NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH

20. MART

STRADANJE PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
JOVANA, SERGIJA, PATRIKIJA,
i drugih prepodobnih u obitelji Svetog Save od Arapa pobijenih

U VREME presvetog patrijarha jerusalimskog Ilije, kada Sveti Grad beše pod vlašću agarjanskom, a za carovanja u Carigradu cara Konstantina i Irine, nastadoše u Palestini međusobne borbe između agarjanskih plemena. I te borbe nanošahu silne štete po celoj Palestini. Ratujući među sobom, varvari pustošahu ne samo sela nego i gradove, kao: Elefteropolj, Askalon, Gazu, Skaritiju i druge. Napadali su neočekivano; iako ne ubijahu sve ljude, već samo one koji su im se protivili, ipak su svima otimali imovinu i sve pljačkali. Bivali su u zasedama pored svih drumova, hvatali prolaznike, bili ih, zlostavljali, skidali im sve do košulje. Jedino milosrđe njihovo sastojalo se u tome, što bi ponekog pustili živog od onih koje su bili, zlostavljali i pljačkali. Tada i sveti grad Jerusalim beše u velikom strahu. U njega se slegoše ljudi iz okolnih gradova i sela, i čuvahu gradske. bedeme, i spremahu se da se odupru razbojničkim bandama varvarskim.
U to vreme bi potpuno razorena i opustošena i čuvena obitelj svetog Haritona, i nikada se više ne obnovi. I lavra prepodobnog Save Osvećenog takođe nastrada tada vrlo mnogo. U njoj su se podvizavali sveti oci, koji su bili iz raznih mesta, i pod igumanstvom prepodobnog Vasilija ugađahu Bogu svojim podvižničkim životom, i u vreme ovih mećusobnih agarjanskih borbi i njihovih razbojničkih napada bezizlazno boravljahu u svojoj obitelji. Jer, iako su mogli da napuste lavru i sklone se od varvara u Jerusalim, ipak nisu hteli da napuštaju to sveto mesto, u kome su od početka uzeli na se jaram Hristov. Jednom umrevši svetu, oni se nisu obazirali na to što ih je mogla snaći smrt, jer svu nadu položiše na Hrista, i govorahu: Gospod naš, ako hoće, moć(an je da nas lako izbavi od varvarskih ruku. Ako je pak po volji pravednom promislu Njegovom, da nas varvari pokolju, onda neka Gospod dopusti to mučeništvo kao najkorisniju stvar po nas. – I govorahu jedan drugome: Primimo od Gospoda našeg ono što je najkorisnije po nas. Ne vraćajmo se iz pustinjačkog bezmolvija – iz pustinjačkog molitvenog tihovanja, u svetsku vrevu iz straha od varvara, da ne bismo ispali kukavice u očima sviju, i bili ljudi koji ne drže zapovest Gospoda našeg koji kaže: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Kako je divno gledati one što odlaze iz sveta u pustinju, i idu Hristovim stopama! Ali kako je uistini ružno videti te iste ljude gde posle nekog vremena beže iz pustinje iz straha od ljudi i vraćaju se u svet! Da nam se opšti neprijatelj naš, đavo, ne nasmeje, izgoneći nas pomoću straha od varvara iz pustinjačkog bezmolvija u gradove, đavo koga smo mi uz pomoć Hrista Cara našeg mnogo puta pobeđivali, te je sa stidbm bežao od nas kao najureni pas. Mi nemamo utvrđenja od kamena da se zaštitimo, nama je Hristos tvrđava neosvojiva, kome se od svetog Davida naučismo pojati: Budi mi Bog zaštitnik, i kameni grad, i tvrđava, gde bih se spasao! (Ps. 33, 3). Mi nemamo oklope, ni šlemove, ni štitove, pomoću kojih bismo odbili varvarske strele, nego imamo duhovno oružje ljubavi, i oklop nade, i štit vere, i šlem spasenja (Ef. 6, 16.17). Time se naoružajmo! Mi nemamo pukove vojske, koji bi nas zaštitili od varvara, nego će Anđeli Gospodnji, koji okružuju one koji se boje Gospoda, izbaviti nas (Ps. 33, 8). Jer je nama život Hristos a smrt dobitak (Flb. 1, 21). Nas nije dovela u ovu pustinju želja i ljubav prema prolaznom životu. I čega radi se nastanismo u ovom pustom meetu? Ne ljubavi li Hristove radi? I ako ovde budemo ubijeni, bićemo ubijeni Hrista radi, koga radi ovde i živimo.
Tako se međusobno tešeći i hrabreći, i Bogu poveravajući tela i duše svoje, oni življahu u lavri. A beše još jedan opravdan i pobožan razlog koji ih zadržavaše da ne napuštaju manastir. To je ovo: Okolni žitelji bili su neprijatelji ovom svetom mestu, i ništa nisu tako želeli, nego da lavru svetog Save vide razrušenu, opustošenu i bezmonaha. I kada bi bratija za kratko vreme napustili lavru, odmah bi ovi neprijatelji došli, zapalili crkvu i kelije, i svu obitelj sravnili sa zemljom, da je više ne bude. Stoga sveti oci življahu u manastiru bezizlazno. I oni behu ne kao trska koju vetar ljulja, nego kao stubovi na kamenu utvrđeni, koje vetrovi i oluje iskušenja ne mogu pokolebati. I oni ne napuštahu lavru ne samo radi toga da bi čuvali zidove i građevine njene, nego više radi slave Hrista Gospoda, koji je na tom mestu nekada bio proslavljen, i u dane njihove proslavljan.
Tako su ti sveti oci živeli u lavri sve dok ih je Višnji Zaštitnik, na molitve prepodobnog oca našeg Save, po svetoj volji svojoj čuvao nepovređene od varvara. Jer iako je njihova vojska mnogo puta iz Arabije ili iz drugih krajeva nailazila, i pored lavre prolazila, pa ponekad i svraćala, ali nije činila nikakve zulume već samo tražila hranu. Istina, vojnici su neprijateljski.i ljutito gledali na inoke, ali pošto Bog nije dopuštao, oni im ništa nisu mogli učiniti. Kada bi dobili hranu, koliko se moglo nađi u lavri, vojnici su odlazili svojim putem, ali često i pretili kako će razrušiti lavru i opustošiti.
Jednom prilikom krenu jedan varvarski puk da opljačka i razori lavru. Ali se u blizini Vitlejema sudari sa vojskom, koju behu Jerusalimljani postavili da sprečava varvarima prilaz ka Svetome Gradu. U toj borbi varvari biše pobeđeni i najureni, i jedva ko živ umače od pokolja. Ali drugom prilikom krenu iz glavnog logora varvarskog druga vojska, sa istom zlom namerom. I kad dođe do jednog sela nedaleko od lavre, vojnici nađoše mnogo vina sakrivenog u jednom šumarku, napiše se, i između sebe pobiše, da je bilo mnogo ranjenih i mrtvih. Tako im se namera ne ostvari, i vojska se raziđe.
Posle svega toga bi Bogu po volji da na sluge Njegove naiđe is^sušenje, kao nekada na pravednog Jova, da se, kao zlato prekaljeno u topionici, nađu dostojni Boga. I popusti Bog da se varvarske ruke kosnu Njegovih svetih ugodnika, kojima beše pripremio mučeničke vence. Prepodobni oci, koji behu čuli za ona dva ranija pohoda protiv lavre, seđahu i sada u svojim kelijama bez straha, provodeći Svetu Četrdesetnicu u propisanim podvižničkim podvizima. U to vreme, nahuškani od đavola, dogovoriše se arapski varvari, njih oko šesdeset, da naoružani udare na lavru, nadajući se da će kod monaha naći neka blaga i bogatstva. I pete nedelje Svete Četrdesetnice, trinaestog marta u osam sati pre podne, oni navališe na lavru. Monasi, osetivši njihov dolazak, brzo pobegoše iz svojih pustinjskih kelija u manastir i u crkvu. Varvari sa isukanim mačevima i zategnutim tetivama naleteše na manastir halačući kao da uleću u bitku. Neki od otaca, želeći da njihovu jarost stišaju, izađoše krotko pred njih, i blagim rečima ih savetovahu, govoreći im:
Zašto se, o ljudi, došli k nama, nenaoružanim i mirnim, kao da ste u rat pošli, i kao da smo vam mi neprijatelji koji su vam nažao učinili? Mi smo mirni prema svima; nismo nikada nikome, ni vama, nažao učinili. Jer mi sve svoje u svetu ostavismo, i radi toga u ovoj pustinji živimo, da bismo bili daleko od neprijateljstava, svađa i ratova, kako bismo mogli u tišini oplakivati grehe svoje i ugoditi Bogu. I mi ne samo nikome od vas nažao ne učinismo, nego se još staramo da vam i dobra činimo, ukoliko nam je moguće, jer smo mnoge vaše, koji su ovamo dolazili, gostili i odmor im pružili“ i hranom ih za put snabdeli. Stoga ne treba da nam vraćate zlo za dobro, već treba da ste nam blagodarni za dobra koja učinismo. Evo, i sada smo gotovi da vam damo hrane, i da vam ukažemo uobičajeno gostoprimstvo.
A varvari s gnevom vikahu: Nismo mi došli ovde radi hrane već radi zlata i srebra. Vi imate da izaberete jedno od dvoga: ili da nam date toliko i toliko zlata i srebra, pa ćemo vas ostaviti u životu, ili ćemo vas pobiti, ako nam ne date. – Na to im oci odgovoriše: Verujte, ljudi, mi smo ubogi v ništi, i toliko oskudni, da ni hleba nemamo dovoljno, ni ode> će na pretek. A zlato i srebro, koje zahtevate, mi nikada ni u snu na njih pomislili nismo, jer mi upotrebljavamo samo ono što nam je najnužnije za život, i to u maloj meri.
Kada svetitelji to rekoše, varvari se razljutiše, i čitavu kišu strela pustiše na sabrane inoke; i ne prestadoše sa tim dok ne isprazniše svoje toboce. I tako ubiše trinaest prepodobnih otaca, a druge lakše ili teže raniše. Onda pole teše na kelije, kamenjem obijahu vrata, i iznošahu i ono malo ubogih stvarčica monaških. Zatim upališe kelije. Htedopk. to isto da učine i sa crkvom. Ali, po Božjem promislu, pre no što oni doneše drva i oganj da crkvu zapale, ugledaše u daljini neke ljude, pa misleći da to dolazi vojska iz Jerusalima da zaštiti inoke, odmah nagoše begati odnoseći opljačkane stvari inočke. A ava Toma, izvlačeći strele iz tela ranjene bratije, omivaše im rane, i privijaše potrebne lekove, jer po struci beše lekar vrlo iskusan. Tada su se mogle videti ljute rane, kod nekih na grudima, kod drugih na ramenima, kod trećih na licu i čelu, a četvrtima glave behu kamenjem porazbijene. I silna krv tečaše iz njih. Prizor je bio dirljiv i strašan.
A uoči Cveti, za vreme svenoćnog bdenija, stiže vest prepodobnim ocima da oni isti varvari skupljaju veliku družinu razbojničku, da opet napadnu na lavru. Blažene oce spopade strah i trepet, ali ne pobegoše, nego, pripremivši se za smrt i oslonivši se na Boga, oni očekivahu kraj. A kad se približi dan stradanja Gospodnjeg, nasta dan stradanja i prepodobnih otaca. Jer dvadesetog marta, na Veliki Četvrtak rano napadoše po druti put razbojnički na Lavru Arapi sa velikom silom, i bezdušno ubijahu prepodobne oce na razne načine: jedne strelama pobiše, drugima glave mačem odsekoše, treće napola presekoše, četvrtima ruke i noge poodsecaše, a neke kamenjem zasuše. A one što ostadoše u životu, uvedoše u crkvu, da ih tamo muče da im pokažu crkvene riznice i manastirsku imovinu. Obitelj pak behu opkolili, i po gorama i brežuljcima straže postavili, da im ni jedan inok ne bi umakao. Jer mnogi se dadoše u bekstvo, ali ih pohvataše, tako da jedva ko uteče. Blaženog Jovana, starešinu gostoprimnice, mladog po godinama, uhvatiše kad je begao, i na gori ga bez milosti mučiše, žile mu na rukama i nogama presekoše, pa ga za noge vucijahu po kamenju od vrha gore čak do crkve, i sva mu se koža na leđima odra od oštrog kamenja. A crkveni rizničar, prepodobni Sergije, videći muke prepodobnih otaca, i bojeći se da, mučen, ne prokaže gde je sakrio crkvene dragocenosti, krišom se izvuče i pobeže iz manastira. I kad je već bio daleko, uhvatiše ga varvarske straže, i silom ga u manastir vraćahu. Ali on ne hte da se vrati, i oni mu odsekoše svetu glavu. Zatim nekoliko drugih otaca utekoše iz ruku ubica i sakriše se u jednoj pećini izvan manastira. Njih primeti stražar sa brežuljka, i doviknu svojoj družini, pokazujući im rukom pećinu u koju uđoše monasi. I odmah jedan strašan Arapin sa isukanim mačem ode i stade pred ulazom u pećinu, i strašnim glasom naređivaše onima što su se sakrili da izađu. Dok oni drhtahu od straha, prepodobni Patrikije, jedan od njih, reče im šapćući: Ne bojte se, bratijo, ja ću za sve izaći, i poginuću, a vi sedite tu i ćutite. – I iziđe k Arapinu, gotov da dušu svoju položi za prijatelje svoje. Arapin ga sa pretnjom pitaše, da li ima unutra i drugih monaha; a prepodobni odgovaraše, da je sam bio. I Arapin ga odvede do crkve.
Kada varvari odasvud sateraše svete oce u crkvu, rekoše im: Otkupite sebe i crkvu svoju sa četiri hiljade zlatnika. Ako ne, onda ćemo vas odmah mačem poseći, i crkvu vašu ognjem sažeći. A sveti oci krotko odgovoriše: O ljudi, oprostite Boga radi, ne prolivajte nizašto našu nevinu krv, jer toliko zlata koliko od nas ištete, mi nemamo, niti smo ikada imali. Eto, sada se nijedan zlatnik ne može naći u celoj lavri našoj. A ako hoćete, uzmite sve što vidite na nama, odeću našu; i sve što vidite, i nađete, uzmite, samo nam život poštedite.
Ispunivši se jarosti, varvari sa zaglušnom vikom vitlahu mačevima nad glavama svetih, kao da hoće da ih poseku, i govorahu: Dajte nam zlatne i srebrne sasude crkvene, i pokažite nam ostale manastirske riznice. A sveti oci odgovoriše, da nikakve riznice nemaju. Tada varvari rekoše: Kažite nam vaše starešine: igumana i ostale strojitelje. Prepodobni odgovoriše: Otac naš iguman ne nalazi se sada u lavri, jer je poslom otišao u Sveti Grad, a mi smo svi jednaki.
U obitelji beše peštera prepodobnog oca našeg Save. Varvari uzeše sve svete oce, uvedoše ih u tu pešteru, pa pri ulazu u pećinu naložiše vatru, trpahu u nju suvarke i đubre, i tako stvoriše ogroman smrdljiv dim, kojim morahu prepodobne u pešteri, eda bi im prokazali crkvene riznice i svoje starešine.
Zatim ih izvedoše na ispitivanje. I preteći im sa bezbroj strašnih smrti, tražahu da im pokažu riznice. Ali ne čuše od njih nikakav odgovor, već samo njihove molitve Bogu. Jer jedan vikaše: Gospode, primi u miru duh moj! a drugi govoraše: Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje!
I opet ih sve zagnaše u istu pešteru, i morahu ih vrlo ljutim dimom. I umreše od dima osamnaest prepodobnih otaca, među kojima behu gorespomenuti Jovan i Patrikije blaženi. A imena ostalih, koji od dima biše ugušeni, i mačem posečeni, i drugim mukama umoreni, jedini Bog zna koji ih je zapisao u knjizi života. A one koje dim ne mogade ugušiti, svirepi i nečovečni varvari, ljuto mučiše, bijući ih i nogama gazeći; I kad ne uspeše ništa da saznadu, a već se umoriše mučeći prepodobne, oni pokupiše sve crkvene i lavrske stvari što nađoše, i natovarivši na manastirske kamile, otidoše.
Tada se postepeno počeše skupljati u manastir ona bratija koji jedva ostadoše živi, i koji se behu sakrili po gudurama i pećinama gorskim. I oni pokupiše i uneše u crkvu tela prepodobnih otaca, na razne načine pobijenih. I svu tu noć spasonosnog stradanja Spasovog provedoše u neutešnom ridanju. I potom ih česno sahraniše. A one oce koji behu izranavljeni i polumrtvi, bratija podvrgoše lečenju na čelu sa napred spomenutim lekarem, blaženim Tomom, koji ostade živ, i koji kasnije beše iguman takozvane Stare Lavre.
Tako prepodobni oci u obitelji prepodobnog Save mučenički skončaše 796. godine. A oni varvari, po odlasku svom iz Lavre, odmah biše neočekivanom smrću poraženi od Boga, i bez mača popadaše mrtvi po pustinjama i poljima, da ih raznesu psi, zverinje i ptice. A duše njihove kukavne odoše u pakao, gde se oganj njihov ne gasi, i crv njihov ne spava. Duše pak pobijenih otaca prepodobnih obretoše se u ruci Božjoj, i udostojiše se slave mučenika od Hrista Boga, Spasitelja našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.

SPOMEN SVETE MUČENICE
FOTINE, SAMARJANKE[1]
i onih s njom

U VREME cara Nerona,[2] godine 66, nastade veliko gonjenje na hrišćane. Jer pošto pod Neronom mučenički postradaše prvovrhovni apostoli Petar i Pavle, gonitelji sa velikom revnošću stadoše tragati za učenicima ovih apostola, i ubijati ih. Tada se ova sveta Fotina sa sinom svojim Josijom nalažaše u gradu Kartageni[3] u Africi, i veoma smelo propovedaše Evanđelje Hristovo. A stariji sin njen Viktor beše tada u ratu protiv Arapa koji behu zaratili na Rimljane, i pokaza veliku hrabrost i odnese pobedu nad Arapima, zbog čega ga car proizvede za vrhovnog vojskovođu. No neznajući da je Viktor hrišćanin, car ga posla u Ataliju[4] sa naređenjem da goni hrišćane.
Kada za to ču knez Sevastijan, reče Viktoru: Vojvodo, ja nasigurno znam da si ti hrišćanin, i da su tvoja majka i tvoj brat Josija takođe hrišćani, pošto su bili pratioci pogubljenog apostola Petra. Viktor odgovori: Ja ću činiti volju nebeskog i besmrtnog Cara Hrista, a za naredbu zemaljskog cara Nerona da gonim hrišćane, neću ni da čujem. Knez mu na to reče: Ja ti, brate, kao pravi prijatelj savetujem ono što je korisno po tebe. Htedneš li da sudiš hrišćanima i da ih mučiš, znaj da ćeš ugoditi caru, i dobićeš imovinu hrišćana. Isto tako, piši svojoj majci i svome bratu, da tako slobodno ne uče jeline da se odriču svoje otačke vere, da ne bi i tebi zagrozila opasnost zbog njih. A potajno budite hrišćani do mile volje! – Tada Viktor odgovori: Ne dao Bog da učinim to što mi ti savetuješ: da gonim hrišćane eda bi se dočepao njihove imovine, ili da savetujem majci i bratu da ne propovedaju o Hristu da je Bog. Štaviše, i ja sam propovednik, i biću, Božanstva Hristovog, kao što su i oni. Na to mu knez reče: Ja ti savetujem što je korisno za tebe, a ti razmisli šta ćeš činiti.
Rekavši to, knez tog trenutka oslepe, i od strahovitih bolova u očima pade na zemlju, ne dajući glasa od sebe. Tada ga prisutni uzeše i odneše u postelju. I on ostade u postelji tri dana, ne progovorivši ni reči. Tek četvrtog dana on stade gromko vikati da je hrišćanski Bog jedini Bog. Viktor dođe k njemu i upita ga: Otkuda tako brza promena kod tebe? On odgovori: Hristos me zove, preslatki Viktore! Tada ga Viktor uputi u istine vere. I knez bi kršten. A kada je izlazio iz svete kupelji, odmah mu se oči otvoriše, i on proslavi Boga. A gomila jelina, koji videše to čudo, uplašiše se da se i njima nešto slično ne desi, i otidoše k Viktoru, te se i oni krstiše.
Posle toga dođe do Neronovih ušiju glas da vrhovni vojskovođa Atalije Viktor i knez Atalije Sevastijan propovedaju nauku Petra i Pavla i mnoge jeline privode veri u Hrista, i da majka vojskovođina Fotina sa sinom svojim Josijom radi to isto u Kartageni. To silno naljuti Nerona, i on odmah posla vojnike da po Ataliji pohvataju sve hrišćane, i ljude i žene, i da ih dovedu pred njega. A ovima se javi Gospod govoreći: „Hodite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Ne bojte se, ja sam s vama, i Neron će biti pobeđen zajedno sa svojim saradnicima“. A javi se Gospod zasebno i Viktoru, i reče mu: „Od danas će ti ime biti Fotin,[5] jer si mnoge prosvetlio i priveo Meni verom. A Sevastijana okrepi na mučeništvo; i blažen je ko se do kraja bori“.
Rekavši to, Gospod uziđe na nebo. A bi i svetoj Fotini otkriveno od Boga ono što je imalo da joj se dogodi. Stoga ona sa mnogo hrišćana otputova iz Kartagene, doputova u Rim, i stade propovedati Hrista. I uzbuni se sav grad, govoreći: Koja je ovo što doputova ovde sa toliko ljudi? koja je ovo što tako smelo propoveda Hrista? – Uto vojnici dovedoše u Rim svetiteljkinog sina Fotina i kneza Sevastijana. A sveta Fotina pre toga izađe pred Nerona sa sinom Josijom i hrišćanima. Gledajući ih, Neron ih upita: Zbog čega ste došli k nama? Svetiteljka odgovori: Da te naučimo veri u Hrista.
Tada prisutni velikaši saopštiše caru da su dovedeni knez Sevastijan i vojvoda Viktor, koji su se odrekli bogova. Car naredi da ih uvedu. I kad oni izađoše pred cara, on ih upita: Šta to čujem o vama? Sveti odgovoriše: To što si čuo o nama, care, istina je. A car, gledajući ih krvnički, reče im: Odrecite se Hrista, ili ćete ljutom smrću biti umoreni! A svetitelji, podigavši oči k nebu, odgovoriše: Ne dopusti! ne dopusti, Hriste Care, da se odvojimo od vere i ljubavi Tvoje!
Zatim car upita svete: Kako se zovete? Sveta Fotina odgovori: Ja, prva sestra, zovem se Fotina, tako me je nazvao Isus Hristos, Bog moj; druga moja sestra zove sa Anatolija, treća se zove Fota, četvrta – Fotida, peta – Paraskeva, i šesta – Kiriakija. A sinovi moji: prvi se zove Viktor, kome je Gospod moj Isus Hristos promenio ime i nazvao ga Fotin, a drugi, koji je sa mnom, zove se Josija. Tada je Neron upita: I vi ste svi saglasni da postradate i da umrete za Nazarećanina? Sveta odgovori: Svi ćemo mi iz ljubavi prema Njemu umreti radujući se i veseleći se.
Tada naredi car da im čekićima razmrskaju zglobove na prstima ruku. I odmah se donese nakovanj; svetitelji metnuše na njega ruke, i sluge stadoše da udaraju čekićima po njima; i udarahu ih neprestano od devet do dvanaest sati; i tri puta se sluge izmeniše lupajući čekićima po rukama svetih, ali svetitelji ne osećahu uopšte nikakve bolove, niti im se ruke razmrskaše.
Izvešten o tome, car se zbuni, i naredi da se svetima odseku ruke. Sluge im odmah vezaše ruke, položiše ih na nakovanj, i sedam puta udariše sabljama po rukama, ali ih ne mogoše odseći, već sami klonuše i popadaše kao mrtvi. A sveta Fotina, videći da ih blagodat Božja sačuva nepovređene, radujući se govoraše Davidove reči: „Gospod je pomoćnik moj, i ne bojim se; šta će mi učiniti čovek!“ (Ps. 117, 6).
Car beše u nedoumici, i stade razmišljati na koji načini kakvim sredstvima da pobedi svete. I naredi da muškarce vrgnu u najmračniju tamnicu, a svetu Fotinu i njene sestre da odvedu u zlatno odeljenje njegove palate, i da tamo nameste sedam zlatnih postelja, i sedam zlatnih stolica i astal, i da poređaju pred njima mnoge dragocenosti, i zlatotkane haljine, i zlatne nakite i pojase. Zatim naredi car da i kćer njegova Domnina sa dvorkinjama svojim ode kod ovih sestara i razgovara s njima.A sveta Fotina, ugledavši Domninu, reče joj: Raduj se, nevesto Hristova! A Domnina joj odgovori: Raduj se i ti, gospođo moja Fotino, buktinjo Hristova! – Čuvši iz usta Domnine ime Hristovo, sveta Fotina se obradova u Gospodu, i zagrlivši Domninu poljubi je. Zatim pouči istinama vere nju i sto njenih dvorkinja, i sve ih krsti. I Domnini promeni ime i nazva je Antusa, a njenu prvu dvorkinju nazva Stefanida. Onda sveta Antusa odmah naredi da se razdadu sirotinji sve dragocenosti i zlatotkane haljine i zlatni nakiti i pojasi što behu u zlatnom odeljenju.
Kada za to saznade car, silno se razjari, i naredi da se sedam dana zagreva ogromna peć, i u nju baci sveta Fotina i svi oni što su s njom, i ljudi i žene. To bi učinjeno; i svetitelji ostadoše u užarenoj peći tri dana. Tada mučitelj, misleći da su izgoreli, naredi da se otvori peć, i ostaci kostiju izgorelih svetih bace u reku. A kada otvoriše peć, oni obretoše, – o čuda! sve svete zdrave i nepovređene gde slave i hvale Boga. I svi se zaprepastiše, pošto videše da ih se vatra uopšte kosnula nije.
Kada ovo neobično čudo videše i čuše žitelji Rima, udiviše se, i mnogi slavljahu Boga. A car, budući potpuno nerazuman, naredi da se svetim mučenicima da smrtonosni otrov. I bi pozvan mađioničar Lampadije da spremi otrov. Sveta Fotina prva uze otrov i reče mađioničaru: Ne bi uopšte trebalo da iz tvojih ruku uzmemo otrov i pijemo, pošto si nečist. Ali da bi ti, o care, i mađioničar koji spremi ovaj otrov, poznali silu Hrista Boga mog, ja ću prva popiti otrov u ime Isusa mog. A posle mene popiće otrov i ostali svi što su sa mnom.
I svi ispiše otrov, ali im on nijednome ne naškodi. Videvši to, mađioničar se zaprepasti. Zatim, posmatrajući svetu Fotinu, reče joj: Imam i drugi otrov, mnogo jači od ovog koji popiste. I ako vi i njega ispijete, i on vam ne naškodi, onda ću i ja poverovati u Hrista vašeg. – I kada svi ispiše taj otrov, i nikome se od njega ne desi nikakvo zlo, tada mađioničar dohvati svoje mađioničarske knjige i baci ih u oganj. I verova u Hrista, i krsti se, i dobi ime Teoklit.
Saznavši za to, car naredi da Teoklita odmah izdvoje od ostalih mučenika, da ga izvedu van grada i mačem mu odseku glavu. I tako pre drugih mučenički postrada nezaboravni Teoklit, i dobi od Gospoda besmrtni venac. A ostalim svetim mučenicima i svetoj velikomučenici Fotini naredi car da se preseku žile. Kada to bi učinjeno, svetitelji se rugahu caru i njegovim bogovima. Tada on, nevaljalac, naredi da sveta Fotina, i ostali s njom, piju rastopljeno olovo i sumpor, i da im se to i u uši nalije. Ali i to nimalo ne naškodi svetima, i oni rekoše: Blagodarimo Ti, Gospode Bože naš, što si nam pomoću olova srce rosom orosio, jer su nam bila veoma žedna!
Tada Neron, začuđen i preneražen, naredi da svetitelje obese, pa da im što jače stružu celo telo i buktinjama pale. Ali svetitelji se moljahu, i Božjom blagodaću pokazaše se jači i od ovih mučenja. Besan, Neron naredi da se pomeša pelin i najoštriji ocat, i to da mučenicima da piju. Popivši i to, sveti govorahu: Ocat tvoj, o care, slađi nam je od meda.
Još besniji zbog ovoga, tiranin naredi da se svetima iskopaju oči, i da ih onda bace u mračnu tamnicu, punu zmija i škorpija. I gle čuda! sve zmije i škorpije pocrkaše, a tamošnji smrad se pretvori u miris, i tamnička tama u najblistaviju svetlost. Tada se i Hristos javi svetima, i reče im: „Mir vam!“ I uhvativši svetu Fotinu za ruku, reče joj: Ja sam stalno sa vama, ne bojte se, nego se neprestano radujte! – I dok Gospod ovo govoraše, sa očiju njihovih spade kao krljušt, i svi progledaše, i ugledavši Gospoda pokloniše Mu se. A Gospod, blagosiljajući ih, reče im: Budite hrabri i jaki! – i tako uziđe na nebo.
Bezbožni Neron ostavi svete mučenike u tamnici tri godine, da bi tako u teškim mukama okončali život gorkom smrću. Posle tri godine posla car da Mu iz tamnice dovedu jednog njegovog dvorjanina, koga on tamo beše zatvorio. Kada poslani vojnici dođoše u tamnicu po ovoga, u isto vreme videše svete mučenike zdrave i krepke. I obavestiše cara da oslepljeni galilejci opet vide, i da su zdravi, i daš tamnica blista od svetlosti, i da divno miriše, i da se pretvorila u dom Božji, u koji se stiču jelini, slušaju propoved mučenika o Hristu, veruju u Njega i krštavaju se.
Čuvši to, car se zaprepasti, i posla sluge da mu dovedu mučenike. I kad ih dovedoše, on im reče: Ne izdadosmo li vam carsku zapovest da ne propovedate Hrista u ovom gradu Rimu? Kako onda, nalazeći se u tamnici, vi propovedate Hrista? Znajte da ću vas zbog toga podvrgnuti mnogim i velikim mukama. A sveti mu odgovoriše: Čini što hoćeš, jer mi nećemo prestati da propovedamo Hrista, koji je istiniti Bog i Tvorac svega.
Razjaren, Neron naredi da ih raspnu strmoglavce, i da im tri dana biju tela žilama, sve dok im se kosti ne poraspadaju. Pošto to bi učinjeno, car naredi da ostanu na krstovima još četiri dana. A kada petog dana. dođoše mučitelji da vide da li su mučenici živi, videše ih na krstovima, i tog trenutka svi oslepeše. Uto Anđeo Gospodnji siđe s neba, i skide svetitelje s krstova. Zatim, pozdravivši ih, ostavi ih zdrave. – A sveta Fotina, sažalivši se na oslepljene mučitelje, pomoli se Bogu, i oni odmah progledaše. Zbog toga poverovaše u Hrista, i krstiše se.
Kada za to ču Neron, spopade ga bes, i on naredi da svetoj Fotini oderu kožu. Dok su to radili, svetiteljka je psalmila govoreći: „Gospode, iskušao si me, i poznao si me“ (Ps. 138, 1). Pošto je odraše živu, kožu joj baciše u suvi bunar. A svetom Sevastijanu i Fotinu i Josiji odsekoše tajne udove, pa ih onda zatvoriše u jednom starom kupatilu. Tada izvede Neron preda se svih pet sestara Svete Fotine, i naredi da im prvo odrežu dojke, a zatim da ih oderu žive. Kada dželati htedoše da vežu svetu Fotidu, četvrtu sestru, pre no što bi počeli da joj deru kožu, ona to ne dopusti, već sama junački stajaše dok joj ne skinuše kožu. Car se udivi njenom junaštvu i hrabrosti. Ali ga to još više i naljuti, te on, zveropodobni, izmisli za svetu Fotidu još strašnije i užasnije muke. Naime, on naredi da u njegovoj bašti saviju vrhove dva drveta, i da za njih vežu svetu Fotidu, pa da onda puste vrhove da se opet vrate u svoje prvobitne položaje. Kada to uradiše, sveta Fotida bi raščerečena na dve polovine, i blaženu dušu svoju predade u ruke Božje, i dobi neuvenljivi venac mučeništva.
Potom naredi car da svima svetim mučenicima odseku glave, samo da svetu Fontinu izvade iz suvog bunara, i da je vrgnu u tamnicu. To nju veoma ožalosti što ostade sama i ne uvenča se zajedno sa ostalim sestrama. Zbog toga ona moljaše Boga o tome. Bog joj se javi i, osenivši je tri puta znakom časnoga Krsta i ispunivši je radošću, učini je zdravom. I docnije, pošto je mnogo dana slavila i blagosiljala Boga, ona predade dušu svoju u ruke Njegove.

SPOMEN SVETIH MUČENICA
ANATOLIJE, FOTE, FOTIDE, PARASKEVE I KIRIJAKIJE

ROĐENE sestre svete mučenice Fotine Samarjanke.[6]

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
VIKTORA (= FOTINA) i JOSIJE,
sinova svete Fotine[7]

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SEVASTIJANA KNEZA[8]

SPOMEN SVETIH SEDAM ŽENA MUČENICA
ALEKSANDRE, KLAVDIJE, EFRASIJE, MATRONE,
JULIJANIJE, EFIMIJE i TEODORE

OVE svete žene postradaše 290. godine, za vreme velikog gonjenja koje nastade na hrišćane pod carem Maksimijanom. Tada su na razne muke stavljani i ubijani svi, i ljudi i žene, koji su ispovedali Hrista. Ovo gonjenje zahvati i grad Aminsos u Kapadokiji, i tamošnji knez nečovečno pobi tamošnje hrišćane. Tada ovih sedam devojaka smelo izađoše pred kneza i ispovediše da je Hristos istiniti Bog, a kneza nazvaše nečovečnim i zveropodobnim i neprijateljem istine.
Zato ih najpre tukoše motkama, zatim im mačevima odrezaše dojke, pa ih posle toga obesiše i strugaše toliko da im se iznutrica drovide. Najposle pak baciše ih u usijanu peć, gde ove blažene devojke predadoše duše svoje u ruke Božje, od koga dobiše neuvenljive vence mučeništva.

STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
MIRONA KRIĆANINA

OVAJ slavni mučenik Hristov Miron beše iz Mega Kastrarita; sin pobožnih i blagorodnih roditelja. Izmalena on beše blage naravi, miran, čedan, veliki ljubitelj devstvenosti i celomudrija. Jednom rečju, on beše mlad po uzrastu, ali star po mudrosti. Pritom Miron beše vrlo lep i mio mladić. On izuči krojački zanat; i kao radnik beše odličan i veoma uredan. Njegovi susedi Agarjani mnogo su želeli da se druže i razgovaraju s njim, ali on je to izbegavao i sedeo u svojoj radnji ozbiljno i tiho radeći svoj posao. No iza te svoje želje Agarjani su imali potajnu nameru: da nagovore Mirona da se odrekne vere Hristove i da se poturči. I jednoga dana ovi prokletnici šta smisliše? Nađoše jedno dete, Turče, i nagovoriše ga da kaže da ga je mladić Miron prisilio na sramni greh. Iznevši ovakvu klevetu protiv čednog mladića, Turci sa velikim besom dohvatiše Mirona i odvedoše pred sudiju, vičući i lažno svedočeći kako je Miron tobož silovao tursko dete. Sudija upita Mirona je li istina što ovi svedoče. Sveti mladić odgovori da ga oni nepravedno i lažno optužuju, i da on ne samo nije učinio takvo delo, nego mu tako nešto ni na pamet nije palo. Tada klevetnici skočiše na noge halačući da je on to zaista učinio, da treba ili da se poturči, i na taj način okaje svoj greh, ili da bude pogubljen. Sudija i sam pristade na ovaj zahtev, i reče svetom mladiću: ili da se poturči, ili da primi smrt. A Hristov mučenik neustrašivo odgovori: Nikada se vere svoje i imena Hristova odreći neću; naprotiv, gotov sam da primim bezbroj muka radi ljubavi Hristove. Hrišćanin sam se rodio, i hrišćanin hoću da umrem. – Čuvši to, sudija naredi te mučeniku udariše mnogo batina. Zatim ga baci u tamnicu, do ponovnog islećenja. A mučenik sve to podnošaše junački, bez ikakvog straha, i lice mu se ni najmanje ne promeni.
Kada mučenik bi ponovo izveden pred sudiju, isti svedoci svedočiše ponovo istu laž. Sudija onda stade obećavati mučeniku velike počasti i mnoge darove, ako ga posluša i poturči se. Ne posluša li ga, onda će ga predati na najljuću i najsramniju smrt. Međutim mučenik Hristov ostade nesavitljiv, i glasno i jasno i nadalje izjavljivaše: Veru svoju ne menjam, već hoću da umrem hrišćanin. – Tada sudija, videći da je mučenik nepokolebljiv u svojoj veri, izreče smrtnu presudu protiv njega.
Voćen na gubilište koje se nalazilo izvan Kastra, mučenik koje god hrišćane sretaše putem, sve ih pozdravljaše i svima govoraše: Prostite mi, braćo! i Bog neka vam prosti – Međutim pozadi mučenika iđaše i njegov otac koji plakaše i kukaše za sinom svojim. Kada stigoše na gubilište, mučenik zamoli te mu dopustiše da se sastane sa ocem svojim. Prišavši ocu, on pade pred njim grleći mu noge; zatim mu poljubi ruku i uze blagoslov od njega; i uteši ga da ne žali zbog njegove smrti, pošto umire lažno oklevetan i nepravedna osuđen. Onda se vrati k dželatima i reče im da izvrše naređenje. Dželati mu staviše omču oko vrata i obesiše ga.
I tako blaženi Miron primi besmrtni venac mučeništva. I dok mučenik naredne noći još visijaše na vešalima, stražari Turci svojim očima videše gde božanska svetlost siđe s neba na mučenikovo telo. I sami ovi stražari ispričaše to mnogima. A hrišćani, čuvši to, proslaviše Boga koji proslavlja svetitelje Svoje. Neka se čovekoljubljem i blagodaću Božjom na molitve svetog novomučenika Mirona udostojimo i mi Carstva nebeskog. Amin.[9]

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EFROSINA SINOZERSKOG

RODOM iz Koreljskog kraja; mladost proveo u Valaamskom manastiru; po navršenom punoletstvu primio monaštvo u Tihvinskom Uspenskom manastiru, Novgorodska eparhija. Godine 1600. nastanio se kao otšelnik na obali Siničjeg jezera. Slava njegovih podviga ubrzo privuče k njemu ljubitelje pustinježića, i on osnova na obali jezera opštežićni manastir. Prepodobni skončao mučenički; ubijen od Poljaka 1612. godine prilikom pljačkanja manastira. Godine 1653. svete mošti njegove prenete u Blagoveštensku crkvu, njime podignutu.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
RODIONA

ZA Gospoda Hrista mačem posečen.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
EMANUILA

POSTRADAO za Gospoda mačem posečen.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AKILE EPARHA

ZA svoju veru u Gospoda Hrista postradao mačem posečen.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKITE ISPOVEDNIKA,
episkopa Apolonijadskog

BOGONOSNI otac naš Nikita Ispovednik živeo je u vreme ikonoboračke jeresi, Beše episkop grada Apolonijade u Vitiniji (Mala Azija). Beše sveti Nikita ne samo pobožan i pravoslavan, nego i ljubljaše ljude i činjaše velike milostinje, i uz to još on veoma dobro znađaše Sveto Pismo i beše mudar i rečit. Budući primoravan od ikonoboraca u vreme cara Lava Isavrijanca (813-820. g.) da se odrekne poštovanja svetih ikona Gospoda Hrista i Presvete Bogomatere i svetih Angela i Svetitelja, i ne pristavši na to, bude mučen i na kraju proteran u izgnanstvo. U izgnanstvu se od mučenja razbole i predade svetu dušu svoju Gospodu.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LOLIONA

ZA veru u Hrista postradao pesnicama bijen i umrtvljen.


NAPOMENE:

  1. Sveta Fotina, to je ona žena Samarjanka, sa kojom je Gospod razgovarao na studencu Jakovljevom (Jn. 4, 5-42).
  2. Neron carovao od 54 do 68 godine. Gonjenje hrišćana pod njim počelo je 65 godine i trajalo do 68 godine, kada je Neron izvršio samoubistvo i time učinio kraj ovom gonjenju. Za vreme ovog gonjenja postradali su sveti apostoli Petar i Pavle.
  3. Kartagena – drevni primorski grad na severu Afrike, osnovan od Feničana i bio njihova čuvena kolonija u Starini; razrušen 146 godine pre Hrista; obnovljen pod prvim rimskim imperatorima, i bio napredan grad. Danas se na njegovom mestu nalazi grad Tunis.
  4. Atalija – grad u provinciji Pamfiliji, u južnom primorskom delu Male Azije; osnovan na vek i po pre Hrista Atalom II Filadelfom, koji ga je i nazvao po svome imenu.
  5. Na grčkom Fotin – φωτεινος – znači: onaj koji svetli; otuda, onaj koji prosvetljuje, prosvećuje, poučava: = Svetozar.
  6. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen sv. mučenice Fotine, Samarjanke. Videti takođe i pod 26. februarom.
  7. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen sv. mučenice Fotine, Samarjanke. Videti takođe i pod 26. februarom.
  8. Videti o njima pod današnjim danom: Spomen sv. mučenice Fotine, Samarjanke. Videti takođe i pod 26. februarom.
  9. Sveti Miron postrada na Kritu 1793 godine.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *