NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za mart

Žitija Svetih za mart

12. MART

ŽITIJE
prepodobnog i bogonosnog oca našeg
SIMEONA NOVOG BOGOSLOVA[1]

VRLINA je ognjena i čudesna stvar, u stanju da raspiri žar ljubavi božanske i da svu dušu preradi u oganj; ona je takođe u stanju da okrili um i da ga sa zemlje uznese na nebo, i da celog čoveka načini Bogom po blagodati. Pošto dakle i ovaj veliki Simeon, o kome je sada reč, svim srcem zavole vrlinu i kao niko drugi uziđe na slavne visine njene, potrebno je ispričati njegove podvige, njegova preimućstva po rodu i postojbini, i šta sve on postiže svojim podvižničkim znojem i trudom, svojim vojevanjima i borbama za vrlinu.
Ovaj sveti Simeon rodi se u Paflagoniji, u mestu zvanom Galata; roditelji mu behu plemići i bogati, otac Vasilije, majka Teofanija. Još kao mališana, roditelji odvedoše Simeona u Carigrad kod svojih rođaka koji onda behu veoma viđeni na carskom dvoru. Ovi ga s radošću primiše, i dadoše mu učitelja da ga uči osnovnim stvarima. Pametan i mudar izmalena, Simeon se ozbiljno dade na učenje; nije voleo dečje igre, izbegavao je njihove nestašluke; i tako veoma napredovao u naukama. Sa uzrastom, rasla je i njegova revnost u učenju. Za kratko vreme on postade izvrstan krasnopisac, o čemu svedoče knjige pisane njegovom rukom. On takođe izuči u znatnoj meri svetovnu filosofiju i druge nauke.
Simeonov stric, brat njegovog oca, videći da se Simeon odlikuje lepotom i izuzetnom otmenošću i da sve druge mladiće prevazilazi svojim divnim osobinama, nameravaše da svog bratanca sprijatelji sa ondašnjim carevima, Vasilijem i Konstantinom Porfirogenitima, jer sam beše uticajni dvorjanin i velikaš. Ali suze Simeonove odbiše plan njegovog strica: on ne željaše da stupa u vezu sa vlastodršcima, da ne bi izgubio Boga dobijajući ništavne stvari. No na uporno navaljivanje stričevo, Simeon pristade da bude spatorokuvikular i član Senata. I on to postade. Ali iznenadna smrt znamenitog strica pruži mu priliku, te on odbeže svet i otide u čuveni Studitski manastir. U manastiru on traži svog, još od detinjstva, duhovnog oca i učitelja, Simeona Bogobojažljivog, koji takav nadimak dobi zato što bejaše veliki vrlinom i savršenim bestrašćem – την άκραν άπάθειαν. Našavši ga, on mu izlaže svoju nameru i moli ga da ga uvrsti u monahe. Ali otac, iskusni poznavalac monaškog života i đavolovih zamki, savetuje mu da se strpi dok ne stigne u zrelije doba, pošto mu je sada četrnaest godina.
Mladi Simeon posluša svog duhovnog oca i vrati se domu svoga strica. Od tada, oganj božanske ljubavi, koji se od detinjstva tajio u njegovoj duši, još jače se razgore, te se on sa krajnom revnošću odavaše molitvi i čitanju. Jednoga dana on dobi od svog duhovnog oca knjigu svetog Marka Podvižnika. Otvorivši je on pročita ovo mesto: „Ako tražiš koristi, marljivo pazi na svoju savest i čini sve što ti ona kaže, pa ćeš naći traženu korist“. – Čitajući ove reči, njemu se učini kao da dolaze iz Božjih usta, i on se odmah stade brižljivo baviti svojom savešću. Savest, božanska stihija u ljudima, savetovaše svaki dan Simeonu u njegovoj duhovnoj zagrejanosti sve korisnije i korisnije po njegovu dušu stvari i potsticaše ga na neprestano uzrastanje u dobru. I on stade sve do ponoći provoditi vreme u molitvi i izučavanju Svetoga Pisma. Shodno tome on uzimaše od hrane samo najnužnije. Iako još u svetu, on mlada i nežna tela prigrli život Bestelesnih bića. Zato mu nisu bile potrebne mnoge godine da se potpuno odvoji od vidljivih stvari i stane sozercavati nevidljivosti Božje. Jer posle malo vremena blagodat Svetog Duha, našavši njegovu dušu oslobođenu od stvari ovoga sveta i zapaljenu ljubavlju prema Tvorcu, podiže je sa zemlje okriljenu žudnjom za duhovne stvari i uznese u viđenja i otkrivenja Gospodnja.
Naime, jedne noći kada on beše na molitvi i umom očišćenim sjedinjen sa Prvobitnim Umom, on vide svetlost odozgo gde se iznenada lije s neba na njega, svetlost čista i ogromna, koja osvetli sve i beše vidno kao po danu. Obasjan i sam tom svetlošću, njemu izgledaše da sva kuća sa kelijom njegovom u njoj za tren oka iščeze i nestade, i on se obrete u vazduhu potpuno zaboravivši na svoje telo. U tom stanju, – kao što je kasnije sam govorio i pisao svojim prijateljima -, ogromna radost ispuni mu biće i tople suze; i on, zaprepašćen neobičnošću ovog čudesnog događaja i nenaviknut na ovakva otkrivenja, neprestano vikaše gromkim glasom: „Gospode pomiluj!“ – čega on postade svestan kada dođe sebi, a u ovo vreme on uopšte nije znao da njegov glas govori gromko i da se njegove reči čuju napolje. U ovoj svetlosti dakle on dobi snage i vide na visini neba jedan veoma sjajan oblak, bezobličan i neuobličen, i pun neiskazane slave Božje. S desne pak strane ovog oblaka on ugleda gde stoji njegov duhovni otac Simeon Bogobojažljivi i predano se moli prema ovoj božanskoj svetlosti. Nalazeći se tako u vansebnosti dosta vremena, i posmatrajući svoga duhovnog oca gde stoji s desne strane Božje, on ne osećaše da li je u telu ili van tela, kao što kasnije sam reče i potvrdi. Dugo zatim, pošto se ova svetlost najzad malo – pomalo povuče, on opet vide sebe u telu svom i u keliji svojoj, i nađe srce svoje prepuno neiskazane radosti i usta svoja gde gromko viču: „Gospode pomiluj!“ i svega sebe zalivena suzama, slađim od svakoga meda. I od tog trenutka on oseti kako mu telo postade tanano i lako i kao duhovno; i ovo osećanje potraja dugo vreme.
Posle ovog viđenja duša se divnog Simeona još jače raspali božanskim ognjem, i on uporno moljaše svog duhovnog oca da ga postriže. Ali starac, kao providac, ne hte da ga zamonaši tada, pošto je smatrao da nežno telo mladog Simeona nije u stanju izdržati surovosti podvižništva. Nakon šest godina od onog neobičnog viđenja, Simeon namisli da nekim poslom otputuje u svoj zavičaj, zato ode svome duhovnom ocu da uzme zbogom od njega. A čudesni starac čim ga vide reče: Čedo, sada je vreme da promeniš, ako hoćeš, i odeću i život. – Ova reč bi kao žar za mladićevo srce, i on upita: A zašto mi to, oče, ranije ne reče, meni, čedu tvome? Ali evo, ja se i sada odričem sveta i svega što je u njemu, samo moram izvršiti jedan carev nalog i otputovati u moj zavičaj. Tamo ću pokupiti svu svoju imovinu, i po povratku predati je svu u ruke tvoje svetosti, a sa njom i sebe sama.
Posle toga mladi Simeon otputova hitno u svoj zavičaj. Pošto beše vreme Velikog posta on se sav predade borbama za vrlinu. Kako blizu kuće njegovih roditelja beše crkva, i kraj nje jedna mala kelija, on se nastani u njoj; i provođaše i dane i noći u molitvi i u čitanju Svetog Pisma i svetih knjiga. Rado je čitao i Lestvicu svetog Jovana Lestvičnika, koju nađe u knjižnici svoga roditelja. Jednom on u Lestvici pročita ove redove: „Neosetljivost je umrtvljenje duše i smrt uma pre smrti tela“. – U ovim rečima on nađe lek koji je tražio: stoga se stade moliti međ grobovima bdeći, i likove mrtvaca slikajući u srcu svom; i neprekidno vođaše unutrašnji rat, pojačavajući svoje postove i svoja bdenja i baveći se razmišljanjem o smrti i o sudu.
Jedne noći kada se Simeon moljaše u jednom kutu crkve kraj jednog sanduka punog mrtvačkih kostiju, a vrata crkve behu po običaju zatvorena, naiđe mnoštvo demona i nadadoše tako strašnu piku, da je Simeonu izgledalo kako razvaljuju vrata i traže njega da uhvate. Zahvaćen velikim strahom on podiže ruke k nebu prizivajući otuda Božju pomoć. A kada zli dusi videše njega gde satima tako nepokretan stoji na molitvi, oni se pobeđeni povukoše. No ruke se Simeonu od tolikog napora behu tako strahovito ukočile, da ih je on sa velikom mukom i uz velike bolove jedva savio i spustio. Zatim, videvši da su vrata zatvorena, on bi zaprepašćen. Od tada on zadobi veliku hrabrost protiv demona, i niušta ne smatraše njihove napade, uveren da oni nikakvu moć nemaju protiv nas, sem ako nismo ostavljeni od Boga.
Tako živeći, mladi Simeon odbaci svaku životnu brigu, i bavljaše se samo molitvom i čitanjem. A kad bi ponekad naišlo na njega uninije, čamotinja, on bi odlazio na groblje, i sevši kraj nekog groba on bi u mislima razgovarao sa sahranjenim mrtvacima; nekad bi tugovao, a nekad jaukao i suze lio. Takve, i slične stvari radeći, on se dovijao da pokrivalo neosetljivosti skine sa srca svog. Takva beše od početka borba čudesnoga Simeona, takvo beše njegovo vojevanje još kao mirjanina. Blagodat Božja tako delaše u njemu, da posmatranje mrtvaca upečatljavaše u njegovom umu kao neku sliku naslikanu na zidu. Ne samo to, nego se i sva osećanja njegova izmeniše, te stoga on lice svakog čoveka i svaku dražesnu lepotu i svako živo biće gledaše stvarno kao mrtve, kao mrtvace.
Kada dođe vreme da krene natrag u Carigrad, Simeon se stade pripremati za put. A otac ga sa suzama moljaše da ostane kod njega. I govoraše: Čedo moje, ne ostavljaj me u starosti mojoj, preklinjem te. Ti vidiš da se kraj dana mojih bliži. Kada telo moje budeš spustio u grob, onda idi putem koji si . izabrao. Ti znaš da si mi ti jedina potpora starosti moje i uteha duše moje; lišiti se tebe, to je smrt za mene. – Govoreći to, otac se kupaše u suzama. Ali sin, dušom iznad zakona naloženih prirodom, pretpostavljajući Nebeskog Oca zemaljskom ocu, odgovori: Meni je nemoguće, oče, više ostati u svetu, ni za najkraće vreme, jer mi ne znamo šta će nam doneti sutrašnji dan, i pretpostaviti išta služenju Gospodu, za mene je rizično i opasno.
Rekavši to, on se pismeno odreče roditeljskog nasleđa, uze samo ono što je bilo njegovo, uzjaha konja, i sa svojim slugama žurno krenu put Carigrada, nošen plamenom ljubavlju prema Nebeskom Ocu. Posle putovanja od osam dana on stiže u Carigrad, i ode pravo k svome božanskom starcu, pade pred noge njegove kao pred noge samoga Gospoda Hrista, i predade mu svu svoju imovinu. Videći njegovu duboku smirenost i veru, starac odmah oslobodi svoga učenika zemaljskih briga razdavši siromasima svu njegovu imovinu. Onda ga odvede u manastir, predviđajući, kao providac, iskušenja koja su ga imala snaći zbog svog iskušenika. Davši manastiru dve litre zlata, starac ga privede igumanu Petru, a iguman ga opet poveri ovom izvrsnom duhovnom ocu – Simeonu Bogobojažljivom.
Primivši od igumana novog iskušenika, prepodobni starac mu odredi da stanuje ispod stepenica u jednoj maloj i uskoj kao grob kelijici. Tu se mladi Simeon predade višim trudovima u vežbanju vrlina pod rukovodstvom iskusnog starca, koji ga upućivaše u pravila ove umetnosti. I reče mu mudri nastavnik: Čedo, ako hoćeš da se spaseš i izbegneš zamke Nečastivoga, radi na sebi, ne razgovaraj za vreme bogosluženja, ne hodaj od kelije do kelije, nego budi tuđ i stidljiv prema celome svetu, razmišljajući o svojim gresima i njihovim večnim kaznama; čuvaj um svoj da ne luta tamo-amo. Budeš li se držao toga, obrešćeš veliku korist.
Simeon sasluša ove reči kao da dolaze iz Božjih usta, i držaše ih se neotstupno. A njegov duhovni otac rukovodilac, želeći da mu osigura najlepše vence, nalagaše mu da vrši najniža poslušanja. Simeon pak, jednom zasvagda potčinivši sebe starcu, beše gotov da sa radošću i usrdnošću posluša starca, ako bi mu ovaj naredio da se baci u usijanu peć ili u dubinu morsku. Izvršujući poslušanja najniže vrste i zamarajući se mnogo, on ne zanemarivaše ni poetove ni bdenja, nego znajući kolika je korist od njih, on ih svom snagom upražnjavaše. Međutim starac, da bi slomio njegovu volju, često mu narećivaše da čini suprotne stvari: primoravaše ga da jede i da spava. To silno žalošćaše Simeona, ali on ipak podnošaše te raznovrsne vežbe, jer u svojoj božanskoj mudrosti starac ga čas navođaše da iskusi poniženja i zamor, čas da doživi počast i odmor, te mu tako s obe strane osiguravaše nagradu suproteći se njegovoj volji.
Vrag, videći Simeona gde se brzo popeo na toliku visinu vrlina, škrgutaše zubima protiv njega i pokušavaše na sve moguće načine da ga iskuša. Ali ognjeni stub molitve starčeve bejaše Simeonu moćna zaštita. Da bi se obelodanilo kako je sila đavolova zla potpuno nemoćna, đavolu bi dopušteno da nešto malo napadne slabost Simeonovu. I vrag to učini za vreme Simeonova spavanja: pristupi Simeonu u snu, ubaci mu čamotinju u dušu, pomračenje u glavu i izazva tromost u celom telu, tako da Simeon mišljaše da je od nogu do glave obučen u neku tešku vreću, te ne mogaše ni stajati, ni glavu pomaći, ni usta otvoriti ili čuti pojanje u crkvi. Znajući da je to napad vraga, naš junak mu protivstade trpljivošću i oružjem duha: ne promeni mesto gde je obično stajao za vreme bogosluženja, niti uopšte popusti u molitvi. Ne mogući podnositi trpeljivost i veliki otpor Simeonov, pobeđeni vrag pobeže iz borbe na ovaj način: jednom u početku jutrenja Simeon stojeći oseti kako se ona vreća povlači od nogu i malo-pomalo penje ka glavi, dok se najzad sva ne izgubi u vazduhu kao neki gust oblak u vihoru, i svetitelj se oseti lak, tanan i sav duhovan. Prepun neiskazane radosti, on uzviknu tada s Davidom: Ti skide s mene vreću, Gospode, i opasa me veseljem (Ps. 30, 11). I od tada, ojačan Bogom, on više nikad ne seđaše za vreme bogosluženja, nego ugledajući se na svoga učitelja on stajaše za sve vreme.
Pošto demon čamotinje bi tako pobeđen, Simeona stadoše napadati noću demoni straha: kada se molio, oni potresahu njegovu keliju, pravljahu buku, navođahu strašilna priviđenja; a kada je odlazio na spavanje, oni se pojavljivahu kao crnci, sipajući na njega oganj iz svojih očiju i usta i duvajući mu žar u lice, i u isto vreme ispunjujući sobom svu keliju; ponekad se oni pojavljivahu sa plamenim oružjem urlajući bojne pokliče i zapaljujući zemlju gde je ležao i zidove. I dok oni tako činjahu svoje, on je pri svakom njihovom napadu ustajao na molitvu, našto su se oni uvek davali u bekstvo.
Zatim demoni pribegoše drugoj vrsti borbe protiv Simeona, i to oni najsilovitiji među njima – demoni bluda, koji ne znaju za odmor. Oni počeše svake noći dva ili tri puta napadati Simeona pomoću svojih sanjarija, da bi makar ranili srce njegovo slašću telesne požude. Ali Simeon beše dobio od Boga takvu blagodat, da i u snu beše sav budan, ili bolje reći, on im onda bolje odolevaše nego na javi.
Pobeđeni i na ovome poprištu, demoni se ne usuđuju više da napadaju Simeona na ovaj način. Ali, ludi od besa, oni se laćaju oružja zavisti: naoružavaju njome i dižu protiv Simeona one najnemarnije među bratijom, pa čak i igumana Petra. Međutim, hrabri borac Hristov, obučen u oklop i šlem Svetoga Duha, ne objašnjava se sa svojim klevetnicima, izbegava sve ne mrzeći nikoga, i kao čedo Hristovo savršenih osećanja on hita da se odmori u duhovnom zagrljaju svoga duhovnog božanskog oca, njemu ispoveda pomisli svoje, otkriva mu svu dušu; i od njega se, sav naoružan, vraća u borbu protiv demona. Za vreme bogosluženja on stoji kao stub, ne tumarajući očima; svaki dan lije potoke suza, ni najmanje se ne obazirući na prisutne. Među monasima koji to vide, jedni se raduju hvaleći Boga, – to su oni najpobožniji; drugi pak ne mogu da ga podnesu, jer u njemu vide osudu svoje nemarnosti. Ovim monasima iz manastira pridružuju se neki mirjani iz sveta: svi oni žele da ometu Simeona u njegovom vrlinskom življenju, sa ciljem: ili da ga rashlade u pobožnosti i odvoje od njegovog duhovnog oca, i tako izjednače sa sobom po životu, ili da ga iz manastira oteraju u svet, koga se on svim bićem bio odrekao. U tom smeru oni upotrebljavaju sve: i laskanja i pretnje, i pohvale i pokude, i klevete i obećanja, eda bi pokolebali pobeditelja demona i ostvarili svoju nameru.
Kako se prema svemu tome odnosi hrabri i mudri borac Hristov? Potpuno ravnodušno: njega niti laskanja zaslepljuju niti pretnje zaplašuju, niti pohvale opsenjuju, niti pokude oneraspoložuju, niti klevete razgnevljuju, niti obećanja primamljuju. Pri tome, njemu je od ogromne koristi njegov božanstveni duhovni otac. Svojim bogomudrim savetima on mu silno ojačava, sokoli i čeliči dušu, te je on nepokolebljivo istrajan u svojim duhovnim borbama. Divni starac govorio je svome duhovnom sinu: „Čedo moje, junački podnosi iskušenja koja ti demoni priređuju. To je proveravanje naših vrlina. Jer, znaj dobro, uzalud nam je junački se mučiti u borbama za vrline, postiti, bdeti, i upražnjavati svaku drugu vrstu podviga, sve nam je to uzalud, ako se ne borimo da dušu svoju načinimo bezazlenom, prostom, neradoznalom, smirenom, krotkom, blagom. Jer jedino u takvoj duši širi se, diše i obitava, kao u nekom vrlo prijatnom obitalištu, blagodat Svetoga Duha; nema drugog načina videti je ili primiti je“.
Na ove reči premudri Simeon, u svojoj plamenoj želji da primi blagodat Svetoga Duha, pada ničice i grli svete noge starcu, moleći ga svesrdno i preklinjući da ga molitvama svojim udostoji primiti ovu blagodat, a ne da je on očekuje od svojih sopstvenih dela i trudova. Dirnut ovim, žalostivi otac govori svome učeniku koji leži ničice: „Ustani, čedo, i ja sam čovek; ali, uzdajući se u čovekoljublje Božje, kažem ti, da će ti Bog dati dvostruko veću blagodat nego meni“. – Ova reč zapanji Simeona, no on je primi sa verom, bez ikakvog dvoumljenja, i ustade očiju punih suza. Starac ga zagrli i otpusti s mirom; a beše tada oko devet sati uveče.
No tek što se Simeon vrati u svoju keliju, iznenada sinu svetlost s neba, obasja ga kao munja, i pronikavši mu um – περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ – i zahvativši ga celog, ispuni ga neke preslatke radosti. Ovo još više okrili dušu njegovu prema ljubavi Božjoj, i on zapaljena duha i skrušena srca pripade Bogu sa ispovešću i zahvalnošću; i dok on tako ničice ležaše i plakaše, gle, on vide u duhu- νοερως -gde ga jedan lučezarni oblak pokri celoga, i sav beše za njegovu dušu radost i sladost i ispunjavaše je blagodaću Božjom, svodeći ninašta zemljanu jakost telesnog umovanja.
Od tada hristočežnjivi Simeon uveća svoju veru u svog duhovnog oca i svoju žeđ za napredovanjem. To viđenje učini te mu srce postade izvor nepresušnog umilenja. Odonda mu bi data takva reč mudrosti i znanja, da se svi čuđahu i pitahu: Otkuda ovome takva mudrost i znanje? – Pored toga, svi behu zapanjeni njegovim smirenjem i postojanim umilenjem; jer njegovo žestoko podvizavanje učini te on brzo uziće na takvu visinu, da nadvisi čak i one koji behu godine i godine proveli u podvizima vrline.
Međutim opadači, gledajući Simeonovo napredovanje u vrlinama i u veri prema duhovnom ocu, ne prođe mnogo vremena a oni otidoše igumanu, i veoma raspiriše žar gnjeva njegova na Simeona. I on prizva k sebi blagorodnog Simeona, i pokuša nešto obećanjima a nešto pretnjama da ga odvoji od njegovog učitelja i privuče sebi. Jer iguman, zaboravivši na svoju dužnost, beše surevnjiv na uzvišenog starca. Ali kada vide Simeonovu čvrstu odlučnost i nepokolebljivu veru prema starcu on, pobeđen silinom i mudrošću Simeonovih reči, odmah izdade naređenje, i blaženi Simeon bi isteran iz manastira.
Videći zavist igumana i ostalih, veliki duhovni otac Simeon Bogobojažljivi uze svoga učenika, odvede ga igumanu obližnjeg manastira svetog Mamanta, znamenitom Antoniju, čuvenom po vrlinama, i poveri mu Simeona kao riznicu dobara. Ali nečastivi ne hte mirovati, nego i tada podiže protivu hristočežnjivog Simeona njegovog oca po telu i neke članove Senata: oni rađahu da Simeona vrate u svet. No hrabri junak Hristov ostade čvrst i nepokolebljiv, sav goreći ljubavlju prema Bogu. Tada on uputi svome ocu po telu reči koje je trebalo da ovaj uputi svome sinu: poručujući mu i savetujući mu da ništa ne treba pretpostaviti ljubavi Hristovoj.
Međutim duhovni otac, kao dobri pastir, često posećivaše svoga učenika. I videći ga kako sav gori božanskom ljubavlju i sagoreva od želje za svetom rizom, on ga postriže i obuče u odeću radosti. Od tada Simeon, plameno žudeći za vrlinom, dade se na još veće podvige od pređašnjih. Najviše se posvećuje molitvi, bezmolviju = ήόυχία – pobožnom tihovanju, i izučavanju Svetoga Pisma; i sjedinjuje se sa Bogom savršenije u svetlosti sozercanja – έν φωτί νεωρίας za koga je živeo i pre svoga posvećenja i koji ga je obasjavao još od kolevke.
Evo svakodnevni način života ovog čoveka krajnje čistote: pričešćivao se svaki dan životvornog Tela i skupocene Krvi Gospoda Hrista, i jeo jedivo zelje i semenje; tako je radio cele sedmice; nedeljom pak i praznikom, pošto bi se pričestio, on je sa ostalom bratijom obedovao u trapezi, oborenih očiju i uvek pun umilenja. Zatim je odlazio u svoju keliju, zaključavao vrata, i stajao na molitvi. Posle toga je čitao malo, pa se onda kratko odmarao legnuvši na zemlju; jer on nije imao ni kreveta ni pokrivača niti ikakvu drugu ugodnost za telo; sva njegova postelja beše – asura, prekrivena ovčijom kožom. Ali ni tu postelju on nije koristio svake noći: jer nedeljom i o većim praznicima njegova ga kelija nije videla da spava; od večera do jutra on je provodio u bdenju, i čim bi granulo sunce on bi opet stao na molitvu, kupajući se u vrelim suzama. Jer on ništa nije pretpostavljao razgovoru sa Bogom. On se takođe mnogo starao da nijedna prazna reč ne izađe iz usta njegovih, jer je dobro znao da prekršaj jedne zapovesti Hristove, čak i najmanje naizgled, pretstavlja ne malu opasnost za dušu u onom svetu. Svakoga dana on je ognjene duše prohodio zapovesti Hristove: sav pažnja, sav ispunjen toplinom Duha Svetoga on je revnosno pravio u duši svojoj saće vrlina i punio ga medom vrlina. Okupan suzama, i sav kao plamen od molitve, on je čitao katizme, zatim Sveto Pismo i Žitija svetih. Posle toga laćao se ručnog rada: prepisivao sveštene knjige. Na zvuk klepala, odmah je odlazio u crkvu, i pažljivo pratio bogosluženje; za vreme svete liturgije on je sa suzama, sav goreći božanskim ognjem, pristupao Svetim Tajnama i pričešćivao se. Po završetku svete liturgije on se vraćao u svoju keliju, i prihvatao se svog mršavog obroka. Zatim se molio i izučavao Sveto Pismo, sve tako do ponoći; onda bi prilegao da se malo odmori; i u jedan sat posle ponoći on je na zvuk klepala ustajao i odlazio na jutarnje slavoslovljenje Boga sa ostalom bratijom. Po završetku jutarnjeg bogosluženja on se vraćjao u svoju keliju, i opet predavao svojim svetim podvizima. – Takav je bio tok podvižničkih borbi čudesnoga Simeona preko celog dana i noći.
Za vreme Svete Četrdesetnice, on ništa nije jeo u toku svake sedmice, sem subotom i nedeljom. U ova dva dana on je odlazio za opštu trapezu, i jeo nešto semenja i kuvanog zelja. Nikada nije spavao ležeđi, no kada bi osetio veliki zamor svoje prirode, on bi naslonio glavu na ruke, i tako sedeći otspavao najviše jedan sat. – Takvi behu uvodni i središnji podvizi blaženog Simeona.
Nakon dve godine hristočežnjivi Simeon postiže toliko duhovno savršenstvo i blagodat Svetoga Duha toliko ga prosveti i obogomudri, da on stade proiznositi divne govore u crkvi. A njegov duhovni otac, videći da je Simeon dostigao „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4, 13), mudro smisli da ga rukopoloži za jereja, te tako sveću postavi na svetnjak, da bi svetlila svima u Crkvi Hristovoj. No utom ubrzo umre iguman manastira svetog Mamanta. Patrijarh Nikola Hrisoverg i bratija manastirska izabraše blaženog Simeona za igumana. I on bi rukopoložen za jereja i postavljen za igumana. Ali ne bez pohvalnog odupiranja sa njegove strane: smireni Simeon sa plačem odbijaše i sveštenički čin i igumanstvo, iskreno smatrajući sebe nedostojnim i jednoga i drugoga. Za vreme pak rukopoloženja, kada Simeon klečaše i arhijerej čitaše molitvu nad njegovom glavom, hristoljubivi Simeon vide gde Duh Sveti kao ogromna svetlost, prosta i bezoblična, siđe na njega i pokri njegovu sveštenu glavu. Tu istu svetlost on je viđao svake svete liturgije, u toku četrdeset osam godina svoga sveštenikovanja, gde silazi na žrtvu koju on prinosi Bogu. O tome je on sam govorio i pisao, pripisujući to, iz pojmljive sveštene smernosti, nekom drugom licu.
Stoga, često puta pitan kakav treba da je sveštenik, on je skrušeno i sa suzama odgovarao: „Avaj meni, braćo! što me pitate o tome! Strašna je to stvar, strašna čak i misliti. Ja ni u kom pogledu nisam dostojan biti sveštenik, kada mislim na strahotu svešteničkog zvanja. No, iako sam nesumnjivo ništavan, ipak znam kakav treba da je sveštenik: on treba da je prvo čist, ne samo telom nego mnogo većma dušom. Ali to nije dosta: on treba da je bez ikakve senke greha – πάόης αμαρτίας αμέτοχος- smiren po ponašanju, skrušen po srcu. Kada služi pred svetim prestolom, on treba umom – νοερώς – da gleda Boga a čulima – αισθητώς – predložene Darove, i treba u srcu svom da ima Onoga koji je nema sumnje nevidljivo prisutan u Darovima, da bi sa pouzdanjem mogao uznositi svoje molitve i kao prijatelj sa prijateljem razgovarati sa Bogom i Ocem i besprekorno govoriti: „Oče naš koji si na nebu“…, kao onaj koji ima u sebi, pomoću Duha Svetog što obitava u Njemu, istinitog Boga, Sina Božjeg po prirodi“.
Govoreći to sa mnogo suza, svetitelj je molio svakoga od prisutnih da ne žele ovo zvanje nedostojni, niti da žure sa primanjem ove uzvišene tajne, strašne i Anđelima, pre no što steknu potrebno savršenstvo pomoću mnogih napornih podviga, nego da se svaki dan sresrdno trude da izvršuju zapovesti Hristove, da se svaki čas kaju za svoje grehe: jer mi, kao ljudi, grešimo ne samo telom nego i umom i nevidljivim mislima duše naše. Stoga, na takav način, skrušena duha treba da prinosimo svaki dan žrtvu Bogu za sebe i za bližnje, molitve, suze i molbe, što i jeste naš tajanstveni prinos, koji je mio Bogu i koji On prima u Svoj sveti i nadnebesni i misleni žrtvenik, i uzvraća nam za njega blagodat Svetoga Duha.
Tako je svetitelj odgovarao, i takve savete davao onima koji su ga pitali. A kad je služio svetu liturgiju, sveti Simeon je sav blistao, i njegovo lice dobijalo je izgled anđelski, te čovek nije mogao da pravo gleda u lice njegovo zbog blistanja koje se lilo iz njega, kao što nije u stanju da gleda u sunce.
Blagodat Svetoga Duha, sva razlivena po celom telu njegovom, celog ga preobražavaše u oganj, te on beše skoro nepristupan za ljudske oči u vreme svete liturgije. Simeon Efeski, učenik svetiteljev, kazivaše ovo za svog svetog učitelja: „Jednom kada služah sa njim svetu liturgiju, oči moga duha se otvoriše i ja ga videh obučena u patrijaraški omofor i odežde, i pogružena u tajne Božije“. – A Meletije, postriženik svetog Simeona, tvrđaše ovo za njega: „Mi smo često viđali gde ga svetli oblak obavija dok on stoji u oltaru, u vreme svetog Prinosa“.
Kao iguman, prepodobni Simeon obnovi iz temelja sve manastirske zgrade, sem crkve, pošto behu dotrajale. A crkva, sazidana još od cara Mavrikija,[2] bila je u isto vreme i grobnica u kojoj su sahranjivani mnogi. Prepodobni očisti i nju od mrtvačkih kostura, patosa je divnim mermerom, ukrasi je svetim ikonama i snabde mnogim drugim sveštenim predmetima.
Pošto obnovi ceo manastir, prepodobni Simeon prionu na duhovnu obnovu svojih učenika: učaše ih monaškom životu, toj umetnosti nad umetnostima i nauci nad naukama – την τέχνην τών τεχνών και την έπιότήμην των. Učaše ih nešto svojim rečima, no mnogo više svojim delima, oduševljavajući ih svojim. primerom na vršenje zapovesti Božjih. On ustanovi zajedničku trpezu za sebe i svoje učenike: kuvano zelje i sočiva; učenici jeđahu dosita, a on se često uzdržavaše, i zadovoljavaše se sa nešto nekuvanog zelja i malo vode. Radeći tako, i učeći na takav način svoje učenike, u njemu se pomoću prekomernog smirenja umnožavaše nebeski dar umilenja. To umilenje mu celog života beše hrana i piće. Radi toga on beše odredio sebi da tri puta na dan posvećuje sebe tome podvigu, uzoru posle jutrenja, u vreme svete liturgije, i uveče posle povečerja. U ta tri časa on izdvojen stajaše na molitvi i moljaše se Bogu sa suzama.
Takvo beše u tajnosti svakodnevno podvizavanje našeg junaka. Jedne noći kada on uznošaše svoje molitve Gospodu, gle, jedan oblak svetlosti sišavši s neba kroz otškrinuti krov kuće stade na njegovu česnu glavu, i pokrivaše ga celog nekoliko časova, ispunjavajući ga nekom toplom i neiskazanom radošću, miljem i razdraganošću. Tada on ču jedan tajanstveni glas koji ga učaše čudnim i sakrivenim tajnama. Stoga i kada ova svetlost iščeze, on nađe srce svoje u mudrosti Božjoj kako lije iz sebe potoke blagodati Božje. Od tada on ne pripadaše više sebi, nego blagodat Božja ovladavši celim njegovim bnćem načini od njegova jezika pero brzopisno, a od njegovog uma – izvor mudrosti Božje = πηγην σοφίας θεοΰ. Stoga on učaše i govoraše o Bogu kao ljubljeni učenik Hristov, sveti Jovan Bogoslov, i čitave noći posvećivaše bogoslovlju. I pisaše nekad pouke, nekad tumačenje Svetoga Pisma, nekad božanstvene himne, nekad pisma pojedinim učenicima. Pritom, on potpuno pobedi san, i glad, i žeđ, i druge telesne neophodnosti. Iako je bdeo po čitavu noć, on nije osećao ni zamor, ni glad, ni žeđ. Međutim, pri svem tom dobrovoljnom zlopaćenju, on je, blagodareći blagodati nebeskoj, bio zdrav telom, i u licu rumen i svež, i vedar kao anđeo.
Zbog svega toga sveti Simeon postade čuven kod sviju, i njegovo se stado uvećavaše, ali ne bez teškoća i iskušenja. Da spomenemo samo jedno takvo iskušenje. Jednoga dana posle jutrenja, kada svetitelj davaše pouke monasima, savetujući, osuđujući, preteći, iznenada oko trideset monaha razdreše haljine svoje, kao nekada Ana i Kajafa (Mt. 26, 65), i stadoše silno vikati na svetitelja. A on stajaše nepomičan na svom mestu, osmehujući se i ozbiljan, pogleda uperena na pobunjenike. U trenutku pak kada oni sa strahovitom grajom poleteše na njega, oni biše sprečeni višnjom silom da mu priđu: jer blagodat koja obitavaše u Simeonu zadržavaše ih podalje od njega i odguravaše ih. Ne znajući šta da rade, oni trkom iziđoše iz crkve, slomiše prijevornice na kapiji manastirskoj, pa kao vansebni odjuriše put patrijaršije. Blaženi ostade sam sa monasima pobožnog života. Dotrčavši pred patrijaršiju, pobunjenici stadoše grajati. Patrijarh Sinesije ih pozva k sebi, ispita ih, i sasluša njihove besmislene klevete protiv svetitelja. Sutradan patrijarh pozva kod sebe svetitelja. Ovaj dođe ozbiljan i vedar, n izloži patrijarhu ceo događaj. Patrijarh bi zaprepašćen bezumljem pobunjenika i, pun pravednoga gnjeva, osudi ih sve na progonstvo. Ali pastir dobri, ugledajući se na arhipastira Hrista, pade pred noge patrijarhu, i sa suzama ga moli da im oprosti. Patrijarh jedva pristade na svetiteljevu molbu, povuče svoju odluku o progonstvu, ali ne pristade na njihov povratak u manastir, i oni se raziđoše na razne strane,
Vrativši se u manastir, dobri pastir neutešno tugovaše i suze prolivaše za izgubljenim ovcama. Želeći da ih opet sve privede Bogu, on se raspita i saznade gde se koji od njih nalazi. I svima šiljaše namirnice za život, i trućaše se mnogo da omekša tvrdoću srca njihova. Pored toga, on sam smerno obilažaše svakoga od njih posebno, moleći ih da se vrate i da mu oproste, kao da ih je on uvredio a ne oni njega. Njegova ljubav i reči kosnuše se njihovog srca, te se oni svi vratiše u manastir.
Takav beše Simeon, takav beše život koji on vođaše, takvo beše uvek njegovo upražnjavanje vrline. Život njegov u isti mah i vrlo delatan i vrlo sozercateljan, uzvišen, savršen u reči bogoslovlja i u velikoj mudrosti Božjoj. Takvo beše i njegovo stado; ono postade kao druga zajednica svetih Studita, svojim primerima, svojim delima, svojim držanjem, i svojim naravima, ili bolje reći, to beše hor bestelesnih anđela koji pevahu mudro i služahu Bogu usrdno. Tako blaženi napredovaše svaki dan i pružaše se ka boljem i, blagodareći njemu, uvećavaše se broj njegovog stada preko novih učenika koje on postrizavaše.
Vredi ovde spomenuti uzgred vrlinu jednog ili dvojice njegovih učenika, da bi se i na taj način obelodanila svima vrlina njihovog učitelja. Jedan evnuh, po zanimanju brzopisac, prezrevši taštinu ovoga sveta, dođe k blaženom ocu sa željom da se zamonaši. Blaženi Simeon ga ispita, i videvši da svim srcem želi pribeći k Bogu, primi ga u manastir kao iskušenika, da bi ga pomoću raznih poslušanja i zlopaćenja proverio je li sposoban za monaški čin. Iskušenik ubrzo dade sjajne dokaze o svojoj poslušnosti i o svome plamenom revnovanju za vrline, prošavši poslušanja najniže vrste. Blaženi ga onda zamonaši i dade mu ime Arsenije. On dakle stupi na poprište podvižništva i, odrekavši se svoje sopstvene volje, uhvati se u koštac sa neprijateljem.
Videći kako je monah Arsenije svom dušom ušao u duhovnu borbu, neprijatelj đavo skova plan da ga omete u tome i priredi mu iskušenje. Znajući kako je po samoj prirodi svojoj ljubav roditelja prema deci i dece prema roditeljima silna i jaka, đavo potstače Arsenijevu majku da ode u Carigrad i vidi sina. Doznavši u Carigradu u kom je manastiru njen sin, ona dođe k manastiru, i pred kapijom manastirskom moljaše i plakaše da joj se dopusti videti sina. Zaokupljen njenom molbom i kuknjavom, vratar najzad ode i izvesti Arsenija, rekavši mu na kraju: „Ona veli da se neće maći s mesta dok ne vidi svog milog sina“. A Arsenije, istinski učenik istinskog učitelja i pastira, odgovori: „Brate, ja sam već umro svetu, i kako ću ići da vidim majku po telu? Ja imam duhovnog oca koji me je rodio po duhu i koji me svaki dan hrani čistim mlekom blagodati Božje, – govorim o mom ocu po Bogu; on je i moja majka, jer me je rodio Duhom, i krili me i gaji kao novorođenče. Stoga ja neću ići da vidim majku po telu, čak i kad bih čuo da je izdahnula pred manastirskom kapijom“. – Vratar prenese ove reči Arsenijevoj majci. A ona ostade tri dana pred manastirskom kapijom, plačući. Naposletku se vrati kući svojoj, nikada više ne videvši sina.
Sveti Simeon, želeći da očeliči Arsenija, često puta mu je dodeljivao razna teška i najniže vrste poslušanja. A Arsenije ih je sa radošću izvršavao, kao i druga dobrovoljna zlopaćenja: u postu, u bdenju, u molitvi, te je tako prevazilazio svu bratiju koji su se s njim podvizavali. Pred Veliki pak post on, još neiskusan u podvizavanju, zamoli blaženog Simeona za dopuštenje da prve sedmice ne jede ništa. Svetitelj se obradova ovoj njegovoj plamenoj revnosti, ali, pošto nije hteo da se Arsenije upravlja po svojoj volji, on odbi njegovu molbu. No kako Arsenije uporno nastojavaše sa svojom molbom, svetitelj mu najzad dopusti, rekavši: „Arsenije, bilo bi dobro i vrlo korisno po tebe da se ne upravljaš po svojoj volji. Ali, pošto smatraš da je za tebe korisno da ispuniš volju svoju u onome što si odlučio, ja ti dopuštam, mada protiv svoje volje, da uradiš ono što želiš. Ti ćeš videti šta će te snaći i kakav ćeš plod požnjeti od svoje neposlušnosti“.
Nastupi Veliki post, i Arsenije se svim žarom duše svoje dade na teške podvige, iako početnik. U sredu prve sedmice Posta u tri sata posle podne sva druga bratija obedovaše, samo Arsenije, ugledajući se na svetog Simeona, ne okusi ništa. Ali na bdeniju istoga dana, kada Arsenije stajaše u horu, njemu se iznenada smuči i on se poleđuške sruši na zemlju. Žrtva neposlušnosti i strašan primer za druge. Međutim, svetitelj, znajući unapred šta će se dogoditi, beše naredio jednome od učenika da ima pri ruci bočicu vina i malo hleba. A kada se ovo dogodi Arseniju, svetitelj naredi da ga malo podignu i potkrepe vinom i hlebom. To bi učinjeno, i Arsenije ustade sav postiđen. Tada mu svetitelj reče: „Arsenije, da si u svemu bio kao tvoja braća, ne bi te ništa slično snašlo na bdeniju usred njih. Ali, pošto si u svojoj uobraženosti i neposlušnosti žurio da ih pre vremena prevaziđeš, da bi dobio prvu nagradu pre drugih, pravedno je što ne dobijaš ni onu najmanju“. Zbog toga silno kajanje obuze Arsenija, i on mučen savešću zaroni u duboko smirenje. Tom njegovom smiravanju sebe doprineše mnogo još dva događaja. Arsenije vršaše dužnost ekonoma. Jednoga dana on rasprostre vlažno žito u pretsoblju da se suši, pri čemu ostavi jedna vrata otvorena radi vazduha. No odnekud doleteše vrane, dobro se najedoše žita, i skakutahu gračući. Arsenije ču graktanje, dotrča, i kad ugleda vrane prepunih guša i žito rastrveno, razjari se, zatvori vrata, i jednom motkom pobi sve vrane. Zatim, sav ponosan na ovakav veliki pothvat, on ode blaženome i ispriča mu sve. Blaženi, kao odobravajući, reče mu na to: „Hajdmo, da i ja vidim to tvoje dobro delo“. – A kada otide i ugleda pod pokriven pobijenim pticama, on zajeca od bola i muke na tako nerazuman Arsenijev gnjev. Onda naredi te doneše uže, povezaše sve vrane i obesiše ih o vrat Arseniju. To bi urađeno vrlo brzo. Tada svetitelj naredi da krivca vuku po celom manastiru i pokažu ga drugim monasima na potsmeh. Arsenije podnese ovu sramotu sa osećanjima tako smirenim, da on proli potoke suza i pritom nazivaše sebe ubicom.
Drugom prilikom dođoše svetitelju u posetu neki prijatelji. Jedan od njih zbog bolesti morao je jesti meso od mladih golubova. Žalostivan, blaženi Simeon naredi da se za njega spreme prženi golubovi. Kada bolesnik jeđaše meso, Arsenije koji takođe beše za trpezom, pogledaše ga natušten. Primetivši to, svetitelj reši da Arseniju dade pouku i da u isto vreme pokaže gostima njegovo ogromno smirenje, pa reče Arseniju: „Zašto, ti, Arsenije, ne gledaš sebe, i pognute glave ne jedeš hleb svoj u smirenju, nego gledaš onoga koji zbog bolesti jede meso, i smatraš da si po pobožnosti veći od njega zato što jedeš zelje i semenje, a ne, kao orlovi, golubove i jarebice? Nisi li čuo Hrista gde govori: Ne pogani čoveka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka: zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga (Mt. 15, 11, 19). Zašto nisi razuman, pa da gledaš i rasuđuješ kako treba? Ali u nerazumnosti svojoj ti osuđuješ u sebi onoga koji jede, žaleći svakako pokolj ovih ptica, a zaboravio si reči svetog apostola: Koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede (Rm. 14, 3). Zato sada i sam jedi od ovih ptica, i znaj da si se daleko više uprljao takvim svojim rasuđivanjem nego da si jeo od ovih golubova“. – I uzevši jednog goluba, svetitelj ga baci pred Arsenija, naređujući mu da ga pojede. Zapanjen ovakvom naredbom (τοῦ έπτιμίου= kaznom), ali i znajući da je neposlušnost pagubnija nego pojesti meso, Arsenije, načinivši metanije i zamolivši za blagoslov, uze i poče žvakati meso plačući. Kada svetitelj vide da je Arsenije dovoljno sažvakao zalogaj, i pre no što ga je progutao, reče mu: „Dosta, ispljuj sada; jer ti si proždrljivac, i navališ li jesti, ceo te golub neće moći zasititi; zaustavi juriš svoje proždrljivosti“. – Tako bez predomišljanja ovaj slavni učenik velikog oca i učitelja ispuni svoj zavet poslušnosti, za koji je obećao pred Bogom da će ga čuvati do smrti.
Takvih sjajnih učenika prepodobni otac naš Simeon imađaše mnogo. Da spomenemo neke od njih: premudri Lav, Jeronim, Antonije, Joanikije, Sotirih, Vasilije, Simeon. Stado Hristovo, sastavljeno i odnegovano svetim Simeonom, beše puno svete duhovne revnosti i svedušno služaše Gospodu. Samo sveti Simeon tugovaše zbog jedne stvari: mnogi poslovi i brige u upravljanju manastirom odvajahu ga od uzvišenog i milog bezmolvija, molitvenog i pobožnog tihovanja. I on, potstaknut Duhom Božjim, namisli da sebe oslobodi igumanske dužnosti, da bi se nesmetano mogao predati bezmolvnom životu. Stoga, uz pristanak patrijarha Sergija[3] on se povuče sa igumanskog položaja, i na svoje mesto postavi za igumana svoga učenika Arsenija, koji već beše Duhom Svetim uzrastao u meru rasta visine Hristove, u čoveka savršena, sposobna da bude pastir stada Hristova. I pred svom bratijom on novom igumanu izgovori ovaku pouku: Oče i brate, tebi je dobro poznata moja ljubav prema tebi i prema svoj ostaloj mojoj deci i braći. Nemoj nikada zaboraviti moju ljubav, moju odanost, moje suze koje sam dvadeset pet godina dan i noć prolivao za vas pred Bogom. Sećaj se svega toga; i ti, znajući moje življenje, ugledaj se na moju veru u duhovnog oca mog i oca vašeg – blaženog Simeona Bogobojažljivog. Pouzdano rukovodi tvoje oce i braću; staraj se o njima kao o udovima svoga tela (sr. 1. Kor. 12, 26-27; Rm. 12, 5; Ef. 4, 25); ako treba, i dušu svoju položi za njih; i nemoj ništa na svetu pretpostaviti ljubavi njihovoj. Jer Duh Sveti između sviju drugih izabra tebe na igumanstvo, i naznači te preko moje ništavnosti, stoga ti treba, po reči Gospodnjoj, da budeš od sviju najzadnji i svima sluga – po svome osećanju i po svojoj smirenosti pred Bogom (sr. Mk. 9, 35), da bi na taj način: kao jak – nosio slabosti slabih, kao lekar – lečio bolesti svoje braće, kao pastir – vraćao zabludele, vaspitavao dobre da budu plodni u vrlinama, i uklanjao iz svog duhovnog tora neizlečivo šugave ovce, da one ne bi svoju bolest prenele na zdrave ovce. Živo radi, čedo moje u Gospodu, da uvećaš stado Gospodnje, brinući se o razumnim ovcama. Nemoj maziti ili raznežavati telo, gomilajući u manastiru blago sebi ili bratiji radi uživanja. Nemoj često izlaziti iz manastira; dosta ti je jedanput mesečno, i to radi manastirskih potreba; neka te poslove drugi obavljaju, a ti se neometano bavi poučavanjem bratije i obrađivanjem njihovih duša. Nemoj da se odvojeno kuva za tebe; trpeza neka bude zajednička – sem u slučaju bolesti ili posete prijatelja – jer vam je isto življenje i isto zvanje, i tebi i tvojoj deci; za sve neka se sprema kuvano zelje i semenje, i jedanput riba u sedmici, i to nedeljom, i o praznicima Gospodnjim. Nemoj se gnjeviti ni ljutiti na decu svoju i braću svoju, sem ako se ne radi o nečem opasnom po duše njihove., Poučavaj ih krotko i blago kako svaki treba da se vlada i ponaša u bratstvu. Iskusnima u podvižništvu preporučuj mudro podnošenje iskušenja, smirenost, skrušenost, istrajnu prilježnost u molitvi, vršenje zapovesti Božjih radi nazidanja drugih. Sveštenicima.savetuj pobožnost, bezmolvije = molitveno tihovanje, izučavanje Svetoga Pisma, proučavanje apostolskih kanona i predanja, tačnost u dogmatima, neprekidnu molitvu i umilenje, bogobojažljivo vršenje bogosluženja, te da bi rečju i delom bili božanska so i svetlost celome bratstvu i svetovnjacima, jer su nosioci reči života. Protiv neurednih treba nekad upotrebiti razuman gnjev i prut karanja (sr. Prič. Sol. 22, 15) radi iskorenjenja nekoga zla i istrebljenja izvesne rđave navike, – to nije tuđe Crkvi vernih; jer sve što činimo da suzbijemo zlo i pomognemo pravdu i vrlinu, pohvalno je i bogougodno. Od imovine tvoga manastira nemoj davati svojim roditeljima i svojim rođacima, jer ti si jednom za svagda prekinuo i zaboravio tu vezu; ti moraš bdeti nad manastirskom imovinom kao nad Gospodnjom, i moraš je čuvati kao onaj koji ima dati računa Bogu za svaku stvarčicu, pa i za onu najneznatniju. A ako su tvoji roditelji u sirotinji, ti ćeš im udeliti kao siromasima koliko je najnužnije , i samo toliko, ne dopuštajući ništa što bi bilo na sramotu evanđelskog života i monaškog poziva. – Pored svega toga ti si dužan vršiti vrlo tačno ispitivanje pomisli svakoga od bratije, da bi znao kako ćeš koga rukovoditi u duhovnom životu i kakve kome propisivati podvige: molitvu, pokajanje, sveto Pričešće, i slično. Bez toga ti ćeš crkvu Božju, koja je sveti hram načiniti pećinom hajdučkom. U tom slučaju ti nećeš izbeći strašnu osudu gnjeva Božjeg. I ostalo što je korisno po manastir i bratiju, naći ćeš u učenju i predanju svetih Otaca. Ako to budeš držao, ako tako budeš radio, i dušu svoju iz ljubavi polagao za svoju bratiju, veran je Bog tvojih Otaca: nagrada tvoja biće velika na nebesima, i nasleđe tvoje biće sa Hristom, Arhipastirom naše Crkve, i u budućem životu ti ćeš blaženstvovati“ sa svetim Antonijem, Jevtimijem, Simeonom i Teodorom Studitom, našim blaženim Ocima.
Posle ovakve pouke novom igumanu, sveti Simeon se obrati bratiji ovim rečima: I vi, čeda moja, braćo moja i oci moji, koje sabrah sa Hristom, Bogom mojim, i koje rodih Duhom Svetim pomoću nastave reči Božje, čujte i vi mene, vašeg nedostojnog oca i učitelja. Meni koji sam se dosta namučio, dajte slobodnog vremena i malo odmora od mojih trudova; dopustite da odahnem i da se pozabavim samim sobom; a pred onim koji je višnjom blagodaću i mojom ništavnošću postavljen za igumana, preklonite kolena svoja i srca svoja, molim vas Hristom Isusom; primite ga kao mene sama koji sam i njega i vas rodio višnjom blagodaću; ponizite se pod moćnu ruku Božju (sr. 1. Petr. 5, 6) i pred onim koji će odsada biti vaš pastir, po vašem svetom izboru. Stoga neka niko od vas ne potcenjuje njegovu mladost, njegovu neveštu reč i njegovu pouku. Jer iako je nevičan u govoru, on to ni najmanje nije u znanju koje daje blagodat. Nema sumnje, reč zasnovana na iskustvu poseduje nebesku nauku: ona je mudrija od lude mudrosti ljudske, koliko je sunce sjajnije i važnije od zvezda. Stoga slušajte reči njegove, i on će vam kazati mudrost starostavnu, koju je on čuo i naučio i primio od Otaca. Neka mu niko ne protivreči, nego budite svi poslušni, svi pokorni, svi potčinjeni svome duhovnom ocu, pošto, po rečima svetog apostola, on bdi i moli se za duše naše, da bi on to činio sa radošću a ne uzdišući (sr. Jevr. 13, 17). Kada demoni seju u vama rđave pomisli, vi idite k njemu i sa verom mu ih ispovedite. To je kao sa zmijama: dok se skrivaju po svojim rupama, one žive i rađaju mnoge zmije; a čim izađu iz svojih rupa i gamižu otvoreno, one time same sebe prokazuju ljudima i oni ih uništavaju. Tako isto i rđave pomisli – λογισμοί, čim ih ispovedimo i obelodanimo našim ocima, one se uništavaju mačem reči samoga Boga i ne proizvode u nama naš pristanak na njih, pristanak koji i odvodi u rđava dela. No ako naše rđave pomisli zbog nehata našeg prelaze u delo i mi činimo nešto po našoj ljudskoj dremljivosti, ni onda, molim vas, ne zadržavajmo se dugo u svome grehu, nego pohitajmo i pripadnimo k nogama našeg oca i bez stida u srdačnom pokajanju sa suzama osudimo svoje rđavo delo, i mi ćemo od njega dobiti lekove opore, možda čak i žestoke, i ubrzo ćemo se izlečiti. Ne pokazujte nezadovoljstvo prema onome što iguman govori i radi, pa makar to bilo i suprotno mišljenju Otaca: priklonite pred njim glave svoje za neko vreme. Posle toga, oni među vama koji se odlikuju starošću, žrtvom i pameću, neka ga nasamo upozore na te nezgode, kao što propisuje sveti Vasilije Veliki. Trpite ga, Gospoda radi, u dan iskušenja i ljutine, ne protivrečeći mu niti mu se protiveći. Jer koji mu protivreči ili mu se protivi, protivi se vlasti Božjoj, kao što kaže sveti apostol Pavle (Rm. 13, 2). U svemu što ne narušava zapovesti Božje ili apostolske kanone i naredbe, u svemu tome vi ste sveobavezno dužni slušati ga i pokorevati mu se kao Gospodu. Međutim, u svemu što predstavlja opasnost po Evanđelje Hristovo i po zakone Crkve Njegove, vi ne treba da slušate ne samo njega kada vam tako nešto preporučuje i naređuje, nego ni anđela s neba ako siđe i stane vam propovedati nešto suprotno onome što objaviše očevici Boga Logosa, sveti Apostoli. To dakle čuvajte, deco moja i braćo moja, kao amanet (παρακαταθήκην) Božji, kao blago Božje u riznicama srca svojih, i umnožavajte ga trudom svojim, da biste nasledili Carstvo Božje, pripravljeno pravednicima od postanja sveta. – A sada, svetim celivom celivajte i mene i vašeg oca gospodina igumana. Neka vam Bog podari Svoj božanski mir koji prevazilazi svaki um; i neka vas vodi putem zapovesti Svojih; i neka vas, stado Svoje, vas koji čuvate veru u svoje oce po Bogu, umnoži i uveća u sveto monaštvo, u narod izabrani, u carsko sveštenstvo u Hristu Isusu. To i mnogo drugo posavetova igunamu Arseniju i ostaloj bratiji sveti otac naš Simeon. Onda izabra sebi jedan izdvojeni kutak, očiju uprtih u ruke učenika svog Arsenija i u ruke sviju drugih[4], smiravajući sebe hristolikom smirenošću – δια ταπείνωίιν χριστομίμητον. Od tada njegov učenik Arsenije preuze na sebe staranje o opštežiću, a pastir i učitelj sviju manastirskih žitelja odade se pobožnom molitvenom tihovanju i sozercavanju logosnog smisla tvari – της θεαρίας των λύγων της κτίσες: tako, jedan je vodio stado, a drugi je molitvom podržavao voditelja, i rukovodio bratiju na putu unutrašnjeg, duhovnog uzrastanja i usavršavanja.
Povukavši se u svoj kutak, u radionicu bezmolvija, sveti otac naš Simeon sa još više odlučnosti odade se opet svojoj dragoj filosofiji – της φίλης φιλοσοφίας. Dugi put podvižništva završavaše se za njega: njegovo napredovanje u usavršavanju uzdizaše njegovu dušu na sve božanskije visine: teškoće svetih borbi izmenjivahu se u lakoću ili, da upotrebimo neobičniju reč, u bogoslična odmaranja Bestelesnih Sila; priroda tela njegova, pod uticajem jednje uzvišenije sile, prelažaše iz svoje uniženosti u netruležnost (αφθαρόίαν); njega nanovo zahvatiše viđenja i otkrivenja Gospodnja[5], i on unapred posmatraše buduće događaje.
Tako jednom on stajaše na molitvi čistoj, i evo šta vide: vazduh poče da zrači umu njegovom; iako je bio u svojoj keliji, izgledalo mu je da se nalazi napolju; bila je noć, oko prve straže. Sa visine poče da rudi kao praskozorje; kuća i sve ostalo iščeze, i on mišljaše da uopšte nije u kući. Potpuno u ekstazi, on celim umom svojim posmatraše svetlost koja mu se pokaza: ona malo po malo rastijaše i činjaše te vazduh postajaše sve svetliji i svetliji, i on se oseti da je on sam, sa celim telom svojim, izašao izvan zemaljskih stvari. No kako ova svetlost produžavaše da sija sve jače i jače, i iznad njega postade po sjaju slična suncu u podne, on oseti da se sam nalazi usred svetlosti i da je sav pun radosti i suza od sladosti koja obuze vascelo telo njegovo. Pritom on vide kako se ta ista svetlost na neobičan način sjedinjuje sa njegovim telom i postepeno prodire u njegove udove. Neobičnost ovog prizora otstrani ga od maločašnjeg posmatranja i učini te sš svu pažnju obrati na ovo neobično zbivanje unutar njega. I on posmatraše sve dok ova svetlost postepeno ne prože celo telo njegovo, srce i unutrašnjost, i njega vascelog učini ognjem i svetlošću. I kao maločas za kuću, tako sada svetlost učini te on izgubi osećaj za oblik, za položaj, za težinu i za izgled svoga tela. I iz svetlosti dođe mu glas i reče: „Tako će se izmeniti svi koji se na zemlji budu zatekli živi kada odjekne poslednja truba, i takvi biti uzneseni na susret Gospodu na nebo, – kao što kaže Pavle“[6].
Mnogo časova tako provede blaženi, stojeći i neprestano slaveći Boga tajanstvenim rečima, i posmatrajući slavu koja ga je okruživala i buduće blaženstvo, pripravljeno svetima na svu večnost. I poče blaženi razmišljati i govoriti u sebi: „Da li ću se povratiti u pređašnje obličje moga tela, ili ću ostati ovako?“ – No tek što poče tako razmišljati, on iznenada raspozna da još nosi obličje tela: jer on stvarno gledaše sebe gde je sa celim telom svojim postao sav svetlost, svetlost bezoblična, bezlična i neveštastvena – άυλον: i on čvrsto osećjaše da mu je telo njegovo sa njim, ali nekako bestelesno i kao duhovno -ασώματον πως και ώς πνευματικόν: jer ono ne imaćaše nitežine, ni tvrdođe, i on beše zapanjen gledajući sebe u telu kao bestelesna. No utom svetlost što beše u njemu reče mu kao maločašnji glas: „Takvi će posle vaskrsenja biti u budućem veku svi sveti, bestelesno obučeni u tela duhovna: ili lakša i tananija i visokoletnija, ili teža i tromija i k zemlji ustremljenija; od toga će tada zavisiti svačije mesto i dostojanstvo i bliskost k Bogu“.
Čuvši to, i posmatrajući neiskazanu svetlost Božju, bogoimani Simeon bogovidac uznese blagodarnost Bogu koji je proslavio rod ljudski i učinio ga zajedničarem Svoga Božanstva i Carstva[7], i utom se potpuno vrati u sebe, i ponovo se nađe unutar svoje kelije na pređašnji način i u pređašnjem stanju: čovek u vascelom biću svom. Samo, kao što on sa zakletvom tvrđaše onima kojima poveri i otkri ove tajne, on mnogo dana imađaše ovu lakoću tela, ne osećajući uopšte ni zamor, ni glad, ni žeđ. Međutim, pomoću tih čudesnosti on postade potpuno svojina Duha Svetoga, i beše ispunjen božanskih darova Njegovih: i sasvim je prirodno što on, očistivši do krajnjih granica svoj um, imađaše kao proroci u starini uzvišena viđenja i otkrivenja Gospodnja. Isto tako, imajući apostolski um i živeći i delajući Svetim Duhom, on izlivaše blagodat reči iz usta svojih, i poput apostola govoraše o Bogu, i preko svojih bogonadahnutih spisa učaše verne savršenoj pobožnosti. Budući takav Duhom Svetim, on napisa podvižničke reči o vrlinama i suprotnim im porocima. To znanje on steče pomoću svoje praktične filosofije[8] -δίέηπράκτου φιλοσοφίας-i božanskih saznanja; i u svojim spisima opisa put savršenog življenja za one koji vode filosofski život – τοις άσκουσι τον έμφιλόσοφον βίον, tojest za monahe.
Tako molitveno tihujući, blaženi Simeon se bavljaše delatnošću svojstvenom bezmolvnicima, isihastima i blagodaću Svetoga Duha toliko se uzvisi, da se po životu, po učenju i po znanju izjednači sa svetim Ocima i bogoslovima iz starine.
Zato je i bilo potrebno da poput njih i on prođe kroz oganj iskušenja i da se ispita njegovo trpljenje kao i Jova. A to se dogodi evo na koji način. Simeon Bogobojažljivi, taj božanstveni čovek, duhovni otac i učitelj našeg čudesnog Simeona, dostiže već u lepu starost. Pošto provede četrdeset pet godina zakonito se podvizavajući u mučeničkom vojevanju savesti[9] on se udostoji apostolske blagodati: činjaše isceljenja i čudesa, i po nadahnuću Svetoga Duha sastavi, iako je bio nepismen, knjigu punu svake duhovne koristi. I kad je trebalo da se odmori od dugotrajnih trudova podvižništva, on se razbole i otide ka Gospodu, napustivši svoje telo koje se toliko borilo i toliko propatilo. Naš blaženi otac, kao njegov učenik, poznavaše dobro i njega i njegove sjajne vrline i njegov potpuno apostolski život. I pošto nije želeo da se predadu zaboravu božanska dela i božanski darovi nego da se spominju i slave, on, potstaknut jednim božanskim otkrivenjem, sastavi u njegovu čast duhovne pesme i pohvale, i opisa sav život njegov. A da bi druge pobuđivao da se ugledaju na vrline ovog svetog borca, on, saglasno apostolskom predanju, svake godine svečano praznovaše njegov spomen, kao što se praznuje spomen sviju drugih svetitelja, pritom izradi i ikonu njegovu.
Glas o tome dođe do ušiju patrijarha Sergija. On pozva svetog oca i zatraži od njega objašnjenje po ovoj stvari. Blaženi mu podrobno izloži sve; i kaza mu kako je na osnovu jednog božanskog otkrivenja napisao duhovne himne svom duhovnom ocu i opisao njegov život. Patrijarh zažele da sve to pročita. A kada sve pažljivo pročita, on se silno oduševi, veoma pohvali pisca i zamoli ga da ga pred praznik potseti, te da i on pošalje sveće i tamjan da se prisluži svecu. Tako je svetac praznovan šest godina. Praznovanjem sluge Božjeg slavljen je Bog; proslavljajući pravednika Božjeg, narod se duhovno radovao, sirotinja je hranjena, hramovi blistali, i mnogi ljudi bili potsticani na podražavanje svetiteljevih vrlina. Ali mrzitelj dobra, posmatrajući sve to, da li zaboravi na svoju urođenu zloću? O, ne! Naprotiv, on se lati svoga starog, oprobanog oružja – zavisti, i krenu protivu oca našeg Simeona čitavu rulju iskušenja i jata svakovrsnih nevolja. A evo na koji način.
U Carigradu življaše mitropolit nikomidijski Stefan Aleksina, čovek vrlo učen i vrlo rečit, koji se iz nekih tajanstvenih razloga beše odrekao episkopskog prestola. Zbog svoje učenosti i rečitosti on je u Carigradu bio vrlo cenjen i uticajan kod patrijarha i cara; a i u narodu je njegov naučni ugled bio veliki. I otac naš blaženi Simeon posedovaše nauku, ali istinitu nauku Duha Svetog (γνώσιζ; = znanje), i sav ga ondašnji svet voljaše i cenjaše, i divljaše se nauci njegovoj; i svaki ga poštovaše ne samo kao mudraca po Duhu nego i kao sveca. Mitropolit Stefan koji je vrlo visoko mislio o sebi a druge potcenjivao, stade kritikovati i ismevati one koji blaženog Simeona smatrahu za sveca i cenjahu njegovu nauku, i nazivaše svetitelja neznalicom i neučkom. Najzad, zapaljen zavišću, on se okomi na samog svetitelja, trudeći se da mu stvori neku krivicu. Sa tom namerom on potstače neke klirike, a ovi opet neke među bratijom svetiteljevog manastira, koji počeše osuđivati svetitelja što praznuje svog duhovnog oca i učitelja Simeona Bogobojažljivog. Glas o tome dopre i do samog patrijarha i ostalih arhijereja Svetog Sinoda. No i patrijarh i arhijereji, znajući da sve to Stefan Aleksina radi iz zavisti, ne pridadoše nikakvu važnost tome. Pritom oni govorahu: „Šta tu ima nesaglasnog sa kanonima Pravoslavne Crkve kada neko, slaveći javno vrlinu, nikome ne škodi već naprotiv koristi dušama?“
Međutim Stefan ne odustade od svoje namere: on je iz dana u dan dosaćivao patrijarhu i ostalim arhijerejima Svetog Sinoda sa optužbom protiv blaženog Simeona, eda bi izazvao Sinod da svetitelja stavi pod sud. No ovi nisu to uzimali u obzir. Tako je to išlo dve godine. Ali naposletku – zlo odnese pobedu: jer njemu se ponekad, i to privremeno, dopušta da nadvlada dobro. Tako i u ovom slučaju: zloba, naoružana lažju protiv istine, odnese pobedu: svojim upornim klevetanjem svetitelja Stefan pokoleba duše patrijarha i arhijereja, i oni mu dozvoliše da podnese tužbu protiv svetitelja, da ga ne bi osudili bez razloga.
Stefan se onda dade na posao. Proučavajući život duhovnog oca Simeonovog, blaženog Simeona Bogobojažljivog, on naiđe na ovu stvarnu činjenicu iz njegovog života: Simeon Bogobojažljivi, pošto krajnjim bestrašćem – έξ ἄκρας άπαθείας – umrtvi svoje telo i potpuno ugasi još ovde na zemlji sve urođene unutrašnje pokrete tela, on prema svakome telu koje mu je pristupalo imađaše osećaj kao leš prema lešu. Ali, u želji da skrije riznicu svoga bestrašća, on se pravljaše kao da je podložan strastima, eda bi na taj način, s jedne strane, izbegao pohvale od ljudi, a s druge, izvukao iz provalije pogibli i izbavio od smrti neke duše i ako je moguće, sve duše. – Stefan se okomi na ovaj čudesni način spasavanja duša, pa to upisa u krivicu našem blaženom ocu Simeonu, optužujući ga što takvog čoveka praznuje i slavi kao sveca. U tužbi Svetom Sinodu on govoraše: „Njegov duhovni otac je grešnik, a on ga slavi kao svetitelja među svetiteljima; još je i ikonu njegovu izradio, i odaje joj molitveno poštovanje“.
Blaženi Simeon bi pozvan da odgovara pred Svetim Sinodom. Patrijarh ga upita: Šta znači, gospodine Simeone, tvoja tolika revnost u praznovanju tvoga duhovnoga oca, da se čitav grad sleže na te svetkovine? Takvo prekomerno čestvovanje iznenaćuje, čestvovanje čoveka koji je, kao što vidiš, gorko optužen od vrlo mudrog čoveka, koji nema dobro mišljenje o njemu. Nema sumnje, ja lično odobravam i pohvaljujem tvoj pothvat; ali pošto je mitropolit Stefan dosadio i meni i Sinodu, a i nadalje će vikati protiv pokojnika, ja ti savetujem da prestaneš sa suviše svečanim praznovanjem pokojnika i da njegov praznik proslavljaš samo sa svojim monasima. Na taj način ti ćeš sasvim otkloniti od sebe strašni bes tužiočev, a i mi ćemo se spasti njegovog dosađivanja. – Blaženi na to odgovori: Sve što ja mogu reći o mojoj veri u mog duhovnog oca i o praznovanju njegovog spomena, sve ti to, presveti Vladiko, bolje znaš od mene, sluge tvog. Što se pak tiče optužbi vrlo uvaženog gospodina protiv mene, ja ću se onda braniti od njih kada tužitelj dokaže ono što kaže. – Patrijarh na to reče: Tvoj odgovor je umestan i zakonski opravdan; nego možeš li nam sada bar ukratko pokazati da ti, praznujući uspomenu svoga duhovnog oca kao što se praznuju drevni svetitelji, postupaš saglasno propisima svetih Otaca i svetih Apostola? To je potrebno, da bismo na osnovu sveštenih zakona ustanovili da ti zakonski postupaš.
Mudri Simeon, poznavalac božanskih stvari, odgovori smele duše: Ko ne zna, Sveti Sinode, jasne reči Spasiteljeve u Evanđelju: Koji vas prima, mene prima. Koji prima svetitelja u ime svetiteljsko, platu svetiteljsku primiće. Koji prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće (Mt. 10, 40. 41). A očevici Boga Logosa ne kažu li u svojim Apostolskim Ustanovama ovo: Ti ćeš slaviti onoga koji ti propoveda reč Božju; ti ćeš se sećati njega dan i noć; ti ćeš ga čestvovati kao posrednika tvoje blagodati. Jer gde je nauka o Bogu, tamo je i sam Bog. – Još oni vele: Kada Bog naređuje da poštujemo roditelje po telu: „Poštuj oca svog i mater svoju, da ti dobro bude na zemlji“; i: „Koji opsuje oca svoga ili mater svoju, da se pogubi“, – utoliko nas više Sveto Pismo uči da duhovne roditelje poštujemo i volimo kao naše dobrotvore i zastupnike pred Bogom. Oni su nas preporodili ispunivši nas blagodaću Svetoga Duha; oni su nas othranili mlekom reči Božje; oni su nas utvrdili svojim savetima; oni su nas razrešili naših grehova i učinili nas zajedničarima i naslednicima obećanja Božjeg. Njih poštujte i njima ukazujte svaku čast, jer su oni primili od Boga vlast života i smrti. – A božanstveni Zlatoust, u svojoj pohvali svetom Filogonu, veli: Kada se onaj koji opsuje oca ili mater kažnjava smrću, očigledno je da će onaj koji ih blagosilja uživati život; kada naši roditelji po telu imaju pravo na tako veliku pažnju s naše strane, nesravnjeno više to zaslužuju od nas naši duhovni oci. Naše pohvale ne uvećavaju slavu pokojnika, ali čine boljima nas koji ih uznosimo i slušamo i razumemo. Svetitelju na nebu nisu potrebne naše pohvale, ali one koriste nama živima, jer nas potstiču na podražavanje njegovih vrlina. – A da je prijatno Bogu to što ja činim, svedoči sveti prorok Mojsije Bogovidac, koji je pisao živote drevnih pravednika, i svoj vlastiti život. Sveti Zlatoust, koji je izgovorio mnoge pohvalne besede tolikim svetiteljima, evo šta kaže: Blagodat Božja nam je ostavila zapisane živote i vrline svetaca, da bi nam pokazala da su i oni bili ljudi kao i mi, iste prirode s nama, a upražnjavali sve vrline, te da bi i nas pobudila da ih podražavamo. A time se Bog slavi više negoli ma čim drugim. – Ukratko rečeno, ono što ja radim jeste i na slavu Božju i na korist i blagoslov narodu. Kao što i veli premudri Solomon: Spomen pravednikog jeste na blagoslov (Prič. Sol. 10, 7). Tako i praznovanje koje mi činimo svake godine mome duhovnom ocu jeste ne samo na slavu Božju nego i na veliku korist narodu. Dokaz toga su i ove reči mudroga: Kad se slave pravednici, veseli se narod (Prič. Sol. 29, 2). A sveti Vasilije Veliki, veličajući mučenika Gordija, veli: Narod se raduje duhovnom radošću pri samom spomenu pravednika i njihovih podviga, i zapaljuje se revnošću da se ugleda na njihove vrline. – Štetno je ne proslavljati one koji su ceo život svoj proveli u mnogim svetim podvizima. U potvrdu ovoga ja ću se pozvati na sjajnog svetog Grigorija Bogoslova; on u svojoj pohvali svetom Atanasiju Velikom kaže: Nije dobro i nije bezopasno proslavljati uspomenu bezbožnika, a ćutke prelaziti junake pobožnosti. – Pošto, Sveti Sinode, tako propisuje Evanđelje, pošto tako uče sveti Apostoli i sveti Oci, kako onda slušati čoveka koji uči suprotno tome? A ako moj tužitelj zna nešto dublje što sam ja ili, možda, sveti Oci i sveti Apostoli prevideli, neka izloži pred vama svetim vladikama. Što se mene tiče, ja ću ćutke saslušati njegovo izlaganje, a i potčiniti se njegovim razlozima, ako su zasnovani na Svetom Pismu i učenju svetih Apostola i svetih Otaca.
Međutim, tužilac Stefan ne mogade navesti ništa ni iz Svetog Pisma ni iz svetih Otaca, čime bi mogao obesnažiti svetiteljeve razloge. No i pri svem tom Sinod se blagonaklonošću svojom pokaza na strani tužiočevoj. Tako se završi ovo sudsko saslušavanje blaženog oca našeg Simeona.
No, poznata je istina: zavist je zlo koje voli otimanje o prvenstvo. Pobeđena, ona ne voli da se pokori; pobedna, ona se ne smiruje. Ko je zahvaćen njome, oran je za borbu. Tako vladika Stefan, zapaljen zavišću, čitavih šest godina kovaše planove protiv pravednika i rađaše mu o glavi. Najzad uspe da nastroji protiv pravednika sve arhijereje, pa i samog patrijarha. Pored toga Stefan pridobi i u samoj obitelji svetog Sinoda nekoliko njih, bolesnih bezumljem Judinim, koji, ohrabreni Stefanom i držanjem patrijarhovim, ukradoše jedne noći ikonu, na kojoj beše izobražen sveti Simeon Bogobojažljivi sa drugim svetiteljima i sa Gospodom Hristom, i odneše u patrijaršiju. Vladika Stefan onda izdejstvova, te Sinod ponovo pozva blaženog oca našeg Simeona na ispitivanje, da da objašnjenje povodom ove ikone. Blaženi pred Sinodom izjavi:
Smatram da nisam učinio ništa neobično i tuđe predanju svetih Otaca i svetih Apostola. Nama je naloženo od sve tih Otaca, koji od početka primiše putem prejemništva običaje i propise Crkve, da izobražavamo ikone svetih Otaca, da ih molitveno poštujemo i celivamo, pošto ovo poštovanje svetih likova prelazi na Prvolik, na Hrista, kojega i lik mi nosima – i koji nije prezreo uzeti na Sebe naš lik. Ja sam dakle naslikao ovu ikonu jednog sluge Hristovog, jednog člana tela Njegovog, jednog čoveka koji je postao hristolik – γεγονότος συμμόρφου της είχόνος αύτοϋ. Pobožno poštujući nju, ja celivam i obožavam Hrista u ovom svetitelju i ovog svetitelja u Hristu Bogu, pošto je on u Hrietu Duhom Svetim, i Hristos u Bogu Ocu, i Otac u Hristu Bogu, po sveštenoj reči: „U onaj ćete dan vi doznati da sam ja u Ocu, i vi u meni, i ja u vama“ (Jn. 14, 20). Sveti otac naš Jovan Damaskin, preporučujući svima vernima da molitveno poštuju svete ikone, veli: U psalmima i pojanju i pesmama duhovnim odajimo poštovanje svetima, jer time na prvom mestu mi odajemo poštovanje samome Bogu; pravimo ikone svetaca, da bismo, pobožno gledeći u njih, podražavali njihove vrline, te tako i sami postali žive ikone njihovih vrlina. Ako dakle ja, ovako govoreći, izopačavam blagovest spasenja, izopačavam istinu i veru; ako sam ja, postupajući ovako, uradio nešto što niko od vernih nije dosad uradio u Crkvi, – neka mi se to dokaže. Ako pak to, naprotiv, čine svi verni širom cele Crkve, a ja jedini zbog toga treba danas da odgovaram kao prestupnik i da mi se sudi kao krivcu, recite mi, gde je onda pravda?
Rekavši to, sveti otac naš Simeon na oči svih načini metanije pred ikonom svog duhovnog oca, celiva je, i obrati joj se ovim rečima: „Sveti Simeone, ti koji si zajedničarenjem Duha Svetoga postao sličan ikoni Gospoda mog Isusa Hrista; ti koji si slavio Njega u udima svojim umrtvljenjem strasti; ti koji si dugotrajnim podvizavanjem obukao sebe u svetlu odeću bestrašća; ti koji si obilnim suzama omio sebe kao u kupelji krštenja; ti koji u sebi nosiš Hrista, koga si čežnjivo voleo i On tebe veoma ljubio i čudotvorstva te udostojio; ti koji si glasom s neba posvedočio svoju ravnoapostolnu svetost, – pritekni u pomoć meni ništavnom, meni kome kao što vi diš danas sude tebe radi, izdejstvuj mi snage da za tebe i za ikonu tvoju, ili bolje reći Hristovu, junački podnesem ponižavanja, ruganja i zlostavljanja, da bih i ja postao zajedničar slave koju si ti još za života u telu imao, kao što si mi po kazao onoga dana kada si me uzneo i ja stajao s desne strane Boga, slave koju ti sada još jače uživaš zajedno sa svima svetima“.
Završivši ovu molitvu, blaženi se okrete, nekako veselo pogleda svoga tužioca i reče: „Čestitam ti, krasni moj vladiko, na tvojoj upornoj borbi protiv pravedne stvari. Našto još čekati? Našto odlagati moju osudu? Sve je uz tebe: prestoli, vlasti, sluge, uši sviju; sve ti stoji na raspoloženju: učini upotrebu od onog što ti pripada. Evo ja sam gotov da podnesem sve što mi je tvoja zloba pripremila“.
Čuvši ovo Stefan se jeđaše od muke, ne znajući šta da radi, jer on primeti da se Sinod još koleba onim ostatkom poštovanja za Evanđelje i za optuženog pravednika, koji se sa takom čistotom drži Evanđelja i poziva na njega. No on ipak učini ono što je tada mogao učiniti: priđe ikoni, i privole patrijarha i arhijereje Svetog Sinoda da se na ikoni izbriše natpis: Sveti. To bi učinjeno; sednica Sinoda završena, i ikona vraćena blaženom Simeonu.
Blaženi se vrati u svoj manastir. Međutim, uporna zloća nastavi svoj posao: vladika Stefan uspe da privoli patrijarha da pošalje ljude u obitelj blaženog Simeona, da tamo unište sve ikone duhovnog oca njegovog, svetog Simeona Bogobojažljivog. I ne setiše se svetog Jovana Damaskina i ovih svetih reči njegovih: Neka svaki čovek dobro zna ovo: koji se god usudi uništiti ikonu Hristovu, ili ikonu Majke Božje, ili ikonu nekog svetitelja, – neprijatelj je Hristov, svete Majke Božje i Svetitelja, a saradnik đavola i njegovih demona[10]. – Poslani ljudi prionuše na posao: sekirama lupahu ikone po glavi, po grudima, po nogama, po slabinama, unakažujući ih i uništavajući ih i pretvarajući ih u prah; a neke na zidovima premazaše krečom i čađu. Gledajući to, sveti otac naš Simeon i ostali monasi i mirjani plakahu i jecahu.
Videći kako požar zloće postaje sve jači, blaženi Simeon napisa svoju prvu Apologiju – Odbranu, da mu bude pri ruci ako ga po drugi put pozovu na sud. I zaista, ne prođe mnogo, a on bi ponovo pozvan na sud. Na sudu, svetitelju bi predloženo: ili da prestane praznovati svog pokojnog duhovnog oca, ili da bude prognan iz svog manastira i prestonice. Blaženi tada predade svoju Apologiju patrijarhu; i ona bi pročitana Svetom Sinodu; čitanje je trajalo dugo. Silina misli, lepota jezika, dostojanstvenost stila, sjajna primena navoda iz Svetoga Pisma, sjedinjeni sa nenadmašnom snagom istine – prolamahu se kao grmljavina po umu slušalaca. No oni nemajući načina da obesnaže jačinu svetiteljevih razloga, ustadoše sa svojih arhijerejskih prestola, staviše stvar na glasanje, i osudiše pravednika na progonstvo.
I svetitelj bi usred zime prognan daleko od Carigrada u pusto mesto, zvano Palukiton, i tamo ostavljen bez ičega, pa čak i bez hrane makar za jedan dan. No svetitelj, bez ljutine u duši na svoje gonitelje, uznese blagodarnost Bogu koji je dopustio sve ovo. I hodajući po strahovito krševitom brežuljku, on sa istinskom radošću u duši, čitaše psalme: Glasom svojim ka Gospodu vičem, glasom svojim Gospodu se molim. Izlivam pred njim moljenje svoje, tugu svoju pred njim kazujem, kad iznemogne u meni duh moj. Ti znaš stazu moju. Na putu, kojim hodam, podmetnuše mi zamku. Pogledam na desno, i vidim da me niko ne zna… Gle, Bog je spasenje moje, uzdaću se i neću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospod Bog, On mi bi Spasitelj (Ps. 142, 1-4; Is. 12, 2).
Sišavši u podnožje brežuljka, on nađe tamo jednu crkvu u ruševinama, posvećenu svetoj Marini, uđe u nju i pročita Deveti čas. I pošto se malo odmori, on napisa pismo svome gonitelju Stefanu, u kome govoraše: „Preosvećeni Vladiko, pogledaj kakvu je žetvu dalo seme tvojih vrlih borbi i govora, kakvu mi radost i slavu pribavilo, kolike mi vence splelo, kakvim me miljem ispunilo! I još me na vrh duhovnog znanja uzdiglo, na kamenu noge uma moga čvrsto postavilo, u sami me granit obuklo. Iz tog granita u meni ključa voda živa, koja me pokreće i koja mi govori i koja me goni da ti pišem. Ona me celog ispunjuje veseljem, i ne dopušta mi da uopšte osećam ova smrtonosna iskušenja, nego kao što je Tri Mladića sačuvala neopaljenima u užarenoj peći, tako i mene čuva neožalošćenim i neoštećenim. Za sve to ja ti zahvaljujem, i neću nikada prestati da ti zahvaljujem i da se molim za tebe. Stoga ako imaš još nešto da dodaš radosti i slavi onih koji te vole, nemoj oklevati da to učiniš, da bi uvećao svoju platu i učinio obilatijom svoju nagradu od Boga“.
Primivši svetiteljevo pismo, Stefan mu ne odgovori rečima već delima. Ne časeći ni časa, on se sav dade na posao da nesavitljivog zatočenika iz daljine ustreli strelama svoje zloće i pakosti. Stoga odmah ode k patrijarhu i stade ga uveravati kako Simeon, tobož, mora imati neko sakriveno blago u svom manastiru, pošto je godinama onako svečano proslavljao praznik svoga duhovnog oca i onake obilne milostinje davao siromasima. I on privole patrijarha da pošalje ljude, da pronađu tobožnje blago i da u isto vreme oduzmu svu imovinu svetiteljevu: knjige, odelo i ostale stvari. Poslani ljudi pretresoše svu keliju blaženoga, i u njoj ništa ne nađoše sem njegove vlasenice, gornje haljine i pokrivače, jer svetitelju) iznurenom vrlo surovim podvižništvom, bilo je teško nositi i samo breme svoga tela. Onda ljudi raskopaše pod u keliji blaženoga, izbušiše zidove, razvališe krov, ali od tobožnjeg blaga ne beše ni traga. Tada pokupšpe sve što nađoše u keliji: knjige, gornju haljinu i pokrivače, neophodne za bolešljivog čoveka, i još neke bedne najpotrebnije stvarčice. I sve to odnesoše.
Kada blaženi otac naš Simeon saznade za to, njegova se apostolska duša sva ispuni radošću, i on ponovo napisa pismo gonitelju Stefanu. U njemu pisaše: „Divne vence divni Venac[11] dodao je mojim vencima, No čime ćemo ti uzvratiti za sva dobročinstva koja si nam činio, koja nam činiš, i koja ćeš nam još činiti, svakodnevni dobrotvoru naš evo već punih sedam godina. Kako ćemo se opravdati pred tobom, koji tako revnosno i tako vično snabdevaš svoje prijatelje slatkim lekovima? Ali ne, mi te molimo, nemoj zastati sa svojim pothvatom, nemoj prestati sa svojim delima: dodaj ovima druge lekove koji će nam jačinom svojom učiniti patnje još slađima. Ti si uvećao u meni svetlost, radost, sladost: one u meni kroz mir pomisli čudesno toče neiskazanu veselost Duha; ti ih i nadalje uvećavaj u meni na sve moguće načine čineći i nadalje svoje, i tako ćeš nas pre sjediniti sa ljubljenim Gospodom, radi koga radosna srca podnosim sve, i radi koga me ti i gledaš u lancima zatočenja, u koje si me ti okovao“.
Spomenuta crkva svete Marine i mesto gde se nalazila pripadali su jednome čoveku visokog položaja, po imenu Hristifor Fagura. On beše učenik blaženog Simeona. Doznavši za progonstvo svoga svetog učitelja i za mesto njegovog zatočenja, on odmah otputova tamo. I zatekavši svoga učitelja samo sa jednim učenikom, bez ičega najnužnijeg za održanje telesnog života, on zaplaka gorko i pade mu pred noge kupajući se u suzama zbog zlopaćenja svoga svetog učitelja. Sveti Simeon mu ispriča sve podrobno. Ovaj onda zamoli svetitelja za dopuštenje da ga snabdeva svima potrebama za održavanje telesnog života. Svetitelj mu odgovori: Šta nam treba više sem svakodnevne hrane: hleba, soli i vode? To će nam biti dragocenije nego najskupocenija jestiva. No ako imaš u srcu želju da nama koji smo te duhovno rodili većma poslužiš, ti nam pokloni ovu crkvu, da sa vremenom, ako Bog milostivo pogleda na moju tugu, ovde ustrojimo manastir – kuću spasenja. Time ćeš ti steći zaslugu pred Bogom i nagradu od Boga, a mi ćemo imati radionicu za molitvu i vršenje zapovesti Hristovih. Čuvši to, zahvalni učenik sav srećan odmah pokloni crkvu svetom učitelju svom, i posveti je tog časa Bogu.
Glas o svetiteljevom zatočenju dopre u mnoga mesta. I mnogi dolažahu da ga posete. Neki su znali radi čega je u zatočenju, a neki nisu: no svima je bila tuga u srcu što je on u zatočenju. Svetitelj ih je tešio, kazujući im razloge svoga zatočenja. Ali, da bi to bilo jasnije svima, i posetiocima i budućim pokolenjima, svetitelj napisa malu knjižicu, u kojoj iskreno i otvoreno i jasno izloži svu istinu o svome progonstvu. Uz knjižicu napisa i pismo na adresu patrijarha Sergija. I to posla senatoru Genesiju i drugim velikodostojnicima, kojima on beše učitelj duhovni – εύσεβείας διδάσκαλος, da odnesu patrijarhu i arhijerejima. Veoma ugledni velikodostojnici odoše k patrijarhu i povedoše prvo razgovor o svetiteljevom progonstvu; oni ukazaše na nepravednost ovakve osude, i time uplašiše patrijarha; onda mu predadoše knjižicu i pismo. Videći ovako veliki broj znamenitih velikaša, patrijarh se poboja da ova stvar ne dođe do cara i završi se zlo po njega, on naredi da se i knjižica i pismo odmah pročitaju pred Sinodom. Čim se čitanje završi, patrijarh reče velemoćnim učenicima svetiteljevim: Što se mene tiče, ja nikada nisam imao rđavo mišljenje o gospodinu Simeonu; štaviše ja sam od samog početka čitao ono što je on pisao u čast svome duhovnom ocu, i bio sam zadovoljan što sam upoznao njegovo žitije; i ja sam naredio da se to po crkvama peva, neizmerno hvaleći veru njegovu. Međutim ja ne znam zbog čega je nastao spor između Simeona i vladike Stefana, te je ovaj digao protiv njega i njegovog duhovnog oca bezbroj tužbi, koje su čiste klevete. A ono što je doživeo od nas, doživeo je ne što je grešio u dogmatskom učenju Crkve, nego što uporno nije hteo prestati sa suviše svečanim praznovanjem praznika svoga duhovnog oca, i što su nam njegovi tužioci zbog toga dosađivali svaki dan. To je razlog što sam ga udaljio iz njegovog manastira i iz grada. A sada, ako samo hoće, on se može odmah vratiti i preuzeti starešinstvo u svom manastiru, i uz jednodušnu saglasnost Svetog Sinoda ja ću ga hirotonisati za arhijereja jedne od najvažnijih episkopija. Na taj način će se dostojno ispraviti nepravde i naše poverenje u njega ostaće neugasivo.
Posle ove izjave patrijarh posla da dovedu svetitelja iz njegovog zatočenja. Ova vest o povratku svetiteljevom brzo se raznese na sve strane i silan se svet sleže da ga dočeka: mirjani i monasi, sveštenici i klirici, i svi znameniti senatori kojima svetitelj beše poznat po svojim vrlinama i kojima on beše učitelj i otac. Svi ga oni dočekaše, i dopratiše do patrijarha. Patrijarh izaće i primi zatočenika, praćenog visokim ličnostima; i obrati mu se ovim rečima: „Visokoprepodobni gospodine Simeone, šta si mislio bacajući sebe u ove nedaće? Time si nama zadao muke, a ožalostio ove tvoje prijatelje i učenike. Propatiti ono što si ti propatio, dolikuje osuđeniku, ali nikako ne čoveku učenom i vrlinskom kao ti. Bog mi je svedok, ja sam o tebi uvek imao visoko i lepo mišljenje; i smislio sam nešto vrlo povoljno po tebe, samo ako malo popustiš u svojoj žestokoj upornosti. Ali zasada poslušaj me makar u ovome: vrati se u svoj manastir, gde si tolike trudove uložio; što se tiče svakogodišnjeg praznovanja tvoga duhovnog oca, mi ti nećemo smetati, samo ti preporučujemo da praznovanje bude manje svečano, i da traje manje dana, i da se obavlja jedino u krugu tvojih monaha i prijatelja sa strane, i to dok se ne smire ili ne pomru tvoji zavidljivci, a posle toga praznuj kako se tebi najbolje sviđa, tebi i Bogu“.
Svetitelj na to odgovori: „Što se tiče nedaća i nevolja o kojima govoriš, sveti Vladiko, nisam ja kriv za njih već učeni Stefan; na njemu je odgovornost za to. A što se tiče stradanja koja sam podneo, i koja ću možda još podnositi, zahvaljujem Bogu mome i tebi, sveti Vladiko, što nisam dopao njih kao bludnik ili zločinac već kao sluga Hristov, veran apostolskim kanonima i propisima. Stoga se ja ne samo ne stidim što sam postradao zbog držanja zapovesti Božje, nego se radujem i osećam se blažen što sam se udostojio da toga radi budem osuđen na pravdi i pretrpim progonstvo, poput starih Otaca. Što se pak tiče tvojih negdašnjih naklonosti prema meni, svedok sam ne samo ja nego i istina koja vlada među nama: ti si mi često ukazivao počasti više no što sam zasluživao; ti nisi imao dovoljno pohvalnih reči za moju veru prema mom duhovnom ocu, diveći se onome što sam ja činio u ovoj stvari. Da, ja priznajem, Vladiko moj, ta tvoja raspoloženja prema meni. Ali zloća Satane – ne znam kako da se izrazim – učinila je ono što nije trebalo dopustiti: ona je izmenila tvoje srce, pretvorila slatkoću u gorčinu i svetlost pretstavila kao tamu. A što se tiče tvojih planova sa mnom, koje ćeš ti izvesti ako ja pristanem na tvoj predlog, evo mog odgovora: ako su to privremena blaga, ljudska slava i zemaljske počasti, to ne prestavlja za mene nikakvu vrednost. Ja, sluga tvoj, odavno sam stvorio sebi ovu filosofiju: sramotu od ljudi smatram kao zalog nebeske slave, a slavu od ljudi primam kao uvredu i ruganje. No ako se radi o stvarima koje su prijatne Bogu i korisne po dušu, onda ću se svim srcem pokoriti tvojim naredbama. Jer ko ti ne bi odobravao, Vladiko moj, kada učiš da se drži ono što su Hristos i Njegovi učenici propovedali i naredili? To je saglasno sa rečju Sina Božjeg: Naučite ih da drže sve što sam vam zapovedio (Mt. 28, 20). Pristani dakle da nas učiš saglasno Svetome Pismu, sledeći ranijim svetim Ocima, i mi ćemo te primiti kao ravnog Apostolima, i bićemo ti zemlja i prah pod tvojim svetim nogama, i da budemo gaženi tobom, mi ćemo to, kao što sam ti već pisao, smatrati za posvećenje, za hirotoniju – αγιασμον ήγησόμεθα. I ne samo to, nego ćemo tvoja naređenja ispunjavati do smrti, i ti ćeš nas neizmerno voleti kao sluge i zahvalne učenike Hristove. Ali ako ti nećeš da nas učiš tako kako bi nas pobudio da se pokoravamo tvojim naredbama, nego nam obećavaš slavu ljudsku i zemaljsku: da me načiniš arhijerejem, pod uslovom da se odreknem svog duhovnog oca, svetitelja koji me je prosvetio i koji i sada posreduje za mene i štiti me neprestano u tegobama života, kao otac prepun ljubavi, i time hoćeš da uvredim Hrista koji je rekao: Ko se vas odriče, mene se odriče (Lk. 10, 16). U ovom slučaju mi ne možemo ništa drugo reći do ono što i učenici Hristovi: Većma se treba pokoravati Bogu negoli ljudima (D. A. 5, 29). Jer kada bih ja ovako radeći hteo da ugađam ljudima, onda ne bih bio sluga Hristov (sr. Gal. 1, 10). Neka se dobro zna ovo: od sada ja ništa ne pretpostavljam progonstvu koje sam podneo za pravdu Božiju, ništa: ni manastir, ni bogatstvo, ni slavu, niti išta drugo oko čega se ljudi pašte u ovom životu. Ne, ništa od svega toga , pa ni sama smrt ni život neće me moći razdvojiti od ljubavi moje prema Hristu i prema mome duhovnom ocu. Otkako svu brigu igumanstvovanja poverih mome učeniku Arseniju, koga mesto sebe postavih za starešinu bratije, ja sam se držao potpuno van svih tih poslova i tegoba; iako bejah u njihovoj sredini, ja kao da sam bio u svojoj osami bezizlazno. I pošto sam radi pravde i radi držanja zapovesti Boga živoga prognan otuda, ja se tamo nipošto neću vratiti dok sam živ, nego ću umreti sa Hristom držeći zapovest Njegovu i ne odričući se Njega, potpuno ubeđen da neću biti lišen Njegovih božanskih blaženstava. Jer je On rekao: Blaženi ste ako vas uzasramote i usprogone i reku na vas svakojake rđave reči lažući, mene radi (Mt. 5, 11)“.
Kada patrijarh ču ovakav odgovor koji nije ni najmanje očekivao, reče: „Zaista si pravi Studit, pun ljubavi za svoga oca, gospodine Simeone; ti imaš njihovu upornost, i možda je ona dostojna pohvale i zakonita“. – Posle toga on u nekoliko reči izreče svoju odluku: „Što rekoh, rekoh da bi ti malo potkresao svoju upornost u ovoj stvari; ali ti si ostao isti i nisi se ni najmanje promenio; ti neotstupno stojiš za praznovanje svoga duhovnog oca i za veru u njega. To izgleda i meni i svima drugima pohvalno i zakonito. No ti si se pokazao sasvim neposlušan prema mojim rečima. Stoga otsad boravi gde hoćeš: budi sa svojim učenicima i radi po svome nahođenju; mi ti nećemo smetati, praznuj svoga duhovnog oca bilo u varoši bilo van varoši, radujući se zajedno sa svojim prijateljima“. – Rekavši to, patrijarh ih otpusti u miru.
Blaženi Simeon, koji se pokaza dobrovoljni mučenik i bez gonjenja i mučeništvom savesti i podnošenjem iskušenja koja ga snađoše zbog držanja zapovesti Božje, izađe radostan iz patrijaršije sa svojom milom decom, moćnim velikodostojnicima, i sa svima njima bi ugošćen u domu Hristofora Fagure. I tamo ostade ne malo dana. Za to vreme on bi od ogromne duhovne koristi najpre domaćinu svom i njegovoj dvojici braće, a zatim se njegovim božanstvenim poukama koristiše mnogi i mnogi: sveštenici, klirici, velikaši, obični građani, ljudi i žene, deca i starci, jednom rečju, svi koji ga poznavahu i ljubljahu.
Posle toga blaženi se vrati u svoju omiljenu pustinju, sa željom da tamo podigne sebi keliju za molitveno tihovanje. I Bog koji orlićima daje gnezda i ljudima hleb, učini te sa svih strana počeše stizati obilni prilozi u novcu; u tome su prednjačili velikaši. Tako se nakupi mnogo zlata. Tada svetitelj, pun pouzdanja u Boga, i moleći se Bogu za uspeh pothvata, otpoče zidati manastir. Ali onda navališe na njega iskušenja sa mnogo strana, i od demona i od suseda. Demoni nevidljivo a ljudi vidljivo škrgutahu zubima na njega, činjahu mu smetnje, pravljahu teškoće, eda bi ga zaplašili i on prestao sa zidanjem. Ali prepodobni Simeon, čvrst kao stena, odolevaše besnim olujama iskušenja sa nepokolebljivom postojanošću. I na kraju krajeva svetitelj sa mnogo muka ipak završi zidanje manastira, načini baštu i zasadi vinograd. I oko njega se opet sakupi novo stado monaha. I on sada proslavi praznik svog duhovnog oca mnogo svečanije nego ranije, uz učešće klira Velike crkve, mnoštvo monaha i mirjana. Praznovanje je trajalo čitavih osam dana.
Pošto odahnu od svih ovih trudova, blaženi opet prigrli svoje usamljeničko molitveno tihovanje, i nije ga napuštao čak i kada je bivao ophrvan mnogim poslovima. On se potpuno predade svojim uobičajenim sozercanjima. Savlađujući materiju i težinu tela, on se duhom sve potpunije sjedinjavaše sa Bogom; njegov jezik postade jezik ognja, i on stade pisati Božanstvene himne, i preko volje svoje, gonjen unutrašnjom silom duha, objavljivati ono što je video putem otkrivenja Božjih i sorzecavao u svojim viđenjima kada je bivao iznad prirode – υπέρ την φύσιν. Delovanjem božanskog ognja on s dana na dan postajaše sav oganj, sav svetlost, Bog po blagodati, i kao Sin Božji. Od tada njemu bi otkrivena ličnost Boga Oca; on razgovaraše sa Bogom kao Mojsije, i vođen prstom Božjim[12] on kao po tablicama pisaše mastilom delovanja božanskog ognja. Tada on napisa i mnoge druge Reči svoje, pune mudrosti i sile.
Međutim đavo, gledajući to, potstače protiv njega bes suseda manastirskih, te ga oni ponekad zasipahu uvredama i grdnjama i gorkim ismevanjima; ponekad i ruke dizahu na njega, iznemoglog starca, jednom ga neki krvolok baci na zemlju s namerom da ga ubije; a nekada i kamenje bacahu na njega. Tako jednoga dana neko od tih ljudi baci ogroman kamen na mesto gde je svetitelj obično sedeo i pisao; kamen probi staklo i prolete pored same glave svetiteljeve. Da ga je pogodio, svetitelj bi sigurno ostao na mestu mrtav. Svetitelj pozva jednog svog učenika, pokaza mu kamen i reče mu: Vidiš li, brate, čime nam groze? Molim te, uljem dobročinstva utoli ljutinu toga čoveka; podaj mu što više od naše sirotinje.
Takav bejaše ovaj veliki učenik Hristov; u svemu – veran sledbenik svetih Apostola i podražavalac Gospoda Hrista: gonjen, on trpi; ružen, on blagosilja; u nevoljama, on se raduje radošću neiskazanom, jer vidi sebe kako doživljuje blaženstva Hristova.[13] Vodeći evanđelski život, on osećanjem svojim beše iznad sveta; boraveći telom među ljudima na zemlji, on dušom bejaše sa Bogom i međ anđelima na nebu pomoću božanske svetlosti. Zaista on beše zemaljski anđeo i nebeski čovek: jer kao nebeski čovek on sijaše dobrim delima svojim međ ljudima na zemlji, i nebeskim znanjem i božanskom mudrošću prosvećivaše duše koje mu sa verom pristupahu; a kao zemaljski anđeo on predviđaše i predsaznavaše ponekad buduće događaje i proročki unapred govoraše o njima, što se sve u svoje vreme i zbivalo. Tako, znamenitom velikodostojniku na dvoru cara Vasilija Jovanu on pretskaza nevolju koja ga je nakon deset godina imala snaći od cara, koja ga stvarno i snađe.
Treba nešto reći i o čudesima svetog oca našeg Simeona. Razume se, najveće čudo njegovo jeste – sam život njegov, i još više – njegova bogomudrost i njegovo bogopoznanje, kojima se on apostolski obogati nadahnućem Svetoga Duha.
U manastiru koji svetitelj podiže ne beše vode, i njegovi učenici po cenu teških napora donošahu izdaleka vodu na leđima. To većma žalošćaše svetitelja negoli njegove učenike. I on se sa suzama pomoli Bogu da mu tajno pokaže mesto u manastirskoj porti gde bi se mogla pronaći voda. I Bog mu pokaza takvo mesto. Ali, izbegavajući slavu od ljudi on to za života svoga ne hte kazati nikome. Tek kad se razbole na smrt, i unapred saznade dan svoga upokojenja, on naredi te ga na nosilima odnesoše u manastirsko dvorište. Tamo zaiska motičicu, i rekavši: „Blagosloven Bog!“ udari triputa na mestu usred dvorišta, i naredi monasima da zovu bunardžije da kopaju na tom mestu. Bunardžije kopaše bunar vrlo duboko, ali ne pronađoše nikakvu vodu, već naiđoše na ogromnu i vrlo tvrdu stenu, i stadoše sa kopanjem. Obavešten o tome u trenutku kada je svome pisaru govorio u pero svoju poslednju volju i svoje zaveštanje, sveti starac reče: „Kažite onima što kopaju bunar: razbijte vrh stene, i više nećete imati nikakve muke, jer će iz nje odmah pokuljati voda u izobilju“. – Bunardžije tako uradiše, i stena, koju su dotada uzalud pokušavali da razbiju, odmah se razbi, i iz nje poteče vrlo bistra i pitka voda. Tu napraviše bunar, koji još postoji kao svedok svetiteljevog moćnog posredovanja kod Boga.
Ana, igumanija Vardeniska, bi na čudesan način isceljena svetim ocem Simeonom. Sama ona pričaše ovo: „Jednom dobih žestoku groznicu; strašna vatra sagorevaše me iznutra i rastapaše mi telo kao vosak; kosti mi gorahu kao suvo granje, i svi sastojci tela onemoćaše. Zbog silne vatre ja vrlo mnogo dana nisam mogla okusiti ništa. Lekari, videći da mi od svih lekova njihovih biva samo gore, i da moje telo napuštaju poslednje snage, digoše ruke od mog lečenja i ostaviše me samu mojoj majci kao leš koji je još disao. A majka, videći da sam na umoru, uze me u krilo, i gorko plačući čekaše da mi mrtvoj sklopi oči. Nalazeći se u takvom stanju i ne znajući šta se sa mnom zbiva, ja odjednom ugledah ovo: blaženi Simeon, sa rukom ispruženom prema njegovom duhovnom ocu Simeonu Bogobojažljivom, u velikoj slavi ide k meni. A kad dođe blizu mene on mi blago reče: Zdravo da si, gospoćo Ana! Kakva te to strašna bolest snašla? i zašto nepomično ležiš u postelji, ne govoreći ništa ni svojoj majci ni nama prijateljima tvojim, niti išta uzimaš od hrane? – Glas svetiteljev kao da me povrati k sebi, ja podigoh oči, i s mukom otvarajući usta rekoh: Umirem, moj vrlo poštovani oče. – Tada sveti Simeon Studit, okrećućji se prema svom blaženom učeniku, našem svetom Simeonu, reče: Gospodine Simeone, uzmi je za ruku i podigni je, i daj joj da jede. – Ovaj to uradi, i učini mi se nahrani me hranom koju zaiska od moje majke. Pošto me nahrani iz svojih svetih ruku, ja dobih snagu, ustadoh sa postelje, dozvah svoju majku i ispričah joj svoje viđenje. I ja, koja do tog časa bejeh nema i mrtva, potražih od nje hrane, slatko se najedoh, i potpuno ozdravih“.
Nikifor, koji u svojoj četrnaestoj godini postade učenik prepodobnog oca našeg Simeona, bio je očevidac mnogih čudesa njegovih. Posle upokojenja svetog učitelja svog Nikifor se zamonaši, i kao jeromonah, prizivajući Boga za svedoka, kazivao je sledeća čudesa svetog ocg.. našeg. Prvo čudo odnosi se na njega sama. Od malena, pričao je Nikifor, ja nisam mogao jesti ribu. I kad bi me naterali da pojedem parče ribe, ja sam sve to povraćao. No u manastiru jednoga dana svetitelj mi za trpezom pruži svojom rukom parče pečene ribe, ja mu prićoh, ali odbih da primim. On me upita zašto odbijam, i ja mu objasnih. On poćuta neko vreme, verovatno moleći se Bogu po ovoj stvari, pa mi onda naredi da mu ponovo prićem. Kad mu prićoh on me uze za ruku, blagoslovi parče ribe, i dajući mi ga da ga pojedem reče mi: „Uzmi u ime Hrista Boga i jedi, i ubuduće ti ćeš sa voljom jesti ono što nam je Bog dao kao hranu“. Čim to svetitelj reče, ja, dejstvom blagodati Božje i molitvama moga oca, dobih volju da jedem ribu. I otada ja slaće jedem ribu negoli meso dok sam bio u svetu.
Pošto u toku vremena uđoh u svetiteljeve navike, pričao je dalje Nikifor, on me veoma zavole, i nikome drugome sem meni nije dopuštao da obitava sa njim u njegovoj keliji. On je to činio, ja ne znam tačno zbog čega, ali verovatno: ili zbog moje dečačke bezazlenosti i nezlobivosti, ili što mu je zbog starosti bilo potrebno moje prisluživanje, ili po promislu Božjem da bih ja bio očevidac i svedok njegovog svetog življenja. Do tada on nikada nikome nije dozvoljavao da obitava sa njim u njegovoj keliji. Tako dakle ja sam spavao u jednom uglu njegove kelije na patosu. U keliji je o zidu visila velika ikona Deisis[14] i dodirivala plafon; pred njom je gorelo kandilo. Jedne noći, mene kao da neko probudi oko ponoći, i ja potpuno budan ugledah zapanjujući prizor: videh – Hristos mi je svedok istinu govorim – svetitelj stoji u vazduhu prema ikoni, otprilike četiri lakta iznad zemlje, sa rukama pruženim k nebu, i moli se, sav svetlost i sav blistanje. – Kada ja vidoh ovo strašno i poražavajuće čudo, mene, neiskusnog dečaka, obuze strah, i ja zavukoh glavu pod pokrivač i sakrih lice. Ujutru, još pod uticajem moga straha , ja nasamo ispričah starcu svoje viđenje. On me izgrdi i zabrani mi da nikome ništa ne reknem o tome.
Jedna sirota žena, nastavljao je kazivati Nikifor, imađaše četvorogodišnje dete, koje beše uzeto i nepokretno. Ona svoje dete, izmučeno bolešću i skoro na izdisaju, odnese u manastir k svetitelju. Kidana dvostrukim jadom, sirotinjom i teškom bolešću detinjom, ona putem prolivaše potoke suza. Došavši u manastir, ona krišom uđe u manastirsku crkvu, ostavi dete na podu, pa se trkom vrati natrag. Kada monasi nađoše dete u crkvi, koje je jedva pokazivalo znake života, izvestiše o tome prepodobnog oca Simeona kao o nečem užasnom i neverovatnom. Sveti starac uze štap i potštapajući se ode da vidi dete. Kada ga ugleda onako jadno, on žalostivni zaplaka i od srca zajeca. Zatim se okrenu prisutnoj bratiji i upita ih: „A vi, šta mislite raditi sa ovim detetom?“ – A mi svi, kao da smo se dogovorili, odgovorismo: „Svakako, treba ga sahraniti i predati zemlji; to je leš; ono samo što nije izdahnulo“. – „Nipošto, reče na to svetitelj, vaš odgovor je nepromišljen“. – Rekavši to, on se saže, uze dete u ruke i metnu ga u svoj tron. Zatim nam naredi te spustismo kandilo koje je gorelo pred ikonom svete Marine, i on zejtinom iz kandila pomaza ovo majušno i strahovito sasušeno stvorenje, pomoli se Bogu i rukom ga prekrsti, i dete tog časa dođe k sebi, živahnu, povrati mu se snaga i zdravlje od samog dodira ovih svetih ruku, i ono stade na svoje noge, i poče hodati po crkvi i skakutati, i potraži da što jede. A kad se prihvati hrane, ono postade potpuno zdravo, i bi vraćeno njegovoj majci.
Druga jedna žena imađaše sina, lepog mladića, u kome beše nečisti duh. Potstaknuta promislom i blagodaću s neba, ona dovede sina u manastir k svetitelju, i stavši pred vratima crkve stade se moliti Bogu za svoga sina. Pošto je želela da vidi svetog starca, ova njena želja bi mu dostavljena. I on, pristupačan svima: i ljudima i ženama i deci i starcima i strancima i poznanicima i svakome čoveku uopšte, izađe pred nju korakom mirnim i spokojnim. Ona mu se kolenački pokloni sa suzama i verom. A mladić uperi oči u anđelsku pojavu svetoga starca, i odmah ga nečisti duh baci na zemlju mučeći ga užasno, i jadni mladić bacaše penu, škrgutaše zubima i vrečaše kao jare. Potresen ovim bolnim prizorom, svetitelj zajeca iz dubine duše, i pošto se naplaka pred ikonom Hristovom, naslikanom iznad ulaznih vrata crkvenih, on reče pred svima nama: „Zli i nečisti duše, naređuje ti Gospod Bog moj: izaći iz ovog stvorenja Božjeg!“ – Rekavši to, on uze jelej iz kandila koje je gorelo pred ikonom, pomaza stradalnika, i uzevši ga za ruku podiže ga i dade ga potpuno zdrava njegovoj majci, i posla ih kući njihovoj. I od tada zlobni demon mu nikada više nije dosađivao.
Jednom putujući u svoju postojbinu k svojoj roditeljskoj kući, svetitelj stiže na reku Galos u Vitiniji. Kraj reke vide jednog ribara i upita ga da li ima da mu proda ribe. Ovaj mu se požali da od rane zore evo čitavih dvanaest sati lovi, i ništa nije ulovio. Svetitelj mu onda predloži: „Baci udicu u ime moje, i ako što Božjom pomoću uhvatiš, ti ćeš mi prodati“. Ribar baci udicu, i tog časa upeca veliku ribu, uze je i strpa pod svoju kabanicu. Svetitelj mu onda reče: „Evo ti novac kao što smo ugovorili, i daj mi ribu koju si uhvatio u ime moje“. Ribar mu na to odgovori: „Ona treba meni za jednog senatora, i neću da je prodam“. Svetitelj nastavi svoj put, i tek se odmače, a ribaru se otrže riba ispod kabanice, bućnu u reku i izgubi se.
Prijatelj svetiteljev Orest, čovek vrlo imućan, iznenada se teško razbole: usta mu se iskriviše do ušiju, izgubi moć govora i oslepe. Obavešten o tome, svetitelj uze svoj štap, i mi krenusmo, priča učenik Nikifor. Pri ulazu u kuću srete nas Orestova supruga, i kroz suze reče svetitelju: „Eto, oče, tvoj prijatelj, koga ti ljubiš i koji tebe ljubi, umire, i ja ću ostati udovica a moja deca siročići. Nego molim te, pomozi meni, sluškinji tvojoj“. – Ušavši unutra i ugledavši svog prijatelja gde na postelji leži nem, slep i bez svesti, svetitelj zaplaka od tuge, i reče: „Avaj! Prijatelju Oreste, u kakvom te stanju vidim! Šta je to s tobom?“ – Rekavši to on stade na molitvu, i podižući oči duše svoje ka Gospodu koji uslišuje njegove molitve, stavi ruku na bolesnikovu glavu, očita molitvu koja se čita bolesnicima, zakrsti mu usta i svu glavu, i bolesnik odmah potpuno ozdravi, i pozdravi se sa svetiteljem, i stade razgovarati sa svima. I otada Orest nije prestajao slati svetitelju dare svoje zahvalnosti. Primajući darove iz ljubavi, sveti otac govoraše Orestu: „Brate, zahvalnost treba uznositi samo Bogu, koji jedini može činiti čudesa svima koji se nadaju u Njega. Jer mi smo Njegova tvorevina; On nas je iz nebića uveo u biće; mi smo stvoreni da činimo dobra dela u slavu Njegovu dobrote; no, kao što vidiš, mi smo ljudi grešni i u svemu podložni istim slabostima. Zato je potrebno da marljivo bdimo nad svojim življenjem, da ne bismo, nesvesno ili dragovoljno, činili ništa što je suprotno pobožnosti i protivno volji Božjoj, i na taj način dali mesta pakosnom đavolu da nas upliće u teška iskušenja. Stoga, brate, pošto si blagodaću Božjom ozdravio, nemoj se više podavati zloumlju i grehu – κακοφροσύνη και αμαρτία, da te ne snađe nešto gore no što te snašlo, jer je u Svojoj dobroti Gospod onu reč u Evanđelju uputio ne samo uzetome nego i svima nama: Eto si zdrav, više ne greši, da ti ne bude gore (Jn. 5, 14)“.
U susedstvu manastira življahu dva rođena brata, koji strahovito napadahu svetitelja što je podigao manastir, nanošahu mu uvrede, činjahu mu nepravde, žestoko mu prećahu. Sveti otac im na sve to odgovaraše blago, moljaše ih, preklinjaše ih, činjaše i govoraše sve ono što bi moglo uneti mir u duše njihove. Ali se oganj gnjeva njihovog protiv svetitelja raspaljivaše sve više i više, i oni ga prosto zasipahu uvredama. Tada im svetitelj poče predočavati strašni sud Božji koji postoji za one koji vređaju i ruže služitelje Božje. Jedan od njih, Damjan, ne mogući više vladati besom gnjeva svoga, podiže svoju zločinačku ruku na svetitelja, udari ga i ovaj pade na zemlju. Ali se onda trže, i uplašivši se da se gnjev Božji ne sruči na njega, pokaja se, pa se saže i podiže sa zemlje svetog jereja Božjeg koji mu reče: „Neka ti, brate, Bog oprosti ovaj greh i neka ti ga ne zadrži“.
Brat pak Damjanov Antes, prosto bljuvaše na svetitelja pogrde, uvrede, psovke, i nazivaše ga licemerom i varalicom. Videći njegovu neizmernu bezočnost koja nema obzira ni prema darovima Božjim, ni prema vrlinama, ni prema podvižničkoj sedini i blagosti, svetitelj se zapali od Duha Svetoga nebeskom revnošću i reče Antesu: „Ako sam ja, kao što tvrdiš, licemer; ako sam ja, kao što kažeš, varalica koji veštačkim bledilom lica svoga obmanjujem ljude koji dolaze k meni u posetu i na razgovor, onda i ti dobij tako bledilo u licu, neka se i tvoj stomak naduje, pa savršeno varaj ljude kao što ih ja varam“. – To prepodobni reče, i gle, te večeri nesrećni Antes leže u postelju svoju da spava, ali se više ne diže s nje: njega snađe teška bolest, on se sav strahovito nadu, lice mu požute kao limun, i kroz nekoliko dana on umre od ove bolesti, ili tačnije – od gnjeva Božjeg. A ovo se dogodi, da bi se neuki i nerazumni ljudi zaplašili, da ne potcenjuju svetitelje i blagodat Božju što je u njima. I tako se ispuni ono što je rečeno u Apostolskim Ustanovama o duhovnim ocima našim: „Oni su primili od Boga vlast života i smrti: da sude grešnike i osuđuju na večnu smrt, i da razrešavaju od grehova i povraćaju u život one koji se kaju“.
Pred kraj svoga zemaljskog života svetitelj se razbole od srdobolje, koja ga prikova za postelju. Ova ga bolest toliko iznuri, da se sam nije mogao pomaći u postelji, nego su ga morali okretati i pomerati. On nije hteo da ima pored sebe drugog prislužitelja sem mene, priča Nikifor. Ali ja bejah još vrlo mlad i strahovito podložan dubokom snu. Zato se požalih svetom starcu da neću biti u stanju da ga sam gledam, pošto sam rob dubokog sna. On mi na to reče: „Lezi na ovaj sanduk pored mene i otpočini, pa ćeš se osloboditi te slabosti“. – Ja tako uradih naredne noći: prespavah na sanduku, i od tada, blagodareći blagodati Božjoj i molitvama svetog oca mog, ja postadoh ne samo lakosan nego i u snu budan, po onoj reči Svetoga Pisma: Ja spavam, a srce moje bdi (Pesma nad pesm. 5, 2). No jedne noći kada prilegoh na sanduk i zadremah, ja se iznenada trgnuh kao da me neko zovnu, i ugledah ovo: ravnoapostolni svetitelj, koji se od silne oslabelosti i iznurenosti nije mogao sam ni pomaknuti u postelji, stoji ponovo u vazduhu u svojoj keliji na visini od jedno četiri lakta i nešto više u neiskazanoj svetlosti, i moli se Bogu. Poučen ranijim ovakvim prizorom, ja ga ne mičući se pun svete jeze posmatrah sa divljenjem. I ovako razmišljah u sebi: sve do sinoć ovaj čovek nije bio u stanju ni pomaći se sam u postelji ni okrenuti ni podići, a kako je sada mogao ustati i ovako lebdeći u vazduhu moliti se? – V ovakvom razmišljanju i čuđenju ja i preko svoje volje zaspah dubokim snom, ostavivši svetitelja koji je i dalje lebdeo u vazduhu i molio se. No uskoro se iznenada probudih, – srce mi je još silno kucalo od maločašnjeg neobičnog i neverovatnog prizora i vidim svetitelja gde leži u svojoj postelji i pokrio se pokrivačem. Novo iznenađenje uskovitla mi misli; i ja u čudu govorah sebi: gle, bolesnika uzetog i nepokretnog blagodat Božja, koja odavno obitava izobilno u njemu, ispunila je celog svojom snagom i moći, podigla ga sa zemlje u vazduh radi božanstvenog molenja! Božanska sila, koja od mladosti njegove boravi u njemu, pokazala se jača od razorne sile bolesti i nemoći! No takva je sila koja silazi s neba na svetitelje nailaskom Svetoga Duha. Ta je sila jača ne samo od bolesti i nemoći koje razaraju telo, nego je jača i od muka i od smrti i od pakla. – A kada svanu, prislužujući svetitelju ja se usudih i ispričah mu nasamo noćašnju tajnu. On mi na to reče: „Imaj jezik zavezan Bogom i mojom ništavnošću, da nikome ne kazuješ što si vidio dok ne izađem iz tela“. – Ovog naređenja sam se držao sve do sada, i nikome nisam otkrio ovu tajnu. – Ovim se završavaju kazivanja svetiteljevog učenika Nikifora, u monaštvu Simeona.
Znajući da će se ubrzo rastati sa telom i na kolesnicama vrlina uzneti na nebo u sveblažena obitališta, sveti otac naš sazva svoje učenike, dade im pouke i utehe, i u isto vreme kaza im unapred dan i čas svoga odlaska iz ovoga sveta. A kad ih vide gde plaču, on im reče: „Zašto oplakujete moj odlazak^ Dvanaestog marta vi ćete me pogrepsti; i dvanaestog marta vi ćete me ponovo videti gde izlazim iz groba, da bih ostao sa vama koji me ljubite“. – Dvanaestog marta blaženi otac naš se pričesti Svetim Tajnama Hristovim, kao što je to po običaju svom činio svaki dan, i pošto reče „Amin“ on naredi svojim učenicima da pevaju pogrebne pesme. Oni pevahu sa očima punim suza, a on podiže svoje svete ruke i pomoli se kratko, ukoliko mu je dopuštalo ono malo preostale telesne snage, pa onda reče blago i mirno: „U tvoje ruke, Hriste Care predajem duh svoj“. Pri ovim rečima slavni i mnogopobedni borac Hristov iziđe iz svog trpeljivog i nepobedivog tela, da posle sjajnih borbi otide ka Gospodu svom[15]. I tako se pravednik pridruži pravednicima, svetitelj svetiteljima, bogoslov bogoslovima, prepodobnomučenik i ispovednik i veliki učitelj Crkve Hristove – ispovednicima i učiteljima i prepodobnomučenicima. A nakon trideset godina od dana svetiteljevog prestavljenja, prema njegovom proročanstvu, njegove mošti biše otkrivene netljene dvanaestog marta, pune blagodati i miomira. One blistaju čudesima, okupljaju mnoge i mnoge oko sebe, osvećujući njihove duše svojim prisustvom i celivima koji im se daju.
No ne samo svete mošti blaženog oca našeg Simeona točahu miomir iz sebe, nego, kako kazuje pisac Žitija njegovog, učenika njegov Nikita Stifat, i telo njegovo i same haljine njegove još za života njegova na zemlji mirisali su neobičnim i izuzetno divnim mirisom. Od izobilne blagodati Božje što je obitavala u njegovoj duši i njegovom telu prenosio se miomir i na telo njegovo i na haljine njegove, pa se tim putem prenosio i na one koji su dolazili u dodir sa njim. Koji god je pristupao njemu sa verom, osećao je kako mu taj divni miris od njegovih haljina ispunjuje radošću i umilenjem svu dušu i srce. Ovo sam bogato doživeo ne samo ja, učenik njegov koji ovo pišem, veli pisac Žitija Nikita, nego i drugi. Evo šta mi je pričao Teodul, učenik njegov: „Jednoga dana svetitelj mi pokloni jedan svoj hitonić.[16] Ja poklon primih sa verom: svukoh sa sebe svoj hitonić, i obukoh svetiteljev na svoje nago telo. Ležući u postelju na spavanje ja osetih izvanredan miris od njega; i da bih što bolje uživao u ovom mirisu, ja zavukoh glavu u hitonić, i prosto nisam mogao da se nasitim tog milja. Iako sam ovaj hiton vrlo često prao, on je stalno mirisao istom jačinom, i to sve tako dok se od upotrebe i ovetšalosti nije raspao“.
Treba da kažem, veli pisac Žitija Nikita, i o svetiteljevom naređenju koje mi je dao odnosno njegovih spisa preko viđenja i proroštva. Za života svog na zemlji blaženi je, čak i nevoljno – ακοντως, pisao danju i noću tajne koje je Duh Božji poveravao umu njegovom. Duh Božji koji je u njemu delao i potsticao ga, nije mu nikako davao mira dok on ne bi stavio na hartiju ono što je Duh unutar njega govorno i tvorio. Te rukopise svetitelj mi je davao i ja sam ih prepisivao u sveske, i vraćao mu ih. Jednom ja zadržah kod sebe jedan od njegovih rukopisa. Svetitelj to primeti i potraži objašnjenje od onoga po kome sam rukopis vratio. Ovaj nije znao da mu to objasni. Svetitelj se onda rasrdi na njega i otera ga. Čuvši za to ja se pobojah da svetitelj ne pomisli da je posredi neka prevara sa moje strane, zato mu napisah pismo i objasnih stvar izvinivši mu se. On mi na to odgovori sledećim pismom: „Tvoje pisamce primio sam, drago moje duhovne čedo, ali ga ne odobravam. Ta kako^si mogao pretpostaviti da sam ja pomislio kako si ti zadržao moj rukopis u cilju neke prevare? Ja pojma imao nisam da si ti rukopis zadržao, već sam stvarno mislio da ga je sluga svojom nepažnjom izgubio putem. Zbog toga sam se rasrdio na njega. Što se tebe tiče, ja sam jednom za svagda izjavio da tebe imam kao sebe, i tebi sam poverio sve što je u meni, nadajući se da ćeš ti upoznati sa tim druge ljude, po reči Hristovoj Njegovim učenicima: Što vam se šapće na uši, propovedajte s krovova (Mt. 10, 27). Kako sam onda išta rđavo mogao pretpostsaviti o tebi? Naprotiv, razlog zbog koga te molim da moje rukopise prepisuješ u sveske jeste, da bi oni ostali kod tebe kao nasleđe. Kako ti je uopšte moglo pasti napamet da sam tako što mogao i pomisliti o tebi? Ali Bog neka ti oprosti ovaj greh što si poverovao da je u meni prestala ljubav koja „nikad ne prestaje“ (1. Kor. 13, 8), sem ako je neko svojevoljno ne udalji od sebe. Ne, ona ostaje cela celcata, nedeljiva; ona radosno prima sve koji joj se iznova obraćaju i vraćaju; i ja želim, čedo moje, da se i ti sjediniš sa njom, kako bi bio u stanju ne misliti zlo, ni ono koje postoji ni ono koje ne postoji, i tako zauvek ostati ne sablažnjujući se niti o mene niti o druge“.
Dobivši ovo pismo od svetog starca, ja ga, mlad i nezreo u svojih sedamnaest godina, nisam mogao dobro ni razumeti; samo ga prepisah, kao i sva ostala koja sam dobijao od njega. Prođe šesnaest godina a ja ophrvan mnogim nedaćama i iskušenjima zaboravih ne samo na ovo pismo nego i na sve druge svetiteljeve bogonadahnute spise. No jednoga dana, blagodareći molitvama svetog oca mog, mene poseti dobrota Božja i ja se nesmetano vratih u naš Studitski manastir, pošto nestade svih neprijatelja naših. Tamo se predadoh svojoj omiljenoj osami, pokajanju, suzama, umilenju. I u početku druge sedmice Velikog Posta mene snađe ekstaza i izmeni me svega desnica Višnjega, i ja imađah uzvišeno viđenje. Ekstaza izmeni sva moja čula, svu moju prirodu, sve sastojke i unutrašnja zbivanja tela moga; i ja sav postadoh – svedok mi je Hristos Istina – kao bez tela, jer ovo koje nošah na sebi izgledaše mi lako i kao duhovno- ώςπνευματικον. I ja ne osećah ni glad, ni žeđ, ni zamor, ni nesanicu, usled slobode i lakoće koje nastadoše u meni, u neiskazanoj tišini svih moći duše moje i svih misli uma moga i u neizrazivoj stišanosti srca moga. Jer ljubav Božja, izlivena u moju dušu, uznese na nebo sva osećanja duše moje, i ja bejah u nekoj tihoj svetlosti kao neko bestelesno biće; neizmerna milina i neizreciva radost ispunjavahu čitavih sedam dana moju dušu, koju ne uznemiravaše više nikakva strast, nikakva pomisao .nikakva telesna potreba; u isto vreme svako osećanje ovoga sveta beše od mene odbeglo ili otstranjeno ili iščezlo u nebiće. U tom blaženom stanju ja se s preslatkim umilenjem počeh sećati ljubavi moga blaženog i svetog oca Simeona koji me je prosvetio i na put života izveo. I ja imađah osećanje kao da me neko tajno potseća na stvari koje sam potpuno bio zaboravio: na pobožnost ovog blaženog oca, na njegovo besprimerno upražnjavanje vrlina, na njegovo večito umilenje, na njegove svakodnevne suze, na njegovu smirenost, blagost, ljubav nelicemernu, molitvu čistu i neprekidnu; na njegovo uzdržanje, post, svunoćno bdenje, trpeljivost u iskušenjima, zahvaljivanje u svima napastima; na njegovu milostinju, žalostivost, dugotrpeljivost, blagost, dobrotu i iskrenost; na njegovu nepokolebljivu hrabrost, uporno stajanje za pravdu i istinu, nesvadljivost, trezvenost, celomudrenost, krotost, pravednost, pravoslavnost; na njegovo bratoljublje, spokojstvo, čistotu srca, prosvećenost uma, milu pristupačnost, blistanje i svečistotu duše, od čega mu je i lice sijalo kao sunce; kako on beše pitom, tih, strpljiv u nevoljama, nesrebroljubiv, nerazmetljiv, nesujetan, nezlobiv, smeran, ubogoljubiv, nežan prema duhovnoj deci svojoj, nezlopamtljiv, veseo, umiljat, dobrotoljubiv, vrlinoljubiv. Svemu tome treba dodati i ono što je još savršenije i uzvišenije od toga: mudrost reči njegove, poznavanje neiskazanih tajni Božjih, uzvišenost bogoslovlja njegova, dubinu smirenoumlja njegova, potresna viđenja njegova poput svetog apostola Pavla, tajanstvena otkrivenja, sozercavanje bezgranične svetlosti božanske, heruvimsko držanje njegovo za vreme svete liturgije kada je on jasno posmatrao gde Duh Sveti silazi da osveti njega i Darove, pretskazivanja njegova, proročanstva njegova, prozorljivost njegovu; i još: njegove pouke, njegove katiheze ujedno praktične i teoriske, njegove spise, njegova tumačenja Svetoga Pisma, njegove govore etičke i poučne, njegova pisma, njegove apologetske govore, njegove Božanstvene himne.
Neiskusan u stvarima ovakve čudesne delatnosti Svetoga Duha, ja nisam znao otkuda mi dolazi sve ovo, i ko me to potseća i uči, dok mi blagodat Božja ne reče: „To je dejstvovanje Duha Svetoga koji je sišao i teši te, po reči Hrista Boga Njegovim apostolima i preko njih svima vernima: Utešitelj Duh Sveti, koga će vam Otac poslati u ime moje. On će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam rekoh (Jn. 14, 26). – Dok se ovo sa mnom zbivalo, ja sam osećao, Bog mi je svedok, kako me nešto iznutra primorava, goni i potstiče da opišem slavno vrlinsko življenje moga duhovnog oca, i da u njegovu čast sastavim himne dostojne velike svetosti njegove. Međutim ja sam to dugo odlagao, pošto se nisam time bavio ranije, a i nisam imao potrebnu spremu za to, jer sam se u četrnaestoj godini svojoj bio odrekao sveta i napustio svoje školovanje. Ali, ja ni danju ni noću ne imađah mira od Duha koji me je iznutra raspaljivao i silno me potsticao i gonio na ovaj pothvat. Najzad, pošto nisam više mogao da se odupirem ovom silnom navaljivanju, ja kao pokušaj i probu sastavih najpre himne kanona – ύμνους κανόνων (=pesme kanona) svetom ocu našem Teodoru Studitu Ispovedniku. Tada neka neiskazana milina ispuni mi dušu, i ja sastavih pogrebno slovo blaženom ocu našem velikom Simeonu, himne i pohvale. Pri sastavljanju toga moja ruka nije stizala da stavi na hartiju sve misli koje su joj obilno bile diktirane iz uma mog. Pošto ove sastave doterah kako sam najbolje znao i umeo, ja ih dadoh na pregled i ocenu jednom čoveku vrlo učenom i u duhovnoj i u svetovnim naukama. Pročitavši ih on mi reče da ovi sastavi nisu nedostojni starih himnopisaca. Onda ja odoh na grob mog blaženog duhovnog oca Simeona i tamo, u prisustvu drugih pobožnih ljudi, opevah veličinu njegove svetosti, pročitah posmrtni govor, i odadoh mu prema svojim moćima poštovanje u sveštenim pesmama.
Pošto to obavih sa mnogo ljubavi i vere, ja jedne noći imadoh ovakvo viđenje. Učini mi se da me neko zovnu i reče mi: Brate, zove te tvoj duhovni otac, hajde za mnom. – I ja sa radošću i žurno pođoh za njim jer otkako je moj sveti duhovni otac otišao ka Gospodu, ja još ne bih udostojen videti ga. I tako idući mi dođosmo do jedne veličanstvene i sjajne carske palate; moj vodič otvori kapiju i reče mi da ućem. Unutra, u jednoj presjajnoj odaji na visokom i raskošnom divanu sećaše moj sveti duhovni otac, i kao neki preslavni car odmaraše se. Lice mu je blistalo, i on kao da se osmehivao gledajući me. I dade mi rukom znak da mu priđem. Ja sav radostan pritrčah mu, načinih propisno metanije pred njim, i on me zagrli i poljubi u usta, i reče mi veselim i slatkim glasom: „Ti si mi radost pričinio, čedo moje milo i mnogoželjeno“. Onda uze moju desnu ruku, metnu je pod desno stegno svoje, a u drugoj ruci držaše neku ispisanu hartiju i pokazujući mi je reče mi: „Zašto si zaboravio Apostola koji kaže: Ovo predaj vernim ljudima, koji će biti kadri i druge naučiti“ (2. Tm. 2, 2). – Pri ovim rečima ja se probudih, iako sam ovo viđenje imao na javi a ne u snu, i ja nađoh sebe u takvoj radosti i milini duševnoj i blaženstvu, da sam poželeo skinuti sa sebe svoje telo i nage duše otići tamo gde je obitalište mog svetog oca među svima otpamtiveka svetiteljima u nematerijalnom blaženstvu.
Ovo svoje viđenje ja ispričah jednom veoma mudrom duhovnom starcu, vrlo iskusnom u božanskim i čovečanskim stvarima, i on mi ga ovako protumači. Svetiteljeve reči: „Ti si mi radost pričinio, čedo moje milo i mnogoželjeno“, pokazuju njegovo priznanje tebi za himne i pohvalne reči koje si mu sastavio; i još pokazuju da svetitelji, živeći u Bogu, i posle smrti sa radošću primaju i potpuno odobravaju himne i pohvalne reči u spomen njihov. Poljubac koji ti je dao označava prisnost i prijateljstvo svetitelja prema onima koji pišu u njihovu čast, i blagodat koju im oni daju zbog toga. Metanjem pak desne ruke tvoje pod desno stegno svoje, svetitelj je ciljao na zakletvu kojom je Avram zakleo najstarijeg slugu svog da ispuni njegovu volju, kada mu je rekao: Metni ruku svoju pol stegno moje i zakuni mi se Bogom neba i zemlje (sr. 1. Mojs. 24, 2-4). Tako i tebe, duhovno čedo svoje, svetitelj zaklinje da njegove spise, napisane uz pomoć Svetoga Duha, ti prepišeš i predaš vernim ljudima na korist svima koji ih budu čitali. To je on hteo da ti kaže potsećajući te na reči svetog apostola Pavla.
Dobivši ovakvo bojašnjenje moga viđenja, ja se setih pisma koje mi svetitelj nekada beše uputio setih se i njegovih bogonadahnutih spisa. I kao što mi beše prorekao tada, tako se sve i zbi u svoje vreme. Jer svi njegovi spisi opet dođoše u moje ruke; a bili su trinaest godina kod jednog čoveka, koji umalo što ih nije prodao. Postavši na taj način naslednik bogatstva svetiteljevih darova, darovanih mu od Boga Duhom Svetim, ja sve spise prepisivah i šiljah na razne strane na dobro i korist dušama ljudskim. I nadam se da ću za to primiti nagradu od Boga, molitvama blaženoga i svetoga oca moga.
A sada da kažemo što i o čudesima koja svetitelj učini posle svoje smrti, i neprekidno ih čini. Jedan jeromonah bi primljen od bratije u bratstvo manastira svete Marine, osnovanog svetim Ocem našim Simeonom. I on stade sa ostalom bratijom učestvovati u bogosluženjima i služiti svetu liturgiju. U oltaru crkve u jednom uglu visijaše ikona svetog Simeona. Jednoga dana pri pogledu na ovu ikonu pomisli neverja zahvatiše ovog jeromonaha i on poče sumnjati u svetost božanstvenog oca našeg Simeona , i govoraše u sebi: Otkuda ovaj, i kakvim je to znacima i čudesima posvedočio svoju svetost, da bih ga ja mogao poznati kao sveca i priznati za sveca? Gde su dokazi za to, kao što ih u Crkvi ima za sve svece iz starine? – Rešetan takvom sumnjom i nevericom, on jednoga dana posle jutrenja ostade sam u crkvi, i na svoju nesreću stade ismevati svetitelja. I đavo mu toliko pomrači um da on bestidnik priđe ikoni svetiteljevoj, pruži ruku prema njoj i bezočno sa ohološću i prezirom reče: „Ovoga nikada ja neću priznati za sveca i slaviti ga, niti mu se uopšte moliti kao svecu“. No tek što lakomislenik izgovori ove reči, on oseti kako mu se desna ruka koju beše pružio prema ikoni osuši, i tako u tom položaju ostade ukočena, i on je ne mogaše ni saviti ni spustiti. U tom ga spopadoše strahoviti bolovi, te on i protiv svoje volje stade jaukati i vikati. Na njegovu viku dotrčaše monasi, i on im zapomažući objasni kako ga snađe ova kazna Božja. Bratija se sažališe na njega i obratiše se molitvom Bogu i božanstvenom ocu Simeonu da nesrećnika oslobode ove strašne kazne. Radi toga uzeše zejtina iz kandila što goraše pred svetiteeljvom ikonom, pomazaše sasušenu ruku i jedva umilostiviše Boga i svetitelja, te ruka bi oslobođena od nevidljivih okova gnjeva Božja.
Nešto slično dogodi se i o samom prazniku svetog oca Simeona. Pored ostalog sveta, na praznik u manastir dođe i čvueni pevač iz carskog manastira Kosmidije monah Ignjatije. U toku bdenija kada Ignjatije divno pevaše jednu pesmu sastavljenu u čast svetiteljevu, i pevajući pogledaše na svetiteljevu ikonu, njemu u to vreme Satana ubaci u dušu pomisli neverja odnosno blaženog oca. A svetitelj želeći da mu izleči dušu od tih rđavih pomisli, učini te njegovo lice na ikoni planu kao požar i ikona se stade sama klatiti desno i levo. Kada Ignjatije to vide, njemu se odjednom preseče glas, i on umuče, nesposoban da reč progovori. No kada se malo pribra, upitan od ostalih pevača šta mu bi, on im pokajnički i sa velikom skrušenošću otvoreno ispriča i svoje pomisli neverja odnosno svetitelja i o čudu koje vide na njegovoj ikoni.
Dva pobožna čoveka, Jovan i Filotej, dogovoriše se, pa se zajedno odrekoše sveta, zajedno zamonašiše i dobrovoljno stupiše u podvižničke borbe. Pomoću Božjom oni u blizini Carigrada na obali morskoj podigoše divan i veličanstven manastir. Jovan, slabijeg telesnog zdravlja, uze na sebe ekonomiju manastirsku, a Filotej sagradi sebi odvojenu keliju da se u njoj oda molitvenom tihovanju i teškim zatvoreničkim podvizima. Ali pre no što bi se zatvorio u svojoj keliji, on krenu da se pokloni svetinjama po Carigradu, i da poseti duhovne ljude radi savetovanja sa njima o svojoj nameri. Tako on poseti i čuveni manastir Studitski, naročito da ište saveta od Nikite Stifata, učenika svetog oca našeg Simeona Bogoslova. U razgovoru sa Filotejem, Nikita mu ispriča život svetoga Simeona, njegove podvige, njegova stradanja, njegove darove od Boga, i mnogo mu kaza i o bogonadahnutim knjigama koje on napisa i ostavi na nazidanje Crkve Hristove. Slušajući ovo, u duši Filotejevoj se razgore ljubav prema svetom Simeonu, i Filotej zatraži i dobi jednu od njegovih knjiga. Sav radostan, Filoteje ode da se zatvori u svojoj keliji. Ali pre no što uđe u svoj dobrovoljni zatvor, on se stade toplo moliti Bogu, da mu da trpljenja, snage i razuma da čvrsto podnese nevolje i tegobe zatvoreništva. Jedne noći on ču kucanje na vrata, i kad ih otvori on ugleda pred sobom starca divnog angelskog lika, koji je zračio obilnom blagodaću Božjom. Na Filotejevo pitanje, ko je i šta traži, starac odgovori glasom slatkim kao med: „Ja sam Simeon koji obitava u manastiru svete Marine , i došao sam ovde da ostanem sa tobom“. A kad ga Filotej upita što mu je haljina poderana, svetitelj odgovori: „Rćavi ljudi to učiniše bez ikakvog razloga“. I onda nastavi govoriti Filoteju: „A što se ti, dragi Filoteje, toliko brineš za sebe? Evo o čemu treba da se brineš i mučiš, znaj dobro ovo: ko želi da stupi u opštenje sa uzvišenim tajnama treba da se odreče od mnogog jedenja i pijenja, i da uveče pije samo tri čaše. A pošto se pričesti, da čini to isto zadovoljavajući se umerenom trpezom“. – Šta je svetitelj hteo time da kaže Filoteju? Evo šta: Kada stupaš u borbe podvižništva i molitvenog samovanja i tihovanja – άόκήσεως και ησυχίας, treba da očišćuješ sebe uzdržanjem i suzama i molitvom, da bi svakog dana bio gotov primiti Tajne Hristove. Primanjem pak Tajni, ti ćeš i pobožno tihovati i moliti se bez rasejanosti, i tvoj um biće prosvećen πεφωτισμένον (=obasjan, ozaren, prosvetljen) bogatim zajedničarenjem Duha Svetoga i sozercavanjem sakrivenih tajni Božjih, prema pisanome: Duh ispituje sve, i dubine Božje (1. Kor. 2, 10). – Govoreći tako Filoteju, svetitelj mu dodirnu rukom stomak kao želeći da mu ga smanji. Zatim, opraštajući se s Filotejem on mu reče: „Ako hoćeš, doći k nama, i mi ćemo opet videti i zagrliti našeg dragog Filoteja“. – Pri ovim rečima svetitelj nestade iz očiju Filotejevih, i Filotej, došavši k sebi, oseti kako mu je sva duša ispunjena radošću; i od tada njemu uzdržanje postade prirodno, i on vođaše svoj zatvorenički život strogo i u dragovoljnoj oskudici. I da bi izrazio svoju zahvalnost svetitelju za ovakvu pomoć, on ode na svetiteljev grob, pade ničice na zemlju i odade mu molitveno poštovanje kao što dolikuje svetitelju. Tamo dobi i ikonu svetiteljevu, i prepisa službu njegovu, te i on svake godine praznovaše njegov praznik.
Nikita Stitat, pravi učenik svetog oca našeg Simeona Bogoslova, jednom za vreme svete Četrdesetnice, dok je vodio uobičajene sveštene borbe, bi po promislu Božjem spopadnut demonom bluda. I on beše u nedoumici, otkuda da ga to snađe u vreme sveštenog vojevanja, svakovrsnog uzdržanja i dobrovoljnog samomučenja. I marljivo istraživaše otkuda su se i usled čega uvukle u njega ove prljave i nečiste pomisli, u vreme kada mu se telo beše sasušilo od podviga posta, i skoro potpuno umrtvilo od prekomernog uzdržanja i bdenja. Ne nalazeći objašnjenje, on se veoma ožalosti, klonu duhom, utoliko više što nije znao šta da radi da bi se izlečio od ovoga zla. Sav utučen, on staje na molitvu i toplo se moli Bogu i svetitelju. I tako prizivajući i moleći Boga i svetitelja, on se jednoga dana, posle svog mršavog obroka, opruži tužan u svojoj podvižničkoj jami, jer je imao i podzemno obitalište pod jednim svodom. I taman da zaspi, ali još otvorenih očiju i budan, on jasno vidi svetitelja gde dolazi k njemu, sede pored njegove postelje, zatim ga uhvati za mantiju zovnuvši ga po imenu i reče mu: „Ti ne znaš, čedo moje, otkuda su se i usled čega uvukle u tebe te sladostrasne pomisli?“ – Videći i slušajući svetitelja iznenada učenik se pribra i sa strahom odgovori: „Trudio sam se, sveče Božji, na sve moguće načine da pronađem uzrok ove moje muke, ali još nisam uspeo“. Svetitelj mu na to reče: „Evo mene, ja sam i došao da ti to otkrijem. Obrati dakle pažnju na moje reči: znaj, čedo moje, da ti je to došlo od gordosti tvoje i od uobražene samodovoljnosti razuma tvog. Smiri misao svoju mereći sebe i sve svoje zapovestima Hristovim, i iskušenje će brzo pobeći od tebe“. – Rekavši to svetitelj iščeze. A Nikita došavši k sebi, skoči i potrča za svetiteljem, i upita svog prislužitelja: „Jesi li video da je ovuda izašao sveti Simeon?“ – Posle toga Nikita brižljivo ispita svoj um – το λογιξόμενον (= razum, misao, rasudak), i pronaće, kao što mu svetitelj beše rekao, očigledan uzrok ove svoje nevolje koja ga neočekivano snađe za vreme svetog Posta. I on smiri misao svoju -το φρόνημα (=razum, um duh), ne mereći više postignuća svoja ničim drugim do stradanjima Hristovim i ruženjima koja je On podneo; i odmah bi oslobođen svojih iskušenja i svojih teškoća; i uteha Svetoga Duha dođe mu kroz suze i umilenje. Na svemu tome on silno blagodaraše svom svetom duhovnom ocu Simeonu, i njegova vera i ljubav prema njemu još više porastoše.
Bog želeći da pokaže koliko je prijatno Njemu i Njegovom sluzi Simeonu, i koliko će biti korisno po verne, da se bogonadahnuti spisi svetog Simeona Bogoslova prepišu, pokaza to viđenjem koje priredi Nikitinom učeniku Jovanu, kao što to nekada beše uradio sa učenikom svetog Zlatousta Proklom. Pošto Nikita bi potstaknut od svetog Simeona preko jednog otkrivenja da prepisuje njegove bogonadahnute spise, on se svim žarom duše svoje odade tome poslu. A učenik Nikitin Jovan imade u snu ovakvo viđenje: učini se Jovanu kao da po običaju svom ulazi u keliju svoga učitelja Nikite, da od njega potraži i čuje koju reč korisnu po dušu svoju. Kada se približi vratima odaje u kojoj je Nikita u tišini radio, on ugleda svoga učitelja gde sedi i vrlo marljivo prepisuje bogonadahnute spise svetog oca našeg Simeona, a preko puta njega vidi samog božanstvenog bogoslova svetog Simeona koji takođe sedi, levu ruku oslonio na svoj štap a desnu pružio prema Nikiti i prstom kao da mu pokazuje reči u svom rukopisu; pritom mu od srca govori i objašnjava dubine uzvišenih sozercanja i sveštenog bogoslovlja, koje je on, poput drevnih bogoslova, ostavio u nasleđe Crkvi Hristovoj kao izvor koji neprekidno toči iz sebe isceljenje dušama. Videvši to, Jovan raspoznade svetitelja, iako ga nikada nije bio video za života njegova na zemlji; no zasenjen angelolikim izgledom svetiteljevim, i obuzet strahom, on se ne usudi ući unutra. Zatim posle malo vremena svetitelj izađe i mirnim korakom krenu putem koji je vodio naviše; utom Jovan iznenada ču gde ga svetitelj zovnu po imenu i reče mu: „Jovane, reci mome Nikiti: požuri, čedo moje, da završiš sa prepisivanjem mojih dela, pa će ti se potpuno ostvariti i ispuniti ono što želiš“.
Tako Bog proslavlja one koji Njega slave, i čini da im Crkva Njegova ukazuje veliko molitveno poštovanje. Stoga svaka slava, čast i poklonjenju Bogu našemu: Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

* * *

Svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom – sav u Bogu, sveti Simeon svaku misao svoju, svako osećanje svoje izvodi i svodi na Boga. Zato je sav život njegov – blagovest o Bogu, i svaka misao, i svako sećanje, i svaka reč. Stoga je i udostojen naziva Bogoslov: on treći u Crkvi Hristovoj, posle dvojice svetih Bogoslova: Jovana i Grigorija. Njegovo Evanđelje? – Uvek isto, uvek čudesno i uvek čudotvorno Hristovo Evanđelje, koje se neprestano piše Duhom Svetim kroz svete Božje ljude, i pisaće se sve do skončanija sveta, prema proroštvu prvog svetog Bogoslova[17]; i sa izuzetnom božanskom silom se piše i kroz svetog Simeona Novog Bogoslova. Po otkrivenjima i po viđenjima koja je imao od Boga, on stoji među prvima iza svetog, i po svemu nenadmašnog, apostola Pavla Bogovidca i hristoljubljenog Jovana Tajnovidca. U svome hristočežnjivom življenju, u svome svesrdnom doživljavanju evanđelskih blagovesti i blaženstava Hristovih, on je sav serafimski ognjen i poletan, heruvimski vidovit i budan. Ako iko, on je blagodatnom svetošću svojom prozreo do dna tajnu ovog vidljivog sveta, i savladao težu i težinu njegovu, i svu materiju njegovu. On heruvimski vidovito gleda i sagleda kako prolazi obličje ovoga sveta: ne ostaje ni kamen na kamenu, ni atom na atomu, i rađa se novo nebo i nova zemlja gde pravda živi i gde Hristov čovek caruje i vlada. Blagodatnim podvizima njegova se misao preobražava u bogomisao, njegovo osećanje u bogoosećanje, njegov život u bogoživot: na naše oči njegova se duša razrasta u sve beskonačnosti i beskrajnosti božanske, i njegova mudrost izvija u bogomudrost.
Doživljujući veoma snažno Spasiteljeve blagovesti, sveti Simeon doživljuje svoje spasenje na najdublji i najširi način: doživljuje ga i kao očišćenje, i kao oblagodaćenje, i kao preobraženje, i kao osvećenje, i kao prosvetljenje, i kao ohristovljenje, i kao oboženje, i kao otrojičenje. U samoj stvari, spasenje sve to i jeste; svaki koji se spasava doživljuje sve to po meri svoga truda, svoje vere, svoje ljubavi, svoje molitve, svoga posta, svoje smirenosti, svoje krotosti, svoga uzdržanja, svoga trpljenja, i ostalih evanđelskih vrlina; a sveti Simeon doživljuje to u najvećoj mogućoj meri, jer je i trud njegov izuzetno veliki, i vera njegova, i ljubav, i molitva, i post, i smirenje, i sve ostale svete vrline. Šta je spasenje? Spasenje je sjedinjenje sa Spasiteljem pomoću svetih tajni i svetih vrlina, Da, spasenje i nije drugo do doživljavanje Spasitelja pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Doživljavajući Boga i Spasitelja Hrista kao svoje spasenje, čovek se ispunjuje božanskim silama Njegovim i, tako postaje „Bog po blagodati“. Gospod Hristos je Bog po prirodi, a hrišćanin postaje „Bog po blagodati“. To je stožerna istina celokupnog evanđelskog učenja svetog oca našeg Simeona Bogoslova: a to ustvari osnovna istina celokupnog bogočovečanskog domostroja spasenja Hristovog. Radi toga je Gospod i Bog naš Isus Hristos i postao čovek. To je ne samo istina nego sveistina Evanđelja Hristova, sveistina koja u Crkvi Hristovoj stalno živi, besmrtuje, čudotvori i večnuje od svetih Apostola preko svetih Otaca, i sve tako do Strašnoga suda, i preko Strašnoga suda u sve beskonačne vekove. A time je osigurano beskrajno i bezgranično usavršavanje ljudskog bića, njegovo rašćenje „rastom Božjim“, njegovo razviće „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“[18], i u ovom i u onom svetu, jer biva Bogom, u Bogu, po Bogu, koji je sav bezgraničan i beskonačan i beskrajan.
Mi ćemo ovde izneti izvestan broj bogomudrih misli iz učenja ovog presvetog Bogoslova, koje mogu mnogo koristiti gladnima i žednima Hristove istine, uvek božanske, uvek večne, uvek svepreobražujuće i sveobožujuće, uvek svepobedne i svebesmrtne. Pored toga, sve njegove misli mirišu na besmrtnost i večnost , i ukoliko se čovek revnosnije uživljuje u njih, one sve jače i jače mirišu, i duša se ispunjuje milinom koja nadleće heruvimske radosti …
Gospod Hristos se, veli sveti Simeon, naziva Spasiteljem zato što pruža spasenje svima s kojima se sjedini. A spasenje je osloboćenje od svih zala i večno obretenje svih blaga u Njemu, koje daruje mesto smrti život, mesto tame svetlost, mesto robovanja strastima i sramnim delima savršenu slobodu svima koji su se sjedinili sa Hristom, Spasiteljem svih. I oni onda stiču svaku neoduzimljivu radost, svako veselje i svako radovanje. Tu radost neće poznati, ni shvatiti, ni ugledati niko od onih koji se nisu istinski i svesrdno prilepili uz Hrista i sarastvorili se s Njim u neiskazanom sjedinjenju – άνακραθέντων τε αύτψ εν ένωσι άρρήτω).[19]
Bog hoće da od nas ljudi načini bogove. Bog to tako silno želi, da je On radi toga jedino sišao na zemlju i ovaplotio se. Stoga ako samo ushtednemo, ništa nas neće moći sprečiti u tome, – samo pribegnimo k Njemu s vatrenim pokajanjem. Dovoljna je samo naša dobra volja da nas uzvede na takvu visinu. Jer gde ima dobre volje, tu već nema nikakve smetnje[20].
Koji je cilj ovaploćenja Boga Logosa? Ovaj: da nas učini zajedničarima onoga što je Njegovo, pošto On prvo postade zajedničar onoga što je naše. Sin Božji zato postade Sin Čovečiji, da nas ljude načini sinovima Božjim, uzdižući rod naš po blagodati u ono što je On sam po prirodi, rađajući nas odozgo Duhom Svetim i odmah nas uvodeći u Carstvo nebesko, ili bolje reći, darujući nam da imamo ovo nebesko carstvo unutra u nama (sr. Lk. 17. 21)[21].
Bog postavši čovek sjedini se s ljudima, i uzevši udela u čovečanstvu dade svima koji veruju u Njega i pokazuju veru od dela da uzmu udela (μετουσίας) u Njegovom Božanstvu. Jer spašće se samo oni koji uzmu udela u Njegovom Božanstvu, kao što On, Tvorac svega, uze udela u našoj prirodi[22]. Radi toga je sav bogočovečanski domostroj spasenja, radi toga je silazak Sina Božjeg na zemlju: da nas učini zajedničarima i naslednicima svoga Božanstva i svoga Carstva pomoću vere u Njega i držanja zapovesti Njegovih[23]. – Koji strogo drže zapovesti Božje udostojiće se videti Boga, po meri truda svoga koji čine u tome, i postaće bogovi po blagodati – θεοί καιάχάριν, i sinovi Božji, u Hristu Isusu Gospodu našem[24]. – Blagodat Hristova daje se za veru u Njega, u njoj je spasenje. Stoga se niko drukče ne može spasti nego na ovaj način: da primi božansku blagodat i da se njome oboži, tojest da postane Bog po blagodati.[25].
Po meri očišđenja srca dobija se božanska blagodat; i obratno, po meri blagodati biva i očišćenje srca; a kada se to završi, onda čovek skroz naskroz postaje bog po blagodati τότε ό άνθρωπος γίνετα όλως δί όλου θεός κατά χάριν.[26] Blagodat Sve Duha čuva se, drži se vršenjem zapovesti Božjih, a ispunjavanje zapovesti postavlja se kao temelj za dobijanje blagodati Božje, te niti je moguće da blagodat Svetoga Duha ostane u nama bez vršenja zapovesti, niti je vršenje zapovesti Božjih korisno bez blagodati Božje.[27]
Ako hoćeš da znaš šta je svojstveno Božanskoj prirodi, tojest kakav je Bog, šta je oko Boga, šta je iz Boga i šta u Bogu, onda čuj: Bog je svetlost, svetlost bezgranična, neshvatljiva; i što je u Bogu jeste svetlost, sjedinjavano jedinstvom prirode i nerazdeljivo deljivo po Licima. Otac je svetlost, Sin svetlost, Duh Sveti svetlost, – tri Lica su jedna svetlost, prosta, nesložena, bezvremena, savečna, ravnočesna i ravnoslavna. Tako isto i sve ono što je od Boga jeste svetlost, jer nam se daruje od svetlosti; naime: život je svetlost, besmrtnost – svetlost: ljubav, mir, istina, vrata carstva nebeskog, samo carstvo nebesko jeste svetlost; raj, milina rajska, zemlja krotkih, venci života, same rize Svetih – jeste svetlost; Hristos Isus, Spasitelj i Car svega – jeste svetlost; hleb prečistog tela njegovog – svetlost; Čaša prečasne krvi Njegove – svetlost; vaskrsenje Njegovo – svetlost; lice Njegovo – svetlost; ruka, prst, usta, oči Njegove – svetlost; glas Njegov – svetlost, pošto proizlazi iz svetlosti; blagodat Svesvetoga Duha – svetlost; Utešitelj – svetlost; biser, zrno gorušično, vinograd istiniti, kvasac, nada, vera – jeste svetlost. Ovo i sve drugo što čuješ od Proroka i apostola o neizrecivom i nadsuštastvenom Božanstvu, jeste suštastveno jedan Bespočetni Početak, u jedinstvu Trojične svetlosti slavljen. Jer jedan je Bog u Ocu, Sinu i Svetome Duhu; On je svetlost nepristupna i prevečna, koja ima mnoga imena i naziva se na gore nabrojane načine, i na još mnoge druge, i ne samo naziva se nego i proizvodi to u nama, kao što nas tome naučiše oni koji to iskustvom saznadoše i utvrdiše. Pored spomenutih, da ti nabrojim i druge svetlosti Božje: dobrota Njegova jeste svetlost, milost – svetlost, žalostivost – svetlost, celiv Njegov – svetlost, blagost Njegova – svetlost, žezal Njegov i uteha – svetlost. Mnogo šta od ovoga govori se i o nama, ali o nama se to govori kao o ljudima a o Njemu kao o Bogu. Evo primera za to: Bog se naziva Ocem, i ljudi se nazivaju ocima; Hristos se naziva Sinom Božjim, i mi se nazivamo sinovima ljudskim; Duh Sveti naziva se Duhom Božjim, i naše duše nazivaju se duhovima; Bog je život, i mi imamo život; Bog je ljubav, ljubav imaju među sobom i mnogi grešnici. Šta dakle? za ljubav ljudsku možeš li reći da je Bog? Nastranu sa takvom hulom! I mir koji mi imamo među sobom kada se ne grdimo i ne svađamo zbog nečega, možeš li nazvati mirom koji prevazilazi um? Ne. Reči ljudske su prolazne i prazne, a reč Božja je živa, postojana i delatna. Isto tako i istina Božja je iznad uma i reči ljudske, Bog neizmenljivi, večni i živi. Najzad, ni voda koju mi imamo nije kao ona voda živa, niti hleb ovaj koji obično jedemo nije kao onaj hleb života. Nego, kao što rekosmo, sve je ono svetlost, i Bog je jedna svetlost, i ko uzima udela u toj svetlosti samim tim uzima udela i u svima onim dobrima koja spomenusmo: postaje krotak i smiren i gotov na svako dobro, jer i ta dobra zajedno sa drugima jesu svetlost, i ko ima svetlost, taj zajedno sa svetlošću ima i ta dobra. Tada Bog potstiče na svako dobro dušu u kojoj obitava, i On postaje za nju svako dobro; i takva duša u kojoj obitava Bog, ne oskudeva ni u kakvom dobru, nego se ispunjuje i izobiluje svagda u svima onim neiskazanim dobrima Božjim, veseleći se zajedno i boraveći zajedno sa Nebeskim Silama.[28]
Gde je duboko smirenje, tamo je i izobilje suza; a gde toga ima, tamo je i dolazak Svetoga Duha; kada pak dođe blagodat obožavanoga Duha, tada u onome u kome On dela nastaje svaka čistota i svetost, i on vidi Boga i Bog pogleda na njega. Jer Gospod kaže: Na koga ću pogledati? na onoga ko je krotak i smiren i drhće od mojih reči (Is. 66, 2).[29]
Čovek može pobediti strasti, ali ih ne može potpuno iskoreniti. On je dobio vlast ne činiti zlo, ali ne i ne pomišljati na njega. Pobožnost pak jeste ne samo činito dobro, nego i ne pomišljati na zlo. Stoga ko pomišlja na zlo, ne može stećji čisto srce, jer se ono prlja od nečistih pomisli, kao što se ogledalo prlja od prašine. Čisto srce imati znači ne samo ne biti uznemiravan nikakvom strašću nego i ne pomišljati ništa rđavo, i imati u sebi jedino sećanje na Boga sa nezaustavljivom ljubavlju. Jer oko duše, um, kada ništa ne smeta njegovom sozercanju, u čistoj svetlosti čisto vidi Boga.[30]
Mila moja braćo, veliko je i neizmerno snishođenje i čovekoljublje Božje prema ljudima. Diveći se neiskazanoj dobroti Božjoj i drhteći zborim: potresno je čudotvorna sila zapovesti Božjih, i u kako čudesno raspoloženje uvodi one koji ih izvršuju i drže! I ja počeh jednom ispunjavati zapovesti Božje, kada nešto mado bejah krenuo iz dubine grehova i malkice se oslobodio tame što me je pokrivala. No često pritešnjivan rđavim navikama svojim, ja sam se bojao za sebe, ali su me ljubav i žudnja za dobrom mnogo češće upućivali ka dobru. U početku sve što sam radio bilo je samo udaljavanje od zla, ali to me zatim baš i stade potsticati da činim dobro. U to vreme veliku mi je muku zadavala rđava navika slastoljublja, koja se uništava čitanjem Svetoga Pisma i navikavanjem na dobro. Jer kao što izjutra kada se rađa sunce mrak postepeno otstupa i iščezava, tako i kada vrlina zasija, odgoni se greh kao tama, i najzad se potpuno uništava. Tada mi postajemo dobri i dobrodeteljni u svemu, kao što smo ranije bili zli i rđavi. Tako, pomoću malog trpljenja i majušne dobre volje, ili bolje – pomoću Boga živoga, mi prerađujemo sebe i obnavljamo, pošto se očistimo dušom i telom i umom. Usled toga mi postajemo ono što ranije nismo znali zbog naše pomračenosti strastima, i još dobijamo ono čega nismo dostojni. Od toga dobih nešto i ja nepotrebni i ništavniji od sviju. Jer dobro je da sa velikom blagodarnošću objavim dobročinstva koja primih od čovekoljubivog Boga blagodaću Iskupitelja našeg Isusa Hrista. Ja dobih blagodat na blagodat, i dobročinstvo na dobročinstvo, i oganj na oganj, i plamen na plamen. Mome uzlaženju i napredovanju biše dati i druga uzlaženja i napredovanja, i na kraju uzlaženja – svetlost; toj svetlosti – druga svetlost presvetla; i usred te svetlosti zasija blistavo Sunce, iz koga se pojavi zrak koji ispuni sve i sva. Umom shvatiti to, beše nemislivo. Ja u to vreme samo prolivah preslatke suze diveći se neiskazanome. Tada Božanstveni, Prvi Um stade besediti sa mojim sopstvenim umom i ovako ga poučavati: Shvataš li u kakvo te je čudesno stanje uvelo moje čovekoljublje i sila zbog vere tvoje, i malog trpljenja tvog koje svedoči o ljubavi tvojoj? Gle, ti, podložan smrti, postade besmrtan; ti, ovladan truležnošću, postade netruležan. Gle, živeći u svetu, ti boraviš sa mnom. Gle, noseći telo, ti nisi tlačen od telesnih slasti. Ti si mali po telu, ali umom (νοερόος) gledaš sve. Na to ja sa strahom i radošću u isto vreme odgovorih: Ko sam, Gospode, ja grešni i nečisti te si pogledao na me i spustio se do razgovora sa mnom? I Ti, prečisti, nevidljivi i nepristupni za sve, kako se meni pokazuješ pristupačan i sladak i prelep u blagodati i slavi koja Te obasjava?
Što čuh bi mi rečeno na tajanstven način, i ja odgovorih nekako neobično. Nadprirodnost sozercanja ispuni me divljenjem, ali strahovitost njegova kao da me razluči od tela. Neiskazana krasota Javivšeg se rani mi srce i uvede me u ljubav bezgraničnu; a ljubav mi ne davaše da se više obazirem na ono što je dole, nego se ja radovah kao da sam se potpuno otrgao iz okova tela, pa ipak sam ceo celcit čovek. Davano mi je uverenje da su mi oprošteni svi gresi, pa ipak ja vidim sebe kako sam grešniji od svakog čoveka. Nisam mogao ne verovati Onome koji mi govoraše, pa ipak sam se bojao da verujem, da ne bih pao u oholost. Često uzlazim na visinu sozercanja bez moje volje, pa ipak silazim sa nje po svojoj volji, da ne bih zaboravio meru čovečjosti, i da bih sigurnije sačuvao smirenost. Ja znam mnogo čega što vrlo mnogi ne znaju, pa ipak sam neukiji od sviju. Radujem se što mi je Hristos, u koga sam poverovao podario carstvo večno i nepokrlebljivo, pa ipak, kao nedostojan tih blaga, ja plačem, i neću nikada prestati da plačem. Ne smem da otvorim usta da ištem oproštaj grehova mojih, pa ipak, potstican ljubavlju, ja dobijam smelosti i molim Boga za drugu braću i – po bezumlju govorim – bivam uslišen. Sa smelošću stojim pred Bogom i molim se kao sin, a u srcu kruži osećanje kao da sam tuđ i nesmeo. Čujem: „Dobro, slugo dobri i verni! U malom bio si mi veran, nad mnogim ću te postaviti; ući u radost gospodara svoga“,[31] a osećam se vaistinu tako kao da nisam sačuvao nijedan talant od svih onih darova koji su mi dati. Izgleda mi da sam dostigao krajnju visinu vrlina, i u isto vreme osećam da oboren ležim u ponoru grehova mojih i tonem u očajanje. I kada po samoosećanju bivam niži od svih, tada se uzdižem iznad nebesa i ljubavlju se opet sjedinjujem sa Isusom Hristom, Bogom našim, u koga se nadam da ću, kada sa sebe skinem ovo zemljano i teško telo, stati bliže Njemu, i prosvećen Njime poznati jasnije večnu radost i likovanje tamošnje ljubavi.
Ovo napisah, braćo moja, ne da steknem slavu od ljudi – ne dao Bog! – nego da biste uvideli i poznali neizmerno čovekoljublje Božje i kako je veoma lako breme zapovesti Spasitelja našeg Boga, a kako je opet ogromno i nesravnjivo veće uzdarje blagodati Njegove. Ovo napisah još i zato da biste poznali visinu smirenosti i znak savršene ljubavi. A napisah i zato, da biste poznali delo snishodljivosti Božje i dar božanske blagodati Njegove, tojest onu razmenu koju On učini sa nama ljudima uzevši čovečanstvo i davši nam za to Božanstvo – λαβών την άνθρωπότητα και άντιδούς την θεότητα; i da biste poznali potresan način obnovljenja nas zemljanih bića, i kako žive oni koji veruju u raspetoga Hrista, tojest oni koji se ugledaše na Njegovu poslušnost i smirenost, i rešiše da krenu od najgoreg na najboljem, od greha ka vrlini, od zemnog ka nebeskom, od telesnog ka duhovnom, od ljudskog ka božanskom; i još da biste uvideli kako se izmenjuju oni koji ostavljaju sve iz ljubavi prema Bogu koji nas ljubi, pa ipak se ne lišavaju ničega ni od sadašnjega ni od budućega, tojest kako pomračeni čudesno ulaze u svetlost, približavajući se Velikoj Svetlosti, i kako se oni sjedinjuju sa gornjim i postavljaju za bogove nad donjim, kao što se to desilo u davnini sa Mojsijem, i kako oni nalazeći se usred sviju ni najmanje ne prljaju sebe od opštenja sa njima, i čineći dobro bližnjima ne trpe nikakav gubitak u dobru, nego ukazujući milost drugima sami dobijaju više nego što daju, i kako se oni smiravaju po meri uzvišavanja, i kako se uzvišavaju po meri smiravanja; iz smirenosti lišavaju sebe svega neophodnog za život, pa ipak ne oskudevaju ni u čemu, budući hranjeni večnim životom svete ljubavi.[32]
Govoreći o nevoljama i iskušenjima što su ga snalazili i od vidljivih i od nevidljivih neprijatelja njegovog spasenja, i o borbi njegovoj sa njima, sveti Simeon Novi Bogoslav opisuje milost i pomoć koje je dobio od susreta sa Gospodom Hristom. I veli: Jednoga dana Ti me srete na putu, i tada po prvi put Ti blesnu u slabe oči moje prečistim sjajem božanskog lica Svog, i ja tog časa izgubih i onu malu svetlost, koju sam, kako mi se činilo, imao, ne mogavši Te poznati. I kako sam mogao videti Tebe i poznati ko si, kada ja ni sam sjaj lica Tvoga nisam mogao gledati i shvatiti? – Od tada Ti si, Najsnishodljiviji, blagovoleo često dolaziti k meni u vreme kada sam ja stajao kraj izvora; i Ti si glavu moju pogružavao u vodu, i davao mi da čistije vidim svetlost lica Tvoga, pa si odmah odletao postajući nevidljiv, i ne dajući mi da shvatim ko si Ti što ovo činiš, otkuda dolaziš i kuda odlaziš; a to evo ni do sada ne daješ mi da shvatim. I na takav način dolazeći k meni i odlazeći dosta dugo vreme, Ti si mi se malo pomalo javljao sve jasnije, i omivao me vodama Svojim, sve više i više, i darivao mi da vidim svetlost sve čistije i čistije i sve obilnije i obilnije. Radeći to za mene dugo vreme, Ti me najzad udostoji da vidim strašnu tajnu. Jednom kada Ti dođe i perijaše me i omivaše me, kako mi se činilo, vodama, i mnogo puta me pogružavaše u njih, ja videh munje koje me oblistavahu, i zrake lica Tvoga koji se mešahu sa vodama, i gledajući sebe omivena presvetlim i blistavim vodama ja postadoh vanseban – έκστατικος. Kako to bi i otkuda, i ko beše davalac toga, ne znam, – samo, omivan ja se radovah, rastući u veri, okriljujući se nadom n uzlećuđi do neba … Provevši tako blagodaću Tvojom dugo vreme, ja opet videh drugu strašnu tajnu. Ja videh: Ti me uze, uziće na nebesa, i mene uznese sa Sobom, – samo ne znam da li me uznese sa telom ili bez tela, to znaš jedino Ti koji učini ovo. I pošto provedoh tamo dosta vremena diveći se veličini slave, ja postadoh van sebe od neizmerne visine njene i uzdrhtah sav. Ali Ti me opet ostavi samog na zemlji, na kojoj stajah pre. Došavši k sebi, ja naćoh sebe gde plačem i čudim se osiromašenju svome. Zatim, kratko vreme posle toga kako stadoh dole, Ti izvole pokazati mi gore na nebesima koja se otvoriše lice Svoje kao sunce, bez obličja i vida. No i tada Ti mi ne dade da poznam ko si Ti …
Tako, Ti si se na takav način opet javljao meni često, i opet ne rekavši ništa skrivao se, i nisi se više pojavljivao. A ja gledajući u vodama, kao što sam gledao i pre, munje i blistanje lica Tvog, koji me opet okružavahu i koje ja nikako nisam mogao uhvatiti, često sam se sećao kako Te jednom videh gore, i misleći u svome neznanju da je to bio drugi, ja sam opet sa suzama tražio da Te vidim. Kada najzad, potišten ogromnom žalošću i tugom, ja potpuno zaboravih i sebe samog, i sav svet oko sebe, i sve što je u svetu, ne držeći u umu ništa od svega vidljivoga, tada mi se opet javi Ti nevidljivi, neopipljivi, neuhvatljivi. Ja sam tada osećao kako Ti očišćuješ um moj, otvaraš više oči duše moje, i daješ mi da bolje vidim slavu Tvoju, i da sam Ti postaješ sve veći i veći i blistanjem se širiš sve više i više, i meni je izgledalo da se s udaljavanjem tame Ti približuješ sve bliže i bliže, – kao što to često doživljujemo i u materijalnim stvarima. Jer kada mesec sija i oblaci jure gonjeni vetrom, tada izgleda kako i mesec putuje brže, iako ustvari on ne putuje brže od svog uobičajenog toka. Tako je, o Gospode, i meni izgledalo da se Ti nepokretni krećeš, da se Ti neizmenljivi menjaš, da se Ti bezoblični uobličuješ … A kada Ti potpuno očisti um moj, Ti mi se jasno javi u svetlosti Duha; i dok Te je um moj gledao jasnije i čistije, meni je izgledalo kao da Ti izlaziš odnekuda, i pojavljuješ se presvetao, i daješ mi da vidim crte bezobličnog obličja Tvog. Tada Ti učini te ja izađoh iz ovoga sveta; meni izgleda, i iz tela mog, jer mi Ti ne dade da ovo shvatim tačno. No Ti si sijao neizmerno i, kako mi se činilo, javio si se sav meni celom koji sam dobro video. I kada Te ja upitah: O Gospode, ko si Ti? tada Ti prvi put udostoji mene bludnog da čujem i preslatki glas Tvoj, i tako si slatko i blago razgovarao sa mnom, da ja postadoh vanseban – έκστατικος, i čuđah se, i drhtah, i pomišljah u sebi i govorah: kakva je ovo slava, i kakvo ovo ogromno blistanje? i kako se i zbog čega udostojih ja takvih blaga? – A Ti mi reče: Ja sam Bog koji iz ljubavi prema Tebi postadoh čovek. I pošto si Me tražio od sve duše svoje, to ćeš od danas biti brat Moj, i prijatelj i sunaslednik. – Slušajući ovo ja sav uzdrhtah, iščile sva snaga moja, i umalo što mi i duša ne izađe. Pribravši se malo, ja odgovorih: I ko sam ja, Gospode, i kakvo sam dobro učinio ja bedni i kukavni te me udostojavaš tolikih blaga i činiš me saučesnikom i sunaslednikom slave Tvoje? – I ja pritom smatrah da je ova slava i radost iznad svakoga uma. A Ti mi, Vladiko moj Hriste, opet reče: Ja govorim s tobom kao prijatelj s prijateljem preko Duha Svetoga, koji zajedno sa mnom govori tebi. Ovo ti darovah jedino za dobru volju tvoju i za veru tvoju; i daću ti još više od toga. Jer ti koga sam ja sazdao nagim, šta drugo sem dobre volje[33] imaš kao svoje sopstveno, ili si ikada imao, da bih ja to primio od tebe i u zamenu za to darovao ti ovo? Uostalom, dok se ne razrešiš od tela potpuno, nećeš videti ono što je savršeno – το τέλειον, niti ćeš moći da ga vascelog uživaš ovde. – A kada ja na to rekoh: Gospode, i šta je drugo sjajnije i veće od ovoga? biću zahvalan da budem u ovakvoj slavi i posle smrti, – Ti mi onda odgovori: Suviše je mala duša tvoja, čoveče, kada se ti zadovoljavaš samo sa ovakvim blagom. Jer se ono, upoređeno sa budućim, razlikuje od ovoga kao što se nebo nacrtano na hartiji razlikuje od pravoga neba; no i nesravnjeno više se buduća slava razlikuje od ove koju sada gledaš. – Rekavši to Ti zaćuta, i malo-pomalo se sakri iz očiju mojih, slatki i divni Gospode moj. I ja ne znam, da li se ja udaljih od Tebe ili Ti otide od mene. Uostalom, meni se učini kao da dođoh odnekuda i uđoh u svoje pređašnje obitalište, i utom potpuno se vratih u sebe. Posle toga, sećajući se divote slave Tvoje i reči Tvojih, Gospode, ja sam plakao; plakao sam i kada sam hodao, i kada sam sedeo, i kada sam jeo, i kada sam pio, i kada se molio, i imao sam neiskazanu radost što sam poznao Tebe, Tvorca svekolike tvorevine. Ta i kako sam mogao ne radovati se? – Pa ipak zatim opet naiđe žalost, žalost što Te odavno video nisam. U toj silnoj želji da Te opet vidim, ja jednom pođoh ka svetoj ikoni Presvete Majke Tvoje da je celivam, i pripadoh k njoj moleći joj se, a Ti, pre no što ja ustadoh, javi se unutar bednog srca mog, načinivši ga svo svetlošću – κάμνοντας αυτήν ώσαν φως. Tada ja saznadoh da Te zaista imam u sebi. I od tada ja stadoh ljubiti Tebe ne samo zbog uspomene, tojest ne samo što sam se sećao Tebe i slave Tvoje, nego što sam istinski verovao da unutra u sebi imam Tebe, Ipostasnu ljubav: jer istinska ljubav jesi Ti – Bog. Pošto se dakle nada zasadi u veri, i napoji se pokajanjem i suzama, i prosveti se Tvojom vlastitom svetlošću, i ukoreni se i uzraste dobro, – tada dođe Ti, sjajni umetnik i stvaralac, i nožem iskušenja, tojest smirenošću odreza suvišne izdanke pomisli koji behu izđikali visoko, i nakelemi na nadu, kao na neko mlado drvce, svetu ljubav Tvoju. I ja, videći kako ova ljubav raste iz dana – u dan i razgovara sa mnom uvek, ili bolje reći, videći kako me Ti preko nje učiš i obasjavaš i prosvećuješ, radujem se i veselim kao onaj koji je već prevazišao svaku veru i nadu, kao što i sveti apostol Pavle kaže: Kad ko vidi što, kako će mu se nadati? (Rm. 8, 24). Stoga, ako ja imam Tebe, čemu drugom više da se nadam? – I Ti mi, Gospode, opet reče: Čuj čemu da se nadaš. Kao što ti, kada gledaš sunce u vodi ne vidiš samo sunce, jer tada gledaš dole, – tako razumej i ono što biva u tebi: zatvori sebe sama, i staraj se da svagda vidiš Mene čisto i jasno unutra u sebi, kao sunce u čistoj vodi. Radeći tako, ti ćeš se zatim udostojiti da posle smrti vidiš Mene, kao što sam ti ranije rekao.[34]
Krstivši se Svesvetim Duhom, svi smo mi postali zajedničari Božanske i neiskazane prirode, deca Oca a braća Hristova… Ako Sin Božji stvarno postade sinom čovečjim, onda On nesumnjivo i tebe čini sinom Božjim u samoj stvarnosti – εργφ. Ako dakle On postade telo ne providno, onda i mi svakako postajemo duh ne misleno. Ali pošto Bog Logos zaista beše telo, tako On i nas neizrecivo preobražava i istinski nas čini decom Božjom. Neizmenljiv Božanstvom Logos postade čovek primanjem tela; sačuvavši čoveka neizmenljivim po duši i telu, On i mene celog načini Bogom – πεποίηκε θεόν με όλον. Uzevši moje osućeno telo, On me obuče u celo Božanstvo – θεότητα όλην ένέδυόέμε. Jer, krstivši se, ja se obukoh u Hrista, razume se ne na čulni već na duhovni način. I kako nije Bog po blagodati i usinovljenju onaj koji se osećanjem, znanjem i sozercanjem obukao u Sina Božjeg? Ako Bog Logos znanjem, delom i sozercanjem sav postade čovek, onda treba rasućivati pravoslavno, da i ja kroz zajedničarenje sa Bogom sav osećanjem i znanjem postadoh Bog, svakako ne po suštini nego uzimanjem udela. Jer kao što se Bog ne izmenivši se rodi čovekom u telu i bi vidljiv za sve, tako On i mene rađa duhovno na neiskazan način i, premda ja ostajem čovek, On me čini Bogom – θεόν ποιεί με. I kao što Njega, vidljivog po telu, narod ne pozna da je Bog, tako i nas ljudi vide kao ljudska bića, ali šta smo mi postali blagodaću Božjom, to od ljudi vide samo oni u kojih je oko duše očišćeno, i to vide nas kao u ogledalu; oni pak koji nisu očistili sebe, ne vide ni Boga ni nas, i nikako ne veruju da smo ikada stvarno postali takvi… Stoga, ako želiš da postaneš Bog po blagodati, ne rečju, ne uobraženjem, ne mišlju, ne samo verom lišenom dela, nego opitom, delom i umnim sozercanjem, i najtajnijim znanjem, onda radi što ti Hristos zapoveda i što On tebe radi pretrpe. I tada ćeš ugledati najblistaviju svetlost gde se pojavljuje u potpuno prečišćenom vazduhu duše, na neveštastven način jasno ugledavši neveštastvenu suštinu, koja stvarno prožima svu dušu naskroz, i od duše razliva se kroz celo telo, pošto se duša kao bestelesna nalazi po celom telu; i zasijaće telo tvoje kao i duša tvoja. A duša će opet, poput javivše se svetleće blagodati, zablistati kao Bog. Ako pak ne budeš podražavao smirenost, stradanja i poniženja Hrista Gospoda, i ne poželiš da ih pretrpiš, onda si ostao u mraku i tartaru tela svog, tela koje je trulež[35]
Govoreći o delatnosti blagodatne svetlosti Duha Svetoga, sveti Bogoslov blagovesti: Svetlost nepristupna, svetlost sve izvršujuća javlja se na kratko vreme i skriva, i izgoni iz srca strasti jednu po jednu. Jer čovek ne može pobediti strasti ako mu ona ne dođe u pomoć; no i tada ih ne izgoni sve odjednom, jer je nemoguće telesnom čoveku odjedared primiti celoga Duha i postati bestrastan. Ali kada čovek učini sve što može: prigrli uzdržanje, oslobodi se strasne privrženosti ovome svetu, odvoji se od svojih, otseče svoju volju, odreče se sveta, trpi iskušenja, moli se i plače, sirotuje i smirava sebe prema svojim moćima, – tada na kratko vreme kao neka slabačka i najmanja svetlost, okruživši iznenada um, uznese ga u vansebnost (= u ekstazu), ali da on ne bi umro, ona ga uskoro ostavi sa tako velikom brzinom, da je čoveku koji ju je video nemoguće ni shvatiti ni setiti se lepote njene, da on, još neiskusan, ne bi okusio od hrane ljudi savršenih, i očas se raspao ili naškodio sebi, povrativši je. I tako, od tada svetlost rukovodi, okrepljuje i poučava; kada nam je potrebna, ona se pojavljuje i beži; pojavljuje se ne kada mi želimo, – samo se savršenima ona pojavljuje na njihovu želju – nego kada smo u neprilikama i potpuno onemoćali, ona dolazi u pomoć, raćajući se izdaleka, i čini da je osetim u svome srcu. Zapanjen i zadihan ja hoću da je zadržim. Ali naokolo je sve sama noć. I ja praznih i jadnih ruku, zaboravljam sve, sedim i plačem, ne nadajući se da je drugi put vidim na takav način. A kada se dobro isplačem, i hoću da prestanem, tada ona dolazi i tajanstveno se dotiče moga temena, .i ja se kupam u suzama ne znajući ko je to; i tada ona silno ozarava moj um slatkom svetlošću. A kada je raspoznam. ona odmah odleće, ostavljajući u meni oganj božanstvene ljubavi k njoj, koji ne dozvoljava ni smejati se, ni gledati na ljude, ni želeti išta od vidljivoga. Malopomalo on se trpljenjem razgoreva i razbuktava u veliki požar koji doseže do neba. Njega gase dokolica i briga oko žitijskih stvari. A mrzeti svaku slavu, gaziti sebe kao ćubre, on to voli, i pomoću toga nas uči svemoćnoj smirenosti. I tako, kada ja to radim i postajem smiren, tada on ostaje neodvojiv od mene: razgovara sa mnom, prosvećuje me, gleda me, i ja ga gledam. On se nalazi i u mome srcu i na nebu. On mi tumači Sveto Pismo i umnožava znanje u meni. On me naučava tajnama koje ja izreći ne mogu. On mi pokazuje kako me je uzneo iz sveta, i naređuje mi da budem milostiv prema svima koji se nalaze u svetu. I tako, mene opkoljavaju zidovi i zadržava telo, no ja se, ne sumnjaj, vaistinu nalazim izvan njih. Ja ne osećam tutnjavu i ne čujem glasove. Ja se ne bojim smrti, jer sam je prevazišao. Ja ne znam šta je jad, iako me svi ožalošćuju. Slasti su gorke za mene; sve strasti beže od mene, i ja stalno noću i danju vidim svetlost. Dan mi se pokazuje noć; i noć je dan. Ja i ne želim da spavam, jer to je gubitak za mene. A kada me opkole svakovrsna zla, i prete da me obore i nadvladaju, tada ja, obretajući se iznenada sa svetlošću izvan svih radosti i žalosti i slasti ovoga sveta, naslađujem se neiskazanom i božanskom radošću, uživam u krasoti njenoj, često je grlim, celivam i obožavam, osećajući veliku blagodarnost prema onima koji mi dadoše mogućnost da vidim ono što sam želeo, i da uzmem udela u neiskazanoj svetlosti, i da postanem svetlost, i da otsad zajedničarim u daru njenom, i da steknem Davaoca svih blaga.[36]
Vrlina nije ništa drugo do ispunjenje volje Božje.[37] Svako dobro delo koje biva po zapovesti Božjoj naziva se vrlina.[38] Pre svake druge vrline dolazi preko vere blagodat Božja, kao temelj svake vrline, a sa blagodaću Božjom dolazi i svaka vrlina, i ostaje, i deluje. Svaka vrlina koja biva bez blagodati Božje, pred Bogom je niža od svakoga zla, jer takva vrlina je demonska… Dobra dela koja bivaju bez blagodati Svetoga Duha, Bog niušta ne računa. Jer dobro nije dobro kada ne biva na dobar način.[39] A da se dobro učini na dobar način, nemoguće je bez blagodati Hristove.[40]
Bogonadahnuta blagovest svetog apostola Pavla: „Mi um Hristov imamo“,[41] našla je svoje bogonadahnuto objašnjenje u rečima svetog Simeona Novog Bogoslova, koje on upućuje Gospodu Hristu: Ko, videći Tebe, Gospode, i osećajući sebe ozarenim Tvojom slavom i Božanskom svetlošću Tvojom, nije se izmenio umom, dušom i srcem, i nije se udostojio i drukčije gledati i drukčije slušati? Jer um, pogružavajući se u Tvoju svetlost, prosvetljuje se i postaje svetlost, slično slavi Tvojoj, i naziva se Tvojim umom. Ko se udostojio postati takav, udostojava se onda i um Tvoj imati i postaje sa Tobom nerazdeljivo jedan. I kako neće on sve gledati i slušati bestrasno – άπαθως – kao Ti? Postavši Bog po blagodati, kako će on uogapte poželeti išta materijalno, išta prolazno i truležno, ili išta što pripada praznoj slavi? Jer onaj koji se uzdigao iznad svega vidljivoga i približio se Bogu, ili bolje, koji je sam postao Bog po blagodati, kako bi poželeo da traži slave ili raskoši od onoga što je zemaljsko? Ta sve je to za njega vaistinu – sram i uvreda i poniženje i beščešće. Za njega je slava i radost i bogatstvo – Boga Trojica i sve što je Božje i od Boga.[42]
Ko je volju svoju sjedinio sa Božanstvenim Duhom, postao je bogolik – θεοειδής έγένετο primivši u srcu Hrista, on je postao hrišćanin od Hrista, imajući u sebi uobličenog Hrista, koji je potpuno nedostižan i zaista nepristupan tvarima uopšte.[43]
Mi smo udovi Hristovi, a Hristos udovi naši. I ruka moja i noga moja – Hristos. I ruka Hristova i noga Hristova – ja bedni. Pokrećem ruku? – takođe i Hristos, jer ruka moja to je On: Božanstvo je nedeljivo. Pokrećem nogu? i gle, ona blista kao On. Ne reci da ja bogohulim, nego priznaj to i obožavaj Hrista koji te načinio takvim. Jer i ti ako poželiš, postaćeš ud Njegov. I na taj način svi udovi svakoga od nas posebno postaju udima Hristovim i Hristos – udima našim; i sve ružne udove On će učiniti lepima, ukrašavajući ih lepotom i slavom Božanstva Svoga; i mi ćemo jednovremeno s tim postati Bogovi – et fiemus simul dii, prisno sjedinjeni sa Bogom, ne primećujući nikakvu mrlju u telu našem, već svi upodobivši se svemu telu – Hristu, a svaki od nas – ud njegov, jeste sav Hristos.[44]

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOFANA SIGRIJANA, ISPOVEDNIKA

ISTORIJE života Svetih, o! hristoljupci, uvek su za divljenje i pogodne su za usvajanje od duša koje ih s verom slušaju. Jer opis žitija Svetih raspaljuje u dušama revnost i staranje da im se podražava. Zato i ja, veli sveti patrijarh Metodije, pisac ovog Žitija,[45] uzeh da opišem ovo što se zbilo u naše dane, i da iznesem čudesa koja sam sopstvenim očima video a koja se i još mogu videti, a to je – življenje i čudesa ovog bogojavljenog oca našeg Teofana.[46]
Zavičaj ovog prepodobnog Teofana beše Carigrad, roditelji ugledni: Isakije i Teodotija.[47] A Isak beše srodnik cara Lava Isavrjanina i sina mu Kopronima.[48] I dobijaše Isak velike položaje u carskoj palati, i beše za carovanja Kopronimova upravitelj ostrva na Egejskom moru. A tada ikonoborna jeres pritiskivaše Crkvu, i veliko gonjenje beše na pobožne. Isak sa svojom suprugom Teodotijom, budući pobožni, tajno se držahu pravoverja. I udostojiše se postati roditelji takvog sina, koji je kao zora imao zasijati Crkvi Hristovoj. I dadoše mu ime Teofan, što znači bogojavljen. A to učiniše stoga što se on rodi na Bogojavljenje, koje se na grčkom zove Teofanija, i što ga Bog po promislu svom, kao nekada proroka Jeremiju, još u utrobi majke izabra i osveti da bude veliki svetilnik Crkve. Blaženog Teofana nazivali su i očevim imenom Isak, a to mu nazvanje beše dao sam car Konstantin Kopronim. Ali tako je bilo do njegovog postriga u monaštvo, za kojim mu je još od malena žudilo srce.
Po rođenju blaženog bogojavljenog deteta Teofana roditelj njegov Isak požive samo tri godine, pa pređe u život beskonačni. Umirući on napisa zaveštanje, u kome on svog trogodišnjeg sina sa njegovom majkom poveri na staranje i čuvanje samom caru Konstantinu Kopronimu, kao svome rođaku. I dete rastijaše telom i razumom, učeći se Svetom Pismu i dobroj naravi. A kad mu bi dvanaest godina, jedan senator koji imađaše osmogodišnju kćer po imenu Megalu, videći kako je dečak Teofan divan, pametan, veoma bogat i carev srodnik, željaše da mu svoju kćer zaruči kao nevestu. Na to i majka Teofanova Teodotija vrlo rado pristajaše. Ali pošto se ta stvar nije mogla izvršiti bez careva pristanka, onaj senator mnogo moli cara povodom toga. Jer je senator želeo da se orodi s carem, dajući svoju kćer za njegovog rođaka. I kad car dade svoj pristanak, bi izvršeno obručenje dece kakvo priliči njihovom uzrastu, a sama svadba bi odložena dok ne postanu punoletni oboje, i ženik i nevesta. Uto umre car Kopronim, i na presto dođe njegov sin Lav, četvrti sa tim imenom, po majci nazivan Hazar[49], jer mu majka beše kći hazarskog kneza Kagana, koja se kao neznaboškinja zvala Hazara, a na krštenju dobila ime Irina. A posle nekoliko godina umre i Teofanova majka Teodotija, i ostavi svome sinu ogromno bogatstvo.
U domu Teofanovom beše jedan služitelj, bogobojažljiv i celomudren, po imenu Prandije, koga Teofan voljaše zbog njegovog vrlinskog života, i u kome imađaše svog najprisnijeg savetnika. Čestim korisnim razgovorima sa njim pobuđivan, a naročito Duhom Božjim upućivan, Teofan zavole celomudrije, i razmišljaše na koji bi način očuvao svoju devstveničku čistotu. I svim srcem željaše monaštvo i život monaški, i stade razdavati svoja bogatstva ništima i ubogima. Kada za to doznade njegov tast, odmah preduze sve, iako ženik nije hteo, da se venčanje obavi što pre, jer i zaručnici već behu punoletni. Na sam dan svadbe bogojavljeni junoša Teofan, svim umom pogružen u Bogu, moljaše se tajno u srcu svom da mu Gospod blagodaću svojom sačuva devstvenost nepovređenom. I kada se sa nevestom povuče u ložnicu, sede na odar, i uz duboke uzdahe stade joj kazivati svoju tajnu zavetnu misao:
O ženo, ti znaš da je naš zemaljski život kratak, dan smrti naše nepoznat, i nemilostiv sud očekuje one koji često gneve Boga provodeći ovaj život u slastima i izobilju. I mada je brak ustanovljen samim Bogom, ipak svetovne brige u bračnom životu udaljuju um ljudski od Boga, osujećuju mu bogougodne misli, i ne dopuštaju svetlim očima duše gledati ka budućem životu. Znamo da Lazar za privremeno zlopaćenje bi odnesen od Anđela u naručje Avramovo, a bogataš koji u slastima provede život bi vrgnut u adske muke, i ne mogaše u plamenu dobiti kap vode da rashladi jezik svoj. I kome su obećana evanđelska blaženstva što su na nebesima pripremljena? Ne bogatašima koji žive u veselju ovoga sveta i u svakoj udobnosti nego onima koji su siromašni, koji plaču, koji su gladni, koji su žedni, koji Hrista radi podnose gonjenje i sramotu. Kratko rečeno: tesan je i mučan put što vodi u život, a široka vrata i širok put što vode u propast (Mt. 7, 13-14). Znajmo dakle nasigurno: ako u ovom svetu poživimo naširoko u taštim sladostima, onda ćemo nesumnjivo u onom svetu dopasti večnih muka i gorčina. Drukčije i ne može biti. Zbog toga, o mila moja nevesto! ako pristaješ, sačuvajmo sebe od telesnog bračnog opštenja, i ostanimo jednodušno u besprekornom devičanstvu. Ali zbog tvog oca, koji je surove naravi, živećemo neko vreme tobož u telesnoj vezi, no pod vidom supružništva mi ćemo biti kao brat i sestra. Kasnije pak, kada nam Bog pruži zgodnu priliku, otići ćemo u manastir, ja u muški a ti u ženski. I predaćemo sebe Gospodu na sav život, da bismo se u onom svetu udostojili udela svetih ugodnika njegovih.
Sveta nevesta njegova, primivši korisne reči ženikove kao dobra zemlja dobro seme, duboko ih uvuče i ukoreni u srcu svom, i vesela lica i radosne duše odgovori blaženom Teofanu:
Mili gospodine moj, ni meni nisu nepoznate evanđelske reči Spasitelja našeg: Ako ko ne mrzi na svoga oca, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braću, i na sestre, nije mene dostojan. I ko ne uzme krsta svog i za mnom ne ide, nije mene dostojan (Lk. 14, 26. 27; Mt. 10, 38). Zato, da bismo se obreli dostojni Spasitelja našeg, ostavimo svu sujetu, ako tako želiš. Jer što ti voliš, volim i ja; što je tebi po volji, i meni je po volji. Hoćeš li da ostanemo u devstvenosti? Hoću i ja. Izvedimo sebe besprekorne pred Nebeskog Ženika, sačuvavši čistima ne samo duše nego i tela naša. Jer kakva će nam biti korist, ako ovaj kratkotrajni život proživimo u sujeti, a lišimo sebe večnih blaga? Narađamo li decu, mi ćemo se zaplesti u brige o njima, dan i noć pašteći se oko njihovog vaspitanja i izvođenja na put. I upašćemo u Guste svetovne mreže. A kad nam dođe neizvesni završetak ovom životu, gde ćemo se posle njega obresti ne znamo. Stoga, poživimo čisto u tajno čuvanoj devstvenosti svojoj, dok nas Gospod ne privede monaškom činu.
Čuvši takve reči svoje celomudrene neveste, blaženi junoša Teofan se udivi njenoj blagorazumnosti, i pavši na zemlju uznese blagodarnost Bogu, govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, Sejaču čiste i nevine razumnosti, koji si savečan sa Ocem i Svetim Duhom, koji Duhom svojim Svetim uputi ovu sluškinju Tvoju na takvu odluku, saglasnu sa mojom namerom. I svu noć tu oni provedoše u molitvama, proseći pomoći odozgo, da bi ovakav njihov saživot dobio dobar i savršen završetak. A pred zoru zaspaše malo, i oboje videše isti san: videše u viđenju jednog junošu presvetla lica koji se smešio na njih i s ljubavlju im govorio: Gospod usvoji vašu odluku, i posla me da vas utvrdim na takav života, na kakav se sada saglasiste, da sebe cele i besprekorne prinesete Njemu. Rekavši to, on im obojima krsnim znakom oseni celo telo, i postade nevidljiv.
Probudivši se odmah, oni ispričaše jedan drugome svoje sanoviđenje, koje je bilo potpuno isto. Usto osetiše i neiskazano divan miris, koji je dolazio od nevidljivog prisustva anđelovog. I udiviše se. I padajući na zemlju pred Bogom, uznošahu Mu srdačnu zahvalnost. A nebeski miris taj dugo se osećaše, ne samo u njihovoj ložnici, nego ga mnogi osećahu i u celome domu.
I življahu ova sveta dvojica anđelski u telu, kao dva svetnjaka plamteći pred Bogom plamenom ljubavi božanske, tvoreći molitve i psalmopjenija i držeći sve postove. Kao dve masline, oni točahu jelej milosrđa. Jer svakog dana činjahu bezbrojne milostinje, darežljivo razdajući svoje imanje nevoljnima.
Posle izvesnog vremena tast saznade za život zeta i svoje kćeri: da u devstvenosti žive i da bogatstva svoja razdaju ništima. I ožalosti se veoma. Pa otide k caru, te ga izvesti o tome. I žaljaše se na zeta, govoreći: Teško meni nesrećnome! teško bednoj starosti mojoj zbog ništavnog zeta mog! jer bogatstvo uludo rasipa, i upropašćuje ninašta mladost kćeri moje, ne živeći sa njom supružnički, i nema nade da ću se tešiti unučićima. Zašto je uze? Zašto pre venčanja ne raskinu veridbu, i ne odreče se nje, da je ne bi mladu zaveo u takvu propast, i moju starost bacio u dvostruku žalost? Jer me dve stvari ožalošćuju: kćer koja, iako udata, nema muža, niti može postati majka dece; i ludo rasipanje imanja, pošto moj zet ne samo svoje bogatstvo rastoči, nego i nemali deo miraza što mu je moja kći odnela. – I moljaše cara da izgrdi i usavetuje njegovog zeta da živi po zakonu bračnosti, i da uludo ne rasipa imanje.
Car se zbog toga naljuti, pozva k sebi blaženog Teofana, i besno gledajući u njega prećaše mu grozno, i naredi mu da promeni takav način života. Ne učini li to, onda će mu oči izvaditi, i na zatočenje ga poslati.
Uskoro posle toga Teofan dobi naređenje od cara da radi nekih narodnih poslova otputuje u Kizički kraj[50]. A ovaj put bi namerno udešen od njegovog tasta, s jedne strane, da svoga zeta otrgne od uobičajenog podviga molitve, posta i uzdržanja, a s druge, da ne razdaje imanje, čiji je nadzornik i čuvar postao tast. A kada je trebalo da otputuje u Kizik, bi i njegovoj supruzi naređeno od oca joj i cara da ide sa njim, jer otac nije želeo da mu kćer bude odvojena od muža ma i na najkraće vreme.
I oni krenuše Jna put, i to rekom Rindakos, koju narod potom prozva Velika. S jedne strane te reke nalazi se Olimpijska pokrajina, a s druge Sigrijanska[51]. Blaženi Teofan odluči da putuje ovom rekom do Kizika, a ne suvim putem, pošto beše oboleo, pa mu izgledaše da je bolje za njega putovati vodenim nego suvim putem. A to bi po Božjem promislu. Pošto dakle Teofan posla suvim putem u Kiziku svoje prijatelje i sluge s konjima i kolima, on sede na lađu sa svojom blaženom suprugom i s nešto slugu, i krenu na put. Za vreme plovidbe on je posmatrao divne Sigrijanske gore, humove i pustinje, i goraše duhom ka molitveno-isposničkom žitiju u njima. Na jednom mestu ugleda on među gorama jednu duboku i široku dolinu, i u njoj divnu šumu. I to mu se mesto veoma dopade. Stoga pristavši tamo uz obalu da se odmore, on naredi svima da ostanu na obali pored laće, a sam krenu u onu dolinu. Obilazeći to pustinjsko mesto duša mu beše puna milja. I on zastade na jednom mestu u gustoj šumi. I stade se usrdno moliti Bogu, i sa suzama pa dati na zemlju, i mnoštvo poklona činiti, i govoraše: Gospode, pokaži mi put, kojim da idem! (Ps. 142, 8). Jer obuzet silnom željom za pustinjački život, on mišljaše da odmah ostavi sve, i da se u ovoj pustinji sakrije. Ali, umorivši se od molitve, i sevši da se odmori, on bi kao u ushićenju, i ugleda onog svetlovidnog Anđela, koga u ložnici sa svojom nevestom beše video, i pokazujući mu prstom na tu pustinju, Anđeo mu reče: Ti treba da se ovde nastaniš. Ali počekaj još malo, dok se sa zemlje živih uzmu oni koji ti preprečavaju put. A oni će se uskoro uzeti, i ti ćeš nesmetano otići kuda želiš.
Veoma obradovan ovim viđenjem, sveti Teofan se vrati radostan na lađu, i produži svoj put. I vide po tim Sigrijanskim gorama pustinjačke manastire i isposnice, i poseti ih zajedno sa celomudrenom suprugom svojom. U jednome pronađe nekog prozorljivog starca Grigorija. On življaše u mestu zvanom Polihonija. I kada mu Teofan otkri misao i želju srca svog, on ču od njega ono isto što i od Anćela koji mu se beše javio. Jer taj starac, koji je anđelski živeo, bio je udostojen od Boga dara predznanja, i on reče Teofanu: Počekaj malo, dobri mladiću, jer će uskoro i car i tast tvoj biti istrebljeni sa zemlje, i otići ćeš za blagom namerom svojom. – A česnoj nevesti njegovoj onaj sveti starac tiho šanu na uvo, da će njen ljubljeni brat gospodin Teofan primiti u svoje vreme i venac mučenički.
Potom sveti Teofan stiže u grad Kizik, i po carevoj naredbi sređivaše neke državne poslove. A često odlažaše sa slugama svojim i u gore Sigrijanske, koje ne behu veoma udaljene. Tamo posećivaše svete oce, udostojavaše se njihovog blagoslova i molitava, i korišćaše dušu svoju njihovim bogonadahnutim rečima. A naročito često odlažaše k prozorljivcu Grigoriju, i ka Hristiforu igumanu toga manastira. Jednom pak prilikom kada po gorama Sigrijanskim obilažaše oce pustinjake, zadrža se na nekom mestu i odocni, a beše velika žega, za vreme žetve. I ožedne i on i oni što behu s njim, a mesto beše pusto i bezvodno, i dan je naginjao zahodu. I behu primorani da tu zanoće. A behu iznemogli od žeći svi oni i njihova stoka. Stoga blaženi Teofan, pošto se pomoli Bogu, sede pod jednim bregom, da malo otspava, i na taj način donekle utoli žeđ. No kad on zadrema, iznenada iznad njegove glave poteče izvor žive vode, i okvasi ga. Jer ne zaboravi slugu svoga Bog, koji je neblagodarnom rodu jevrejskom iz kamena izveo vodu u pustinji; utoliko pre blagodarnom sluzi svom blagovoli učiniti to u vreme takve nevolje. A svetitelj, probuđen iznenadnim žuborom vode i pokvašenošću, ustade, sazva one što behu s njim, i oni se svi slegoše. I divljahu se tom iznenadnom i neočekivanom čudu, i slavljahu Boga. I napiše se vode svi, i stoka njihova. I svi prenoćiše na tom mestu. A sutradan ne beše izvora onog, i ono mesto beše suvo, i ni traga od vode ne beše. Ovome se veoma udiviše, i veličahu čudesnu silu Božiju, jer u vreme žeći Bog izvede izvor iz zemlje bezvodne; a kad prestade potreba, On presuši vodu. To jasno pokazuje, da je Bog gotov na svakom mestu dati ono što je potrebno onome koji najpre ište carstva Božjeg i pravde njegove.
Sveti Teofan se zadrža u Kiziku, dok ne obavi sve poslove koje mu.car beše naložio. A kad sve to dobro svrši, on se vrati u Carigrad. Tada se zbi reč Božjeg Anćela i proroštvo prepodobnog Grigorija: Umre car Lav Hazar, sin Kopronimov, a unuk Lava Isavrjanina; umre i tast Teofanov. A zacari se blagoverna carica Irina.[52] I tada biše slobodni oboje: i Teofan i sveta nevesta njegova. I odmah bez ikakve smetnje, po svojoj volji razdadoše svoja bogatstva i imanja. Potom Teofan postriže nevestu svoju u jednom od devičanskih manastira na ostrvu Prinkipu (u Mramornom moru) kraj Vitinije, i dade manastiru tome dosta imanja za izdržavanje gospođe svoje. Na postrigu ona dobi ime Irina. I u monaštvu svom ona ugodi Bogu potpuno, i čudesa izvrsna satvori: jer dobi od Boga dar da isceljuje od svake bolesti i da đavole izgoni. Čudesa njena potom opisa presveti patrijarh carigradski Metodije, hvaleći žitije obojih, kao što smo već rekli.
Posle postriženja gospođe svoje blažene Irine device, sveti Teofan razdade nevoljnima i ostatak imanja u Carigradu. A ostavivši nešto zlata, on ode gorespomenutom ocu svom Grigoriju prozorljivom u goru Sigrijansku, na mesto zvano Polihonija. I tamo bi postrižen od njega u monaški oblik. I podiže mu tamo manastir od zlata što beše doneo. I dugo vreme požive pored njega, obučavajući se u monaškim podvizima.
Zatim po starčevom savetu on ode na ostrvo Kalonimos, gde imađaše neko malo očevo selo, što mu beše preostalo od prodatih i razdatih imanja. Tamo osnova manastir i pozva bratiju iz obitelji Teodora, zvanog Monoherarija, i postavi im za igumana dobra i iskusna čoveka.
A kada se posle nekoliko godina iguman prestavi, bratija navaljivahu mnogim molbama na prepodobnog Teofana da im on bude iguman. Ali on ne htede, nego se sam zatvori u keliju, i prepisivaše knjige, jer beše krasnopisac[53]. I prodajući te knjige on izdržavaše ne samo sebe nego i druge.
Pošto provede tako šest godina, on ode od njih opet u goru Sigrijansku. Setivši se onog pustinjskog mesta gde vide pojavu Anđela, kada vodenim putem iđaše u Kizik, ode tamo, i nastani se u toj pustinji. I življaše Bogu, i naseli bogougodnim pustinjožiteljima tu pustinju kao grad Božji, jer mnogi dolažahu k njemu i ostajahu da žive pored njega. Otuda se javi potreba da se osnuje manastir. A u toj pustinji jedna njiva zvana Megalos Agros (= Velika njiva) pripadaše nekom zemljodelcu. Prepodobni pozajmi zlata od svojih poznanika, kupi tu njivu, i podiže manastir. Uz pomoć Božju, koji po svome božanskom promislu daje sve što je potrebno, on oduži dug, i imađaše u obitelji dovoljno svega potrebnoga za izdržavanje bratije. I prepodobnom Teofanu beše nemoguće da se ne primi igumanstva u ovoj svojoj obitelji, jer ga svi oci nagovarahu, a i potreba beše velika. I on bi takav iguman, kakav treba da je starešina po evanđelskoj zapovesti Gospoda Hrista, koja glasi: Koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi; i koji hoće da bude prvi među vama, neka vam bude sluga (Mt. 20, 26- 27). I rabotaše prepodobni Teofan iguman svojim rukama, služeći potrebama sviju, jer mu Bog tada darova telesnu snagu, i u svakom manastirskom poslu on se trućaše više od svih. I bi svima primer vrlinskog žitija u trudoljublju.
U to vreme sastade se u Nikeji protiv ikonoboraca Sedmi Vaseljenski Sabor svetih Otaca (787. g.), za carovanje Konstantina, sina Lavova a unuka Kopronimova, i matere njegove blagočestive Irine, a za patrijarhovanja presvetog patrijarha carigradskog Tarasija (787-806. g.). Na ovom Saboru sveti Oci prokleše ikonoborsku jeres, a utvrdiše opet da se svete ikone pobožno poštuju. Na ovaj Sabor bi pozvan i prepodobni Teofan, iguman Sigrijanske obitelji. I među svetim Ocima on sijaše kao sjajna zvezda, utvrđujući s njima pravoverje. A dolazak njegov tamo beše mnogima na korist. Jer dok mnogi tamo imađahu lepu odeću i kola i konje, on dođe na jednom mršavom magarcu, i imađaše na sebi vetu odeću, poderanu i sa mnogo zakrpa. I videvši ga u takvom smirenju i nemaštini, sve obuze umilenje, i koristiše se duhovno, jer su znali njegov raniji život, kako je bio bogat i ugledan, caru blizak, i senator, a kako se radi Boga toliko ponizi i osiromaši, da je sve smatrao za đubre.
Po završetku tog svetog Sabora, prepodobni se vrati, donoseći svojoj obitelji kao najdivniji nakit – pobožne dogmate prave vere na svetom Saboru određene. I upražnjavaše svoje uobičajene podvige, primerom svog vrlinskog žitija prosvećujući ne samo tu svoju obitelj, nego i sve krajeve one. Jer glas o njemu brujaše svuda, i njega radi slavljaše se Otac nebeski. A radi čistote života njegova dade mu se od Boga blagodat čudotvorstva, te isceljivaše bolesti među ljudima, i đavole izgonjaše.
Jednom kada prepodobni beše zaspao, đavo, želeći da mu napakosti, pojavi se kao divlji vepar, i ujede svetitelja za palac od ruke. Svetitelj oseti silan bol, trže se od sna i vide na prstu tragove od neprijateljevih zuba. I pošto ga prst veoma boljaše, on htede da ga otkine. Ali se predomisli, uze miro što je imao kod sebe od životvornog Krsta, pomaza njime svoj bolesni prst, i odmah se isceli. Od toga doba on dobi vlast nad đavolima, i izgonjaše ih rečju iz ljudi besomučnih koje su mu dovodili.
Jednom prilikom prepodobni Teofan, ljude koji lađom putovaše nekuda, njih 53. na broju, spase od smrti, a drugi put kad on sam putovaše lađom, pretvori buru u tišinu.
Mnogobrojni posetioci i ubogi koji su dolazili u manastir prepodobnoga, svi su obilno dobijali hleb i ostalu hranu. I učini prepodobni da se brašno i hrana nikada ne umanji, kao što nekada učini Ilija prorok da se brašno iz zdele udovičine ne potrošc. Jednom uznegodova protiv svetitelja manastirski ekonom, što se tolika hrana daje posetiocima, kada nedostaje i za bratiju manastirsku. Onda svetitelj naredi tom ekonomu da pregleda i izmeri svu hranu u manastiru, i nađe se da se ništa ni od jednih namirnica nije smanjilo. I sva bratija proslaviše Boga, a ekonom pade na zemlju i moljaše oproštaj.
Kada prepodobnom bi pedeset godina, razbole se teško od bubrega; i paćaše se mnogo. I od tada on sve ostale dane svoga života provede na bolesničkom odru. I on koji je molitvom isceljivao druge bolesnike, ne hte se pomoliti Bogu za ozdravljenje svoje nego trpljaše s blagodarnošću.
Zatim, njemu tako bolesnom dođe vreme da strada i ispovednički skonča za pravoverje, prema proroštvu onog prozorljivog starca Grigorija, koje ovaj starac šanu na uvo svetoj devici nevesti Teofanovoj, po kome proroštvu, on je u svoje vreme imao dobiti venac mučeništva. Pošto se nekoliko careva grčkih izmeni, car Lav Jermenin[54] zauze presto grčkog carstva. Ovaj car obnovi ikonoborsku jeres, i opet veoma smuti Crkvu Hristovu. On protera sa prestola pravovernog patrijarha svetog Nikifora[55], takođe i prepodobnog Teodora Studita[56] sa njegovim učenicima; a mnoge druge ljuto mučaše i ubijaše zbog poštovanja ikona.
O svetom Teofanu piše se i ovo: Kada sveti Nikifor, patrijarh carigradski, vođen na zatočenje, prolažaše lađom na moru pored kraja gde beše Teofanova obitelj, to prepodobni Teofan prozorljivim očima duše vide, i naredi učeniku da mu donese kadionicu sa žarom. I zapalivši sveće, i stavivši tamjan u kadionicu, on se pokloni do zemlje, i razgovaraše kao sa nekim licem koje prolazi mimo. Upitan od učenika: Šta radiš, oče; kome se to klanjaš, i s kim razgovaraš? Prepodobni odgovori: Evo, presveti patrijarh Nikifor, nepravedno proteran za Pravoslavlje, ide na zatočenje, i lađom prolazi pored našeg kraja. I ja zbog njega upalih sveće i tamjan, da odam dužno poštovanje patrijarhu. – A to provide i presveti patrijarh Nikifor nalazeći se na lađi, jer iznenada prekloni kolena, i na poklon odgovori svetome starcu poklonom, i podigavši ruke blagosiljaše. A jedan od pratilaca njegovih na lađi upita ga: Koga to blagosiljaš, presveti oče? i pred kim se to pokloni do zemlje? Svjatjejši odgovori: Evo, Teofan Ispovednik iguman pozdravi nas i odade nam poštovanje upaljenim svećama i tamjanom; i ja mu uzvratih poklonom, jer će i on kao mi skoro postradati.
Tako i bi. Jer potom nepobožni car Lav Jermenin, u želji da prepodobnog Teofana pridobije na svoju stranu, posla k njemu izaslanstvo (oko 816. g.), s počastima ga pozivajući i lukavo poručujući: Pretstoji mi rat sa neprijateljima, i potrebno mi je da se pred odlazak u rat naoružam tvojim svetim molitvama, zato ne odreci da dođeš k nama, česni oče. – I prepodobni Teofan, iako prozre carevo lukavstvo, i teško bolestan, ipak pristade da ide, želeći da strada za pravu veru. A kad lađom stiže u Carigrad, ne odvedoše ga pred cara, jer se car stideo česnog lica njegovog i bojao se izobličenja od njega. No car posla k njemu ugledne ljude, da ga mnogim obećanjima pridobije za svoje zloverje. Preko njih car mu poručivaše: Ako pređeš na našu stranu, ja ću građevinama od kamena ukrasiti tvoj manastir, i svakim ga izobiljem obogatiti, i bićeš kod mene u većoj časti nego svi drugi, a tvojim bliskim srodnicima daću velike položaje. – A uz to beše poslao i ovakvu pretnju: Budeš li pak protivu nas, sam ćeš biti kriv za muke što će te snaći.
Svetitelj odgovori caru preko njegovih izaslanika: Meni ne treba ništa od bogatstava ovoga sveta. Jer kada u mladosti svojoj radi ljubavi Hristove ostavih sve što sam imao: zlato. srebro i ogromna imanja, zar ću ih u starosti svojoj zaželeti? Ne dao Bog! A o manastiru mom i o bližnjima mojim Bog promišlja više nego carevi i knezovi zemaljski. Zašto me car plaši pretnjom kao malo dete prutom? Neka spremi za mene svakojake muke, neka raspali oganj, i ja ću, iako, kao što vidite, ne mogu sam da idem, ipak skočiti u oganj za Pravoslavlje.
To i mnoge druge reči svetitelj smelo izreče carevim izaslanicima. Ovi odoše caru i izvestiše ga o tome. Car se začudi takvoj neustrašivoj smelosti svetiteljevoj, i naredi nekom jeretiku Jovanu sofistu, čoveku veštu razgovorima, lukavu i mađioničaru, da ide da se prepire s prepodobnim.[57] Ali i ovaj pred bogoglagoljivim ustima prepodobnog oca beše kao nem. I pobeđen, vrati se sa stidom onome koji ga je poslao. Tada car, sav ljut, naredi da prepodobnog Teofana zatvore u jednu mračnu i teskobnu kuću pored takozvane Elevteriske palate, i da se postavi straža. U tom teskobnom zatvoru prepodobni, star i bolestan, provede dve godine. Tu su mu svaki dan slali naročito zlobne jeretike, koji su pokušavali da ga pridobiju za ikonoborstvo čas laskama, čas pretnjama, zlostavljanjima i grdnjama. Jednom prilikom car posla k svetitelju naročito laskavu poruku, da potpiše izjavu o odbacivanju ikona. Svetitelj otpisa caru ovako:
Ti znaš, care, Onoga koji ti podari carstvo, Onoga kojim carevi caruju i tirani vladaju na zemlji. Ti znaš kako Bog, koji je neopisan, ipak izvoli da bude opisan, uzevši na sebe našu prirodu i postavši kao mi u svemu osim greha. I On tom prirodom, oboženom u Njemu, vaskrse mrtve, prosveti slepe, očisti gubave, i učini ostala čudesa Svoja redom. I tom istom prirodom On dobrovoljno primi smrt od zavidljivih Jevreja i, vaskrsnuvši u treći dan, sa slavom se uznese na nebo, i od Oca se nikada ne odvaja. O toj čovečanskoj prirodi u Hristu Bogu svedoči nam knjiga Evanđelje, koju mi česno primamo. A primajući česno knjigu Evanđelje, i verujući napisanom u njoj, mi verujemo čudesnim delima Hristovim, kao i samoga Hrista u toj knjizi poštujemo. I kada nas ne osuđuju što primamo tu knjigu Evanđelje, u kojoj su dela Hristova opisana rečima i slovima, zašto onda da nas osuđuju što primamo i poštujemo istoriju tih istih evanđelskih reči izobraženu ikonama? Pomoću ikona i varvari, koji nam zbog vere dolaze, lako upoznaju ceo Hristov život na zemlji međ ljudima i čudesna dela njegova. Vrlo mnogi nepismeni ljudi, gledajući očima na ikonama prestavljena čudesa Hristova i njegovo dobrovoljno stradanje, proslavljaju postradalog za nas Gospoda. A ti, odbacujući svete ikone, nisi li pozavideo njihovom spasenju? Koji to Sabor ikada objavi da je greh i skvrnavljenje svetinje – poštovati svete ikone? Eda li sam Hristos ne posla nerukotvorni lik svoj na ubrusu knezu edeskom Avgaru radi isceljenja? Eda li nam sveti apostol Luka ne ostavi bojama izrađenu ikonu Prečiste Bogorodice Djeve? A šta ćeš istaviti protiv predanja i učenja svetih Otaca? Jer sveti Vasilije Veliki, ispitivač neiskazanih tajni, kaže: Poštovanje, koje se ukazuje ikoni, prelazi na original. Slično kaže svojim zlatnim ustima i Jovan: Ja volim i od voska načinjenu svetu ikonu. Tako isto i Kiril, gusle Svetoga Duha, izjavljuje: Gledajući izobraženje stradanja Hristovog na ikoni, često nisam mogao bez suza proći pored te ikone, itd. Kada prvih šest Vaseljenskih Sabora, koji su bili pre Sedmog, ne zabraniše da se poštuju svete ikone, niti ih odbaciše, smatraš li ti da si mudriji od njih? Tvoje je, care, da ratuješ protiv inoplemenika. A crkvene dogmate i zakone treba da rasmatraju sveti Oci, a ne carevi.
Kada car pročita ovo pismo prepodobnoga, on prosto pobesne od jarosti, i odmah posla jednog surovog dvorjanina u Sigrijanski kraj, da razori i potpuno spali obitelj prepodobnog Teofana, a da sve učenike njegove nemilosrdno razjuri. A drugog, ne manje svirepog, posla k prepodobnome u onaj mračni zatvor kraj Elevteriske palate, u kome je dve godine držan. Ovaj skinu odeću sa svetog starca, čije telo beše izmoždeno od mnogih postova, trudova i druge bolesti. I bi ga nemilosrdno volovskim žilama po leđima i stomaku. I pošto mu udara trista batina, on ga ponovo baci u onaj zatvor, i ode. Sutradan, po naređenju carevom, dođe opet taj isti bezdušnik, izvede prepodobnomučenika iz zatvora, i bi ga po drugi put nemilosrdno kao i juče.
Zatim ga posla car na zatočenje na ostrvo Samotrak,[58] što prepodobni prozorljivim očima ranije predvide i reče tamničarima. Došavši tamo, prepodobni Teofan požive tamo još samo dvadeset i tri dana, i pređe iz zemaljskog zatočenja u nebesku otadžbinu, ukrašen vencem ispovedničkog stradanja. I njegovo česno telo bi sahranjeno tamo u drvenom sanduku. Prepodobni Teofan se upokoji 817. godine.
Bog proslavi svetog ugodnika svog ne samo u životu, nego i po prestavljenju njegovom, jer česnim moštima njegovim darova celebnu silu, i dobijahu isceljenje vrlo mnogi bolesnici, koji se doticahu česne rake njegove.
A kad zločestivi car Lav Jermenin bi ubijen (820. g.), rasejani učenici svetiteljevi opet se vratiše u Sigrijansku goru, obnoviše spaljeni manastir, prenesoše svete mošti prepodobnog Teofana oca svog sa ostrva Samotraka u svoju obitelj (u Megalo Agro = Velika Njiva), i česno ih u crkvi položiše. I od njih se događahu bezbrojna čudesa u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA DVOJESLOVA,
pape Rimskog

PAPA rimski[59] sveti Grigorije Dvojeslov ili Sabesednik, tako prozvan zbog divnih beseda svojih, bi rođen u samom Rimu oko 540. godine, od oca Gordijana i matere blažene Silvije, oboje visokog senatorskog roda, ugledni i bogati. No poreklo ovog svetog Grigorija bi česno, ne toliko zbog senatorskog korena, nego zbog bogougodnih i svetih ličnosti koje su se nalazile u tom rodu. Jer blaženi Feliks III, papa rimski, beše mu ded; a sveta Tarsila, koja je na samrti svojoj videla Gospoda Isusa gde joj dolazi, takođe i blažena Emilijana koja se s Tarsilijom udostoji večnog života nebeskog, behu mu tetke; a i majka njegova Silvija ubrojena je u Rimskoj crkvi među svete: Takav sveti rod još više ukrasi svojom svetošću blaženi Grigorije, koji još od mladosti naviknu na vrlinu i bogougađanje.
Grigorije je još iz detinjstva revnovao za knjigu, i postade izvrstan filosof i pametan čovek, pun znanja i razbora, zbog čega bi izabran za pretora.[60] Ali ne k svetovnom nego k duhovnom stremljahu mu i duša i srce, jer je želeo da bude monah. No pošto mu roditelji behu živi, on odlagaše monašenje za zgodnija vremena. Ali i u svetu živeći, on beše monah raspoloženjem i čistim u devstvenosti življenjem. A kad mu se zatim prestavi otac, on stade ogromno imanje upotrebljavati na davanje milostinje i zidanje svetih obitelji. Tako u Siciliji podiže šest manastira, i snabde ih svim potrebama. A u samom Rimu svoj dom pretvori u manastir u čast svetog apostola Andreja, koji se nalazio blizu crkve svetih mučenika Jovana i Pavla, kraj brežuljka zvanog Skvara. I u tom manastiru on pri postriženju svom sa kosom ostavi zlatotkanu svetovnu odeću i obuče se u kostretnu rizu monašku. I rukovođahu ga u monaškom životu iskusni starci, Ilarion i Maksimijan. Zatim, posle dosta vremena on postade i iguman te obitelji.
A blažena mati njegova Silvija obitavaše tada blizu vrata svetog apostola Pavla, u udovištvu svom služeći Gospodu postom i molitvom, dan i noć živeći na pragu doma Gospodnjeg. Hrana njena beše sirovo gradinsko zelje, koje i sinu svom blaženom Grigoriju svaki dan šiljaše. A prema ništima i ubogima beše veoma milostiva, i razdade im najzad svu svoju imovinu. Takođe i sin njen blaženi Grigorije beše toliko milostiv, da i poslednje što je imao nije štedeo, nego je odmah davao prosjaku. Jednom, kada je sedeo u keliji svojoj i po običaju svom pisao knjige, dođe mu jedan siromašak, – beše to Anđeo Gospodnji u obličju siromaha – i reče mu: Smiluj se na mene, slugo Boga višnjega! Ja sam moreplovac, ali pretrpeh brodolom na moru, i izgubih ne samo svoje što imađah nego i tuđe.
– Siromaholjubac i istiniti sluga Hristov, sveti Grigorije sažali se na ovoga čoveka, dozva svoga kelejnika i naredi mu da ovome čoveku da šest zlatnika. Siromašak ih uze i ode. No posle kratkog vremena tog istog dana opet dođe isti siromašak k blaženome, govoreći: Smiluj se na mene, slugo Božji, jer sam ja mnogo izgubio, a ti si mi malo dao. Blaženi opet dozva kelejnika i reče mu: Brate, idi i daj mu još šest zlatnika. Brat učini tako i siromašak onaj za jedan dan dobi od svetitelja dvanaest zlatnika, i ode. Ali posle kratkog vremena opet i po treći put dođe taj isti siromašak, vapijući k svetome: Sažali se na mene, oče, pa mi daj još od milostinje tvoje, jer veoma mnogo tuđeg blaga izgubih na moru. Blaženi Grigorije reče svome kelejniku: Idi, brate, te podaj ovome što ište još šest zlatnika. A brat odgovori: Veruj mi, česni oče, da u klijeti ne ostade nijedan zlatnik. Blaženi ga upita: Nemaš li nešto drugo da mu daš: odeću neku ili sasud? Brat odgovori: Drugog sasuda nemam osim jednog srebrnog tanjira, u kome ti velika gospođa mati tvoja posla raskvašeno sočivo. Reče mu ugodnik Božji Grigorije: Idi, brate, daj siromašku i taj tanjir, da ne bi otišao od nas žalostan, jer utehe traži u svojoj nevolji. Dobivši srebrni tanjir, ubogi ode veseo. I više ne dođe javno kao siromah da prosi milostinju, nego nevidljivo boravljaše pored blaženog Grigorija, čuvajući ga i pomažući mu u svemu. Jer Anđeo Gospodnji bi postavljen uz svetitelja sa silom čudesne blagodati, kojom se potom sveti Grigorije proslavi, jer se u njegovoj obitelji mnoga čudesa činjahu.
Posle nekoliko godina (oko 579. g.) episkop Rimski Pelagije II (578-590. g.) uze Grigorija iz manastira, rukopoloži ga za đakona i posla ga kao svoga apokrisara u Carigrad. Tamo on provede oko šest godina živeći u jednom tamošnjem manastiru. Tu on nauči i grčki jezik, i crkvene običaje. A potom se vrati u Rim.
Pošto papa rimski Pelagije umre, svi jednoglasno izabraše za papu svetog Grigorija, igumana manastira svetog Andreja. Ali on, izbegavajući tako visoko zvanje i poštovanje ljudsko, pobeže iz grada, i skrivaše se po pustim mestima. I svi se žitelji Rima dadoše na traženje željenog pastira Grigorija, i pošto ga ne nađoše, nastade velika žalost zbog toga. Tada stadoše prinositi Bogu usrdne molitve, da im otkrije gde se nalazi sluga njegov. I pojavi se ognjeni stub od zemlje do neba, koji svi videše, na onom mestu gde se sveti Grigorije skrivao u jednoj pustoj gori. I svima bi jasno da se taj nebeski stub odnosi na Grigorija, i odmah pohitaše tamo, i nađoše traženoga. O! sa kako neiskazanom radošću oni povedoše njega otuda, ma da on nije hteo. I bi sveti Grigorije postavljen za papu rimskog za carovanja Mavrikijeva.[61] I beše neiskazano njegovo milosrđe prema ništima i ubogima, siročadi i udovicama, i strancima. On podiže mnoge gostoprimnice i sirotišta ne samo u Rimu nego i po drugim mestima. U Jerusalim naročito posla avu Prova sa potrebnom količinom zlata, da tamo podigne gostoprimnicu. Na Sinajsku Goru je svake godine u toku svoga života slao velike priloge za izdržavanje monaha. Imao je spiskove svih siromaha i bolesnika u Rimu, i svaki dan ih je hranio. Mnogo puta je za trpezu svoju posađivao strance i siromahe, i sam im služio. Jednom naredi svome sakelariju da pozove na trpezu dvanaest stranaca, da obeduju s njim. I kad sedoše, sveti papa vide da ih je za trpezom trinaest. On dozva sakelarija i tiho mu reče: Ne rekoh li ti da pozoveš dvanaest. Zašto si mimo moju volju pozvao trinaest? Uplašen, sakelarije mu odgovori: Veruj mi, prečasni vladiko, nema više od dvanaest. – Jer trinaestog ne viđaše ni on ni iko drugi, samo papa. I za vreme obeda papa često pogledaše na trinaestoga koji je sedeo na dnu sofre, i vide kako se lice njegovo menja: čas je izgledao star i sed, čas opet mlad junoša. A kad ustadoše sa trpeze, sveti papa Grigorije otpusti sve, samo zadrža onog trinaestog. I uzevši ga za ruku, uvede ga u svoju sobu i reče mu: Zaklinjem te velikom silom Boga Svedržitelja, kaži mi ko si i kako se zoveš. A on mu odgovori: Zašto me pitaš za ime? Ono je čudno. Ali znaj, ja sam onaj siromašni moreplovac, koji dođe k tebi u manastir svetog Andreja, kada si ti u svojoj keliji sedeo i pisao. I ti mi dade dvanaest zlatnika i srebrni tanjir, na kome ti blažena mati tvoja Silvija beše poslala raskvašeno sočivo. I neka ti je ovo znano: od onog dana u koji mi ti to s ljubavlju i široka srca dade, Gospod te označi da postaneš episkop svete Crkve Njegove, za koju On proli krv Svoju, i naslednik svetih vrhovnih apostola Pegra i Pavla, čije i vrline podražavaš.
Blaženi Grigorije ga upita: Kako ti znaš, da me Gospod onda označi da postanem papa? On odgovori: Znam zato što sam Anđeo Gospoda Svedržitelja, jer me tada beše poslao Gospod k tebi da ispitam tvoje raspoloženje, da li ti iz čovekoljublja ili iz slavoljublja tvoriš milostinju. – Čuvši to, blaženi se prepade, jer dotle još ne beše video jasno anđela, i što mu se obraćao kao običnom čoveku. A Anđeo reče svetitelju: Ne boj se, jer me evo posla Gospod da celog života tvog budem s tobom i da molitve tvoje prinosim Bogu, da bi dobio sve što sa nadom išteš u Njega.
Tada sveti papa Grigorije pade licem na zemlju, i pokloni se Gospodu govoreći: Kada mi zbog malog, ništavnog dara siromahu, svemoćni Gospod uzvraća tolikim dobrima, da me i episkopom svete Crkve Svoje načini i Anđela mi Svog svetog dade da me čuva, kolikim li će tek dobrima uzvratiti onima koji žive po zapovestima Njegovim i tvore pravdu? – I Anđeo postade nevidljiv. A svetitelj uznese neiskazanu blagodarnost Gospodu svome. I stalno svim srcem činjaše dobro ljudima i tvoraše volju Božju.
Opet jednoga dana, služeći strance za trpezom, on htede, po smirenosti svojoj, da polije jednoga od njih da opere ruke. I dok se okrenu da uzme sud sa vodom, nestade onog koga je hteo da polije. I pošto ga brižno potraži, i ne nađe, čuđaše se veoma. Iduće noći javi mu se u snu Gospod, govoreći: Drugih dana gostio si udove moje koje sačinjavaju siromasi, a juče si mene sama primio.
O velikoj smirenosti svetog Grigorija svedoči i sveti Sofronije, patrijarh Jerusalimski, u svojoj knjizi Limonaru. On tamo piše: Jednom prilikom posetismo avu Jovana Persijanca. I on nam ispriča o velikom i blaženom Grigoriju, papi Rimskom, govoreći: Jednom zaželeh da se poklonim grobovima svetih vrhovnih apostola Petra i Pavla, i odoh u Rim. Nalazeći se u sredini grada, ja čuh gde se pronese glas u narodu da će papa proći tuda. I ja ostadoh čekajući da ga vidim. I kad on naiće pored mene, ja htedoh da mu se poklonim. No on, braćo, Bog mi je svedok, pre mene pade na zemlju i pokloni mi se, i ne ustade sa zemlje dok ne vide da sam ja prvo ustao. I pošto me veoma srdačno zagrli, dade mi tri zlatnika, i naredi da mi se da sve što mi je potrebno. A ja proslavih Boga koji mu dade toliku smirenost i ljubav i milosrđe prema svima.
No ne treba prećutati strašno čudo sa prečistim Tajnama Hristovim, koje se dogodi na molitve ovog velikog arhijereja Božjeg. A to bi na ovaj način: Neka ugledna žena u Rimu donese prosfore za svetu liturgiju. I sam papa presveti Grigorije služaše božanstvenu službu. I kada davaše narodu božanstveno Pričešće, pristupi i ta žena da se pričesti svetim Tajnama. No čuvši gde svjatjejši papa govori: „Životvorno telo Gospoda našeg Isusa Hrista daje se…“, ona se nasmeja. Papa povuče svoju ruku i upita je, što se smeje. Ona odgovori: Čudi me, vladiko, da hleb koji sam svojim rukama od brašna umesila i ispekla, ti nazivaš telom Hristovim. – Svetitelj, videći njeno neverje, pomoli se Bogu, i odmah se izgled hleba izmeni u izgled pravog tela čovečjeg, i žena gledaše krvavo meso ljudsko. I ne samo ta žena, nego i svi prisutni u crkvi ljudi videše to čudo. I slavljahu Hrista Boga, utvrđeni u veri, da je u Prečistim Tajnama pod vidom hleba – istinito telo Hristovo, i pod vidom vina – istinita krv Hristova. I kad se svetitelj ponovo pomoli Bogu, pretvori se izgled tela čovečjeg u izgled hleba. I pričesti se žena sa strahom i čvrstom verom, primivši hleb kao telo Hristovo, a vino kao krv Hristovu.
Ovo veliko svetilo sveta, svjatjejši Grigorije, ukrasi Crkvu Hristovu ne samo ravnoangelnim žitijem i divnim čudesima, nego i mnogim knjigama vrlo potrebnim pravoslavnoj veri. A kada je pisao, tada je Duh Sveti u obliku goluba leteo nad njim. To je mnogo puta video njegov arhiđakon Petar, čovek vrlinast, sa kojim je sveti Grigorije vodio razgovore, koji sačinjavaju četiri knjige, veoma korisne i poučne; u njima su kratka žitija svetih koji su u Italiji bogougodno poživeli.[62]
Pošto je sveti Grigorije pasao Crkvu Božju trinaest godina, šest meseci i deset dana, prestavi se Gospodu 604. godine.

SPOMEN SVETIH
DEVET MUČENIKA

OVI sveti mučenici postradali za Hrista u ognju.

SPOMEN SVETOG PRAVEDNOG
FINESA

UNUK starozavetnog prosveštenika Arona; bio sveštenik, pa zatim prvosveštenik. Pravedan i pravdoljubiv, izbegavao zlo a postupao po zakonu Božijem, i time odvratio gnev Božji od sinova Izrailjevih, a sebi stekao od Boga, nasledno sveštenstvo (4. Mojs. 25, 1-18).


NAPOMENE:
[1]Prevod izvršen prema grčkom tekstu „Žitija sv. Simeona Novog Bogoslova“ od Nikite Stitata: Vie de Symeon Le Nouveau Theologien (949-1022) par Nicetas Stethatos. Texte grec inedit publie avec Introduction et notes critiques par le p. Irenee Hausherr S. I. et traduction francaise en collaboration avec le Gabriel Horn S. I. Orientalia Christiana, vol. XII, No 45. do Iulio et Septembri 1928, Roma 1928.
[2]Sveti Mavrikije carovao od 582. do 602. god.
[3]Sveti Sergije II patrijarhovao u Carigradu od 999. do 1019. g.
[4]Sr. Psal. 123, 2.
[5]Sr. 2. Kor. 12, 1.
[6]1. Sol. 4, 17; 1. Kor. 15, 51.
[7]Sr. 2. Petr. 1, 4
[8]Tojest pomoću podvižničkog evanđelskog života u svetim tajnama i svetim vrlinama, koji čoveka načini istinskim filosofom, istinskim mudracem, te zna božanski smisao sveta, čoveka i svekolike tvorevine Božje.
[9]Sr. 2. Tm. 2, 5.
[10]Slovo II o Ikonama (R. Gr. t. 94, so1. 1296. AV)
[11]Stefan je grčka reč i znači: venac; kruna.
[12]Sr. 2. Mojs. 31, 18
[13]Sr. Mt. 5, 3-12; Lk. 6, 20-23; 1. Kor. 4, 9-13
[14]Deisis je grčka reč i znači moljenje. Tako se naziva ikona, na kojoj su izobraženi Presveta Bogomajka i Sveti Preteča gde se mole Spasitelju, koji se nalazi u sredini.
[15]Upokojio se 1022. godine.
[16]Hitonić (=χιτωνίσκος) – u staro vreme kratka bela, vunena ili lanena haljina bez rukava, koja se nosila na golom telu (kao mi košulju) i prepasivala pojasom. Preko nje bi se obično ogrnula kabanica, ili druge dugačke haljine
[17]Sr. Jn. 21, 25.
[18]Sr. Kol. 2, 9; 1, 28; Ef. 4, 13.
[19]Deo drugi, Logos, 14, str. 24 (vidi primedbu na kraju ovog teksta)
[20]Deo prvi, Logos 78, str. 429
[21]Deo prvi, Κεφαλ, πρακτ, και θεολ. 120; str. 544
[22]Deo drugi, Logos 14; str. 245
[23]Deo prvi, Log. 1, 2; str. 265
[24]Tamo, Log. 61; str. 322
[25]Tamo, Log. 18, 3; str. 106
[26]Κεφαλ. 94; otr. 540. g
[27]Tamo, 95; str. 540
[28]Deo prvi, Log. 62; str. 325-326
[29]KvsraH. 162; str. 550
[30]tamo, 163. i 164; str. 550-551
[31]Mt. 25, 21. 23
[32]Deo prvi, Log. 92, str. 224-226
[33]Εξω άπό την προαίρεσίν σον = sem slobodne volje.
[34]Deo prvi, Log. 91; str. 520-522
[35]Deo drugi, Log. 46; str. 70. i 71
[36]tamo, Log. 38; str. 52. 54
[37]Deo prvi, Log. 4; str. 43
[38]tamo, Log. 88; str. 504
[39]Το γάρ καλόν ούκ έστι καλόν, όταν μή καλώς γίνεται.
[40]tamo, Log. 88; str. 504
[41]1. Kor. 2, 16
[42]Deo drugi, Log. 12; str. 21
[43]tamo, Log. 6; str. 13
[44]Divin. amor. liber, cap. XV; Migne, P. gr. t. 120, col. 532. BC. Prevod izvršen sa grčkog – novogrčkog, izdanje dela Svetog Simeona Novog Bogoslova, godine 1886 (preizdano zatim više puta u Atini): Τοῦ όσίου και θεοφόρου πατρός ήμων ΣΥΜΕΩΝ ΝΕΟΥ ΘΕΟΛΟΓΟΥ, ΤΑ ΕΥΡΙΣΚΟΜΕΝΑ, διηρηρένα εις δύω, μεταφρασοέντα εις την κοινήν διάλεκτον παρά του κυρίου Διονυσίου Ζαγοραίου, εν Σύρψ, 1886
[45]Sv. Metodije, patrijarh Carigradski (843-847. g.) i ispovednik u borbi protiv ikonoborstva; praznuje se 14. juna. Ovo njime napisano Žitije prepodobnog Teofana (koje ovde dajemo u nešto skraćenom vidu), izdano je od D. Spiridonova u „Eklisiastikos Faros“, 12 (1913), u Aleksandriji, a zatim od V. Latiševa: Mefodiя Patriarha Konstantinopolьskago, Žitie prep. Feofana Ispovednika, u Petrogradu 1918. g. – – Pohvalu prepodobnom Teofanu napisao je i sv. Teodor Studit (+1826. g.), koji je imao i ličnu prepisku sa njim
[46]Teofan, na grčkom: Θεοφάνης; znači: Bogojavljeni, ili onaj kroz koga se Bog javlja
[47]Prepodobni Teofan se rodio oko 760. godine. Po nekima, on se rodio ne u Carigradu, nego na jednom od ostrva Egejskog mora (najverovatnije na Mitileni = Lezvosu)
[48]Car Lav Isavrjanin (717-741. god.) bio prvi ikonoborac; car Konstantin Kopronim (741-775. god.) silno podržavao ikonoboračku jeres. Isavrija, odakle su poreklom bili i car Lav i otac Teofanov Isak bila je neznatna pokrajina u Maloj Aziji, graničila se Likaonijom i Likinijom
[49]Car Lav IV, prozvan Hazar, carovao je od 775. do 780. god.; bio takođe ikonoborac
[50]Kizička oblast, sa glavnim gradom Kizikom, nalazi se u severozapadnom delu Male Azije, na južnoj obali Mramornog mora.
[51]Sigrijanska pokrajina je deo Male Azije, koji se pruža od Mramornog Mora između reka: Rindaka i Ezepa.
[52]Carica Irina vladala (sa svojim sinom Konstantinom VI) od 780. do 802. godine. Ona održa sv. Sedmi Vaseljenski Sabor (787. g.) koji osudi ikonoboračku jeres.
[53]Od ovog prepodobnog Teofana ostala je ona čuvena hronika. „Hronografija“ koja opisuje istoriju od Dioklecijana do 813. god.
[54]Car Lav Jermenin carovao od 813. do 820. godine.
[55]Sveti Nikifor patrijarhovao u Carigradu od 806. do 815. godine; skončao u zatočenju 828. godine: spomen njegov praznuje se 13. marta i 2. juna
[56]Prep. Teodor Studit, ispovednik, spomenuti nastojatelj Studijskog manastira u Carigradu (upokojio se 826. g.); praznuje se 11. novembra
[57]To je bio potonji jeretički (ikonoborački) patrijarh Jovan VII Gramatik (832-843. g.)
[58]Samotrak- ostvro u Jegejskom Moru, na pet i po milja od Trakijske obale.
[59]Titula „papa“ (grčki παππας; = otac) upotrebljavala se do kraja petoga veka kao počasni naziv za episkope uopšte; od kraja petoga veka ona se, uglavnome, odnosi na rimskog i aleksandrijskog episkopa.
[60]Pretor (latinski praetor) se kod Rimljana nazivao činovnik, kome je poveravana najviša sudska vlast.
[61]Car Mavrikije carovao od 582. do 602. godine. Sveti Grigorije je postao episkop Rimski 590. godine u ostao do svoje smrti, 604. godine.
[62]Za ime sv. Grigorija Dvojeslova vezuje se i Liturgija Preosvećenih Darova, ali je poznato da je ta Sv. Liturgija mnogo starija od njegovog vremena; moguće je jedino to da je sv. Grigorije, vrativši se iz Carigrada, uveo ovu Liturgiju u rimsko bogosluženje.

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *