NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA MART

ŽITIJA SVETIH ZA MART

 

ŽITIJA SVETIH
 
9. MART
 
STRADANJE SVETIH
ČETRDESET VELIKOMUČENIKA
u Sevastiji
 
ZA carovanja nečestivog Likinija[1] beše veliko gonjenje na hrišćane. I sve hrišćane primoravahu da prinose žrtve idolima. Tada u gradu Sevastiji jermenskoj[2] beše sa vojskom vojvoda Agrikolaj, zao i svirep čovek, revnostan u služenju idolima. A u to vreme bi naređeno i hrišćanima koji se nalažahu u vojsci, da prinesu žrtve demonima. I behu u Agrikolajevom puku četrdeset vojnika iz Kapadokijskog kraja[3], svi u istom činu, vrlo pobožni hrišćani, u bitkama veoma hrabri i nepobedivi junaci. Meću njima behu vični Svetome Pismu ova trojica: Kirion, Kandid i Domn. Kada vojvoda saznade da su ova trojica i njihova družina hrišćani, stade ih primoravati na idolopoklonstvo. I govoraše im vojvoda ovako: Kao što ste u bitkama bili jednodušni i jednomisleni, i hrabrost svoju pokazivali, tako se i sada jednodušno i jednomisleno pokorite carskom naređenju i dobrovoljno prinesite žrtvu bogovima, da vas ne bih silom primoravao na to. Sveti vojnici odgovoriše na to mučitelju: Kada smo za zemaljskog cara u bitkama pobeđivali neprijatelje, čega si ti sam svedok, bedniče, utoliko ćemo se više boriti za Besmrtnog Cara, i savladati i pobediti tvoje nevaljalstvo i lukavstvo.
Vojvoda Agrikolaj reče: Predstoji vam jedno od dvoga: ili ćete bogovima prineti žrtve, i dobiti velika odlikovanja, ili ćete, ako se ne pokorite, biti lišeni časti i vojničkog zvanja. Razmislite dakle, i izaberite što smatrate da vam je korisnije. Sveti vojnici odgovoriše: O onome što je nama na korist Gospod se stara. Vojvoda reče: Ne govorite mnogo, nego, odbacivši laž, spremite se da sutra prinesete žrtve bogovima.
Rekavši to, Agrikolaj naredi da ih odvedu u tamnicu. Ušavši u tamnicu, sveti prekloniše kolena svoja na molitvu, i govorahu k Bogu: Izbavi nas, Gospode, od iskušenja i od sablazni bezakonika. A kad se smrče, oni stadoše pojati psalam: Koji živi u zaklonu Višnjega, nastaniće se u senici Boga nebesnoga, – i tako ceo psalam do kraja (Ps. 90, 1-16). A posle pojanja psalma moljahu se; i opet posle molitve pojahu. I tako provedoše bez spavanja do ponoći. Pri pojanju, stihove je počinjao sveti Kirion, a sveti Kandid i Domn sa ostalima ponavljali su to isto pojući posle njega. I kad bi ponoć, javi im se Gospod, govoreći: Dobar je početak vaše namere, no koji pretrpi do kraja spašće se (Mt. 10, 22). Ovaj glas Gospodnji svi čuše, i uplašiše se; a ujedno se i obradovaše, i ne spavaše do izjutra.
A vojvoda Agrikolaj, sazvavši svoje prijatelje i savetnike, naredi da se preda nj dovedu iz tamnice sveti četrdeset vojnika, i on im se obrati ovim rečima: Što vam reknem, reći ću vam samu istinu, bez laskanja i lukavstva: Koliko god vojnika naš car ima, niko vam ni po čemu nije ravan: ni po mudrosti, ni po snazi, ni po lepoti; niti ikoga tako volim kao vas. Zato nemojte moju ljubav pretvoriti u mržnju, jer je u vašim rukama: steći ili moju ljubav ili moju mržnju. Odgovori sveti Kandid: Sa tvojom naravi podudara se tvoje ime, Agrikolaje, jer si svirep varalica[4]. Vojvoda reče: Ne rekoh li vam da je u vašoj vlasti, da u meni izazovete prema vama ili ljubav ili mržnju? Na to sveti Kandid odgovori: Pošto je, kao što sam kažeš, to u našoj vlasti, onda te mi izazivamo na mržnju prema nama, jer i mi tebe mrzimo, a u Boga našeg milost i ljubav ištemo. Ti pak, svirepi i bezdušni čoveče i neprijatelju Boga našeg, nemoj nas voleti, pošto si bezakonik i pakosnik i tamom zablude obuzet, zversku narav svoju saglašujući sa svirepim imenom svojim.
Ove reči svetoga razgneviše vojvodu i on, škrgućući zubima kao lav, naredi da svete okuju i u tamnicu vrgnu. A sveti Kirion mu reče: Ti nemaš od cara ovlašćenje da nas mučiš, već samo da nas ispitaš. – Vojvoda se trže od ovih reči, i naredi da ih ne okivaju i ne zlostavljaju, nego da ih slobodne vode u tamnicu. A stražaru tamničkom naredi da ih budno čuva, jer očekivaše dolazak kneza Lisija.
Boraveći u tamnici, sveti se dan i noć učahu od svetog Kiriona, jer on im govoraše: Braćo, po Božjem promislu bi da se mi sprijateljimo za vreme privremenog i sujetnog vojnikovanja. Zato se postarajmo da se nikad ne rastanemo; nego kao što jednodušno i jednomisleno živesmo, tako zajednički da i mučenje podnesemo; i kao što smrtnome caru besmo po volji, potrudimo se da i Besmrtnom Caru, Hristu Bogu, tako mili budemo.
Pošto sveti provedoše sedam dana u tamnici, stiže u te krajeve knez Lisije, i dođe u grad Sevastiju. I osmoga dana, zasedavajući na sudu zajedno sa vojvodom Agrikolajem, knez Lisije naredi da se svetih četrdeset vojnika dovedu na istjazanje. I kada sveti iđahu na nepravedni sud, blaženi Kirion bodraše družinu svoju ovako: Braćo, ne bojmo se! Eda li nam Bog ne pomagaše u bitkama, kada ga prizivasmo i neprijatelje pobeđivasmo? Setite se kada ono besmo u velikom okršaju i svi se pukovi naši dadoše u bekstvo, a samo nas četrdesetorica ostadosmo usred neprijatelja, i mi se pomolismo Bogu sa suzama, i Njegovom pomoću jedne pobismo a druge ranjene u bekstvo naterasmo; i usred tolikih neprijatelja i u tako strašnoj bitci nijedan od nas ne bi ranjen! A sada su trojica ustali na nas: Satana, knez Lisije i vojvoda Agrikolaj. Ustvari, protiv nas vojuje samo jedan: nevidljivi neprijatelj. I zar će jedan pobediti četrdesetoricu? Ne dao Bog! I sada treba da uradimo ono što smo svagda radili: da toplom molitvom pribegnemo Bogu. Kada nas On pomaže, ne mogu nam ništa ni okovi, ni muke. Nismo li se uvek, idući u rat, držali pravila da pevamo ovaj psalam. Bože! imenom svojim spasi me, i krepošću svojom odbrani me na sudu! Bože, usliši molitvu moju, čuj reči usta mojih? (Ps. 53, 3-4). Hajde da to isto i sada učinimo, i uslišiće nas Bog, i pomoći će nam. – I pojahu sveti ovaj psalam, dok ne behu dovedeni pred sud.
Ceo se grad beše slegao na ovaj prizor. I kada sveti vojnici stadoše pred Lisijem i Agrikolajem, knez Lisije pogleda na njih i reče: Držim da ovi junaci žele veće činove. – I obraćajući se svetima, reče im: I velike položaje i najveće darove dobićete od mene, samo se pokorite carskim zakonima i prinesite bogovima žrtve. Daje vam se da slobodno izaberete: ili da se poklonite bogovima, i dobijete velike darove i počasti; ili ako to odbijete, da budete lišeni vojničkih činova, i stavljeni na muke.
Odgovori sveti Kandid: Ne samo čast vojničku nego i tela naša uzmi od nas, jer nam ništa nije draže i česnije od Hrista Boga našeg. – Tada naredi knez da svete biju kamenjem po ustima. A sveti Kandid reče: O kneže tame i učitelju svakog bezakonja! Pokušaj to da učiniš, pa ćeš videti odmazdu. – Vojvoda škrgutnu zubima i reče slugama: o pogane sluge, zašto odmah ne činite što vam se naređuje? No kada sluge bacahu kamenje na svetitelje, kamenje se vraćaše i padaše na njih same, te ih ljuto izudara. A sveti mučenici videći to, jačahu u Gospodu, i behu neustrašivi. Knez se razjari, dohvati kamen, i baci ga na jednog od svetih, no taj kamen pade vojvodi na lice, i zube mu polomi.
Tada sveti Kirion reče: Neprijatelji naši koji vojuju na nas iznemogoše i popadaše; zaista će mač njihov zariti se u srca njihova, i lukovi njihovi polomiti se (Ps. 36, 15). Vojvoda reče: Tako mi bogova, magije njihove nadvladaše! A sveti Domn na to reče: Tako mi Hrista, Bog nadvlada! Jer bestidna lica vaša, koja govore laž na Sina njegovog, On posrami. Nije li te stid, bezumniče, i đavole prepuni tame preispodnje, neprijatelju svake istine, sejaču sablazni? Ti si đavolova glava, Agrikolaje, a knez je rep jarosti, oba ste pak sluge Satanine. Ako se pri ovom prvom pokušaju da nas stavite na muke niste uverili da je s nama sila Božja, onda nas stavite na druge muke.
Tada sluge mučiteljeve rekoše svetima: O izbezumljeni neprijatelji bogova naših, i tuđi milosti njihove, zašto im ne prinesete žrtve? Sveti Kirion odgovori: Mi počitujemo jednoga Boga, i Isusa Hrista Sina Njegovog, i Svetoga Duha, i staramo se da tečenje podviga našeg smelo dovršimo, da bismo, pobedivši vašu zabludu, dobili vence besmrtnog života.
Uto knez naredi da ih opet odvedu u tamnicu, da on razmisli šta će raditi s njima. A sveti, zatvoreni u tamnici stadoše pojati: K Tebi, koji živiš na nebesima, podigosmo oči svoje. Kao što su oči slugu uprte u ruku gospodara njihovih, gle, tako su oči naše u Gospoda Boga našeg, dok se smiluje na nas (Ps. 123, 1-2). A po molitvi u dvanaest sati noći bi k njima glas javivšeg se Gospoda, koji govoraše: Koji veruje u mene, ako i umre, živeće. Budite hrabri, i ne bojte se kratkotrajnih muka, jer će brzo proći. Potrpite malo, postradajte zakonito, da biste vence dobili!
Okrepljeni takvom utehom od Gospoda Hrista, sveti provedoše tu noć veseleći se duhom. A kad svanu, opet ih iz tamnice odvedoše pred mučitelje. I sveti rekoše tim bezbožnim sudijama: Što god hoćete radite s nama! Mi smo hrišćani, i nikada se nećemo pokloniti idolima! – Kada sveti to govorahu, viđen bi đavo gde stoji pored Agrikolaja, držeći u desnoj ruci mač a u levoj zmiju, i govoreći na uvo Agrikolaju: Moj si, bori se!
Tada vojvoda i knez narediše, te sve svete mučenike vezaše, do jezera odvukoše, i u jezero baciše. Jer kraj grada Sevastije ima jezero sa mnogo vode. A to beše zimnje doba; mraz beše strašan i silan vetar, a mučenici goli usred jezera; dan je već naginjao k večeru. I postavljena bi vojnička straža unaokolo, da nijedan od mučenika ne izađe. Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo ukraj jezera, na dogled zamrznutim stradalcima, ne bi li kako prelastili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske. Oko šest sati uveče steže još jači mraz, voda se već beše zaledila okolo tela svetih mučenika, i ona se već stadoše raspadati od ljutog mraza. I jedan od njih, ne mogavši da trpi, odvoji se od njih i pođe ka kupatilu. No čim kroči preko praga, i tek što oseti toplotu, odmah se istopi i pade mrtav. A kad sveti videše ovoga begunca, jednoglasno zavapiše k Bogu: Eda li se na reke gneviš, Gospode? Eda li se na reke raspali gnev tvoj? Ili na more jarost tvoja? (Avak. 3, 8). Jer onaj što otpade od nas, kao voda se proli, i rasuše se sve kosti njegove. No mi nećemo otstupiti od Tebe, oživi nas, i ime tvoje prizivaćemo (Ps. 79, 19). Tebe slavi sva tvar, zmije i svi bezdani, oganj, grad, sneg, led, i oluja. Ti hodiš po moru kao po suvu, i besne talase umiruješ pokretom ruke. Ti si i sada taj isti, Gospode! Ti si uslišio molbe Jakova, koji je bežao od pretnje brata Isava: Ti si pomogao Josifu, i od napasti ga izbavio; Ti si uslišio Mojsija koji učini znake i čudesa u Egiptu protivu Faraona i njegovih ljudi, i razdeli more, i izvede ljude Tvoje u pustinju; Ti si uslišio svete Apostole Tvoje; – usliši i nas Gospode, da nas ne potopi bura, niti proguta dubina, jer osirotesmo veoma! Pomozi nam, Bože Spasitelju naš, jer smo u dubokoj vodi, i noge se naše okvasiše krvlju našom. Olakšaj nam breme, i ukroti ljuti mraz, Gospode Bože naš! Jer se u Tebe uzdamo: da se ne posramimo! I neka razumeju svi, da smo se spasli zato što smo Tebe prizivali!
I noću u devet sati obasja ih s neba svetlost kao sunce, topla kao letnja žega u vreme žetve, i rasturi mraz, rastopi led, i zagreja vodu. A vojnici stražari; ophrvani snom, spavahu; samo ne spavaše tamnički stražar, koji takođe beše s njima na straži. Čuvši svete gde se mole Bogu, on razmišljaše o tome kako su oni jošte živi na tolikom mrazu, a onaj begunac se u kupatilu odmah od toplote rastopi kao vosak. I pogledavši put njih, on vide svetlost gde ih obasjava, i podigavši oči gore da vidi otkuda im dolazi ta svetlost, on ugleda kako se trideset i devet presjajnih venaca spuštaju s neba na glave svetih mučenika. I razmišljaše o tome, zašto su samo trideset devet venaca, kada je četrdeset stradalnika. I doseti se da je od lika svetih otpao onaj begunac, i da je zato jedan venac manje. On onda razbudi stražare, skinu sa sebe odelo, i go na oči svih stražara skoči u jezero, gromko vičući i govoreći: I ja sam hrišćanin! I stavši među svete mučenike, reče: Gospode Bože, u Tebe verujem, u koga i ovi veruju, uvrsti me među njih, i udostoji me da sa ovim slugama tvojim stradam za Tebe, da bih, iskušan, obreo se dostojan Tebe!
I zauzze tamnički stražar mesto izdajnika, i opet svetih mučenika na broju bi četrdeset. A tamničkom stražaru beše ime Aglaj. Videći tako popunjen broj svetih mučenika, đavo se oseti pobeđen i posramljen, pretvori se u obličje čoveka, i kukajući vikaše da svi čuju: Teško meni, pobediše me ovi junaci, i sada sam svima na potsmeh i porugu! Nisam imao jednodušne sluge, da bih ostao nepobeđen. Šta mi sad ostaje? Jedino ovo: da srca knezova mojih navedem da spale tela svetih, i pobacaju ih u reku, kako im mošti ne bi ostale.
A sveti Kirion uzviknu, govoreći Koji je Bog tako velik kao Bog naš? Ti si Bog koji čini čudesa (Ps. 76, 5). Jer one koji behu protiv nas, Ti si ostavio iza nas, Gospode, i popunio si četvrtu deseticu, i posramio Satanu. – I stadoše svi pojati psalam: Spasi me, Gospode, jer nesta svetih! (Ps. 11, 1).
A kada se razdani, nečestivi mučitelji dođoše na jezero, i ugledavši svete mučenike žive u vodi, ne premrzle od zime i mraza, čuđahu se. I pripisivahu to mađijama. A opipaše i vodu u jezeru, i videše da je topla. No naročito se začudiše kada ugledaše tamničkog stražara gde u vodi stoji među mučenicima. I upitaše vojnike za njega: Sa kog razloga on to učini? Vojnici odgovoriše: Mi smo spavali dubokim snom, a on svu noć nije spavao, i odjednom nas razbudi, i Mi videsmo veliku svetlost kako obasjava mučenike u vodi. Tada on odmah skide sa sebe odelo i baci, pa skoči u jezero i ode k njima vičući i govoreći: I ja sam hrišćanin!
To silno razjari mučitelje, i narediše da ih sve vezane izvuku na obalu. I donesoše odluku, da ih odvedu na mučilište, i tamo im maljevima prebiju goleni. A kada se ovo strašno mučenje vršaše, dogodi se ovo: pobožna majka jednog od stradajućih svetih mučenika, kome beše ime Meliton i beše najmlađi, stajaše tamo i savetnim rečima sokoljaše svete mučenike da junački istraju. No naročito se bojaše za svoga sina, da se kao mlad ne uplaši muka i ne klone. I jednako ga gledaše, i pružajući ruke k njemu hrabraše ga i savetovaše govoreći: Ne boj se, čedo! Gle, Hristos pred tobom stoji i pomaže ti! – A sveti mučenici, premlaćeni i već duše svoje predajući Gospodu, govorahu: Duša se naša kao ptica izbavi iz zamke lovačke; zamka se raskide, i mi se izbavismo. Pomoć je naša u imenu Gospoda koji je stvorio nebo i zemlju (Ps. 123, 7). I pošto svi rekoše amin, predodoše svoje svete duše Bogu. Samo sveti Meliton, koga majka savetovaše, još disaše.
Tada mučitelji narediše slugama da tela svetih potovare na kola i odvezu da spale, a mladoga Melitona ostaviše misleći da će još živeti. Ali majka, videvši da samo njenog sina ostaviše, odbaci žensku slabost i, dobivši mušku snagu, uze sina na svoja leđa, i smelo iđaše za kolima. Nošen svojom majkom, mučenik radujući se ispusti duh svoj. Tada majka sustiže kola, i mrtvo telo sina svog metnu na tela svetih. I kada ih dovezoše na mesto spaljenja, blizu reke, vojnici napraviše ogromnu lomaču, metnuše na nju tela mučenika, i zapališe. Pošto tela izgoreše, i samo kosti ostadoše, mučitelji rekoše između sebe: Ako ove kosti tako ostavimo, uzeće ih hrišćani, pa će ih razdeliti i ceo svet njima snabdeti. Stoga da ih bacimo u reku, da ni traga ne ostane od njih.
I baciše u reku ostatke svetih moštiju, da bi potpuno uništili sećanje na mučenike. No Gospod koji čuva sve kosti svojih ugodnika, ne dopusti da ni najmanja čestica propadne u vodi, nego ih sve sačuva čitave. Jer trećega dana javiše se sveti mučenici mesnom episkopu, blaženom Petru, govoreći: Doći noću i izvadi nas iz reke. – Izađe episkop po tamnoj noći sa klirom svojim na obalu reke. I gle, kosti svetih zasijaše u vodi kao zvezde. I svaka, i najmanja kost, ispliva na površinu i svetljaše se kao sveća. Pokupiše ih sve i česno sahraniše.
Tako stradalnici za Hrista, uvenčani od Njega, sijaju u svetu kao svetila: Bogu verovaše, Hrista ispovediše, Duha Svetog se ne odrekoše, i biše proslavljeni od svete životvorne Trojice, ostavivši spomen svoga života na spasenje svima koji veruju u Oca i Sina i Svetoga Auha. A imena ovih svetih Četrdeset Mučenika su ova: Kirion, Kandid, Domn, Isihije, Iraklije, Smaragd, Evnoik, Valent, Vivijan, Klaudije, Prisk, Teodul, Evtihije, Jovan, Ksantije, Ilijan, Sisinije, Agije, Aecije, Flavije, Akakije, Ekdit, Lisimah, Aleksandar, Ilija, Gorgonije, Teofil, Dometijan, Gaj, Leontije, Atanasije, Kiril, Sakerdon, Nikolaj, Valerije, Filoktimon, Severijan, Hudion, Meliton,
Sveti Četrdeset Mučenika počeše biti mučeni za Hrista dvadeset i šestog februara, a duše svoje predadoše Gospodu devetog marta 320 godine, za vladavine Likinija, dok nad svima caruje Gospod naš Isus Hristos, kome slava, čast i poklonjenje sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.[5]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
URPASIJANA
 
KADA se bezbožni Maksimijan[6] zacari 286 godine, on, plameni zaštitnik idola, počini silna nasilja u celoj okolini Nikomidije.[7] A njegov gnev protiv hrišćana njegovi jednomišljenici i satrpeznici neznabošci raspiriše u veliki požar. Stoga on sazva sve senatore i velmože carstva svog, i objavi im ovo: Koji je od vas pao u zlu veru hrišćansku, i neće da se vrati milostivim bogovima našim, i da ih umilostivi pokajanjem, taj neka skine sa sebe znak dostojanstva, pojas, koji nosi, i neka se ukloni iz carske palate i iz ovog grada, pošto ovaj grad od starina služi velikim bogovima, a ne nekom raspetom bogu.
Tada strah i trepet spopade sve koji verovahu u Hrista. Tada je čovek mogao videti kako se vera u Hrista i pobožnost kušaju i probaju kao zlato u ognju. Jer neki hrišćani pobegoše i sakriše se, a neki predadoše sebe na muke. Oni koji imađahu čistu i pravu ljubav k Bogu, prezirući tela svoja i ismevajući tiranina, baciše pojase pred njega i odoše. Tada dakle i ovaj Urpasijan, čovek velikog uma i čelične duše, stupi pred cara i ceo senat, baci plašt svoj i pojas, i reče: Care, pošto danas vojnikujem nebeskom i besmrtnom Caru, Gospodu mom Isusu Hristu, uzmi pojas i čast i slavu, jer je sve to prolazno i ništa ne koristi.
Iznenađen ovim Urpasijanovim rečima, Maksimijan se prosto izgubi, i dugo ćutaše kao zaliven. Zatim protrlja oči, krvnički pogleda mučenika, i vičući kao divlja zver naredi prisutnima: Vešajte ovog bogohulnika, i telo mu žilama iskidajte!
I odmah pristupiše tome. Dugo i dugo biše žilama hrabrog borca Hristovog, koji se, očiju uprtih u nebo, moljaše, ne žaleći se ni najmanje. Zatim ga skidoše sa mučilišne sprave. Onda tiranin reče slugama: Bacite ga u mračnu tamnicu, i tamo ga mučite dok ne smislim kakvom ću ga smrću umoriti. – Obrevši se u tamnici, mučenik se radovaše i veseljaše, i uznošaše molitve Gospodu.
A bezbožni car izmisli naročito oruđe za mučenje: odelo od gvožđa. Zatim naredi te izvedoše svetoga iz tamnice, obukoše ga u odelo od gvožđa, i obesiše za ruke. Tada naredi mučitelj da mnogim buktinjama pale svetitelja nemilosrdno. I junak Hristov bi toliko paljen buktinjama, da mu se telo topljaše kao vosak i padaše na zemlju, gde se mešaše sa prašinom i postajaše kaša. Tako topljen, mučenik se Hristov moljaše, i ispuni vazduh divnim mirisima, i on kao svetla zvezda uziđe ka Gospodu, da primi venac pobede. I neki hrišćani biše udostojeni da ga vide kako u neiskazanom sjaju uzlazi na nebo.[8] A bezbožni i bedni Maksimijan, sav besan, naredi da se marljivo pokupi sve što od tela svetiteljevog beše popadalo na zemlju, isto tako i njegove kosti, pa da se sve to razbaca po moru na njegove oči.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
DEDE, BABE, OCA I MAJKE
i dvoje dece njihove
POSTRADALI za Gospoda Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILOROMA ISPOVEDNIKA
 
ŽIVEO i podvizavao se u Galatiji u IV stoleću. Za njega vele, da je bio toliko savršen u svima vrlinama, da je više ličio na angela nego na čoveka. Naročito je proslavljen bio svojim trpljenjem. Gonjen bio od cara Julijana Odstupnika i mnogo stradao za Hrista. No po smrti ovoga opakog Hristogonitelja požive sv. Filorom mirno, koristi mnogima, i upokoji se u svojoj 80 godini.
 
SPOMEN SVETOG
KESARIJA
brata Sv. Grigorija Bogoslova
 
MLAĐI brat Svetog Grigorija Bogoslova. Posle školovanja u Aleksandriji Kesarije je bio prvi lekar na carevom dvoru u vreme cara Konstancija (350-361 g.). U vreme pak cara Julijana Otstupnika (361-363 g.) napustio je dvor. Posle jednog zemljotresa u Nikeji, Kesarije, koji se tom prilikom na čudesan način spasao, povlači se na savet svoga brata Grigorija iz svetovne službe, prima sveto krštenje i posvećuje se Bogu. Mlad se razboleo, i umro 369. godine. Njegov brat, Grigorije Bogoslov, održao mu je pohvalno nadgrobno Slovo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Likinije- zet Konstantina Velikikog, imperatora zapadne polovine Rimske imperije, bio je imperator istočne polovine od 307. do 323.godine. U 313. godini od strane oba imperatora bi izdat edikt, naredba, zakon, kojim se hrišćanska vera proglašuje slobodnom. Ali Likinije- neznabožac, radeći potajno protiv Konstantina koji je odlučno postao pokrovitelj hrišćanstva, spremaše se za rat protiv njega, prevaren orakulom koji mu obeća pobedu. Likinije se reši da uništi hrišćanstvo u granicama svoje carevine, naročito bojeći se izdajstva u redovima vojske.
  2. Jermenija sa gradom Sevastijom – severoistočni deo Male Azije – ulazila je u sastav istočne Rimske carevine.
  3. Kapadokijska oblast – istočni deo Male Azije; njen glavni grad, Kesarija, slavio se kao središte obrazovanosti.
  4. Agrikolaj dolazi od grčkih reči: άγριος = divalj, svirep, i κολας = varalica
  5. Pohvale svetoj Četrdesetorici Mučenika Sevastijskih napisaše mnogi Sv. Oci: Vasilije Veliki, Jefrem Sirin, Grigorije Niski, Jovan Zlatoust, Teodor Studit i drugi
  6. Reč je o Maksimijanu Galeriju, zetu i savladaru Dioklecijanovom u istočnoj Rimskoj carevini
  7. Nikomidija – prestonica istočne carevine Rimske; divan grad na obali Mramornog Mora u severozapadnoj maloazijskoj oblasti Vitiniji
  8. Sveti Urpasijan postradao oko 295 godine

Jedan komentar

  1. Osvetljena Duhom Svetim, proslavljena Hristom, popila si spasonosnu vodu i njom si otvorenom rukom napajala one, koji su je bili žedni. Velika Mučenice Fotino/Svetlano, Ravna Apostolima, moli Hrista Boga za spasenje duša naših. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *