NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

16. MART

SPOMEN SVETOG APOSTOLA
ARISTOVULA,
episkopa Britanskog

SVETI apostol Hristov Aristovul, jedan od Sedamdesetorice, rođen na Kipru, beše brat svetog apostola Varnave. Po Vaznesenju Gospodnjem pratio svetog apostola Pavla, učitelja vaseljene, i zajedno s njim propovedajući Evanđelje prohodio razne zemlje. Sveti Pavle ga spominje u svojoj Poslanici Rimljanima, pišući: Pozdravite one od Aristovulovih (Rm. 16, 10), tojest domaće Aristovulove ili srodnike, koji su tada boravili u Rimu. Pošto je Aristovul bio sa Pavlom kad je Pavle pisao Poslanicu Rimljanima, to i pozdravlja Aristovulove srodnike od svoje i Aristovulove strane. A kada sveti Pavle postavljaše mnoge episkope i slaše ih u razne gradove i zemlje da propovedaju reč Istine, tada i Aristovula postavi za episkopa, i posla ga u Britaniju, k ljudima neznabožnim i divljim. Tamo sveti Aristovul, trudeći se na Evanđelju Hristovom, mnogo postrada od tih svirepih ljudi, jer su ga ponekad tukli nemilosrdno, ponekad po ulicama vukli i ismevali. On podnese od njih bezbrojne pakosti i zlostavljanja, dok ih blagodaću Hristovom prosveti, i nauči veri u Hrista, i krsti, i Crkvu uredi, i prezvitere i đakone posveti. On tamo najzad i skonča u miru[1].

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SAVINA EGIPĆANINA

SVETOM mučeniku Savinu otadžbina beše Egipat, a rodno mesto grad Hermopolj. Kao ugledan čovek, on beše starešina svome gradu. U vreme Dioklecijanovog gonjenja ceo se Egipat uznemiri, mnogi hrišćani behu mučeni i ubijani. Tada sveti Savin ostavi svoj dom, imanje i bližnje, i sa mnogim drugim hrišćanima udalji se u jedno zabačeno selo. I tamo se zatvori u jednu kolibu, gde provođaše vreme u postu i molitvi. Idolopoklonici su mnogo tragali za starešinom hermopoljskim Savinom, da bi ga stavili na muke, ali ga dugo ne mogoše pronaći, što im padaše vrlo teško. No prokaza ga neki prosjak, koga je blaženi Savin hranio i velika mu dobra činio. Kao Juda izdajnik tako i ovaj bednik ode k idolopoklonicima, i reče im: Šta ćete mi dati da vam pokažem gde se nalazi Savin koga tražite? Oni mu dadoše dva zlatnika. I on ih odvede u selo, pokaza im kolibu Savinovu, oni je opkoliše i zakucaše na vrata. U kolibi sa svetim Savinom behu još šest hrišćana. Misleći da im neko od braće hrišćana dolazi nekim poslom, oni otvoriše kolibu. Idolopoklonici odmah uleteše unutra, uhvatiše ih sve i vezaše. Svetog Savina vezaše posebno dvema teškim verigama, i odvedoše ga pred sudiju Arijana. Istjazavan na bezbožničkom sudu, i dugo primoravan da idolima prinese žrtvu, on se ne odreče Hrista. Zbog toga bi žestoko mučen, noktima gvozdenim strugan, ognjem paljen, i najzad u reku Nil bačen, gde okonča svoj mučenički podvig 287. godine, i ode k podvigopoložniku Hristu da primi venac, pobede. Tako isto i oni šest hrišćana, s njime uhvaćeni, biše mučeni, i u mukama skončaše, i istu slavu od Gospoda na nebu dobiše.

STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TROFIMA I TALA

U KARIJSKOJ oblasti[2] u gradu Laodikiji behu dva prezvitera, Trofim i Tal, braća rođena. Oni behu rodom iz grada Stratonika, te iste oblasti. Behu to ljudi jake vere, revnitelji za Hrista i propovednici reči Božje. Obraćajući zabludele duše na put spasenja, oni se stalno protivljahu neznabošcima i izobličavahu njihovo bogomrsko služenje demonima. Razjareni zbog toga, neznabošci ih jednom uhvatiše, i u okove baciše.
U to vreme, za carovanja Dioklecijanova i Maksimijanova, dođe u Karijsku oblast carski namesnik Asklipiodot, i zadrža se u gradu Bosforu, nedaleko od grada Laodikije. Tada laodikijski prvosudija, sa ostalim svojim gradskim savetnicima, posla carskom namesniku izveštaj o dvojici uhapšenih prezvitera hrišćanskih, tražeći uputstva šta da s njima radi, i moleći za odgovor. I odgovor dođe: obojicu kamenjem pobiti. Svete mučenike Trofima i Tala izvedoše na mesto pogubljenja, i postaviše ih da ih kamenjem pobiju. Ali uto i Božja pomoć pristiže svetima, koja ih zaštićavaše od kamenja. Jer kada bacahu kamenje na svetu braću, kamenje se povraćaše i udaraše na same napadače, a braća ostaše nepovređena. Nekoliko sati neznabošci su se bacali kamenjem na njih, dok najzad ne iznemogoše sami izudarani, i prestadoše. Ova neobična pojava udivi prvosudiju i one s njim, i oni pustiše braću na slobodu.
A sveta braća opet neućutno i neustrašivo propovedahu svima veru Hristovu, a izobličavahu jelinsko neverje. I posle nekog vremena, gradonačelnici ih uhvatiše, i k namesniku u grad Bosfor odvedoše. I rekoše mu: Ove po tvome naređenju bismo kamenjem, ali ih kamenje ne dodirnu. Zato ih dovedosmo k tvojoj vlasti.
Namesnik naredi da svete obese o drvo, i da im bez ikakve milosti stružu telo gvozdenim noktima. Tako strugani, oni gromko vikahu: Hrišćani smo, i ne klanjamo se idolima, i ne pokoravamo se bezbožnom naređenju careva zemaljskih!
Posle takvog mučenja namesnik ih osudi na raspeće, govoreći: Da se raspnu, kao što bi raspet onaj mađioničar u koga veruju!
I kad svetitelje vođahu izvan grada ka mestu gde krstovi behu spremljeni, oni iđahu sa velikom radošću, blagodareći Hrista Boga što ih udostojava da na krstu skončaju, i tako budu nalik na njegovo stradanje i raspeće. A za njima iđaše mnogo naroda, i ljudi i žena, koji su želeli da vide njihovu končinu. Kada stigoše do mesta gde behu krstovi, neki hrišćani im behu doneli malo ponuda, i moliše ih da se prihvate. Ne odbijajući molbu, oni se malo prihvatiše, a ostalo razdeliše prisutnima. Zatim ih gvozdenim klincima prikovaše za krstove, i biše raspeti slično raspeću Hristovom.
I viseći na krstu, oni mnogo govoriše narodu, učeći ih poznanju Boga i svetoj veri. I nastade velika graja u narodu, jer jedni ružahu namesnika zbog nasilništva, što tako nevine ljude predade tako ljutoj smrti, a drugi vikahu: Hvala Tebi, Bože, što se sila Isusova pokaza i u naše vreme! – I žena neka Jevrejka klanjaše se svetima na krstu, vičući: Blago majci koja ih rodi! A stajaše tamo i majka njihova, i junačkim srcem posmatraše stradanje svojih sinova. I mnogi od prisutnih sabirahu krv svetih koja je kapala: jedni kvašahu svoje ubruse, a drugi umakahu svoje prste u krv, radi isceljenja od svojih duševnih i telesnih neduga. A mučenici Hristovi Trofim i Tal, pošto se pomoliše Bogu, predadoše svete duše svo je u ruke Gospoda svog, šesnaestog marta 300. godine.
I verni spremiše čiste plaštanice i divne mirise za sahranu česnih tela njihovih. A dotrča tamo i tamnički stražar i klanjaše se mučenicima Hristovim, kazujući svemu narodu kako vide obojicu svetih mučenika gde uzlaze na nebo zajedno sa tri Anđela koji razgovarahu s njima.
Narod ode pred namesnikov dvor, i moljaše ga da dopusti da se tela mučenika skinu sa krstova i sahrane. Namesnik se najpre razljuti i naredi vojnicima da biju one koji su došli i graje. Ali se posle kratkog vremena odljuti, i dopusti da mogu uzeti tela umrlih.
I biše skinuti s krstova sveti mučenici, i u novi kovčeg položeni. Usto nastade raspra među hrišćanima gde da ih sahrane. Jedni željahu na jednom, drugi na drugom mestu da ih pogrebu. Utom se smrče i hrišćani ostadoše svu noć sa svećama kraj tela svetih i u pojanju duhovnih, pesama. A kad svanu, dođe žena carskog namesnika sa prekrasnim mirisima, koje izli na tela svetih mučenika, pokri kovčeg vrlo skupocenim pokrivačem, i reče pred svima: Prošle noći ja u snu videh ova dva čoveka sa Anđelima gde ih Bog posla da odmazde mome mužu što ih nevine ubi. – I kidaše se mnogo, osuđujući nasilništvo i zverskost svoga muža.
Zatim majka svetih mučenika i dva ugledna čoveka, Zosim i Artemije, sugrađani i susedi svetih mučenika u gradu Stra toniku, uzeše kovčeg sa telima svetih mučenika, odneše u svoj zavičaj, i česno pogreboše u blizini grada Stratonika.
Potom dođe dan Rođenja cara Dioklecijana, koji neznabošci svečano proslavljahu. Radi toga doputova u Laodikiju carski namesnik, i načini veliku gozbu povodom carevog rođendana. I gle, neočekivano ga postiže Božja kazna za nevino prolivenu krv mučenika: jer iznenada pade na zemlju, i kao besomučan trzaše se, dršćući celim telom. I veliki strah spopade sve prisutne i gledaoce. A on mučen vikaše: Gde je bog Zevs? Gde je bog Herkules? Gde je bog Hermes? Gde su ostali bogovi i boginje, da mi pomognu? – I još govoraše: Uzalud im se klanjah, jer evo predaje me večnome ognju Bog koji je na nebesima, i njegove sluge Trofim i Tal. – Tako govoreći, on silno urlikaše, da se urlikanje njegovo nadaleko čulo. A zubima kidaše telo svoje, i jezik svoj grizaše i žvakaše, i u tako strašnim mukama izvrže svoju bednu i poganu dušu. I sa gorkim ridanjem ode k nečestivim bogovima svojim u ad da se večno muči. A sveti mučenici Trofim i Tal kličući od radosti pređoše ka Hristu Bogu svom, da večno caruju stojeći pred presvetlim prestolom Oca i Sina i Svetoga Duha, jednoga Boga, kome slava vavek, amin.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PAPE

SVETI Papa beše rodom iz Likaonskog grada Lorande (u Maloj Aziji) i življaše u vreme cara Maksimijana (285-305. g.). Gledajući kako je sav svet ugrožen od idolopoklonstva, on izađe pred tamošnjeg kneza Magna i neustrašivo ga izobliči ispovedajući Hrista Boga. Zbog toga bi stavljen na muke. Stradanje njegovo otpočelo je u gradu Lorandi, produžilo se u Diokesariji, a okončalo u Selevkiji Isavrijskoj. Svetog Papa mučiše na razne načine: baciše ga na zemlju i tukoše motkama po celom telu; zatim ga biše po licu; onda ga obesiše o visoku gredu i strugaše železnim noktima; potom mu obukoše gvozdene čizme i klincima prikovaše, pa ga nateraše da tako prevali dug put; naposletku ga vezaše za jedno suvo nerodno drvo koje odmah olista, rascveta se i donese rod, i sveti mučenik tu predade dušu svoju u ruke Božje, i dobi venac mučeništva. A Likaonija, imajući njegove svete mošti, raduje se i veseli.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
HRISTODULA PATMOSKOG[3]

KAO što je Bog, jednom stvorivši svet iz ničega, stvorio sunce i ostale zvezde da obasjavaju vidljivi svet i naša ljudska tela, tako On neprestano obasjava duše naše dajući nam druge svetilnike – Svetitelje Svoje, kao svetilnike koji prosvetljuju našeg unutrašnjeg čoveka.
Jer ma koliko đavo iznalazio sredstava i načine da ljude zavodi u zlo, još više Bog pokazuje i daje nama ljudima žive Svetitelje Svoje, koji pobeđuju laž i zlo đavolje, i razgone tamu grehovnu svetlošću svetosti svoje i blagodatnih vrlina svojih. Takav jedan bogodani svetilnik beše i prepodobni otac naš Hristodul, vaistinu sluga Hristov[4].
Prepodobni Hristodul se rodio u jednom selu Vitinijske oblasti, u blizini slavne mitropolije Nikejske, gde bi održan Prvi Vaseljenski Sabor protiv jeretika Arija (325. godine). Roditelji mu behu ugledni i blagočestivi, i zvahu se Teodor i Ana. Oni provođahu vreme života svog u paženju na sebe i u hođenju po zapovestima Gospodnjim. K njima pribegavahu mnogi nevoljni i ožalošćeni radi utehe i pomoći u dobru. Pošto im se rodi ovaj blagosloveni sin, oni ga krstiše i dadoše mu ime Jovan. Videći dete svoje da je dobro i smireno i mudrošću od Boga obdareno, roditelji ga dadoše jednom gramatiku, tj. učitelju, da se nauči pismenosti. Mladi Jovan nauči brzo da čita, i od tada stalno čitaše Sveto Pismo. Čitajući ga, on zažele večna i neprolazna blaga nebeska, a ne maraše nizašta zemaljsko i prolazno. Ovakvo njegovo ponašanje ne bi ipak milo roditeljima, jer se bojahu da ne postane monah, a oni željahu da im sin bude naslednik imovine koju imađahu. Zato ga i protiv njegove volje prinudiše na veridbu sa jednom devojkom koju mu oni izabraše.
Želeći devičanstvo većma nego brak, i Bogu posvećenu bezbrižnost više nego bračne brige, mladi Jovan tajno napusti roditeljski dom, u čemu mu pomože i jedan vrlinski podvižnik koji tuda beše naišao. Ovaj podvižnik odvede Jovana na Vitinijsku goru Olimp, gde se tada nalažaše veliko mnoštvo manastira i monaha. Stupivši u jedan od tamošnjih manastira, blaženi junoša nađe jednog čestitog i vrlinskog starca, koji mu postade učitelj i rukovođ u podvizima vrline i u borbama sa đavoljim iskušenjima. Od ovog starca on primi i monašku odeću smirenja. Pošto primi monaštvo i dobi monaško ime Hristodul, on se upražnjavaše u strogim podvizima posta i molitve i svenoćnih bdenja. Potčinjujući telo duhu, on po nekoliko dana provođaše a da ne uzme u usta nikakvu hranu.
Posle tri godine zajedničkog življenja, upokoji se u Gospodu starac, duhovnik prepodobnoga, ostavivši ga sirotog i ožalošćenog. Plašeći se da to sada roditelji njegovi ne doznaju i vrate ga natrag u svet, Hristodul napusti Olimp i krete na put u Jerusalim, sa željom da se pokloni onim svetim mestima gde življaše i hoćaše Gospod naš Isus Hristos. Došavši u Jerusalim i poklonivši se tamošnjim svetinjama, on se udalji u jedan od tamošnjih pustinjskih manastira. A beše mu tada dvadeset i pet godina. U tom manastiru on nastavi svoje podvige, i napredovaše većma od drugih, osobito u poslušanju igumanu i bratiji i u uzdržanju od jela, pića i sna.
Posle nekog vremena, u ove pustinjske krajeve Palestine gde beše manastir, stigoše horde divljih Saracena, koji opljačkaše sve manastire, a monahe ili pobiše ili u ropstvo odvedoše. Samo nekolicina monaha uspe da se spase, među njima i blaženi Hristodul. Bežeći od Saracena iz Svete Zemlje, prepodobni doplovi lađom do grada Mileta na Jonskoj obali Male Azije. Iz grada Mileta otide u obližnju goru zvanu Latros, gde se tada podvizavahu mnogi revnosni podvižnici. Blaženi Hristodul reši da ovde nastavi svoje bogougodne podvige. Osobito velike podvige on činjaše u uzdržanju, tako da ga mnogi od bratije počeše smatrati za bestelesnog. Ali, da ne bi neko pomislio da i on sasvim izbegava ili se gadi da jede sir i jaja, kao što to činjahu poznati jeretici Manihejci, kojih u to vreme beše i u Maloj Aziji, on o velikim praznicima Hristovim jeđaše i od toga po malo.
Videći njegove velike vrline i duhovnu mudrost i prosvetljenost, monasi sa gore Latrosa sabraše se i zamoliše prepodobnoga da im on bude iguman i duhovni vođa ka spasenju. Prepodobni to odlučno odbijaše. Ali oni otidoše u Carigrad patrijarhu Kozmi I (1075-1081. g.), i umoliše ga da on ubedi prepodobnog Hristodula da se primi starešinstva nad njima. A svjatjejši patrijarh Kozma, uverivši se u vrlinskost i blagorazumnost prepodobnoga, postavi ga za arhimandrita (= starešinu stada) cele gore Latrosa, zbog čega prepodobni Hristodul i bi nazvan Latrinos. Pod njegovim opitnim duhovnim rukovodstvom bratija napredovahu duhovno, jer je poznata istina da dobro rukovođeni vole da se upodobljavaju svome rukovodiocu. Život na Latrosu beše tada u svemu verno oživljavanje i ponavljanje drevnog monaškog žitija i poretka. Bratija življahu negde po dva i tri, a negde i po više njih, nedeljom se svi zajedno okupljahu na zajedničku svetu Liturgiju. Meću njima vladaše ljubav i dobrota, i povrh svega vrhunac svih vrlina – smirenoumlje.
Neprijateljska iskušenja, međutim, ni ovde ne ostaviše slugu Hristovog na miru. Jer i do ove gore stigoše horde Agarjanske i nateraše prepodobnoga da napusti i to mesto. Za napuštanje svoje igumanske dužnosti pravdaše se kasnije i sam svetitelj, govoreći: Ljudska slabost, koja se uvek obraća čovekoljublju Božjem (jer kome će drugom?), i jedino se na njega nada, ona učini da otidem daleko ispred ovih strašnih neprijatelja. Tom prilikom sa prepodobnim pođoše i neki od njegovih monaha. Oni stigoše najpre u mesto Strovilos na maloazijskoj zapadnoj obali, a zatim pređoše na jegejsko ostrvo zvano Ko. Na tom ostrvu prepodobni sa bratijom osnova, na imanju svog poznanika, monaha Arsenija, jedan manastir koji posveti Presvetoj Bogomateri. U tome mu pomogoše i okolni seljaci, koji manastiru pokloniše i neka svoja imanja, a car Nikifor Votanijat (1078-1081. g.) obezbedi manastir carskim poveljama.
Pošto i na ovom mestu beše dosta meteža, a prepodobni željaše veću tišinu i samoću, – jer duša koja se kroz preveliku vrlinu sjedini sa Bogom, ne može da podnosi odvojenost od Njega -, on zato reši da sa bratijom pređe na jedno pusto ostrvo u Jegejskom Moru, zvano Patmos.[5] Na to ga je gonila i velika ljubav koju imađaše prema Svetom apostolu i evanđelistu Jovanu Bogoslovu, koji nekada življaše na Patmosu. Da bi dobio ostrvo Patmos, na kome tada niko ne življaše, blaženi Hristodul otide u Carigrad i izađe pred samog cara i iznese mu svoju molbu. Car _u to vreme beše blagočestivi Aleksije I Komnen (1081-1118. g.). On sa poštovanjem i ljubavlju primi prepodobnoga, i sasluša ga pažljivo. Ali sa svoje strane car zamoli prepodobnoga da bi bilo bolje da se on prihvati igumanstva nad monasima i manastirima u Kelijama i Zagori (u današnjoj Bugarskoj), i da tamo ispravi neke nedostatke i nerede. Na molbu carevu prepodobni odgovori da bi se mnogo štošta od toga moglo ispraviti ako bi bili napisani monaški ustav i pravila. Car se na to saglasi, te prepodobni odmah napiše monaški ustav i pravila.
U monaškom ustavu ili rukovodstvu koje on napisa, prepodobni govoraše najpre o dvostrukoj monaškoj borbi, to jest o borbi sa grehom u nama samima i o borbi sa demonima. Zatim prepodobni poučavaše monahe savršenom siromaštvu i izbegavanju posećivanja gradova. Jer govoraše: kao što riba kad napusti vodu umire, tako i monahu koji često napušta svoj manastir biva velika šteta. U svojim pravilima on dalje učaše o poštovanju svetih ikona i o ostalim dogmatima pravoslavne vere, koje svi treba da drže[6], i još o drugim korisnim stvarima. Sastavivši tako monaška pravila, prepodobni ih predade caru. U međuvremenu, sam prepodobni primeti da monasi iz tih manastira ne pristajahu da žive po pravilima monaškog življenja, i da se ne slažu sa njegovom voljom, te zato ne pristade da bude njihov starešina. Pritom on opet zamoli cara da mu podari spomenuto ostrvo Patmos. Na to na kraju i car pristade: napisa mu carsku povelju kojom dodeli celo ostrvo Patmos prepodobnom Hristodulu sa još dva mala obližnja ostrvca. Pritom car obeća da će sam snabdevati godišnje manastir prepodobnoga žitom. Tom prilikom on prepodobnome pokloni i jednu veliku ikonu Svetog apostola Jovana Bogoslova i Tajnovidca. Za uzvrat za to, prepodobni predade u nadležnost carevu sve ono imanje na ostrvu, Ko, koje ranije posedovaše sa bratijom.
Sa carskom poveljom u rukama prepodobni doplovi na ostrvo Patmos. Prvo što učini na ostrvu to beše rušenje preostalog kipa boginje Artemide. Pronašavši zatim jednu malu crkvicu, koja beše posvećena Svetom apostolu Jovanu Bogoslovu, od je obnovi i proširi, jer ne beše dovoljno velika za svu bratiju. Zatim otpoče zidanje većeg, zidovima ograđenog manastira oko te crkve. Kako je izgradnja išla sporo i teško, jer mesto beše brdovito i pusto, neki od bratije stadoše gunđati i govoriti među sobom da tajno napuste ostrvo, što neki od njih zaista i učiniše. Svojom ljubavlju i mudrošću, a zatim i sopstvenim trudom i fizičkim radom, i još – predskazivanjem buduće slave novog manastira, prepodobni uspe da zadrži bratiju i da se građenje manastira nastavi i završi. U toj izgradnji učestvovaše i sam blaženi Hristodul: sopstvenim rukama polagaše kamenje u temelje i zidove građevine.
Kada bi dovršeno građenje manastira, sva bratija slavljaše Boga. A narod iz daljine poče priticati prepodobnome tražeći od njega i duhovne i telesne pomoći i utehe. Jer prepodobni Hristodul činjaše obe vrste dobročinstva, i duhovna, tj. molitve, pouke i savete, i telesna, tj. milostinju. Tako, kada jednom beše zavladala glad velika u čitavom kraju, tada gladni sa svih strana pohitaše prepodobnome moleći ga za pomoć i izbavljenje od smrti. Svetitelj naredi ekonomu da se za sve koji dolaze postavi trpeza. Ekonom se protivljaše i ukazivaše svetome na nemaštinu i na neplodnost zemlje na kojoj žive. No verni sluga Božji ukori ekonoma za maloverje i za nemanje poverenja u silnu i bogatu Desnicu Božju, koja može i za najmanje učinjeno dobro da uzvrati stostruko. I zaista, čim prepodobni izgovori tu pouku ekonomu, istoga časa ss trpeza na čudesan način ispuni jelima, te svi gladni jedoše i nasitiše se. A ekonom se od toga urazumi i više ne protivrečaše prepodobnome.
Pošto tako provede pet godina na Patmosu u miru i spokojstvu i duhovnom delanju, prepodobnoga ponova snađoše stare nevolje i iskušenja. Jer u to vreme, pošto zapadni osvajač Robert Gviskar beše napao na zapadni deo carstva, te je car Aleksije morao sa vojskom da mu izađe u susret, iskoristiše otsustvo carevo obesni Agarjani i sa obala Male Azije dođoše brodovima i na Patmos. Prepodobni Hristodul bi prinuđen da sa bratijom beži na ostrvo Eviju blizu Atike. U ovim nevoljama i potucanjima prepodobni tešaše svoju bratiju monahe da sve bede smireno podnose i da imaju veru i poverenje u premudre sudove Božje. Ali jedan od monaha, ne hoteći da podnosi zajedno sa bratijom trudove i podvige, odvoji se od bratstva i kupi sebi jedan vrt, koji poče obrađivati. No na njega napade ljuti demon, i mučaše ga veoma. Čuvši za tako stradanje svoga ranijeg učenika, prepodobni otide k njemu jednu noć ponevši sa sobom i Sveto Evanđelje. Došavši do njega on otpoče čitanje molitava i reči Duha Svetoga iz Evanđelja. Od toga besomučni brat brzo ozdravi po blagodati Božjoj, i odmah se povrati zdrav u bratstvo i zajedno sa drugima nastavi obrađivanje zemlje vrlina.
Ne prođe mnogo vremena od tog događaja, svetitelj proreče bratiji da će uskoro otići Gospodu, ali da Agarjani neće ostati da žive na Patmosu, jer ljubljeni Hristov učenik i apostol Jovan neće napustiti stado svoje, nego će ih povratiti u svoju obitelj. Zato zamoli bratiju da, kada se budu vraćali na Patmos, uzmu sa sobom i telo njegovo i pogrebu ga u hramu manastira svetog Apostola i Bogoslova, na čijem građenju se on beše toliko trudio. Ovo pretskazanje prepodobnoga uskoro se i zbi, i on predade dušu svoju u ruke Gospoda šesnaestoga marta 1093. godine.
Odmah potom bratija se povrati na svoje ostrvo Patmos, kao što prepodobni beše pretskazao. Žitelji toga mesta, saznavši za nameru monaha da sa sobom odnesu i sveto telo prepodobnoga, usprotiviše se, govoreći da oni neće dopustiti da im neko odnese ovo duhovno blago, to jest mošti svetog Hristodula, koga svi uvažavahu i preko čijih moštiju mnogi dobijahu isceljenja. No reč prepodobnoga se ispuni. Jer monasi uspeše noću da pobegnu, i noseći telo prepodobnoga srećno stigoše na Patmos. Tu sa velikim slavljem i svečanošću položiše telo prepodobnoga u hramu. Od toga vremena do danas svete mošti prepodobnog Hristodula počivaju u manastiru Svetog apostola i evanđelista Jovana Bogoslova, i od njih bivaju mnoga isceljenja bolnima i velika zaštita manastiru i žiteljima ostrva Patmosa. Od njih se dogodiše i druga čudesa, od kojih ćemo neka i spomenuti ovde. Tako, dođe jednom prilikom na Patmos jedan Latin, koji iđaše brodom u Jerusalim, i svrati u manastir da se pokloni moštima prepodobnoga. Kada pristupi svetim moštima i celivaše ih, on se drznu da zubima odgrize jedan prst od desne ruke svetoga. Istoga časa na moru se podiže takva bura da on nikako ne mogaše otploviti sve dok se ne pokaja i ne povrati odgriženi prst od svetih moštiju prepodobnoga.
Drugom prilikom, kada morski pirati jednom pohvataše manastirske ovce i pojedoše ih, i onda dođoše u manastir i s pokajanjem priznaše svoj greh, monasi im, po ugledu na svog oca i učitelja, taj greh oprostiše. Ali oni kasnije opet dođoše, i izvršiše istu otmicu. Tada ih snađe kazna Božja, jer naiđoše rimske laće i sve ih zarobiše. – Isto tako, drugom jednom prilikom prepodobni zaštiti svoj manastir i monahe od gnjeva jednog silnika, koji beše skupljač poreza na ostrvu Samosu, pa beše došao i na Patmos, ali ga sila prepodobnoga otera odatle.
Mnoga druga još čudesa učini prepodobni Hristodul, a i do danas ih čini, na slavu Boga našeg i na spasenje vernima. A njegov manastir Svetog apostola Jovana Bogoslova i njegovo ostrvo Patmos i do danas su obitalište svetih i revnosnih podvižnika Hristovih.

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ALEKSANDRA,
pape Rimskog

ZA ispovedanje Gospoda Hrista spaljen u peći, po naređenju cara Andrijana, 3. maja 119. godine.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ROMANA

POSTRADAO za veru u Hrista mačem posečen.

SPOMEN SVETIH
DESET MUČENIKA

POSTRADALI u Finikiji mačem posečeni.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JULIJANA ANAZARVSKOG

OVAJ sveti mučenik beše iz grada Anazarva u Kilikiji (Sirija). Otac mu beše neznabožac a majka hrišćanka, koja ga i nauči hrišćanskoj veri i mudrosti Svetoga Pisma. U svojoj 18. godini bude on uhvaćen kao hrišćanin i izveden pred načelnika Markijana. Pošto se ne htede odreći vere, bi bačen u tamnicu. Osnažen savetima majke on ostade čvrst u veri Hristovoj, zbog čega bi strpan u džak sa peskom i otrovnim gmizavcima, i bačen u dubinu morsku, zadobivši tako venac mučeništva. Postradao za carovanja Maksimijana (285-305. g.), u Antiohiji Sirijskoj. Svete mošti njegove u Antiohiji čudotvorile u vreme svetog Zlatousta, koji mu održa pohvalnu besedu.[7]

SPOMEN PREPODOBNOG
JOVANA RUFIANSKOG

U MIRU se upokojio.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SERAPIONA,
arhiepiskopa Novgorodskog

ROĐEN blizu Moskve; od mladosti žudeo za monaškim životom. Po želji roditelja on se oženi i primi sveštenički čin. Kroz godinu dana žena mu umre, Serapion razdade svoje imanje siromasima, i stupi u manastir Dubenski Uspenski, u Vladimirovskoj guberniji, gde se i zamonaši. Zbog uzvišenog vrlinskog života on bi izabran za igumana u toj obitelji. I mnogo se potrudi oko nje, zbog čega ona i bi nazvana njegovim imenom. Godine 1506. on bi izabran za arhiepiskopa Novgorodskog. Prestavio se 16. mar ta 1516. godine, unapred obavešten o svojoj smrti. Posle godinu dana njegove svete mošti biše obretene kao netljene. Još za života, sveti Serapion bi udostojen dara prozorljivosti.


NAPOMENE:
[1]Sv. apostol Aristovul u Carigradskom Sinaksaru spominje se 15. marta. On se slavi još i 31. oktobra, zajedno sa sv. apostolima Stahijem, Amplijem, Urvanom, Narkisom i Apelijem.
[2]Karija – maloazijska pokrajina, graničila na severu Lidijom, na istoku Frigijom
[3]Žitije prepod. Hristodula izložio je donekle sam Sv. Hristodul u svome manastirskom zaveštanju – tipiku. Opširnije pak žitije, koje ovde nešto skraćeno iznosimo, napisao je Jovan, mitropolit Rodoski, savremenik prepodobnoga. Prvo štampano izdanje tog Žitija i Službe prepodobnoga bilo je u Veneciji 1755. godine, a poslednje 1957. u Atini (izd. manastira Sv. Jovana Bogoslova sa Patmosa, čiji je ktitor sam prepodobni Hristodul).
[4]Ime Hristodul (na grčkom: Χρίστόδουλος) znači: sluga Hristov.
[5]Patmos je omanje ostrvo među Dvanaest ostrva (Dodekaneza) u Jegejskom moru, na strani maloazijske obale. Na to pusto ostrvo rimski car Dometijan (93-96. g.) beše prognao na zatočenje Sv. Apostola i Evanđelista Jovana. Na istom ostrvu u jednoj pećini Sv. Apostol dobi od Gospoda u viziji otkrivenje koje zatim i zapisa (Apk. 1, 10. id.). U toj pećini danas postoji njegov hram.
[6]Očigledno je to prepodobni Hristodul činio zato što se u to vreme u Maloj Aziji i na Balkanu širila jeres Pavlikijanska i Bogumilska, koja je izvrtala i poricala skoro sve dogmate Pravoslavne Crkve.
[7]Opširnije o Sv. mučeniku Julijanu videti pod 21. junom.

2 komentar(a)

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

  2. Poštovani,
    da li Vam je poznato zbog čega je u Srbljaku (Srbljak. — Beograd: Izdaje Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, 1986. — S. 122-129) data služba PREP. TEOKTISTU (BIVŠI KRALJ SRBSKI DRAGUTIN) po kojo bi trebalo da se on pominje u crkvi danas (12 mart po julijanskom kalendaru), a u srpskim žitijama nisam našau da se pominje da se pominje u današnji dan, iako je po istoričarima preminu na današnji dan …
    Svako Vam dobro želim od Gospoda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *