NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
27. FEBRUAR
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PROKOPIJA DEKAPOLITA
ispovednika
 
Svetitelj Prokopije beše rodom iz Desetograđa (Dekapolisa) oko mora Galilejskog, zbog čega se i prozvat Dekapolit. Ovaj kraj se spominje u Evanđelju svetoga Marka: Dođe Isus na more Galilejsko u krajeve Desetogradske (Mk. 7, 31). Prepodobni Prokopije se u mladosti odade isposničkom životu monaškom i prođe sve propisane trudove, kojima se čisti srce, i ukrasi sebe savršenom čistotom, i beše znamenit među prepodobnim ocima. No pojavi se ikonoboračka jeres, čiji prvi pronalazač beše zli car Lav Isavrjanin[1]. Ta jeres lažno nazivaše idolopoklonicima one koji poštuju svete ikone i klanjaju im se. I nečestivi car nepravedno i nemilosrdno ubijaše mnoge pravoslavne, a sve ranije pravoslavne careve i arhijereje i znamenite hrišćane, koji su se pobožno klanjali svetim ikonama, on predavaše prokletstvu, iako sam proklet od sviju. Tada ovaj veliki i nepokolebljivi stub pobožnosti i silni zaštitnik pravoverja, Sveti Prokopije, hrabro ustade protiv jeretika, koji su bezbožno hulili ovaploćenje Boga Slova i bestidno odbacivali Hristov čovečanski lik, na ikonama slikan. I posramljivaše jeretike, izobličavajući njihovo bezumno umovanje, i pobećujući ih nepobedivim bogonadahnutim rečima. I njihova previsprena pričanja kidaše kao paučinu. Zbog toga izazva protiv sebe gnev zveroimenog i zveropodobnog cara, koji kao lav koji je izišao iz pustinje rikaše, tražeći koga da proguta. I po naređenju carevom prepodobni bi uhapšen i žestoko bijen. Zatim mu gvozdenim spravama ljuto strugaše celo telo, pa ga u mračnu i smrdljivu tamnicu vrgoše. Nalazeći se u okovima, on velikodušno podnašaše sve patnje, imajući u svima svojim stradanjima drugara i sastradilnika, Prepodobnog Vasilija, koji mu ranije i u isposništvu beše zajedničar i ljubazni sažitelj[2]. Sa njim on, posle mnogih rana zadobijenih za svete ikone, dugo je tamnovao, sve do pagubne končine nasilnikove.
A kada bezbožni car Lav bi lišen privremenog, i ujedno s tim, i večnog života, pošto umre i telom i dušom, tada Sveti Prokopije sa svojim sastradalnikom Svetim Vasilijem, i sa drugim svetim i prepodobnim ocima, bi pušten iz okova i tamnice na slobodu. I ostatak života svog provede u svojim uobičajenim isposničkim trudovima, upućujući mnoge na vrlinu, i privodeći ih spasenju. Potom u dubokoj starosti otide ka Hristu Gospodu, da gleda njegovo lice ne na ikoni nego u stvarnosti, i da za trudove svoje primi dvostruku nagradu: kao isposnik, i kao Hristov stradalnik koji se za svete ikone borio do krvi.
Skončao mirno početkom devetog veka.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TALALEJA[3]
 
Sveti Talalej se rodio u Kilikiji[4]. Pošto prezre sujetu ovoga sveta, on najpre ode u manastir. I zavolevši podvižnički život, on primi angelski obraz.
I zbog vrlinskog života svog bi udostojen prezviterskog čina. Zatim, posle nekoliko godina ode u sirijski grad Gavalu, koji beše pod laodikijskom mitropolijom. Na dvadeset stadija od Gavale nalažaše se jedna visoravan, i na njoj staro idolište posvećeno demonima, i drevno groblje mnogobožačko. To mesto beše strašno za sve prolaznike, jer demoni ne samo sanjarijama i priviđenjima zastrašivahu, nego i čovekoubistveno napadahu i nanošahu povrede mnogim ljudima i stoci. Čuvši za to, prepodobni Talalej ode i nastani se tamo, napravivši sebi malu kolibu. I življaše Bogu, podvizavajući se podvižničkim trudovima, i umrtvljujući sebe zlopaćenjem, i moleći se neprestano dan i noć. Ali demoni, ne podnoseći takvog suseda, skupiše svoje pogane pukove i strašilišta, i s velikim besom navališe na njega. I plašahu ga divljom grajom, i prećahu mu ubistvom, i upotrebljavahu sva svoja lukava sredstva da ga oteraju sa tog mesta, koje kao da smatrahu za svoje od iskoni. A prepodobni Talalej, čvrsto utvrđujući sebe u Bogu, i ograđujući sebe molitvom i krsnim znakom, stajaše kao hrabar i nepobediv vojnik za vreme bitke, i rugaše se nemoćnoj sili njihovoj. Vodeći takvu borbu sa demonima svaki dan, a naročito svaku noć, i to dugo vreme, junački podvižnik najzad odnese pobedu nad njima uz pomoć Višnjega. I demoni pobegoše sa stidom, ne mogući da pobede nbpobedivog vojnika Hristovog.
Pošto odagna demone, ugodnik Božji načini sebi vrlo tesnu keliju, ne po meri svoga rasta. Kelija beše dva lakta visoka, lakat široka. I u njoj se ne samo nije moglo stajati, nego se prosto nije moglo sedeti. Visok rastom, prepodobni je svagda sedeo u njoj poguren, sa glavom na kolenima. I tako provede deset godina.
Utom prepodobnog Talaleja poseti episkop kirski Teodorit. I kada ga episkop upita, zašto je izabrao takav način života, svetitelj mu odgovori: Ja sam mnogo grešan i, verujući da me čekaju mnoge večne muke, ja izmislih sebi ovakvu dobrovoljnu tamnicu, da bih, kažnjavajući svoje telo ovom malom mukom, olakšao sebi težinu večnih budućih muka. – I episkop dobi mnogo duhovne koristi od prepodobnog.
Bog podari prepodobnom Talaleju dar čudotvorstva: da isceljuje svaku bolest i svaku nemoć, ne samo među ljudima već i među stokom. Zbog toga mnogi dolažahu k njemu kao celebnom izvoru, i crpahu i telesno i duševno zdravlje. Jer se neznabošci, žitelji okolnih sela, obraćahu ka Hristu Bogu. I svi neznabošci u okolini grada Gavale, kojih tada beše još mnogo, potpuno se prosvetiše verom, jer ih čudesa svetoga Talaleja privedoše k poznanju istine. I pomoću ovih novoobraćenih ljudi prepodobni sruši demonsko idolište, prekopa neznabožačko groblje, i očisti to mesto od starih poganština demonskih. I na tome mestu podiže crkvu u čast svih svetih Mučenika. I uredi u njoj svakodnevno bogosluženje. I provede ostale dane svoje u uobičajenim podvizima svojim. I ugodivši Bogu do kraja, preseli se k Njemu u dubokoj starosti, oko 460 godine.
O ovom svetom Talaleju sveti Sofronije, patrijarh jerusalimski, piše u Limonaru ovo: Ava Petar, prezviter lavre Svetog Save Osvećenog, ispriča nam o avi Talaleju kilikijskom, da je šezdeset godina proveo u monaškom liku, ne prestajući nikada od plača. I svima je uvek govorio: Ovo vreme, braćo, Bog nam je dao na pokajanje, i ako ga istraćimo, bićemo zbog toga silno istjazavani.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TITA
prezvitera Pečerskog
 
Kako se otkriva gnev Božji s neba na greh ljudski (sr. Rim. 1, 18), i kako mir Božji koji prevazilazi svaki um (sr. Flb. 4, 7) čuva telo i dušu čoveka koji mir ište, pokazuje nam na očigledan način žitije ovog blaženog Tita. Monahujući u Pečerskom manastiru[5], Tit bi udostojen prezviterskog čina. Na podvige, dostojne večnoga blaženstva, on bi upućen sledećom okolnošću. Ovom blaženom prezviteru Titu bejaše brat po duhu crnorizac istoga manastira Evagrije, đakon po činu. Među njima beše velika i celicemerna ljubav, tako da se svi divljahu njihovoj jednodušnosti i iskrenoj ljubavi. No nenavidnik svakog dobra đavo, naviknut da seje kukolj po pšenici, poseja i među njima neprijateljstvo. Gnevom i mržnjom on tako pomrači njihova srca, da oni prosto ne mogahu gledati jedan drugoga, i na sve moguće načine izbegavahu jedan drugoga. Kada je jedan od njih kadio u crkvi, drugi se sklanjao od kađenja; a ako se ne bi sklonio, onaj bi ga preminuo ne pokadivši ga. U takvom mraku grehovnom oni provedoše dugo vreme, pa se čak usuđivahu da prinose Božanske Darove i da se pričešćuju Njima, ne pomirivši se među sobom i ne izmolivši oproštaj jedan od drugoga. Na sve to podbadaše ih vrag. Bratija pak moljaše ih mnogo puta da se pomire, ali oni nisu hteli ni da čuju za to. Jednom se, po promislu Božjem, Tit tako teško razbole, da je mislio da neće ostati u životu. I stade gorko plakati zbog greha svog, pa smireno i ponizno posla đakonu Evagriju ovu iskrenu poruku: „Oprosti mi, brate, Gospoda radi, jer te gnevom svojim uvredih“. Ali on mu ne samo ne oprosti, nego ga štaviše stade grubim rečima proklinjati. Međutim bratija, videvši da Tit već umire, dovukoše Evagrija silom, da se oprosti sa bratom. Ugledavši ga, bolnik se odmah podiže, i pade mu ničice pred noge, govoreći sa suzama: „Oprosti mi, oče, i blagoslovi!“ No Evagrije, nemilostiv i nečovečan, okrenu se od brata i pred svima izgovori ove strašne reči: „Nikada se neću pomiriti s njim, ni u ovom svetu ni u onom!“
Rekavši to, on se istrže iz ruku bratije, i odmah pade. Bratija htedoše da ga podignu, i gle – on već beše mrtav. I ne mogahu mu bratija ni ruke prekrstiti, ni usta zatvoriti, ni oči zaklopiti, kao da beše odavna umro. A blaženi Tit u to isto vreme ustade potpuno zdrav, kao da nikada nije bolovao. I svi biše zaprepašćeni tako iznenadnom smrću jednoga i tako brzim isceljenjem drugoga. I stadoše raspitivati isceljenog prezvitera Tita, šta to znači. Blaženi Tit im onda podrobno ispriča sve što mu bi otkriveno: „Za vreme bolesti dok još bejah obuzet gnevom, ja videh kako anđeli otstupiše od mene i plakahu zbog pogibije duše moje, a đavoli se radovahu zbog gneva mog. Toga radi vas ja i stadoh moliti da idete i izmolite mi oproštaj od brata. I kada ga vi privedoste k meni, i ja mu se poklonih a on se okrenu od mene, videh jednog nemilostivog anđela sa plamenim kopljem, kojim on udari neoprostivšeg mi brata, i on odmah pade mrtav. A meni taj isti anđeo pruži ruku i podiže me, i evo sam zdrav“.
Uplašeni ovim kazivanjem, bratija mnogo plakahu nad grozno umrlim Evagrijem. I pogreboše ga, ali sa otvorenim očima i ustima, i sa ispruženim rukama. A sami se stadoše naročito čuvati od gneva, praštajući jedan drugome svaku uvredljivu reč, i sećajući se dobro one pouke Gospodnje: „Svaki koji se gnevi na brata svog ni za što, biće kriv sudu“ (Mt. 5, 22). Usto, i sveti Jefrem Sirin je rekao: „Ako se kome desi da umre u neprijateljstvu, takvoga očekuje neumoljivi sud“. I mogaše se tada govoriti o urazumljenoj bratiji: Veliki mir imaju oni koji ljube zakon Tvoj, Gospode (Psal. 118, 165). No naročito sam blaženi prezviter Tit uvide da preko pomirenja sa bratom on obrete mir sa Bogom, što ga sačuva i od telesne i od duševne smrti. Od tog doba on i ne pomisli gneviti se na ma koga, nego, iskorenivši potpuno gnev, on steče prema svoj bratiji ljubav po Bogu koja nikad ne prestaje, koja je, kao koren mira, sveza savršenstva (Kol. 3, 14); ljubav koja je od čista srca i dobre savesti i vere nelicemerne (1 Tim. 1, 5); ljubav koja dugo trpi, koja je samilosna, koja ne zavidi (1 Kor. 13, 4); ljubav koja sadrži u sebi sve vrline, naročito ove: celomudrije, pošćenje i neprestanu molitvu. Od toga vremena ovaj blaženi prezviter imađaše stalno u srcu reči Svetoga Pisma: Budite mudri i trezni u molitvama; a pre svega imajte neprestanu ljubav među sobom, jer ljubav pokriva mnoštvo grehova (1 Petr. 4, 7-8). Prinoseći Beskrvnu žrtvu, prezviter Tit ispunjavaše i sledeću evanđelsku reč: Ljubiti Boga i bližnjega, veće je od sviju žrtava i prinosa (Mk. 12, 33). A steče on i savršeni mir te, ispunjen savršenom ljubavlju, nije mogao tugovati i govoriti: Nema mira u kostima mojim od grehova mojih (Psal. 37, 4). Savršeni mir ovoga postnika beše takav, da se na njemu ispuni istinita reč apostolova: Carstvo Božje nije jelo i piće nego pravda i mir (Rim. 14, 17). Stoga se blaženi Tit udostoji dobiti i na nebu upokojenje, jer, žudeći za njim, on posle mnogih i velikih bogougodnih trudova i podviga otide ka Gospodu. Sveto telo njegovo počiva u jednoj od pečerskih peštera, punoj Svetih kao donje nebo, a duhom ravnoangelnim on boravi na nebu, kuda bi uznesen u večni pokoj na rukama Anđela koji mu se javiše. I oni, radujući se tamo, ovom nekadašnjem grešniku koji se dostojno pokajao, šta su mogli reći? ništa drugo do ono što i sveti apostol Pavle o apostolu Titu: Uteši nas Bog dolaskom Titovim (2 Kor. 7, 6). A mi, radujući se takođe, možemo odgovoriti ovim nebeskim žiteljima rečima iz iste Poslanice: Mi se utešismo vašom utehom, i naročito se obradovasmo radošću Titovom, kojega se duh upokoji među vama. – Neka se svetim molitvama prepodobnoga Tita i mi, odbacivši svaki gnev, udostojimo dobiti oproštaj grehova i upokojenje vremensko i večno u Hristu Gospodu našem, koji je Bog ljubavi i mira (2 Kor. 13, 11), kome slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin[6].
 
SPOMEN SVETOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
MARKIJANA[7]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA
TIMOTEJA
 
Iz Kesarije; prestavio se u miru.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
NISIJA
 
Sveti mučenik Nisije postrada za Gospoda prebijen volovskim žilama.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA:
ASKLIPIJA i JAKOVA[8]
 
Asklipije i Jakov prepodobni podvizavahu se u petom veku, u vreme Teodorita episkopa Kirskog (393-458), u pustinji Sirijskoj. Asklipije beše učenik prepodobnog Polihronija, prislužnika avve Zevina[9]. On u svemu podražavaše prepodobnog Polihronija: u hrani, odeći, skromnom ponašanju, bdenju i molitvenom opštenju s Bogom. Ni dok se ranije nalazio među mirskim ljudima njemu nije smetalo da živi podvižnički i vrlinski. Preselio se u miru, dobivši od Gospoda dupli venac. Prepodobni pak Jakov zatvori se u svojih devedeset godina u jednu malenu keliju pokraj sela zvanog Nimuza i nikome se ne pokazivaše. Jedino je dolaznicima davao odgovore kroz jednu malu spiralno napravljenu rupu. U keliji ne zapaljivaše ni vatre ni svetiljke. Izdržavši tako u podvigu lišavanja, u miru se preseli ka Gocpodu.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
GELASIJA
 
Glumcu komedijašu Gelasiju bi naređeno da ismeje svetu tajnu krštenja. No dok je on to radio, ozari ga blagodat s neba, i on se promeni dušom, poverova u Hrista, i stvarno se krsti, i postade hrišćanin. Zbog toga bi mačem posečen, u gradu Iliopolju 297 godine.
 
SPOMEN SVETOG
STEFANA
 
Hristoljubivi bogougodnik blaženi Stefan osnovao bolnicu za prestarele u Armatiji, u Carigradu; i upokojio se u miru, oko 614 godine.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
ILIJE TRAPEZUNTSKOG
 
Ovaj sveti mladić beše sin sveštenika po imenu Konstantina, iz sela Krioneri kod Trapezunta (u Maloj Aziji). Bude uhvaćen i mučen od Turaka zbog svoje hrišćanske vere, i na kraju obešen. Njegovo sveto telo hrišćani uzeše i sahraniše u manastiru Teoskepastu. Postrada 1749. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Carovao od 717 do 741 godine.
  2. Prepod. Vasilije slavi se posebno 28. februara.
  3. Njegovo žitije napisa bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 28).
  4. Kilikija – jugoistočna provincija Male Azije.
  5. Reč je o Kijevo-Pečerskom manastiru, koji je osnovan prepodobnim Antonijem (+ 1073. god.) i prepodobnim Teodosijem (+ 1074. g.).
  6. Prepodobni Tit živeo je u dvanaestom veku, i skončao 1190. god.
  7. Spominje se u Carigradskom Sinaksaru.
  8. Njihovo žitije zapisao je bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 25). U Sinakearu Carigradske Crkve spominju se pod 25. februrom.
  9. O njima videti pod 23. februarom.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *