NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

22. MART

STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VASILIJA,
prezvitera Ankirskog

SVETI Vasilije, prezviter crkve u gradu Ankiri, veoma revnosno učaše ljude istini hrišćanskoj i odvraćaše ih od puta đavolskog i od svih zlih dela njegovih. I neprestano propovedaše: predstoji ljuto vreme, i razni su knezovi adskih vojski, jer Satana ima sluge neke, obučene u ovčije haljine, a iznutra su vuci grabljivi, oni zasedaju kraj puta ovog kratkotrajnog života, da love i upropašćuju duše, njihovo se lukavstvo i otimačina već projavljuju. Ja svima, govoraše svetitelj, pokazujem put koji vodi spasenju u Hristu Bogu, a zabludu bezbožnih izobličavam. Oni koji ostaviše život i večitog Boga i pribegoše k idolima slepim, i gluvim i nemim, naslediće neugasivi oganj od bogova svojih. Zato svi mi koji Hrista ljubimo, i Njega svim srcem smatramo za vođa vere naše, i želimo da neotuđivo sačuvamo blago u čistim riznicama duše, bacimo pod noge đavolske obmane i igre idolskih praznika, i begajmo od gadnih zavodnika, okrepljeni našim pomoćnikom Hristom, davaocem večne nagrade.
Tako je svetitelj činio svaki dan obilazeći ceo grad, i svakoga savetujući da drži svi veru, da bi se izbavio večnih muka budućih. A beše sveti Vasilije prezviter za vreme carigradskog patrijarha Evdoksija arijanca, koji mu zbog pobožnosti oduze na arijanskom saboru u Carigradu pravo da sveštedonejstvuje. Ali mu zatim sabor u Palestini od dvesta trideset episkopa naredi da slobodno činodejstvuje. I on, držeći :se prave vere i živeći bogougodnim životom, javljaše besprekornu reč vere, i mnoge odvraćaše od zablude. Zbog toga u vremena ona, kada svaka blagočestiva duša hrišćanska bivaše gonjena, on bi kod cara Konstancija, sina Konstantina Velikog, oklevetan da buni narod. I istjazavan za istinu, on mnoge nauči da pravoslavno veruju, jer beše postojan i čvrst u veri i otačkom predanju, nikako se ne udaljujući od pobožnog veroispovedanja.
A kad stupi na presto Julijan Odstupnik,[1] i postade ubica duša ljudskih, propisujući bezumne zakone o poganim idolskim žrtvama, tada i u Galatijskoj oblasti njegova zapovest čitavu godinu i tri meseca primoravaše ljude da se klanjaju idolima. Sveti Vasilije, videći pogibiju duša ljudskih, moljaše se Bogu za svoj grad Ankiru, govoreći: O Spasitelju sveta Hriste, Svetlosti neugasiva, Riznico večnih blaga, Ti voljom Očevom progoniš tamu i Duhom Njegovim sve strojiš, – pogledaj svetim i strašnim okom svojim, i razvej odvratne opsene protivnika Tvoje svete volje, i uništi plan njihov, da ne bi bio smetnja duši koja u Tebi Bogu svom vavek obitava!
A idolopoklonici, čuvši svetog Vasilija gde se na ovakav način javno moli, ustadoše protiv njega sa velikim gnevom. I jedan od njih, neki Makarije, priđe mu i upita ga: Što ti obilaziš ceo grad, smućujući narod, i gazeći zakon o bogopoštovanju, koji izdade slavni car? Svetitelj mu odgovori: Neka ti Bog slomi usta, zarobljeniče đavolov, jer ja ne gazim zakon vaš, nego Onaj koji živi na nebu uništava ga svojom nevidljivom silom, i uništiće ga sada, i osujetiće potpuno vašu nameru da ćete sasvim iznemoći, i nasledićete ugotovljenu vam smrt večnu.
Silno razjareni, idolopoklonici ga dohvatiše i odvedoše vojvodi Saturninu, govoreći: Ovaj čovek muti po gradu našem, i obmanjujući mnoge uvodi ih u zabludu. A sada je postao toliko drzak da, propovedajući buntovne stvari, on neće prezati ni od toga da žrtvenike ruši i cara ruži. Vojvoda Saturnin upita svetitelja: Ko si ti što na tako što posežeš? Sveti Vasilije odgovori: Hrišćanin sam, jer mi j^ to ime svetije od svega. Saturnin ga upita: Kada si hrišćanin, zašto onda ne činiš ono što dolikuje hrišćaninu? Svetitelj odgovori: Dobro me savetuješ, vojvodo, jer dela čoveka hrišćanina treba da budu očigledna za sve, kao što uči sveto Evanđelje: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16).
Saturnin ga upita: A zašto smućuješ grad naš, i svuda grdiš cara kao da je narušio dobre zakone? Sveti odgovori: Cara vašeg ne grdim, nego znam Višnjega Cara – Boga, koji živi na nebu, kome se dostojni poklonici, oci naši, klanjaju svuda u čistoti srca. On je moćan da za kratko vreme uništi bezbožje, koje vi nerazumno ozakoniste. Saturnin ga upita: Zar ne smatraš da je spravedljiv zakon, koji car naš izdade? Svetitelj odgovori: Kako može biti spravedljiv zakon, koji kao besan pas, noseći u ustima meso, jede obilazeći žrtvenik, i lajući pred demonskim oltarom, meće na njega svoje ljudsko telo, i svoju krv proliva oko njega, koljući decu na žrtvu demonima? Kako se dakle takav zakon može nazvati spravedljivim? Saturnin na to reče: Prestani lagati, brbljivče, i pokori se caru! Sveti Vasilije odgovori: Dosada sam se Nebeskom Caru pokoravao, i pokoravaću se, i nikada neću odstupiti od svete vere u Njega. Saturnin ga upita: O kakvom ti to meni Nebeskom Caru govoriš, kome se pokoravaš? Sveti odgovori: O Onome koji sedi na nebesima i na sve gleda. A car, koga ti hvališ, zemljan je, i odmah će kao čovek pasti, i u ruke Cara Velikoga upasti.
Slušajući ovakve reči, Saturnin se razljuti, i naredi da svetitelja obnažena obese na mučilištu, i telo mu stružu gvozdenim spravama. A on viseći, u mukama moljaše se Bogu, govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Bože vekova, što si me udostojio da ovo za Tebe podnosim, i nađem put života, kojim hodeći moći ću da vidim naslednike tvojih obećanja. – Dok su svetitelja strugali, vojvoda mu reče: Vasilije, pošto si iskusio silne bolove, sada se pokori caru! Sveti odgovori: O bezumni i tući nadi hrišćanskoj! Rekoh ti već da se pokoravam istinitom Caru – Bogu mome, verujući u Njega, i nemoguće mi je odstupiti od Njega.
Tada Saturnin naredi slugama koji su ga strugali, i već se bili umorili, da prestanu. Pa se opet obrati svetome: Veruj nama, i prinesi žrtvu bogovima našim! Sveti odgovori: Ništavnim bogovima neću se pokloniti, niti ću učestvovati u žrtvama onih što ubijaju duše. – Tada naredi vojvoda da mučenika odvedu u tamnicu. Na putu za tamnicu, svetitelja srete neki jelin Feliks, i upita ga: Šta je to, Vasilije, te hoćeš sam sebe da pogubiš? Ne bi li ti bilo bolje da postaneš prijatelj bogovima i dobiješ obećane poklone od cara? Inače ćeš još dugo stradati strašno, i to po zasluzi, pošto si sam to hteo. Svetitelj mu odgovori: Odlazi, nevaljalče i bezbožniče! ti ne znaš istinita obećanja večnoga Cara Nebeskog – Hrista, niti si dostojan da ih znaš. Jer kako možeš ti koji si u tami, u svetlost istine pogledati i mrak što te okružuje poznati? Rekavši to, sveti Vasilije uđe u tamnicu.
Vojvoda Saturnin napisa pismo caru Julijanu, u kome ga izvesti o prezviteru Vasiliju. Car odmah posla u Ankiru nekog Elpidija, učitelja pogibli, koji nekada beše hrišćanin, zatim odstupnik; a s njim ujedno posla i drugog propalicu, po imenu Pigasija, takođe bivšeg hrišćanina, koji je otpao od nebeskog blaga. Na putu za Ankiru, oni u Nikomidiji nađoše idolskog žreca Asklipija i povedoše ga sa sobom. I ova tri podjednaka kneza đavolske pokvarenosti doputovaše u Ankiru. A sveti Vasilije, sedeći u tamnici, ne prestajaše dan i noć hvaliti i slaviti Boga.
Sutradan po svom dolasku u Ankiru, Pigasije ode k svetom Vasiliju u tamnicu i pozdravljajući ga, reče: Raduj se, Vasilije![2] Sveti mu odgovori: Nema radovanja tebi prestupniku i gazitelju istine! nema spasenja tebi, koji si nekada pio sa Hristova izvora, a sada si pun smrdljivog blata, jer se hraniš idolskim žrtvama. Nekada si bio pričasnik Božanstvenih Tajni, a sada si prvak za demonskom trpezom! Nekada učitelj istine, sada si vođ pogibli! Nekada si sa svetima praznike praznovao, sada sa satanskim slugama piruješ! Nekada si zabludele u tami izvodio na svetlost, a sada si sam sav obuzet mrakom! Kako uništi nadu svoju, i liši sebe duševnoga blaga? I šta ćeš raditi, kada te Gospod bude pohodio?
Rekavši to, sveti Vasilije se pomoli Gospodu, govoreći: Neka je slava Tebi, o Bože! Tebe znaju sluge Tvoje! Ti privodiš k svetlosti one koji žele da vide Tebe, Boga svog. Ti proslavljaš one koji se u Tebe uzdaju, a ispunjuješ stidom one koji nenavide zakon Tvoj. Tebe na nebu slave nebeski građani, i na zemlji Ti se klanjaju ljudi. Blagovoli, o višnji Bože, odbaciti sve đavolske mreže od duše sluge Tvoga, da me ne ulove oni što nenavide pravdu, i ne pohvale se kako su me savladali.
Čuvši ovakve reči, Pigasije otide od njega smućen, i ispriča drugovima svojim sve što Vasilije reče. A ovi se naljutiše što videše Pigasija smućenim, pa otidoše k vojvodi i obavestiše ga. Vojvoda odmah naredi da svetitelja dovedu na istjazanje. I kad sveti predstade sudu, reče vojvodi: Čini što ti je volja! A Elpidije, čuvši Vasilija kako neustrašivo govori, reče sudiji: Poludeo je ovaj preveliki bezakonik. Ako ga sada mučenje urazumi da se pokloni bogovima, onda će naći dušu svoju. Ne htedne li pak da se urazumi, onda ga treba predati samom caru na mučenje.
Razjaren, vojvoda naredi da svetitelja obese na mučilištu i svirepo mu dugo stružu grudi, pa da ga zatim okuju u teške okove i ponovo vrgnu u tamnicu.
Posle nekoliko dana, car Julijan, putujući u istočne oblasti, dođe u Ankiru. I sretoše ga đavolje sluge, noseći idola Hekate[3]. I ušavši u palatu, car sazva žrečeve idolske i obdari ih zlatom. A sutra dan, za vreme svečanosti, Elpidije potseti cara na Vasilija. Car ustade sa svečanosti, i naredi da mu u palatu dovedu Vasilija. Sveti Vasilije dođe i predstade caru svetla lica, koje imađaše čudesnu lepotu. Car ga upita: Kako ti je ime? Sveti odgovori: Ko sam, reći ću ti po redu: prvo, zovem se hrišćanin; a Hristovo ime večno je, i prevazilazi ljudski um; zatim, ljudi me nazivaju Vasilije. Ako Hristovo ime, kojim sam nazvan, sačuvam besprekornim, dobiću od Njega na dan Suda besmrtnu nagradu.
Na to mu car Julijan reče: Nemoj biti u zabludi, Vasilije, jer su i meni poznate vaše tajne. Ti veruješ onome koji umre sramnom smrću za vreme Pontijskog Pilata. Sveti odgovori: Nipošto nisam u zabludi, care! Ti si u zabludi, jer si postao odstupnik i lišio si sebe nebeskog carstva. Ja verujem Hristu mome, koga si se ti odrekao, i koji je tebi dao ovo zemno carstvo. Ali će ti se ono skoro uzeti, da poznaš kakvog si Boga razgnevio.
Julijan na to reče: Luduješ, preveliki bezumniče, neće biti onako kako ti želiš. Sveti mu odgovori: Zar se ne sećaš nagrada Hristovih, ugotovljenih slugama njegovim? Zar te nije stid oltara, kojim si se spasao od smrti, kao osmogodišnji dečak, kad su tražili da te ubiju, a tebe sakri sveto mesto? Ti nisi sačuvao zakon, koji si često ustima svojim propovedao dok si bio u činu klirika. Zato te ni Hristos, Veliki Car, neće pomenuti u svom večnom carstvu, nego će ti uskoro oduzeti i ovo vremeno carstvo, i telo tvoje neće biti pogrebeno, kada dušu svoju izvrgneš u ljutim mukama.
Tada reče Julijan: Ja sam hteo, o bezbožniče, da te pustim. Ali pošto bestidno ponavljaš bezumne reči svoje, i odbacuješ savet moj, pa me još i sramotiš mnogim uvredama, to veličanstvo moje naređuje da se svaki dan dere sedam kajiša kože s tela tvog.
I naredi car komandantu štitonosaca Frumentinu, da uzme Vasilija i da mu svaki dan dere s tela po sedam kajiša kože. I Frumentin činjaše to revnosno. A svetitelj junački trplješe tako ljute muke Hrista radi. I za nekoliko dana sva mu koža već, bi odrana i iskajišana, i kajiši mu visijahu o ramenima. Tada stradalac reče komandantu: Sada bih želeo da idem k caru i razgovaram s njim. – Komandant se obradova tome, jer mišljaše da on hoće da se pokloni idolima. I ode k caru, i izvesti ga, govoreći mu: Gospodaru care, ne podnoseći muke Vasilije želi da se pokori tvome veličanstvu. Car onda pođe u Asklipijevo idolište, i naredi da mučenika tamo dovedu. A sveti Vasilije, predstavši caru, upita ga: Gde su žreci i proroci tvoji, koji su obično s tobom? Eda li te obavestiše zbog čega dođoh k tebi? Julijan odgovori: Držim da si ti, kao mudar čovek, poznao sebe, i želiš da se prisajediniš nama, i da od sada prinosiš žrtve bogovima. Svetitelj mu reče: Znaj, care, ništa su oni koje ti nazivaš bogovima. Idoli su gluvi i slepi; oni u ad vuku one koji veruju u njih.
Rekavši to, on trže jedan kajiš svoje kože što je visio o telu njegovom, i baci ga caru u lice, doviknuvši mu: Uzmi, Julijane, i jedi, ako ti je takvo jelo slatko, a meni je život Hristos, i umreti za Njega dobitak. On je pomoćnik moj; u Njega verujem, i Njega radi trpim ovo.
Ovaj smeli i junački postupak svetog Vasilija razglasi se brzo svuda, i hrišćani veličahu svetitelja za tako slavno i neustrašivo ispovedanje Hrista, kojim posrami mučitelja.
Komandant Frumentin, koji dovede pred cara svetog Vasilija mučenika, videvši šta učini Vasilije, veoma se postide, i ujedno uplaši silno careva gneva. Jer vide kako se car izmeni u licu od gneva, koji beše upravljen više na njega nego na mučenika. I Frumentin odmah dohvati Vasilija, žurno se ukloni od careva lica, i odvuče mučenika u sudnicu. Sav besan, dišući svirepošću, on naredi da mučenika muče strašnije nego ranije. I ne samo sva koža nego i sve meso otpade mučeniku s tela od silnih batina, tako da mu se unutrašnjost videla. A sveti Vasilije u takvim mukama moljaše se Bogu, govoreći: Blagosloven si Gospode Bože, nado hrišćana! Ti podižeš pale i uspravljaš oborene! Ti izvlačiš iz ponora one koji se u Tebe uzdaju. Ti znaš sakrušenja naša! Blagi i žalostivi, milostivi i dugotrpljivi, pogledaj s visokog prestola slave Tvoje, i daj mi da verno dovršim tečenje svoje, i udostoji me večnog i besmrtnog carstva Tvog!
A kad pade mrak, komandant naredi da svetitelja vrgnu u tamnicu. A sutradan vrlo rano Julijan se od stida ukloni tajno iz Ankire, i otputova u Antiohiju. A komandant, videći koliko je car ljut na njega zbog Vasilijevog postupka, još više se razjari protiv svetog Vasilija. I izvevši ga iz tamnice, upita ga: Šta dakle, o bezumniji od svih ljudi čoveče! hoćeš li prineti bogovima žrtvu, kao što naredi car, ili nećeš? Jesi li izabrao da se pokoriš naredbi, ili da u mukama pogineš? Sveti mučenik Vasilije odgovori: O bezumniče i bezbožniče! zaboravio si koliko si kajiša juče i prošlih dana odrao sa tela mog, da su svi posmatrači, dirnuti mukama koje si mi ti, bezdušniče, nanosio, plakali. I sada, blagodaću Hrista mog, evo me gde opet zdrav pred tobom stojim. Ispunjeni đavolom, svirepi bezdušniče, izvesti mučitelja, cara tvog Julijana, kolika je sila Hrista Boga, koga on ostavi, i obmanut od đavola dušu svoju pogubi. Neće on da se seti, kako ga Hristos Bog izbavi od ubistva, kada ga sveti jereji sakriše u božanstvenom oltaru svete crkve, čija dobročinstva on zaboravi, i pobegavši od nje odbaci sebe sama. Ja se nadam u Hrista mog, da će mu uskoro On dati po zasluzi, i poginuće bedni odstupnik u nasilju svom.
Komandant na to reče: Luduješ, bezumniče, gospodar nepobedivi Julijan, pošto je čovekoljubiv, sažali se na tebe i naredi ti da se nama praznuješ pri prinošenju žrtava i mirisnim kađenjima. Ali ti se ne htede urazumiti, nego si čak velikim uvredama najpre cara osramotio, pa zatim mene u opasnost doveo. Zato ćemo ti po zasluzi uzvratiti takvim mukama, koje će te ubrzo prognati iz ovog života.
Rekavši to, komandant naredi da se gvozdena bodila užegu, i njima isprobada mučenikov grudni koš i stomak. Mučen tako, sveti Vasilije pade na zemlju, gromko se moleći Bogu i govoreći: Svetlosti moja Hriste! nado moja Isuse! tiho pristanište onima koje bura vitla! blagodarim Ti, Gospode Bože otaca mojih, što si mi dušu istrgao iz ada preispodnjeg, i sačuvao u meni ime Tvoje neoskvrnjeno, da likujući dovršim tečenje moje, i nasledim večni pokoj, radi obećanja datih ocima mojim od Tebe Velikog Arhijereja, Isusa Hrista Gospoda našeg! Primi dakle u miru duh moj, koji u ovom veroispovedanju neizmenljivo stoji, jer si žalostiv i veoma milosrdan Ti koji večito živiš i postojiš, amin!
Pošto završi ovu molitvu, i već sav isprobadan užeženim bodilima, on kao slatkim snom zaspa predavši duh svoj u ruke Božje. U takvom mučeničkom ispovedništvu skonča sveti Vasilije 28. januara 363. godine. Ubrzo potom bi ubijen Julijan Odstupnik, i hrišćani odadoše 22. marta javno poštu mnogostradalnom telu svetog mučenika Vasilija. I taj dan bi odrećen za praznovanje spomena njegovog. A njegovo hrabro stradanje neka sve hrišćane ukrepi u veri Isusa Hrista i Gospoda našeg, čija je slava večna i carstvo beskonačno, amin.

SPOMEN SVETE MUČENICE
DROSIDE
ćerke cara Trajana i sa njom pet Monahinja

KADA carovaše Trajan[4], on ne samo svakog dana ubijaše hrišćane koji ispovedahu Hrista nego prokletnik bacaše njihove česne mošti u mesta beščesna i nečista. Tada behu pet monahinja, koje se podvizavahu u jednoj isposnici i držahu zapovesti Božje. Pored ostalih vrlina, i ovo beše njihov neizostavni posao: skupljati česna tela svetih mučenika, mirisima ih mazati, u plaštanice uvijati, i u svojoj isposnici sahranjivati.
Saznavši za ovo, Drosida, kći cara Trajana, izvuče se tajno jedne noći iz dvora, i ode k ovim monahinjama, noseći sa sobom skupocene pokrivače, i zamoli ih da pođu zajedno i pokupe neke mošti mučenika.
Adrijan, verenik Drosidin, inače carski savetnik, saopšti vojnicima da je gospodar samodržac naredio da čuvaju tela poubijanih hrišćana, i da saznadu ko to krade njihova tela. Stražareći, vojnici uhvatiše pet monahinja zajedno sa carevom ćerkom Drosidom. I izjutra ih izvedoše pred cara. Videvši svoju kćer, car se zaprepasti, i naredi da je dobro čuvaju, možda će se pokajati. A odnosno pet monahinja izdade zapovest, da se užeže velika peć i u nju bace monahinje, i u isto vreme baci unutra dosta bakra, da se ovaj rastopi i izmeša sa rastopljenim telima monahinja, i tako dobije smesa, od koje se imaju napraviti bakarni tronožci za narodno kupatilo, koje je on gradio i koje se imalo svečano otvoriti o Apolonovom prazniku.
To bi sve učinjeno, tronožci napravljeni, kupatilo zagrejano, i vojnici objaviše svuda, govoreći: Koji god ste prijatelji milostivih bogova, doćite na otvaranje narodnog kupatila! – I odmah se slegoše svi. I prvi koji dođe i približi se prvim vratima kupatila, sruši se na zemlju i izdahnu; tako nastradaše i svi ostali koji se približiše kupatilu, i niko ne mogaše da uđe.
Saznavši za to, car sazva služitelje bogova svojih, i upita ih: Recite mi, da nisu hrišćani načinili neke mađije, te niko ne može da uđe u kupatilo? A oni odgovoriše: Ne, care, nego oni bakarni tronožci, u kojima ima od moštiju onih monahinja, oni čine to čudo. Zato naredi da se naprave drugi tronožci, pa će prestati taj pomor.
Pošto to bi urađeno, reče verenik Drosidin Adrijan caru: Naredi, care, da se od tih tronožaca naprave gole statue, koje će imati izgled onih monahinja, da bi ih na taj način osramotili i obrukali. I neka se te statue postave u narodnom kupatilu.
Car naredi odmah, i to bi učinjeno. I kada postaviše statue monahinja u kupatilu, car vide u snu pet čistih ovčica koje pasijahu na jednom proplanku; a vide i jednog strašnog pastira koji ih pasijaše, i on reče caru: Najbezbožniji care, one monahinje, čije si gole statue postavio u kupatilu da bi ih osramotio, dobri pastir Hristos, uzevši ih od tebe, nastani ih u ovom divnom mestu raja, u koje će doći i tvoja kći Drosida, čista ovčica Božja.
Probudivši se, car se naljuti što mu one svete žene i posle svoje smrti ometaju planove. Stoga, za inat i da bi im se osvetio, on naredi da se naprave dve ogromne peći, jedna na jednom kraju grada a druga na drugom, da se užegu, i da gore dan i noć. I još naredi da se i na jednoj i na drugoj ispiše ova njegova carska zapovest:
„Ljudi Galilejci, koji obožavate raspetoga, oslobodićete sebe muka i patnji, ako se svaki od vas sam dobrovoljno baci u koju hoće peć“.
Kći nečovečnog cara Drosida, čuvši za ovu zapovest, da se svaki hrišćanin dobrovoljno baci u užarenu peć, podiže oči k nebu i reče: Gospodaru, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, ako je sveta volja tvoja da se spasem, i da se izbavim od bezumne vere oca mog Trajana, pomozi mi da se oslobodim vereništva sa bezbožnim Adrijanom, i da uziđem na nebo, gde se nalaze pet monahinja, koje me uputiše strahu Tvom. Uspavaj dubokim snom one koji me čuvaju, da bih mogla pobeći a da oni ne osete.
Pomolivši se tako, ona skinu carske haljine svoje, i iziđe iz palate tiho da niko ne oseti. I idući da se baci u jednu od usijanih peći, ona zastade i reče: Kako ću ići k Bogu, a nemam svadbeno ruho? tojest, a nisam primila sveto krštenje, bez koga sam nečista? Nego, o Care nad carevima, Gospode Isuse Hriste, evo ja sam ostavila carstvo radi ljubavi Tvoje, da bih postala vratarka carstva Tvog. Stoga Ti, koji si se radi nas krstio, krsti i mene Duhom Svetim!
Pošto to reče, ona izvadi miro koje je sa sobom nosila, i pomaza sebe njime. Zatim u jednom basenu koji imađaše oblik kućice, ona krsti sebe govoreći: Krštava se sluškinja Božja Drosida u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. – I čuvaše sebe sedam dana, i jeđaše hranu koju joj Anđeo Gospodnji donese. A neki je hristoljubivi hrišćani pronađoše, i saznadoše o njoj sve, što im blažena ispriča o sebi. Osmog pak dana, moleći se Bogu da je uputi šta treba da čini, ona otide ka Gospodu.

SPOMEN PREPODOBNOG NOVOMUČENIKA
JEVTIMIJA

NOVOMUČENIK Hristov Jevtimije rođen je u gradu Dimicani na Peleponezu, od pobožnih roditelja, po imenu Panagiota i Marije. Roditelji mu imaćahu četvoro dece, tri sina i jednu ćerku, svi rođeni pre njega. A kada mati njegova htede da rodi njega i nikako ne mogaše da se porodi, ona prizva u molitvama svetog Elefterija (čije ime znači: Osloboditelj-Slobodan) i obeća mu da će detetu dati ime Elefterije. Odmah zatim ona se porodi, i novorođeni dobi ime Elefterije.
Pošto dete odraste roditelji ga dadoše u osnovnu školu u svom rodnom mestu. Otac pak njegov sa dva starija brata otide u grad Jaš u Moldaviju (današnja Rumunija) radi bavljenja trgovinom. Posle osnovne škole Elefterije otide sa svojim trećim bratom Jovanom u Patrijaršijsku školu u Carigrad, a zatim obojica otidu u grad Jaš kod oca i ostale im braće. Posle dve godine Elefteriju dođe blaga misao da ide u Svetu Goru da se zamonaši, i on krete na put. Došavši u Bukurešt on se tu zadrža najpre kod francuskog a zatim kod ruskog konzula. Boraveći tu u društvu svetskih ljudi i svetskih želja, on zaboravi na Svetu Goru i demon razvrata ga navede na teške telesne grehe i padove, a zatim i na odricanje od vere. Jer on se združi i s turskim diplomatskim prestavnicima u Bukureštu i sa nekima od njih, među kojima beše i neki poturčeni otpadnik od hrišćanske vere, krete na put u Carigrad. Na tom putu on se pred Turcima odreče Hrista, primi muhamedansko obrezanje, i dobi tursko ime – Resit.
Ali, ako Elefterije napusti Hrista, blagodat Spasova ne napusti njega sasvim. Trpeći bolove posle obrezanja, on se seti otačke vere svoje, i u umu svome pomišljaše na ime preslatkoga Isusa i Njegovog nebeskog Oca. Na oči mu udariše potoci suza, koje milostivi Gospod primi, kao nekada suze Apostola Petra.
Na putu za Carigrad oni svratiše u Adrijanopolj gde Elefterije pokuša tajno od Turaka da u jednoj crkvi dobije hrišćansko odelo, ali mu to ne pođe za rukom. To ga mnogo mučaše tako da i Turci primetiše tragove velike tuge na njegovom licu. I nastojahu da ga razvesele, što beše nemoguće. Došavši najzad u Carigrad, Rais Efendija, koji beše kao usinio Elefterija, zatvori ga u svoju kuću i ne puštaše ga napolje. Ožalošćeni mladić izlivaše svu svoju tugu u molitvena preklinjanja Presvetoj Bogorodici, Zastupnici svih hrišćana, da mu pomogne. Najzad odluči da javno istupi i ispovedi da je hrišćanin, rešen da primi i smrt za Hrista. A lukavi đavo podsticaše Turke da ga darovima i novim odelima i obećanjima pridobiju i ponovo navedu na greh.
Jednog jutra, međutim, posle svenoćnog moljenja i plakanja, Elefteriju se ukaza prilika, i on pobeže kroz otškrinuta vrata iz Efendijine kuće. Trčeći ulicama on dođe u Patrijaršiju, ali pošto ni ovde ne dobi od vratara hrišćansko odelo, on otrča u Rusko poslanstvo i tamo se sakri od Turaka. Pravoslavna braća u veri Rusi odmah ga s radošću primiše, presvukoše ga u hrišćansko odelo, i kroz dva dana poslaše lađom u Svetu Goru. Sa njim u pratnji pođe i neki bogoljubac po imenu Jovan, koji beše rodom sa Peloponeza. Došavši u Svetu Goru on dođe u Veliku Lavru i srete tamo svetog Patrijarha Grigorija V, koji u to vreme boravljaše tamo[5]. Ispovedivši se kod svetog Patrijarha, Elefterije bi od njega upućen kod duhovnika Meletija, koji mu naloži epitimiju posle koje on bi pomazan svetim mirom i postade opet hrišćanin i sunaslednik Hristov. Potom otide u skit Svete Ane kod tada čuvenog oca Vasilija, koji i druge otpadnike od vere beše povratio i od njih načinio nove mučenike Hristove. Provevši kod njega dvadeset dana, on izmoli blagoslov da ide u Carigrad da postrada za Hrista. Vasilije mu reče da ide, ali da ne izaziva sam stradanje, nego samo ako ga Turci prepoznaju, inače neka se vrati u Svetu Goru. Elefterije dođe u Carigrad i susretaše mnoge Turke poznate, ali ga po nedoznajnom promislu Božjem oni ne prepoznaše. Kolebajući se malo da li da posluša svog starca, on se ipak vrati u Svetu Goru po savetu i nekog monaha Pankratija Lavriota.
U Svetoj Gori on provede izvesno vreme putujući iz manastira u manastir i iz skita u skit i svuda ispovedaše svoj raniji pad i svoju žarku želju da postrada za Gospoda Hrista. Najzad dođe u manastir Iviron, gde ga jedan monah po imenu Akakije, pošto se prethodno pomoli Bogu, ohrabri da ide na dobrovoljno stradanje budući da je se dobrovoljno i odrekao vere. Na mučeništvo ga potsticaše i plamteća ljubav u srcu za Hrista, podgrevana mnogobrojnim molitvama, postovima i drugim podvizima, a takođe i čitanje Novog Martirologiona gde se govori o stradanjima svetih novomučenika. U ivironskom skitu Svetog Preteče Elefterije bude postrižen u monašku shimu i dobi ime Jevtimije. I družaše se on sa spomenutim monahom Akakijem, ali po jednom viđenju on očekivaše da se za mučeništvo njima pridruži i treći čovek. To će biti sveti novomučenik Ignjatije, takođe monah Ivironski.
Pripremajući se za stradanje, Jevtimije utrostručavaše svoje podvige dok najzad ne dobi blagoslov od otaca da može poći na stradanje. Uzevši ga tada za ruku, njegov srodnik po telu, ivironski monah Onufrije, koji i zapisa ovo njegovo žitije i stradanje, odvede ga pred Čudotvornu Ikonu Majke Božje Portaitise, i reče: Vladičice, u ruke Tvoje predajem brata Jevtimija; osnaži ga u ovoj borbi sa nevidljivim i vidljivim neprijateljima, i predstavi ga Sinu Tvome i Bogu kao žrtvu savršenu i ugodnu. Zatim ga svi oci ispratiše na pristanište i on krete na put 19. februara 1814. godine, praćen od monaha Grigorija. Drugog marta stigoše u Kalipolj i Jevtimije, videći tu neke poznate Rais-Efendijine Turke, htede već tu da postrada, ali ga Grigorije od toga odvrati. U četvrtak šeste nedelje Velikog Posta, tj. 19. marta, oni stigoše u Carigrad, i u Lazarevu Subotu i Cvetnu nedelju biše na Svetoj Liturgiji i pričestiše se Svetim Tajnama Hristovim. Onda se blaženi Jevtimije preobuče u tursko odelo, i oprostivši se s Grigorijem i ostalima, otide sa krstom u ruci i cvetnim grančicama pravo pred vezira Rusut-pašu. Došavši pred vezira, on sa smelošću reče: Ja sam hrišćanin bio i ostajem, i evo Krsta kao hrišćanskog znaka. Ovo si mi odelo koje nosim ti dao, ali da se uveriš da sam hrišćanin ja evo gazim ovaj vaš fes, kao znak vaše vere, i proklinjem vašeg antihrista proroka. – I on baci na zemlju zeleni fes sa glave, i izgazi ga nogama. Zaprepašćen, vezir pomisli najpre da nije pijan, a onda naredi da ga bace u tamnicu, što i bi odmah učinjeno. Zatim opet bi izveden mučenik pred vezira koji mu obećavaše darove i počasti ako primi Muhamedovu veru, a kada mučenik i dalje nepokolebivo ispovedaše Hrista kao jedinog istinitog Boga, vezir mu tada zapreti strašnim kaznama i mučenjima, ali se sveti Jevtimije ničega ne bojaše. Posle ovoga on bi ponovo bačen u tamnicu i ponovo mučen i ubeđivan, ali ostade čvrst u veri i ispovedanju imena Hristovog. Nikakva vezirova ubeđivanja i mučenja nisu uspevala da preobrate mučenika. Naprotiv, njegovo hrabro ispovedanje Hrista i poricanje Muhameda samo je većma razjarivalo vezira, tako da je na kraju naredio da mučeniku otseku glavu. Kada mu dželati htedoše vezati ruke da bi ga poveli na gubilište, sveti mučenik im odgovori da je on došao dobrovoljno da postrada za Hrista te nije potrebno da mu se ruke vežu.
Idući putem na stradanje mučenik Hristov se radovaše, noseći u rukama svojim Krst, i moleći se Gospodu. A kada dođe na mesto pogubljenja on, pošto se pomoli, kleče sam na kolena i prikloni glavu svoju pod mač. I dželat mu mačem otseče glavu 22. marta na Cveti oko podne, 1814. godine. Posle tri dana, na Blagovesti 25. marta, pratilac njegov Grigorije otkupi telo svetog mučenika Hristovog Jevtimija i prenese ga na ostrvo Proti (u Mramornom Moru) i pogrebe ga u hramu Spasovog Preobraženja, a sam se vrati lađom u Svetu Goru noseći sa sobom nešto od kose i od odeće svetog mučenika. Od te odeće i od molitava i od tela svetog novomučenika Jevtmija mnoga se čudesna isceljenja dogodiše, koja po kazivanju i pisanju očevidaca opisa monah Onufrije Iviritis, koji zapisa i stradanje ostale dvojice iverskih novomučenika – Ignjatija i Akakija.[6] Njihovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin!

SPOMEN SVETIH MUČENICA
KALINIKE I VASILISE

POSTRADALE za Gospoda mačem posečene oko 252. godine u Rimu.


NAPOMENE:
[1]Julijan Otstupnik carovao od 361. do 363. godine.
[2]Tako su se pozdravljali Grci.
[3]Hekata – božanstvo mesečine.
[4]Rimski car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
[5]To je Sv. sveštenomučenik Grigorije patrijarh Carigradski (1798-1821), koga su Turci obesili na vratima Patrijaršije 1821. godine.
[6]Ova tri sveta novomučenika – monaha iz skita Svetog Preteče kod manastira Ivirona u Svetoj Gori, slave se zajedno 1. maja. Tada se posebno slavi i spomen sv. prepodobnomučenika Akakija, dok se spomen sv. novomučenika Ignjatija slavi 8. oktobra. Njihova žitija i stradanja, i zajedničku službu njima, napisao je Iverski monah Onufrije (izd. u Atini 1862. g.).

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *