za mene grešnoga! To veoma razjari Turke i oni navališe na mučenika i silno ga izudaraše. A mitropolit Mitilinski, i pored straha od Turaka, naredi da se po svim crkvama čine molitve za slugu Božjeg Luku. A mučenik Hristov Luka, i posle novih ispitivanja i pretnji od strane Nazira i još drugih, ostade nepokolebljiv u svome ispovedništvu. Zbog toga bi bačen u tamnicu i biše mu dana tri dana za razmišljanje. Iz tamnice mučenik zatraži preko drugih ljudi da ga poseti neki hrišćanin, utehe radi, a od episkopa zatraži da mu šalje svaki dan Sveto Pričešće. Hrišćanske starešine u gradu udesiše da u tamnicu dospe, tobož po kazni, neki hrišćanin Evstratije da bi utešio i ohrabrio mučenika, ali to ubrzo Turci otkriju i Evstratija oteraju iz tamnice. Sveti mučenik tada pribeže utesi i podršci Presvete Bogomatere, Koju stalno prizivaše u molitvama.
Pošto prođoše ona tri dana, mučenik bi ponovo izveden pred Naziragu, koji ga opet odvraćaše i prećaše mu kaznom vešanja. No pošto mučenik ostade nepokolebljiv, bude mu izrečena osuda na smrt vešanjem, koja i bi izvršena u nedelju 23. marta 1802. godine. Njegovo sveto telo visijaše obešeno tri dana i tri noći, a onda ga Turpi skidoše i sa kamenom o vratu baciše u dubinu morsku. Pošto more izbaci mučenikovo telo na obalu, hrišćani ga uzeše i česno sahraniše. O svemu tome bi izvešten i mučenikov pratilac Visarion, koji se tome veoma obradova , i radosnu vest pobede odnese ocima u Svetu Goru. A od moštiju i molitava svetog novomučenika Hristovog Luke dogodiše se nekoliko čudesnih isceljenja na slavu Boga našeg. Amin!


NAPOMENE:
[1]Hios – ostrvo u Jegejskom Moru, u blizini zapadne obale M. Azije.
[2]Ganos ili Gan nalazi se na severozapadnom primorju Mramornog Mora.
[3]Kizička oblast sa gradom Kizikom nalazi se u severozapadnom delu Male Azije, na južnoj obali Mramornog Mora.
[4]Lezvos (ili Mitilena) – osgrvo Jegejskog Mora kod zapadnih obala M. Azije blizu Midije.
[5]Mitilena – najveći utvrđeni grad ostrva Lezvosa.
[6]Naksos – ostrvo na jugu Jegejskog Mora.
[7]Tavromenijska gora nalazi se na istočnoj obali ostrva Sicilije.
[8]Rimski car Dekije, svirepi gonitelj hrišćana, carovao od 249. do 251. g.
[9]Panorma – sada grad Palermo, na severozapadnom primorju ostrva Sicilije.
[10]Mesina – veoma važan grad na ostrvu Siciliji.
[11]Prep. Teodosije Pečerski upokojio se 1074. g. Spomen njegova Crkva praznuje 3. maja.
[12]Prep. Varlaam Pečerski skončao 1065; spomen njegov 19. novembra.
[13]Prep. Jefrem Pečerski bio episkop Perejaslavski; skončao 1096. god.: spomen njegov 28. januara.
[14]Izjaslav Jaroslavič, sin velikog kneza Jaroslava Mudrog i unuk sv. ravnoapostolskog kneza Vladimira; vladao u Kijevu od 1054. do 1068. g.
[15]Boleslav I, Hrabri, poljski kralj od 992-1025. godine.
[16]Prep. Mojsije Ugrin skončao 1043. godine; spomen njegov 26. jula.
[17]To se ostrvo nalazi na istoku od Kerčenskog moreuza.
[18]Sin Vladimira Jaroslaviča, knezovao u drugoj polovini jedanaestog stoleća.
[19]Sin Jaroslava Vladimiroviča; knezovao od 1054. do 1076. godine.
[20]Rimski car Adrijan carovao od 117. do 138. godine.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *