NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
7. FEBRUAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PARTENIJA
episkopa Lampsakijskog
 
Sveti Partenije rodio se u gradu Melitopolju[1]. Otac mu se zvao Hristofor, i bio đakon melitopoljske crkve. U početku se Partenije nije učio knjizi, ali je dobro pamtio mnoge stvari koje je čuo kada se čitalo Sveto Pismo, i bio je kao neki izvrstan znalac.
Kada poodraste, odlazio je na obližnje jezero, lovio ribu, prodavao, i delio milostinju siromasima. Još od ranog detinjstva svog on bi udostojen blagodati Božje, koju je skrivao pred ljudima. U svojoj osamnaestoj godini on je već počeo činiti čudesa: izgonio je demone iz ljudi prizivanjem presvetog imena Hristovog. A kada se slava njegova stade širiti po narodu, doznade za njega Dreosvećeni Filip, episkop melitopoljski. I dozva ga k sebi. I pošto ga dobro ispita o svemu, on se udivi njegovoj vrlini i Božijoj blagodati u njemu, i naredi da ga nauče knjizi. A kad se nauči knjizi, episkop ga, i protiv njegove volje, posveti za prezvitera, i poveri mu staranje i upravu nad jednim hramom.
Kao prezviter, sveti Partenije se još više podvizavaše, i dobi dvostruku blagodat Božju osvećenja i čudotvorstva, te isceljivaše svaku bolest i činjaše mnoga divna znamenja imenom Gospoda našeg Isusa Hrista. Pored ostalih čudesa on učini i ovo: Jednom ga srete na putu neki čovek kome vo beše isterao oko. Oko mu je visilo na obrazu, a on ga je podržavao rukom jaučući i plačući. Svetitelj uze oko svojom rukom, vrati ga na njegovo mesto, opra vodom, i za tri dana ga potpuno isceli. – Žena pak neka, koja je na telu svom imala ljutu i neizlečivu ranu, dođe k svetitelju, moleći ga da je isceli. Svetitelj oseni krsnim znakom njeno čelo, i ona odmah dobi isceljenje. – Jedanput sveti Partenije iđaše da poseti nekog bolesnika. Kad je prolazio pored kuće jednog velmože, jedan veliki pas se otkinu sa lanca, izlete na kapiju, jurnu besno na njega, skoči mu prednjim nogama na ramena želeći da ga ujede za lice. A on dunu na njega i prekrsti se, i pas tog trenutka uginu, i svetitelj ga zbaci mrtvog sa svojih ramena.
Čuvši za takva i slična čudesa, arhiepiskop kizički Ahil pozva k sebi svetog Partenija i posveti ga za episkopa lampsakijskog[2]. A kada ovaj čovek Božji dođe u poverenu mu episkopiju, zateče u gradu vrlo malo hrišćana, dok svi ostali behu idolopoklonici. Zbog toga pastir dobri veoma tugovaše. I ne prestajaše savetovati ih, i izobličavati, i moliti, i put istine im pokazivati, i čudesa imenom Hristovim tvoriti, i bolesnike njihove isceljivati, dok ih ne privede k poznanju istinitog Boga. Pošto očisti grad od neznaboštva i privede veri, svetitelj zažele da razori idolopokloničke hramove, i mesto njih sagradi hramove Božje. Stoga otputova kod cara Konstantina Velikog da izdejstvuje dopuštenje za ovo. I od blagočestivog i hristoljubivog cara bi primljen sa čašću i ljubavlju, i dobi što je želeo. Jer Konstantin Veliki dade svetitelju svoju carsku pismenu dozvolu. Usto mu podari mnogo zlata za zidanje svetih crkava Božjih, i otpusti ga s mirom.
Vrativši se u Lampsak, svetitelj Božji Partenije se odmah lati posla: poruši do temelja sva idolišta, i usred grada podiže veliki i divan Božji hram. Pri tome je lično sam svojim rukama pomagao zidarima. Za vreme zidanja hrama, jednoga dana dođe k svetitelju čovek, u kome je potajno boravio nečisti duh, i to odavna, ali sam čovek to nije znao. On pristupi svetitelju, i vrlo ga učtivo pozdravi, celivavši mu ruku. A čovek Božji Partenije, poznavši da je u njemu nečisti duh, ne uzvrati mu celivom. Demon pak, smućen u čoveku, reče svetitelju: Želeo sam da te vidim, zato ti i dadoh celiv, a zašto mi ti ne uzvrati celivom? Sveti Partenije mu odgovori: Eto, video si me; šta onda? Demon reče: I videh te, i poznah te. Svetitelj na to reče: Pošto si me video i zaista poznao, onda nziđi iz božjeg stvorenja. Demon odgovori: Molim te, nemoj me izgoniti IZ doma mog, u kome tako odavno obitavam. Svetitelj ga upita: A otkad obitavaš u njemu? Demon odgovori: Od detinjstva njegovog. I niko me do sada nije primetio, samo ti sada, i vidim izgoniš me. No ako me odavde izgoniš, kuda mi onda naređuješ da idem? Svetitelj mu odgovori: Odrediću ti mesto kuda ćeš otići. Demon reče: Svakako ćeš mi narediti da idem u svinje. Svetitelj mu odgovori: Ne, daću ti ja drugog čoveka, u koga možeš ući i u njemu obitavati. Samo, iziđi sada iz ovog čoveka. Demon upita: Da li ćeš to zaista učiniti, ili samo govoriš želeći da me isteraš odavde? Svetitelj mu odgovori: Istinu ti govorim da imam čoveka gotova, u koga možeš ući i obitavati, ako hoćeš, samo iziđi brzo iz ovog čoveka. Demon, ubeđen takvim rečima svetiteljevim, moljaše ga da mu da što mu obećava. Tada sveti Partenije, otvorivši usta svoja, reče demonu: Evo, ja sam taj čovek, uđi i obitavaj u meni! – A đavo kao ognjem opaljen povika: Jao meni! izgoniš me, iako sam toliko vremena živeo u ovom domu! I koje mi zlo ti nećeš učiniti, ako uđem u tebe? I kako bih ja mogao ući u dom Božji! – Rekavši to, đavo iziđe iz čoveka, i ode u mesta pusta i neprohodna. A čovek onaj blagodaću Hristovom ozdravi, i hvaljaše Boga.
Pošto crkva bi dovršena, svetom Parteniju beše glavna briga da u oltaru načini sveti presto, kako bi na njemu mogao vršiti svetu liturgiju. I u jednom od porušenih idolišta on pronađe odličan kamen, vrlo zgodan za to. I naredi majstorima da ga što bolje i lepše udese za sveti presto. Oni sve to uradiše i udesiše kako valja, natovariše kamen na kola, i upregoše jake volove da ga odvezu do crkve. A đavo, ljut što se kamen uzima iz idolišta, razobada upregnute volove, te oni počeše trčati da ih niko nije mogao zadržati. Rabadžija Evtihijan, koji je terao kola, u toj pometnji, po dejstvu đavola, pade pod kola, i kola sa kamenom pređoše preko njega, i sve mu kosti polomiše, trup spljeskaše, utrobu prosuše, i on odmah izdahnu. Kada doznate za to, svetitelj Božji Partenije reče: đavolska pakost učini to. Ali, đavole nećeš omesti delo Božje! – I odmah ustade, povede sa sobom neke blagočestive ljude koji behu kod njega, i hitno ode na mesto gde se nesreća dogodila. I kada ugleda leš pregaženoga, on prekloni na molitvu sveta kolena svoja, i sa suzama se usrdno pomoli Bogu, govoreći: Svemogući Gospode, davaoče života i smrti, Ti znaš radi čega pakosni vrag zamkama svojim nanese smrt Tvome stvorenju. Ali, o Preblagi! kao svagda, tako i sada pokaži da je lukavstvo njegovo ništavno, i vrati u ovaj život slugu Tvog Evtihijana, javljajući na taj način onima koji veruju u Tebe nepobedivu silu Svoju, jer si Ti jedini Bog, i Tebi priliči slava vavek, amin.
Dok je ova molitva Bogu bila još u ustima svetiteljevim, povrati se duh mrtvačev u telo njegovo, – narod je to posmatrao, – i stade oživeli mrtvac govoriti: Slava Tebi Hriste Bože, koji i mrtve podižeš! – I odmah ustade zdrav, kao što je i ranije bio, uze volove i kola, i otera kamen do crkve. Tada svi koji videše ovo čudo: iznenadan mrtvačev povratak u život, odadoše slavu i hvalu preblagom Bogu. I sa svih strana donošahu bolesnike i stradalnike od nečistih duhova, i svi se blagodaću i silom Božjom isceljivahu na molitve svetog Partenija. A lekove lekarske ljudi ne upotrebljavahu u dane ovog velikog ugodnika Božjeg, jer on u ime Gospoda našeg Isusa Hrista zabadava isceljivaše od svih bolesti.
Između ostalih bolesnika, sveti Partenije za tri dana isceli od ludila kćer nekog carskog srodnika Dionisija, u kojoj je bio zli duh, i silno je mučio. Isto tako on isceli Agalmatiju, kćer kneza smirnskoga Mamalija, koja je patila od nečistog duha, zbog čega je često na zemlju padala, valjala se, penu bacala i sušila se. Tako isceli čuvenu ženu Zoilu, koja je u sebi imala duha gatalačkog, i od njega teško patila. Zatim mladić neki Nikon, sveštenički sin, u kome je bio ljuti demon koji ga je strašno mučio, bi doveden k svetitelju. Pripavši k nogama svetiteljevim, roditelji mladićevi moljahu ga da se smiluje na njega i izbavi ga od nečistog duha. A čovek Božji Partenije reče im: Vaš sin nije dostojan isceljenja, jer mu je za kaznu dat duh što ga muči, pošto je oceubica. Jer ste se vi često, trpeći od njega uvrede i grdnje, sa bolom u duši molili da ga Bog kazni. Ostavite ga dakle neka tako ostane, jer mu je ova kazna potrebna. – A oni kao čadoljubivi roditelji, kojima se srce kidalo od bola za sinom, sa suzama zavapiše preklinjući svetitelja: Svetitelju Božji, moli se Bogu za njega, da ga izbavi od ljutog đavola. – Blaženi Partenije, videći tolike suze roditeljske, sažali se na njih, pomoli se usrdno Bogu, i odmah iziđe đavo iz mladića. I roditelji uzeše svog ozdravelog sina, i vratiše se domu svom, slaveći i blagosiljajući Boga.
Žena neka Aleksandrija, iz grada Arisva, u kojoj beše zmijski duh, koja je zviždala i mnoge ubijala, bi privedena k služitelju Božjem Parteniju. On zapreti duhu, isceli je i posla zdravu k njenima. I opet: neki Sinodije, avidenijski građanin, imađaše kćer devojku, koju je mučio đavo, i ona se skitala po gorama. Nju roditelji uhvatiše i privedoše k pravedniku. I on je isceli metnuvši na nju ruke i pomolivši se. Vojnika pak nekog Aksana, kome svi udovi behu oduzeti, svetitelj umi vodom, i pomolivši se za njega Bogu, isceli i satvori zdrava.
Čovek neki, po imenu Alan, rodom iz Sirije, po dejstvu zlog duha koji je obitavao u njemu, obesi se u crkvi, koju sveti Partenije podiže, i visaše mrtav. Saznavši za to, svetitelj dođe u crkvu, priđe lešu Alanovom i, vaskrsnuvši ga molitvom, istera iz njega đavola. – Evtropije, žitelj grada Pareje, koji leži između Lampsaka i Kizika, dovede svetitelju svoju ludu ženu radi isceljenja. Svetitelj, dunuvši na nju i pomolivši se nad njenom glavom, odmah je satvori zdravu. Isto tako ugodnik Božji isceli i drugu ludu ženu, po imenu Akakiju, koju dovedoše k njemu iz sela Keleja. – Evherija, supruga visokog dostojanstvenika Agapita, bila je trovana, silno je patila, jer joj je smrtonosni otrov razjedao unutrašnje organe. Nju dovedoše k svetitelju. On se pomoli za nju, zapoji je osvećenim jelejem, i tako satvori zdravu.
Mladić Maksim iz grada Vize, živeo je u Lampsaku služeći kod jednog đakona. On dobi dizenteriju i, pošto se ne mogade izlečiti, umre. Njegovi roditelji, čuvši da je umro, dođoše iz Vize u Lampsak da sahrane svoga sina. I plačući odnesoše sina u crkvu, i položiše ga na mesto, gde je svetitelj Božji Partenije imao da prođe. A kad svetitelj dođe, i vide mrtvaca, i roditelje kako plaču za njim, rasplaka se i sam i, preklonivši kolena, pomoli se Bogu za umrloga, i odmah ožive mrtvac. I ustavši sede, i stade govoriti. A svetitelj mu pruži ruku, podiže ga, i dade zdrava roditeljima. I sav se grad veoma udivi takvom slavnom čudu, i slavljaše Boga.
Teofilija đakonisa iz sela Asermije, i s njom devojčica Rufina, iz istoga sela, teško bolesne od besomučnosti, biše donesene kod svetitelja. I on ih obadve isceli okropivši ih osvećenom vodicom i pomolivši se za njih. Tako isto molitvom izleči od ludila Telasija, sina prezvitera Ilarija. Staricu neku Kaliopu, siroticu, i sa njom devojku Kiriakiju, koje su patile od nečistih duhova, svetitelj isceli, i davši im potrebne stvari, isprati ih zdrave.
Osim ovih i drugih premnogih i neiskazanih čudesa svetiteljevih, dogodi se i ovo: u dom, u kome su se pravile carske porfire i raskošne haljine, useli se đavo, i činjaše radnicima silne pakosti, plašeći ih priviđenjima i kvareći im rukotvorine. I behu u velikoj nevolji i radnici i nadzornici zbog štete koja je na taj način nanošena. A bojahu se i od carevog gneva zbog tako velike štete. Nadzornici ovoga preduzeća obavestiše o tome svetitelja Božjeg Partenija, i zamoliše za pomoć. On bez odlaganja ode tamo i, dozvavši nečistog duha koji je te pakosti činio, zapreti mu strašnim i svetim imenom Hristovim, i otera ga odatle. A đavo, odlazeći odatle, kukaše na sav glas i izjavljivaše da ga božanski oganj tera u pakao ognjeni. I od toga vremena preduzeće to beše na miru.
Potom stade đavo činiti pakosti ribarima u njihovom ribolovu. Jer kada bacahu mreže u vodu, po opseni đavolskoj, viđahu u njima veliko mnoštvo riba. I pošto bi ih sa velikom mukom izvukli na obalu, ne nalažahu u njima nijednu ribicu. I tako su se uzalul trudili dugo vremena. I to se događaše ne samo u Lampsaku, već i u svima obližljnm gradovima i selima. Povodom toga se skupiše ribari iz svih gradova i sela, i dođoše kod svetitelja moleći ga da se za njih pomoli Bogu, da im ribolovni trud ne bude uzalud. A kada se svetitelj moljaše sa postom i suzama, bi mu otkriveno od Boga da ta nevolja snalazi ribare po dejstvu đavola. I odmah krenu svetitelj i obiđe sve obale i pristaništa, tvoreći molitve i progoneći odasvud đavola koji se gnezdio u vodama. Onda naredi ribarima da pred njim bace mreže u vodu. Oni to učiniše odmah s radošću, i molitvama svetiteljevim njihov lov bi toliko blagoslovljen, da od velikog mnoštva ribe jedva izvukoše mreže na zemlju. I od tada im ribolov opet postade srećan, kao i ranije što je bio. A kad u kataptelijskom pristaništu ribari lovljahu ribu u prisustvu svetiteljevom, i izvlačahu mreže, velika riba tuna iskoči iz mreže i baci se pred noge svetitelju. On je oseni krsnim znakom i naredi da je isparčaju, pa razdele bratiji u slavu Božju.
Posle toga sveti Partenije isceli hromog čoveka Kalista, tako da je ovaj vrlo lepo hodio. A drugi čovek, kome beše ime Lezvije, beše sav u ranama od glave do nogu. I nimalo se nije razlikovao od gubavca. Pomazujući ga svetim jelejem i moleći se za njega, svetitelj ga za tri dana satvori zdrava.
Jednom prilikom svetitelj Božji Partenije ode crkvenim poslom u Trakiju. I baveći se u mitropoliji iraklijskoj[3] on poseti teško bolesnog arhiepiskopa Ipatijana. I u razgovoru sa njim on ga raspitivaše o uzroku bolesti. A te noći Bog otkri ugodniku svom Parteniju, da je arhiepiskop Ipatijan kažnjen tom teškom bolešću zbog srebroljublja i tvrdičluka svog, jer prisvaja sebi stvari i imovinu sirotih i ubogih. I izjutra sveti Partenije opet poseti arhiepiskopa i reče mu: Ustani veliki gospodine, jer ti si kažnjen telesnom bolešću zato što si oboleo dušom. Stresi dakle sa sebe bolest duše, i bićeš opet zdrav. Bolesnik odgovori: Znam i sam da sam grešan, i da me zato Gospod kažnjava. Nego, molim te, pomoli se za mene, da se očistim od bezakonja mojih. Sveti Partenije mu reče: Da si sagrešio čoveku, verovatno bi molitva povodom toga bila uslišena. Ali ti si zgrešio Bogu. Stoga što je sirotinjsko vrati Bogu, i bićeš svagda zdrav i dušom i telom. Arhiepiskop bi ganut, i reče: Oče, sagreših Gospodu mome, a Gospod je pravedan. I odmah dozva ekonoma i naredi mu da donese novac, dobijen za imanja oteta od ubogih. Videvši da je to velika gomila, arhiepiskop moli svetog Partenija da on razda novac ništima. A svetitenj mu savetova da sam razda ono što pripada ništima. Bolesni arhiepiskop naredi te ga kolima odvezoše do crkve svete mučenice Glikerije. Tamo sakupi nište i uboge, i cve im darežljivo razdade. A Blagi i svemilostivi Bog, koji nije prezreo dve lepte udovičine i koji je primio suze bludnice i uzdahe carinikove, primi i arhiepiskopovo pokajanje, i u toku tri dana dade mu potpuno ozdravljenje.
Čovek Božji Partenije svakog dana obilažaše crkve u gradu Irakliji, vršeći u njima propisana bogosluženja. Tako, jednoga dana on uđe u crkvu, zvanu Ahila, i tamo nađe gde leži jedan bolestan čovek, neobično mršav. Svetitelj se sažali na ljega, prekloni kolena svoja, i sa suzama se pomoli preblagom Bogu. I ustavši s molitve pomaza bolesnika svetim jelejem, i tog časa ga isceli i podiže na noge. I naredi da hoda. I isceljeni ode zdrav svome domu, hvaleći Boga. A kada građani Iraklije saznaše za ovo neočekivano čudo, povrveše k svetitelju svi, najraznovrsniji bolesnici; i silom Gospoda našeg Isusa Hrista, a molitvama svetog Partenija, svi se vraćahu zdravi.
U to vreme kada sveti Partenije blagodaću i silom Hristovom činjaše čudesa, isceljujući od raznih bolesti, beše pored njega arhiđakon iraklijske crkve, kome beše ime, kao i arhiepiskopu njegovom, Ipatijan. Gledajući čudesa, on pripade k nogama svetoga čoveka, i ispriča mu kako zbog suše na njegovom imanju propadaju svi usevi, i vinogradi, i gradine. I sa suzama ga moljaše, govoreći mu: O svečesni oče, hajdmo u polje, vidi kako je sve svenulo, i pomoli se Bogu da suhoj zemlji da kiše, i tako se postojbina naša spase od gladi. Česni i sveti čovek Partenije odmah otide u polje, i videvpš kako su povenuli svi usevi, i vinogradi, i gradine, rasplaka se. I preklonivši kolena, dugo se sa suzama moljaše čovekoljubivom Bogu da pošalje zemlji kišu i uznapreduju plodovi. A Bog koji ispunjuje volju onima koji Ga se boje, još dok je molitva bila u ustima svetiteljevim, pokri nebo kišnim oblacima, i pade silna kiša te napoji zemlju bogato. Tada svetitelj prenoći sa arhiđakonom na njegovom imanju. Sveti Partenije provede svu noć u molitvama, i ujutru reče arhićakonu: Pazi na sebe, brate! Jer ti nije nepoznato da tvoj arhiepiskop bi kažnjen od Boga teškom bolešću zbog svog srebroljublja. A ove mi noći javi Bog da će on posle ne mnogo dana otići iz ovog života i ti ćeš mesto njega biti arhiepiskop u gradu Irakliji. Pazi dakle da se uvek staraš o sirotinji, jer to više svega umoljuje Boga. – Posle toga svetitelj blagoslovi arhiđakonove njive, gradine i vinograde, i svojom molitvom i blagoslovom učini da izobilno rađaju, pa se vrati u grad, i ode arhiepiskopu da se oprosti sa njim pošto je imao nameru da lađom otputuje. Arhiepiskop ga s ljubavlju dočeka i zagrli. U toku razgovora sveti Partenije reče arhiepiskopu: Obaveštavam te, gospodine, da ćeš se posle ne mnogo dana razrešiti od tela, i otići ka Gospodu, jer te poziva Hristos, istiniti Bog naš. Ti iak, odlazeći k Njemu, ostavićeš posle sebe, kao što mi Gospod otkri, dobrog naslednika, gospodina Ipatijana, tvog arhiđakona. Arhiepiskop odgovori: Neka bude volja Gospodnja! I pošto celivaše jedan drugog celivom svetim, rastadoše se, i sveti Partenije otplovi iz grada Iraklije, i posle nekoliko dana stiže u svoj grad Lampsak.
Posle kratkog vremena opet se razbole arhiepiskop iraklijski, i upokoji se u Gospodu. I umesto njega bi posvećen za arhiepiskopa njegov arhiđakon, gospodin Ipatijan. I tako se ispuni svetiteljevo proročanstvo.
Kad dođe leto i stiže žetva, i nastade sabiranje raznih plodova, ode arhepiskop Ipatijan na svoje imanje. I tamo gde je pre zbog suše sve bilo svenulo, ugleda on sada takvo izobilje plodova, kakvo ranije nikada nije bilo. I to bi blagodareći molitvama i blagoslovu svetog Partenija. Tada arhiepiskop natovari veliku lađu pšenicom, vinom i drugim raznim llodovima, i ode u Lampsak da zahvali čudotvorcu za blagoslov. Svetitelj s ljubavlju dočeka arhiepiskopa iraklijskog, ali donesene poklone ne htede da primi, govoreći mu: Blagodari Boga za sve, a ovo razdeli bratiji. – Pošto je dosta dugo proveo u prijatnom razgovoru sa svetiteljem, arhiepiskop Ipatijan se vrati u svoj grad i, po naređenju Božjeg čoveka, razdeli bratiji mnogo pšenice i vina i drugih raznih plodova, i do kraja života kazivaše svima velika dela Božja, koja učini Gospod preko sluge svog Partenija.
Ugodnik Božji i veliki čudotvorac sveti Partenije, pošto je zablistao u ravnoangelskom životu, i mnoge obratio od idola istinitome Bogu, i bezbrojne bolesnike iscelio od raznovrsnih bolesti, pri kraju svoga života sam se razbole i, pozvan od Gospoda, otide k Njemu 7 februara 318 godine, upokojivši se s mirom u dubokoj starosti. I odmah se saznade u okolnim gradovima i krajevima za česno prestavljenje svetiteljevo. I stekoše se na njegov pogreb sa svih strana arhijereji: iraklijski, kizički, melitopoljski, parejski, i mnogi druti episkopi i sveštenici, kao da su se dogovorili. I vrlo svečano izvršiše opelo nad svetiteljem, sa psalmima i slavoslovljima i pesmama duhovnim. I česno telo njegovo sahraniše blizu saborne crkve u molitvenici koju on beše podigao. I na svetom grobu njegovom bivahu mnogobrojna isceljenja. Jer ne samo za života svog, nego i posle pretstavljenja ovaj besplatni i čudotvorni lekar očišćavaše gubavce, izgonjaše iz ljudi nečiste duhove, i isceljivaše od svake bolesti; a i sada leči i isceljuje duše i tela naša molitvama svojim, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i svetim Duhom slava vavek, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠNG
LUKE ELADSKOG
 
Sveti Luka rodio se u Eladi[4], u Grčkoj, u mestu zvanom Kastrion, 896 godine, od roditelja došljaka. Jer oni behu sa ostrva Egine u Jegejskom moru, na koje često Agarjani napadahu, zbog čega Lukini roditelji napustiše svoju postojbinu i pređoše u Grčku. Nastaniše se u selu Kastriji, gde se i rodio ovaj blaženi Luka. Roditelji mu se zvahu: Stefan i Efrosinija. Još iz ranog detinjstva, družeći se s decom, blaženi Luka ne pokazivaše u sebi ništa detinjsko. Napuštao je dečje igre i zabave i, kao neki zreo čovek po naravi, voleo povučenost, tišinu i čestitost. A što je još neobičnije, još u detinjstvu on se pokaza isposnik i uzdržljivac: ne samo nije jeo mesa, nego ni mleka, ni sira, ni jaja; pa se čak uzdržavao, od tako omiljenih deci, jabuka i drugog voća; hranio se samo hlebom, vodom i povrćem; a sredom i petkom postio je sve do zalaska sunca. I ovo je utoliko dostojnije divljenja, što on za ovakvo pošćenje i uzdržanje nije imao nikakvog učitelja i nastavnika, već je sam sebe rukovodio blagodaću Božjom koja je delovala u njemu. I iz dana u dan on uvećavaše svoj podvig: izbegavao je prejedanje i slatka jestiva, a voleo je post, trud, oskudicu, i sve što umrtvljuje telo. To je i upražnjavao. I tako, sve što je drugima slatko, milo i prijatno, blaženom Luki beše gorko, i mrsko, i veoma neprijatno.
Roditelji njegovi, videći ove njegove neobične za decu osobine, čuđahu se veoma, naročito njegovom isposništvu i uzdržanju. I držahu da to kod njega nije od vrline, nego od neke detinjske lakomislenosti. I jednom ga staviše na ovakvu probu: na trpezu iznesoše meso i ribu koji su u jednom sudu bili skuvani; otac uze ribu i dade je blaženom Luki. A on ne znajući da je riba kuvana zajedno sa mesom, stade jesti. No posle nekoliko zalogaja on poznade da je riba bila sa mesom, i silno se ožalosti, i odmah povrati ono što beše pojeo. I kao da je učinio neko veliko namerno bezakonje, on ridaše plačući i uzdišući, pa ne htede ni hleba više da okusi. I tako provede tri dana u ridanju i gladovanju. Tada se roditelji uveriše da to kod njega nije od detinjske lakomislenosti već od blagodati Božje. I od tada ga ostaviše na miru, da živi po svome nahođenju.
Živeo je u poslušnosti prema svojim roditeljima. Revnosno je radio sve što su mu naređivali: pasao je ovce, a kad odraste radio je zemlju, obavljao je sve domaće poslove, trudeći svoje mladićsko telo i umrtvljujući strasti. Prema siromasima je bio toliko milostiv, da je radi njih potpuno zaboravljao na sebe. Jer kad god je odlazio od kuće na neki posao, on bi hranu, koju je nosio za sebe, razdavao gladnima, a sam je gladovao. Još je i haljine svoje sa velikim usrđem i ljubavlju razdavao siromasima, i mnogo se puta nag vraćao kući. Zbog toga su ga roditelji grdili, ružili i ne po malo tukli. A ponekad su ga ostavljali da ide nag, i dugo mu nisu davali da se odene, da bi, postiđen zbog svoje nagote, prestao poklanjati svoje haljine. Međutim, vrlinski mladić ne prestajaše sa činjenjem milosrdnih dela, niti se stiđaše svoje nagote, niti se bojaše batina. Jer mu nagota ništih radi beše kao carska porfira, a batine radi njih i grdnje smatraše kao odlikovanje i pohvalu. I sve jače revnovaše u činjenju dobra ništima.
Jednom pođe na njivu sa semenom žita da seje. No uz put vide siromahe gde prose, i veći deo semena razdade siromasima, a manji deo, što mu preostade, poseja. A Gospod, koji milostinju, činjenu ubogima, vraća stostruko, ono malo posejanog semena toliko blagoslovi da njiva donese veći rod nego li ikada ranije.
Zatim se roditelj svetog Luke Stefan razbole, i prestavi. Tada blaženi Luka napusti zemljoradnju i dade se na čitanje knjiga. I revnovaše u bogorazmišljanju i molitvama. I u tome božanstveni mladić toliki napredak pokaza, da je, uznoseći um svoj k Bogu, telom lebdeo u vazduhu iznad zemlje. To je jasno videla njegova majka. Jer ona, videći jednom da joj sin dugo ne izlazi iz svoje sobe, i želeći da sazna šta radi, proviri tajom kroz ključaonicu i vide ovo: on se moli, sav ustremljen umom k Bogu, i celim telom lebdi u vazduhu na jedan lakat visoko od zemlje, nimalo je ne dodirujući. To je ona videla ne jedanput, nego dvaput, i triput, i veoma se divljaše. O tome je kasnije pričala drugima sa zakletvom.
Onaj blaženi mladić odavna je imao želju da ostavi ovaj hučni i bučni svet, i da se oda monaškom bezmolviju i monaškim podvizima. Misleći o tome, i obuzet željom za monaštvom, on potajno napusti kuću i krenu sa namerom da ode iz Grčke. Ali putem naiđe pa vojinčke straže, koje su hvatale odbegle robove i predavale ih u tamnicu. Videći mladića bedno odevena, i misleći da je odbegli rob, vojnici ga uhvatiše, i stadoše pspitivati, čiji je rob, odakle je i kuda ide. Mladić im odgovori da je Hristov rob i da radi molitve ide k svetim ocima. Ali mu oni ne verovahu, jer mišljahu da on skriva od njih svoje robovstvo i bekstvo. Zato bezdušno izbiše nevinog mladića. Zatim ga zaključaše u tamnicu dok ne prizna čiji je rob i kako je pobegao od svog gospodara. Izgleda da ovo iskušenje snađe blaženog junošu od vraga koji je zavideo njegovoj dobroj nameri i pravio mu smetnje. A posle izvesnog vremena neki znanci poznaše svetoga mladića, posvedočiše za njega, i on bi pušten na slobodu. I on se vrati svojoj kući. I tu sluga Hristov trpljaše mnoge prekore i uvrede, ne lakše od onih batina. I dan i noć on uzdisaše k Bogu, da On blagovoli privesti u delo njegovu blagu nameru. I želja mu se uskoro ispuni na ovaj način: dva inoka, koji su putovali iz Rima, zadržaše se radi odmora u Lukinom selu. Čim ih Luka vide, otkri im svoju nameru, i srce se njegovo zapali plamenom božanske ljubavi. Razgovarajući sa njima, on ih upita kuda idu. Oni mu rekoše da idu u Jerusalim. I mnogo ih moli blaženi Luka da i njega povedu sa sobom i načine monahom. Oni odbijahu da ga povedu zato što je mlad, – bilo mu je jedva sedamnaest godina, – a put je težak. I još zato što su se bojali njegovih roditelja da im ne pričine kakve neprijatnosti, ako budu saznali, i pošli u poteru za njima i sustigli ih. Ali on im govoraše da je siroče i stranac, i da nema nad sobom staraoca. I tako umoli inoke da ga povedu sa sobom. I oni krišom otputovaše sa njim iz sela, i doputovaše u Atinu. Tamo uđoše u znamenitu crkvu prečiste Djeve Bogorodice, pomoliše se Bogu, i odpočinuše u manastiru. Odlazeći odatle za Jerusalim, inoci ostaviše blaženog Luku u tom manastiru, rekavši mu: Mladiću, ovo je dobro mesto za tvoju nameru. Ovde možeš ostvariti svoju želju, i brzo biti pričislen divnom liku monahujućih. – I pošto ga predadoše igumanu, otputovaše.
Iguman je mnogo puta pitao blaženog Luku odakle je i čiji je. Ali nije mogao da dozna, jer je junoša skrivao i svoj zavičaj i svoj dom. Nije želeo da iko to zna. Zatim iguman, videvši da je dobre naravi, tih, krotak, smiren i poslušan, postriže ga za rasofora. A majka njegova tugovaše za njim veoma, jer nije mogla da podnosi otsutnost svog milog čeda. On je bio jedina uteha udovištva njenog, i radost u žalosti njenoj. I plakaše gorko za njim, vapijući k Bogu i govoreći: Teško meni, Gospode, svedoče udovištva mog i sirotanstva! Ti si me prvo ožalostio, smrću otrgnuvši od mene druga, koga si mi brakom bio dao, i bacio me u nevolje udovištva, koje su mi teže i od same smrti. A sada si udaljio od očiju mojih onoga koji mi je bio utehu u tolikim nevoljama, i ne znam, gde bih mogla ugledati tu jedinu zoru mog mnogonapaćenog života. Sada mi dolikuje da s Davidom zborim: I videlo očiju mojih, i njega nema sa mnom (Ps. 37, 11). No kakav je razlog što je sin moj otišao daleko od mene? Eda li sam mu branila da neprestano služi Tebi, Gospodu? Eda li sam mu naređivala da radi domaćih poslova napušta i prenebregava svoje uobičajene molitve? Eda li sam ga poučavala da pretpostavi telesno duhovnom, zemaljsko nebeskom, vremensko večnom? Ja sam naučila od svojih roditelja da budem ne samo majka tela nego i duše. Želeći da mi sin bude savršen u vrlini, ja sam mu određivala više vremena za molitvu nego za kućne poslove. I jedina mi beše radost, da vidim svoje milo čedo, ako ne svagda, a ono bar u izvesno vreme. Dosta mi je bilo da čujem kako susedi hvale njegovu dobru narav, i ja sam time tešila svoju tužnu dušu. Zato, Gospode Care, ne preziri suze očiju mojih, nego neka iziđu preda Te, i Ti snishodljivo rasturi veliku tamu žalosti moje. A pacturićeš je, ako podariš mojim materinskim očima da ponovo vide svoje milo čedo. Tada ću sazvati sve zbog dolaska sina mog, i ispovediti veličinu Tvoju. I slaviću Te u sve dane života svog.
Tako se u tuzi svojoj udovica moljaše Bogu. I Njega, blagog po prirodi, ona skloni na milost, i dobi ono za što Ga moljaše. Jer Gospod koji sve migom čini, učini te iguman onoga manastira u kome se blaženi Luka podvizavaše, vide u snu Lukinu majku gde plače, i ču od nje s kukanjem ovakve reči: Zašto si meni udovici naneo nepravdu? Zašto si bolu mome dodao rane? Zašto si mi nemilosrdno oteo jedinu utehu moju? Zašto si mi ugrabio sina, potporu starosti moje? Vrati mi ga brzo, vrati mi svetlost očiju mojih, vrati mi jedinu nadu moju! Jer neću prestati da se obraćam Bogu svih i Caru, kukajući na tebe što mi veliku nepravdu činiš.
Uplašen ovakvim snom i rečima koje je čuo, iguman najpre mišljaše da je to neko prazno đavolje privićanje i zastrašivanje. Ali kada i iduće noći, pa i treće, vide u snu onu istu ženu i ču od nje ljutite reči, on razumede da to nije đavolja prelest već Bogom ustrojena pojava. I čim svanu, on dozva junošu Luku, i reče mu sa gnevom: Slušaj ti, zašto si skrivao ko si i odakle si, iako sam te mnogo puta pitao? Zašto si mi pričao da nemaš roditelje ni srodnike? I kako si se drznuo da pristupiš ovom svetom činu i sažitiju s nama, kada si pun prevare i laži, o čemu imam dokaze? Da si nam u početku dobrovoljno kazao istinu, to nam sada nebi, i protiv tvoje volje, bilo otkriveno ono što se odnosi na tebe. Idi dakle od nas i iz svih krajeva atičkih i vrati se majci svojoj, koja mi, veoma ucveljena, evo već tri noći grdne muke zadaje.
Od ovih igumanovih reči blaženi Luka se silno uplaši i stajaše kao izbezumljen. Oborene glave, on je ćutao, dok su mu iz očiju tekle suze. Nije želeo da se odvoji od ove svete družine. Videći njegove suze i smirenje iguman bi tronut, i stade mu krotko govoriti: Nemoguće ti je čedo, da se sada ne vratiš svojoj majci. A potom ti neće biti zabranjeno žitije u manastiru. Savetujem ti, postupi tako. Jer je očigledno da je molitva tvoje majke veoma silna pred Bogom, te jako potiskuje tvoju molitvu. Čuvši to, blaženi Luka ništa suprotno ne reče, nego se pokloni i zamoli oca za molitvu i blagoslov. I tako, protiv svoje volje, ode iz manastira, i krenu putem u selo Kastriju kod svoje majke. Kada stiže doma, on zateče svoju majku tužnu. Ugledavši ga ona, obradovana i začuđena, ustade. Ali ne pritrča odmah sinu da ga zagrli, što je po materinski. Nego najpre, kao junačna i bogobojažljiva žena, podiže i oči i ruke k Bogu, blagodareći Mu što Njegovom pomoći opet vidi milog sina koga je bila lišena. I reče: Blagosloven Bog koji ne odbaci molitvu moju i ne uskrati milost Svoju!
Tako sveti Luka bi, po Božjoj volji, vraćen materi. I služaše joj kao sin. I ostade pored nje četiri meseca. No goreći duhom k Bogu i k bezmolvnom žitiju po Bogu, on zažele da opet ide od kuće. Ali mu majka sada već ne branjaše, niti ga odvraćaše od tog puta. Jer je znala da njen sin, i svaki, treba da voli Boga više nego roditelje. I ona se pomoli Bogu za njega. I sveti Luka, imajući njenu molitvu za svog dobrog putovođu, ode u primorsku gopu, zvanu Jovanova Gora, gde se nalažaše crkva svetih Besrebrenika Kozme i Damjana. Tu napravi sebi malu keliju, i stade živeti radi Boga. A koliki je trul tamo podneo podvizavajući se i boreći se s demonima, to se ne može podrobno opisati. Ali ne treba sve ni prećutati, već od mnogoga reći nešto, da bi se znalo kakav je po životu bio ovaj ugodnik Božji.
Beše u prepodobnog Luke jedan učenik, koji sumnjaše u svog duhovnog oca, smatrajući da se licemerno pretvara kako se neprestano moli. Jer viđaše da se prepodobni Luka ni u čemu ne upražnjava: ni u čitanju Svetoga Pisma, ni u svetootačkim poukama. I držaše da je neuk, da ništa ne razume u božanstvenim stvarima i u bdenjima, i da noći provodi u spavanju i lenstvovanju. Zato jednom prilikom, kasno u noći, kada starac beše zatvorio vrata svoje kelije, učenik taj sede ispred vrata i nasloni uvo na njih da čuje šta starac radi noću, da li se odmara ili se moli. I ostade prisluškujući svu noć sve do svanuća. A šta je čuo, sam je kazivao: Čuh ga kako čini poklone udarajući glavom o zemlju, i kako uz svaki poklon govori glasno u toploti duha: Gospode, pomiluj! Zatim se njegovo ucpđe k Bogu sve jače i jače raspaljivaše, i on sve češće i češće poklone činjaše i usrdnije vapijaše: Gospode, pomiluj! I tako se truđaše dok ne malaksa telom; onda se ničice baci na zemlju. Ali ne malaksa duhom, nego se i ničice ležeći moljaše Bogu vapijući. Potom ustavši opet, činjaše to isto praveći poklone, sve tako do zore. I tako svu noć provede u takvoj molitvi.
Uverivši se na taj način u podvige svoga oca, učenik se taj kajaše zbog svoje ranije sumnje. I posle svetiteljevog prestavljenja on je to ispovedao drugima kunući se.
Prepodobni je umrtvljavao sebe ne samo noćnim bdenjima s poklonima, nego i dnevnim trudovima. Jer on načini gradinu, i posadi razne voćke, i sejaše razno semenje, ne radi svoje potrebe ili zarade nego radi zamaranja tela svog. I on svaki dan rađaše u gradini znojeći se i preznojavajući se. A kad su stizali plodovi, on ih je razdavao posetiocima svojim. A ponekad bi napunio veliki koš, i odnosio potajno na obližnje tuđe njive, i tamo ostavljao. Tako je on svojim trudom hranio druge, a sam gladovao i postio se. No počeše mu u gradinu dolaziti jeleni i praviti štetu, nešto jedući a nešto gazeći. I svetitelj ih odgonjaše. No čim bi se u keliju povukao, jeleni su se odmah vraćali u gradinu. To ce dešavalo mnogo puta. Najzad dosadi to svetitelju i on, izišavši k njima, reče jednome od njih, koji rastom beše najveći, kao razumnom i slovesnom sgvoru: Zašto mi pravite štetu, i tamanite moj trud, kada vas ja nikad ničim nisam ožalostio? Jednog smo Gospoda sluge, jednog Boga stvorenja, s tom samo razlikom, što sam ja stvoren po liku Božjem i imam vlast nad drugim stvorenjima, jer Bog sve pokori pod noge čoveku. I evo, Bog naređuje da se ne makneš s ovoga mesta, nego tu gde stojiš dobićeš zasluženu kaznu. – Čim to svetitelj reče, jelen se, kao strelom pogođen, sruši na zemlju, i ležaše nepomično, a svi se ostali jeleni razbegoše. A dogodi se da su tada u blizini prolazili lovci, koji su radi lova išli po pustinji. Kada ugledaše jelena, oni radosno pritrčaše da ga zakolju. Svetitelj se sažali na jelena, i reče im: Ništa vi, braćo, nemate s ovim jelenom, jer niti ste se oko njega trudili, niti ste ga ulovili, nego dođoste da ga ulovljenog zakoljete. Bolje je da se smilujete na njega, jer on od nemoći pade i leži ne mogući da beži. – Čuvši to, lovci ostaviše jelena, diveći se milosrđu svetiteljevom. A on otpusti jelena u pustinju čitava i zdrava.
Iako je prepodobni otac naš Luka po životu bio tako savršen monah, on još nije bio obučen u potpun monaški čin. A TO je veoma želeo. I molio se Bogu usrdno, da ga udostoji svetog anđelskog obraza. I bi uslišen, i dobi što je želeo.
Jep dođoše k njemu, neznano otkuda, dna česna ctapa monaha, svetih lica. Rekoše mu la putuju u Rim. I satvorivši molitvu, oni obukoše prepodobnog Luku u potpun monaški anđelski obraz. I pošto ga poučiše, spremahu se da putuju. Cav ništ telom i duhom, Luka nemaše ništa od hrane da im da za put. I isprati ih do morske obale. Tu sedoše da se malo odmore. I gle, iznenada iskoči iz mora poveća riba i pade na obalu pred njihove noge; za njom iskoči i druga; i obe se valjahu po zemlji, kao nudeći im se. A ovo bi molitvama svetog Luke: jer pošto nije imao ništa da da za put svojim dobrotvorima, on tajnom molitvom srca svog umoli Boga, promislitelja svih, da im pošalje hranu za put. I Bog koji je nekada preko gavrana slao Iliji hleba i mesa, On i ovim prepodobnim ocima posla ribe preko vode morske. I oni, uzevši obe ribe, zahvališe Bogu koji pruža svakom živom biću ono što mu treba.
Pošto dobi potpun monaški obraz anđelski, prepodobni otac naš Luka odade se najsavršenijem životu: jer se stade još više podvizavati, dodajući mnogo usrdnije nego ranije trud na trud i post na post sa suzama i svenoćnim bdenjima. Hrana mu beše ječmeni hleb i voda, a ponekad divlje zelje. Vrlo malo je kad spavao. Radi toga je u svojoj keliji iskopao rov u obliku groba, da bi ga stalno potsećao na smrt. I kada mu je bilo potrebno poneke noći da otspava, on bi se spuštao u taj rov kao već umirući i sahranjujući sebe. I pošto bi se malo odmorio, odmah bi ustajao na molitvu, govoreći Davidovu reč: Pretičem svanuće, i vičem. I opet: Pretiču oči moje zoru, da bih razmišljao o rečima tvojim (Ps. 118, 147.148).
Podvizavajući se tako, slava njegovog vrlinskog žitija pronese se među okolne žitelje, i stadoše ljudi dolaziti k njemu. Jednom mu dođoše dva rođena brata, i ispričaše mu kako je njihov otac svoje zlato, srebro i sitne novce sakrio negde u zemlju, a kada je umirao nije im kazao mesto gde je to blago sakriveno. I govorahu braća: Molimo te, oče, pomoli se Bogu da nam otkrije to mesto, da de ne bismo svakodnevno svađali oko toga. Jer kao braća, mi pomišljamo jedan o drugom da je ukrao očevo blago, i sakrio za sebe. Učini dakle molitvama svojim, i da neprijateljstvo među nama prestane, i da se pronađenim blagom pomognemo u svome siromaštvu i oskudici. – Prepodobni ih odbi i odasla od sebe, izjavljujući da je on nedostojan da umoli Boga za tako nešto. Ali oni često dolažahu i dosađivahu mu molbama da se smiluje na njih. Najzad se svetitelj pomoli za njih svevidećem Bogu, i bi mu otkriveno, i on im kaza mesto gde je njihov otac zakopao blago. Oni onda otidoše i, kopajući na označenom mestu, nađoše očevo zlato i srebro, kao što im svetitelj kaza. I puče glas o tom čudu po okolnim selima.
Ali mrzitelj dobra, đavo, iako je stalno bio pobeđivan od ovog hrabrog vojnika Hristovog, ipak pokušavaše sa novim borbama protiv njega. I želeći da mu napakosti i da ga pomete, on udesi ovakvu zamku: u jednom obližnjem selu on potstače tri žene, te odoše k svetitelju plačući i ridajući, i padoše k nogama njegovim, i ispovediše mu teške grehe svoje; i moljahu ga da blagim savetom i molitvom isceli duše njihove. A on ih odvraćaše od sebe, i odbijaše ih odlučno, upućujući ih sveštenicima, pošto on sam nije sveštenik već običan neposvećeni monah. Ali, iako nije želeo da ih sluša, one mu napuniše uši odvratnim pričama o ženskim gresima.
Pošto one otidoše, đavo koji iz mraka strelja prave srcem, odmah napade na svetitelja pomoću prljavih pomisli, i u umrtvljenim udima njegovim podiže grehovnu buru. A svetitelj, raspoznavši đavolovo lukavstvo, naoruža se protiv njega molitvenim oružjem i, stojeći tri dana na jednom mestu i moleći se neprestano, pobedi ga, i kišom suza ugasi plamen žestoke pohote, i pomoću Božjom razmrska glavu zmije paklene. A pošto mu telo od tridnevne molitve beše malaksalo, on prileže malo, i zaspa. I vide u snu: dođe mu Anđeo u obliku divnog mladića držeći u ruci udicu, koju baci njemu u usta i grlo. I izgledaše blaženom Luki da je progutao udicu i ona mu duboko zašla unutra. Zatim mladić istrže udicu iz njega, i izvuče jedno krvavo parče mesa, i baci ga od njega, i reče mu: Budi hrabar i ne boj se! – I trgnuvši se odmah iz sna, on razumede da ga Gospod izbavi od telesne grehovne strasti. I blagodaraše Spasa i Izbavitelja svog.
Prepodobnome bi dat od Gospoda i dar prozorljivosti zbog čistote života njegova. I pretskazivaše buduće događaje. Tako pretskaza najezdu bugarske vojske na grčko carstvo, što se i zbi u svoje vreme. O tome će kasnije biti reči. On i tajne ljudske proviđaše.
Prepodobni imađaše sestru po telu. Zvala se Kali. No beše mu ona ne samo sestra po telu nego i po duhu, jer životom svojim podražavaše svoga brata u devstvenosti, celomudrenosti i monaškim podvizima. Ona je ponekad sa svojim poslušnicama dolazila kod brata, i pomagala mu, ako mu je bila u čemu potrebna pomoć: katkad mu je radila u gradini, sadila povrće i gajila. Jednom reče prepodobni njoj i onima što behu s njom: Dolazi nam čovek koji nosi na leđima veliko i teško breme, i mnogo se muči. – Rekavši to, ostavi ih i ode u goru. A one ne razumeše njegove reči, i čudeći se razmišljahu o njihovom značenju, i ko je to obremenjen, i kakvim to bremenom. I gle, uskoro dođe jedan čovek koji nije imao na sebi nikakvo breme, niti je što nosio. I pitaše za prepodobnog: Gde je sveti Luka? Vrlo mi je nužno da ga vidim. Svetiteljeva sestra mu odgovori: Njega sada nema ovde, otišao je na izvesno vreme u pustinju. Ako želiš da ga vidiš, ti ga pričekaj dok se vrati. A on na to reče: Neću otići dok ga ne vidim. I ostade kod kelije sedam dana, čekajući svetitelja. Sedmoga dana dođe prepodobni iz pustinjske gore i ugledavši onog čoveka, on, nasuprot svojoj uobičajenoj krotosti, ljutito pogleda na njega i grozno mu podviknu: Što si došao u ovu pustinju? Što si ostavio gradove i krenuo u gore? Što si mimoišao crkvene pastire i sveštenike i pribegao k nama, neukim prostacima? Kako si se usudio da nam izađeš pred oči, ne uplašivši se odmazde Božje, ti strašni bezakoniče.
Uplašen od ovakvih reči svetiteljevih, on lijaše suze, i ne beše u stanju da od straha progovori nijednu reč. A svetitelj mu se opet obrati: Što ćutiš? Dokle ćeš ćutati i ne ispovediti delo svoje: objaviti ubistvo koje si činio, eda bi malo umilostivio Boga? Tada čovek, jedva mucajući od plača i jecanja, stade govoriti: Šta bih ti više, o čoveče Božji, rekao? Jer, obavešten od blagodati Božje koja u tebi živi, ti si objavio moj teški greh pre no što sam ti ga ispovedio. Kako vidim, za tebe nije tajna ono što sam ja učinio tajno. Ali, ako naređuješ, ja ću javno ispričati moj zločin. I stade podrobno kazivati pred svima kako je, i gde, i radi čega ubio prijatelja svog na putu. A kazivao je to sa velikim ridanjem i smirenjem, pripadajući k nogama svetiteljevim i moleći ga da ga ne ostavi da propadne u đavoljim zamkama. Svetitelj mu dade mnoge savete, uputi ga na pokajanje, i naredi mu da ide sveštenicima.
Ovo navedosmo kao dokaz svetiteljeve prozorljivosti, kako je prozrevao tajne grehe ljudske. Ali treba spomenuti i još jednu sličnu stvar. Neki sopstvenik lađe, kome beše ime Dimitrije, često je svojom lađom pristajao u luku, koja se nalazila nedaleko od svetiteljeve kelije. Upoznao se sa svetiteljem, i dolazio k njemu, udostojavajući se njegovih svetih molitava i naslađujući se njegovim poukama. Jednom prilikom on pristade uz obalu, i po svome običaju zažele da poseti svetitelja. Ali nije hteo da ide praznih ruku. Zato se reši da ulovi koju ribu i odnese mu. I celi dan sa svojim mornarima bacaše udice, ali ne ulovi ni jednu ribu. Pred veče on pomenu ime prepodobnog Luke, i u njegovo ime vrže udicu, i odmah upeca veliku ribu. Zatim opet vrže udicu u ime svetiteljevo, i odmah upeca drugu ribu, nešto malo manju od prve. I polazeći k svetitelju on ponese manju ribu, a veću ostavi za sebe. A prozorljivi svetitelj saznade šta on uradi. Ali s ljubavlju primi gosta i doneseni poklon. U toku razgovora svetitelj pomenu kako Ananija sagreši Bogu sakrivši od novaca što uze za njivu, i kako se od svetog apostola Petra ne mogade sakriti ono što je sakriveno (D.A. 5, 1-4). Čuvši to, sopstvenik lađe razumede da se ova reč odnosi na njega što je sakrio veću ribu. I prepade se od prozorljivosti blaženog oca. I postiđen zbog izobličenog greha, on pripade k nogama svetiteljevim, ispovedi mu svoj greh, i kajući se moljaše za oproštaj. Svetitelj ga pouči krotko, i dade mu oproštaj. I naredi svetitelj učeniku da skuva donesenu ribu i iznese pred bratiju koji mu behu došli u posetu, jer on sam nije jeo ribe. – I mnogo puta prepodobni je predviđao ko će mu doći u posetu, i naređivao učeniku da za posetioce spremi jela i hleba.
Pošto prepodobni provede na ovoj gori sedam godina, bi iajezda Bugara na Grčku zemlju, što je prepodobni proročki pretskazao ranije. I begahu ljudi, jedni u gradove i tvrđave, a neki na ostrva i na Peloponez. Tada i prepodobni Luka ostavi goru i svoju keliju, sede na lađu, i dođe u Korint. A kad ču za nekog stolpnika u Patrasu, on ode k njemu, i provede kod njega deset godina, služeći mu sa svakom poslušnošću i usrđem, kao sin ocu svom. O tom stolpniku se neki prezviter rđavo izražavaše, i sablažnjavaše slušaoce. On opadaše i klevetaše pravednog čoveka. A beše prisutan i prepodobni Luka. I on, čuvši nepravedne i klevetničke reči protiv svog oca, otstrani svoju uobičajenu krotost, i ustade protiv tog prezvitera, izobličavajući njegove klevete i snažno braneći nevinost svog oca. A prezviter, čovek surove naravi, udari svetog Luku po obrazu. I čim ga udari, prezvitera odmah postiže kazna Božja. Jer iznenada pade na zemlju demonujući. I ostade tako do končine svoje, predan Satani na mučenje tela, da bi se duh njegov spasao.
Posle deset godina vrati se prepodobni u svoju postojbinu Eladu, i opet se nastani na svome ranijem mestu na Jovanovoj Gori. Jednom se desi da episkop Korintski, putujući za Carigrad, svrati na odmor nedaleko od svetiteljeve kelije. A prepodobni Luka, preduznavši o tome ranije, ode da mu se pokloni, i odnese mu poklone od svoga truda: voće i gradinsko povrće i zelje. Episkop ga vrlo ljubazno primi. I ode da vidi njegovu keliju. I videvši pustinjačko i bezmolvno obitalište prepodobnoga, i njegovu gradinu i delovanje, divljaše se i duhovno bogaćaše. I zažele episkop da mu da milostinju. I predloži svojim pratiocima, česnim ljudima, da svaki priloži po nešto novaca, a sam priloži zlato. I bi sabrana dovoljna milostinja. I kad bi predložena svetitelju, on je ne htede primiti, izjavljujući: Ne zlata, sveti vladiko, nego tvojih svetih molitava i pouka ištem i prosim. Jer na što zlato meni koji sam izabrao siromaštvo i ovo ubogo obitalište? Daj mi ono što prosim i želim: pouči mene prosta i neuka kako ću se spasti. – Episkop se ožalosti. I smatrajući da prepodobni, ne samo milostinju nego i njega sama odbacuje i prezire, reče prepodobnome: Zašto naš dar, i ujedno s njim i nas davaoce odbijaš? Jer i ja sam verni hrišćanin, iako grešan; i episkop sam, iako nedostojan. Želeći da se u svemu na Hrista ugledaš, zašto se i u tome ne ugledaš na njega? Jer i On je primao milostinju koju su mu blagočestivi davali. Zato i ti, ma da ti zlato nije potrebno, ipak ga primi i daj drugima kojima ono treba. Jer ako smatraš da je dobrotvorstvo ništima nepotrebna stvar, onda odbacuješ ovo dvoje: zbrinjavanje ništih i cpacenje onih koji tvore milostinju. Jer ništi, ako ne primi milostinju, kako će imati ono što mu treba? i mi koji dajemo milostinju, kako ćemo se spasti? – Usavetovan ovim rečima episkopovim, prepodobni uze milostinju, ali ne mnogo, već jedan novčić. I pošto ga episkop blagoslovi, ode na svoj put.
Prepodobni Luka imao je običaj da se na Cveti rano izjutra penje na vrh gope, noseći krst u ruci i pevajući: Gospode, pomiluj! I kada se jednom tako peo uz gopu, jedna guja, po dejstvu zlog duha, izađe iz rupe svoje, uhvati svetitelja za palac na nozi, i visaše. A on se saže i, uhvativši guju otrže je, i reče joj: Ne povređuj ni ti mene, ni ja tebe, nego idimo svaki svojim putem! Jer smo jednoga Tvorca tvorevina, i ne možemo ništa činiti što ne želi ili što ne naređuje naš Tvorac. – I odgamiza zmija u svoju rupu, a svetitelj produži svojim putem uz goru, nimalo ne povređen od gujina ujeda.
Dvorjanin neki, upravitelj carskih riznica, poslan od cara u Afriku, dođe u Korint, noseći mnogo careva zlata. Ali noću, to zlato bi ukrađeno. Odmah je nastala potera i istraga. Mnogi su bili saslušavani i mučeni, ali se zlato ne pronađe. I dvorjanin onaj beše na velikoj muci. Tešili su ga najugledniji građani, ali ga nisu mogli utešiti. Očajan zbog ukradenog zlata, on je očajavao za svoj život, bojeći se carevog gneva. Tada neko od prisutnih stupi pred njega i reče: Niko ne može pronaći ukradeno osim Luke monaha, kroz koga Bog čini mnoga čudesa. Na to i ostali prisutni rekoše: Zaista je tako. I pričahu o njemu, hvaleći njegovo vrlinsko žitije, i dar Božji što je u njemu. Čuvši to, dvorjanina ozari neka nada, i on posla svetitelju ovakvu molbu: Ugledaj se na Onog koji se ne otkaza da siđe s neba radi spasenja ljudskog, pa dođi na kratko vreme u grad da posetiš one što su na velikoj muci.
Svetitelj u početku ne htede da ide, izbegavajući ljudsku praznu slavu i poštovanje. Ali, pošto su mnogi nevini stradali zbog ukradenog zlata, on ode. I dočekan česno od dvorjanina i građana, on najpre naredi da se spremi trpeza, govoreći dvorjaninu: Prvo, dajmo stomaku što treba, i proveselimo se u slavu Božju! A moćan je Onaj koji nas poji vinom umilenja, da i čašu radosti čovekoljubivo napuni. – I dok su oni sedeli za trpezom i jeli, i više korisnim poukama svetiteljevim hranili dušu nego telo jelom, svetitelj pogleda na jednog od onih što su služili oko trpeze, pozva ga k sebi po imenu, i reče mu: Zašto si se drznuo da ukradeš carsko zlato, te umalo nisi naneo sebi smrt a gospodaru svom veliku muku? Idi dakle odmah i donesi ovamo zlato koje si u zemlju zakopao, ako hoćeš da se udostojiš milosrđa i oproštaja. – A on, čuvši to, prepade se, i stajaše zaprepašćen i dršćući, i ne mogaše nijednu reč reći kao opravdanje, jer ga i sama savest njegova izobličavaše. Zatim pade na zemlju, zagrli noge svetitelju, i priznade da je zlato ukrao, moleći sa suzama za oproštaj. I dobi oproštaj. Jer je svetitelj želeo ne samo da ga zbog greha izobliči, nego i da ga od greha izleči. I odmah kradljivac ode, i brzo se vrati, noseći sve zlato što beše ukrao. I veoma se obradova dvorjanin i oni što behu s njim. I biše pušteni na slobodu oni što behu pohapšeni zbog krađe zlata. I posramljen bi đavo koji ustroji ovu krađu; i kradljivac bi prošten; i usta svih proslavljahu Hrista Boga. A svetitelj, nimalo ne prisvajajući sebi slavu od ljudi već je svu pripisujući Bogu, vrati se u svoje obitalište.
Posle nekog vremena prepodobni Luka ode u manastir kraj grada Tebe[5], da poseti tamošnjeg igumana Antonija. Jer je prepodobni Luka imao običaj da posećuje bogonadahnute ljude, i razgovara s njima o stvarima korisnim po dušu. I kada beše kod igumana Antonija, razbole se jednom visokom činovniku tebanskom sin i beše na samrti. Čuvši da se prepodobni Luka nalazi u njihovom manastiru, ovaj velikodostojnik prosto otrča u manastir, pade svetitelju pred noge i s plačem ga moljaše da pođe njegovoj kući i poseti njegovog bolesnog i umirućeg sina. Jer je verovao da će sin njegov ozdraviti od svetiteljeve posete. A svetitelj, smiren, odbijaše, govoreći: Šta sam ja? I šta to veliko vidite u meni, te varate sebe takvim mišljenjem o meni? Jedan je Lekar duša i tela, i On može izbaviti od smrti: Bog koji nas je stvorio. A prašinski i grešni čovek ništa takvo učiniti ne može. – I onaj velikodostojnik, tužan i očajan, ode plačući i ridajući.
Tog dana uveče nasamo razgovarahu iguman i prepodobni. Tada iguman reče: Držim, česni oče, da nismo dobro uradili što nismo bolesnika posetili i ucveljenoga utešili. Jer će i nama s pravom Hristos uputiti reč svoju: Bolestan bejah, i ne obiđoste me (Mt. 25, 43). Odgovori sveti Luka: Ali, isceljivati bolesne, to je stvar Božje sile; a tešiti ucveljene dolikuje onima koji imaju rečitost i mudrost u ustima svojima. A ja sam daleko od prvog, i potpuno oskudevam u drugom, jer sam prost i neuk. Ako pak želiš, i smatraš da će to biti ugodno Bogu, onda hajdemo, ali ti idi prvi, i budi mi vođ, a ja ću te pratiti. – I odmah ustavši, obojica odoše u grad kasno noću. I kad uđoše u kuću onoga građanina, zatekoše sina njegovog već polumrtva i nesposobna da govori, a one oko njega kako očekuju njegov kraj. Otac bolesnikov i ukućani njegovi pripadoše k nogama svetiteljevim, moleći ga sa suzama da se pomoli Bogu za umipućeg bolesiika i da ga spase od smrti. I jedva umoljen od ukućana i od igumana Antonija, prepodobni podiže ruke k nebu i pomoli se. I kad završi molitvu, odmah se s igumanom vrati u manastir. I sutradan rano, u praskozorje, on žurno otputova u svoju goru, izbegavajući slavu od ljudi. A čim svanu, iguman Antonije posla slugu svog u grad da vidi šta se zbiva sa bolesnim mladićem: da li su uspele što molitve prepodobnog Luke. I sluga se odmah, bez zadržavanja vrati, i ispriča igumanu ovu neobičnu i čudnu stvar: Mladića, koji je prošle noći bio na samrti, sretoh gde jaše na konju i ide u kupatilo da se okupa. – Čuvši to, iguman se Antonije udivi, i proslavi Boga.
Prepodobnog Luku uznemiravahu mnogi, dolazeći k njemu radi duhovne koristi, i prekidahu mu omiljeno bezmolvije, molitveno tihovanje. Zbog toga zažele da se odatle ukloni u još usamljenija mesta. Ali ne podajući se svojoj želji, on posla svog učenika Germana u Korint kod jednog iskusnog i bogonadahnutog muža Teofilakta, da ga upita za savet, da li da ostane na Jovanovoj Gori i trpi uznemiravanje od posetilaca, ili da otputuje u neko nepoznato mesto. Teofilakt mu posla savet, koji je nekada svetom Arseniju bio dat s neba: Begaj od ljudi, i spašćeš se!
Prepodobni Luka radosno primi ovaj savet, i sa učenikom svojim otide odatle u pusto mesto kraj mora, zvano Kalavije. I tamo življaše, hraneći se trudom ruku svojih: kopao je zemlju, sejao semenje, pa potom mleo na žrvnju, i pravio hleb. Jednom neki mornari u prolazu, pristadoše uz obalu nedaleko od kelije prepodobnog, uđoše u keliju, i nikoga u njoj ne zatekoše, pošto svetitelj beše otišao nekuda sa učenikom svojim. A ugledavši u keliji dobar žrvanj uzeše ga i odneše na lađu. Potom dođe prepodobni u keliju i, videvši da mu nema kamena, otrča k mornarima moleći ih da mu vrate kamen, pošto nema čime da melje žito za hleb sebi. A oni se kunijahu i tvrđahu da nisu uzeli. Svetitelj im na to reče: Ako niste uzeli, idite s mirom. A onome ko je uzeo, neka Bog plati kako hoće! – Rekavši to, on ode od njih. A onaj što beše uzeo kamen, odmah pade mrtav. Mornari se strašno prepadoše, pa uzeše kamen i odneše prepodobnom moleći ga za oproštaj. A svetitelj se ožalosti zbog iznenadne smrti tog mornara, i mnogo dana plakaše zbog njega.
Pošto prepodobni prožive na tom mestu tri godine, bi najezda Agarjana na atičke krajeve[6]. I preseli se svetitelj na neko pusto i bezvodno ostrvo Ampil. I na njemu trpljaše ne malo vremena glad i žeđ. Zatim pređe odatle na divno mesto, zvano Sotirije. Odatle otera demona koji ga je hteo zaplašiti priviđenjima, i tu ostade sve do blažene končine svoje. Tamo se oko njega sabraše bratija, i bi ustrojen mali manastir. A atički starešina suda Krinet, imajući ljubav k prepodobnom, podiže u manastiru njegovom crkvu u ime svete Velikomučenice Varvare. I življaše svetitelj, neprestano služeći Bogu postom i molitvama, i služeći spasenju duša i zdravlju tela ljudskih. Jer poukama svojim i životom dušama njihovim korišćaše, a molitvom telesne bolesti njihove lečaše. Tako, Grigorija inoka, koji je stalno bolovao od stomaka, isceli rečju. A nekoj uglednoj ženi u Tebi, dugo od ljute bolesti bolesnoj, i od lekara izmučenoj, posla svog učenika Pankratija da je pomaže svetim jelejem. I čim je ovaj pomaza, ona odmah potpuno ozdravi. I tako, prepodobni brzo isceljivaše od svih bolesti, i mnogima pretskazivaše šta će im se dogoditi.
Proživevši na tom mestu sedam godina, prepodobni se približi svojoj končini. A pre njegove končine dogodi se ovo: Učenik prepodobnoga Teodosija imađaše rođenog brata mirjanina Filipa, koji beše carev mačenosac. I zažele Filip da dođe k prepodobnom: jedno da poseti brata, a drugo da vidi prepodobnog Luku, o kome je slušao mnogih divnih stvari. Preduznavši njegov dolazak, prepodobni Luka reče Teodosiju: Spremi, brate, dobru večeru, jer nam tvoj brat dolazi na večeru. – Teodosije se udivi, i sav radostan poče hitno spremati večeru. I često izlažaše napolje, pogledjući niz put, ne bi li ugledao brata koga je željno iščekivao. A kad se smrče, dođe Filip, noseći mnoga jestiva. I bi dočekan od svetitelja s ljubavlju, i svi zajedno večeraše, jedući i pijući u slavu Božju. I prepodobni tada jede i pi više nego što je imao običaj, a to u čast Filipove posete. A pošto večeraše, i molitve pred spavanje pročitaše, leže Filip da se odmori. I sablažnjavaše ga micao o prepodobnom, i govoraše u sebi: Starac je licemer, jer jede i pije dobro, i čini mi se da je njegovo isposništvo i svetaštvo – prosto pritvorstvo. – Sa tim mislima Filip zaspa. I u snu vide dva svetla mladića gde srdita lica jarosno gledaju na njega, i ljutito mu govore: Zašto nepravdu pomišljaš o prepodobnom? Zašto osuđuješ u sebi nevinog svetog čoveka? Podigni oči svoje i pogledaj, kolike je časti udostojen od Boga onaj koji je, po tvom mišljenju, licemer i varalica. I podigavši oči, Filip ugleda jedno divno mesto, zastrto porfirom, a na njemu stoji prepodobni Luka, sijajući u velikoj slavi kao sunce. – Zatim se trže od sna, zaprepašćen. I ispriča to svome bratu Teodosiju i drugim monasima. A potom i samom prepodobnom ispovedi s pokajanjem svoj greh, i isprosi oproštaj. I sa velikom korišću duhovnom otputova.
Predvidevši svoj skori odlazak k Bogu, prepodobni pođe da poseti sve obližnje oce u toj pustinji, i dade svima poslednji celiv, govoreći im: Molite za mene, braćo, molite Gospoda Hrisga, jer nije izvesno da li ćemo se videti potom ili ne. – I pošto tako obiđe sve, zatvori se u svoju keliju, i spremaše se tri meseca za odlazak. Zatim se, na osam dana pred končinu, razbole. I dok je teško bolestan ležao na zemlji, upita ga prezviter Grigorije, kakvo zaveštanje ostavlja odnosno svog pogreba, i gde da sahrane telo njegovo. A on odgovori: Leš moj bacite u jarugu, jer nikome nisam potreban, a zverovima ću biti potreban za jelo. – Prezviter pak mnogo moljaše svetitelja da izmeni svoje zaveštenje o telu, i da kaže mesto gde da ga sahrane. I posle nekog vremena svetitelj reče: Na ovom mestu gde ležim, tu me sahrani, jer Bog hoće da proslavi ovo mesto u slavu svetog imena Svog. – Pošto to reče, sunce je već zahodilo, on podiže oči svoje k nebu, i reče: U ruke tvoje, Gospode, predajem duh svoj! I zaspa snom privremene smrti sedmog februara 946 godine, a sveta duša njegova ode k Bogu na besmrtni život.
A kad svanu, slegoše se svi okolni monasi i mirjani. I sabra se mnogo naroda. I plakavši mnogo što je svet lišen ovakvog svetila, česno ga sahraniše, kako je i naredio, na mestu u njegovoj keliji, u kojoj se podvizavao. A posle šest meseci, inoku nekom Kozmi evnuhu, koji je iz Paflagonije[7] putovao u Italiju, dođe u viđenju Božje naređenje da ide na mesto gde počiva prepodobni Luka, i da živi kraj njegovog groba. Kozma dođe, i življaše tu. On izvadi iz zemlje kivot sa netruležnim moštima prepodobnog, položi ga povrh groba, divno ogradi daskama i rešetkama, i keliju pretvori u crkvu[8]. I bivahu čudesa od svetih moštiju njegovih. I poteče miomirisno miro, i pomazivani njime isceljivahu se: hromi prohođahu, slepi progledahu, gubavci se očišćavahu, i đavoli bivahu izizgonjeni – molitvama prepodobnog Luke, a silom Gospoda hašeg Isusa Hrista, kome slava sa Ocem i svetim Duhom vavek, amin.
 
STRADANJE
HILJADU I TRI SVETIH MUČENIKA
u Nikomidiji
 
U vpeme nečestivog i svirepog tiranina cara Dioklecijana[9] nastade veliko gonjenje na Crkvu Hristovu, i mnogi hrišćani behu zatvarani po tamnicama i ubijani radi Hrista. Tada postradaše i sluge Hristove episkop Teopempt i bivši mađioničar Teona[10], i četiri carska velikaša: Vasos, Jevsevije, Evtihije i Vasilid[11]. Nadzoru ove četvorice beše povereno čuvanje svetog mučenika Petra, aleksandrijskog episkopa[12]. Ali ova četiri velikaša, sa svojim ženama, primiše svetu veru. I pošto ostadoše nepokolebljivi u ispovedanju Hrista, oni duše svoje položiše za Gospoda. A posle toga, domaći njihovi, sve sluge: i robovi i slobodnjaci, razmisliše, i jednodušno rekoše: Gle, gospodari naši, koji su nam zapovedali u ovom svetu, radi svete vere u Gospoda Hrista prezreše ovaj privremeni i tašti život i izabraše sebi Carstvo nebesko. I zato što prezreše zemaljska blaga, sada uživaju večna blaga. A zašto i mi ne bismo sledovali svojim gospodarima? Hajdmo pred cara Dioklecijana i recimo mu: I mi smo hrišćani, i želimo da zajedno s našim gospodarima, koji su nam gospodarili u ovom životu, dobijemo neuvenljivi venac u budućem životu.
Pošto doneše ovakvu odluku, i svi na nju svom dušom pristadoše, prebrojaše se i nađoše da ih je sa ženama i decom hiljadu i tri duše. I onda se digoše i iziđoše pred nečastivog mučitelja Dioklecijana, i jednoglasno izjaviše: I mi smo hrišćani, i sledujemo ocima i gospodarima našim koji za Hrista svoju krv proliše. Đavolima se ne povinujemo, idolima se slepim, gluvim, nemim i mrtvim ne klanjamo!
A car kad vide kako ih je mnogo, smete si i razgnevi se silno. Ali, savladavši se, on pokuša najpre da ih pridobije laskama, i reče im: Zašto ste tako bezumni, te dobrovoljno bacate sebe u pogibao? Bolje će vam biti, poslušajte moj očinski i prijateljski savet: prinesite žrtve bogovima, pa ćete se spasti te ludosti kojom vas zaraziše Jevsevije i njegovi drugovi, koji onako zlo završiše. Poslušate li me, i prinesete žrtve besmrtnim bogovima, dobićete od mene velike darove i odlikovanja, i milost će vas naša obilno obogatiti.
Na to sveti odgovoriše mučitelju: Mi niti tvoje darove trebamo, niti se tvoje pretnje bojimo, nego se staramo da žrtvu zahvalnosti prinesemo Bogu živom i istinitom. A ti što nameravaš da činiš, čini brzo, jer nam ništa nije draže od Hrista.
Čuvši ovakve reči od svetih mučenika, Dioklecijan se poboja da oni ne izazovu u narodu neku novu pobunu, jer vide kako oni veoma smelo brane svoju veru u Hrista. Stoga dade mig svojoj vojsci da, sa oružjem na gotovs, opkole ove hrišćane, među kojima beše mnogo majki koje su držale na rukama jednogodišnju ili dvogodišnju ili trogodišnju decu. A kad vojska opkoli hrišćane, onda im car reče: Hajde sada poslušajte moj savet, i izjavite da pristajete prineti žrtve bogovima i pokloniti im se, da biste se zdravi i čitavi vratili kućama svojim. Smilujte se na sebe i na dečicu svoju onoliko koliko ja pokazujem milosti prema vama, da ne biste zbog bezumlja svog izginuli i vi i deca vaša. Ne poslušate li me, onda vam ni vaš Hristos ništa pomoći neće!
Sveti mu odgovoriše: Mi smo naučeni da se klanjamo živome na nebesima Bogu, i jednorodnom Sinu njegovom i Reči – Gospodu našem Isusu Hristu, kroz koga sve postade, i Svetom Duhu Njegovom. Stoga nas nećeš obmanuti nikakvom svojom tobožnjom milošću; niti nas nagovoriti svojim laskavim obećanjima; niti nas uplašiti svojim pretnjama, da bismo otpali od vere u Hrista Gospoda našeg i poklonili se mrtvim idolima koje ti poštuješ. Jer nama ništa ne može biti draže i poželjnije od Hrista Boga koji živi kroza sve vekove.
Na to se Dioklecijan razjari i dade znak vojnicima da ih odmah sve pokolju, I vojnici, kao divlje zveri, navališe sa svih strana na njih, i posekoše svete Hristove mučenike, ne štedeći nikoga, pa ni odojčad na materinskim grudima. I od njih hiljadu i tri ne ostade niko živ.
Tako sveti mučenici Hristovi u pravoslavnom veroispovedanju završiše svoj stradalački podvig 7 februara, 303 godine, u prestonici Vitinije Nikomidiji[13], za carovanja Dioklecijanova, dok nad nama caruje Isus Hristos, istiniti Bog Spasitelj naš, kome slava i hvala sa Bogom Ocem i sa svesvetim, blagim i životvornim Duhom, kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA
 
Podvizavao se u Monemvatu. Upokojio se u miru.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
APRIONA (ili EVPRIONA, ili SERAPIONA)
episkopa Kiparskog
 
Bio episkop na Kipru i u miru skončao.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
GEORGIJA ALIKIANSKOG
sa ostrva Krita
 
Novomučenik Hristov Georgije rođen je 24 maja 1846. godine na ostrvu Kritu, u oblasti Kidonijskoj, u selu Alikiana, od blagočestivih roditelja: sveštenika Nikole zvanog Divolisa, rodom sa ostrva Folegandrosa, i majke Ekaterine Buzianopulu, poreklom iz jedne blagorodne kritske porodice iz poznatoga sela Terisa. U ovo selo beše došao otac Georgijev kao parohijski sveštenik, te je tu i rođen ovaj blaženi mladić i vaspitan po nauci i zapovestima Božjim. Nauči se on u detinjstvu i nešto malo pismenosti, tek toliko da je mogao da čita; i to malo pismenosti pomoglo mu je kasnije vrlo mnogo, kao što ćemo videti dalje. Zanimajući se zemljoradnjom i sađenjem vinograda po ceo dan, on je uveče sedeo posle večere i čitao Žitija Svetih a naročito stradanja svetih Mučenika, koja je osobito voleo. Tako činjaše svako veče do ponoći. Roditelji mu govorahu: „Čedo, treba da spavaš da se odmoriš, jer ćeš sutra opet na posao.“ A blaženi im odgovaraše: „Ne mogu da se odmorim niti da spavam prijatno, ako se prethodno ne zasitim čitanjem božanstvenih knjiga.“
Negde krajem 1865. godine, pročitavši žitije nekoga od velikih mučenika, koje ga duboko darnu u srce, on sa dubokim uzdahom i umiljenjem reče: „Hriste moj, udostoj i mene da prolijem svoju krv za Tvoju ljubav“. Čuvši to njegov brat Jovan, koji beše slep i svagda seđaše uz njega i slušaše žitija, ukoravajući ga reče mu: „Šta ti to govoriš, brate moj; zar ne znaš da, ako bi se ispunilo to što ti veliš, onda bi trebalo da dođe gonjenje na Hrišćane. Ti možda i neki drugi mogli bi da podnesete stradanja i zadobijete spasenje, ali koliko bi se njih odreklo Hrista i propalo?“ Na takve reči blaženi ništa ne odgovori, nego duboko uzdahnuvši ponovo reče: „Da, Hriste moj, ako je Tvoja volja udostoj me da prolijem svoju krv za ljubav Tvoju, kao što si Ti prolio Tvoju krv iz ljubavi prema meni“. Na to mu brat ništa više ne reče, nego čuvaše tajno u sebi te njegove reči. A sada da vidimo kako se desilo da se ispuni ta želja njegovog srca.
Kao što je poznato, godine 1866. podiže se onaj strašni ustanak na Kritu protiv Turaka, u kojem i Georgije pomagaše noseći pisma od jednog ustaničkog vođe drugome, ili na neki drugi način kako već mogaše. U nedelju 5 februara 1867. godine, nađe se u selu Furne u toj istoj oblasti, u kojem selu bejahu sakupljeni mnogi ustanici. Ove ustanike međutim, kako pričaju, prokaza neki hrišćanin obližnjem paši turskom, te ovaj poslavši veliku vojsku opkoli selo i pohvata mnoge ustanike među kojima i blaženog Georgija. Pohvatavši ih, Turci ih odvedoše u svoje šatore, i tamo uzevši dvojicu iz sela Furne, nemilosrdno ih mučiše da bi priznali iz kojeg su sela rodom svi što su pohvatani. Doznavši ono što htede, paša zadrži kod sebe sve koji behu iz brdskih krajeva, a ostale posla u grad Haniju Mustafa-paši; Ovaj pak, budući umoljavan od jednog svog prijatelja hrišćanina, po imenu Jovana Capakisa ili Janakisa, napiše odmah pismo onome paši da oslobodi sve koje je zarobio. Paša mećutim, predviđajući da se može desiti tako nešto, naredi stražaru da zadrži pismonošu i ne propusti ga dok on ne izvrši svoju krvožednu nameru. I tu noć između nedelje i ponedeljnika on poseče sve zarobljene, to jest nije ih prosto pobio, nego im je sekao najpre uši, zatim nos, jezik, ruke, noge, skrivene udove, pa im kopao oči i na kraju otsecao im glavu. Na takav način svi su ovi zarobljenici postradali.
Kada dođe red na blaženog Georgija, uze ga jedan turski oficir, iz napred pomenutog sela Alikiana, po imenu Muladžibahris, koji Georgija poznavaše od detinjstva, pa mu reče: „Ajde, more, Đorđe, da učiniš jednu stvar što ću ti reći te da spaseš svoj život, ako hoćeš, jer te poznajem i žao mi je te da umreš“. A on mu reče: „Kakva je to stvar, koju treba da učinim, Bahris-aga?“ – „Da postaneš Turčin“, odgovori mu on. Tad se blaženi nasmeja pa reče: „Ne daj Bože da ja promenim svoju veru, pa makar mi podarili ne samo život, nego i sav svet“. Tada mu ponova reče Turčin: „Želim da ti učinim ovo dobro, jer kad sam bio još mali, sećam se, kad je moj brat Arif slomio nogu, tvoj otac ga je izlečio. Ali, kad ne prihvataš moj savet, ja te ne mogu spasti na drugi način, i zato neka greh za tvoju smrt padne na tvoj vrat. Ali ako ne žališ svoj život, sažali se bar na svoje roditelje, ili na sestru svoju i na svog slepog brata, koji će ostati bez zaštite i pomoći? Jer tvoj je otac ostario, i ako ti umreš takvom surovom smrću, umreće i on od žalosti“.
Ovaj blagosloveni Georgije odgovori mu na to sa smelošću: „Ako je tako dobro to što želiš da mi učiniš zadrži ga za sebe, a ja neću postati Turčin, nego sam se kao hrišćanin rodio i kao hrišćanin ću i da umrem. Znaj još i ovo, da bi se bolje uverio u moju nepokolebljivost: ja sam već dugo vremena bio željan mučeništva, i tražio sam od Hrista moga da me udostoji da se nauživam toga. I sada, neka je blagosloven što me udostoji onoga što sam želeo! Zar da se pokažem toliko nerazuman i da prezrem dar? Ne daj Bože da to ikada učinim! I šta više, ako hoćeš da ti kažem sada i ovo za dobro tvoje duše: ti treba da postaneš hrišćanin, pošto si i rođen od majke hrišćanke i poznaješ od nje dobro našu veru. A za moje roditelje i brata i sestru nemoj da se brineš, jer naprotiv, ako umrem za ljubav Hrista moga, tada ću tek imati slobodu pred Njim i onda ću ih zaštićivati i pomagati hiljadu puta više i bolje“. Čuvši sve to i mnogo još drugoga Bahris-aga postiđen i obeznađen ostavi ga.
Tada uzevši Svetoga na stranu, reče mu jedan hrišćanin oficir, po imenu Hadžiemanuil Fuglanakis: „Bre Đorđe, učini to što ti veli Bahris-aga te ga tako obmani da spaseš svoj život, pa kad odeš kući budi opet hrišćanin; Bog će ti to oprostiti, jer vidi da to činiš iz nevolje“. Na to mu reče Georgije: „Zar se ne bojiš Boga, kapetan Manojlo, te mi govoriš takve đavolje reči? Znam da to govoriš ne zlonamerno, Nego iz zablude, ali zar ne znaš šta veli Evanđelje za takve slučajeve? Čuj šta veli Hristos: „Svaki koji me ispovedi pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem mojim koji je na nebesima; a koji me se odrekne pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem mojim koji je na nebesima“ (Mt. 10, 32). Ako dakle učinim to što mi veliš, posle treba opet da prolijem svoju krv za ljubav Hristovu da bi sprao to odrečenje. Osobito pak ako to učinim sada, Hristos će se za svagda razgneviti na mene i odbaciće me kao onoga koji prezire Njegovu tako veliku blagodat, koju mi je dao, kao što sam Mu je tražio. Neka dakle nema nikakvu nadu Bahris-aga da ću ispuniti njegovu želju“.
Zatim ga ponovo uzeše turski vojnici i odvedoše pred Bahrisa, koji ga zapita: „Ej, šta si odlučio?“ A blaženi Georgije mu odgovori sa velikom radošću i velikom smelošću: „Ono što sam ti malo pre rekao to velim i sada; i to isto ću govoriti do poslednjeg daha svoga. Hrišćanin sam rođen, hrišćanin ostajem, i kao hrišćanin želim da umrem. Ne odričem se Hrista mog, neću da budem Turčin, neću da napustim svoju presvetu veru, da bi poverovao u vašu najmračniju i najtamniju satansku zabludu“.
Obeznađen potpuno Bahris-aga predade Svetoga dželatima, koji ga ponudiše da popije jednu čašu ruma, no on osmehnuvši se reče im: „Hvala vam, ne želim ruma da pijem, jer imam da pređem veliki put pa treba da imam nepovređen i trezven um“. Tada počeše da ga zlostavljaju na isti način kao i druge. No dok su za vreme njegovog stradanja drugi hrišćani plakali i kukali, neko za svojim životom, neko za ženom i decom, ovaj blagosloveni stajaše kao otesani kamen i ne samo što ne vikaše, nego uopšte ne zaplaka niti uzdahnu; naprotiv on se radovaše kao ženik za vreme venčanja, i slavljaše i blagodaraše Boga što ga je udostojio toga sveradosnog časa. Osmehujući se on blagodaraše i dželatima govoreći im: „Mnogo sam vam zahvalan, jer ste mi priredili veliku slavu i radost sa tim malim bolovima, i molim vas da me isečete na više delova od ostalih, jer koliko me više mučite, toliko će Hristos većma da me proslavi na nebu“. Pošto dželati otsekoše ruke, uši, nos, skrivene udove tela, jezik i noge Mučenikove, iskopaše mu i oči, i na kraju otsekoše mu česnu glavu, te tako skonča blaženo ovaj sveti Mučenik, kao što je i želeo, i uzađe vencenosac na nebo da tamo primi svecelo trofeje sjajne pobede, ispovedništva i nepokolebljivog stradanja, od Hrista Boga i Podvigopoložnika. Njegove česne i svete mošti Agarjani uzeše zajedno sa telom ostalih pobijenih hrišćana, o kojima ispričasmo ranije, baciše na neko mesto skriveno i nepoznato do danas. Ovo mučenikovo stradanje bi 1867. godine na ostrvu Kritu.
To je, braćo hrišćani, mučeništvo ovog svetog i novog velikomučenika Georgija Kritskog, i neka niko ne sumnja, jer je napisano verno i tačno kako su jasno kazivali napred navedeni očevidci i verni svedoci. Takve podvige ostvaruje vera u dušama onih koji se nje drže čvrsto, i kroz savršenu ljubav sjedinjuju se sa Hristom. Takvi sve žrtvuju, pa i sam svoj život za ispovedanje ljubljenoga Hrista, nadajući se da će zadobiti večno blaženstvo, kojega daj Bože da se udostoje svi hrišćani. Amin.
 
SPOMEN SVETIH
ŠEST MUČENIKA
 
Poreklom iz Frigije, ovi sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista sagoreni u ognju.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOPEMPTA i družine njegove[14]
 
SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE
MASTRIDIJE
 
Živela u Jerusalimu i strogo se podvizavala. Neki mlad čovek zagleda se u nju i počne joj dosađivati. Da bi spasla i sebe i toga mladog čoveka od greha, Mastrilija uzme u jednu kotaricu malo nakvašena boba i udalji se u pustinju. U pustinji provede 17 godina, i za sve to vreme po sili Božjoj niti joj je nestalo boba niti joj je haljina ovetšala. Upokojila se mirno oko 580 godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Melitopolj – grad u Miziji, sevorozapadnoj provinciji Male Azije.
  2. Lampsak – važan grad Mizije, u severozapadnoj oblasti Male Azije.
  3. Iraklija – grad u Trakiji, oblasti Vizantijske carevine, u severoistočnom delu Balkanskog Poluostrva.
  4. Eladom se u starini nazivao srednji deo Grčke.
  5. Teba ili Tiva – glavni grad Beotije (Viotije), srednje oblasti stare Grčke.
  6. Atika – jugoistočna oblast i poluostrvo Elade, srednje Grčke.
  7. Paflagonija – planinska oblast u severnom delu Male Azije.
  8. Na grobu prepodobnog Luke podignut je, počev od 974 g., veličanstveni vizantijski osmougaoni hram sa vanredno lepim mozaicima (iz istog 10 veka), koji i danas postoji.
  9. Dioklecijan vladao od 284 do 305 god.
  10. Spomen njihov praznuje se 5. januara.
  11. Praznuju se 20. januara.
  12. Sv. Petar I, bio arhiepiskop Aleksandrijski od 300-311. Praznuje se 25. novembra.
  13. Vitinija – severozapadna oblast Male Azije; Nikomidija – glavni grad Vitinije, omiljeno boravište cara Dioklecijana.
  14. Verovatno su ovo oni sveti koji se spominju 5. i 20. januara.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *