NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
28. FEBRUAR
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VASILIJA ISPOVEDNIKA
sastradalnika i sapodvižnika Sv. Prokopija Dekapolita
 
Vasilije blaženi bi u vreme cara Lava Isavrijana ikonoborca[1]. Još kao mlad postade monah i učenik prepodobnog Prokopija Dekapolita, i dobro se podvizavajući on upražnjavaše najviše podvige. A zatim junački ustade protiv ikonoboraca u zaštitu poštovanja svetih ikona. Zbog toga bi uhvaćen, i mnogo mučen. Ali on ne uzmaknu, nego propovedaše istinu Pravoslavlja do smrti. Sapodvižnik mu u tome beše božanstveni Prokopije Dekapolit. Ikonoborci strugaše Svetom Vasiliju celo telo i vrat, pa ga vrgoše u tamnicu. A kada umre Lav Isavrjanin, svetitelj bi oslobođen tamnice. I opet produži prećašnji podvižnički život. I mnoge grešnike pobudi na pokajanje svojom propoveđu i svojim primerom, a mnoge zloverne povrati pravoslavnoj veri. Pošto tako provede život, blaženi Vasilije radujući se i blagodareći otide ka Gospodu, Koga izmlada beše zavoleo[2].
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
PROTERIJA
patrijarha Aleksandrijskog
 
U egipatskom gradu Aleksandriji, po prestavljenju svetog Kirila[3], patrijaršijski presto zauze jeretik Dioskor, koji sav Egipat ispuni svojom jeresi. U to vreme u Aleksandriji beše jedan pobožan i u pravoslavnim dogmatima nepobediv prezviter, po imenu Proterije. On beše svetog života, i ispunjen bogonadahnutog razuma i mudrosti. Videći da vrlo mnogi prilaze patrijarhovoj jeresi, koja je bulaznila da je u Hristu jedna priroda, Proterije im se moćno protivstavljaše nepobedivim rečima. Patrijarh Dioskor beše ljut na njega. Ali, želeći da ga pridobije za svoje nepobožno učenje, on mu pritvorno laskaše, pa mu i protoprezviterski čin dade. No nimalo ne uspe. Jer sveti Proterije beše čvrst u veri, pošto se odlično beše naučio Pravoslavlju od svetog Kirila, pređašnjeg patrijarha Aleksandrijskog.
Potom, za carovanja Markijanova sastade se u Halkidonu Četvrti Vaseljenski Sabor svetih Otaca 451 godine. Na njemu Dioskor bi zbog jeresi izobličen, i patrijaršijskog čina lišen, i od Crkve odlučen, i u paflagonijski grad Gangriju prognan, gde posle nekog vremena i umre. A u Aleksandriji, po svrgnuću Dioskora, za patrijarha bi izabran od pravoslavnih arhijereja i klirika i blagočestivih ljudi Sveti Proterije, čovek uistini dostojan takvog čina[4]. Ali većina aleksandrijskog življa, zatrovana Dioskorovom jeresi kao dušeškodljivim otrovom, pa još nahuškana od nekih jeresujućih klirika, ne pristajaše na Proterijev izbor. I kada sveti Proterije, postavljen od pravoslavnih za patrijarha, zauze svoj presto, i stade veličati Pravoslavlje, svetim Ocima utvrđeno na Halkidonskom Saboru, nastade u narodu uzbuna i metež. Jer se neki klirici, na čelu sa prezviterom Timotejem, prozvanim Elur, i đakonom Netrom Mogosom, odvojiše od crkvenog sabora, ne želeći da imaju opštenje sa svetim Proterijem, i stvarahu u narodu raskol, potstičući na bunu. I nastade u aleksandrijskoj crkvi veliki razdor: jedni se držahu novopostavljenog patrijarha i pravoslavno umovahu, a drugi su opet hteli Dioskora, proklinjali dogmate Halkidonskog Sabora, bunili se i borili među sobom, pa i na patrijarha posegnuli. Jer bezumni buntovnici vikahu na svetog Proterija, nazivajući ga preljubočincem, pošto je živom arhijereju Dioskoru, iako je u zatočenju, preoteo nevestu njegovu – svetu crkvu. Pa još govorahu da je Proterije jeretik, i nedostojan patrijarškog čina.
Pošto je sveti Proterije mnoge muke trpeo od metežnog jeretičkog sveta, i bojao se njihovih krvničkih ruku, on bi primoran da traži za sebe vojnu zaštitu. Ali beše neprestano u strahu, očekujući napad, pošto su oni već bili ustali i na visoke činovnike u gradu, pa i na samu carsku vojsku u gradu kidisali. U to vreme iz Tivaide stiže u grad carski namesnik da umiri pobunu. A na njegovu vojsku narod se bacao kamenjem. Vojnici pak videći narodnu pobunu, utrčaše u hram, zvani Serapidisk, i u njemu se zatvoriše. Narod opkoli hram, zapali ga, i sve vojnike sažeže ognjem žive.
Čuvši za to, blagočestiv car Markijan se silno razgnevi, i posla veliku vojnu silu, te umiri građane i narod. Usto naredi da se žito, koje se lađama prenosilo iz egipatskih krajeva i pokrajina u Aleksandriju, uputi u Pilusiju, a odatle u Carigrad. I još oduze aleksandrijcima narodna kupatila, i druge neke udobnosti, i svaku slobodu. A zabrani im i uobičajena pozorišta.
Pogođeni time, a naročito oskudicom u hlebu, jer ih glad mučaše, građani se umiriše, i moliše presvetog patrijarha Proterija da ide i umoli za njih cara. Presveti ode, zauze se kod cara za svoj grad, i skloni cara na milost, te sve dobi što je tražio. I gradu bi povraćena pređašnja sloboda, i hleb bi vraćen. I provede svetitelj Božji neko vreme na prestolu svom u miru. A Timoteja Elura, koji nije hteo da se pokaje, i njegove saučesnike, on predade svrgnuću.
Potom preminu blagočestivi car Markijan 457 godine, i jeresujući raskolnici se opet osiliše, i stadoše nerazumni narod potsticati na bunu i metež, i ne prestadoše dok zlobu svoju ne zadovoljiše. Jer zli Timotej Elur, prepredenjak i čarobnjak, vešto zavede egipatske monahe, koji su živeli po manastirima i u usamljeništvu, i to na ovaj način: Jedne mračne noći, ogrnut crnim ogrtačem, on obiđe monaške kelije, zovući svakog po imenu. I na svačije pitanje, ko je i šta traži, on je odgovarao: Ja sam jedan od službenih duhova, poslat od Boga, da ne opštite s Proterijem, i da ne primate Halkidonski Sabor, a da Timoteja Elura postavite za episkopa aleksandrijskog.
Na taj način ih vešti prepredenjak, uz đavolsku pomoć, majstorski obmanu. A oni, ne raspoznavši vražju klopku, poverovaše laži kao istini, i pričajući jedan drugome o tom anđelskom viđenju, složiše se, i svi se skupiše. I odoše u Aleksandriju kao u rat, dišući gnevom na nevinog pravoslavnog arhijereja Božjeg Proterija i želeći da ga oteraju iz crkve. Za to vreme Timotej u Aleksandriji jedne ljude prevarom pridobi, druge tajno potkupi, i tako skupi veliku gomilu pobunjenika. I čekaše zgodan trenutak. Utom se desi da carski namesnik Dionisije ode u Gornji Egipat i tamo se zadrža. Tada Timotej banu u crkvu sa ogromnom naoružanom ruljom građana i najmljenih vojnika, i sa egipatskim monasima koji behu došli, i sa dva episkopa koji su zbog zloverja svog bili po pravilima svrgnuti, i sa drugim takođe svrgnutim kliricima. I ovi svrgnuti episkopi posvetiše Timoteja za arhijereja, i proglasiše za patrijarha aleksandrijskog, ne bojeći se pravila crkvenih, ni zakona carskih, ni kakvog suda. Jer su svu nadu polagali na pobunjenike i na mnoštvo zavedenih inoka.
A presveti patrijarh Proterije, kada vide takav metež, i da ni od koga nema pomoći i zaštite, i da carski namesnik nije u gradu, odluči da beži. I on noću tajno napusti grad. Dok je tako boravio u jednom skrivenom mestu, njemu ce u viđenju javi sveti prorok Isaija i reče: „Vrati ce u grad, ja čekam da te uzmem“. Pošto presveti Proterije razmisli o ovom viđenju, i u njemu raspoznade svoj mučenički kraj, on se vrati i uđe u crkvenu krstionicu. Dišući ubistvom, pobunjenici tražahu Svetog Proterija svuda. A kad saznadoše da je u krstionici, oni ga najpre zatvoriše tamo. Zatim, prelašćeni Timotejem, oni uđoše kod njega i nečovečno ga ubiše, jer ga izbodoše štapovima, na čijim se vrhovima nalazilo oštro gvođže. Tada ubiše i šestoricu hrišćana koji behu s Proterijem. I to proliše nevinu krv u dane kada pasha naša Hristos bi zaklan za nas. Jer ovo svirepo ubistvo oni izvršiše na Veliku Subotu, 457 godine.
Ali ubicama i to ne beše dosta. Nezasićeni nevinom krvlju, oni svoj bes uvećaše: mrtvo telo, svetog Proterija za noge vezaše, pa ga kroz grad vukoše, udarajući ga čim stignu, tako da ga celo izdrobiše. A što je još nečovečnije, neki od silnog besa kao psi i zverovi zubima mu kidahu telo. Zatim naložiše veliku vatru, telo svetiteljevo spališe, a pepeo i prah razvejaše. Usto, po naređenju bezakonog patrijarha svog, oni spališe patrijaraški presto na kome je sveti Proterije sedeo, kao tobož oskvrnjen Proterijem. Oni, skverni i bezbožni jeretici, svetog ugodnika Božjeg proglašavahu skvernim!
Posle takvog zverskog umorstva svetog Proterija, psevdopatrijarh Timotej Elur posla svoje vojnike u sve egipatske gradove, da proteraju pravoslavne arhijereje, a da na njihova mesta postave one koje on odredi. Tada zlostavljani episkopi i klirici, i svi koji behu pravoverni, pisahu molbe blagočestivom caru Lavu, nasledniku Markijanovom, i presvetom Anatoliju, patrijarhu Carigradskom, izveštavajući ih o svemu što se dogodilo, i moleći ih da izbave Crkvu aleksandrijsku od takvog nasilja.
Caru i patrijarhu beše veoma žao zbog nečovečnog ubistva velikog arhijereja Božjeg Proterija. I car odmah posla svoje dostojanstvenike sa vojnom silom, te pokažnjavaše pobunjenike: jednima ruke otsekoše, drugima jezike iščupaše, treće u okove i tamnice vrgoše, četvrte izbiše i prognaše, a psevdopatrijarha Timoteja Elura sa njegovim episkopima i kliricima staviše pod duhovni sud. Tada pravoslavni arhijereji sudiše i osudiše Timoteja kako je to delima svojim zaslužio: lišiše ga ne samo arhijerejstva nego i hrišćanstva; i bi poslan u grad Gangriju, gde i učitelj njegov Dioskor skonča. A za patrijarha aleksandrijskog bi izabran Timotej Salofakiol, čovek pravoveran i mudar, dobrodušan i pun ljubavi prema svima. I Crkva Hristova u Aleksandriji dobi mir i tišinu, pravoslavno slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NESTORA
episkopa Magidiskog
 
Življaše ovaj svetitelj u vreme cara Dekija (249-251) i namesnika Publija. Beše rodom iz Perge[5] Pamfilijske. Pošto je verovao u Hrista, bi uhvaćen od kneza Irinarha, i izveden na sud. Na sudu ispovedi svoju veru u Hrista. Zbog toga bi raspet. Uznoseći Bogu veliku blagodarnost, i sa krsta hrabreći hrišćane u veri, ovaj slavni mučenik predade duh svoj u ruke Božje i dobi venac mučeništva, godine 250.
 
SPOME PREPODOBNIH ŽENA
KIRE i MARANE
 
Svete žene Kira i Marana behu iz sirijskog grada Verije, roda visokog i slavnog. A i odgoj im beše uzvišen i plemenit. No pošto one prezreše sjaj svoga porekla i sve radosti i zabave ovoga života, one ogradiše zidom jedno mesto izvan grada, a vrata zatrpaše kamenjem i ilovačom. A kada to videše njihove sluškinje, i one zaželeše da provode sličan život. Gospodarice im njihove onda narediše da u blizini njihovog obitališta sazidaju sebi malu keliju, i da se tamo podvizavaju. I kroz jedno prozorče one su posmatrale šta njihove sluškinje rade, i često ih potsticale na molitvu, i raspaljivale ljubav njihovu prema Bogu.
Ove blažene, Marana i Kira, ne imađahu ni kuće ni kolibe, već behu bez krova i zaklona. Zimi ih je tukla kiša i sneg, a leti pekla sunčeva žega, no to su one primale kao veliku radost. Hranu su dobijale kroz jedna mala vratanca. Odatle su i razgovore vodile sa ženama, koje su im dolazile samo u dane Pedesetice. U drugo vreme su bezmolstvovale, molitveno tihovale, i nisu govorile. I to jedino je Marana razgovarala, a Kiru niko nikada nije čuo da govori. Obadve su nosile velike i teške verige. A pošto Kira beše slabijeg telesnog sastava, ona se od teških veriga podgrbavi, te nije mogla da se uspravi. Haljine su im bile vrlo dugačke, pokrivale su im ne samo celo telo nego i stopala.
Ove blažene su četrdeset i dve godine živele takvim životom. Za to vreme su tri puta postile po četrdeset dana, ništa ne jedući, po ugledu na Mojsija i Iliju. Isto tako su tri puta postile po tri nedelje, ništa ne jedući, kao što je postio prorok Danilo. I pošto su mnogo volele da vide sveta mesta stradanja i vaskrsenja Gospodnjeg, one otputovaše u Jerusalim. Na putu do Jerusalima ništa jele nisu. Tek pošto se pokloniše svetim mestima one jedoše. I pri povratku iz Jerusalima one opet uz put ništa ne okusiše. A putovanje od Verije sirijske do Jerusalima nije manje od dvadeset dana.
Pošto željahu da vide hram svete prvomučenice Tekle[6] koji se nalazi u Isavriji, da bi tim viđenjem raspalile u srcima svojim oganj ljubavi Božje, one otputovaše tamo, i opet za vreme putovanja ništa ne jedoše. Tako je silna ljubav prema duhovnom ženiku Hristu plamtela kod ovih dveju podvižnica.
Pošto ove blažene svetiteljke takvim vrlinskim životom ukrasiše rod žena, i postadoše primeri vrline i podvižništva, one se preseliše ka ženiku Hristu, koga su ljubile[7].
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
NIMFANA i EBULA
 
Bogomudro apostolovali i u miru se upokojili. O njima govori sv. apostol Pavle u svojim poslanicama 7 (Kol. 4, 15; 2 Tm. 4, 21).
 
STRADANJE SVETE NOVOMUČENICE
KIRANE
 
Ova prekrasna nevesta Hristova Kirana bejaše iz sela Avisoke blizu Soluna; čedo pobožnih hrišćanskih roditelja. Veoma lepa, ona vođaše život čestit i celomudren. No dobromrzac đavo ispuni se zavisti prema njoj zbog njenih vrlina; i pošto joj ne mogaše uprljati dušu preko ružnih pomisli i nepristojnih zamki potajnih, on pronađe oruđe za svoje zlo u licu jednog agarjanina janičara. Ovaj beše subaša u selu Avisoki, i skupljaše državni danak. On se zapali satanskom ljubavlju prema celomudrenoj Kirani, i poče joj se na razne načine udvarati, samo da bi došao do svoga cilja. Međutim čedna devica ga i ne pogledaše. Zatim joj poče nuditi mnogo novaca, obećavati skupocene haljine, samo da se odazove njegovoj želji. Onda pribeže pretnjama i zastrašivanjima, pa joj čak stade i smrću pretiti. Ali Kirana, puna nebeske ljubavi prema Gospodu Hristu, niti se sablazni obećanjima, niti se uplaši pretnji.
Videći da ne može ni na koji način doći do svoga poganog cilja, ovaj se janičar subaša dogovori sa drugim janičarima iz svoje čete, te iznenada ugrabiše Kiranu i odvedoše u Solun pred sudiju. I optužiše je i svedočiše lažno, kako je Kirana tobož obećala da se uda za subašu i da pređe u muslimansku veru. Na sudu Turci upotrebiše i laske i obećanja i zastrašivanje, ali blažena Kirana ostade nepokolebljiva, i samo jednu reč reče svima: Hrišćanka sam, i imam ženika – Gospoda mog Isusa Hrista; Njemu sam posvetila sebe; za Njim čeznem izmalena; iz ljubavi prema Njemu gotova sam i krv svoju proliti, samo da se Njega udostojim. Eto, to vam je moj odgovor, i ne očekujte od mene nijednu reč više.
Rekavši to Kirana umuče, i ne hte više da odgovara ni na jedno pitanje njihovo. Oborivši glavu, ona smerno gledaše preda se, i umom se moljaše Gospodu Hristu da joj da snage da izdrži do kraja. I tog časa srce joj se ispuni veselosti i radosti duhovne, i ona se oseti kao uznesena u raj; i zaboravi na sve muke zemaljskog života, i svom dušom uzažele da što pre primi smrt za Hrista.
Videvši odlučnu nepokolebljivost Kiraninu i razdraganost lica njezina, Turke obuze stid, i poslaše je u tamnicu, i tamo okovaše u sindžire. A onaj janičar subaša, goreći i nadalje demonskom ljubavlju, ode velikom agi Alibeju, i moli ga da mu dozvoli da odlazi u tamnicu kod Kirane kad god zaželi. Alibej mu dozvoli. I ovaj nevaljalac odlažaše često u tamnicu i činjaše blaženoj Kirani razna nasilja i mučenja, sa pakosnom upornošću: ili da je primora da mu ispuni volju ili da je umori. Jednom on dovede sa sobom i druge janičare, da bi zajednički stavili na žestoke muke svetu mučenicu. A ona, ugledavši ih, saže glavu, pokori lice, prekrsti ruke, pa niti ih gledaše niti im odgovaraše. A oni joj prvo stadoše govoriti laskave reči i davati obećanja; no videći njenu čvrstinu i nepokolebljivost, oni je počeše mučiti: jedan je udaraše motkom, drugi nožem, treći pesnicom, četvrti nogama, dok je ne ostaviše skoro mrtvu, pa se udaljiše da ona dođe k sebi. Onda opet naiđoše i ponova je bezdušno mučiše. Tako oni rađahu danju, i to mnogo dana. A noću je tamničar vešao svetu mučenicu nagu, vezivao joj ruke, pa je nemilosrdno tukao motkom sve dok se ne bi umorio. Onda ju je tako nagu ostavljao da visi na ciči zimi, jer te godine beše opaka zima. A svetiteljka sve to trpljaše tako junački, mirno i spokojno, da je izgledalo kao da neko drugi strada a ne ona, i sav um njen i sav vid njen nalažahu se na nebu. I za sve to vreme sveta mučenica ne okusi ništa od hrane, mada su joj nudili, jer u srcu svom ona imađaše oganj ljubavi božanske, i ta je ljubav hranjaše i moći joj davaše.
Nedelju dana posle toga dođoše janičari ponova, i staviše svetu mučenicu na žestoke muke. Zatim tamničar produži mučiti je noću sa svoje strane: obesi je svu okovanu u lance, i ogromnom motkom tako je zverski bijaše, da je iz njenog tela krv potocima tekla. I gle, baš u to vreme iznenada sinu odozgo kroz krov svetlost s neba kao munja i obasja telo svete mučenice, a obasja i svu tamnicu tako kao da je celo sunce sišlo u nju. Dogodi se to pred samu ponoć. Tamničar se prepade, pa otrča i dozva druge sužnje da skinu mučenicu sa vešaljke. Kada ovi dođoše, zatekoše je mrtvu. A nebeska svetlost se povuče i ostavi za sobom neiskazano divan miris. Pošto skinuše mučenicu, oni joj s tela odrešiše lance, i položiše je na zemlju, očekujući da svane. A ujutru puče glas po gradu da je sveta mučenica skončala, i o svetlosti koja se s neba javila. Turci se postideše, i dadoše hrišćanima dozvolu da uzmu sveto telo svete mučenice. Svi se hrišćani obradovaše, pa mnogi odoše u tamnicu, s pobožnošću uzeše česne mošti svetiteljkine, i česno ih pogreboše izvan grada na hrišćanskom groblju. A haljine svetiteljkine hrišćani podeliše između sebe na osvećenje i spasenje. Sveta Kirina postrada u Solunu, 28. februara 1751. godine.
 
SPOMEN SVETOG BLAŽENOG
NIKOLAJA
Pskovskog jurodivog
 
Živeo životom jurodivog u gradu Pskovu u vreme cara Ivana Groznog, i upokojio se 28. februara 1576. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
BAPCOCA
episkopa u Damasku
 
Prestavio se u miru.
 
SPOMEN SVETIH
ŠEST MUČENIKA EGIPATSKIH
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
AVRIKIJA (ili AVERKIJA)
 
Postradao za Gospoda mačem posečen.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vladao od 717 do 741 godine.
  2. Sveti Vasilije upokojio se u drugoj polovini osmoga veka.
  3. Sveti Kiril Aleksandrijski – patrijarhovao 32 godine; prestavio se 9 juna 444 god.; spomen njegov praznuje se 18 januara i 9 juna.
  4. Sv. Proterije je ostao na aleksandrijskom prestolu od 452 do 457 godine.
  5. Perga – grad u Maloj Aziji.
  6. Sveta prvomučenica ravnoapostolna Tekla živela u vreme apostola; obraćena u hrišćanstvo apostolom Pavlom; skončala u Selevkiji; praznuje se 24 septembra.
  7. Upokojile se oko 450 g. Njihovo žitije zapisa bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 29).

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *