NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH

18. MART

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
KIRILA,
arhiepiskopa Jerusalimskog

SVETI Kiril se rodio od blagočestivih roditelja 315. godine u Jerusalimu, u vreme Konstantina Velikog. Vaspitan u Pravoslavlju. Zamonašio se za carovanja Konstantina Velikog. Godine 343 posvećen za sveštenika od arhiepiskopa jerusalimskog Maksima. A kada blaženi arhiepiskop jerusalimski Maksim pređe iz ovog u besmrtni život, sveti Kiril ga nasledi na prestolu jerusalimskom 348 godine. I pokaza se najrevnosniji zaštitnik apostolskih dogmata, suzbijajući jeresi: Arijevu, Makedonijevu[1] i Manesovu. Zato su ga mrzeli jeretički arhijereji, kao arhiepiskop Kesarije Palestinske Akakije, koji ga kasnije i u progonstvo posla.
U vreme ovog svjatjejšeg arhiepiskopa Kirila bi čudesno znamenje na nebu: na dan Pedesetnice pojavi se znamenje krsta, svetlije od sunca, koje se prostiralo iznad Jerusalima i Gore Jeleonske, i trajalo nekoliko časova počev od devetoga časa izjutra. O toj čudesnoj pojavi, koja je bila vićena od svih žitelja Jerusalima, gšsao je sveti Kiril i caru Konstanciju, savetujući mu da priđe Pravoslavlju, jer ovaj car beše skrenuo s pravog puta vere i zalutao u arijansko zloverje, i zlostavljaše pravoslavne.
Spomenuti Akakije, poznanik carev i imajući podršku njegovu, ustade protiv svetog Kirila sa dva razloga: prvo, što ga je sveti Kiril izobličavao za jeres, i drugo, što mu se sveti Kiril nije hteo potčiniti. Jer pošto Jerusalim beše opustošen i omalovažen od bezbožnih careva rimskih, to i presto arhiepiskopije jerusalimske beše veoma potcenjen, i stavljen pod vlast mitropolita Kesarije Palestinske. Svjatjejši Kiril ne hte da se potčini Akakiju zato što je jeretik, koga je kao takvog Sardikijski pomesni sabor svetih Otaca (343 g.) još ranije zbacio s prestola. Sada se Akakije držao mitropolitskog prestola, ne na osnovu crkvenih kanona, nego na osnovu carske sile. Sveti Kiril ga izobličavaše, jer je Akakije sedeo na prestolu nasilnički a ne pastirski. Odvojivši se od kesarijske mitropolije, sveti Kiril je sasvim umesno tvrdio da je jerusalimski presto prviji i stariji od kesarijskog, pošto je Jerusalimska Crkva mati svima Crkvama. A osim toga, Sardikijski sabor, koji je zbacio Akakija, predao je starešinstvo jerusalimskom arhiepiskopu blaženom Maksimu, prethodniku svetog Kirila.
Akakije, ispunjen zlobne jarosti, iznese protiv svetog Kirila ovakvu optužbu: Jedne godine dogodi se glad u Jerusalimu; u svojoj velikoj nevolji od gladi, svi žitelji pribegoše svom svjatjejšem arhiepiskopu blaženom Kirilu, moleći ga da ih prehrani za vreme gladi. A on, milostiva srca, potroši sve što imađaše hraneći gladne. Ali pošto se glad produži, i on više nije imao čime da hrani gladne ljude, on stade prodavati zlatne i srebrne utvari crkvene, i skupocene pokrivače i zavese, i od tog novca kupovati žito i deliti narodu. I tada se pronese glas, kako je tobož neka žena komedijašica bila vićena u gradu gde javno ide obučena u neko crkveno svešteno odjejanje, i po svom običaju igra; a upitana, odakle joj to odjejanje, ona je odgovorila: Kupih ga na pijaci od tog i tog trgovca. Trgovac opet, upitan povodom toga, reče da mu arhiepiskop dade odjejanje na prodaju. Da li je to tačno ili ne, nema podataka, ali glas o tome dođe do mitropolita Akakija. On to uze kao opravdan razlog, te sazva svoj sabor, na kome zbaci svetog Kirila zato što prodaje svetinje na sramotu i porugu. Pomognut od jeretika moćnika, jeretik zbaci pravoslavnoga, nekanonski arhijerej otera sa prestola kanonskog arhijereja svetog Kirila, i nasilno ga progna iz Jerusalima (357 godine).
Prognan, sveti Kiril ode u Antiohiju, zatim u Tars k blaženom episkopu Silvanu, i življaše kod njega. I videvši da ovaj u nekim dogmatima vere po malo greši, ispravi ga i potpuno uputi u pravoverje. Saznavši da je sveti Kiril kol episkopa Silvana, Akakije pisa Silvanu izveštavajući ga o svrgnuću Kirilovom i tražeći da ga otera od sebe, ili da mu ne dopusti da činodejstvuje. Ali Silvan ne posluša Akakija, jer je znao da je sveti Kiril nevino prognan iz zlobe i zavisti, čovek pobožan i svet i mudar, čijeg se učenja čvrsto drže svi pravoslavni.
Potom bi Sabor u Selevkiji (359 g.)[2], na kome behu sto pedeset episkopa. Na tome Saboru Akakije nastojavaše da Sabor ne otpočinje sa radom dok se sa Sabora ne otera sveti Kiril kao odlučeni. Pošto većina episkopa ne pristade na to, Akakije napusti Sabor i otputova u Carigrad k Evdoksiju, patrijarhu arijanskom, i k caru Konstanciju. I pred njima klevetaše episkope sabrane u Selevkiji, nazivajući taj Pomesni sabor zborištem opasnih ljudi, koji su se sastali ne na korist nego na štetu Crkve. No naročito razgnevi cara protiv svetog Kirila pričajući mu kako je Kiril prodao na tržištu onu skupocenu zlatotkanu rizu, koju blažene uspomene Konstantin Veliki podari arhiepiskopu jerusalimskom Makariju, da se oblači u nju pri vršenju tajne krštenja, i kako ta riza bi viđena na jednoj komedijašici koja je igrala skaredne igre na pozornici. Razgnevljen car osudi svetog Kirila na zatočenje (360. godine).
Kad posle nekog vremena umre car Konstancije, presto zauze zakonoprestupni Julijan[3]. On se u početku pritvorno pokazivaše pobožan i dobar, te poništi sve Konstancijeve odluke, i vrati iz zatočenja sve pravoslavne episkope koje Konstancije beše prognao. Tada se i sveti Kiril vrati iz zatočenja, i ponovo zauze svoj presto. No kad se Julijan utvrdi na vlasti, on se javno odreče Hrista, i dade Jevrejima veliku slobodu. On im dopusti da u Jerusalimu obnove hram Solomonov, pri čemu ih je pomagao narodnim dankom koji je davan caru. I kad se poče to bogomrsko delo, sveti Kirilo proročki govoraše svojima da će se Hristove reči nesumnjivo ispuniti: Ni kamen na kamenu neće ostati (Lk. 21, 6). Još se sveti Kiril i moljaše Gospodu Hristu da ne dopusti neprijateljima svojim da dovrše započeto delo, nego da uskoro obustavi njihov poduhvat i osujeti njihovu nameru.
I Gospod usliši molitvu sluge Svoga, i njegove proročke reči ostvari. Jer jedne noći bi strašan zemljotres, koji ne samo poruši sve što beše iznova sazidano, nego izvali i rasturi staro kamenje, koje se još držalo pod zemljom. Sve to bi nevidljivom silom Božjom razvejano kao prah sa tog mesta. A kad svanu, mnogi se svet sleže tamo, diveći se tome čudu. I kad Jevreji pomišljahu da se ponova poduhvate istoga posla, iznenada spade oganj s neba i sagore sav alat. I sve Jevreje spopade veliki strah. A iduće noći pojaviše se na jevrejskim haljinama znamenja svetoga krsta nacrtana, koja se nikako ne mogahu izbrisati ni oprati.
Posle toga sveti Kiril bi opet prognan, a njegov presto držaše njegov zamenik sveti Kirijak, koji se najpre u jevrejstvu zvaše Juda. To je onaj Jevrejin koji prokaza svetoj carici Jeleni mesto gde beše sakriven Časni Krst. Na svetom krštenju on dobi ime Kirijak. Posle izgnanstva svetog Kirila, on kratko vreme držaše jerusalimski presto, jer postrada za Hrista od Julijana Odstupnika, kao što o njemu piše pod dvadeset i osmim oktobrom.
A kad pogibe bezakoni Julijan, sveti Kiril se ponovo vrati na svoj presto. Ali posle nekoliko godina, kada se arijanci za carovanja Valentova (364-378 g.) opet ojačaše, sveti Kiril bi treći put prognan za veru (367 g.) jer se veoma protivio jereticima boreći se za veru.
A kad zločestivi car Valent pogibe zlom smrću (378 godine), i posle njega dođe na carski presto Teodosije Veliki[4], sveti Kiril bi česno vraćen na svoj presto. I ostade na njemu osam godina neprekidno. Uzeo je učešća na Drugom Vaseljenskom Saboru u Carigradu 381. godine zajedno sa ostalim pravoslavnim Ocima Crkve. I pošto je mudro pasao Crkvu Hristovu, i ostavio Crkvi korisne knjige, on se upokoji u Gospodu oko 387. godine. Od njegovih knjiga najpoznatije su mu 23 „Katiheze“ (=Oglašenja, Pouke o veri), u kojima on tumači svete dogmate i svete tajne Provoslavne Crkve.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MONAHA ANINA, ČUDOTVORCA

PREPODOBNI Anin beše rodom iz Halkidona[5] od roditelja blagovernih; malen rastom kao drevni Zakhej, no veliki sasud Svetoga Duha. Odmalena beše krotak i ćutljiv, i bez ikakvog učitelja stremljaše dobrim delima.
Kada mu bi petnaest godina on ostade bez roditelja. Odmah se odreče sveta, stupi u jedan sveti manastir, i uze na sebe anđelski obraz. Zatim, željan potpuno bezmolvnog žitija – pustinjačkog molitvenog tihovanja, on ode duboko u pustinju, gde reka Eufrat razdvaja Siriju od Persije. Tamo pronađe nekog monaha Majuma, koji je u pećini živeo izvanrednim podvižničkim životom, nastani se kod njega, i podražavaše ga u pošćenju i posvunoćnim molitvama. A njihovo pošćenje beše toliko da cele svete Četrdesetnice sve do Uskrsa nisu ništa jeli. No lica im behu svetla kao da se stalno goste za carskom trpezom. I učenik, blaženi Avin, toliki napredak pokaza, da i starca prevazilažaše. Jer je mnogo puta, i osim svete Četrdesetnice, po četrdeset dana provodio bez hrane, moleći se dan i noć. I divljaše se starac takvom podvigu njegovom.
No gde oni življahu ne beše vode blizu, jer reka Eufrat beše udaljena od njihove pećine pet poprišta. I Anin je otuda donosio starcu vodu u malom krčagu. Nije hteo da donosi u velikom krčagu, da bi se što više trudio odlazeći po vodu. A kad jednom iđaše po vodu, i beše odmakao od pećine jedno poprište, Anđeo mu nali vodu u krčag, i on se vrati i dade starcu. I starac se čuđaše kako se on tako brzo vrati, jer je znao da tamo nema druge vode. I shvativši kakva je blagodat Božja na učeniku njegovom, on zažele da ga ima za svoga učitelja i starca, ali ne mogade ubediti u to svetog Anina. Zato otide od njega, ne želeći da ga služi takav ugodnik Božji, kome bi on sam želeo da služi. I došavši u manastir, koji se nalazio na Eufratu, ispriča bratiji za svetog Anina. I od tog časa sveti Anin postade poznat, i počeše mu dolaziti monasi.
Po odlasku starca Majuma, sveti Anin ostade u toj pećini, govoreći u sebi: Bog me je uputio da dođem ovde, zato ću i ostati ovde do smrti svoje. A mnogo puta odlažaše u unutrašnju pustinju, i tamo provođaše ponekad do dvadeset a ponekad do trideset dana, pa se opet vraćaše u svoju pećinsku keliju. I umrtvi sve strasti tela svog, i potčini telo duhu, zbog čega mu Bog potčini divlje zveri, da mu služe. I za njim iđahu dva lava svuda, kud god je on išao. Jednome od njih on beše izlečio ranu na nozi.
No ne samo zveru nego i ljudima on beše besplatni lekar, jer mu Bog dade blagodat da isceljuje svaku bolest i nemoć po ljudima. I pronese se glas o njemu u tom kraju, i ime njegovo postade čuveno. Stoga mu dolažahu ne samo ljudi nego i žene, donoseći svoje bolesnike. A on ih sve isceljivaše blagodaću Božjom koja življaše u njemu, i otpuštaše ih zdrave. I prestade da odlazi u pustinju, i sećaše u keliji zbog ljudi koji su mu dolazili. Jer ga Bog dade tome kraju kao izvor isceljenja. On ne odlažaše u pustinju, da ne bi dolazioci, ne zatekavši ga u keliji, vraćali se prazni i neutešni, nego da svaki dobije lek koji traži: jedni isceljenje svojih telesnih bolesti, a drugi oslobođenje od duševnih patnji pomoću duhovnih pouka njegovih.
Ali pošto mesto beše bezvodno, trebalo je imati mnogo vode za mnogobrojne posetioce koji su mu dolazili. Zbog toga iskopa mali bunar za sakupljanje kišnice. No ta voda je zadovoljavala potrebu za nekoliko dana. Jednom za vreme žege dođoše k njemu neki ljudi, i behu žedni. On naredi jednome od svojih učenika, kojih beše šest, da zahvati vodu s bunara i napoji žedne. No učenik ga izvesti da u bunaru nema ni kapi vode. Prepodobni mu onda tiho reče: Nadam se u divno ime Gospodnje, da ćeš naći vode u bunaru, da bi utolio žeđ naših gostiju. Učenik ode i nađe bunar pun vode do vrha. I on začuđen, radujući se i slaveći Boga, zahvati vodu i odnese je k ocu, kazavši mu za čudo učinjeno molitvama njegovim. I dovoljno beše te vode za sve potrebe na mnogo dana. Ovo se čudo dogodi u sedamnaestoj godini podvižništva prepodobnog Anina.
Zatim, pošto se ta voda najzad potroši posle dužeg vremena, a kiše ne beše, prepodobni Anin ne htede da ponovo ište od Boga takvo čudo. Nego, smiravajući um svoj, on stade sam donositi noću sa Eufrata vodu za potrebe posetilaca. I tako svake noći od večera do svanuća on nošaše vodu, slaveći ustima Boga, i sećajući se evanđelskih reči Hristovih: Ako koji napoji koga čašom vode u ime moje, neće mu plata propasti (Mt. 10, 42). No jednoga dana se dogodi da ne beše vode, a dođoše k njemu neka bratija iz manastira da ga posete, i behu žedni od putovanja. Prepodobni onda dohvati krčage i sam ode po vodu na daleku reku. No odmah se vrati. Videvši ga gde se odmah vraća, oni mišljahu da je blaženi iznemogao telom, te na reku ni išao nije. Stoga mu potrčaše u susret, želeći da sami idu na reku po vodu. I kad mu stadoše skidati krčage s ramena, oni videše da su teški i puni vode. I veoma se udiviše. Jer Anđeo Gospodnji, kao i prvi put kod starca Majume, napuni krčage vodom. I povikaše bratija: Hvala Bogu, evo iz ramena svetog oca isteče voda živa i hladna! – I veseli piše od nje. A smirenoumni svetitelj reče im: Oprostite mi, braćo, jer sam grešan. Ova se voda nevidljiva darova ne zbog mene nego zbog vaše prevelike žeći, da ne biste iznemogli dok bih se ja vratio s reke.
Episkop grada Neokesarije Patrikije voleo je svetog Anina i vrlo ga mnogo poštovao zbog njegovog svetog života i čudesa koja je blagodaću Gospodnjom činio, i često ga posećivao, pa ga i rukopoloži za prezvitera silom. A kad episkop ču da se prepodobni muči noseći sam vodu sa Eufrata za svoje posetioce, pokloni mu magarca da na njemu donose vodu, kako se svetitelj ne bi mučio. No posle nekoliko dana dođe k prepodobnome jedan siromašan čovek, koji nije imao da vrati dug zajmodavcu, i moli svetog da se smiluje na njega i da mu nešto čime bi mogao isplatiti dug. A prepodobni sam siromašan duhom i stvarima, nemajući šta da mu da, reče mu: Uzmi, brate, ovog magarca, prodaj ga i isplati svoj dug. – Siromašak uze magarca i ode, a svetitelj opet stade sam donositi vodu sa daleke reke. Saznavši za to, episkop mu posla drugog magarca, sa ovakvom porukom: Ne poklanjam ti magarca, nego samo da ti vodu nosi, a kad mi bude zatrebao, ja ću ga opet uzeti. -A No posle izvesnog vremena opet dođe neki siromašak k prepodobnome, proseći milostinju. A on, pošto ništa nije imao, dade mu magarca. Potom mu dođe u posetu episkop. I kad ne naće magarca, on naredi da se iskopa dubok bunar. Onda dovede magarce, na kojima se donese vode s reke, i napuni bunar. Jer u tim sušnim krajevima, pošto nema vlage u zemlji niti unutra ima vodenih žila, kopaju se suvi bunari, i u njih se skuplja voda od kiše ili snega, ili se donosi s reka. I tako, pošto episkop napuni bunar vodom, uze svoje magarce i odvede. I kad bi se bunar ispraznio, on je slao svoje magarce, na kojima se donosila voda i bunar punio, pa je opet uzimao natrag magarce.
U apamijskoj krajini[6] beše neki stolpnik Pionije, koji vođaše anđelski život. Neki pokvareni ljudi iz okoline dođoše noću u njegov manastir, nadajući se da će tamo naći veliko bogatstvo. Oni provališe zid, uđoše unutra, i onda lopovski i razbojnički obiđoše sve odaje, tražeći što bi mogli uzeti. Ali ništa ne nađoše. Pri odlasku jedan od njih se baci kamenom na svetog stolpnika, udari ga silno po glavi, i razbi mu glavu. Pošto ti zločinci otidoše, stolpnik smišljaše da siđe sa stolpa i ide da se tuži sudijama. A prepodobni Anin, prozrevši Duhom stolpnikovu nameru, dozva lava koji mu služaše, dade mu po običaju hranu, i reče mu: Dobro se najedi, jer ćeš ići na dalek put! Onda uze hartiju, i napisa ovakvo pismo: O, oče prepodobni! poznato mi je da si postradao od zlikovaca, pa sad nameravaš da siđeš sa stolpa, želeći da se osvetiš neprijateljima svojim. No, odustani od takve namere, da ne lišiš sebe večne nagrade za trpljenje u nebeskom carstvu – Ovo pismo sveti Anin priveza lavu o vrat, i govoreći mu kao čoveku, posla ga apamijskom stolpniku, zapretivši lavu da nikoga ne napada putem. Lav odjuri. I kad stiže do stolpnikovog manastira, on stade noktima grebati kapiju. Vratar nagviri kroz prozorče i, ugledavši lava, otrča k stolpniku i izvesti ga da veliki zver stoji pred kapijom. Satvorivši molitvu, stolpnik naredi vrataru da bez straha otvori kapiju. I uđe lav, i pritrčavši k stolpu baci pismo pred stolpnika. On ga pročita, i udivi se prozorljivosti prepodobnog Anina, koji sa takve daljine saznade njegovu nameru. I divljaše se kako Bog potčini zverove da služe ugodniku njegovom. I odustade od svoje namere, prepuštajući stvar Bogu.
Jedna blagočestiva žena, koja je bolovala od neke bolesti, pođe k svetome Aninu da ga zamoli za isceljenje. Na putu je srete jedan varvarin sa kopljem u ruci. On htede da je opljačka, ali ne nađe ništa kod nje osim malo hleba. I raspalivši se grehovnom požudom, on htede da je siluje. Zabivši koplje u zemlju, on je stade primoravati na blud. Ona se otimaše, ali pošto ne mogaše da mu se otme iz ruku, ona prizva u pomoć ime svetog Anina, vičući: Sveti Anine, pomozi mi! – I tog časa onaj svirepi i neukrotljivi varvarin ukroti se i zadrhta, jer ga spopade strah. I htede da beži, zato dohvati koplje da ga istrgne iz zemlje, ali ne mogade pošto se beše veoma zarilo u zemlju. Videći to, on se još više uplaši, pa zatim razjari.
Ali žena, izvukavši se iz njegovih ruku, pobeže i dođe k svetome Aninu, i kaza mu sve. I pošto je svetitelj isceli od bolesti, ona se vrati domu svom. A dođe k prepodobnome i varvarin onaj, kajući se za sva svoja zla dela. Sveti Anin ga isceli, i svetoj veri nauči, i udostoji svetog krštenja. A posle nekog vremena obuče ga i u anđelski obraz. I on bi inok bogougodan. A ono njegovo koplje ukoreni se u zemlji, i Božjom silom izraste u veliki hrast.
Ovaj veliki ugodnik Božji činjaše i mnoga druga čudesa: raslabljene isceljivaše, đavole iz ljudi izgonjaše, i bezbrojne bolesnike isceljivaše. I on beše iscelitelj ne samo ljudi nego i životinja. Jednoga dana beše se slegao k njemu silan narod, a beše strašna žega. I nestade vode, a žeđ ih moraše sve. Tada se svetitelj pomoli Bogu, i odmah se pojavi u vazduhu kišni oblak, i iznenada udari neobično jaka kiša, koja ispuni vodom sve jame i doline.
Prepodobni proreče i mnoge stvari koje su se imale dogoditi: pretskaza najezdu varvara, provide končinu mnoge bratije, i svakog prizivaše k sebi zasebno, i govoraše: Čedo, pobrini se o duši svojoj, jer je tvoje vreme blizu.
Zatim se prepodobni Anin i sam približi kraju, pošto prožive sto i deset godina. Preduznavši dan svoga prestavljenja, on sazva svoje duhovno stado, jer imađaše dosta bratije, kaza im mnoge pouke, i najzad pokazujući rukom na najvrlinskije među njima, prezvitera Veronikijana, reče im: On neka vam mesto mene bude iguman!
Posle toga odbolova sedam dana, i beše pri kraju. Pred samu smrt uplaši se, i pokuša da ustane sa odra. I priklonivši glavu, govoraše: mir vam, gospodo moja! I poćutavši malo, reče opet: Ko ste, gospodo moja? Poćutavši opet, reče: Neka bude volja Gospoda mog! Evo i ja idem s vama po naređenju Gospodnjem. – Svi se prisutni prepadoše, i ničice padoše. A bogoljubivi prezviter Veronikijan, naimenovani iguman, upita prepodobnoga: Gospodine moj, kakva ti je nada, radi koje si se trudio kroz sve dane života svog? Reci nam, šta to vide. Svetitelj odgovori: Videh Gornji Jerusalim otvoren, i oblak svetli gde izlazi, i na njemu tri svetlonosna čoveka, koji dođoše k meni i rekoše mi: Anine, Gospod te zove, ustani i pođi s nama! A ja ih upitah: Ko ste vi gospodo moja? Oni mi odgovoriše: Mi smo Mojsije, Aron i Or.
Čuvši to, bratija se još više prepadoše. A on im reče: Braćo moja, molite se za mene, da se ne postidim kada budem izveden pred Sudiju strašnog. – Potom reče opet: Primi, Gospode, duh moj! – I rekavši to, prestavi se, osamnaestog marta. I česno ga pogreboše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog Boga, slavljenog od sviju vavek, amin.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TROFIMA I EVKARPIONA

KADA u vreme cara Maksimijana. 298 godine, planu u Nikomidiji gonjenje na hrišćjane, tada stadoše hvatati hrišćane i baciti u tamnice. Zatim ih mnogo ispitivahu i istjazavahu; i one koji ostajahu do kraja u veri Hristovoj, predavahu na smrt. U to dakle vreme behu i ovi Hristovi mučenici, Trofim i Evkarpion. Oni najpre behu hrabri oficiri u carskoj vojsci. Kao takvi, oni behu gonitelji i krajnji neprijatelji Hrista i hrišćana: hvatahu hrišćane i bacahu ih u tamnice, jer im nasilnik beše dao svu vlast nad hrišćanima: kažnjavali su i ubijali koje god su hteli, i spasavali opet koje su hteli.
No kada jednom njih dvojica behu pošli da uhvate neke hrišćane videše jedan ognjeni oblak koji se pojavi kao veliki požar, spusti se s neba nad njih, i oni čuše glas koji im govoraše: Zašto se trudite da zaplašite moje sluge? Ne varajte se, niko ne može savladati one koji veruju u mene. Eto, i vi ćete se pridružiti slugama mojim, i dobićete carstvo nebesko.
Čuvši ovaj glas, oni koji ranije behu besni i divlji i obesni prema hrišćanima, padoše na zemlju, i ne behu u stanju ni oči da otvore, ni da podnesu grmljavinu onog nebeskog glasa, nego ležeći na zemlji govorahu samo ovo: Vaistinu je veliki Bog koji nam se danas javi, i bićemo blaženi i mi, ako postanemo sluge njegove.
Dok oni to sa strahom i trepetom govorahu, razdvoji se onaj ognjeni oblak, i jedan deo stade s jedne strane njih a drugi – s druge. I opet dođe iz istog oblaka jedan drugi glas koji govoraše: Ustanite! i pošto se kajete zbog svoje zablude, eto – opraštaju vam se gresi vaši!
Kad ustadoše, oni ugledaše jednog divnog u belo obučenog čoveka, koji sećaše usred oblaka, a oko njega stajahu mnogi i mnogi. Preneraženi ovim viđenjem, oni kao jednim ustima povikaše: Primi, Gospode, i nas! naši su gresi mnogi i neizmerni, jer smo prezirali Tebe, jedinog istinitog Boga, i nipodaštavali hrišćane koji u Tebe veruju.
Kada to vojskovođe rekoše, oblak se opet sastavi, i uziće na nebo. A oni potom mnogo plakahu zbog svoje pređašnje zablude i bezdušnosti, i moljahu Boga da im oprosti. I vratiše se nazad, i koje god hrišćane nađoše u tamnicama, oni ih bez straha grljahu i kao braća pozdravljahu. Pa im onda poskidaše okove, i rekoše im da idu svojim kućama.
Kada za to saznade knez, silno se razjari, i naredi da ih dovedu pred njega. Čim ih dovedoše, on ih upita koji je razlog takve promene njihove. Oni“mu onda potanko ispričaše viđenje koje imađahu. Knez na to naredi da ih obese o drvo i grebenima stružu tela njihova, pa da im rane trljaju strunim krpama. A sveti, junački podnoseći muke, moljahu se, radujući se, i blagodareći Boga. Knez pak, videći ih radosne, još više se razjari, i naredi da se usred grada Nikomidije užeže peć, i u nju bace svetitelji. To bi učinjeno, i blaženi mučenici predadoše duše svoje u ruke Božje, i primiše neuvenljive vence mučeništva, oko 300 godine.

SPOMEN SVETIH
DESET HILJADA MUČENIKA

OVI sveti mučenici biše mačem posečeni za svoju veru u Hrista.


NAPOMENE:

  1. Makedonije beše episkop Carigradski u vreme cara Konstancija (337-361 g.) i pristalica Arijeve jeresi. Svrgnut zbog svoje svireposti čak prema arijancima on, želeći da bude vođa novog učenja, razvi u duhu Arijevom učenje o Svetome Duhu: Makedonije je učio da se Sveti Duh po suštini razlikuje od prva dva Lica Svete Trojice, i da nema udela u Božanstvu i slavi Oca i Sina. Jeres Makedonijeva bi osuđena na Drugom Vaseljenskom Saboru (381 godine), i u osmom članu Simvola vere bi zauvek utvrđeno istinsko učenje Crkve o Svetome Duhu. Sa Makedonijevom jeresi bogonadahnuto su se borili bogomudri oci Crkve: sveti Vasilije Veliki, Sveti Grigorije Niski i Sveti Grigorije Bogoslov.
  2. Selevkija, grad Sirije, na obali Sredozemnog Mora.
  3. Julijan Otstupnik, bratanac Konstantina Velikog, sin njegovog brata Julija, rođen 331 god.; carovao od 361 do 363 godine.
  4. Teodosije Veliki (378-395) je zadao smrtni udarac neznaboštvu: postavši 392 godine samodršcem carem, on izdade zakon kojim objavi služenje bogovima za zločin, ravan zločinu uvrede veličanstva.
  5. Halkidon – glavni grad rimske provincije Vitinije u M. Aziji, na obali Mramornog Mora, tj. na Bosforu.
  6. U jugozapadnoj Siriji, duž obale reke Oronta.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *