NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. FEBRUAR
 
SRETENJE GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA
SINAKSAR NA SRETENJE GOSPODNJE
 
U četpdeceti dan po Roždestvu donese Presveta Djeva svog Božanskog Sina u hram Jerusalimski, da Ga shodno Zakonu posveti Bogu i sebe očisti (3 Mojs. 12, 2-7; 2 Mojs. 13, 2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, ipak Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je On bio dao kroz Svoga slugu i proroka Mojsija. U to vreme držao je čredu u hramu prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče. On stavi Djevu Mariju ne na mesto za žene nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojave se u hramu dve čudne ličnosti: starac Simeon i Ana kći Fanuilova. Pravedni starac uze na ruke svoje Mesiju i reče: Sad otpusti slugu Tvoga, Gospode, jer videše oči moje spasenje Tvoje. – Još reče Simeon za Hrista Mladenca: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju. – Ana pak, koja od mladosti služaše Bogu u hramu postom i molitvama, i sama poznade Mesiju, pa proslavi Boga i objavi Jerusalimljanima o dolasku Dugočekanoga. A Fariseji, prisutni u hramu, koji videše i čuše sve, srditi na Zahariju što stavi Djevu Mariju na mesto za devojke, dostaviše to caru Irodu. Uveren, da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod brzo posla da ubiju Isusa. No u međuvremenu božanska porodica beše izmakla iz grada i uputila se u Misir, po uputstvu Angela Božjeg. Dan Sretanja praznovan je od samog početka, no svečano praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544 godine, u vreme cara Justinijana.
 
PEČ NA SRETENJE GOSPODNJE
 
Kada po rođenju Gospoda našeg Isusa Hrista prođe četrdeset dana, i navrši se vreme zakonskog očišćenja, prečista i preblagoslovena Djeva Majka sa svojim svetim zaručnikom Josifom pođe iz Vitlejema u Jerusalim u hram Božji, noseći četrdesetodnevnog mladenca Hrista, da ispuni dvostruki zakon Gospodnji: da se posle porođaja očisti prinošenjem propisane žrtve Bogu i svešteničkom molitvom, i da postavi pred Gospodom prvenca i da ga otkupi ustanovljenom cenom. To je u Starom Zavetu naredio Gospod Mojsiju. I u njegovim Knjigama o zakonu materinog očišćenja piše ovo: Kad žena zatrudni i rodi muško, nečista da je sedam dana; i u osmi dan neka se obreže dete. A ona još trideset i tri dana neka ostane čisteći se od krvi; nijedne svete stvari neka se ne dotiče, i u svetinju neka ne ide, dok se ne navrše dani čišćenja njezina. A kad se navrše dani čišćenja njezina, neka prinese jagnje od godine za žrtvu paljenicu, i golupče ili grlicu za žrtvu radi greha. Ako li ne može dati jagnjeta, onda neka uzme dve grlice ili dva golubčića, jedno za žrtvu paljenicu a drugo za žrtvu radi greha; i pomoliće se sveštenik za nju i biće čista (3 Mojs. 12, 7.2.3.4.6.8). A o zakonu o postavljanju prvenca pred Gospodom piše ovo: Posveti mi svakog prvenca, što god otvara matericu (2 Mojs. 13, 2). I opet: Prvenca između sinova svojih da daš meni (2 Mojs. 22, 29). A ovo bi zbog onog velikog dobročinstva Božjeg u Egiptu, kada pobi prvence egipatske a poštedi prvence izrailjske. Zato Izrailjci donošahu svoje prvence u hram, predajući ih Bogu kao Zakonom određeni danak. I opet ih otkupljivahu od Boga ustanovljenom cenom, koja se nazivaše otkupnim srebrom. I to se srebro davaše levitima Gospodnjim u hramu. O tome piše u Četvrtoj Mojsijevoj knjizi. A beše ustanovljena cena toga otkupa: pet svetih sikala hramovske mere. Svaki pak sikal vredeo je dvadeset dinara (sr. 4. Mojs. 3, 47-51).
Ispunjujući dakle ovaj zakon Gospodnji, Božja Majka dođe sada u hram sa Zakonodavcem. Dođe da se očisti, iako joj kao neoskvrnjenoj, nesablažnjenoj, čednoj, prečistoj, očišćenje nije bilo potrebno. Ona je začela bez muža i sladostrašća, i rodila bez bolova i bez povrede svoje devičanske čistote, zato i nije imala na sebi nikakvu nečistotu koja je svojstvena ženama koje rađaju na prirodan način. Jer kako je mogla biti podložna nečistoti ona koja je rodila Izvor čistote? Kao što se plod ne povređuje od drveta, niti se oskvrnjuje drvo rodivši svoj plod, tako se i Hristos rodi od nje: nepovređena i neoskvrnjena ostade Djeva rodivši Hrista, plod blagosloveni. Rodi se od nje Hristos, kao što sunčani zrak prolazi kroz staklo ili kristal, jer prolazeći kroz staklo i kristal zrak ih ne lomi niti oskvrnjuje, već ih štaviše čisto osvetljuje. Tako i Sunce pravde, Hristos, ne povredi devstvo prečiste Majke Svoje, niti uprlja čistotu njenu uobičajenim kod porodilja izlivanjem krvi, jer se natprirodno rodi, nego štaviše udvostruči njenu čistotu, osvetivši je rođenjem svojim i prosvetivši je božanskom svetlošću blagodati. Stoga nikakvo očišćenje nije bilo potrebno Onoj koja je bez povrede rodila Boga Reč. Ali Ona, sva čista i bez ikakvog poroka, dođe da se očisti, da bi pokazala da je poslušna Zakonu a ne protivna. Usto smirena, ne gorđaše se zbog svoje devičanske čistote, nego kao nečista dođe da stane na mestu nečistih žena pred vratima hrama Gospodnjeg i traži očišćenje, ne gnušajući se nečistih i grešnih. A prinese i žrtvu, ne kao bogati koji prinošahu jagnje od godine dana, već kao sirotani koji prinošahu dve grlice ili dva golubića. Tako u svemu pokazivaše smirenost; i voljaše siromaštvo, a izbegavaše gordost bogatih. Jer od zlata što mudraci doneše, uze malo, pa i to razdade ništima i ubogima, a zadrža vrlo malo za put u Egipat. Ona dakle kupi dve spomenute ptice i prinese ih po zakonu na žrtvu. A ca njima prinese i Prvenca svog. Doneše, veli Evanđelist, roditelji mladenca Isusa u Jerusalim da ga metnu pred Gospoda (Lk. 2, 22), tojest da dadu Božje Bogu. Kao što je napisano u zakonu Gospodnjem: da se svako muško dete koje najpre otvori matericu posveti Gospodu (Lk. 2, 23). Držeći Isusa na rukama, ona prekloni kolena pred Gospodom, i sa velikom pobožnošću i strahopoštovanjem prinošaše ga i predavaše Bogu, govoreći:
Prevečni Oče, ovo je Sin Tvoj, koga si poslao da se ovaploti od mene radi spasenja ljudskog. Eto Onoga, koga si Ti pre vekova rodio bez matere, ja po blagovolenju Tvom na kraju vremena rodih bez muža. Eto prvorodnog Ploda utrobe moje, začetog u meni, Duhom Tvojim Svetim, i rođenog od mene na neiskazan način, kao što Ti jedini znaš. Eto Prvenca mog, no On je Tvoj Najprvi, Tebi savečan i sabespočetan, Prvenac koji Tebi jedinome priliči, jer je od Tebe sišao ne otstupivši od Tvog Božanstva. Primi Prvenca, sa kojim si vekove stvorio i naredio svetlosti da sija. Primi ovaploćenog od mene Tvoga Logosa, kojim si nebesa utvrdio, zemlju osnovao, vode u jedno sabrao. Primi od mene Sina Tvog, koga Ti prinosim, da uradiš sa Njim i sa mnom kako je Tebi volja, i da Njegovim telom i krvlju, koje je od mene uzeo, iskupiš rod ljudski.
Rekavši to, Bogomajka položi ljubljeno čedo svoje na ruke prvosvešteniku kao Božjem namesniku, kao da Ga polaže u ruke samome Bogu. I kao što gorespomenuti zakon Božji propisuje, otkupi Ga određenom cenom: sa pet svetih sikala, koji behu praobraz pet velikih rana Hristovih, na krstu zadobijenih, pomoću kojih je sav svet iskupljen od prokletstva zakonskog i robovanja đavolu.
Sveti Oci kazuju da sveti prorok Zaharija, otac Pretečin, prečistu Djevu, kada je sa Mladencem došla u hram, stavi ne na mesto za žene koje se očišćuju, nego ma mesto za devojke, na kome nisu mogle stajati žene koje imaju muža. A kada to videše književnici i fariseji, stadoše negodovati. Zaharija im se usprotivi, izjavljujući da je ova majka i po porođaju čista Djeva. No pošto oni ne verovahu, svetitelj im govoraše da je ljudska priroda, i svaka sazdana tvar, potčinjena Tvorcu svome, i u njegovim je svemoćnim rukama da po Svojoj volji postupa sa svakom tvari, i da učini da Djeva rodi i da po porođaju ostane Djeva. Zbog toga, reče, i ovu majku stavih na mesto za devojke, jer je potpuna Djeva.
U to vreme kada roditelji behu sa mladencem Isusom u hramu, da učine sa Njim što je po zakonu, pojavi se u hramu, vođen Duhom Božjim, sveti Simeon starac, čovek pravedan i pobožan, koji čekaše utehu Izrailjevu koja se imala javiti dolaskom Mesije. Jer je znao da se očekivani Mesija već približuje, pošto je palica vladalačka prešla od Jude k Irodu, po proroštvu praoca Jakova patrijarha, koji pretskaza da neće nestati knezovi od Jude dok ne dođe Očekivanje naroda, Hristos Gospod. Tako isto već se navršiše i Danilovih sedamdeset sedmina, posle kojih će, kao što je pretskazano, biti dolazak Mesije. A osim toga svetom Simeonu bi obećano Duhom Svetim da neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnja (Lk. 2, 26). Pogledavši na prečistu Djevu i na Mladenca u njenim rukama, sveti Simeon vide blagodat Božju gde okružava Majku sa Mladencem, i doznavši Duhom da je to očekivani Mesija, pristupi žurno. I uzevši Ga na ruke, on sa neiskazanom radošću i pobožnim strahom uznosaše veliku blagodarnost Bogu, sedinom kao beo labud, veselo pred končinom svojom pevajući i govoreći: Sada otpuštaš s mirom slugu Svoga, Gospode, po reči Svojoj (Lk. 2, 29). Ne imađah, reče, mira u mislima svojim, očekujući Te svakog dana, i tugujući svakog dana kada ćeš doći. A sada, videvši Te, dobih mir; i oslobodivši se tuge, odlazim iz ovog sveta noseći radosnu vest ocima mojim: jer ću Tvoj dolazak u svet objaviti praocu Adamu, i Avraamu, i Mojsiju, i Davidu, i Isaiji, i ostalim svetim ocima i prorocima, i neizrecivom radošću ispuniću njih dosada žalosne. Otpusti me brzo k njima, da bi se, odbacivši žalost, što pre obradovali zbog Tebe, Izbavitelja svog. Otpusti mene, slugu Tvoga, da posle mnogogodišnjih trudova otpočinem u naručju Avraamovom. Jer već videše oči moje spasenje Tvoje, koje si ugotovio za sve narode; videše oči moje svetlost, spremljenu za odgnanje tame, za prosvećenje neznabožaca otkrivajući im nepoznate božanske tajne; svetlost koja je zasijala u slavu naroda Tvog Izrailja, koju si preko proroka Isaije obećao govoreći: Dadoh u Sionu spasenje Izrailju na proslavljenje (Is. 46, 13).
Slušajući takve reči svetog pravednog starca o Mladencu, Josif i prečista Djeva čuđahu se, jer videše Simeona gde govori mladencu ne kao mladencu već kao Starome danima, i moljaše mu ce ne kao čoveku već kao Bogu, koji ima vlast nad životom i smrću, te može starca odmah otpustiti ka onom životu ili ga još zadržati u ovom. I blagoslovi ih Simeon, hvaleći i veličajući sveneporočnu Mater, koja je rodila na svet Bogočoveka, i slaveći tobožnjeg oca, svetoga Josifa, koji se udostojio da bude služitelj takvoj tajni. Reče pak Mariji, materi njegovoj, a ne Josifu, jer vide prozorljivim očima bezmužnu Mater: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju (Lk. 2, 34): da obori one koji ne htednu verovati rečima njegovim, a da podigne one koji budu s ljubavlju primali svetu propoved njegovu; da obori književnike i fariseje koje oslepi zloba njihova, a da podigne proste i neuke ribare, jer će On izabrati lude da posrami mudrace ovoga sveta; da obori starozavetno jevrejsko zborište, a da podigne novoblagodatnu Crkvu Božju; i da bude znak protiv koga će se govoriti (Lk. 2, 34). Jer će veliki sporovi biti u narodu povodom Njega: jedni će govoriti: dobar je, a drugi: nije, nego vara narod. I metnuće Ga, po reči proroka Jeremije, kao belegu za streljanje (Plač Jerem. 3, 12), obesivši Ga na drvetu krsta, i izranjavivši Ga klincima kao strelama i kopljem. U to vreme tebi samoj, bezmužna Majko, probošće dušu nož žalosti i srdačnog bola, kada ugledaš Sina svog na krstu prikovana, i kada Onoga, koga si rodila na svet bez bola, budeš ispraćala iz ovog sveta sa velikim bolom srca i ridanjem.
A beše tamo i Ana proročica, kći Fanuilova, od kolena Asirova, udova vrlo stara oko osamdeset i četiri godine, koja je samo sedam godina živela s mužem od devojaštva svog. Pošto obudovi, ona sve dane života svog provođaše bogougodno, ne odlazeći od hrama i postom i molitvama služeći Bogu dan i noć (Lk. 2, 36-37). Došavši u taj čas, ona za donesenog u hram Gospodnji Mladenca mnogo šta proročki govoraše svima koji čekahu spasenja u Jerusalimu (Lk. 2, 38). Slušajući to i gledajući, književnici i fariseji pucahu od jeda: pakosno se ljućahu na Zahariju kao na javnog zakonoprestupnika, jer mater, koja je došla radi očišćenja, stavi na mesto devojačko; a na Simeona i Anu srđahu se što takva svedočanstva izrekoše o Mladencu, pa to ne prećutaše kasnije ni kod cara Iroda, nego ga izvestiše o svemu što je učinjeno i rečeno u hramu. I odmah bi potražen božanski Mladenac, Gospod Hristos, da Ga ubiju, ali Ga ne pronađoše. Jer Josif već beše preko Anđela Božjeg dobio u snu zapovest da nose Mladenca u Egipat. I sveti Josif sa prečistom Bogorodicom, pošto u hramu obaviše sve po zakonu Gospodnjem, vratiše se ne u Vitlejem već u Galileju, u svoj grad Nazaret, pa odatle se odmah skloniše u Egipat. A dete rastijaše i jačaše duhom, puneći se mudrosti, i blagodat Božja beše na njemu (Lk. 2, 40).
Dan Sretenja praznovan je od samog početka, no toržestveno praznovanje ovoga dana ustanovljeno je naročito 544 godine u vreme cara Justinijana. Blagočestivi car Justinijan[1] naredi da se ovaj Gospodnji i Bogorodični praznik ima praznovati kao i drugi veliki praznici. A razlog za to beše ovaj: Za carovanja Justinijanova bi veliki pomor u Vizantiji i okolnim pokrajinama. Trajao je tri meseca, počevši krajem oktobra. U početku je svaki dan umiralo po pet hiljada ljudi, zatim po deset. I mnoga tela bogatih i uglednih ljudi ležahu nesahranjena, jer posluga i robovi behu pomrli, te nije bilo koga da ih sahranjuje. A u Antiohiji beše dvostruka kazna Božja: jer pored pomora, grehova radi ljudskih, bi strašan zemljotres, i srušiše se sve velike kuće i visoka zdanja i crkve, i mnogo naroda izgibe pod ruševinama. Tada pogibe i episkop antiohijski Efrasije, jer crkva se sruši u kojoj je on bio. Zemljotres razruši i misijski grad Pompeopolj, čiju polovinu sa žiteljima proguta zemlja otvorivši se. U ta strašna i pagubna vremena nekome od bogougodnih ljudi bi otkriveno, da treba ustanoviti da se Sretenje Gospodnje praznuje kao i drugi praznici Gospodnji i Bogorodični. I kad dođe Sretenje Gospodnje, drugog februara, i otpraznovaše ga sa svenoćnim bdenjem i krstonosnom litijom, odmah tog istog dana prestade pomor sasvim i zemljotresi se stišaše, milosrđem Božjim, a molifama prečiste Bogorodice, Kojoj, sa rođenim od Nje Hristom Bogom, neka je čast, slava, poklonjenje i blagodarnost vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AGATODORA
 
Agatodor sveti mučenik, pošto ispovedi Hrista, istinitog Boga bi izveden pred kneza kapadokijskog grada Tiane. Najpre mu kožu deraše, pa ga zatim položiše na usijani roštilj; potom mu jezik iščupaše, pa vilice zajedno sa zubima odvališe, i brijačem svu kožu oderaše; posle toga mu noge polomiše, i kopljem mu rebra probodoše, i najzad buktinjama žegoše. Posle tako raznovrsnih mučenja završi svoj život ovaj slavni mučenik, i dobi od Gospoda neuvenljivi venac.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
JORDANA TRAPEZUNTSKOG
 
Ovaj blagosloveni Jordan beše rodom iz Trapezunta; kazandžija po zanatu. Ženjen, on življaše u Galati u Carigradu. Jedne godine o prazniku Vavedenja Presvete Bogorodice, kada se Jordan veseljaše zajedno sa nekim Agarjanima, svojim zemljacima i esnaflijama, jedan Agarjanin za vreme neke igre, ismevajući hrišćansku veru, reče: „Sveti Nikolaje šugavi, pomozi mi da pobedim!“ – Jordan mu na to odvrati ismevajući na sličan način njihovog proroka Muhameda. No posle toga, jedan od tih Agarjana ode k veziru i optuži Jordana da je vređao njihovog proroka, i da zbog toga zaslužuje smrt. Vezir pozva Jordana na sud, i reče mu: Čoveče, prema optužbi i svedočenju ovih, tebi se ili ima glava otseći, ili se moraš poturčiti. Poturčiš li se, ja ću te obasuti velikim počastima. – A blaženi Jordan zvonkim glasom jasno uzviknu: Ne odričem se preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista; naprotiv, ja verujem u Njega, i ispovedam ga kao istinitog Boga. Jedno samo tražim od tvoje vlasti: dozvoli mi da otidem do svoje radnje, da svedem račune, da dam što kome imam dati, pa ću se onda vratiti, i ti čini sa mnom što hoćeš.
Vezir mu to dozvoli, i odredi stražare koji će ga pratiti dok on svrši te poslove, pa ga potom odvesti na gubilište radi pogubljenja. Jordan uredi sve: sredi račune, isplati što je kome imao, i oprostivši se sa hrišćanima zamoli ih da njegovu imovinu razdadu crkvama, manastirima i sirotinji, za dušu njegovu. Posle toga Jordana povedoše na gubilište. I hitaše Jordan na gubilište kao što žedna košuta hita na izvore vodene, i zahvaljivaše Bogu što ga udostoji mučeništva; i putem iskaše oproštaj od svakoga koga je sreo, od starih i mladih. I beše divno čudo gledati ga kako bez imalo straha, radostan i vesela lica hita na gubilište. A kad stigoše na gubilište i blaženi Jordan kleče da mu dželat odrubi glavu, stiže čauš od vezira sa tajnom porukom za mučenika. I čauš je tajno saopšti mučeniku: Ovo ti poručuje vezir; žalim tvoj život, zato samo reci javno da ćeš se poturčiti, pa onda idi kuda hoćeš i živi po hrišćanski. – Mučenik odgovori čaušu: Zahvaljujem veziru, ali ja to nikada učiniti neću. – Rekavši to, blaženi mučenik prekloni svoju svetu glavu, i dželat mu je otseče. A naredne noći srodnici i prijatelji svetog mučenika odoše k eparhu, dadoše mu novaca, pa uzeše svete mošti mučenikove i sahraniše ih pobožno i česno, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista, kome neka je čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin[2].
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
GAVRILA
 
Sveti prepodobnomučenik Gavrilo beše iz mesta Alone, U eparhiji Prikoniskoj. On se u ranoj mladosti zamonaši, i življaše celomudreno u vrlinama. Nakon izvesnog vremena u njemu se javi neodoljiva želja da mučenički postrada za Gospoda Hrista. Zato otputova u Carigrad. Tamo je on u Patrijaršijskom hramu bdio i mnogo se od sve duše molio Gospodu Hristu, da ga prosveti i nauči na koji način da postrada za Njega. Jednoga dana, pričestivši se, on izađe na ulicu. Jedan osioni Turčin ga uvredi; on mu odvrati i naruži njegovu muslimansku veru. Zbog toga drugi Turci skočiše na njega, i stadoše ga nemilosrdno tući. Zatim ga odvedoše sudiji. Jedan ga Turčin optuži kao hulitelja njihove vere, a ostali istupiše kao svedoci. Sudija naredi te monaha Gavrila odvedoše u tamnicu, a on napisa optužnicu; i onda za jedno sa optužnicom uputi kajmakami, tj. upravitelju, prepodobnog Gavrila.
Kajmakam pročiga optužnicu, p upita Gavrila: Je li to istina? – Istina je, odgovori prepodobni. – Tada ga kajmakam stade savetovati, i govoraše mu: Ostavi, čoveče, hrišćansku veru, pa primi našu. Zar ne vidiš kakvu slavu i kakvo carstvo poseduje Muhamedova vera? – Mučenik odgovori: Ne dao Bog, da me zahvati bezumlje i ludilo, te da se odreknem Gospoda Isusa Hrista, istinitog Sina Božjeg i istinitog Boga, savršenog Boga i savršenog čoveka, a da vašeg Muhameda nazovem prorokom. Ja Isusa mog ispovedam, i verujem da je On istiniti Bog, a za vašeg Muhameda izjavljujem da on nije prorok nego običan čovek i nepismen, pritom varalica i neprijatelj Spasitelja Našeg Hrista. Zato Muhameda prezirem, i odbacujem veru njegovu. – Na to mu kajmakam reče: Čoveče, ti si valjda pijan? ili si s uma sišao? – Niti sam pijan, odgovori mučenik, niti sam s uma sišao, nego blagodaću Hrista mog ja imam i zdrav um i zdravu dušu.
Tada se kajmakam strahovito razjari, i u besu naredi predstojniku: Uzmi ovoga i odseci mu glavu! – Predstojnik uze mučenika i predade ga dželatu. Dželat ga odvede na gubilište. Tamo sveti mučenik kleče i radosno se pomoli Bogu, pa prekloni pod mač blaženu glavu svoju, i dželat mu je odseče. I presvetla duša njegova ode ka mnogoželjenom i premilom Gospodu našem Isusu Hristu, da primi od Njega trostruki venac: venac devstvenosti, venac podvižništva i venac mučeništva. A česno telo njegovo Agarjani baciše u more.
Sveti prepodobnomučenik Gavrilo postrada u Carigradu 1676. godine[3].
 


 
NAPOMENE:

  1. Justinijan I Veliki carovao od 527 do 565 godine.
  2. Sveti Jordan postrada u Galati u Carigradu 1650. godine. Ovo njegovo stradanje zapisa Jovan Kariofilis, veliki logotet Velike Crkve u Carigradu.
  3. Njegovo stradanje takođe zapisa napred spomenuti Jovan Kariofilis, veliki logotet.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *