NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. FEBRUAR
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ISIDORA PELUSIOTA
 
Prepodobni Isidor beše po rođenju Egipćanin; sin uglednih i bogoljubivih roditelja; srodnik aleksandrijskih patrijaraha: Teofila i svetog Kirila[1]. Proučivši sve nauke svetske i dobro se naučivši božanskoj premudrosti, on se otkaza slave ovoga sveta i bogatstva i visokog roda. I smatrajući sve to za trice, on se povuče u Pelusiotsku Goru[2]. I tamo primi monaštvo, i dobro se podvizavaše za carovanja Teodosija Mlađeg[3]. I postade muž savršen u vrlinama, i prezviter i ava; po životu i mudrosti slavan, i od svih poštovan. O njemu crkveni istoričar Evagrije[4] kaže ovo: Za vladanja cara Teodosija beše u velikom poštovanju Isidor Pelusiot. Zbog njegovih dela i spisa, njegova se slava nadaleko pronese, i svi ga slavljahu. On trudovima toliko izmuči telo svoje, da je za sve bilo toliko očigledno da on vodi anđeoski život na zemlji. I svima je svagda predlagano da se ugledaju na njega kao na živi primer monaškog života i bogomislija. A pisao je mnoge korisne stvari.
O njegovom vrlinskom životu svedoči istoričar Nikifor[5], govoreći ovako: Božanstveni Isidor od mladosti svoje toliko znoja proli u manastirskim trudovima, i toliko telo svoje umrtvi, zagrevajući dušu tajanstvenim i uzvišenim naukama, da je svima bilo očevidno da on zaista vodi evanđelski život. I beše on živi i oduhotvoreni stub monaških pravila i božanstvenog sozercanja, i kao neki najglavniji obrazac svesrdnog podražavanja i duhovne nauke. Napisa on mnoge stvari, pune raznovrsnih pouka. Naročito pisma raznim licima, koja su puna božanske blagodati i ljudske mudrosti. Ima ih oko deset hiljada[6]. U njima on objašnjava Sveto Pismo, i ispravlja sve naravi svih ljudi.
Iz ovih svedočanstava se jasno vidi kakav je ugodnik Božji bio ovaj prepodobni Isidor. Iako se ne nađe njegovo žitije opširno napisano, ipak se iz ovih malobrojnih reči istoričara da poznati njegova svetost i mudrost, zbog čega je svima bio obrazac vrlinskog života. I on ispuni svet svojim bogomudrim spisima.
Prepodobni Isidor beše veliki branitelj svetog Jovana Zlatousta, kada ovaj bi nepravedno prognan sa svoga prestola. Povodom toga on je mnogo pisao arhiepiskopu aleksandrijskom Teofilu i caru Arkadiju[7], savetujući ih da prestanu sa zlim pothvatom. Ali, iako nije ništa uspeo, ipak je nevaljalstvo njihovo i nepravdu izobličio. A po Zlatoustovom prestavljenju, on preko svojih pisama ubedi svetog Kirila Aleksandrijskog, koji dođe posle Teofila, da u crkvene diptihe[8] unese ime Jovana Zlatousta, kao svetog izvrsnog ispovednika koji je za istinu podneo mnoga zla od rđavih ljudi.
Prepodobni Isidor pisao je i caru Teodosiju, preporučujući mu da se stara o crkvenom miru. I potstače ga da protiv zločestivih jeretika sazove u Efesu Treći Vaseljenski Sabor[9]. Jer prepodobni beše veliki revnitelj vere, a silan protivnik jeretika, gotov da strada za pravu veru, kao što se to vidi iz njegovih reči. Jer pišući nekom bogohulniku Terasiju, on kaže: Pitam tebe, koji se pokazuješ prema nama kao opak i svirep sudija: Kada bi te car odredio da na gradskim bedemima čuvaš i braniš grad, a ti vidiš gde neprijatelji provaljuju i ruše bedeme, da bi ušli u grad, zar ti ne bi svim oružanim snagama i oruđima udario na njih, eda bi sprečio rušenje bedema i onemogućio neprijatelju ulazak u grad? Ti bi to sigurno uradio, da bi i grad i sebe sačuvao od neprijatelja, i pokazao caru svoju vernost i usrdnu poslušnost. Tako i mi, koje Bog postavi u Crkvi svojoj svetoj za učitelje, zar ne treba da junački protivstanemo Ariju, koji je ne samo zaratio protiv pobožnog stada Hristovog, nego i mnoge pogubio? Sa tog razloga ja ne prezam ni od kakve opasnosti, i svrh svega želim ovo: da podnesem sve muke za pravoverje.
Iz ovih se reči jasno vidi revnost prepodobnoga za veru. Ali i ostale njegove vrline svaki može poznati iz njegovih spisa. Devstvenost, čiji je revnosni čuvar bio sam, on hvali više nego druge vrline, nazivajući je caricom, koju treba svaki čin da poštuje. Ali on ne ponižava ni česni brak. U svome pismu Antoniju Sholastiku on kaže: Oni koji čuvaju devstvenost slični su suncu; oni koji neporočno provode udovstvo i udovištvo slični su mesecu; a oni koji žive česno u braku slični su zvezdama. – Ovo pak kaže sledeći svetog apostola Pavla koji govori: Druga je slava sunca, a druga slava meseca, i druga slava zvezda (1 Kor. 15, 41).
Prepodobni savetuje filosofe, koji rade na svetovnoj mudrosti: Važnije je poučavati se vrlinskom životu nego li krasnorečivom propovedanju. – U pismu nekom monahu Patrimu on kaže: Čujem za tebe da si ukrašen dobroumljem i prirodnim darom, i da usrdno izučavaš retoriku, kako bi što lepše govorio. Ali putem duhovnog života grede se uspešnije tvorenjem dobrih dela negoli krasnorečivošću. Stoga, ako želiš dobiti besmrtne nagrade, malo se trudi oko krasnorečivosti, a postaraj se da svesrdno činiš dobro dela. – Slično piše i episkopu Apoloniju: Ne dolikuje i ne treba na silu privlačiti veri ljude koji to ne žele i koji se protive, pošto su to bića sazdana sa slobodnom voljom. Zato se staraj da one što su u tami prosvetiš dobrim savetom, i tvojim dobrim životom i dobrom naravi.
Još ovaj svetitelj uči da vrlinski čovek ne treba da se gordi zbog dobrih dela svojih, već da smerno misli o sebi. On kaže: Ko tvori vrlinu, ima svetli venac. A ko je stekao mnoge vrline, pa ipak misli da je malo što dobro učinio, on će zbog samog tog smirenog o sebi mišljenja dobiti najsvetliji venac. Onaj koji, tvoreći nešto vrlinsko, smatra da je malo učinio, zaslužuje ne manju pohvalu od onih koji su stekli sve vrline. Ili tačnije reći: Ko smireno misli o sebi, u njega vrline bivaju presvetle; a ko ne misli smireno o sebi, u njega se i svetle vrline pomračuju i velike umanjuju. Stoga, ako ko želi da mu se vrline pokažu velikim, neka ih ne smatra velikim, i one će se onda pokazati velikim.
Ovaj prepodobni Isidor, poučavajući druge, sam je najpre tvorio ono čemu je druge učio. U tome se ugledao na Gospoda, koji je prvo tvorio, pa onda učio. I zbog svojih dobrih dela prepodobni se nije u sebi gordio, nego je smireno umovao. A ca smirenoumljem on udruži zdravoumlje, kao par trudoljubivih volova koju vuku blagi jaram Hristov. Njegovo pak zdravoumlje (ili čednost) očigledno je iz njegovog pisma episkopu elenopoljskom Paladiju. U njemu on opširno poučava kako se dobro treba čuvati od razgovora sa ženskinjem: jer ako, kao što Sveto Pismo kaže, zli razgovori kvare dobre običaje, onda razgovor sa ženama, makar bio i dobar, ima sile da tajno pomoću nečistih pomisli pokvari unutrašnjeg čoveka, i onda će telo biti čisto a duša oskvrnjena. Stoga prepodobni Isidor, tome episkopu, koji se hvalio kako često vodi korisne razgovore sa ženskinjem a pohotu u sebi ne oseća, savetuje ovo: Dobri čoveče, koliko god možeš, izbegavaj razgovore sa ženskinjem. Jer oni koji imaju na sebi čin sveštenstva, treba da su svetiji i čistiji od onih koji se povukoše u gore i pustinje. Jer sveštenici se staraju o sebi i o ljudima, a oni u pustinji – samo o sebi. I život ljudi visokog svešteničkog zvanja svi ispituju i posmatraju; a oni što borave po pešterama, ili svoje bolesti leče, ili rane previjaju, ili sami sebi vence pletu. Ako pak sa neke potrebe otideš k ženama, onda gledaj u zemlju, i žene, ka kojima si došao, poučavaj da gledaju celomudreno; i čim im izgovoriš malo reči, koje mogu dušu njihovu utvrditi i prosvetiti, odmah se udalji, da dugi razgovor ne bi sile tvoje omlitavio i raslabio. Ako pak želiš da budeš poštovan od žena, – a to svakako priliči duhovniku, – onda ne zavezuj prijateljstvo sa njima, i bićeš poštovan od njih. Jer ženska priroda, postaje gorda i netrpeljiva prema onome koji joj laska; a prema onima koji ne obraćaju pažnju na nju i pokazuju svoju slobodu od nje i vlast nad njom, ona se s poštovanjem odnosi i divi im se. No ustvrdiš li, da, iako mnoga puta razgovore vodiš s njima, ipak od toga nemaš nikakve štete, – neka bude i tako. Ali hoću da svi budu uvereni u ovo: voda kamen dubi; i kišne kaplje, kada stalno padaju na kamen, provale ga. Razmisli o ovome što kažem: šta je tvrđe od kamena? a šta mekše od vode, pogotovu od vodenih kaplji? pa ipak, neprekidno kapanje pobeđuje i prirodu. Kada tako biva sa stvarima u prirodi, kako onda volja ljudska, koja se lako povija, da ne bude dugim običajem pobeđena i prevrnuta?
Tako prepodobni Isidor, davajući savete episkopu Paladiju, sve nas poučava celomudrenom životu: ne samo da čuvamo telo svoje od telesnog grehopada, nego da i dušu sačuvamo čitavom od oskvrnjujućih pomisli. Pošto prepodobni svakoj vrlini pouči sve preko svojih spisa i usmenih razgovora, dostiže duboku starost, i ugodivši Bogu do kraja, skonča u miru oko 436 godine.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
JOSIFA
 
Ovog blagoslovenog čoveka koji beše rodom iz grada Halepija u Siriji, neki Agarjani iz pakosti oklevetaše kako je, tobož, rekao da će se poturčiti. A kad on to ne hte učiniti, oni ga u silnom besu dohvatiše, i bijući ga odvukoše na sud. Na sudu oni lažno svedočahu protiv njega. Sudija mu reče: „Hajde, čoveče, postani musliman, te na taj način izbavi sebe od lažne vere i pristupi istinitoj. Učiniš li to, ja ću te uzeti pored sebe, i postaćeš moćni vlastodržac“. – Na to blaženi odgovori neustrašivo i smelo: „O, bednici i nikogovići! kako može vaša vera biti istinita? Ta vi ni čestitog posta nemate, niti znate kad vam je post, nego se upravljate prema mesecu. I vaš post se sastoji u prejedanju: za vreme ramazana vi cele noći, od sutona do svanuća, jedete i žderete; a preko celog dana spavate kao mrtvi, samo pokatkad otvorite oči da vidite da li je sunce zašlo, da biste opet navalili jesti. Ta vaša vera puna je basni i izmišljotina! Vaš Bog jede i pije! Vaš raj se sastoji od uživanja u jelu i piću i u drugim nasladama!“
To i mnogo drugo izgovori mučenik razgolićujući ništavnost vere njihove, pa zaćuta. A Agarjani škrgutahu zubima na njega. Sudija izreče presudu: da se Josif pogubi mačem. Agarjani odmah dohvatiše blaženog ispovednika, i bijući ga odvedoše na gubilište. Kada stigoše tamo, mučenik kleče, i bi mu odsečena mačem sveta glava. Tako blaženi junak Hristov primi venac mučeništva od Gospoda Hrista, kome slava vavek. Amin[10].
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKOLAJA STUDITA, ISPOVEDNIKA
 
Ppepodobni otac naš Nikolaj rodi se na ostrvu Kritu[11], u selu Kidoniji, odakle beše i sveti mučenik Vasilid, jedan od desetorice mučenika, postradalih na Kritu. Roditelji ovog blaženog Nikolaja behu hrišćani. Još kao malo dete dadoše ga da se uči Svetom Pismu, i u svojoj desetoj godini on već beše navikao na Svete Knjige. Tada ga poslaše u Carigrad kod njegovog ujaka, blaženog monaha Teofana, koji je monahovao u manastiru Studijskom[12]. Ujak ga primi s ljubavlju, i privede ga prepodobnom Teodoru, igumanu Studijskom[13]. A blaženi Teodor, providevši Duhom da će ovaj dečko postati divan sasud Bogu, blagoslovi ga, i naredi mu da živi sa drugom decom u zasebnom domu, koji se nalazio van manastirske ograde, i bio podignut za školu deci. Kasnije, kada blaženi Nikolaj poodraste, i iguman vide kako je dobrog vdadanja, pametan, krotak i smiren, on ga prevede u manastir, i postriže za monaha. A posle nekoliko godina primora ga te primi i sveštenički čin zbog vrlinskog života svog.
Dok je blaženi Nikolaj u ovoj obitelji provodio bogougodni život, dođe mu rođeni brat Tit, i sa suzama mu ispriča kako su bezbožni Saraceni[14] udarili na ostrvo Krit, zarobili im roditelje, i odveli ih u svoju zemlju. A on, iako mu beše teško u duši zbog roditelja, savetovaše brata da ne tuguje zbog toga, govoreći: Tako je Bog hteo, jer bez Njegove volje ni dlaka s glave ne pada. On zna šta je na korist ljudima. Zato poverimo Njemu svoju tugu i promišljanje o roditeljima našim. Mi pak treba da se staramo o sebi: da nas ne zarobe telesne želje i sablazni ovoga sveta, i da nas ruka nevidljivih neprijatelja ne odvede u zemlju tame i večnoga mraka. – Tako tešeći svoga brata, Nikolaj ga darnu u srce, i ovaj postade dobar monah.
U to vreme Crkvom Hristovom upravljahu u miru i tišini dobri pastiri. Ali, po popuštenju Božjem, zločestivi car Lav Jermenin[15], opaki ikonoborac, stvori buru pometnje. Za carovanja blagočestivog cara Mihaila Rankave[16] Lav beše najpre patricije, i vešto ote ovome presto na ovaj način: Izbi rat između Grka i Bugara. Car Mihail postavi Lava za vojvodu nad istočnom vojskom, ne znajući da Lav hoće da mu na prevaru otme presto. I kada se Grci pobiše sa Bugarima, i Bugari malaksavahu i spremahu se za otstupanje, tada Lav Jermenin, sa zaverenicima koje ranije beše potkupio, mače vojsku i ona iznenada poče bežati, iako je niko nije gonio. A Bugari, videći Grke gde beže, prvo se ne usudiše da ih gone, jer se bojahu da to nije neka zamka. Ali kada videše da je njihovo bežanje bezobzirno, oni se osmeliše, pojuriše za njima i mnoštvo Grka pobiše. I tako se car Mihailo vrati pobeđen. A ovo iznenadno bežanje vojske Lav izvede vešto i lukavo, da bi vojska i narod omrznuli cara kao strašljivca i kukavicu, koji ne ume da vodi ratove, i tako se on sam dokopao prestola. Tako i bi. Jer kada se car Mihailo pobeđen vrati u Carigrad, Lav sa vojskom ostade u Vitiniji da čuva granicu. I odmah dade maha zlobi koju davno skrivaše u srcu, i pusti glas svuda kako su tobož zbog carevog kukavičluka i neznanja i strašljivosti izgubili slavu junaštva svog i bili pobeđeni od Bugara. Na taj način on diže svu vojsku protiv cara, a i sam javno ustade na svog dobrotvora. I bi tamo u Vitiniji od cele vojske proglašen za cara.
Glas o tome brzo dođe do cara Mihaila. I mnogi predlagahu caru da udari na Lava i da mu ne dopusti carovati. Ali car odgovori: Bolje je da izgubim ne samo presto već i život, nego da se zbog mene prolije i jedna kap hrišćanske krvi u međusobnoj borbi. – I odmah tajno posla Lavu svoju carsku krunu, i porfiru, i carsku obuću, poručivši mu: Evo, ustupam ti presto; dođi dakle slobodno u Carigrad, i zauzmi presto. – Učinivši to, Mihailo se odmah zamonaši, a i njegova žena.
Lav pak uđe vrlo svečano u Carigrad, i zauze presto grčkog carstva. I dobrotvora svog Mihaila, koji mu s ljubavlju predade presto, odmah posla u progonstvo na neko ostrvo, a dva sina njegova, Teofilakta i Ignjatija, naredi te uškopiše. No posle izvesnog vremena ovaj zločestivi car ustade i na samog Hrista Boga i na svetu Crkvu njegovu: sazva nepravedno zborište protiv svetih ikona, i izbaci ih iz hramova Božjih. A presveti patrijarh Nikifor[17], i blagočestivi arhijereji i arhimandriti, i svi bogonadahnuti oci, protivstadoše caru, ne odobravajući njegovu nepobožnu delatnost. I došavši k caru, savetovahu mu da ne ogorčava i ne smućuje Crkvu Hristovu takvom jeresju. A on ih bednik sve najuri iz dvora sa sramom, i posla na zatočenje u razne pokrajine. Tada i sveti Teodor Studit, koji se junački protivio caru, bi zajedno sa učenikom svojim, ovim blaženim Nikolajem, poslat na zatočenje u okolinu Apoloniadskog jezera, u grad Mezopu[18]. I tu, zatvoreni u tamnicu, oni provedoše godinu dana.
A kada zatim car ču kako njih dvojica tamo ljude savetuju i poučavaju da se klanjaju svetim ikonama, on naredi te ih odatle oteraše daleko na istok, u mesto Vonitu[19]. I tamo ih zatvoriše u gluvu tamnicu, da im niko ne dolazi kako ne bi mogli razgovarati ni s kim. Ali dobri ispovednici, sprečeni da usmeno govore ljudima i poučavaju ih pobožnosti, stadoše iz tamnice pisati poslanice vernima, i tim svojim poslanicama, kao gromoglasnim trubama, obarahu jeretičke dogmate kao jerihonske bedeme, a ispravljahu i izgrađivahu razoravanu veru. Saznavši za to, car posla k njima jednog bezdušnog vojnika, po imenu Anastasija, da ih obojicu u modrice pretvori. I kad ovaj stiže, on najpre prepodobnog Teodora, a zatim učenika njegovog, blaženog Nikolaja, tako bi, da im se tela drobljahu od silnih udaraca i rana. Posle toga ih opet u tamnicu zatvori, i vrata zazida. I pošto naredi da ih glađu i žeđu more, on otputova. A ko će iskazati muku i nevolju i glad ovih blaženih sužanja, i sve njihove patnje, koje u teskobnoj tamnici podnošahu tri godine? Naročito patnje od onih rana, kada su iznemogavali ne samo od bolova nego i od gladi i žeđi. Jer su im ponekad trećeg dana, ponekad četvrtog dana, a ponekad sedmog dana, stražari ubacivali kroz prozorčić pomalo hleba i dodavali po vrlo malo vode, i to propraćali psovkama i grdnjama.
Ali, rane na telima njihovim još ne behu sasvim zarasle, kad opet stiže od cara izaslanik da ih muči. Jer neko od zlovernih dostavi caru jednu njihovu poslanicu, koju je pravoslavnima pisao blaženi Nikolaj od strane prepodobnog Teodora. U toj poslanici se izobličava careva nepobožnost i zabluda, i dušegubni otrov ikonoborske jeresi, i upućuje vernima divna i korisna pouka o veri. Kada je zločestivi car Lav pročitao tu poslanicu, toliko se razbesneo i kao lav zverski rikao, da je odmah poslao k njima jednog opakog mučitelja sa tom poslanicom, pa ako je njihova, da ih bije sve dok ne izdahnu. Mučitelj, čim dođe, izvede prepodobne sužnje iz tamnice, pokaza im poslanicu, i upita ih da li je njihova. A oni ništa ne sakriše, već izjaviše da je prepodobni Teodor diktirao a blaženi Nikolaj pisao. Na to ce izaslanik razgnevi, pa povali naga Nikolaja na zemlju, i bi ga bez milosti vrlo dugo. Onda njega ostavi polumrtva, pa povali Teodora, i bi ga toliko da mu celo telo pretvori u rane, a umalo mu i same kosti ne polomi. I ostavivši njega jedva živa, opet se vrati Nikolaju. I pokuša da ga laskanjem pridobije za carevog jednomišljenika. Ali on, nepokolebljiv u veri, odbi sve to. Tada se mučitelj još više razljuti, i naredi opet da blaženog Nikolaja nemilosrdno biju. I bi prepodobni dugo bijen po leđima i po stomaku. I tako svega strašno izranavljenog, mučitelj ga ostavi golog svu noć na mrazu. Jer beše mesec februar, i zima. A on, pateći telom od mnogih rana i mrznući se na hladnoći, trpljaše blagodareći Boga. Zatim ih mučitelj opet vrže u tamnicu, zazida ulaz, i vrati se caru.
Prepodobnim ocima tela behu pokrivena strašnim i dubokim ranama: od rana, koža im je visila na telu, kao košulja. Videći tolike patnje njihove, stražari se sažališe i smilovaše te im donašahu toplu vodu i ulje, i oni jedan drugome prahu rane i mazahu uljem. I tako se lečahu. A kožu koja im je visila, i nije mogla da zaraste, otsecahu nožićem. I tako paćahu devedeset dana. I još im rane ne behu zalečene, zločestivi car opet naredi da ih odatle prevedu u okolinu Smirne[20]. I pošto ih tamo silno izbiše, i noge im u klade metnuše, baciše ih u tamnicu. I provedoše prepodobni u tamnici dvadeset meseci u teškim mukama i nevoljama.
I usliši Bog sluge Svoje koji Mu ce dan i noć moljahu, i opomenu se sužanja, i bi volja njegova te pogibe zločestivi car Lav: njegovi ga vojnici ubiše u crkvi. Posle njega dođe na presto grčkoga carstva Mihailo Travlos[21]. On, iako sam beše zloveran, ne gonjaše pravoverne, nego prepusti da svaki veruje kako hoće. I naredi da se puste iz tamnica i vrate iz zatočenja svi koji su na to bili osuđeni zbog vere. Tada biše pušteni iz zatočenja i blaženi Nikolaj sa velikim Teodorom. I došavši u Halkidon posetiše patrijarha Nikifora koji je bio tu u zatočenju. Preblaženi Nikifor se veoma obradova njihovom dolasku. I videvši na telima njihovim stradalničke rane, on ih poštovaše kao svete mučenike. Pošto provedoše tamo neko vreme, oni zajedno s patrijarhom dođoše u Carigrad da usavetuju cara da primi pravoslavnu veru. Ali car, zbog velike grubosti svoje, ne posluša njihov savet, i ne htede da se pokloni svetim ikonama. Samo nije branio drugima da se klanjaju svetim ikonama. I izdade car naređenje kojim zabrani da se ikone istavljaju u prestonici, Carigradu, i dopusti da se mogu po volji istavljati u predgrađu i u ostalim gradovima i pokrajinama. Zbog toga sveti oci, Teodor i Nikolaj, oprostivši ce c patrijarhom, napustiše prestonicu, da bi mogli slobodnije držati sveto Pravoslavlje sa poštovanjem ikona. I nastaniše se na ostrvu Heronisu. I pošto tamo proživeše neko vreme pri crkvi svetog mučenika Trifuna, veliki Teodor se pretstavi Bogu[22]. A blaženi Nikolaj, ostavši posle svog duhovnog oca, ne napusti grob njegov, nego boravljaše kraj njega provodeći život u mnogobrojnim podvizima monaškim.
Pošto car Mihailo preminu, na presto dođe njegov sin Teofil[23]. On ponovo diže gonjenje na pravoslavne zbog svetih ikona. I mučeni behu od ikonoboraca oni koji se pobožno klanjahu svetim ikonama. U to vreme ljuto postradaše i dva brata po telu i po duhu: prepodobni oci Teodor i Teofan Načertani[24]. Tada i blaženi Nikolaj, napustivši boravak kraj groba svoga duhovnog oca, potucaše se od mesta do mesta dok ne umre car Teofil ikonoborac. Posle smrti njegove na presto dođe žena njegova blagočestiva carica Teodora sa sinom Mihailom[25]. I opet se zacari mir u Crkvi Hristovoj, i vera zasija, a patrijarhovao je u Carigradu sveti Metodije[26].
U to vreme dođe u obitelj Studijsku i blaženi Nikolaj. I po pretstavljenju prepodobnog Navkratija Ispovednika[27], bi postavljen za igumana, za patrijarhovanja svetog Ignjatija[28] koji dođe posle svetog Metodija. Pošto je tri godine bio iguman, on predade igumanstvo vrlinskom mužu, blaženom Sofroniju, a sam se povuče na bezmolvno mesto, i provođaše život u ćutanju. Ali i Sofronije posle četiri godine igumanstvovanja pređe ka Gospodu. I bratija otidoše kod prepodobnog Nikolaja, i mnogo ga moliše dok ga privoleše da se opet primi igumanstva.
Nekoliko godina prožive blaženi Nikolaj kao iguman. Utom car Mihailo odraste i, pokvarivši se veoma, otera iz carskog dvorca svoju majku blaženu Teodoru, i po savetu njenog brata, a svoga ujaka Varde, natera je te se postriže u jednom ženskom manastiru. Car Mihailo onda uze Vardu sebi za sacara. I nastade buna u narodu, i sablazan, što car ustade protiv svoje majke, i što Varda otera svoju zakonitu ženu i oskrnavi postelju sina svog, jer mu preote ženu. A presveti patrijarh Ignjatije, želeći da careve vrati s puta razvrata, neprestano ih savetovaše, ali bez uspeha. Jednog praznika car Varda dođe u sabornu crkvu sa namerom da se pričesti. Ali patrijarh mu ne samo ne dade pričešće, nego i izobliči bezakonje njegovo pred celim narodom, i odluči ga od crkve. A Varda, besan od zlobe na patrijarha, potstače cara Mihaila protiv njega, i oteraše ga sa patrijaršijskog prestola, a mesto njega sabor postavi Fotija[29], prvog sekretara carevog.
Videvši takvu pometnju i nered, blaženi Nikolaj ostavi svoj manastir. I uzevši sa sobom svoga brata, otide na jedno manastirsko imanje, zvano Prenet. I življaše tamo u bezmolviju, u molitvenom tihovanju, ne želeći ni da čuje za bezakonja koja carevi činjahu. Ali ne ostade tamo dugo: bi proteran odatle. A to se desi na ovaj način: Jednom prilikom carevi putovahu lađom, i kada prolažahu pored mesta gde sveti boravljaše, svratiše kod njega, znajući da je muž dobrodeteljan i od svih slavljen. A želja im je bila da ga laskama pridobiju za svoga pristalicu, kako bi i on pristao i potvrdio patrijarhovo progonstvo, i preljubni brak Vardin. Ali on ne samo što na te zločine njihove ne pristade, nego im i proreče da će, ako se ne pokaju zbog zlih dela svojih, iznenada poginuti zlom smrću, što se kasnije i dogodi. Kada to zli carevi čuše od njega, razljutiše se na njega, i proteraše ga odatle. A u obitelji Studijskoj narediše da se postavi drugi iguman.
Blaženi Nikolaj potucaše se od mesta do mesta, mučeći se pod starost. Zatim, po naređenju bezakonih careva on bi opet uhvaćen, i vezan doteran u svoj manastir. I dve godine provede u tamnici zatvoren sve do smrti tih careva, Mihaila i Varde, na kojima se zbi svetiteljevo proroštvo. Jer idući sa vojskom na Krit protiv Saracena, oni se usput posvađaše, i nesrećni car Varda bi rasečen napola od Mihailovih slugu. A car Mihailo se odmah vrati u Carigrad. Ali i on isto tako bi od svojih domaćih posečen u dvorcu.
Posle njega dođe na presto Vasilije Makedonac[30]. On blaženog patrijarha Ignjatija povrati na njegov presto[31]. I prepodobni Nikolaj bi pušten iz tamnice. Car Vasilije ga dozva k sebi, i moljaše ga da opet primi upravu svoga manastira. A on, iako zbog starosti nije želeo da tu vlast primi, ipak na molbe careve pristade. I car ga je često pozivao k sebi na razgovor, i koristio se njegovim poukama i njegovim vrlinskim životom. I beše u velikom poštovanju kod cara.
Ugodniku Svom, blaženom Nikolaju, Bog podari dar da isceljuje bolesti po ljudima. Tako, žena hristoljubivog cara Vasilija Evdokija teško se razbole. Lekari joj ne mogoše pomoći. Ona očajavaše za život, i čekaše smrt. Zbog toga car beše veoma utučen. No zaspavši malo, carica vide u snu starog crnorisca u velikoj slavi koji joj govoraše: Uzdaj se u Boga! nećeš umreti sada, jer ćeš dobiti isceljenje i bićeš zdrava. – Prenuvši se od sna, ona ispriča svome mužu šta je videla u snu, i zamoli ga da iz svih carigradskih manastira pozove crnorisce istaknute, one što žive vrlinski, da je posete. A kada prepodobni oci stadoše dolaziti u palatu kod carice, dođe i blaženi Nikolaj, čije lice beše svetlo kao Mojsijevo. Čim ga carica ugleda, odmah poznade da je to on koji joj govoraše u snu obećavajući joj ozdravljenje. I ustavši, pokloni se svetitelju, i tog časa ozdravi potpuno.
Potom Jelena, žena patricija Manuila, razbole se od iste bolesti, i beše na samrti. I već joj spremahu pogrebne haljine. Utom stiže ovaj prepodobni Nikolaj, prekrsti joj rukom glavu i celo telo, i isceli je od bolesti, i ona odmah ustade s postelje zdrava. A dogodi se te se i sam patricije teško razbole. I pošto nikakve pomoći ne bi od lekara, on očekivaše smrt. A dozva blaženog Nikolaja, i zamoli ga da ga obuče u anđelski obraz. Svetitelj mu odgovori: Čedo, to ti neće biti na korist, jer će te Bog uskoro isceliti, i ti ćeš imati vrlo istaknute položaje, i dobro ćeš voditi poslove. A posle toga postrići ću te u monaški obraz, da pođeš u onaj svet sa dobrim delima. I zbi se proroštvo svetiteljevo: Manuil ubrzo ozdravi, bi na raznim položajima dobro otpravljajući poslove. Zatim, kada mu se približi kraj, on se razbole; prepodobni Nikolaj ga postriže; i on otide Gospodu.
Drugi patricije, Teofil Melisen, sa suprugom svojom beše u velikoj tuzi, jer im deca, ubrzo posle rođenja, iznenada umirahu. On, kada im se rodi devojčica, odnese je svetom Nikolaju, moleći ga da bude kum njihovom detetu na svetom krštenju. Jer roditelj imađaše veru, da će molitve prepodobnog oca sačuvati kćer njegovu od smrti. Blaženi pak odbi da bude kum, ali, metnuvši ruku na glavu detenceta, pomoli se Bogu, i reče patriciju: Ovo govori Duh Sveti: Kći vaša biće živa, i videćete sinove sinova njenih. – I zbi se proroštvo svetiteljevo: jer devojčica poraste zdrava i divna, i udade se, i rodi mnogo dece.
A kada se svetitelju približi blažena končina, on se razbole. I svu bratiju, okupljenu oko njegovog odra, blaženi upita: Sada, braćo, recite šta vam nedostaje? A oni, začuđeni takvim pitanjem, odgovoriše: Žita. Reče im svetitelj: Bog koji je ishranio Izrailja u pustinji, neće vas ostaviti: u treći dan po mom odlasku On će vam poslati pšenice u izobilju. – Onda im za igumana postavi Klimenta, koji beše ekonom. – I upokoji se u miru prepodobni otac Nikolaj 4. februara 868. godine, pošto je poživeo sedamdeset i pet godina. I bi česno pogreben.
Y treći dan, po proročanstvu svetiteljevom, doplovi pod manastir lađa puna žita, poslata od cara Vasilija. Primivši dar s radošću, Kliment reče bratiji: Eto, oci i braćo, otac naš prepodobni Nikolaj ispuni svoje obećanje, poslavši nam pšenice u izobilju.
 
U tom manastiru beše jedan crnorizac, po imenu Antonije, koji je mnogo godina bolovao od tečenja krvi. Lekari mu ne mogoše pomoći, i on beše na samrti. A iguman mu naredi da uđe u kolibu prepodobnog oca Nikolaja, i u njoj skonča. Kad Antonije uđe u kolibu, i leže, javi mu se u snu prepodobni Nikolaj, i upita ga: Od čega boluješ, čedo Antonije? I on mu kaza bolest svoju. Tada mu prepodobni reče: Ne boj se, od sada ćeš biti zdrav! – Antonije se probudi, i već ne u snu nego na javi vide prepodobnog oca gde izlazi iz kolibe, i oseti divan miris. A odmah oseti da je isceljen od bolesti, i ustade zdrav. I otada požive četrdeset godina ne razbolevši se ni od kakve bolesti, blagodareći molitvama prepodobnog oca Nikolaja. Njegovim posredništvom neka se i mi izbavimo od svake bolesti duševne i telesne u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG
VELIKOGA KNEZA GEORGIJA
 
Sin Vsevoloda Trećeg; rodio se 1189 god., stupio na Vladimirski velikokneževski presto 1212 godine. Iz mladosti se odlikovao plamenom ljubavlju k Bogu i delima pobožnosti, starajući se da izvršuje zapovesti Božije i gajeći u srcu svom strah Božji. Usrdno posećivao svaki dan bogosluženje, pažljivo slušao što se čita i peva, i često razmišljao o tome da hrišćaninu valja ući u carstvo nebesko kroz mnoge nevolje. Kao veliki knez mnogo radio na utvrđivanju hrišćanske vere i prosvete kako među svojim podanicima tako i među inovernim susednim narodima. Sa tim ciljem osnovao Nižnji Novgorod i podigao u njemu dva veleljepna hrama, koji su i bili prvobitni rasadnici Pravoslavlja u toj oblasti. Iz ljubavi i poštovanja narod ga nazivao ocem i gospodarem. Kada su Tatari sa ogramnom vojnom silom ušli u Rusiju, Georgije ih sa svojom vojskom dočeka na reci Siti; no nadmoćniji Tatari zauzmu Vladimir 1238. godine, pogube Georgijevu porodicu, pobiju mnogo naroda i nešto odvedu u ropstvo. Obavešten o tome, Georgije se reši na odlučnu bitku. I sukobi se s Tatarima na reci Siti. Rusi su se junački borili, ali nadmoćna vojna sila tatarska odnese pobedu, i sam veliki knez Georgije pogibe usred svojih vojnika 4. marta 1238. godine. Rostovski episkop Kiril pronađe u gomilama mrtvih obezglavljeno telo Georgijevo, poznavši ga po kneževskoj odeći, odveze u Rostov i položi u hramu Presvete Bogomatere. Godine 1239. telo Georgijevo prenese u Vladimir njegov brat Jaroslav i položi u Uspenskoj sabornoj crkvi. Česne mošti svetog Georgija biše otkrivene 1645. godine i stavljene u srebrni kivot, načinjen od patrijarha Josifa. Čudotvorne, njegove svete mošti liju čudesa.
 
SPOMEN JEDNOG BOGOBOJAŽLJIVOG PUSTINJAKA
 
Jedan bogobojažljivi pustinjak podvizavao se u pustinjskoj gori u okolini grada Antinoja u Egiptu. On je uspevao u vrlinama, i mnogi su dobijali duhovne koristi od njegovih reči i dela. Ali, kao i svima vrlinskim ljudima, tako i njemu pozavide vrag, i ubaci u njegovu bogobojažljivu dušu ovakvu pomisao: Ne treba da drugi rade ili služe tebi, jer ti nisi dostojan, ne samo da ti ko služi, nego ni ti sam da kome služiš. Ako pak drugima ne služiš, onda bar sebi radi: ustani, idi u grad, i prodaj svoje rukotvorine – kotarice, kupi što ti treba, pa se odmah vrati u svoju samoću, i tako nikome nećeš biti na teretu.
A ovo mu predloži sablaznitelj, jer je zavideo njegovom bezmolviju, molitvenom tihovanju, i dobrom podvižništvu ka Bogu, i što je mnogima bio od koristi. Jer vrag svuda jedno radi: trudi se da sve ulovi. Pustinjak posluša ovu pomisao kao dobru, ne prozrevši u njoj vešte zamke đavolje. I ovaj čuveii i slavni inok, kome su se svi divili, stade izlaziti iz svoje kelije. I kada posle dugo vremena vide ženu, on, posle dugog razgovora s njom, zbog neopreznosti svoje saplete se. I, nevidljivo praćen od vraga, ode u pusto mesto kraj reke, i tu pade u greh. I odmah mu bi jasno, da se vrag obradovao njegovom padu. I poče da očajava što je ožalostio Duha Svetog, i Anđele, i svete Oce. Jer mnogi Oci, živeći po gradovima, pobediše vraga. I beše silno utučen zbog svog pada, ne sećajući se da je Gospod gotov da podari silu onima koji se nadaju na Njega. I zaboravivši na isceljenje od greha, on htede da se baci u reku i udavi. I na ogromnu radost đavolu on iznemože telom od tako velike duševne patnje. I da mu milostivi Bog ne priteče u pomoć, umro bi bez pokajanja, na radost demonima. I on dođe sebi, i stade razmišljati kako bi uzeo na sebe najveći podvig pokajanja i samomučenja, i tako umilostivio Boga suzama i ridanjem. Stoga ode u svoju keliju, zazida vrata, i stade plakati nad sobom kao nad mrtvacem. I tako plakaše, moleći se Bogu, i posteći se i bdeći silno iznuravajući sebe, da mnogo sasuši telo svoje. Ali ipak ne smatraše da je svojim pokajanjem otkajao učinjeni greh. A bratiji, koji su mu po običaju često puta dolazili radi pouke, i kucali na vrata, on je odgovarao da im ne može otvoriti: Dadoh reč Bogu, govorio je bratiji, da se godinu dana tako kajem; no vi se molite za mene nedostojnog! Jer nije znao starac kako da im odgovori, da se, čuvši za njegov grehopad, ne bi sablaznili, pošto su ga veoma poštovali i cenili kao velikog monaha, I provede godinu dana svesrdno se posteći i kajući.
A kada stiže Uskrs, on u samu noć Vaskrsenja Hristova spremi novo kandilo, nali u njega ulje, i pokri ga, pa s večeri stade na molitvu, govoreći: Žalostivi i milostivi Gospode, Ti želiš da se parodi spasu i dođu u poznanje istine. K Tebi pribegoh, Spasitelju duša naših: smiluj se na mene koji sam Te mnogo razgnevio, i učinio mnoge stvari na radost đavolu! I evo mrtav sam, pošto sam poslušao đavola. Ali Ti Gospode, koji miluješ i bezbožne i nemilostive, i učiš da budemo milostivi prema bližnjem, smiluj se i sažali na mene kukavnog! Jer ništa nije nemoguće Tebi! Sažali se na mene, jer se pri paklu rasu duša moja kao prah! Učini milost, jer si blag i milostiv prema svojim stvorenjima; Ti ćeš i mrtva tela oživeti u dan vaskrsenja. Usliši me, Gospode, jer nestade duha mog, i uvenu bedna duša moja, i iznemože telo moje, koje oskvrnavih, i ne mogu da živim, pošto sam nedostojan. Pripih se uz strah Tvoj, drznuh se da pribegnem pokajanju, i molim Te: oprosti mi greh pokajanja radi: imam dvostruki greh: pad i očajanje; ali Ti me oživi smrvljenog, i naredi svome ognju da upali ovo kandilo, te da na taj način saznam da si mi po svom prevelikom milosrđu oprostio greh. I ostalo vreme života, koje mi budeš podario, provešću u strahu Tvom, držeći zapovesti Tvoje. I služiću Tebi usrdnije nego pre.
Pošto se tako moljaše i govoraše sa mnogim suzama u noć Svetog Vaskrsenja, on ustade da vidi da li se kandilo upalilo. I otkrivši ga, vide da se nije upalilo. I opet pade na lice svoje, i moljaše Gospoda govoreći: Znam, Gospode, da je trebalo da do kraja izdržim u podvigu, ali ne stražah na stazama svojim i, povučen telesnim sladostrašćem, strovalih se u muku bezbožnika. Poštedi me, Gospode, jer evo opet pred svima Anđelima i Pravednicima ispovedam blagosti Tvojoj svoj nakazni greh. A kada se ljudi ne bi sablaznili, ja bih pred celim svetom ispovedio svoj greh. Smiluj se, Gospode, na mene koji Ti se ispovedam, da bih i druge poučio! O Gospode, oživi me!
Pošto se tri puta tako molio, bi uslišen: i ustavši, nađe kandilo gde jarko gori. I obradova se veoma, i okrepi se dobrom nadom u Boga. I divljaše se tako velikoj blagodati Božjoj i milostivom čovekoljublju Njegovom. I veseljaše se duhom što ga Bog izvesti da mu je oprošten greh, uslišivši njegovo smireno moljenje. I govoraše: Blagodarim Ti, Gospode, što si se u ovom privremenom životu smilovao na mene nedostojnog, i ovim velikim i novim znamenjem podario mi slobodu prema Tebi. Jer Ti milostivo praštaš dušama koje si sazdao.
Dok se on tako moljaše, svanu dan. I veseleći se u Gospodu, on tog dana od radosti zaboravi na telesnu hranu. A oganj u kandilu tom održavaše u toku celog života svog, dolivajući u njega ulje, da se ne ugasi. I opet boravljaše u njemu Duh Božji, i beše svima poznat i koristan. A kada je imao otići iz ovog života, bi mu na nekoliko dana ranije otkriven od Boga čas končine njegove. I upokoji se u miru, predavši dušu svoju u ruke Božje.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
AVRAMIJA
episkopa Arvilskog[32]
 
Za vreme petog gonjenja hrišćana u Persiji, u vreme capa Sapora, bi uhvaćen ovaj sveti Avramije, episkop grada Arvila u Persiji, od carevog vrhovnog maga, zvanog Adelfor. Mag ga primoravaše da se odrekne Hrista a da se klanja suncu[33]. Blaženi Avramije mu reče: Bedniče i kukavče, kako se ne plašiš da me primoravaš da činim što ne treba? Zar mogu da napustim Tvorca sunca i svih tvari, pa da se klanjam suncu koje je tvar i delo Božje?
Ove episkopove reči nimalo ne uznemiriše vrhovnog Maga. I on odmah naredi da svuku svetitelja, povale na zemlju i tuku čvornovatim motkama. Ali kada vide da mučenik hrabra srca podnosi ovo mučenje i da se moli za mučitelje svoje govoreći: „Gospode, ne stavi im ovo u greh, jer ne znaju šta rade“, ovaj zver naredi da mu otseku svetu glavu. I tako skonča blaženi Avramije u mestu zvanom Telman, i dobi od Gospoda venac mučenički, oko 348 do 352 g.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KIRILA
Novojezerskog čudotvorca
 
Prepodobni Kiril rodio se od pobožnih i bogatih roditelja u gradu Galiču[34]. Još kao dete Kiril oseti neodoljivu želju da bude monah. Napustivši tajno roditeljski dom, Kiril otide iz Galiča na reku Obnoru[35], u manastir prepodobnog Kornilija, o kome je slušao od svojih roditelja[36]. Na putu ka manastiru Kiril vide jednog starca, ukrašenog sedinom. Na starčevo pitanje kuda ide, Kiril odgovori da ide u manastir prepodobnog Kornilija. Odobrivši njegovu nameru, starac mu naloži da zajedno idu tamo. Sutradan oni se približiše manastiru prepodobnog Kornilija. Kada behu nedaleko od manastira, starac posavetova junošu, pa se onda dugo moljaše za njega Bogu. Zatim, pokazujući mu rukom na manastir, reče: „Idi, čedo, kod blaženog Kornilija, a ja ću moliti blaženog Kornilija da te primi u monahe“.
Posle toga starac blagoslovi mladića i postade nevidljiv. Osvrćući se oko sebe i ne videći starca, Kiril razumede da je to bila Božja poseta, i zablagodari Bogu na tome. Došavši zatim u manastir, junoša sa suzama moljaše prepodobnog Kornilija da ga primi za monaha u svoju obitelj. Proviđajući u njemu izabrani sasud Svetoga Duha, Kornilije ga s ljubavlju primi i postriže u monaški čin. Kirilu tada beše oko dvadeset godiia. Mladi monah se sav predade Bogu i sa plamenom ljubavlju stade upražnjavati podvige monaškog života.
Roditelji dugo tražahu svuda svoga sina Kirila i, ne nalazeći ga nigde, oni plakahu za njim. Tek posle nekoliko godina roditelji doznadoše da se Kiril nalazi u manastiru prepodobnog Kornilija. U dvanaestoj godini Kirilovog boravljenja tamo, otac njegov dođe u manastir i postriže se sa imenom Varsanufije. A kroz neko vreme stiže vest o Kirilovoj majci da je i ona, poživevši vrlinski i pobožno, skončala kao monahinja sa imenom Jelena. Otac Kirilov, pošto prožive u manastiru tri godine u postu i molitvi, preseli se ka Gospodu.
Posle smrti svojih roditelja prepodobni Kiril se stade još usrdnije podvizavati, slažući trud na trud, radeći i u kuhinji, i u pekari, i prohodeći sva manastirska poslušanja. Stremeći ka višem savršenstvu, prepodobni Kiril odluči da provodi pustinjački život po neprohodnim šumama. Sa blagoslovom svetog Kornilija on krenu na sever da hoda po pustinjama; hrana mu beše čas razne trave i korenje, čas borova kora; češće je viđao zverove nego ljude. Otuda je s vremena na vreme dolazio u krajeve Novgorodske i Pskovske, i tamo se poklanjao svetim mestima, moleći Gospoda da mu ukaže mesto za stalan boravak.
Prema nebeskom uputstvu blaženi Kiril krenu odatle ka Bjeloozeru[37], a zatim pođe ka Tihvinskom manastiru Presvete Bogorodice[38], gde se tri dana moljaše Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj. U snu mu se javi Bogorodica i naredi mu da ide ka Novom Jezeru. Sa Kobiline Gore prepodobni ugleda usred jezera Krasno Ostrvo, obraslo šumom. Na tom ostrvu ugleda Kiril ognjeni stub na onom mestu gde se sada nalazi manastir. Iz toga on zaključi da mu to mesto ukazuje Bog i Prečista Bogorodica.
Došavši na to ostrvo, prepodobni se nastani tamo pod visokom smrekom, načinivši sebi kolibu od njenoga granja. Tu mu se u snu javi Anđeo Gospodnji i reče mu da mu je to mesto pripremio Gospod. Probudivši se iz sna, blaženi pođe po ostrvu i ugleda oko svoje kolibe trag od ljudskih nogu. Po tome tragu on dođe do naselja Šidnem, i od njegovih žitelja zatraži dozvolu da se nastani na tom ostrvu. Dobivši dozvolu, on načini sebi keliju. Iduće godine on napravi dve male crkve: jednu u ime Vaskrsenja Hristova, a drugu – u ime Prečiste Bogorodice Odigitrije (Putevoditeljke).
Za vreme svoga boravka na ostrvu prepodobni se revnosno podvizavaše u postu i molitvi, podnoseći mnoga iskušenja i nevolje od besova i od zlih ljudi. U toku vremena oko prepodobnog Kirila se sabraše mnogo bratije, i na Krasnom Ostrvu se osnova manastir, poznat pod imenom Novojezerski[39].
Pošto dostiže duboku starost, prepodobni Kiril bi nagrađen od Gospoda darom čudotvorstva i prozorljivosti. Pred svoju smrt prepodobni pretskaza o nesrećama koje će zadesiti Rusku zemlju. „Biće, govorio je on, u našoj zemlji metež među ljudima i velike nevolje; izliće se silan gnev Božji; mnogi će izginuti, a drugi će biti odvedeni u ropstvo“. A kada ga njegov učenik Dionisije stade pitati: „Kaži nam, oče, šta će biti posle toga?“ prepodobni orgovori: „Odmah za tim ja videh Cara gde sedi na Prestolu i pred Njim dva mladića koji na svojim glavama imađahu carske vence. I Gospod im dade u ruke oružje protiv neprijatelja, – i sva carstva zemaljska pokloniće se Onome što sedi na Prestolu, i naše carstvo biće umireno i uređeno Bogom. A vi, oci i braćo, – dodade prepodobni, – molite se sa suzama Bogu i Prečistoj Majci Njegovoj za moć Ruskoga carstva“.
Pričestivši se Svetim Tajnama i ogradivši sebe krsnim znakom, sveti Kiril predade duh svoj Gospodu, četvrtog februara 1532. godine, i bi pogreben u svojoj obitelji[40].
 
SPOMEN PREPODOBNOG
NIKITE
 
Podvizavao se prepodobno u Pitiji u Vitiniji i upokojio se u miru[41].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JASIMA
 
Čudotvorac; prestavio se u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA IRINOPOLJSKOG
 
Episkop grada Irinopolja na istoku Male Azije; jedan od trista osamnaest svetih Otaca koji su učestvovali na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji 325 godine; u miru se upokojio.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
AVRAMIJA i KOPRIJA
 
Podvizavali se na reci Pečengi, u Spaskoj pustinji, u Vologodskoj guberniji. Tu osnovali manastir, koji kasnije pretvoren u parohijsku crkvu. Svete mošti njihove počivaju u toj crkvi.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOKTISTA
 
Mačem posečen od nevernika, postradao za Gospoda.
 


 
NAPOMENE:

  1. Teofil – arhiepiskop aleksandrijski od 385 do 412 godine. Njegov naslednik sveti Kiril arhiepiskopstvovao od 412 do 444 god.; spomen njegov praznuje se 9. juna i 18. januara.
  2. Pelusiotska Gora – u Donjem Egiptu, nedaleko od reke Nila. Pelusija ili Peluza – jedan od gradova severnog Egipta.
  3. Teodosije II, Mlađi, unuk Teodosija Velikog, bio je vizantijskim carem od 408 do 450 godine.
  4. Evagrije – crkveni istoričar živeo u šestom veku.
  5. Nikifor Kalist – živeo u četrnaestom veku; napisao „Istoriju Crkve“.
  6. U današnjim štampanim izdanjima Pisama sv. Isidora nalaze se 2.012 pisama (Migne, P.G. t. 78).
  7. Arkadije – sin i naslednik cara Teodosija Velikog, carovao od 395 do 408 godine.
  8. Diptisi – dve tablice, na jednoj se zapisivala imena živih, na drugoj – imena umrlih. Kod nas se to naziva: Pomenik.
  9. Održan 431 godine u Efesu protiv jeretika Nestorija.
  10. Sveti Josif postrada 1686. godine.
  11. Ostrvo Krit nalazi se u istočnom delu Sredozemnog Mora. Prepodobni Nikolaj rodio se 793 godine.
  12. Studijski manastir – jedan od najstarijih i najčuvenijih manastira u Carigradu. Osnovao ga u ime svetog Jovana Krstitelja patricije Studij, koji se pod carem Konstantinom Velikim preselio iz Rima u Carigrad; po njegovom imenu i manastir dobio svoj naziv „Studijski“. Do carovanja cara Kopronima monasi su držali ustav „Neuspavljivih“. Monasi su se nazivali „neuspavljivi“ zato što su, podeljeni u tri grupe, održavali neprekidno bogosluženje u crkvi. No zločestivi Kopronim, car – ikonoborac (741-775), protera iz Vizantije sve modahe, i Studijski manastir opuste. Posle Kopronima monasi stadoše ponovo živeti pri Studijskoj crkvi, no u malom broju. Studijski manastar, sve do pada Carigrada uživao je izvanredno veliki ugled, naročito u vreme ikonoborstva kada su njegovi neustrašivi monasi najsamopregornije branili svete istine Pravoslavlja. No sada, Studijski manastir pretstavlja ruševine. Nekada manastir je bio pretvoren u muhamedanski skit, a hram – u muhamedansku džamiju.
  13. Sveti Teodor Studit – znameniti nastojatelj Studijskog manastira, anđeoski revnostan ispovednik svetih istina vere, bogonadahnuti pisac; praznuje se 11. novembra. Upokojio se 826 godine.
  14. Saraceni – žitelji Arabije. Najpre se tim imenom nazivalo skitačko razbojničko pleme; zatim su hrišćanski pisci stali tako nazivati sve Arabljane i muslimane uopšte.
  15. Lav V Jermenin – vizantijski car, ikonoborac, carovao od 813-820 g.
  16. Mihailo I Rankava – vizantijski car, carovao od 811 do 813 god.
  17. Sveti Nikifor Ispovednik patrijarhovao od 806 do 815; proveo u zatočenju 13 godina, do same smrti, 828 godine; praznuje se 2. juna i 13. marta.
  18. Grad u Iliriji.
  19. Grad u Maloj Aziji.
  20. To je bilo 819 godine. Smirna – starodrevni grad na zapadnoj obali Male Azije, čuven kao trgovačko središte. I danas je jedan od najnaprednijih gradova Male Azije.
  21. Mihailo II Travlos carovao od 820 do 829 god.
  22. Sveti Teodor Studit prestavio se 11. novembra 826 godine.
  23. Car Teofil carovao od 829 do 842 god.
  24. Praznuje se sv. Teodor Načertani 27. decembra, a sv. Teofan 11. oktobra.
  25. Car Mihailo III (od 842-867 g.) stupio na presto kao četvorogodišnje dete, te je stoga državom upravljala do 855 god. njegova mati, sveta carica Teodora. Spomen sv. Teodore slavi se pod 11. februarom, gde ce nalazi i njeno žitije.
  26. Sv. Metodije bio patrijarhom carigradskim od 843-847 g. Praznuje se 14. juna.
  27. Navkratije Studit, Ispovednik, skončao 18. aprila 848 god. Praznuje se 8. juna.
  28. Sv. Ignjatije bio patrijarh od 847 – 858 g.; praznuje se 23. oktobra.
  29. Sv. Fotije patrijarhovao prvi put od 858-867 god., a drugi put od 877-886 g.
  30. Vasilije I Makedonac carovao odo 867-886 g.
  31. Sv. Ignjatije patrijarhovao po drugi put od 867 do 877 god.
  32. Grad Arvil ili Arbela nalazio se u granicama drevnog Asirskog carstva, na istoku od reke Tibra, pri gornjem toku njenom.
  33. Persijanci su se klanjali ognju i suncu. Sunce pod imenom Mitre, bilo je kod njih vrhovno božanstvo.
  34. Sada sreski grad Kostromske gubernije na jugoistočnoj obali Galičkog jezera.
  35. Obnora protiče kroz Vologodsku i Jaroslavsku guberniju i uliva se u reku Kostromu.
  36. Ovaj se manastir nalazio na 80 vrsta od grada Galiča.
  37. Bjeloozero nalazi se u Novgorodskoj guberniji.
  38. Tihvinski Bogorodičin Uspenski manastcr nalazi se u gradu Tihvinu Novgorodske gubernije. Osnovan na mestu javljenja ikone Božje Majke, poznate pod imenom Tihvinska.
  39. Kirilovo – Novojezerski manastir nalazi se na Krasnom Ostrvu Novoga Jezera, na 30 vrsta od grada Bjeloozarska, Novgorodska gubernija.
  40. Mošti prepodobnog Kirila nađene su kao netljene 1649. godine prilikom polaganja temelja novome hramu, koji je po zavetu gradio bojarin Morozov, jer je bio spasen od opasnosti. Godine 1652. one su bile prenesene u novi hram, gde i sada počivaju, točeći čudesa.
  41. Spominje se u Vizantijskom Eortologionu Gedeonovom.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *