NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. FEBRUAR
 
SPOMEN SVETOG PRAVEDNOG
SIMEONA BOGOPRIMCA
 
Po svedočanstvu božanskog Evanđelja, starac Simeon beše pravedan i pobožan, koji čekaše utehu Izrailjevu, i Duh Sveti beše u njemu (Lk. 2, 25). Njemu bi javljeno od Boga o skorom dolasku na svet istinitog Mesije. A bi mu javljeno, kako to kazuju stari istoričari, na ovaj način: Kada egipatski car Ptolomej[1] naredi da se Stari Zavet prevede sa jevrejskog na grčki jezik, za taj posao biše izabrani sedamdeset najmudrijih ljudi u Izrailju. Među njima beše i sveti Simeon, kao mudar i vičan Božanskom Pismu. Kada on prevođaše knjigu proroka Isaije, pa dođe do onog proročanstva: „Eto devojka će zatrudneti i rodiće sina“ (Is. 7, 14), on posumnja u to govoreći da to ne može biti da rodi devojka koja nije poznala muža. I uze nož da izbriše te reči. Ali u tom trenutku javi mu se Anđeo Gospodnji i zadrža mu ruku, govoreći: Veruj napisanome, sam ćeš videti da će se to zbiti, jer nećeš videti smrti dok ne vidiš Hrista Gospodnjeg koji se ima roditi od čiste devojke. – I on poverova rečima anđelskim i proročkim, i željno očekivaše dolazak Hristov u svet. I beše po životu pravedan i neporočan: uklanjaše se od svakoga zla, življaše pri hramu i moljaše se Bogu da pomiluje svet Svoj i izbavi ljude od svezlog đavola.
A kada se rodi Gospod naš Isus Hristos, i navrši četrdeset dana, donese Ga, po propisima Zakona, u hram prečista Mati njegova. Tada Duh Sveti dovede u hram i Svetog Simeona. I on, pogledavši na Prevečnog Mladenca i na Svečistu Djevu koja Ga je rodila, poznade da je to obećani Mesija, i da je to devojka, na kojoj se imalo ispuniti, i ispunilo se proroštvo Isaijino: jer je vide okruženu nebeskom svetlošću i kako iz nje zrači božanska svetlost. I pristupivši joj sa strahom i radošću, uze Gospoda na ruke svoje, i reče: Sad otpusti s mirom slugu tvoga, Gospode, prema reči tvojoj, jer videše oči moje spasenje tvoje (Lk. 2, 29-30). A prorokova i o stradanju Hristovom i raspeću i o Bogorodici, da će joj nož žalosti i bola probosti dušu kada ugleda Sina svog gde visi na krstu. – I tako zablagodarivši Bogu, pretstavi se u miru u dubokoj starosti. Jer piše za njega da je živeo trista šezdeset godina. Bog mu je produžio život, da dočeka vreme u koje se od Djeve rodio Večni Sin Božji, kome slava vavek, amin.
 
CPOMEN CVETE PROROČICE
ANE
 
Ova sveta udovica i starica, zato što pri hramu služaše Bogu dan i noć postom i molitvama, bi udostojena da na Sretenje vidi Gospoda Hrista, i da bogonadahnuto objavi svima koji čekahu spasenje u Jerusalimu, da je to očekivani Mesija – Hristos (Lk. 2, 36-38).
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ADRIJANA i EVULA
 
Rodno mesto ova dva mučenika beše grad Vaneja[2]. Željni da postanu ispovednici Gospoda Hrista i mučenici, oni dođoše u Kesariju Kapadokijsku, gde mnogi mučenici behu postradali. Čim dođoše, oni objaviše da su hrišćani. I biše izvedeni pred kneza Firmilijana. I pošto smelo ispovediše Gospoda Hrista, odmah ih tukoše po leđima i rebrima, pa ih onda staviše na druge veće muke. Ali pošto u svim tim mukama oni ostadoše čvrsti i nepokolebljivi u ispovedanju Hrista, knez se silno razjari i baci ih divljim zverovima da ih rastrgnu. I to prvo bi blaženi Andrijan bačen pred jednoga lava; i pošto se vrlo junački borio sa njim, on, blagodaću Božjom, ostade nepovređen. Knez onda naredi te mu otsekoše glavu. Zatim knez obasu svetog Evula laskama i savetima, eda bi ga sklonio da se odrekne Hrista. Ali pošto ovaj ni u šta ne smatraše njegova laskanja i savete, knez naredi te i njega baciše pred istoga lava. I on pobedi lava, i ostade nepovređen. Tada knez naredi te i njemu otsekoše glavu. I tako obojica primiše besmrtne vence mučeništva 309 godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VLASIJA GOVEDARA
 
Sveti Vlasije beše rodom iz Kesarije Kapadokijske. Sin vrlo bogatih roditelja. Bogatstvo njihovo, koje se sastojalo u stoci, on uveća. I od tog bogatstva on obilno deljaše milostinju siromasima. A kada nastade gonjenje hrišćana od strane jelina, tražahu i ovog blaženog Vlasija, ali ga ne nađoše. Zbog toga jelini pretražiše i pustinje i gore. Kada za to doznade hrabri Hristov borac, on se sam prijavi goniocima sa tolikom radošću kao da ga zovu na carsku gozbu. Pa još ugosti i izgrli svoje gonioce i ubice kao dobrotvore i dobroželatelje.
Izveden na sud, i pitan od namesnika, on kaza i ime svoje, i veru svoju, i zanimanje svoje. Odmah ga rasprostrše po zemlji, i biše sirovim goveđim žilama. A Bog olakša njegove patnje, i isceli njegove rane. Videvši to čudo, namesnik to nazva mađijom. Zatim baci svetitelja u kazan pun ključale vode, naredivši da ostane u njemu pet dana. A Anđeli Božji siđoše, i hrabrahu mučenika da se ne boji, nego da ima smelosti. Onda rasturiše vatru, i onemogućiše da mučeniku naškodi. A kada posle pet dana dođoše vojnici da izvade svetitelja iz kazana, nađoše ga živa gde zajedno sa Anđelima peva. Stoga svi ovi vojnici odmah izjaviše da su hrišćani.
Kada za to saznade namesnik, on posla druge vojnike da izvade mučenika iz kazana. I oni, došavši, objaviše da su hrišćani. Zatim sam namesnik lično ode tamo, i vide svetitelja u kazanu punom vode. Ali pomisli da se voda ohladila. Stoga naredi da mu donesu od te vode da se umije. I čim to uradi, odmah oslepe bednik. I čim oslepe, ispusti i svoju poganu dušu. A Hristov mučenik onom vodom krsti sve vojnike koji verovaše u ime Svete Trojice. Zatim otide do obora gde je bila njegova stoka; pouči svoju majku i svoje rođake svemu što im je potrebno za spasenje, i tako predade dušu svoju u ruke Božje. A koji god behu kraj njega pri njegovoj blaženoj končini, videše svetu dušu njegovu gde iziđe iz tela kao bela i svetla golubica i odlete na nebo. Sveto pak telo njegovo sahraniše na tom istom mestu. A njegov pastirski štap, poboden u zemlju, procveta i razvi se u veliko drvo, i granama svojim pokrivaše oltar crkve, podignute nad moštima mučenikovim[3].
 
SPOMEN SVETOG PROROKA
AZARIJA
 
Azarije, sveti prorok Božji, beše sin Adidov. Delao za vreme cara Ase. Propoved mu ognjena. On, bogonadahnut, objavljuje: Čujte me, Aso i sve pleme Judino i Venijaminovo; Gospod je s vama, jer ste vi s njim; i ako ga ustražite, naći ćete ga; ako li ga ostavite, i on će vas ostaviti (2 Dnevn. 15, 2). Kada se upokoji, bi sahranjen na njivi svojoj.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PAPIJA, DIODORA i KLAVDIJANA
 
Sveti mučenici Papije, Diodor i Klavdijan postradaše u Pamfilijskom gradu Ataliji[4] za carovanja Dekija[5].
Behu stočari i, kao hrišćani, širahu među neznabošcima veru u Hrista. Zbog toga ih optužiše i, po naređenju upravitelja oblasti Puplija, biše uhvaćeni i dovedeni pred njega na sud. Na sudu oni neustrašivo ispovediše da je Hristos istiniti Bog, da je Tvorac neba i zemlje, i da osim Njega nema drugoga Boga. Čuvši to, upravitelj oblasti se razjari i naredi da svete podvrgnu različnim mukama. Ali, pošto ih time ne mogade prinuditi da se odreknu vere u Hrista, on naredi da im se glave otseku mačem.
Tako umreše za Hrista sveti mučenici i primiše od Njega mučeničke vence. Hrišćani česno sahraniše tela njihova u slavu Hrista, Boga našeg,
 
SPOMEN SVETIH NOVOMUČENIKA
STAMATIJA i JOVANA, i sa njima NIKOLAJA
sa ostrva Spece
 
Kako su čudna dela Tvoja, Gospode, i putevi Tvoji neistražljivi! Načine na koje premudri i preblagi Promisao Božji sve uređuje ne može ni um ljudski da smesti, ni razum da shvati, ni jezik da iskaže. Ljudi jedno nameravaju, no Bog drugo zapoveda. Saul tražaše da nađe izgubljenu magarad oca svoga, a Promisao Božji ga postavi za cara Izrailju. David nošaše hranu braći svojoj na bojište, a premudri Promisao izabra ga da bude pobedilac inoplemenika i razbojnika Golijata.
Tako i ovi sveti Mučenici polažahu na put iz svoje otadžbine da bi trgovali, da bi zadobili prolazno bogatstvo, a premudri Promisao Božji pozva ih na taj način da dobiju veliki i neočekivani dobitak. Kako su čudna dela Tvoja, Gospode, i putevi Tvoji neistražljivi! Jer ovi sveti polažahu iz svoje otadžbine radi privremenog dobitka, ali ih nevreme ili bolje reći Bog dovodi u pristanište mučeničkih podviga i pokazuje ih kao vencenosne i pobedonosne mučenike.
Stamatije i Jovan, novojavljeni Mučenici Hristovi i sjajni svetilnici Crkve, bejahu roćena braća, roćeni i odgajeni na ostrvu Spece kraj Peloponeza. Otac im se zvaše Teodor, po prezimenu Ginis, a mati Aneza. Po smrti, otac im ostavi osrednje bogatstvo, te oni, odrastavši zajedno sa ostalom svojom braćom, bavljahu se sitnom trgovinom, po običaju svojih meštana. Godine 1822, kada se zatrese zemlja i more od ustanka protiv bezbožnih i bezakonih tirana Otomanskih, oni krenuše iz svoje otadžbine radi trgovine. Krenuše na more sa brodom punim ulja, no gonjeni silnim vetrovima i morskom burom dospeše na maloazijsku obalu, prema ostrvu Hiosu sa istočne strane, blizu Česmena, u mesto zvano Alacata.
Zaustavivši se tamo, iziđoše na obalu i javiše se nekom hrišćaninu, koga smatrahu za pravog hrišćanina, i pošto mu se prestaviše ko su i šta su, zamoliše ga, davši mu dovoljno novaca, da se postara za popravku njihovog malog broda. Ovaj međutim, umesto da im pomogne kao što obeća, otide kao drugi Juda i izdade ovu braću turskom agi onoga mesta, i uzevši od age ljude vrati se na mesto gde behu braća i zarobi ih. Zarobljenika beše svega 7, od kojih dvojica, pokušavši da beže budu odmah ubijeni, dok se drugi dvojica baciše u more. Tako preostalu trojicu: kapetana lađe i ovu dvojicu braće, uhvatiše Turci i povedoše na ostrvo Hios i predadoše ih tamošnjem paši. Beše to 26. januara 1822. g. Turski paša, ispitavši ih ko su i šta su, naredi da dvojicu braće zatvore u mračnu tamnicu, a onog trećeg starijeg, po imenu Nikolaja, da izvedu izvan grada na polje koje se zvaše Vunaki, i da ga poseku. Vodeći ga na posečenje Turci ga usput nagovarahu da se poturči, obećavajući mu da će mu pokloniti život. On im na to odgovori: „Zar sada da ja stvaram drugi svet? Ne. Hrišćanin sam rođen i kao Hrišćanin ću i da umrem. Neću da se odričem svoje vere.“ I tako stigavpš na određeno mesto, posekoše tamo ovog ispovednika Pravoslavne vere Hristove.
Dok su se dva brata mladića nalazila u mračnoj tamnici pašinog dvorca, paša odredi dva svoja čoveka: jednoga čauša zvanog Serif i drugoga nekog Lazu (obojica behu lukavi i zli ljudi) i obeća im velike darove ako uspeju da ubede dvojicu braće da postanu Turci, pa bilo preteći im mukama, bilo obećavajući im darove. Imađaše ovaj prokletnik veliku želju da ih navede da se odreknu svete vere Hristove i da postanu muslimani, računajući to kao svoj uspeh i veliku čast. Kao što svedoče oni koji su bili prisutni, on je govorio ovako: „Bila bi velika korist za nas da pridobijemo takve ljude za našu veru“. Dobivši dakle takvo naređenje od paše, ova dvojica prokletnika šta sve ne učiniše i ne izmisliše na braću da bi ih pridobili! Nisu prestajali ni za momenat uznemiravati ih, prevrćući drvlje i kamenje, kao što veli poslovica; čas obećavajući velike poklone i počasti, čas preteći im mukama i kaznama. No i pored svega toga ovi svetitelji ostadoše čvrsti i nepokolebljivi i odgovarahu im sa velikom smelošću.
Posle 7 dana, pošto ne mogoše nikako da ih pokolebaju u čvrstini njihove vere, pođu ova dva Turčina paši i kažu mu: „Efendija, ovi su shvatili kao da ih mi nećemo mučiti, pa zato se drže čvrsto svoje pizme. Dozvoli nam da ih stavimo na muke, možda ćemo tada uspeti da ih ubedimo, inače se sa velikom drskošću protive i protivreče nam“. Čuvši to paša, malo razmislivši, reče im: „Ti đauri imaju takav običaj, i ako reše da se drže svoje pizme nemoguće je da ih neko obrati. Pre će neko da im otseče glave, nego što će ih odvratiti od njihove pizme“. Tako reče paša prisutnim oko njega agama. Jedan od selskih knezova, po imenu Hadži Polihronije, koji je bio prisutan, čuo je to svojim ušima iz usta samog paše. Zatim na kraju dodade paša: „Sutra će se ta stvar okončati“.
Ovi pak dobri mladići, iako su bili u tamnici zatvoreni i niko im ništa nije rekao, doznadoše unapred kroz božansko otkrivenje da će sledećeg dana okončati svoj dobri podvig, i zato radujući se govorahu zatvorenicima: „Braćo, mi sutra završavamo svoj život, sutra je poslednji dan našeg života ovde“. Zbog toga oni zatražiše tajno da im se donese hartija i pero, te napisaše i poslaše tajno svoju ispovest episkopu Hioskom, tražeći od njega da nađe načina da ih udostoji Prečistih Tajni Hristovih. To učiniše preko neke žene po imenu Frange, koja je dolazila u tamnicu svome mužu zvanom Agapit, zatvorenom u istu tamnicu zbog nekog drugog razloga, inače drugi niko nije mogao da ulazi u tamnicu. Po toj istoj ženi episkop Hioski im poruči da ostanu čvrsti u veri i da se pripremaju sa molitvama i suzama, ne plašeći se smrti, jer ih očekuje rajska slava i večna radost sa Mučenicima na nebu. Episkop takođe reče ženi da dođe ujutru rano da bi braći odnela Svete Tajne, jer svešteniku ili nekom drugom hrišćaninu nije bilo dozvoljeno da ulaze u tamnicu. Čuvši iz usta ove žene ovakve pouke od arhijereja, mladići zablagodariše Bogu sa suzama i provedoše svu noć u bdenju, pevajući kanone Bogorodici i Akatist i druge molitve, koliko su znali, moleći se Vladičici Bogorodici da posreduje kod Sina Svog da im podari silu i moć da se ne uplaše smrti.
Pred zoru ovi Svetitelji malo otspavaše i, probudivši se ujutru, rekoše drugim hrišćanima: „Mi, braćo, danas završavamo putovanje života našeg, zato vas molimo da se molite i vi Gospodu našem da nam daruje silu“. Onda skidoše svoju odeću, i sve što su imali suvišno razdadoše onim hrišćanima zatvoreiicima, a takođe i ono nešto novca što su imali sa sobom. Kad nastade dan, arhijerej im posla Svete Darove po onoj ženi, koje ova sveta braća primiše sa suzama. Pošto se pričestiše Prečistim Tajnama Hristovim zablagodariše veoma Gospodu i zatim uzeše malo hrane te jedoše. Po onoj pak istoj ženi zablagodariše episkopu što je tako mudro ispunio njihovu želju, a poslaše mu i nešto para moleći ga da kad okončaju opeva njihova tela i da ih spominje u molitvama.
Posle toga, pošto prođoše dva časa, paša izdade naređenje da ih izvedu iz tamnice i da ih onako vezane dovedu pod njegov saraj gde obitavaše, i da ih pitaju dali hoće da postanu Turci da spasu svoj život, inače će im biti glave otsečene. Naređenje tiraninovo bi odmah izvršeno. Pošto dovedoše Svetitelje, otpoče dželat da ih ubeđuje da ga poslušaju da prime otomansku veru i da tako spasu svoj život i udostoje se velike časti. Na to ovi blaženi povikaše velikim glasom: „Umrećemo kao Hrišćani! Hrišćani smo, Hrišćani smo se rodili i kao Hrišćani ćemo i da umremo. Nećemo se odreći Hrista makar nas isekli na komade. Sve što hoćete da činite, činite što pre, nemojte uzalud gubiti vreme. Mi se nikada nećemo odreći naše vere“. Sve je to čuo i sam paša sa svog prozora na kome je sedeo, jer su sveti mučenici govorili to gromkim glasom. Zato odmah izdade naređenje da im otseku glave.
Odmah zatim zgrabiše Turci svetitelje kao krvoločni vuci i povukoše ih sa velikom bukom izvan tvrđave, noseći ispred njihovih očiju dva gola mača da bi ih zastrašivali. Očevidci koji su sve to posmatrali, drhtali su videći toliku pomahnitalost tursku. Od toga se na momenat uplaši i jedan od dvojice braće, Jovan, i lice mu se izmeni. Videći to njegov brat Stamatije reče mu: „Šta se desilo s tobom, brate? Uplašio si se? Ne sećaš li se naše zajedničke odluke da ne izdamo veru našu? Kako se sada pokazuješ plašljiv? Moli se Presvetoj Bogorodici da nam da snage“. Ove reči ohrabriše Jovana. Dok su ih vodili izvan tvrđave na polje zvano Vunaki, mnoštvo naroda iđaše pred njima i za njima, a blaženi vikahu gromkim glasom: „Hrišćani smo! I radi Hrista idemo na smrt!“ Kada su došli na mesto gde beše klanica, ispod ctape česme, Turci se zaustaviše da ih ponovo pitaju da li su se pokajali i da li su odlučili da prime veru Muhamedovu, inače će ih poseći, i pri tom pokazivahu mačeve. Tada gromkim glasom povikaše obojica: „Braćo Hrišćani, Hrišćani smo i za Hrista umiremo!“ Šta više, oni ovo rekoše tri puta: „Hrišćani, Hrišćani, Hrišćani smo! Nećemo promeniti našu veru! Pomjani nas, Gospode, u Carstvu tvome“. Tada im odmah posekoše glave, i tako ovi blaženi primiše mučeničke vence, i uziđoše vencenosci na nebo da se raduju večno sa Mučenicima i Stradalnicima. To bi 3. februara 1822. godine.
Svete mošti ovih svetitelja ostaviše Turci sa prezrenjem na mestu izvršenja presude. Između njih staviše jednu hartiju na kojoj su napisali razlog otsecanja njihovih glava: da su bili protiv cara i da su lopovi. Posle tri dana nateraše neke Hrišćane te odvukoše njihova sveta tela do mora i natovarivši ih u čamac, baciše ih u more. Neki Hrišćani mučenikoljupci rešiše potajno da izvuku iz mora tela ovih svetih, ali zbog velikog straha urediše tu stvar ovako: Obavestiše nekog hristoljubivog i mučenikoljubivog hrišćanina po imenu Georgija, koji beše kožar po zanatu i radi svoga posla beše stalno na morskoj obali. Njega oni zamoliše da pazi na more, neće li more izbaciti na površinu sveta tela njehova. Posle četiri dana, pošto duvaše jak južni vetar, more izbaci svete mošti na mestu Lonaritu. Hrišćani uzeše sveta tela i pogreboše tajno na jednoj njivi, ali glavu mučenika Jovana ne nađoše nego samo glavu svetog Stamatija.
To je mučeničko žitije svetih novomučenika Hristovih, Stamatija i Jovana, dobre i svete braće, i sa njima njihovog sapodvižnika Nikolaja, kao što smo sve ovo brižljivo doznali od istinoljubivih ljudi, ne dodajući tome ništa naše. Tako su se podvizavali ovi pobedonosni mladići, i tako su se održali do kraja, čuvajući blago naše blagočestive vere Hrišćanske, zbog koje su im i otsečene glave. Bejahu pak po uzrastu, kako su nam pričali, Stamatije oko osamnaest godina, a Jovan pak oko dvadeset i dve. Njihovim molitvama neka se udostojimo i mi da očuvamo besprekornu veru našu do kraja, praćenu uz TO još i bogougodnim delima, da bi tako zadobili i Carstvo Nebesko. Amin[6].
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
SIMEONA TVERSKOG
 
Episkopovao kao prvi episkop u gradu Tveru (u Rusiji).
Blag i krotak, ali i neustrašivo hrabar kad je valjalo braniti istinu i pravdu, i zalagati se za potlačene i mučene. Mirno se upokojio 1289. godine.
 
SPOMEN SVETIH KNEZOVA:
SVJATOSLAVA i DIMITRIJA,
sina njegovog
 
Njihove svete mošti počivaju u gradu Jurjevu Poljskom, u posebnom hramu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG
KLAVDIJA
 
U miru se upokojio.
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG
ROMANA
kneza Ugličkog
 
Sin Vladimira kneza Ugličkog i revnitelj blagočestivog života. Pun ljubavi evanđelske. Zidao i izdržavao mnoga sirotišta, bolnice i gostoprimnice. Podigao oko petnaest crkava u raznim mestima svoje kneževine. Sveti Roman svaki dan bivao na službi Božijoj. Posle smrti svoje supruge sav se potpuno posvetio podvizima posta, molitve, dobrotvorstva i blagočešća. Prestavio se 3. februara 1285. godine, i sahranjen u crkvi Preobraženja u Ugliču. Oko 1485. godine svete mošti njegove bile obretene netljene i čitave. Godine 1609. mošti mu budu spaljene od tuđinaca, no ostatci sv. moštiju produžiše točiti isceljenja vernima.
 
SPOMEN SVETOG
ANATOLIJA
 
Episkopovao u gradu Adani u Kilikiji u vreme sv. Jovana Zlatousta.
 
CPOMEN SVETIH MUČENIKA
PAVLA i SIMONA
 
Ovi sveti mučenici postradaše za Hrista mačem posečeni.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ptolomej II, Filadelf, sin i naslednik Ptolomeja Laga (285-247 g.), bio je jodan od najznamenitijih vladara egipatskih. Poznat sa svoje ljubavi prema nauci. Njegovim staranjem osnovana Aleksandrijska biblioteka. Želeći da osvoji Siriju, on na putu ka Siriji pokori Judeju. Po njegovoj želji i staranju izvršen prevod Staroga Zaveta od strane Sedamdesegorice prevodilaca. Taj se prevod naziva Prevodom Sedamdesetorice tumača, ili prevodilaca. Sa tog je prevoda izvršen slovenski prevod Staroga Zaveta. Taj se prevod upotrebljava u Pravoslavnoj Crkvi.
  2. Grad Vaneja ili Van nalazio se na istočnoj obali jezera sa istim imenom, u Jermeniji.
  3. Sveti mučenik Vlasije živeo i postradao u trećem veku.
  4. Pamfilija – oblast u južnom delu Male Azije na obali Sredozemnog Mora. Grad Atalija, sada Adalija, bio je primorski grad ove oblasti i sedište upravitelja oblasti.
  5. Dekije – jedan od najsvirepijih gonitelja hrišćana, carovao od 249 do 251 godine.
  6. Ovi sveti postradaše na ostrvu Hiosu 1822. god.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *