NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
5. FEBRUAR
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
AGATIJE
 
Zločestivi car Dekije[1] izdade na sve strane naređenje da se svi hrišćani imaju ubijati. U Siciliji tada beše njegov vojvoda Kvintijan. U to vreme u sicilijanskom gradu Palermu beše jedna devica, po imenu Agatija, veoma lepa, kći blagorodnih i bogatih roditelja, vaspitana u hrišćanskoj veri. Kada ona ču za goniteljevo bezbožno naređenje o ubijanju hrišćana, raspali se revnošću za Hrista Gospoda svog, kome se čistim devstvom beše obručila. I prezre otadžbinu svoju i znamenitost porekla svog. A bogatstvo što joj ostade posle roditelja, i svu slavu ovoga sveta, ne računajući ni u šta, stade pripremati sebe na stradanje za Hrista. Sudija pak Kvintijan, čuvši za lepotu, visoko poreklo i bogatstvo ove svete device, bi zahvaćen nečistom mišlju prema njoj, i sladostrasno je zažele. I razmišljaše kako bi mogao da je vidi, pridobije za svoju gadnu pohotu, i ujedno joj otme imanje. A kada saznade da ona veruje u Hrista, odmah posla vojnike iz grada Katane[2] u Palermo, da je kao hrišćanku dovedu na sud. Došavši kod svete Agatije, vojnici joj saopštiše da su došli da je vode, i obećapahu joj da će je s počastima odvesti svome vojvodi, ako im samo da reč da će se pokloniti njihovim bogovima. Ona im reče da je malo pričekaju, a sama uđe u unutrašnje odeljenje svoga doma. I zatvorivši se, podiže ruke k nebu, i moljaše se govoreći:
Gospode Isuse Hriste, Ti znaš srce moje, i nameru duše moje, i ljubav moju prema Tebi, i veru moju u Tebe, – budi mi Ti vođ i pomoćnik protiv vraga, koga sam već Tobom, Bogom mojim, zgazila i umrtvila. I sada, Gospodaru, molim Te, ne dopusti sveprljavom i svepokvarenom čoveku tom, sluzi đavolskom, da oskrnavi telo moje, u kome čisto i česno poživeh do sada. Pohitaj i postaraj se da pobediš đavola, i slugu njegovog Kvintijana, da ne rekne: gde je Bog njen? Primi suze moje kao miomirisnu žrtvu i prinos, jer si Ti Bog jedini, i Tebi priliči slava vavek, amin.
Pošto se tako pomoli, ona sa vojnicima iziđe iz grada, praćena nekim građanima, susedima i poznanicima. A iđaše da svesrdno i hrabro stoji za Gospoda svog, kao stena neoboriva. I govoraše u sebi: prvo sam vodila rat sa đavolom, trudeći se da neoskvrnavljenim sačuvam devičanstvo svoje i pobedim strasti tela svog. I pobedih strasti blagodaću Hrista mog, i satrh vraga koji pomoću slasti i požuda ratuje protiv ljudi. A cada odlazim u drugi rat, u kome imam dušu svoju položiti za Hrista. Ali, o đavole, nećeš se obradovati zbog mene već ćeš se postideti, jer se nadam u Hrista Boga mog da će sa mnoštvom svetih Anđela Svojih gledati s neba na podvig moj i pomagati meni slaboj.
Tako govoreći u ssbi, ona toplim suzama omivaše lice svoje. A usput joj se odreši remen na obući. Ona zastade da ga zaveže, i osvrnu se, i ne vide nikoga od suseda koji su je pratili, jer se svi behu vratili. Zbog toga se još više rasplaka, i pomoli se Bogu govoreći: Svemogući Gospode, radi sugrađana mojih, koji nisu poverovali meni, sluškinji Tvojoj, da hoću da postradam za sveto ime Tvoje, pokaži neko čudo na ovom mestu! – I odmah izniče i poraste divlja maslina.
A kad stiže u grad Katanu, vojvoda naredi da je odvedu u kuću jedne bogate žene, Afrodisije, koja je imala pet mladih kćeri. Njima beše vojvoda zapovedio, da ljubaznošću i zavodljivim rečima sklone Agatiju na telesnu ljubav, i nagovore je da prinese žrtvu bogovima. I one je stadoše obasipati pohvalama i laskama i mnogim obećanjima. Zatim joj stadoše pretiti, eda bi je nagovorile da se potčini Kvintijanovoj volji. Ali nimalo ne uspeše. One ne behu u stanju da je ne samo rečima, nego i delima, od ljubavi Božje sklone na ljubav svetovnu: jer je ukrašavahu skupocenim haljinama, davahu joj poklone, nuđahu raznovrsne slatkiše, priređivahu gozbe i igre, dovođahu horove i muziku, i ustrojavahu svemoguće zabave ovoga sveta. Ali ona nije htela na sve to ni da pogleda. I govoraše im: Znajte, da su um moj i misao moja zasnovani na kamenu, i ne mogu se nikada rastaviti od ljubavi Hristove. A vaše laskave reči su kao vetar, radosti svetovne – kao kiša, a vaše pretnje – kao reke. Ako i udare na kuću moju, neće je moći potresti, jer je osnovana na kamenu, koji je Hristos, Sin Boga živoga. – Dok tako govoraše, potoci suza slivahu joj se niz obraze na grudi. Jer kao što jelen čezne za izvorima vode, tako je duša njena čeznula da strada za Gospoda svog.
Afrodisija, videći da je srce svete Agatije nepokolebljivo i neosvojivo, ode k vojvodi Kvintijanu, i reče mu: Lakše je kamen razmekšati, i gvožđe u olovo pretvoriti, nego onu devicu usavetovati, i od Hrista je odvratiti. Ja i kćeri moje ništa drugo radile nismo nego smo je i dan i noć savetovale. Upotrebljavale smo i laskanja, i molbe, i pretnje, da bismo je pridobile da bude jedne misli s nama. Ja sam joj i bisere, i divne đerdane, i skupocene haljine, i zlato, i drago kamenje nudila, i robove joj i sela davala, ali ona sve to smatra za prašinu koju nogama gazi.
Čuvši to, vojvoda Kvintijan se razljuti, i naredi da mu je dovedu u tajni dvorac njegov. I sedeći na svome mestu, pun prljavih misli, on je stade pitati: Kakvog si porekla? Sveta Agatija odgovori: Poreklom sam plemićka, i imam ugledne i bogate srodnike. Kvintijan je upita: Kada si slavna poreklom, zašto onda nosiš poderane haljine kao neka robinja? Svetiteljka odgovori: Hristova sam robinja, i Njega radi nosim robinjsko obličje. Kvintijan je upita: Kako sebe nazivaš robinjom, kada si slobodna, jer si kćer visokorodnih roditelja? Svetiteljka odgovori: To naše visokorodstvo, i ta naša sloboda jeste: služiti Hristu. Vojvoda reče na to: Šta dakle, zar nismo, slobodni mi, koji ne služimo Hristu vašem, pa ga čak i odbacujemo? Agatija odgovori: Vi ste zapali u takvo ropstvo i plen, da ste ne samo postali robovi grehu, nego i poklonici odvratnih i mrtvih idola, jer kao Boga obožavate drvo i kamen. Kvintijan reče: Ako tako budeš bogohulstvovala, bićeš podvrgnuta strašnim mukama. No reci mi, zašto odbacuješ naše bogove? Agatija odgovori: Odbacujem ih zato što nisu bogovi već demoni, čije likove pravite od bakra i mermera, i pozlaćujete ih. Kvintijan reče: Devojko, poslušaj dobar savet, i prinesi žrtve, da ne bi dopala raznih muka, i osramotila i obrukala visokorodstvo svoje. A kasnije ćeš se, i protiv volje, pokloniti bogovima, gospodarima vaseljene. Sveta Agatija odgovori: Neka žena tvoja bude kao Afrodita, boginja tvoja, i ti sam budi kao Zevs, bog tvoj.
Kada to svetiteljka reče, Kvintijan naredi da je udare po licu, govoreći: Ne vređaj vojvodu! Sveta Agatija odgovori: Gde ti je razum, vojvodo? Ja ti želim da budeš kao bog tvoj, a ti ne želiš da budeš sličan njemu, i sam se svojih bogova stidiš. Onda počni da ih zajedno sa mnom odbacuješ. Vojvoda reče: Zaslužuješ velike muke, na koje ću te odmah staviti, ako ne izvršiš što ti se naređuje. Devica odgovori: Ničega se ne bojim! Jer, baciš li me zverovima da me pojedu, oni će se, čim me ugledaju i čuju ime Hristovo, ukrotiti. U oganj ćeš me vrgnuti? Anđeli će mi s neba doneti rosu da me rashlade. Nanećeš mi rane i muke? Imam za pomoćnika Duha istine, koji će me izbaviti iz ruku tvojih. – Onda vojvoda naredi da je odvedu u mračnu i smrdljivu tamnicu. I svetiteljka, poveravajući sebe Gospodu svome, iđaše kao na pir i veselje.
Sutradan vojvoda Kvintijan opet izvede svetu Agatiju preda se na sud. I upita je: Jesi li dobro razmislila o svome zdravlju? Sveta Agatija odgovori: Hristos je moje zdravlje. Vojvoda reče: Odreci se Hrista, da mlada ne pogineš. Svetiteljka odgovori: Odreci se ti lažnih bogova svojih, koji su drvlje i kamenje, i pristupi istinitome Bogu, koji te je stvorio, da ne bi dopao večnih muka.
Tada mučitelj, ražljućen, naredi da je nagu obese o drvo i biju. A kad svetiteljku bijahu, mučitelj joj reče: Uputi misao svoju ka poklonjenju bogovima, da bi ostala u životu. Ona odgovori: Ove muke donose mi veselje, i radujem se njima, kao što se poneki raduje kada nađe veliko blago. Ova privremena stradanja meni su korisna. Kao što pšenica ne može doći u žitnice pre nego se očisti od pleve, tako ni duša moja ne može ući u raj, ako telo moje najpre ne bude sakrušeno mukama. – Na to sudija potsticaše sluge da je još svirepije muče. Onda naredi da joj gvozdenim kleštima kidaju dojke, i da ih otseku. A kada ovo izvršivahu, reče mučenica vojvodi: Bezbožni i bezdušni mučitelju, zar se ne stidiš da ženskinju odrežeš dojke, koje si ti sam u majke svoje sisao? Ali ja imam druge dojke u duši svojoj, kojih se ti ne možeš kosnuti, jer su posvećene Bogu od mladosti moje.
Zatim svetiteljka bi vrgnuta u tamnicu. U ponoći joj se javi sveti apostol Petar, star i čestan, držeći u rukama mnoge lekove. Pred njim iđaše jedan divan mladić sa upaljenom svećom. I razume svetiteljka da je došao neki lekar. Reče joj apostol: Nečestivi mučitelj nanese ti strašne rane, ali nimalo ne uspe; ti si ga pobedila svojim junaštvom. Stoga bednik naredi da ti ne samo kidaju dojke nego i otseku. Zbog toga će se duša njegova večito mučiti. A ja sam stajao i posmatrao kako si muke podnosila, i osetih da ti se dojke mogu isceliti. Zbog toga i dođoh ovamo. A sveta mučenica Agatija odgovori: Ja nikada nisam za telo svoje upotrebljavala nikakve lekove, pa i sada smatram da ne treba da narušim taj dobri običaj, koji od mladosti čuvam. Starac joj na to reče: I ja sam hrišćanin, i sa tom namerom dođoh da te iscelim. Nemoj se dakle stideti mene. Svetiteljka odgovori: Ti si čovek, a ja devica, kako onda mogu bez stida obnažiti telo svoje? Više volim da trpim bolove od svojih rana, nego da se pred očima muškaraca obnažim. Blagodarim ti, česni oče, što si mene radi došao ovamo, da mi isceliš rane. No znaj, da se lekovi, spremljeni od ljudi, nikada neće približiti telu mom. A starac joj reče: Zašto ne želiš da te ja lečim? Svetiteljka odgovori: Imam Gospoda svog Isusa Hrista, koji sve trenutno isceljuje, i rečju podiže pale. Ako on hoće, može isceliti mene, nedostojnu sluškinju Svoju. Obradovavši se tako velikoj veri svete mučenice, apostol se malo osmehnu, i reče: On me posla k tebi, device, jer sam ja Njegov apostol. Pogledaj dakle, ti si već isceljena.
Rekavši to, on postade nevidljiv. Tada sveta mučenica Agatija, poznavši ko joj se javio, stade blagodariti Boga, govoreći: Blagodarim Ti, Gospode moj, Isuse Hriste, što si me se setio i poslao apostola Tvog da me isceli. – Onda pogleda na telo svoje: i vide dojke svoje čitave, i sve rane isceljene. A svu noć neiskazana svetlost ispunjavaše tamnicu i osvetljavaše je. Uplašeni od toga, stražari pobegoše i ostaviše tamnicu nezaključanu. A behu tamo i drugi sužnji, koji, videvši to, rekoše svetiteljki: Eto, vrata su otvorena, i nema stražara; hajde, beži! Sveta Agatija im odgovori: Ne želim da lišim sebe mučeničkog venca, i stražare dovedem u opasnosti. No pošto mi je pomoćnik Gospod moj Isus Hristos, Sin Boga živog, koji me isceli, ostaću do kraja u Njegovoj veri.
A kad prođe četiri dana, u peti dan sede opet mučitelj na sudijsku stolicu. I dovedoše preda nj svetu Agatiju, i on joj reče: Dokle ćeš se protiviti carskom naređenju? Prinesi žrtvu bogovima, da te ne bih stavio na najstrašnije muke. Svetiteljka odgovori: Sve su reči tvoje ništavne, i naređenje cara tvog nepravedno. Ono i sam vazduh skvrnavi. No reci mi, bedniče i bezumniče, ko traži pomoći od mrtvog drvlja i kamenja? Ja prinosim žrtvu zahvalnosti Onome koji isceli dojke moje i izleči sve telo moje.
Tada mučitelj naredi da joj otkriju grudi. I videvši da su joj dojke čitave i zdrave, kao što behu i ranije, upita je: Ko te isceli? Mučenica odgovori: Isus Hristos, Sin Boga živoga. Kvintijan je upita: Zar opet pominješ Hrista, o kome ja neću ni da čujem? – I naredi da se oštri crepovi usijaju u ognju, poređaju po zemlji, natrpa žar na njih, i preko žara prostre naga sveta mučenica, da se tako peče i muči. I kada to činjahu, iznenada bi zemljotres ne samo na tom mestu, nego i u celom gradu, i rasede se zemlja, te proguta Kvintijanovog druga Vultea i prijatelja njegovog Teofila, po čijem savetu Kvintijan stavi mučenicu na ovakve muke. Uplašeni pak od zemljotresa, svi građani dojuriše kod Kvintijana u sudnicu, i vikahu na njega da ne muči nevinu devojku, jer zbog nje i bi zemljotres.
Uplašen od zemljotresa i uzbune građanstva, Kvintijan naredi da svetiteljku odvedu u tamnicu. Ušavši u tamnicu, mučenica podiže ruke k nebu i reče: Blagodarim Ti, Gospode, što si me udostojio da postradam za sveto ime Tvoje i, uklonivši iz mene želju za privremeni život, podario mi trpljenje. Stoga me usliši sada, Gospode, i blagovoli da napustim ovaj svet i pređem k bogatoj i velikoj milosti Tvojoj.
Pošto se tako pomoli, predade duh svoj u ruke Božje, 251 godine u gradu Katani a u vreme cara Dekija. Kada to doznaše građani, oni hitno doćoše i, uzevši sveto telo njeno, odnesoše i česno sahraniše. A k česnome telu svete mučenice dođe i jedan prekrasan mladić, uopšte nepoznat građanima Katane. Sa njim behu sto divnih mladića. I ovaj mladić isprati do groba telo svete mučenice, i stavi u njen sanduk kamenu ploču, na kojoj beše napisano ovo: Um svet, dobrovoljno poštovanje Boga, i izbavljenje otadžbini. – Pošto tu ploču metnu kraj glave svete mučenice, mladić odmah postade nevidljiv. I svima ljudima bi jasno, da je to bio Anđeo Božji.
Posle toga vojvoda Kvintijan uze svoje vojnike i pođe u grad Palermo da zagrabi bogatstvo svete mučenice Agatije, i prisvoji celokupno imanje njeno. A kada dođe do reke Psimif, i zađe u nju sa konjem da je pregazi, konji se pod njim i pod vojnicima iznenada razbesniše, sa sebe svališe, lice mu izgrizoše, nogama ga izgaziše, i u reku utopiše. Tako Kvintijan zlom smrću okonča svoj zli živrt. I telo njegovo mnogi tražiše, ali ga ne nađoše, jer i ono pogibe zajedno sa dušom. Otada nijedan velmoža carski ne usudi se da kinji srodnike svete Agatije. A slava svete Agatije širaše se na sve strane. I bi nad moštima njenim podignuta crkva, i haljina, koju je nosila, bi položena na njen grob kao znak smirenosti njene.
A kad prođe godina od končine svete Agatije, gora Etna[3], kraj grada Katane, pusti iz sebe veliki oganj, i lava kao velika reka tečaše iz vulkanskog grotla, i kamenje kao vosak rastapaše. I svi žitelji grada Katane behu u velikom strahu, bojeći se da im grad ne bude uništen. I pribegoše k crkvi svete mučenice Agatije ne samo hrišćani nego i neznabošci i, uzevši njenu haljinu, istaviše je prema lavi koja je jurila ka gradu, i kao štitom se odbraniše od smrtonosne i grozne ognjene lave, jer se lava, kao da se zastide haljine svete mučenice, zaustavi i ugasi. Videvši to, ljudi se obradovaše velikom radošću, i slavljahu Boga, i veličahu svetu mučenicu. Ovo se čudo dogodi 5. februara, dan kada svetiteljka postrada za Hrista Gospoda svog, kome slava vavek, amin.
 
STRADANJE SVETE MUČENICE
TEODULE
 
U vpeme rimskih careva Dioklecijana i Maksimijana[4] beše u kilikijskom gradu Anazarvu[5] neki vojvoda, po imenu Pelagije. On reče svojim slugama: Prođite svu oblast moju, pohvatajte hrišćane, i dovedite ih k meni na sud, da im saopštim carsko naređenje, da se poklone našim bogovima. – Sluge postupiše po zapovesti. Uhvatiše i neku hrišćanku, po imenu Teodulu. Bojeći se, ne muka, nego da je ne oskvrne, ona im ponudi mnogo zlata, i moljaše ih da je puste. Ali oni ne obratiše pažnju na zlato, već je odvedoše svome vojvodi, i ispričaše mu da je htela da se zlatom otkupi od njih. Vojvoda ih pohvali što ih zlato nije sablaznilo te je nisu pustili, i zato ih nagradi poklonima. Sam pak sede na sudijsku stolicu, i preda nj izvedoše tu blaženu hrišćanku. On je upita za ime, a ona odgovori: Hrišćanska sam. Vojvoda Pelagije reče na to: Pre no što te počnem mučiti, kaži nam svoje ime. Svetiteljka odgovori: Rekoh ti već, i ne slagah, da se zovem Hrišćanka. To je moje česno i večno ime, a od ljudi sam nazvana Teodula. Rodih se od roditelja hrišćana, i u zakonu hrišćanskom dobro sam vaspitana. Vojvoda joj reče: Vidim da mi bez uma odgovaraš. Sveta Teodula odgovori: Vi ste bezumni, jer, napustivši Boga, klanjate se kamenju. Vojvoda reče: Savetujem ti kao sestri: prinesi žrtvu bogovima, pa hajde k meni da uživaš na mome imanju i da budeš u velikoj časti. Teodula odgovori: Uživaj u svome imanju ti i otac tvoj Satana, i zajedno ćete biti naslednici večnih muka. Vojvoda reče: Znam da ste vi žene po naravi naprasite i gnevljive, i dosađujete vlastima. Ali ja nisam brz na gnev, no krotko ti savetujem da mi se pokoriš i prineseš žrtvu bogovima, da ne bi pogubila dušu svoju. Svetiteljka odgovori: Ja ne pogubljujem dušu svoju nego je spasavam, ostajući u veri Božjoj, a telo će moje otići u zemlju. Stoga ti ne bez uma govorim: muči telo moje kako hoćeš! A Bog, videći moje trpljenje, pružiće pomoć svoju meni pošto svim srcem želim da postradam za Njega, kao što je On postradao za nas na krstu, obavljajući spasenje ljudima svojim. Vojvoda Pelagije reče: Misliš da ćeš me tim rečima svojim razjariti, da bih te što pre pogubio. Znaj dobro, ja ću te dugo mučiti, režući ti parče po parče, dok te ne pogubim. Svetiteljka odgovori: Zli i krvožedni vuče, kako možeš pogubiti ovcu koja ima dobroga pastira Hrista, Tvorca svih? Ko me može oteti iz Njegovih ruku?
Tada se mučitelj razgnevi, i naredi da svetiteljku obnaže, i da je njenim sopstvenim pletenicama obese o kiparis, pa da je muče usijanim šipkama gvozdenim, sažižući joj dojke. Mučena, svetiteljka reče: Znaj, vojvodo, ja ne osećam muke, a gledam tebe gde se, pobeđen, više mučiš. Odgovori joj vojvoda: Bogovi su naši milostivi, i znaju da ćeš im se obratiti. Zato, štedeći te, oni ukloniše bol iz tebe, da ne bi osećala muke. Svetiteljka reče: Gde su bogovi tvoji koji me štede? Pokaži mi ih, da im ukažem poštovanje.
Čuvši ovu reč, vojvoda se veoma obradova, i naredi da je odvežu i hitno odvedu u hram njihovog boga Adrijana[6], koga smatrahu kao živog i slavnog. Ušavši u taj hram svetiteljka ugleda Alrijaiov kip. I pomolivši se istinitome Bogu, ona dunu na kip, i ovaj tog trenutka pade, kao gromom poražen, i izlomi se na tri dela. Onda svetiteljka iziđe iz hrama, i reče vojvodi: Uđi, i pruži ruku pomoći tvome bogu, jer pade i izlomi se. A kad vojvoda uđe i ugleda na zemlji idola razbijenog na tri dela, zakuka za njim, i dugo plaka.
Glas o tome dođe do ušiju careva, i oni poslaše jednog čoveka u grad Anazarv, da ispita da li je to istina pa da vojvodu baci zverovima da ga pojedu. Doznavši za ovo, vojvoda pade pred svetom Teodulom, sa plačem je moleći da njihovog boga opet načini celim. I obeća da će postati hrišćanin, ako vidi tog boga gde stoji na istom mestu na kome je i ranije bio. Pošto se usrdno pomoli svemoćnom Bogu, svetiteljka naredi idolu da postane ceo, i stane na svoje mesto. I odmah idol postade ceo, ode i stade na mesto gde je ranije stajao. A kad carski izaslanik dođe i vide da je idol čitav, odmah se vrati k carevima, ne učinivši vojvodi nikakvo zlo.
Potom stiže od careva pismo Pelagiju, u kome mu se naređuje da Teodulu stavi na razne muke, i tako pogubi. I Pelagije ne samo ne ispuni svoje obećanje, to jest ne postade hrišćanin, nego zaboravi dobročinstvo svete Teodule, i opet je uhvati, i naredi da joj usijanim svrdlima buše noge. I kad tako mučahu svetu Teodulu, pristupi Pelagiju neki idolopoklonik komentarisije[7], govoreći: Molim tvoju svetlost, gospodine vojvodo, daj mi vlast nad njom, i ja ću je urazumiti da se pokloni bogovima. Ako to ne uradim, onda mi otseci glavu. I vojvoda mu dade vlast nad svetiteljkom.
I on napravi pet dugačkih klinaca: i jedan ukuca u levo uvo svetiteljkino, i on prođe do desnog uva njenog; drugi klinac ukuca u desno uvo njeno, i on prođe do levog uva njenog; treći klinac ukuca joj u čelo, a poslednja dva – u obe dojke njene. A svetiteljka, podigavši oči k nebu, pomoli se Bogu da joj da trpljenje. I odmah dobi pomoć Božju i isceljenje: jer klinci poispadaše, i ona posta zdrava.
Tada komentarisije odvede svetiteljku domu svome, i laskavim rečima je nagovaraše da se s njim pokloni bogovima njihovim, da bih i ja, reče, dobio odlikovanje od vojvode, i ti se od samih careva udostojila velike slave. Svetiteljka mu reče: Nagovori ti sebe sama, i postani hrišćanin, da bi se udostojio, ne kratkovremene, već večne slave u carstvu Gospoda našeg Isusa Hrista, koji će suditi živima i mrtvima, i svakome dati po delima njegovim. Komentarisije reče: Reci mi svu istinu, sluškinjo Hristova, jer se od tvojih reči zapali srce u meni. Odgovori mu Teodula: Ovaj svet, i bogatstva njegova, i sva slava, brzo će proći, a budući život je beskonačan. I ko ovde čini dobra, primiće u onom svetu dobru nagradu; a ko čini zla u ovom svetu, biće večito mučen u onom. Naročito pak biće podvrgnuti beskonačnim mukama oni koji se klanjaju idolima, kao vi. – Ovim, i mnogim drugim rečima, sveta Teodula privede komentarisija k poznanju istine. I on, darnut u srce, reče: Molim te, gospođo Teodulo, ne pomeni zlo koje ti učinih, nego moli za mene Boga tvog, da i ja postanem hrišćanin.
Sutradan otide komentarisije sa svetom Teodulom kod vojvode i reče mu: Ne mogoh sluškinju istinitog Boga odvratiti od pravog i istinitog puta. Štaviše, ona mene izvede na pravi put, jer me izbavi od tame neznanja, i privede Hristu, istinitome Bogu, u koga čvrsto verujem, i ispovedam svesveto ime Njegovo, i klanjam Mu se svim srcem. – Kada vojvoda ču ove reči njegove, naredi da mu odmah otseku mačem glavu, a telo bace u more. I tako on pretrpe mučeništvo u dvadeset i četvrti dan meseca januara. A sveta Teodula bi bačena u silno usijanu peć, i ostade u njoj nepovređena.
Potom bi predata pod vlast nekom pomoćniku vojvodinom Eladiju, da je on nagovori da se pokloni bogovima. Ali sveta Teodula svojim bogonadahnutim rečima i njega privede Hristu, kao i komentarisija. I on iziđe pred vojvodu, i izjavi da je hrišćanin. I bi mačem posečen. A za blaženu Teodulu mučitelj užeže veliki roštilj, i prostre je po njemu, i izli na nju vrelu smolu i vosak i ulje. A roštilj se raspade od silnog ognja, i velike varnice i silan plamen sažeže mnoge prisutne. Pa i samog vojvodu oganj zahvati, i on u mukama izgore. A sveta Teodula ostade bez povrede. Videvši to čudo, mnoštvo ljudi verovaše u Hrista. Među njima behu Makarije i Evagrije, ugledni građani. Posle toga neverni opet užegoše peć, i bi bačena u nju sveta Teodula sa Makarijem i Evagrijem i mnogim drugima koji behu poverovali u Hrista. I pošto se svi pomoliše Bogu u usijanoj peći, skončaše, i pređoše u beskonačni život, u kome, ovenčani vencem pobede, triumfuju sa svima Svetima, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
POLIEVKTA
patrijarha Carigradskog
 
Zbog svog visokog uma, revnosti verske i krasnorečivosti nazvan drugim Zlatoustom. U vreme patrijarha Polievkta i cara Konstantina Porfirogenita[8] dođe u Carigrad ruska kneginja Olga, i tu se krsti 957 g. Patrijarh ju je krstio, a car joj je bio kum. Proročki joj rekne sv. Polievkt: „Blagoslovena si ti među ženama ruskim, jer si zavolela svetlost i odbacila tamu, blagosiljaće te sinovi ruski do poslednjeg kolena“. Iz prostih monaha Polievkt je bio uzet za patrijarha 956 god. i ostao je na prestolu patrijaršskom do svoje smrti 970 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA ANTIOHIJSKOG
 
Ovaj sveti otac naš Teodosije rodom je iz Antiohije. Sin znamenitih roditelja. Posluša reč Gospodnju: ostavi kuću, i bogatstvo, i plemstvo, i sve ostale radosti sveta, i povuče se u planinske i šumovite krajeve u Kilikiji, prema moru. I tamo načini jednu vrlo malu keliju. Vodio je podvižnički život; nosio haljinu od kozje dlake; ispod haljine nosio teške sindžire: jedan oko vrata, drugi oko pasa, i dva oko obe ruke. Baveći se molitvom i rukodeljem, time je umrtvio telesne strasti, tojest pohotu, gordost i ostale. Hranio se biljem i pomalo povrćem, koje je sam gajio. Time je gostio i one koji su mu dolazili. Kosu je imao vrlo dugačku: dopirala mu je do nogu.
Ukoliko se više podvizavao, utoliko je rasla slava njegova. Od Boga dobi i dar čudotvorstva, tako da je izveo vodu iz stene. Mnogi su mu počeli dolaziti i ostajati kod njega, ugledajući se na njegov život. Primajući ih, prepodobni pretvori onu pustinju skoro U nebeski grad. Jednom naiđoše u te krajeve Agarjani, ali, iz uvaženja prema blaženom Teodosiju, ne učiniše nikakvo zlo, i udaljiše se mirno. No zbog čestih njihovih najezda prepodobni ostavi pustinju i ode u svoju postojbinu Antiohiju. Tu načini sebi malu kolibu, i zajedno sa nekom bratijom vođaše duhovni život. I govoraše toj bratiji: Braćo, iako su nam Agarjani ukazivali poštovanje, i nisu nas uvodili u napast, ipak, kao što kaže apostol, treba da damo mesto gnevu. Jer i Gospod pobeže od Iroda, i time nam dade nauk da i mi bežimo. I još smo naučeni da ne srljamo sami u iskušenja. Jer, šta smeta naša postojbina našem duhovnom životu, ako mi bdimo nad sobom? Sigurno ništa.
Tako vodeći duhovni život, blaženi požive nešto malo vremena u svojoj postojbini, pa otide ka Gospodu[9].
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA
arhiepiskopa Černjigovskog
 
Sveti Teodosije, arhiepiskop Černjigovski, po poreklu svom pripadao je vlastelinskoj familiji Uglickih. Otac Teodosijev Nikita bejaše sveštenik u Malorosiji; mati mu se zvala Marija. Roditelji vaspitavahu svoga sina u strahu Božjem i hrišćanskoj pobožnosti; pod uticajem njihovih pouka u njegovoj se duši još od ranog detinjstva zametnuše klice one pobožnosti, kojom se ukrašavao sav njegov potonji život. Po prirodi krotak, poslušan i osetljiv, Teodosije je iz detinjstva goreo plamenom ljubavlju prema Bogu i usrđem prema hramu Božjem. Pošto se kod kuće nauči da čita i piše, Teodosija dade otac na dalje obrazovanje u Kijevo-Bratsku Bogojavljensku školu[10]. Tu pod uticajem i rukovodstvom pobožnih nastavnika, izučavajući Sveto Pismo i dela svetih Otaca, Teodosije se truđaše da prema njima izgrađuje i svoj život. Tu on rastijaše i jačaše duhom u poznanju istina pravoslavne vere i u podvizima pobožnosti. I još tu, u školi, u mladom Teodosiju niče težnja da, prema svojim moćima, podražava ravnoangelni život prepodobnih: Antonija i Teodosija i drugih podvižnika Pečerskih, – tih velikih molitvenika i nebeskih pokrovitelja staroprestolnog Kijeva, pod čijim blagodatnim zaklonom on življaše i vaspitavaše se, i čije netruležne, proslavljene mošti on stalno pred sobom gledaše. U slobodnim od rada časovima omiljeno zanimanje Teodosijevo beše: molitva, bogorazmišljanje i čitanje reči Božje. Tu se trudoljubivi Teodosije dobro upozna sa crkvenim horskim pojanjem u pojačkoj školi, ustrojenoj preosvećenim Lazarem Baranovičem. Uopšte, Kijevo-Bratska Bogojavljenska škola, osnovana radi podržavanja i zaštite pravoslavne vere od napada poljskog rimokatoličkog sveštenstva i jezuita, obavljala je svu nastavu u strogo pravoslavnom hrišćanskom duhu, i tim duhom zapajala i mlade duše svojih vaspitanika. Među svojim nastavnicima ona je imala istinska svetila pravoslavne duhovne prosvete. Nema sumnje da je i sveti Teodosije dobio tamo najviše i najbolje u ono vreme obrazovanje, koje je imalo da pripomogne potpunom razviću svih darovitih sposobnosti njegove duše.
Ubrzo po završetku svoga vaspitanja u Kijevo-Bratskoj Bogojavljenoskoj školi Teodosije primi monaštvo, za kojim je još u školi čeznula njegova duša, plameno žudna duhovnih podviga. I tako, ovaj istinski podvižnik Hristov još u mladim godinama niušta ne smatra sva blaga ovoga sveta, ostavlja mnogometežni, sujetni svet i prima monaški postrig u Kijevo-Pečerskoj lavri sa imenom Teodosije, u čast velikog Kijevo-Pečerskog podvižnika i osnivača opštežićnog monaškog života u Rusiji – prepodobnog Teodosija, koga je on tako pobožno poštovao i čijem se molitvenom posredništvu on tako često obraćao još za vreme svog školovanja u Kijevu. Od toga doba počinje strogo-podvižnički život Teodosijev, koji ga ubrzo učini poznatim ne samo u monaškim krugovima nego i među mirjanima.
Smirenost i primeran život mladog podvižnika skrenuše na sebe pažnju ondašnjeg mitropolita kijevskog Dionisija[11], te ga on postavi za arhiđakona Kijevo-Sofijske saborne crkve. Tu se on veoma revnosno potrudi sve do odlaska mitropolita Dionisija iz Kijeva. Posle toga on bi postavljen za namesnika mitropolitovog doma. Ali život u Kijevu, uznemiravan svetskom taštinom, ne mogaše zadovoljiti unutarnju težnju mladog inoka ka bezmolviju i njegovu želju da boravi u stalnom molitvenom opštenju s Bogom. Stoga sveti Teodosije, vučen ljubavlju ka podvizima pobožnosti i monaškog bezmolvija, uskoro ostavi Kijevo i nastani se u udaljenom, malom Krupickom Baturinskom manastiru[12], izdavna čuvenom zbog strogosti monaškog života. Tu prepodobni Teodosije bi posvećen u čin jeromonaha. No iako se obrazovani, pobožni i radeni monah na sve moguće načine skrivao od sveta, ipak nije mogao ostati neprimećen od više duhovne vlasti. Sveti Teodosije se podvizavao ne dugo u Krupickom manastiru. On se jako izdvajaše među ostalom bratijom svojom duhovnom mudrošću i strogim podvižničkim, vrlinskim životom. Zbog toga kroz kratko vreme on bi postavljen za igumana Korsunskog manastira, u Kijevskoj eparhiji.
Ovo postavljenje odgovaralo je unutrašnjim težnjama prepodobnog Teodosija. Korsunski manastir[13], nalazeći se na ostrvu reke Rose, daleko od svetovnih naselja, u živopisnoj prirodi, potpuno je odgovarao svetiteljevom stremljenju ka usamljenosti i podvizima pobožnosti daleko od svetske sujete. Svojim pobožnim, istinski podvižničkim životom on služaše kao uzvišeni primer manastirskoj bratiji, i pokaza mudru sposobnost u upravljanju manastirom. Zato ubrzo potom on bi premešten za nastojatelja čuvenog Kijevo-Vidubickog manastira[14]. Ova drevna obitelj kratko vreme pre toga bejaše u rukama unijata i Poljaka rimokatolika, i oni je razrušiše. Veliki deo monaha se raseja, jer niko nije hteo da živi u porušenom manastiru; manastirske zgrade behu zapuštene, neka manastirska imanja nepravedno oteta. Uopšte, manastir je zahtevao i unutarnju i spoljnu obnovu, i bilo je potrebno mnogo snage i umenja da se to postigne. Ali prepodobni Teodosije ne pade duhom i, Božjom pomoću, on sa uspehom izvrši taj posao i znamenitoj drevnoj obitelji povrati njeno pređašnje blagoljepije i uređaj: obnovi manastirska zdanja i hramove, vaspostavi spoljašnje blagoustrojstvo, zavede ugledna blagoljepna bogosluženja, obrazova divan hor. No još više pada u oči trud ovog istinskog podvižnika Hristovog oko obnove unutrašnjeg duhovnog života monaškog u Vidubickom manastiru. Revnosno ispunjujući dužnosti monaškog zvanja, prepodobni Teodosije služaše monasima kao uzvišeni primer strogog podvižničkog života, i tako privlačaše u svoju obitelj mnoge željne spasenja. U isto vreme, želeći da što više usadi duh istinskog podvižništva u monasima Vidubicke obitelji, svetitelj ustroji mali skit na manastirskom zemljištu u mozirskom srezu Minske gubernije, za one od bratije koji ištu potpunu usamljenost i surove asketske podvige.
No i pored ovakve svoje podvižničke delatnosti, sveti Teodosije dožive mnoge nepravedne uvrede i klevete. Ali podvižnički život njegov i mudro rukovodstvo monasima osiguraše mu sveopšte poštovanje kod Kijevljana. Naročito ga je uvažavao i cenio ondašnji vršilac dužnosti Kijevskog mitropolita, arhiepiskop Černjigovski Lazar Baranovič[15], njegov raniji nastavnik i rektor u Kijevo-Bogojavljenskoj Bratskoj školi. Kao vršilac dužnosti Kijevskog mitropolita, arhiepiskop Lazar odredi Teodosija, koji tada još bejaše Vidubickim arhimandritom, za svoga namesnika u mitropoliji[16]. Potom, kada Malorosija izabra za kijevskog mitropolita episkopa luckog Gedeona[17], tada Lazar Baranovič posla arhimandrita Teodosija u Moskvu radi potvrde tog izbora, što on uspešno svrši kod cara.
Preosvećeni Lazar Baranovič, vrativši se iz Kijeva u Černjigov na svoju eparhiju, pozva k sebi prepodobnog Teodosija i poshavi ga za arhimandrita Černjigovskog Eleckog manastira[18].
Y to vreme ovaj manastir bejaše veoma bedan i oskudan. No novi nastojatelj za dve-tri godine potpuno uredi i osigura manastir, uveća bratstvo i zavede podvižnički duh među bratijom.
Y isto vreme arhimandrit Teodosije pomagaše arhiepiskopu Lazaru u upravljanju izvesnim eparhiskim poslovima. Oduševljen njegovom revnošću starac – arhiepiskop zažele da još za života svog vidi Teodosija u episkopskom činu, i na taj način spremi sebi dostojnog namesnika. I godine 1692, on sa hetmanom Malorosije uputiše u Moskvu pismene molbe carevima: Jovanu i Petru Aleksejevičima, i patrijarhu Adrijanu[19], da arhimandrita Eleckog Teodosija proizvedu u čin arhiepiskopa. U tim molbama oni su pisali: „Prečasni arhimandrit je čovek blag, ukrašen vrlinama monaškog života, koji on vodi iz mladih godina; iskusan je u upravljanju manastirima, pun straha Božjeg i mudrosti duhovne, prosvećen, veliki revnitelj crkvenog blagoljepija, sposoban da upravlja domom arhiepiskopije i Černjigovskom eparhijom“. Zauzimanje uvaženog starca – arhiepiskopa urodi plodom, i te godine arhimandrit Teodosije otputova u Moskvu radi hirotonije. Tamo on bi hirotonisan za arhiepiskopa 13. septembra 1692. godine.
Velika to beše radost za prestarelog arhipastira Černjigovskog Lazara Baranoviča, kada svog omiljenog pomoćnika ugleda u arhiepiskopskom činu. Tome se obradova mnogo i pastva, koja je pobožno volela i uvažavala vladiku Teodosija. I kao arhiepiskop, sveti Teodosije pomagaše preosvećenom Lazaru sa bezgraničnom ljubavlju i odanošću sina, ništa ne preduzimajući bez saglasnosti prvojerarha černjigovskog i upravljajući pastvom po njegovim uputstvima i željama. No Gospodu bi ugodno da se veliki starac – arhipastir tiho i mirno upokoji 3. septembra 1693. godine, posle 36-godišnjeg upravljanja černjigovskom eparhijom. Arhiepiskop Teodosije ga svečano sahrani u černjigovskoj Borisogljebskoj sabornoj crkvi.
Posle toga patrijarh Moskovski utvrdi svetog Teodosija za samostalnog arhiepiskopa Černjigovskog. Sveti Teodosije se sa očinskom revnošću staraše o duhovnom blagostanju svoje pastve. Pri tome, očigledna beše za sve svetost njegovog života, iskrena ljubav njegova prema podvižništvu, hrišćansko milosrđe njegovo i ljubav k svima koji mu se obraćaju. Svojim dobrim delima i hrišćanskim vrlinama on je svetleo ne samo za pastvu černjigovsku nego i daleko van njenih granica. I u samoj Moskvi njegovo se ime već odavna izgovaralo sa osobitim poštovanjem, pošto se on svojom duhovnom mudrošću i moralnim osobinama izdvajao od svih ondašnjih ruskih jeraraha. Do poslednjeg daha svog, on se, kao istinski vojnik i podvižnik Hristov, podvizavao u slavu svete vere pravoslavne i na dobro svojih bližnjih. Goreći duhom, on je služio Gospodu, i za sve bio svetilnik koji gori i svetli (sr. Rm. 12, 11; Jn. 5, 35).
Sveti Teodosije se najusrdnije staraše da kod svoje pastve razvije ljubav prema podvižničkom životu, koji on svesrdno zavole od rane mladosti svoje. U tom cilju on revnosno podržavaše ne samo već postojeće u njegovoj eparhiji manastire nego i nove osnivaše. Tako on osnova ženski manastir, nazvan Pečenikski. Zatim osnova drugi manastir, u blizini grada Ljubeča. Uporedo sa staranjem o razviću podvižništva svetitelj se starao i oko podizanja i ukrašavanja hramova. Brinući se o moralnom napretku svoje eparhije, on je glavnu pažnju obraćao na sveštenstvo: trudio se da za sveštenoslužitelje odabira lica dostojna i sposobna, i svima sredstvima pojačavao pastirsko-prosvetnu delatnost parohijskog sveštenstva.
No sveti Teodosije ne ostade dugo na Černjigovskom arhipastirskom prestolu. Predosećajući svoju blisku končinu, on dozva k sebi u Černjigov namesnika Brjanskog Svenskog manastipa, jeromomaha Jovana Maksimoviča[20], i polovinom 1695. godine proizvede za arhimandrita Elsckog manastira, kojim je do tog vremena upravljao sam. Uskoro posle toga sveti Teodosije se prestavi ka Gospodu, petog februara 1696. godine. Gorko oplakan od osirotele pastve, sveti Teodosije bi pogreben u černjigovskoj sabornoj Borisogljebskoj crkvi.
Sveti Teodosije ne ostavi svoju pastvu ni po završetku svoga zemnog služenja. Od njegovih netljenih moštiju stadoše se događati čudesa. Niz čudesa otpoče sa blagodatnim isceljenjem od teške bolesti njegovog naslednika na arhiepiskopskom prestolu černjigovskom, preosvećenog arhiepiskopa Jovana Maksimoviča. Preosvećeni Jovan se teško razbole; bolest se naglo pogoršavaše; bolesnik stade buncati. i kada bolest beše na vrhuncu, najedared preosvećeni prizva k sebi kelejnika i naredi mu da odmah u njegovim odajama obavi večernje i pročita za njega bogoslužbeno molitveno pravilo, i da za sutra izjutra spremi sve što treba za arhijerejsku službu koju će on služiti. Oni koji se nalažahu oko bolesnog arhipastira pomisliše da on bunca. Ali na njegovo uporno nastojavanje oni najzad ustuknuše i ispuniše mu želju. Sutradan, na zaprepašćenje svih, preosvećeni vladika, potpuno zdrav, odsluži božanstvenu liturgiju. Potom on objavi prisutnima, da mu se dan pre javio svetitelj Teodosije i rekao mu: „Služi sutra i – bićeš zdrav“. U znak blagodarnosti za svoje trenutno, čudesno isceljenje od teške bolesti, preosvećeni arhiepiskop Jovan Maksimovič sastavi u čast ugodnika Božjeg „pohvalu“ u stihovima.
Za ovim čudom stadoše se ređati čudesa blagodatnog čudotvorca svetog Teodosija. Čudesa od svetih moštiju njegovih često su bila praćena javljanjem svetog Teodosija bolesnicima u snu, pri čemu je on naređivao da se mole, da poste, da otsluže moleban itd., obećavajući isceljenje. Ponekad pak on je pri tome davao pouke, savetovao i očinski prekorevao za izvesne grehe. Tako, jednome nemči svetitelj se javlja u sanom viđenju i govori mu: „Idi u sabornu crkvu, napravi moleban i bićeš zdrav“. Sutradan nemča, na zaprepašćenje svih, stade govoriti. A zatim, ugledavši u sabornoj crkvi svetiteljevu ikonu, poznade u njemu onog ugodnika Božjeg koji mu se beše javio u snu. – „Blagosiljam i opraštam“, govori svetitelj svešteniku koji u snu ispoveda pred njim svoje grehe i moli mu se za isceljenje sina; pri tome mu obećava da će mu isceliti sina, što se sutradan i zbiva. – Jednoj ženi koja se sa suzama molila Bogu i prizivala svetitelja da se pomoli za ozdravljenje njenoga muža, čudotvorac umiljato govori, tešeći je i hrabreći: „Ne plači, ja ću umoliti Boga, i muž tvoj biće zdrav“. I ubrzo zatim muž njen, koji je oko godine dana patio od teške bolesti, potpuno ozdravi. – Svetitelj se javlja jednoj bolesnici koja ga je prizivala, i govori joj samo jednu reč: „Uspokoji se“, i njene duševne patnje potpuno prestaju. – Uopšte, teško je nabrojati sva divna isceljenja, izvršena molitvenim posredovanjem svetog Teodosija. Dosta je reći, da su ona sa svih krajeva Ruske zemlje stala privlačiti ka njegovom grobu mnogobrojne gomile bogomoljaca.
Netljene mošti svetog Teodosija bile su otkrivene 14. februara 1772. godine, što znači na 76 godina posle njegovog blaženog prestavljenja. U toku vremena stale su se u sabornoj crkvi, gde leže svetiteljeve mošti, voditi beleške o isceljenjima koja se događahu od svetih moštiju. A od 1850. godine u istoj sabornoj crkvi Černjigovskoj stalno se vodi podroban letopis o čudesima koja se zbivaju na molitve upućene svetom Teodosiju. Slava Bogu, divnome u svetima Svojim!
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
ANTONIJA ATINJANINA
 
Novojavljeni mučenik Hristov Antonije beše iz slavnog grada Atine. Roditelji njegovi Mitar i Kalomira behu puki siromasi, ali sina svog Antonija odgajiše u pobožnosti i naučiše ga svetim knjigama. Da bi pomogao svoje siromašne roditelje, Antonije se u svojih dvanaest godina najmi kod nekih albanskih Turaka koji poslovahu u Atini. Tako on pomagaše roditelje do svojih šesnaest godina. Za vreme pak rata između Rusije i Turske 1770 godine, gazde Antonijeve krenuše u Moreju da pljačkaju i porobljuju hrišćane, a povedoše sa sobom i Antonija. Tamo ga njegove gazde prodadoše kao roba nekim Agarjanima. Ovi odmah stadoše na razne načine mučiti Antonija, primoravajući ga da se poturči. Ali on ne hte. Onda ga oni povedoše sa sobom u tursku vojsku koja se nalazila na Dunavu. Tamo Antonije bi pet puta prodavan i preprodavan kao rob, prelazeći u ruke sve gorih i gorih ljudi. I svi ga oni stavljahu na razne muke, eda bi ga primorali ili privoleli da se odrekne hrišćanske vere i poturči. Pri tome oni upotrebljavahu i laskanja i pretnje, i obećanja i zastrašivanja. Ali im sve to beše uzalud, jer Antonije stajaše čvrsto u svojoj veri. Najzad prodadoše Antonija za trista groša jednom pravoslavnom hrišćaninu, mutavdžiji po zanatu. Ovaj ga odvede u Carigrad, gde imađaše svoju kuću i radnju. U Carigradu Antonije ode k jednom duhovniku, ispovedi mu grehe svoje skrušeno i sa suzama, i pričesti se Svetim Tajnama u crkvi Svetog Nikole. I od tada s radošću služaše svoga gazdu, kao zahvalni sluga.
Jednom Antonije usni san koji ga ukrepi na mučeništvo. Naime: javi mu se u snu jedna divna žena, i obeća mu svaku pomoć i krepkost u svima opasnostima, i reče mu da se ne boji nego da bude hrabar. Rekavši mu to, ona ga pokri svojim ogrtačem. – Antonije ispriča ovaj san svojoj gazdarici; i oni izvedoše zaključak da će Antonije mučenički postradati za Hrista. Posle toga Antonije, po svom običaju, ode u radnju na posao. Ali ga onda primeti njegov raniji gospodar Turčin, vojni velikodostojnik, prepozna ga i stade ga grditi i vikati na njega, kako se, tobož, bio poturčio, pa se eto opet vratio hrišćanskoj veri. I odmah prikupi mnoge svedoke za to. I svi navališe na Antonija, i tukući ga nemilosrdno odvedoše na sud. I tamo svedočahu protiv njega kako se, kobajagi, istinski bio poturčio. Sudija upita Antonija da li je to istina. Antonije bez ikakvog straha odgovori slobodno: Rodio sam se od hrišćanskih roditelja, i hrišćanin sam; Hrista se nipošto odreći neću; naprotiv, gotov sam da primim, ako je moguće, hiljade i hiljade smrti za Gospoda mog Hrista.
Čuvši to, sudija mu najpre stade obećavati položaje i počasti i bogatstvo od cara, samo ako se poturči. No hristoljubivi mučenik sve to ne samo odbi, nego i ismeja kao tričarije. Tada mu sudija poče pretiti da će ga staviti na nepodnošljive muke i prirediti mu najljuću smrt. A mučenik mu na to reče: Nemoj misliti, sudijo, da ćeš me pretnjama i zastrašivanjima odvratiti od hrišćanske vere. Evo, muči me, kaštiguj me, seci mi telo; izmisli i neku naročitu i najstrašniju smrt za mene! Ali, znaš šta: najbolje bi bilo da ti sam postaneš hrišćanin, pa da zajedno ja i ti ispovedamo Hrista – istinitog Sina Božjeg i istinitog Boga.
Slušajući ovakve reči i diveći se mučenikovoj neustrašivosti sudija se ne naljuti na njega već na lažne svedoke Turke, i nazva ih pokvarenjacima i lažovima, jer klevetama i lažima primoravaju ljude da se turče. Ali ovi ne prestajahu uporno ostajati pri svojim lažnim iskazima i vikati da se Antonije pogubi. Tada sudija uze nasamo mučenika i reče mu: Mladiću, žalim tvoju mladost. Molim te, poslušaj me: odreci se privremeno svoje vere, pa onda idi kuda hoćeš i drži nadalje svoju veru. – Ali mučenik, imajući na umu reči Hristove: „Ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem mojim na nebesima“, ne hte ne samo da se golom rečju odrekne Hrista, nego uzviknu: „Hrišćanin sam, i volim umreti za Hrista Gospoda mog“.
Kada sudija najzad uvide da niti može lažne svedoke umiriti niti mučenika nagovoriti da promeni verom, on i protiv svoje volje donese pismenu odluku da se mučenik pogubi. I ovu svoju odluku on krišom posla po poverljivom čoveku ondašnjem veziru Mehmet Melek – paši, obaveštavajući vezira da je on prinuđen bio da izrekne ovakvu nepravednu odluku. Vezir dozva mučenika preda se i ispita ga po ovoj stvari. Onda i sam stade nagovarati mučenika da se poturči, upotrebljujući čas obećanje čas pretnje i zastrašivanja. No od mučenika on ču isto što i sudija pre njega. I uveri se i sam vezir da su tužioci i svedocn ustvari lažovi i klevetnici. I donese u sebi odluku da pravednika oslobodi. Ali bojeći se divljaštva i meteža od strane lažnih svedoka i klevetnika, on vrže mučenika u tamnicu, tobož sa namerom da ga kasnije ponovo izvede preda se na sud, a ustvari da ga spase opasnosti koja mu je pretila od njegovih razjarenih tužilaca.
Obrevši se u tamnici, mučenik se neizmerno radovaše i likovaše. Iz tamnice on posla pismo svome gazdi hrišćaninu. U pismu ga moljaše, da moli hrišćane da mu oproste, i da moli sveštenike da se mole za njega da ga Gospod ukrepi na mučeništvo. Pored toga on u pismu zahvaljivaše gazdi što je dao onoliki novac i otkupio ga od varvara, žaleći što mu se ničim nije odužio za tu dobrotu. Još u pismu uveravaše gazdu da se vere odreći neće, i moljaše ga da mu, pošto postrada za Gospoda Hrista, daju za pokoj duše njegove uobičajene pomene, i da izvesti njegove roditelje o blaženoj končini sina njihovog, da bi ih time utešio.
Dok mučenik u tamnici sa bezgraničnom radošću očekivaše da umre za veru, dotle njegovi tužioci i lažni svedoci često odlažahu k veziru zahtevajući da mučenika pogubi. A kada uvideše da je vezir sklon čovekoljublju i gleda da na neki način oslobodi mučenika, oni se razgnjeviše i podnesoše žalbu samome sultanu Abdul Hamidu. U toj žalbi oni tužahu mučenika kako se odrekao muslimanske vere, a tužahu i vezira kako je primio pare i hoće da mučenika oslobodi. Bojeći se meteža od strane svetine, i nalazeći se u ratnim teškoćama sa Rusijom, sultan donese odluku: da se mučenik ili poturči ili pogubi. Vezir onda, hteo ne hteo, izvede mučenika iz tamnice, i saopšti mu sultanovu odluku: ili da primi muhamedansku veru ili da mu dželat odseče glavu. Mučenik se silno obradova, i kao da je našao najdragocenije blago, on izabra smrt za Hrista.
Tada vezaše mučeniku ruke naopako, i povedoše na gubilište. Svetla i radosna lica mučenik hitaše na smrt kao na svetkovinu. I kada dođoše na gubilište, on prekloni glavu, i rekavši: „Gospode, u ruke Tvoje predajem duh svoj!“ bi posečen mačem. I tako blaženi mučenik dobi slavni venac mučeništva. A hrišćani otkupiše njegovo sveto telo, i veoma ga svečano i časno sahraniše u crkvi Presvete Bogorodice – Živonosni izvor. Molitvama svetog mučenika Antonija neka se i mi udostojimo Carstva Nebeskog. Amin[21].
 
CPOMEN SVETIH MUČENIKA
ELADIJA I VOITA
 
Ovi sveti poverovaše u Gospoda Hrista preko svete Teodule. Zato i oni biše posečeni mačem[22].
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
EVAGRIJA I MAKARIJA
 
I ovi sveti mučenici poverovaše u Gospoda Hrista preko svete Teodule. Zato i biše u ognju spaljeni[23].
 


 
NAPOMENE:

  1. Dekije, rimski car, carovao od 249 do 251 godine.
  2. Katana – drevni grad na istočnoj obali Sicilije; u sadašnje vreme napredan grad, sa preko sto hiljada stanovnika.
  3. Etna – vulkan na ostrvu Siciliji, blizu grada Katane.
  4. Dioklecijan na Istoku, Maksimijan na Zapadu – carovali od 284 do 305 godine.
  5. Anazarv – grad u Kilikiji, na jugoistoku Male Azije.
  6. Ovde se razume hram sa idolom ili izobraženjem rimskog cara Adrijana koji je carovao od 117 do 138 godine. Rimljani su, kao što je poznato, ubrajali svoje umrle careve u bogove, i odavali im božanske počasti, prinosili im žrtve i ostalo. To je takozvani „kult cezara“. Takvo obožavanje careva počelo se od Oktavijana Avgusta i trajalo za sve vreme postojanja neznabožačke rimske carevine. Stali su obogotvoravati ne samo umrle cezare (to jest imperatore), nego čak i žive. Ovo je obožavanje bilo obavezno za sve. Takvo obožavanje rimskih imperatora zahtevano je i od hrišćana.
  7. Komentarisije – činovnik, nadzornik tamnice.
  8. Car Konstavtin VII Parfirogenit vladao od 913-959 god.
  9. Njegov život opisa Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 10).
  10. To je znamenita najstarija u Rusiji škola, osnovana krajem 16. veka; sada – Kijevska Duhovna Akademija, smeštena u Bratskom manastiru, u Kijevu (u današnjoj Rusiji zatvorena).
  11. Postao mitropolitom Kijevskim u februaru 1658. god., i udaljio se iz Kijeva jula meseca iste godine.
  12. Blizu mesta Baturina, sada – u Černjigovskoj guberniji, na 30 vrsta od grada Konotopa; osnovan u šesnaestom veku.
  13. U konevskom srezu, Kijevska gubernija. – Sveti Teodosije bio postavljen za igumana Korsunskog manastira oko 1661. godine.
  14. To je bilo 1664. god. Kijevo-Vidubicki manastir – jedan od najstarijih i najvažnijih manastira Kijevske eparhije; osnovan krajem jedanaestog veka; u početku sedamnaestog veka, za vreme poljske vladavine, u njemu bila zavedena unija, no potom ponovo vraćen pod nadležnost kijevskog mitropolita.
  15. Lazar Baranovič – rektor Kijevo-Bogojavljenske Bratske škole, arhiepiskop černjigovski od 1657. godine, istaknuti politički i književni radnik južne Rusije; propovednik i polemičar protiv rimokatolika i unijata; veoma cenjen od savremenika; sv. Dimitrije Rostovski naziva ga „velikim stubom Crkve“.
  16. U to vreme mitropolija Kijevska dugo je bila upražnjena zbog političkih nereda; zato je privremeno upravljanje njome bilo povereno najuvaženijem arhipastiru južne Rusije – Lazaru Baranoviču.
  17. Gedeon – episkop Lucki, od 1685. do 1690. – mitropolit Kijevski.
  18. Elecki Uspenski manastir u Černjigovu osnovan 1060. godine velikim knezom černjigovskim Svjatoslavom Jaroslavičem.
  19. Adrijan – posledlji (deseti po redu) patrijarh sveruski, upravljao Crkvom od 1690. do 1700. godine.
  20. Jovan Maksimovič – kasnije mitropolit Toboljski i celog Sibira, gde se mnogo potrudio na rasprostranjenju hrišćanstva među inorodcima; prestavio se 1715. godine. Spomen njegov tamo se pobožno poštuje kao ugodnika Božjeg.
  21. Sveti mučenik Antonije postrada u Carigradu 1774. godine.
  22. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svete mučenice Teodule.
  23. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svete mučenice Teodule.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *