NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

1. MART[1]

ŽITIJE I STRADANJE PREPODOBNOMUČENICE
EVDOKIJE

U VREME cara Trajana[2] življaše u Feničanskom gradu Iliopolju[3] devojka, po imenu Evdokija. Po rođenju i po veri ona beše Samarjanka[4]. Ona služaše đavolu, i beše njegovo obitalište i oruđe. Sablažnjavajući mnoge svojom izvanrednom lepotom, ona ih je kao mrežom lovila u prokletu propast uvlačila. Na taj način ona telesnom nečistotom steče ogromna nepravedna bogatstva. Ona je bila toliko lepa, da ni živopisac nije mogao bojama izraziti lepotu njenoga lica. I pronese se se glas o njoj na sve strane. I mnoštvo visokorodnih mladića i velmoža iz raznih zemalja i gradova sticahu se u Iliopolj, tobož radi nekih drugih poslova, a ustvari da vide Edvokiju i da se naslade njenom lepotom. I ona svojim grešnim delima sabra toliko bogatstvo, da je malo izostajalo iza carskog bogatstva. Dugo vremena tako živeći i bogateći se, ona u nečistom životu toliko omrtve dušom i srce se njeno toliko okameni, da nikakva sila, osim božanske, nije mogla izlečiti duševnu bolest ove očajne grešnice. Ali naiđe vreme kada i do nje dosegnu ruka Dobroga Pastira koji traži izgubljene ovce. Pozna Tvorac svoje stvorenje, pokvareno tuđinčevom zlobom, i zažele da ga obnovi. Pravi Gospodar uze na se brigu oko roda vinogradnog, koji je vrag krao. Vladar nebeskih riznica postara se da prenese u svoje večne riznice drahmu koja se na zemlji u blatu valjala i propadala. Čuvar blaga, u koja se pravednici nadaju, prizva k svojoj savršenoj nadi ovu nesrećnu Samarijanku, a đavola otpusti prazna, i učini da ona, koja se nekada kao svinja u blatu valjala, postane kao neporočno jagnje: pređašnji sud nečistote, napuni se čistote; blatnjava jama, postade bistar i večit izvor; mutni potok, pretvori se u miomirisno jezero; ukvareni i smrdljivi bunar, postade sasud mira skupocenog; ona koja pogubi mnoge duše ljudske, postade mnogima uzrok spasenja. A početak njenog obraćenja k Bogu bi ovakav:
Neki pobožni monah, po imenu German, vraćao se s puta u svoj manastir preko Iliopolja. Noć beše pala kad on stiže u Iliopolj. Tu zanoći kod jednog svog poznanika, hrišćanina, čija kuća beše do gradske kapije. Zid sobe u kojoj on zanoći bio je uza sam zid kuće, u kojoj je stanovala Evdokija, o kojoj je reč. Pošto inok otpočinu malo, on po svome običaju ustade u toku poći na psalmopjenije. Kad završi svoje molitveno pravilo, on uze knjižicu koju je sa sobom nosio, i čitaše je dugo. U njoj je pisalo o Strašnom cudu Božjem, i kako će pravednici zasijati kao suncs u carstvu nebeskom, a grešnici otići u oganj neugasivi, gde će se večito mučiti strašno. Po promislu pak Božjem, te noći Evdokija spavaše sama u svojoj sobi, koja se zidom graničila sa sobom u kojoj je onaj inok noćio, i obavljao svoju molitvu i čitanje. I kad inok poče svoje psalmopjenije, Evdokija se odmah probudi, i mirno ležeći u svojoj postelji ona slušaše sve što je monah čitao. I ču Evdokija sve što je on čitao, jer zid koji ih je delio nije bio debeo, a monah je čitao glasno. Slušajući ono što je on čitao, grešnica bi tronuta, i ne mogade zaspati do svanuća. Srce joj beše zahvatio užas, jer ona stade razmišljati o mnoštvu grehova svojih, i o Strašnom sudu Božjem, i o nepodnošljivom mučenju grešnika. A kad svanu, ona, blagodaću Božjom pobuđena na pokajanje, posla da dozovu k njoj onoga koji je noću čitao knjigu. I kad on dođe, ona ga upita: Ko si ti, čoveče, i otkuda si? Kakvog si života i koje vere? Kaži mi svu istinu, molim te. Noćas sam slušala ono što si čitao, pa sam veoma snuždena i uznemirena, jer čuh strašne i čudne stvari, za koje dosad nisam čula. Ako je istina, da se grešnici predaju ognju, ko se onda može spasti?
Blaženi German joj odgovori: Gospođo, koje si vere? Kažeš da ništa čula nisi o Strašnom sudu Božjem, i da ne razumeš silu čitanih reči. Evdokija reče: I po otadžbini i po veri ja sam Samarjanka. A bogata sam preko mere. No naročito me to zbunjuje i plaši što čuh da se u knjizi, koju si čitao, kaže: Teško bogatima! i preti im se večnim i neugasivim ognjem. Takve reči ja nikada nisam čula u knjigama naše vere. Čuvši te nove i neočekivane stvari, mene je zahvatio ne mali strah. A blaženi German je upita: Gospođo, imaš li muža? i otkuda ti dolazi, kako kažeš, tako ogromno bogatstvo? Ona odgovori: Zakonitog muža nemam. A bogatstva koja imam, skupila sam od mnogih muževa. Ako se pak bogataši posle smrti osuđuju na tako teške i večne muke, onda kakva mi je korist od mog prekomernog bogatstva? Na to joj German reče: Kaži mi pravu istinu, – jer i Hristos moj, kome služim, nelažan je i istinit, želiš li da budeš spasena bez bogatstva, i da živiš srećno u veselju i radosti kroz beokonačne vekove, ili da sa bogatstvom svojim ljuto goriš u večnom ognju? Evdokija odgovori: Mnogo mi je bolje da bez bogatstva dobijem život večni, nego da sa bogatstvom poginem zanavek. Ali me čudi, zašto bogataš biva tako kažnjen posle smrti. Zar Bog vaš plamti nekom svirepom i neumoljivom mržnjom prema bogatašima? Ne, odgovori German, Bog se ne odvraća od bogataša, niti im zabranjuje da budu bogati, nego mrzi nepravedno sticanje bogatstva, i trošenje bogatstva u slastima i željama grehovnim. Ko pak pravedno stiče bogatstvo, i stečeno bogatstvo troši samilosno, taj je bezgrešan i pravedan pred Bogom. A ko gomila bogatstvo krađom, otimanjem i nepravdom, ili ma kojim grehovnim delom, i skriva ga, ne čineći milosti nje ništima, ne dajući nevoljnima, ne odevajući nage, ne hraneći gladne, taj će dopasti nemilosrdnih muka.
Evdokija ga upita: Smatraš li da je moje bogatstvo nepravedno? German odgovori: Vaistinu, tvoje bogatstvo je najnepravednije, i Bogu mrskije od svakoga greha. A ona reče: Zašto tako? Ja sam mnoge nage odenula, mnoge gladne dosita nahranila, a neke i zlatom utešila. Kako onda kažeš da je bogatstvo zlo? German odgovori: Gospođo, saslušaj me pažljivo: niko, došavši u kupatilo da se okupa, ne ulazi u nečistu, prljavu i smrdljivu vodu, nego gde vidi čistu vodu, tu ulazi i kupa se. I ti, kako se možeš nekolikim milosrdnim delima očistiti od smrdljive i odvratne prljavštine grehovne, kada se dobrovoljno valjaš u njoj, a prezireš čistu vodu milosrđa Božjeg? No tebe će svakako blato rđavih dela tvojih, kao poplava, velikom silom odneti u ponor sumpora i smole, koji gori večnim plamenom gneva Božja. Jer su bogatstva, kojima izobiluješ, odvratna Velikome Gospodaru i Večnome Sudiji. Ona su već pre suda osuđena, jer su stečena bludom. Niti tebi pomaže to što ti poneku mrvicu prljavih bogatstava tvojih pružiš ponekad nekolicini ubogih, jer nagradu te tvoje male vrline upropašćuje bezbroj rđavih dela tvojih, kao što veliki smrad zaguši mali miris. Ti nikada nećeš moći nikakvu blagodat dobiti doklegod dobrovoljno budeš ostajala u nečistoti, niti ćeš se milosrđa Božjeg udostojiti, ako najpre bezmerni smrad grehovni što je u tebi ne odbaciš i ne spereš pokajanjem, i ne očistiš i ne ukrasiš sebe pravednim delima. Kao što se čoveku, koji bos ide po trnju, mnogo trnje zabode u noge, pa i ako neke bodlje izvuče, ipak mnoge ostaju u telu, i pričinjavaju mu bolove, tako i tebi malo koristi činiti ponekad neku malu milostinju ubogome, i njome izgladiti neki mali greh, kada mnogo grehovnog trnja ostaje unutra u savesti tvojoj, da bi te najstrašnije mučilo. Jer razgnevljeni tobom Bog, strašni i pravedni odmazditelj, grozi ti večnim i nepodnošljivim mukama, koje su pripremljene za one koji se ne kaju. A ti, ako hoćeš da me poslušaš, možeš se spasti muka koje te očekuju, i dobiti večnu radost.
Evdokija odgovori: Slugo Boga živog, molim te, posedi malo kod mene i podrobno mi kaži kako se čine ta dela, pomoću kojih se može udostojiti milosti Božje, da bih, ugledajući se na njih, pravilnom upotrebom svojih bogatstava dobila spasenje. Jer ti reče da Bog voli pravedno i vrlinsko razdavanje bogatstava. A meni ništa ne smeta da se otkupim od tih muka, koje na dan Suda imaju dobiti oni koje Bog mrzi, kao što kažeš. Evo, česni oče, ja imam veliki broj robova, natovariću ih zlatom i srebrom, i povešću ih, a ti ćeš ići pred nama, ka Bogu tvom, ako On na tvoje posredovanje bude hteo primiti ovaj moj prinos, i dati mi za to spasenje.
German joj na to reče: Nemoj misliti da je Bog kao ljudi i traži ove ništavne stvari zemaljske, koje su ljudima dragocene, jer On, bogatiji nesravnjeno od svih careva zemaljskih, dobrovoljno osiromaši radi nas, da bi nam tim tužnim siromaštvom kupio večno spasenje. A ta bogatstva koja imaš, o kćeri, razdaj nemoćnima i ubogima, jer su oni mili Bogu, i ono što im ko da, to Bog smatra da je Njemu dato, i za razdavanje prolazne imovine ništima On uzvraća neprolaznim blagom nebeskim. Tako ti uradi, kćeri, i pristupi svetoj i spasonosnoj kupelji krštenja. Njome ćeš oprati kal svih grehova koji te oskrvnjuju, i bićeš čista i neporočna, preporođena blagodaću Svetoga Duha, i dobićeš blaženo nasleđe, u kome ćeš se naslađivati nepropadljivom svetlošću večnom. Ta svetlost nema ni tame ni noći, niti kakve žalosti i patnje, niti rđavih dela. I bićeš sveto jagnje, koje na pašama nebeskim napasa Isus Hristos, Spasitelj naš. Jednom rečju: ako hoćeš da se spaseš, kćeri, učini što ti savetujem, i bićeš blažena vavek.
Evdokija odgovori: Da nisu duboko zašle u dušu moju reči koje si ti noćas čitao a ja dobro čula, ja te ne bih ni zvala ovamo. Uzmi dakle, oče, od mene zlata koliko hoćeš, i ostani ovde nekoliko dana, poučavajući me hrišćanskoj veri vašoj i upućujući me na vrlinu, da bih, razdavši moja bogatstva i imanja, i uredivši sve kako treba, pošla za tobom kuda ti ideš.
Na to blaženi German reče: Meni ne treba zlato; dosta mi je nada na tvoje spasenje. Jer je za mene blagosloven razlog: ostati ovde nekoliko dana, sa nadom da pronađem izgubljenu ovcu, i privedem u tor Hristov. Iako žurim u svoju obitelj, ipak ću se zadržati ovde nekoliko dana radi tvoga obrađenja k Bogu. A ti učini kako ti kažem: pozovi jednoga od hrišćanskih prezvitera što su u ovom gradu, da te pouči, i po crkvenom zakonu krsti. Jer je to srž i temelj spasenja, a potom će ostala bogougodna dela ići svojim redom.
Čuvši to od blaženog starca, Evdokija dozva jednog od glavnih službenika svojih i naredi mu da odmah ide u crkvu hrišćansku i zamoli prezvitera da dođe k onome kome je potreban. Ali mu izričito zapovedi da prezviteru ne kaže njeno ime, niti zašto ga zove. Službenik ode hitno, i prezviter ubrzo dođe. Videvši ga, Evdokija mu se do zemlje pokloni, i celiva česne noge njegove. Zatim mu reče: Molim te, gospodine, posedi malo i ispričaj mi što o vašoj veri, jer i ja hoću da budem hrišćanka. Kao začuđen od njenih reči, prezviter je upita: Kog si zloverja, iz koga želiš da pređeš u hrišćansko dobroverje? Ona odgovori: Samarjanka sam, kako po rođenju tako i po veri, a celome svetu bejah supruga. No zašto ti ne bih jednom rečju kazala istinu? Ja sam more mnogih zala. Čuh da će se grešnici, ako se ne pokaju i ne postanu hrišćani, mučiti posle smrti u večnom ognju. Zbog toga odlučih da neizostavno postanem hrišćanka.
Prezviter joj odgovori: Ako si more grehova, onda ubuduće budi pristanište spasenja; ako su te vitlali mnogi vetrovi, ti sada ući u sklonište; ako si se predavala silnim valovima, išti sada jutarnju rosu što s neba pada; i ako si se dugo davila u buri, ti sada potraži dobrog krmanoša koji će te sigurno odvesti u svoje pristanište, gde su riznice svake pravde, i potrudi se da postaneš naslednica tamošnjih blaga. A zemaljska bogatstva koja imaš, razdaj nevoljnima, i oslobodi sebe od grehovne gorčine, i ujedno od tame i ognja neugasivog, koji te očekuju ako se ne pokaješ.
Čuvši to, Evdokija se rasplaka i, udarajući se u grudi, upita: Zar doista nema u vašeg Boga milosti prema grešnicima? Prezvitar odgovori: Grešnicima koji se kaju, pošto prime znamenje vere, tojest sveto krštenje, Gospod oprašta sve grehe njihovog ranijeg života u neverju; a onima koji ostaju u gresima i ne pomišljaju na pokajanje, nema oproštaja, i oni će biti mučeni bez milosti. Evdakija reče: Reci mi, prezvitere, smatraš li da na nebu ima većih i dragocenijih stvari od ovih na zemlji. Jer u nas se nalaze mnoge riznice zlata i orebra i dragog kamenja, i svako veselje i naslada. I uz to izobilje riba i ptica, i neizmerna dovoljnost svakovrsnih jestiva i različitih pića. I šta se više od toga nalazi tamo na nebu?
Prezviter joj na to odgovori: Ako um svoj ne odvratiš od prelesti ovoga sveta, i ne prezreš vremenske slasti, ti nećeš moći gledati ka večnom životu i saznati tamošnje neizrecive naslade i neiskazana bogatstva. Ako pak želiš da ovo dobiješ, zaboravi gordost i veselje ovoga života, i ne sećaj se slasti ovoga sveta.
Na to Evdokija reče: Ne bilo toga, gospodine moj, da zavolim više od besmrtnog i blaženog života nešto vremensko i prolazno! No evo šta me muči, oče: Eda li mogu, pošto primim hrišćansku veru, imati sigurnu i nesumnjivu nadu, la ću otići u taj besmrtni život, o kome govoriš? I kakav mi znak daješ, po kome se mogu uveriti da je tačno ono što mi govoriš? I po čemu ću poznati da mi je Bog vaš oprostio mnogobrojne grehe moje? Jer kada svoja bogatstva, koja mi u toku celog života mogu preizobilno pružiti svaku nasladu i veselje, razdam nevoljnima, kao što mi savetuješ, i rastočim sva imanja svoja, a ne dobijem ništa od onoga što ti pričaš, tada koje će biće biti bednije i nesrećnije od mene, pošto ću ostati bez ikakvog utočišta? Jer će ljudi, koje sam pokvarenošću svojom ogorčila, ako stanem u bedi svojoj tražiti pomoći od njih, zgaditi se na mene i odbiti me. Zbog toga sam tužna i zbunjena što nisam potpuno sigurna odnosno budućnosti. Meni je potreban veliki dokaz i potvrda za one stvari koje mi ti velikodušno obećavaš, govoreći o milosrđu Boga vašeg, koji lako oprašta grehe onima koji se kaju. Budem li se potpuno uverila u to, zaista ću smelo razdati sve što imam, i poći kuda me zoveš, i služiti tom jedinom Bogu u ove dane života ovoga. I kao što mnogima bejah primer bezakonja, tako ću im biti izvrstan primer pokajanja. Oče, nemoj se čuditi ovom mom sumnjanju, jer sam po prvi put čula nove i neočekivane stvari, o kojima u našim knjigama i u veri samarjanskoj, u kojoj sam odgajena, nikada ne čuh niti traga nađoh ovakvim učenjima.
Prezviter joj odgovori: Evdokijo, ne uznemiravaj se, uzbuđujući se nepostojanom mišlju! Ne dopusti umu tvom da bude rasejan! Tebe zbunjuje prelest načelnika zla i mrzitelja tvoga spasenja – đavola. Jer taj zli duh, čim je primetio da si krenula ka služenju Hristu, odmah se dao na posao da razbije tu spasonosnu nameru. Zato je izazvao u tvome srcu sumnjajuće pomisli i prazna strahovanja, nadajući se da te na taj način uplaši od pravog puta i opet utvrdi u pređašnjem grehovnom životu, kako bi te, tako bedno slasnim i strasnim svetoljubljem okovanu i njemu porobljenu, povukao u smrt i pogibao. Jer to je njegovo lukavo delo, to njegova jedina i velika briga: da ljude odvraća od dobrog puta i zavodi u razvrat, i na taj način načini sebi prijatelje u svojoj večnoj muci i drugare u večnom ognju. A što se tiče dobrote i neiskazane milostivosti i čovekoljublja Boga našeg, o kome oi čula, i želiš da se nasigurno uveriš, znaj da je On gotov iz daleka sresti one što se kaju, primiti ih raširenim rukama u roditeljski zagrljaj, oprostiti im grehe i darovati im život večni. U to se možeš uveriti, ako um svoj uzneseš od zemlje k nebu, napustivši brige o privremenim stvarima i razmišljajući o večnom životu. A pri tome je potrebna trezvena i smirena molitva, jer se na taj način s dušom izmiruje Bog, i u njoj stane sijati božanska svetlost, koja objavljuje svu istinu, te čovek tačno saznaje: kako je ništavan ovaj kratkotrajni svet, a kakav je budući svet; kako su štetne slasti ovoga života, a kako je dobar Bog, i milosrđe njegovo neizmerno. Ako dakle hoćeš da se spaseš, ti me poslušaj: baci te svoje skupocene haljine, i obuci se u bedne, pa se zatvori u jednu sobu tvoga doma, ostani sedam dana, razmišljajući o svojim gresima i sa suzama ih ispovedajući Bogu, Tvorcu tvome, i posti se i moli se, da te Gospod naš Isus Hristos prosveti i uputi da činiš ono što je Njemu po volji. Veruj mi, neće ti biti uzalud ako uradiš kao što ti savetujem: jer je žalostiv i bez mere milosrdan Gospod naš, i ima običaj da izdaleka blagodaću svojom sretne one koji se trude da se k Njemu obrate, jer se svagda raduje grešnikovom pokajanju. – Rekavši to, i videvši da je Evdožija pristala na njegov savet, prezviter ustade da ide. I pri rastanku reče joj ovu utešnu proročku reč: Hristos Bog, koji je carinika opravdao i grešnicu koja je kraj nogu njegovih plakala pomilovao, neka i tebe opravda i pomiluje, i tvoje ime učini slavnim na celoj zemlji! Amin.
Čim prezviter ode, blažena Evdokija, ne odlažući svoje obraćenje k Bogu, odmah dozva jednu sluškinju, i reče joj: Ako ko dođe i želi da me poseti, pazi, nipošto ne govori da sam kod kuće. I neka niko od domaćih ne govori da sam kod kuće. Svakome recite da sam otišla u daleko selo i da ću se tamo zbog poslova duže zadržati. Naredi i vrataru, i pripreti mu, da nikoga ne pušta ovamo. Isto tako, neka se obustave svi radovi u mome domu. Naredi u kujni da mi se ne donose jela na trpezu. A veliku kapiju zatvorite, i ne otvarajte je dok vam ne budem naredila. Uopšte, sve tako udesite kao da nisam kod kuće.
Pošto izdade takva naređenja, Evdokija se obrati blaženom Germanu i reče mu: Molim te, oče, reci mi što te pitam: Zbog čega vi monasi živite po pustim mestima, ostavljajući toliku sladost života s ljudima u gradovima? Eda li u pustinjama nalazite veću sladost? Blaženi German odgovori: Ne, kćeri, ništa od toga što ti smatraš sladošću, mi ne nalazimo u pustinji. No mi ostavljamo gradove i svetsku sladost, i bežimo u pustinje jedno radi toga, da izbegnemo sujetnu oholost i umrtvimo telesne strasti glađu, žeđu, trudovima, poderanom odećom, i oskuđivanjem u svima potrebama, da se udaljimo od mesta u kojima se lako greši. Jer koji živi u gradu, lako pada u greh: prvo, pobeđivan slabošću prirodnom; drugo, prelašćavan od đavola; i treće, gledanjem lepih lica i slušanjem razbludnih reči, jer se iz toga rađaju nečiste pomisli, i skvrnave dušu. A oskvrnjenoj duši zatvoren je ulazak nebeskog carstva dok se ne očisti pokajanjem. Jer je presto večne svetlosti i istinske radosti i nelažnih sladosti na nebu, i tamo nema tame žalosti i gorčine i zlih dela. Eto čuješ zbog čega odlazimo u pustinju: da se sačuvamo od greha u ostalim danima svoga života, a da pređašnje grehe svoje očistimo surovošću pustinjačkog življenja, i tako napravimo sebi ulaz ka onom blaženstvu. Oko toga je sva briga i sve staranje naše: da tela svoja sačuvamo neoskvrnjena nečistim delima, i da um svoj očuvamo nepovređen rđavim pomislima, i tuđ svakome zlu i lukavstvu i licemerstvu i roptanju i kleveti i zavisti i jarosti i gnevu, i tako postanemo podobni Anćelima, kao što nam svetim ustima svojim objavi Hristos u Evanćelju. A ljubitelju bogatstva, koji ga nenasito skuplja, ništa neće pomoći bogatstvo za dobijanje nebeskog carstva, nego je ono kao mrtvac koji leži u grobu nepomičan. Stoga, ako želimo da dobijemo oproštaj gresima svojim, postarajmo se da ostalo vreme života svoga hodimo putem zapovesti Gospodnjih, idući stazom pravde i istine, i srca naša kao odeću razderimo žalošću zbog grehova naših, i neprestano vapijmo k Bogu. Jer ćemo na taj način potisnuti grehovni smrad, o kome govori David: Usmrdeše se i zagnojiše se rane moje od bezumlja moga (Ps. 37, 6). A da nam uvek valja pevati u molitvi reči Gospodnje, na to nas potseća isti David, govoreći: Kako su slatke jeziku mome reči tvoje, slađe od meda ustima mojim (Ps. 118, 103). Reči Gospodnje su toliko slatke, da prevazilaze svaku sladost svih najslaćih jela i najskupljih pića, i jače ukrepljuju dušu nego hrana telo. Zbog toga Božansko Pismo govori o tome: Vino veseli srce čoveku, i hleb srce čoveku krepi (Ps. 103, 15), označavajući vinom i hlebom zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista, koje su duši ljudskoj kao hleb i vino. Jer u kreposti i veselju srca one izbavljaju grešnika od svih rđavih dela, i opravdavaju čoveka koji se vraća ka Gospodu, ako se neprestano i marljivo poučava u njima. Stoga, zbacivši sa sebe lepe haljine i obukavši se u najlošije, svom mišlju pristupi pokajanju kroz dobra dela, i sej mnoštvo suza po zemlji, da bi požnjela na nebu radost i večno veselje; plačem ugasi peć grehova svojih, da bi se na taj način udostojila utehe od Goopoda, i ušla u radost pravednih. Plači zbog bezakonja svojih koja je đavo učinio slatkima u srcu tvom, da bi se zbog suza tvojih približio tebi Anđeo, posrednik spasenja. Isuši smrdljivo blato truleži, u kome si se dugo valjala, u koje te je rinuo i u kome te je držao raditelj svih zala, da bi otsad postala učesnica rajske naslade. Nanesi žalost i tegobu onome koji, prelašćujući te slastima, optereti te gresima. Marljivo posluži Bogu, da bi se obrela naslednicom nezalazne svetlosti. I budi kao vredna pčela radilica, skupljajući pravdu iz mnogih svetih dela, i trudi se da uvek ugodiš Bogu.
Ove Germanove reči duboko prodreše u Evdokijinom srcu, koje je bilo pripremljeno onim što joj je on ranije govorio. I ona, pateći u toploti duha zbog grehova svojih, baci se pred noge njegove, govoreći: Molim te, čoveče Božji, delo koje si počeo oko mene, završi pobožno, i izvedi me čistu pred Boga tvog, da ne budem na potsmeh onima koji hoće da me prelaste. Završivši početo delo, ja ću se udostojiti blaženstva pomoću tvojih spasonosnih pouka. Živopišče, nemoj ruke svoje odmaći od spremljene daske, dok u meni potpuno ne uobličiš Hrista.
German joj odgovori: Kćeri, boravi u strahu Gospodnjem i, zatvorivši se u odaji svojoj, moli se Gospodu neprestano sa suzama, dok ne uništi i ne očisti sve grehe tvoje, i dok te ne uveri u milost svoju. Jer je blag i milosrdan Gospod naš Isus Hristos; On će brzo pokazati milost svoju na tebi, i neće zadocniti da te uteši blagodaću svojom. Rekavši to, blaženi se German pomoli Bogu za nju i, osenivši je krsnim znakom, on je zatvori u njenu sobu, pošto joj obeća da će se zbog nje zadržati još sedam dana u Iliopolju.
Ušavši u svoju sobu, Evdokija provede sedam dana u molitvi i postu. Onda dođe blaženi German, otvori vrata i naredi joj da izađe. Videći pak da je bleda u licu, telom omršala, po izgledu vrlo smirena, i uopšte veoma različita od one pređašnje Evdokije, on je uze za ruku i naredi joj da sedne. Zatim, pomolivši se Bogu, sede i on. I upita je: Reci mi, kćeri, o čemu si razmišljala ovih sedam dana? i šta si doznala? šta si videla? šta ti bi otkriveno? A ona mu odgovori:
Ispričaću ti, oče sveti. Pošto sam se sedam dana molila onako kako si me naučio, prošle noći, kada se isto tako moljah rasprostrta ničice krstoliko na zemlji, i oplakivah grehe svoje, obasja me svetlost jača od sunčane. A ja, misleći da je sunce granulo, ustadoh sa zemlje, i ugledah mladića presvetlog i strašnog. Haljine mu behu belje od snega. On me uze za desnu ruku, podiže me u vazduhu, metnu me na oblak, i odvede na nebo. A tamo beše svetlost velika i čudesna. I videh bezbrojno mnoštvo belorizaca, koji su se neprestano radovali, osmehivali jedan na drugoga, i veselili. Kad ugledaše da idem k njima, oni me u horovima sretahu, i radosno kao sestru svoju celivahu. A kada, okružena i praćena njima i vođena, htedoh da uđem u onu svetlost, neuporedljivo jaču od sunčane, iznenada se u vazduhu pojavi neko strašan licem, crn kao mrak i katran i ugalj i smola, strašilo koje prevazilazi svaku pomrčinu i tamu. I on, gledajući me najstrašnije i najbesnije, i škrgućući zubima, i bestidno me napadajući, hoćaše da me otme iz ruke moga vođe. I povika silno, da se sav vazduh ispuni njegovim glasom, i vičući govoraše: Zar i ovu hoćeš da uvedeš u carstvo nebesko? Zašto onda ja na zemlji uzalud u zasedi sedim i toliki trud ulažem? Eto ova svu zemlju bludočinstvom oskvrni, i sve ljude gadošću polnog sjedinjenja svog povredi. Koliko god veštine i sile imam, sve sam ih upotrebio oko nje jedne. Ja joj privukoh najvisokorodnije i najbogatije ljubavnike, i to vrlo, vrlo mnoge. I oni je zasuše tolikim zlatom i srebrom, koliko je teško naći i u carskim riznicama. Ja sam se ponosio što nju imam u rukama kao pobedničku zastavu i nepobedivo oružje, kojim sam ustriumfovao nad ljudima koji od Boga otpadaju i u moje mreže upadaju. A sada, zar toliki bes hoćeš da sručiš na mene, o Arhistratiže Božjih Sila, te da me baciš pod noge njene da me gazi? Zar tvome gnevu protiv mene nisu dosta one presvirepe i mnogobrojne odmazde, koje ovakog dana udvostručavaš, nego ti se prohtelo da mi otmeš i ovu moju vlastitu robinju, koju sam tako skupo platio? Znači, da na zemlji nemam ništa svoje i neoduzimljivo? Već se bojim da mi sve one, koji dosada žive grešno, ne istrgneš iz ruku i ne otmeš iz nedara, pa ih privedeš Bogu kao dostojne naslednike carstva nebeskog. O uzaludnog staranja mog! o uzaludnog truda! Zašto tako svirepo nasrćeš na mene? Ostavi jarost, i olabavi mi malo okove kojima sam okovan, pa ćeš videti kako ću za tren oka istrebiti rod ljudski sa zemlje, te mu se neće ni traga naći. Ja sam zbačen s neba zbog jedne male neposlušnosti, a ti uvodiš u carstvo nebesko najokorelije grešnike, koji su se drsko rugali Bogu i mnogo godina Ga ljuto gnevili. Ako tako budeš radio, onda najbolje skupi za jedan čas sa ovih krajeva zemlje sve propale ljude, koji žive ne čovečanski nego skotski i zverski, pa ih sve privedi Bogu, a ja ću se sakriti u tamu i zagnjuriti u bezdan večnih muka što su za me spremljene.
Dok je ovaj to, i mnogo štošta slično tome, s gnevom i neopisivim besom govorio, moj vođa je strašno gledao u njega, a na mene se milo osmehivao pogledajući me. I dođe glas iz one svetlosti, govoreći: Tako je po volji Bogu, milostivom prema sinovima ljudskim, da grešnici među njima, ako se pokaju, budu primljeni u naručje Avramovo.
I opet bi glas mome vođi: Tebi govorim, Mihailo, čuvaru zaveta mog, odvedi ovu tamo, odakle si je uzeo, da izvrši podvig svoj, a ja ću biti s njom u ove dane života njenog. – I on me odmah dovede u sobu moju, i reče mi: Mir tebi, sluškinjo Božja Evdokijo! Ne boj se i budi jaka, blagodat Božja je s tobom sada, i biće svagda na svakom mestu. – A ja, ohrabrena njegovim rečima, upitah ga: Gospodine moj, ko si ti? Reci mi da znam, kako da verujem istinitome Bogu, eda bih dobila život. On mi odgovori: Ja sam knez Anđela Božjih, i meni je povereno staranje o grešnicima koji se kaju, da ih primam i uvodim u život blaženi i beskonačni. Velika biva radost na nebu među Anđelima, kada grešnik prelazi iz grehovne tame u čistu svetlost pokajanja. Jer Bog, koji je Otac svima, ne želi da pogine duša ljudska, koju On ispočetka sazda svojim prečistim rukama po podobiju lika svog. Zato se saraduju svi Anđeli, kada vide dušu ljudsku ukrašenu pravednošću, koja se klanja Ocu večnome i svi je kao sestru svoju celivaju, pošto, odbacivši grehovnu tamu, živi Bogu, obraća se zajedničkom Ocu svih sinova svetlosti i bespovratno se priljubljuju uz Njega. Rekavši to, on me oseni krsnim znakom, a ja mu se poklonih do zemlje. I kada se poklonih, on otide na nebo.
Tada blaženi German reče Evdokiji: Odsada, kćeri, budi uverena i ne sumnjaj da postoji na nebu istiniti Bog, gotov da primi one što se kaju za grehe svoje, i da ih uvede u svoju večnu svetlost, gde On caruje okružen služiteljima carstva svog, svetim Anđelima, koje si videla u onoj nebeskoj svetlosti. A videla si carsku i besmrtnu slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, i doznala kako je On brz na milosrđe i oproštenje grehova, i kako brzo pokazuje blagodat svoju onima koji žele da se izmire s Njim. Poznala si božansku slavu Njegovu, i videla nebeski dvorac Njegov, pun neiskazanih lepota, u kome On obitava. Saznala si kako je mala i slaba svetlost ovoga sveta prema onoj svetlosti. A sada reci mi, šta misliš, šta nameravaš..- Blažena Evdokija, čvrsto rešena umom da svim srcem svojim služi jedinom Bogu, Caru slave, reče: Verovah, i verujem da nema drugog Boga koji spasava grešne ljude osim Onog, čija nebeska vrata videh obasjana neiskazanom svetlošću. – German joj na to reče: Onda se spremi, kćeri, za usrdnu službu Bogu. Revnosno se staraj da plod tvoga pokajanja, stavljen na terazije, preteže grehe tvoga ranijeg života. Prinesi sebe samu besmrtnom i večnom Bogu kao blagoprijatni dar. Plači i ridaj dok sve prljavštine svoje potpuno ne opereš suzama, i tako se udostojiš biti čista nevesta Hristova. Zaboravi pređašnju gordost svoju, i štetnu, divlje pohotljivu, mladost svoju, da bi i Gospod Hristos zaboravio grehe tvoje. Izvuci vrat svoj iz teškog jarma sramnog robovanja, u koji te je đavo upregao gresima, i uzmi na sebe blag i lak jaram životvornog pokajanja, i otada budi slobodna od greha, i poznaće te svi pravednici i sveti Anđeli. Otrezni se dakle za istinsku veru i celomudrije, zdravoumlje, i imajući odsada čistu savest, govori smelo đavolu u lice: Ja ništa više nemam s tobom, niti ti sa mnom, jer obretoh mog vlastitog Gospodara i Njemu predadoh sebe u večnu sopstvenost. Potpuno ostavih i odgurnuh mog starog upropastitelja – poganu i mračnu ljubav telesnu, i obukoh se u novu netruležnu i svetlonosnu odeću pravednosti, u kojoj hodeći, naći ću blagodat Božju koja me spasava vavek. U mene već nema nikakvog pristrašća zemaljskog, nema želje za bogatstvom, nema zaljubljenosti u sladosti sveta, za koje saznadoh da su ništavne i kratkotrajne, a želim i svesrdno se staram da steknem nebesko. Stoga, vuci se k svojima, đavole! I daleko beži od mene ti, tuđinče, varalico, razbojniče, i robe večne tame!
Utvrđena silno ovim rečima, Evdokija upita inoka: Česni oče, šta mi sad naređuješ da radim? On odgovori: Želim da pre svega primiš znamenje vere – sveto krštenje, koje će te čuvati nepovređenom u sve dane tvoje. A ja ću sada, s Božjom pomoću, otići u svoj manastir. No doći ću do tebe opet, ako Gospod hoće. – A ona ga sa suzama moljaše, govoreći: Ne ostavljaj me, gospodine moj, ne ostavljaj, pre no što se budem potpuno obratila k Bogu, i dobila od Njega očekivanu blagodat, da me ne bi nekako stari zavodnik, videći me ostavljenu i beopomoćnu, odvukao opet kuda želi i vratio na bljuvotine bludničkog života. – Odgovori joj blaženi German: Ova čvrsta namera ka boljem životu, koju Bog u tebi stvara, i tvoja dobra nada, sačuvaće te od vražjih zamki, kojih se bojiš. A ti ostani još neko vreme u smirenoj molitvi k Bogu i ispovedanju grehova ovojih, i staraj se oko primanja svetog krštenja. Ja ću uskoro doći do tebe, i učiniti ono što je korisno po tebe, ukoliko me bude pomogao Duh Sveti. – Rekavši to, i predavši je Bogu, blaženi German krenu na put u svoju obitelj.
Po Germanovom odlasku blažena Evdokija provede još nekoliko dana u postu, ništa ne jedući osim hleba, jeleja i vode, a i danju i noću moljaše se i plakaše. Zatim ode k episkopu toga grada, i on je krsti u ime Svete jednoprirodne Trojice. A nekoliko dana posle svoga prosvetljenja ona napisa molbu istom episkopu, u kojoj ga podrobno izvesti o svome bogatstvu, moleći ga la ga uzme Hristu. Pročitavši njenu molbu, episkop dozva k sebi blaženu Evdokiju, i upita je: Jesi li ti, kćeri, uputila ovu molbu meni grešnome? Ona odgovori: Da, ja je uputih. I sada opet molim tvoju svetinju, da naredi crkvenom ekonomu da uzme to što dajem, i da razdate, kako sami nađete za shodno, ništima i ubogima, siročadi i udovicama, jer saznadoh da sam ta bogatstva stekla nepravedno i bezakono. A episkop, kome ime beše Teodot, videći njenu dobru nameru, i veru i ljubav k Bogu, pogleda na nju i, providevši Duhom njeno buduće žitije, reče joj: Sestro, molim te, moli se Gospodu za mene. Ti si se udostojila nazvati se nevesta Hristova, jer si omrznula nečistu ljubav telesnu, a zavolela čistotu. Odbacila si bludnički život, a prigrlila devstveno celomudrije. Prodala si sujetni svet, da bi kupila sebi nebeski biser. Malo vreme provela si u obmani grehovnoj, ali si pokajanjem izdejstvovala sebi beskonačni život u nebeskom svetu. Smrt si u očima imala, a sad si besmrće stekla. Mnoge si u pogibao uvukla, a sada ćeš mnoge oživeti u Hristu. Iz neprozirne tame ti si se obukla u svetlost vere, i dostojna si da se nazoveš jagnjetom Hristovim, prema imenu tvom Evdokija, što znači blagovolenje, dobra volja. Gospod bi dobre volje prema tebi koja si prezrela strastoljubive ljude i zavolela horove Anđela. Moli se za mene, opet te molim, sluškinjo i ugodnice Božja, i seti me se u carstvu nebeskom.
Pošto joj to, i mnogo drugo, episkop sa suzama izgovori, on onda reče svome đakonu: Zovi mi odmah upravitelja crkvanog sirotišta. A kad ovaj dođe, epiokop mu reče: Znam da si pobožan i bogobojažljiv čovek koji se stara o mnogim dušama, zato ti poveravam i ovu sluškinju Božju koja želi da uznapreduje u boljem, da se postaraš i oko njenog spasenja, i da imovinu njenu koju daje odašlješ Bogu preko ruku sirotinje.
A ovaj čovek beše prezviter po činu, devstvenik od mladosti svoje, koji je sve svoje imanje, nasleđeno od roditelja, poklonio svetoj crkvi Božjoj, i sebe na službu Gospodu posvetio. On ode s Evdokijom njenom domu. I kad dođoše tamo, Evdokija sazva upravitelje doma svog, i reče im: Svaki od vas neka mi donese ono što mu je povereno na čuvanje. I oni odmah donesoše pred nju sve. A evo šta tu beše: dvadeset hiljada litri zlata, bezbroj izvanrednih i raznovrsnih nakita, bezbroj dragog kamenja i carskog biserja, dvesta sedamdeset i pet sanduka sa svilenim haljinama, četiri stotine deset sanduka belih lanenih haljina, sto šezdeset sanduka zlatotkanih haljina, sto pedeset i dva sanduka drugih haljina, zlatom šivenih i dragim kamenjem ukrašenih, sto dvadeset i tri velikih sanduka raznih prostih haljina, dvesta pedeset hiljada zlatnika, dvadeset sanduka mirisa i mirisavih materija, trideset i tri sanduka pravih indiskih mira, osam hiljada litri srebra u raznom posuđu, sto trideset i dve litre svilenih zavesa zlatom šivenih, sedamdeset litri prostih svilenih zavesa, i ogromna količina drugih haljina i stvari od manje vrednosti. Osim ovog pokretnog imanja, ona imaćaše i nepokretno: njive, sela, livade. Prihod sa nepokretnog imanja iznosio je svake godine oko dve hiljade osam stotina zlatnika.
Sva ta bogatstva blažena Evdokija metnu pred noge svetog prezvitera, upravitelja crkvenog sirotišta. Onda sazva sve svoje robove i robinje, i razdade im iz sanduka dve hiljade zlatnika, zatim posuđe, zavese, skupocene postelje, pozlaćene klupe; i sve druge divne domaće stvari, koje behu van sanduka, pokloni im i razdeli. Zatim opraštajući se s njima, dade im poslednji celiv, i reče ovo: Puštam vas na slobodu iz ovog privremenog ropstva, a vi, ako želite, postarajte se da se oslobodite od ropstva đavolu. Oslobodićete se pak robovanja đavolu, ako me poslušate te pristupite Hristu, istinitom Bogu. On će vam podariti večnu slobodu, koju imaju sinovi Božji, i uvrstiće vas u svoju vojsku.
Zatim, obraćajući se prezviteru, reče: Gospodine moj, od sada ti treba da se staraš o svemu ovome što je metnuto preda te, i da raspolažeš sa tim kako nađeš za shodno, jer ja tražim Gospoda koji mene traži. – A prezviter, diveći se takvoj njenoj iznenadnoj i neočekivanoj promeni i pokajanju, reče joj: Blažena si, Evdokijo, jer si se ovakvim delom udostojila da budeš uvršćena među device dvorca Hristovog. Ti si saznala čas dolaska Ženikova: razumela si kojim putem treba stići u bračni dvorac. Zaista si se budno postarala, da ne ostaneš van dvorca. Žižak si svoj uljem napunila, i tama te obuzeti neće. Napreduj dakle u toj vrlinskoj sili, i Bog će ti pomoći. A moli se i za mene grešnog ti, koja si dostojna lika Svetih.
Dok se blažena Evdokija ovako podvizavala, gle, dođe česni German, osvećen blagodaću Duha Svetoga. I videvši da je imanje svoje Bogu dala, robove i robinje na slobodu pustila, i već sama Hrista radi postala siromašna duhom , imanjem, uze je i odvede u ženski manastir, koji se nalazio u pustinji, ne daleko od njegovog muškog manastira. I tu je zamonaši. I ona provođaše vreme u trudovima i podvizima monaškog života, dan i noć služeći Bogu. A blaženi German imađaše u svome opštežiću sedamdeset inoka, u ženskom pak manastiru trideset inokinja, među kojima beše i sveta Evdokija. Nakon trinaest meseci prestavi se igumanija tog manastira Haritina, poživevši sveto. Pod njenom upravom Evdokija dobro napredova, i Psaltir napamet nauči, i celo Sveto Pismo jedanput pažljivo pročita, i dobro ga shvati, pošto ju je Duh Sveti prosvećivao. A podvizima podvižničkim sve sestre prevaziđe. Zbog toga bi jednoglasno izabrana od svih za igumaniju namesto pokojnice. I ne zakasni Bog da posvedoči da je ona dostojna toga, i da njen izbor potvrdi čudom. Evo dakle šta se dogodi.
Neki mladić Filostrat, jedan od pređašnjih ljubavnika njenih, veoma bogat, seti se svoje ranije ljubavi prema Evdokiji, i raspali se silnom požudom za njom, pošto ga je đavo na to potsticao. I smišljaše kako bi Evdokiju vratio njenom ranijem životu, i provodio sa njom blud. Razmišljajući dugo o tome, i iz dana u dan raspaljujući se ove većom ljubavlju prema njoj, on izmisli ovakvu zamku: obuče monašku rizu, uze zlata koliko je mogao poneti pod rizom, i pođe pešice u Evdokijin manastir, nadajući se nasigurno da će ostvariti svoju nameru. A kad zakuca na manastirska vrata, vratarka proviri kroz malo prozorče, i upita ga: Šta tražiš ovde, čoveče? On odgovori: Grešan sam, pa doćoh da se pomolite za mene, i da se vašeg blagoslova udostojim. Vratarka mu reče: Ovde nije dopušten ulazak muškarcima, brate, nego idi malo dalje odavde, i naći ćeš manastir gospodina Germana, i tamo ćeš se udostojiti molitve i blagoslova. A ovde ne stoj, i ne uznemiravaj nas kucanjem, jer ući ne možeš. – Rekavši to, devica zatvori prozorče. A Filostrat, postiđen i ucveljen, goreći ljubavlju prema Evdokiji, krenu u Germanov manastir. I stiže u zgodno vreme, jer nađe blaženog Germana na manastirskom ulazu gde sedi i čita. I pokloni mu se smireno do zemlje. I pošto, po monaškom običaju, sveti starac satvori molitvu i Filostrat dobi blagoslov od njega, prepodobni German mu reče: Sedi, brate, i reci mi odakle si, i iz kog si manastira. A on odgovori: Oče, ja bejah jedinac u roditelja, koji nedavno umreše. Nisam hteo da se ženim, nego se reših da služim Bogu u monaškom činu. I odmah se postarah te nađoh znamenje čina monaškog – ovu rizu. Zatim se odmah dadoh na traženje mesta i nastavnika, koji bi me uputio u monaški život. Pa pošto čuh za tvoju svetinju, česni oče, ja potegoh veliki put, sa željom da padnem pred svete noge tvoje i umolim te, da me primiš u svoj manastir, jer želim da se kajem za pređašnje grehe svoje.
Dok je on ovo govorio, blaženi German ga je pažljivo posmatrao. I poznavši po licu i očima da je sladostrasne naravi, reče mu: Čedo, želiš da se kosneš velikog truda, samo ne znam da li imaš snage za to. Mi stari, pa jedva možemo da se odupremo teškim iskušenjima đavolskim, koja nas pobuđuju na nečistotu. A šta će tek biti s tobom, u takvom cvetu mladosti tvoje, u plamenim godinama strasne raspaljenosti? Filostrat odgovori: Zar nema, oče, primera vrlinskog života mladića podobnih meni, koji su junački pobedili pohotu? Zar ona vaša Evdokija, o kojoj sam toliko slušao, i o čijem vrlinskom životu bruji slava na sve strane, zar ona nije mlada, i zar nije u slastima živela, pa pribegla vašem rukovodstvu, i sada čvrsto i junački monahuje, pobedivši telo svoje? Neću da prećutim ni to, oče, da me je njen primer naročito pobudio, i želim da se ugledam na nju. Jer razmišljam o cvetu mladosti njene, kako beše lepa, kako bogata, u kakvim slastima provede pređašnje godine svoje! Pa se potom odjedanput neočekivano izmeni, i krenu da služi Hristu putem tesnim i mučnim. I kada je ona mogla sve da prezre, i da umrtvi želje svoje radi ljubavi Hristove, zašto onda, oče, dvoumiš zbog mene, pripadnika muškog pola, koji je jači od ženskog? Samo kad bih mogao da je jednom vidim! Nadam se da bih od njene besede i pouke pocrpeo toliko ognjene revnosti k Bogu i toliko snage za podvig, da bi mi to bilo dovoljno za savlađivanje i prognanje svih iskušenja đavolskih u sve dane života moga.
Sluga Božji German, slušajući ovakve reči njegove, poverova laži kao istini, jer mišljaše da Filostrat želi da istinski služi Bogu, pa mu reče: Nećemo ti zabraniti, čedo, da vidiš Evdokiju i od nje čuješ poučnu reč, pošto želiš da po primeru nje pođeš putem vrline. – I dozva iguman German česnog, starog monaha, koji je imao da odnese tamjan u ženski manastir, – a koji je i inače često slat tamo radi drugih potreba, – i reče mu: Kad pođeš u ženski manastir, povedi i ovot brata da vidi sluškinju Božju Evdokiju, jer želi duhovne koristi od nje i da podražava bogougodno žitije njeno.
Posle kratkog vremena onaj monah pođe u ženski manastir i povede sa sobom mladoga brata, kao što mu iguman beše naredio. A Filostrat, monaškom rizom kao ovčijom kožom pokriveni vuk, ušavši u ženski manastir i videvši nevestu Hristovu svetu Evdokiju, čuđaše se njenom smirenom liku i uboštvu, i umrtvljenosti tela. Jer vide: njeno lice beše bledo, oči oborene k zemlji, usta ćutljiva, haljine loše, postelja – rogoza na zemlji i na njoj neki suri, poderani pokrivač. I kad uluči zgodnu priliku, on poče – dok su druge monahinje podaleko stajale – tihim glasom da joj govori ovako:
Šta to vidim, Evdokijo? Ko tebe, koja si živela kao oni po carskim dvorovima i izobilovala tolikim bogatstvima i svima slastima i svakodnevno provodila u veselju i radosti, prevari i dovede u ovo rđavo mesto? Ko te liši onog mnogoljudnog grada, u kome su te svi poštovali videći gde prolaziš obučena u prekrasne haljine, i divili se lepoti tvojoj, i veličali te? Koji te to varalica od tolikih blaga dovede u ovu krajnju sirotinju i nemaštinu, u ovako bedan i odvratan život? I eto, sada te celi Iliopolj traži, oči svih žele da te vide, sami zidovi divnih palata tvojih ridaju bez tebe. Ja sam tumač svenarodne želje, i poslan sam k tebi da te u ime svih umolim da se vratiš u grad i svojim dolaskom utešiš narodnu tugu za tobom. Poslušaj me, gospođo, i hajde sa mnom! Izađi iz ovog tako bednog obitališta, iz gladi, iz smrdljivih haljina, iz dronjave tvrde postelje, i vrati se svojim pređašnjim palatama, pređašnjim gozbama, pređašnjim uživanjima, kojima si nedavno izobilovala. Iako si svoje bogatstvo upropastila, poklonivši ga drugima zabadava, ipak su svi gotovi da te ponovo obogate. Zašto oklevaš i dvoumiš? Zašto, kada su ti svi naklonjeni, i žele ti dobra, jedino si ti sama sebi neprijatelj i mučitelj? Zar nije sramota i šteta, da toliku lepotu svoju skrivaš u ovom mraku monaškog živovanja? Zar nije šteta, da nepotrebnim plačem i suzama upropašćuješ divne oči svoje, slične svetlosti sunčanoj? Kakva je korist tako dražesno mlado telo moriti glađu i žeđu i drugim surovostima? Gde su čudesni mirisi, kojima si vazduh u gradu umirisavala hodeći po njemu, i ovi te poštovali kao boginju? Gle, posle takih mirisa, ti si dobrovoljno izabrala smrad sirotinjskog i odbačenog života? Kakva te sujetna nada navede da se odrekneš onako velikih i onako mnogobrojnih blaga? Ko se od bogataša odriče svoga bogatstva i zabadava ga predaje drugima, kao što si to ti uradila? Ali, mi znamo gde se nalazi tvoje bogatstvo, kojega si se ti odrekla, i lako ćemo ga uzeti i opet tebi vratiti. Samo se ti, gospođo naša Evdokijo, vrati u grad k nama. A evo, ja sam ti i zlata doneo koliko ti treba za put. Ono pak što si ti razdala, čim stigemo u Iliopolj tražićemo da ti se vrati. Dok je on ovako bulaznio, svetiteljka ga je s gnevom posmatrala. Zatim, ne mogući više da sluša njegove lukave i varljive reči, ljutito mu reče: Bog odmazde neka ti zapreti! Neka Gospod naš Isus Hristos, pravedni Sudija, čija sam ja sluškinja, iako nedostojna, ne dopusti da se ti, koji si došao ovamo sa zlom mišlju, vratiš svojoj kući, pošto si sin đavolov! – Rekavši to, ona dunu na lice njegovo, i odmah lažni monah, bedni zavodnik, pade mrtav na zemlju pred njom. A sestre device, koje su posmatrale njihov razgovor, ali bile tako daleko da nisu mogle čuti njihove reči, zaprepastiše oe silno kada ugledaše gde od Evdokijina daha pade čovek mrtav kraj nogu njenih. I sestre se, prvo, divljahu takvom nadprirodnom delu, ali se zatim stadoše bojati da ne saznadu mirjani, i sudije sprovedu istragu o ubistvu, i zapale manastir. Jer neznabošci, kao idolopoklonici, nenaviđahu hrišćane i njihove manastire. I savetovahu se sestre između sebe šta da rade, jer ne smejahu da pitaju Evdokiju o ovoj stvari. I predloži jedna od njih: Da ćutimo zasada pošto je veče i noć se spušta; a da se noćas molimo Gospodu, ne bi li nam otkrio razlog smrti onoga inoka i uputio nas šta da radimo.
A u ponoći, kada je imalo da počne uobičajeno ponoćno bogosluženje, javi se Gospod Evdokiji u snu, i reče joj: Ustani, Evdokijo, proslavi Boga tvog, i nedaleko od mrtvog tela onog kušača tvog, koga ti je đavo poslao, prekloni kolena i pomoli se meni, i ja ću mu odmah narediti da ustane živ. A on će ustati mojom silom, i saznati ko sam ja u koga ti veruješ. I velika blagodat moja izobilovaće u tebi.
Prenuvši se iz sna, sveta Evdokija satvori potrebnu molitvu Gospodu svom, i vaskrse mrtvaca. A Filostrat, ustavši iz smrti kao od spavanja, i poznavši istinitog Boga, čijeg se milosrđa udostoji, baci se pred noge blažene Evdokije, govoreći: Molim te, blažena Evdokijo, istinita sluškinjo istinitog Boga, primi me kajućeg se, i oprosti mi što te ogorčih svojim lukavim i nečistim rečima, jer poznah kakvom i kako dobrom i silnom Gospodu služiš. – Reče mu blažena Evdokija: Idi s mirom domu svom, ali ne zaboravi dobročinstva koja ti Bog učini, niti otstupi od pravog puta svete vere, koju obećavaš Bogu mome.
U to vreme vladaše u toj pokrajini car Avrelijan, vazal rimskog ćesara. Sveta Evdokija bi oklevetana kod njega. Jer neki visokorodni i znameniti velikaši, nekadašnji njeni ljubavnici, sastaše se i dogovorno napisaše pismo caru. U pismu oklevetaše Evdokiju, da je mnogo zlata, koje treba carskim riznicama, odnela sa sobom u neko pusto mesto; i moljahu cara da im da četu vojnika, da bi pronašli begunicu i vratili je u grad, a zlato predali u narodnu štedionicu, pošto je ona pristupila veri galilejskoj, koja nekakvog Hrista ispoveda, i na taj način osramotila bogove kojima se i carevi klanjaju.Avrelijan kada vide da je reč o mnogom zlatu, lako pristade na njihovu molbu, i odmah pozva jednog kapetana, naredi mu da pođe sa vojnicima, uhvati Evdokiju sa zlatom i dovede je k njemu. Kapetan uze trista vojnika i krenu ka pustinji u kojoj beše ženski manastir, i Evdokija u njemu. A kad oni behu na putu, Gospod se javi Evdokiji u noćnom viđenju i reče joj: Gnev se carev podiže na tebe, ali se ne boj, ja sam svagda s tobom. – Kad se pak kapetan sa svojom četom približi tom ženskom manastiru, i ugleda zidine manastira, on stade čekajući noć. Pred veče on rasporedi četu na grupe, da noću iznenada napadnu manastir sa svih strana. I kada su već hteli da navale na manastirske zidine, zaustavi ih svemoguća sila nevidljive ruke Božje, tako da svu noć nisu mogli ni korak da kroče u pravcu manastira. A kad se razdani, oni gledahu manastirske zidine, ali im ne mogahu prići. Tako tri dana i tri noći pokušavahu, ali bez ikakvog uspeha. I dok behu u nedoumici šta da rade, iznenada ih napade strahovito velika zmija, i oni pobacaše oružje i nagoše bežati. No iako izbegoše zmijine ujede, ne izbegoše njen otrov. Jer, silno povređeni smrtonosnim dahom zmijinim, jedni od njih iznenada popadaše i pomreše, drugi se polumrtvi valjahu putem, samo se kapetan sa tri vojnika vrati čitav k caru.
Besan od gneva, car reče velikašima: Šta da činimo toj veštici koja nam svojim činima pobi tolike vojnike? Šta predlažete? Jer toliki zločin ne treba da ostane nekažnjen. – Za vreme dogovaranja ustade carev sin i izjavi: Ja ću otići s velikom vojnom silom, sravniti sa zemljom obitelj bludnice, i Evdokiju dovesti ovamo. – Na to pristade car i svi ostali. Sutradan krenu carev sin sa vojskom da uništi manastir u pustinji i uhvati Evdokiju. Predveče stiže sa vojskom na jedno divno imanje svoga oca, i odluči da tu prenoće. I skočivši mladićski s konja, carev sin zakači nogom o kamen i silno je povredi, te ga vojnici na rukama uneše i metnuše u postelju. Ali u ponoći od silnih bolova on umre. I vrati se vojska caru, noseći mu mrtvog sina. A car, ugledavši neočekivano mrtvog sina, sruši se od žalosti jedva živ. I sleže se sav grad, i nastade graja: narod je žalio smrt careva sina, i sažaljevao cara koji od žalosti umire. Beše tu među narodom i Filostrat. On pristupi carevim doglavnicima i reče im za Evdokiju da je ona sluškinja Božja, i da joj niko ne može naškoditi pošto je čuva nebeska sila. No ako car želi da vidi sina živa, nastavi Filostrat, neka joj česno uputi molbu, da se ona pomoli Bogu svome da oživi mrtvaca, jer ja na sebi iskusih silu njene molitve i Božje milosrđe.
Čuvši za to, i došavši malo sebi, car pozva Filostrata, i sam ga ispita o onome što se njemu desilo. I poverova car Filostratovom kazivanju. I odmah napisa česnu i smirenu molbu blaženoj Evdokiji, i posla je po svome tribunu[5] Vavili. Kada tribun stiže u obitelj, sveta Evdokija smireno primivši carevo pismo i poklonivši se do zemlje, upita: Zašto meni ubogoj i ništavnoj grešnici car piše pismo?
Dok je sveta Evdokija čitala carevo pismo, tribun se povuče, i vide jednu otvorenu knjigu. Zaviri u nju, i pročita ovo: Blago onima koji izučavaju svedočanstva tvoja, Gospode! I pročitavši ceo psalam do kraja, on zadrema spustivši glavu na knjigu. I zaspa. I vide u snu jednog svetlog mladića koji ga kucnu u rebra štapom što je u ruci nosio, i reče mu: Ustani, Vavilo, mrtvac te čeka. – Vavila se trže, prestravljen od pojave Anđela, i otrča te izvesti o tome blaženu Evdokiju, moleći je da ga što pre otpusti. A ona sazva sve sestre, i upita ih: Sestre i majke moje, šta mi savetujete da radim povodom ovoga o čemu car piše ništavnosti mojoj? One jednodušno odgovoriše: Blagodat Duha Svetoga upućuje te, piši caru ono što je Bogu ugodno.
I blažena Evdokija, pošto se pomoli koliko treba, sede i napisa caru ovako: Ja ništavna žena ne znam zašto je tvoja moć izvolela da uputi svoje pismo meni, jer sam jadna i puna grehova. Mene savest moja izobličava za tolika i tako mnoga bezakonja, da ja nemam smelosti da molim Hrista Boga mog, da se smiluje na tebe i da ti vrati sina tvog živa. Ali se nadam u poznatu blagost i silu Gospoda mog da će On, ako ti svim srcem poveruješ u istinitog Boga koji mrtve vaskrsava i pouzdaš se čvrsto u Njega, pokazati na tebi i na sinu tvom veliku milost svoju. Jer nije lepo da čovek priziva sveto i strašno ime njegovo, i da ga za išta moli, dok najpre ne bude verovao u Njega čistom dušom. Ako dakle veruješ svom dušom, videćeš veliku silu besmrtnog Boga, i udostojićeš se njegovog milosrđa, i nasledićeš njegova dobročinstva.
Pošto tako napisa pismo, i zapečati sa tri krsna znaka, dade ga izaslaniku, i otpusti ga. A tribun, vrativši se k caru, ne predade mu pismo svete Evdokije, nego ga najpre metnu na grudi umrloga, i gromko prizva ime Hristovo. I odmah mrtvac dobi životnu silu, i otvori oči, i progovori, i ustade kao od spavanja živ i zdrav. I svi se čućahu i užasavahu gledajući ovo preslavno čudo. A car gromko uzviknu, govoreći: Veliki je Bog hrišćanke Evdokije! Istinit i pravedan Bog jeste hrišćanski Bog. S pravom mnogi pribegavaju Tebi, Hriste Bože, i pobožno postupaju koji u Tebe veruju. Primi i mene koji idem k Tebi, jer verujem svetom imenu tvom, i ispovedam da si Ti jedini istinit Bog, svet i blagosloven vavek.
Pošto tako car verova u Hrista Boga, bi od gradskog episkopa kršten sa ženom svojom i sinom, iz mrtvih vaskrslim, i ćerkom kojoj beše ime Gelasija. I učini car mnoge milostinje ništima i ubogima. I posla blaženoj Evdokiji zlato na zidanje svete crkve. I naredi da se u gradu podigne crkva sveta na mestu gde je živela sveta Evdokija. I često pisaše car svetoj Evdokiji, proseći od nje njene svete molitve. I ubrzo pokaza car uspeh u svetoj veri i dobrim delima. I ne prođe mnogo vremena car se upokoji u Gospodu, tako isto i žena njegova. Sin pak njegov potom postade đakon. A kad se prestavi episkop toga grada, on bi izabran za episkopa na mestu ovoga. Sestra pak njegova Gelasija, prezrevši sujetu sveta, ne hte stupiti u brak, nego se posveti na službu Gospodu: tajno otide sa dva svoja evnuha u manastir svete Evdokije, i u njemu ostade do kraja ovoga života svesrdno služeći Bogu i tvoreći volju Njegovu.
Kada jelinski idolopoklonički bezakoni zakon silom nametahu, bogomrski neznabošci mnoge, koji su tajno služili istinitom Bogu, primoravahu da se potčinjavaju tom pagubnom zakonu. U to vreme u gradu Iliopolju oblasni upravitelj beše Diogan, revnitelj poganih bogova svojih i njihov najusrdniji služitelj. On silno gonjaše one koji nisu hteli da se klanjaju idolima. On zažele da uzme sebi za ženu gorespomenutu carevu kćer Gelasiju. Tome se otac njen, car Avrelijan, nije protivio dok je i sam bio idolopoklonik. Ali kada se svetim krštenjem prosveti, tada ne htede dati svoju kćer za neznabošca, osim ako bi primio veru Hristovu. No posle pobožne končine cara Avrelijana, Gelasija bojeći se, da je Diogen nekako silom ne primora na brak, pobeže, kao što bi rečeno, u manastir prepodobne Evdokije. I niko nije tačno znao gde se Gelasija krije, samo se govorilo da se skriva negde kod Evdokije. No upravnik Diogen posla pedeset vojnika da Evdokiju kao hrišćanku dovedu na ispitivanje.
Dok su vojnici bili na putu, Gospod se javi Evdokiji noću, i reče joj: Kćeri Evdokijo, straži i junački stoj u veri, jer dođe vreme da ispovediš ime moje i proneseš slavu moju; tebi se ugotovi podvig, koji treba da izvršiš: napašće na tebe odmah ljudi strašni kao zverovi, ali se ti ne uznemiruj, niti plaši, jer ću ja biti tvoj nerazdvojni saputnik i moćni pomoćnik u svima tvojim podvizima i trudovima.
Čim se ovo vićenje završi, vojnici preskočiše po mraku preko manastirskih zidina. Blažena Evdokija oseti to, iziđe pred njih, i upita ih: Šta ćete ovde? koga tražite? – Vojnici je uhvatiše i pitahu je za Evdokiju. Ona im obeća da će im odmah predati Evdokiju u ruke, samo da je puste za kratko vreme. I otrčavši u crkvu, ona uće u sveti oltar, otvori darohranilnicu sa prečistim životvornim Tajnama Hristovim, uze časticu ge velike svetinje, sakri je u nedra, izađe pred vojnike, i reče im: Ja sam Evdokija, evo vodite me onome koji vas je poslao. – Oni je uzeše, i povedoše. Noć je bila bez mesečine i veoma tamna. A pred svetiteljkom iđaše sa svećom u rukama jedan divan i svetao mladić, i put joj osvetljavaše. Beše to Anđeo Gospodnji, koga vojnici ne viđahu, niti svetlost njegovu primećivahu, jedino Evdokija viđaše i njega i svetlost od njega. A kada vojnici htedoše da je posade na konja, ona odbi, govoreći: Jedni na kolima, druti na konjima, a ja uzdajući se u Hrista Boga mog, peške ću s radošću ići. – Kad stigoše u grad, oblasni upravitelj naredi da Evdokiju zatvore u tamnicu za dva dana. Trećeg dana on dozva tamničkog stražara i upita ga: Ne dade li neko jela ili pića onoj veštici? Stražar odgovori: Tako mi tvoje milosti, Gospodine moj, niko joj ne dade ni jela ni pića. Kad god sam zavirio, video sam je gde se ničice rasprostrta po zemlji moli, držim, Bogu svome. – Upravitelj mu reče: Sutra ću je izvesti na sud, jer sam danas zauzet drugim poslovima.
Kad nastade četvrti dan, upravitelj Diogen sede na sudijsku stolicu, i naredi da izvedu preda nj Evdokiju. Videvši je smirena izgleda, pognute glave, u poderanoj haljini, on naredi slugama da joj otkriju lice. I otkriveno lice prepodobne odmah zasija kao munja. Preneražen, Diogen ćutaše dugo, diveći se neiskazanoj lepoti i svetosti lica njena, koje je sijalo blagodaću božanskom. Dugo posmatrajući takvu lepotu, duša mu se sva razneži. Zatim obraćajući se svojima, reče: Tako mi boga mog sunca, ne treba predavati na smrt takvu suncezračnu lepotu. Prosto ne znam šta da radim. – Reče mu jedan od zakonika što ou zasedavali s njim: Smatra li tvoje veličanstvo da je njena lepota po prirodi tako svetla? Nipošto, nego su to čarobnjačke opsene. Zar ne znaš kako mađioničari mogu mnogo? Čim se magije uklone, pokazaće se prirodna nelepota. – Upravitelj reče blaženoj: Kaži nam najpre svoje ime, poreklo i život. Svetiteljka se prekrsti, pa reče: Zovem se Evdokija; a o poreklu mom, i kakvog sam života, ne treba pitati. O meni treba znati ovo jedno: hrišćanka sam. A Tvorac svih, po neiskazanom milosrđu Svom udostojava mene nedostojnu tolike blagodati Svoje, da mi ne zabranjuje nazvati se sluškinjom Njegovom. Zato te molim, upravitelju, nemoj uzalud gubiti vreme na prazne reči, nego što pre čini sa mnom ono što ste navikli da s hrišćanima činite: sudi, muči kako ti je volja, i predaj me smrti, jer se uzdam u Hrista, istinitog Boga mog, da me neće prezreti, niti ostaviti. – Upravitelj reče: Na malo pitanje naše izgovorila si tako mnogo reči. Koliko li ćeš reči izgovoriti, kad te stanemo stavljati na razne muke? No kaži nam odmah: zašto si napustila grad, bezočno prezrela bogove, i otišla u pustinju, i odnela sa sobom narodnu imovinu, ispraznivši na varalački način narodne riznice?
Svetiteljka odgovori: Zašto grad napustih, odgovaram jednom rečju: slobodna bejah, i što htedoh to učinih, jer koji to zakon zabranjuje slobodnom čoveku da ide kuda hoće? Što se zlata tiče, hoću da klevetnik izaće pred moje oči i odmah će se obelodaniti da je kleveta neosnovana, i laž će iščeznuti pred istinom. Eda li sam tuđe uzela pa otišla?
Raspra je trajala dugo. Pošto svetiteljka ostade nepobediva u govoru i nepokolebljiva u veri, upravitelj naredi da je obese o drvo mučenja, i da je četiri vojnika žestoko biju. Vojnici je dohvatiše, obnažiše joj ramena do pojasa, i obesiše. Kada je obnaživahu, ispade joj iz nedara častica prečistog i životvornog Tela Hristovog, koju polazeći iz manastira ponese. Sluge uzeše sa zemlje časticu, i ne znajući šta je, odnesoše je upravitelju. On pruži ruku svoju da je uzme, i tog trenutka se častica prečisgog Tela Gospodnjeg pretvori u oganj, i planu veliki plamen, opkoli sluge mučitelje, i sažeže ih, a samome upravitelju povredi levo rame. I on od bolova pade na zemlju, i vikaše k suncu, jer mu ono beše bog, i govoraše: Sunce – Gospode, isceli me, i ja ću odmah predati ognju ovu mađioničarku! Jer znam da me zato kažnjavaš što je dosada nisam pogubio. – Kad on ovo reče, pade na njega oganj kao munja, i sagore mu telo kao ugalj. Tada strah i užas spopade sve. A jedan od vojnika vide svetla Angela Božja gde stoji pored svetiteljke, i kao da joj na uho šapuće i teši je, i pokriva joj obnažena ramena i grudi pokrivačem beljim od snega. Videvši to, vojnik pristupi svetiteljki, i reče: Sluškinjo Boga živog, verujem i ja u Boga tvog, primi me kajućeg se. Odgovori mu blažena: Čedo, neka blagodat dobrog obraćenja siđe na tebe! Jer te vidim da sada počinješ život kao sada rođeni. No ako želiš da se spaseš, begaj daleko od pređašnjeg neverja. – Vojnik reče: Molim te, sluškinjo Gospodnja, smiluj se malo i na upravitelja, i izmoli mu u Boga tvog povratak u život, da bi mnogi poznali tobom istinitog Boga i verovali u Njega. – Rekavši to, on priće drvetu i odveza je. A sveta mučenica prekloni kolena svoja i moljaše se dugo. Potom ustade i gromko viknu: Gospode Isuse Hriste, Ti znaš tajne ljudske, Ti si nebesa rečju utvrdio i sve premudrošću stvorio, naredi svojom svesilnom i svemoćnom voljom da ožive svi što su sažeženi ognjem koji si Ti poslao, da bi se verni utvrdili u svetoj veri a neverni se obratili Tebi, Bogu večnome, i proslavljalo se presveto ime Tvoje kroza sve vekove. – Onda priće mrtvacima, i svakog uzevši za ruku, govoraše: U ime Gospoda Isusa Hrista, vaskrslog iz mrtvih, ustani i budi zdrav kao pre! – I tako svakoga posebno kao od spavanja budeći i dižući, ona silom Hristovom sve njih ožive.
Dok su se ova preslavna čudesa dogaćala i svi prisutni s neiskazanim divljenjem i užasom posmatrali, odjednom pored sudijskog sedišta nastade plač i kuknjava, jer kapetanu Diodoru, koji je tu stajao s vojskom, stiže vest da mu se žena Firmina u kupatilu vrelom vodom oparila i iznenada umrla. Čuvši ovu neočekivanu vest, Diodor od silne žalosti razdre plašt svoj, i kukajući otrča da vidi svoju mrtvu ženu. Za njim otrčaše i mnogi od naroda. A ode tamo i upravitelj Diogen, koji ustade iz mrtvih kao od spavanja. I videvši da je žena kapetanova zaista umrla, on se vrati k svetoj Evdokiji i reče joj: Vaistinu verujem da je Bog tvoj nesravnjeno veći i moćniji od naših bogova. No ako hoćeš da ovu moju začetu i još slabu veru uvećaš i utvrdiš, molim te pođi sa mnom k umrloj Firmini, vaskrsni je iz mrtvih, da bih ja bez odlaganja i bez ikakve sumnje potpuno poverovao u Boga tvog. – Sveta Evdokija mu odgovori: Iz neizmernog milosrđa svog Bog će učiniti volju tvoju, ne samo tebe radi nego i svih radi koji žele da uću u carstvo Njegovo. Hajdmo dakle s Božjom pomoću kuda kažeš.
I dok su oni išli s narodom, gle, sretoše ih ljudi koji su nosili na odru mrtvo telo Firminino. Svetiteljka naredi da stanu sa odrom; rasplaka se, i pomoli se dovoljno, pa onda uze pokojnicu za ruku i gromko reče: Bože veliki i večni, Gospode Isuse Hriste, Logose Očev, Tobom ustaju mrtvi, molim Te, da bi se uverili prisutni, blagovoli učiniti ovo veliko čudo: naredi Firmini da oživi, i daj joj duh pokajanja da se obrati k Tebi, svagda živome i večnome Bogu. – Kad se svetiteljka tako pomoli, odmah Firmina ustade sa odra. I sav narod gromoglasno kao jednim ustima povika, govoreći: Veliki je Evdokijin Bog! istinit je i pravedan hrišćanski Bog! Molimo te, sluškinjo Boga živog, spasi i nas, jer i mi verujemo u tvoga Boga.
A Diodor, kada ugleda svoju ženu opet živu, ispuni se neiskazane radosti, baci se pred noge prepodobnoj, i reče: Molim te, sluškinjo Hristova, satvori i mene hrišćaninom, jer sada uistini poznah ko je i kako je veliki Bog kome služiš. – I bi kršten Diodor, i žena njegova, i sav dom njegov: u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I mnogi od naroda biše kršteni. Tako isto bi kršten i oblasni upravitelj Diogen sa celim domom svojim, i ostade čvrsto u svetoj veri sve do kraja života svot.
Posle ovoga, na molbu Diodorovu, prepodobna Evdokija življaše u domu njegovom, učeći novoprosvećene hrišćane reči Božjoj. No u susednoj bašti desi se da dečak Zinon, koji je tamo radio i u podne zaspao, umre od smrtonosnog daha zmijinog koja ga ujede dok je spavao. A majka dečakova, udovica, kukaše za njim neutešno, jer joj beše jedinac. Saznavši za to ovčica Hristova Evdokija, reče Diodoru: Hajdmo da utešimo ucveljenu udovicu, i videćeš čudesno milosrđe Boga našeg. – I kad otidoše, zatekoše dečaka veoma otekla i naduvena, i pocrnela od zmijinog otrova. I svetiteljka reče Diodoru: Sad je vreme da se pokaže vera tvoja, kolika je k Bogu. Pomoli se dakle, podigavši k nebu oči srca, i vaskrsni mrtvaca. Diodor odgovori: Gospođo moja, sluškinjo Hristova, nov sam u veri, i ne mogu da oči srca svog nepomično utvrdim u Bogu bogomislijem. Svetiteljka mu reče: Ja čvrsto verujem Bogu mome da će poslušati kajuće se grešnike i dati im brzo što mole. Prizovi dakle svom dušom svemoćnog Gospoda, i pokazaće na nama milost Svoju. – Tada Diodor prikloni glavu svoju i, bijući prsi svoje, stade sa suzama govoriti gromko pred svima: Gospode Bože, koji si blagovoleo da mene nedostojnog grešnika i nevernika prizoveš k svetoj veri Tvojoj, i koji si ovu česnu sluškinju Tvoju poslao k nama na spasenje duša naših, usliši i moju grešnu i nedostojnu molitvu! Ti znaš moju neizmenljivu i nepokolebljivu veru u Tebe, pa naredi da ubijeni od zmije dečak oživi na slavu Tvoju, da bi i on i svaki duh slavio presveto ime Tvoje vavek.
Pošto se tako pomoli, Diodor reče mrtvacu: U ime Isusa Hrista, raspetog za vreme Pontija Pilata, Zinone, ustani! – I odmah usta mrtvac, i nestade crnila iz tela njegovog, i postade telo njegovo zdravo kao i pre. I svi hvaljahu Boga Tvorca neba i zemlje, i verovahu u Njega. A kad, narod htede da se raziđe, reče im blaženo jagnješce Hristovo Evdokija: Počekajte malo, braćo, jer još ima da se proslavi Hristos Spas naš. Narod je posluša. I svetiteljka se pomoli Bogu, i ona zmija što beše ujela dečka, gonjena nekim čudesnim ognjem, dovuče se sikćući strašno, i grčeći se i mučeći se pred svima, prepuče i crče. Tada ovi koji to videše, sa ženama i decom odoše k episkopu iliopoljskom i primiše sveto krštenje.
A prepodobna Evdokija se vrati u svoju obitelj. I življaše u svojim uobičajenim monaškim podvizima. Ali i u grad ponekad dolažaše, utvrđujući verne, a neverne obraćajući u veru i privodeći Hristu Bogu. I prožive od krštenja svog pedeset i šest godina u manastiru. I mučenički skonča na ovaj način:
Pošto oblasni upravitelj Diogen umre u hrišćanskoj veri, na njegovo mesto dođe za oblasnog upravitelja Vikentije, čovek surov i neprijatelj hrišćana. Čuvši o prepodobnoj Evdokiji, on posla vojnike da odseku česnu glavu njenu. I tako sveta prepodobnomučenica Evdokija bi mačem posečena prvoga marta za Hrista Isusa Gospoda našeg, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Neka čitaoce i slušaoce ne čudi, i neka im ne izgleda neverovatno to, što žena grešnica bludom steče toliko bogatstvo, kao što se kaže za Evdokiju. Jer kod Jelina, koji nisu znali istinitog Boga i služili su idolima, bludnice ne samo nisu bile prezirane nego i veoma poštovane, kao Afrodita, koju i među bogove svoje tašte uvrstiše. A o bogatstvima jelinskih bludnica nalazimo kod drevnih istoričara ovo:
Frina, atinska bludnica, kada je Aleksandar Veliki porušio kamene bedeme slavnog jelinskog grada Tebe, htela je da o svom trošku obnovi te kamene bedeme, i da grad još jače utvrdi nego što je bio ranije, samo da se na tim bedemima napiše ovo: Aleksandar poruši, a Frina bludnica podiže. – Laida, bludnica korintska, beše toliko bogata i čuvena, da su neki pisali da u to doba sva zemlja Grčka ležaše pred njenim vratima. – Tais, takođe bludnica atinska, bejaše toliko lepa, uvažena i bogata, da se veliki car egipatski Ptolomej ne uzlibi uzeti je sebi za zakonitu ženu. – Rodopa iz Trakije, bludnica u Egiptu, beše toliko bogata da, podražavajući slavu careva egipatskih, sazida u slavu svoju piramidu, koja nipočemu ne ustupa carskim piramidama. – I Evdokija beše slična ovima po životu i bogatstvu. Ali kad odbaci i taj život i to bogatstvo, i postade siromašna duhom i stvarima, i ugodi Bogu pakajanjem, ona se upodobi svetim devama, i postade sažitelj Anđela i naslednica večnih bogatstva, koje oko ne vide.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SILVESTRA[6]

SPOMEN SVETE MUČENICE
ANTONINE

ROĐENA u gradu Nikeji, sveta Antonina postrada za vlade cara Maksimijana[7]. Izvedena dred cara Maksimijana, ona smelo ispovedi Hrista. Zato je najpre staviše na razne muke, pa u tamnicu vrgoše. Zatim je izvedoše iz tamnice, i pošto je ne mogaše nagovoriti da prinese žrtvu idolima, oni je obesiše i rebra joj sekoše. Trpeći to, blažena ismevaše bogove neznabožačke i carevu obmanu. Zbog toga je predade car naročitim krvnicima, da je svuku i biju što jače mogu. A kada se krvnici približiše da je obnaže, mnoštvo Anđela siđoše s neba, silno izbiše krvnike, i svetiteljku sačuvaše nepovređenom. Posle toga je položiše na usijanu lesu. No pošto blagodaću Hristovom ona ostade nepovređena i u ovim mukama, oni je najzad zašiše u vreću i baciše u jezero Nikejsko, 302. godine. I tako ova slavna svetiteljka primi venac mučeništva.

SPOMEN PREPODOBNE
DOMNINE NOVE

OVA svetiteljka bi rođena u sirijskom gradu Kiru od pobožnih i bogatih roditelja. Izmlada zavolevši Boga, podražavala život prepodobnog Marona.[8] Stoga podiže malu kolibu u vrtu svojih roditelja. I tu podvižnički molitveno tihujući i tugujući, neprekidnim suzama kvasaše lice svoje i sure haljine svoje. Pošto u blizini beše crkva, blažena je u ponoć odlazila u nju, i uznosila Bogu molitve i slavoslovlja. To je isto činila i usvanuće, i predveče. Smatrala je da je za molitvu od svih mesta najbolje mesto crkva, jer je posvećena Bogu. Stoga se mnogo brinula oko te crkve i ukrašavala je. Usavetovala je majku svoju i braću da daju mnogo na ukrašavanje toga hrama.
Blaženoj Domnini hrana je bila raskvašen bob. Ona je držala takav post, iako je imala telo vrlo slabačko i iznureno. S drutima je razgovarala ne pokazujući svoje lice, jer je preko lica nosila pokrivalo koje joj se spuštalo do kolena. Govorila je vrlo malo, i uvek sa suzama.
Prepodobna Domnina, je često celivala desnicu blaženog Teodorita, episkopa kirskog,[9] i radi svoga osvećenja stavljala je na oči ovoje, i tolikim je suzama zalivala, da su sa Teodoritove ruke kapale njene suze. Ove suze njene dolazile su od plamene ljubavi njene prema Bogu, koji um prepodobne priveza za sozercanje Boga (του θεου υεωρίαν), a srce joj rani strelama svojim, i učini da duša njena hita iz ovog ka onom svetu.
U takvim svetim podvizima provodila je blažena Domnina i dan i noć, i svim svojim silama služila ondašnjim prepodobnima i podvižnicima. No, i one koji su dolazili k njoj, ona je slala u dom arhijerejev (tojest Teodoritov), da se malo potkrepe, jer je potrebne namirnice ona dobijala od svoje majke i braće, i upotrebljavala za ove posetioce.
Poživevši takvim bogougodnim životom, prepodobna Domnina se polovinom petoga veka preseli u nebeske dvore da tamo živi u večitoj radosti.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AGAPIJA VATOPEDSKOG

PREPODOBNI Agapije beše poslušnik jednog vrlinskog starca pri manastiru Vatopedu u Svetoj Gori. Jednom ode na more da opere svoju odeću, i tamo bi uhvaćen od morskih razbojnika, odveden i prodan kao rob u Magneziji jednom agarjaninu. Kod ovoga on provede dvanaest godina u okovima, i svakodnevno radeći usrdno. Sa velikom verom i plamenim suzama Agapije se dan i noć moljaše Presvetoj Bogorodici, brzoj pomoćnici, da ga Ona, kako zna, oslobodi ovog gorkog ropstva i teškog rada. Najzad Svemilostiva usliši molitve sluge Svoga. Jedne noći Ona mu se javi u snu i reče mu da bez ikakvog straha ide k svome starcu. O čuda! – probudivši se Agapije vide gde su s njega spali okovi i da su vrata otvorena. Tada sveti razumede, da je to čudo učinila Presveta Bogorodica. Stoga on tog časa bez ikakve smetnje napusti agarjaninov dom i otputova k svome starcu u Svetu Goru.
Ali, kad ga starac ugleda, ožalosti se, misleći da je Agapije tajno pobegao od svoga gospodara, pa mu reče: Čedo, ti si obmanuo agarjanina, no Boga niko nikada obmanuti ne može; u čas Sveopšteg Suda ti ćeš morati dati odgovor za novce koje je tvoj gospodar utrošio kupivši te, da bi mu bio od pomoći u njegovim potrebama. Stoga, ako istinski želiš sebi spasenje, vrati se nazad k svome gospodaru i služi mu. Postupivši tako, ti ćeš biti istinski sluga Božji i verni služitelj Njegov. A kad Bog bude prosvetio gospodara tvog, on će te sam pustiti.
Bogoljubivi i bogoljubljeni Agapije, primivši ove reči svoga starca kao od Boga, vrati se natrag k svome gospodaru. Ugledavši ga neočekivano, agarjanin se začudi. I upita ga, kako je otišao od njega i zašto se vratio. Svetitelj mu podrobno ispriča sve. Agarjanina zadivi, pa i zaprepasti, vrlina Agapijeva starca i uzvišenost hrišćanske vere. No u isto vreme on time bi tronut do dna duše. I uskoro, uzevši sa sobom Agapija, i dva sina svoja, on ode u Svetu Goru k Agapijevom starcu, i zamoli ovoga da krsti njega i decu njegovu. I, poučeni kako treba u veri Hristovoj, oni biše kršteni. Posle toga primiše angelski obraz. I poživevši bogougodno u vrlinskoj pokornosti najpre Agapijevom starcu, a po smrti ovoga Agapiju, oni odoše u Carstvo Nebesko da se raduju sa ostalim prepodobnim ocima u Hristu Isusu, kome priliči čast i poklonjenje vavek. Amin.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
HARISIJA, NIKIFORA I AGAPIJA

OVA trojica svetih mučenika postradaše za Svetu Trojicu.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NESTORIJANA

ZA svoju veru u Hrista postradao mačem posečen.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
NESTORA I TRIVIMIJA

OVI sveti mučenici behu rodom iz mesta Kivireota kod Perge Pamfilijske[10]. Življahu za vreme cara Dekija[11].Godine 251. neznabošci ih dostaviše oblasnom upravitelju kao hrišćane. Ovaj naredi te ih vojnici vezane dovedoše preda nj na sud. Da bi ih uplašio, upravitelj naredi da se pred mučenike izlože sve sprave za mučenje. No ovi, videvši to, stadoše gromko propovedati Hrista. Tada upravitelj naredi da ih nemilice biju suvim volovskim žilama. Zatim ih obesiše o drvo, i strugaše im tela sve dok im se iznutrica ne provide. No pošto sveti ostadoše nepokolebljivi u svojoj veri u Hrista, upravitelj naredi mučiteljima da im glave otseku mačem. Tako ovi slavni mučenici primiše vence mučeništva[12].

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MARKELA I ANTONIJA

OVI sveti mučenici biše uhvaćeni kao hrišćani i izvedeni pred namesnika u Palestini. Pošto ispovediše Hrista kao jedinog istinitog Boga, biše bačeni u veoma mračnu tamnicu. Zatim biše izvedeni i istjazavani, paljeni ognjem, grebani gvozdenim noktima i na kraju pogubljeni zajedno sa svetim mučenicima Silvestrom i Sofronijem (koji se takođe danas slave).

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
SILVESTRA I SOFRONIJA
I OVI sveti mučenici behu uhvaćeni i dovedeni pred namesnika Palestini. Pred njim oni ispovediše Hrista i biše bačeni u tamnicu gladni. Zatim biše mučeni. Postradaše za Hrista mačem posečeni, zajedno sa svetim mučenicima Markelom i Antonijem.

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
PARASKEVASA
BEŠE poreklom od uglednih roditelja iz grada Trapezunta (u Maloj Aziji). Postradao je za Hrista obešen u svom gradu 1659. godine. Hrišćani mu sahraniše telo u hramu Sv. Grigorija Niskog, a odatle bi preneto u manastir Teoskepast u Trapezuntu.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARTIRIJA ZELENECKOG
RODOM iz Pskovske gubernije; od mladosti podvizavao se u Velikoluššm Sergijevskom manastiru.Željan usamljeničkih podviga, on ode iz manastira i nastani se na Zelenom ostrvu. Svojim bogougodnim životom prepodobni privuče mnoge revnitelje pobožnosti, osnova manastir Zelenecki Trojicki, na 180. vrsta od Petrograda. U poslednjim godinama svoga života on se proslavi darom isceljivanja. Upokoji se on u dubokoj starosti, 1603. godine. Njegove svete mošti počivaju u njegovom manastiru.


NAPOMENE:
[1]U „Sinaksaru Carigradske Crkve“ (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, izd. N. Delehaye, Bruxellis 1902. c.497) na početku meseca Marta stoji sledeća uvodna primedba: „Ovaj mesec je početak meseci i on se kod bogonadahnutog Mojsija naziva prvim mesecom. Jer se veli: , .I reče Gospod Mojsiju i Aronu: Ovaj vam je mesec početak meseci; on vam je prvi među mesecima godine“ (2. Moj. 12, 2). A i iz drevnog predanja doznajemo da je Bog u taj mesec sve i sva stvorio i priveo iz nebića u biće, što se vidi i po tome što u to vreme, po Božjoj zapovesti, zemlja proizvodi bilje i rastinje iz semena, i što tada nastupa proleće, more se umiruje, a nebo postaje svetlije, jer se oslobaća zimske oblačnosti i maglovitosti. Ovoga je meseca i čovek sazdan rukama Božjim. Ovoga se meseca i Izrailjski narod oslobodio ropstva Faraonovog, i Pashu savršio, i Crveno More prešao, i toga je meseca ušao u zemlju obećanu (sr. Is. Nav. 5, 10- 12). U ovaj je mesec i Sin Božji, sišavši na zemlju radi našeg spasenja, uselio se u blaženu utrobu Prisnodjeve Marije Bogorodice, pozajmivši telo od Nje (zbog čega se i slave 25. marta Blagovesti). Ovoga je meseca On i smrt na krstu primio, i Vaskrsenje nam u Sebi bogodolično pokazao i darovao. Zato verujemo da će toga meseca biti i opšte vaskrsenje i sveopšti sud i potpuno i neuništivo vaspostavljenje svih tvari. Zato, ako bi ko nazvao ovaj mesec savršenim mesecom, ne bi pogrešio, jer nalazimo da je u njemu savršeno sve što se tiče sazdanja i presazdanja (spasenja) sveta i čoveka, tj. sve ono što je učinjeno i što se čini i što će se učiniti. Ovaj se mesec kod Jevreja zove Nisan, a kod Itala (Rimljana) se najpre zvao Prvi (Rrimus), a zatim Mart…“
[2]Rimski car Trajan carovao od 98. do 117. godine.
[3]U severozapadnom delu Palestine.
[4]Samarija – srednji deo Palestine; graniči se na severu sa Galilejom i Fenikijom, na jugu sa Judejom. Stanovništvo njeno sačinjavali su deset kolena Izrailjevih, sem kolena Judina i Venijaminova. Samarjanska vera je samarjanski raskol. Prvobitno se žitelji Samarije ničim ne razlikovahu od Judejaca, držeći isti Mojsijev zakon. No kasnije, zbog veza sa neznabožačkim inorodcima, oni izgubiše čistotu jevrejske vere p malo po malo razićoše se sa Judejcima, pa oko 335. godine pre Hristova Rođenja čak i posebni hram podigoše na gori Harizinu, i zavedoše u njemu posebno bogosluženje, koje je imalo nečeg zajedničkog sa bogosluženjem jerusalimskog hrama. Od toga vremena ono što je najviše delilo Jevreje od Samarjana, bilo je učenje o mestu istinskog bogosluženja (sr. Jn. 4, 19-20). Osim toga, Samarjani su od svih knjiga Staroga Zaveta priznavali samo Petoknjižje Mojsijevo, pri čemu je na izvesnim mestima original Petoknjižja bio izmenjen.
[5]Tribun – pretstavnik vojne vlasti; nešto kao današnji pukovnik.
[6]Po Jerusalimskom Kanonariju ovoga dana vrši se u hramu Vaskrsenja spomen „svetog oca našeg Silvestra patrijarha“.
[7]Rimski car Maksimilijan vladao od 285. do 305. godine.
[8]Prepodobni Maron praznuje se 14. februara.
[9]Bl. Teodorit Kirski (393-466. g.) je i napisao žitije ove prepodobne Domnine („Filoteos Istorija“, 30).
[10]Grad Perga nalazio se u maloazijskoj oblasti Pamfiliji, u južnom delu Male Azije na obali Sredozemnog Mora.
[11]Rimski car Dekije carovao od 249. do 251. godine, i bio žestok gonitelj hrišćana.
[12]U nekim kodeksima „Sinaksara Carigradske Crkve“ (izd. N. Delehaye, 1902, s. 501-2) stoji da je Nestor bio episkop, a Trivimije đakon. U tom slučaju izgleda da je ovaj sv. mučenik Nestor isto lice sa sv. muč. Nestorom, ep. Magidiskim, koji se slavi 28. februara (v. „Žitija Svetih za mesec februar“, str. 471).

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *