NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
26. FEBRUAR
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
PORFIRIJA
episkopa Gazkog[1]
 
Gaza je grad u Palestini na granici prema Egiptu. U starini pripadao je sinovima Izrailjevim, i to plemenu Judinu. Zatim su ga zauzeli Filistimljani. U njemu je nekada Sampson rukama srušio neznabožački hram. Ovaj grad beše pun idolopokloničkog bezboštva. Iako je jedan mali deo žitelja bio prosvećen svetom verom Hristovom, koju su propovedali sveti apostoli i episkopi koji su posle njih bili, ipak je ogromna većina lutala u tami idolodemonije, klanjajući se nekom kipu, zvanom Marnas[2], i Veneri[3], i drugim nečastivim bogovima jelinskim.
I mnogo se puta u gradu Gazi prolivala hrišćanska krv, naročito u vreme bogomrskog cara Julijana Otstupnika[4]. Jer tada neznabošci nemilosrdno pobiše sve sveštenike i inoke i devojke posvećene Bogu. Takvo je bezbožje i nasilje vršeno u gradu Gazi, koji beše veliki i mnogoljudan, i niko nije mogao da ga očisti i potpuno prosveti svetom verom sve do svetog episkopa Porfirija, o kome je reč. On ga potpuno prosveti, idole sve sakruši, i crkvu usred grada podiže, i celu Gazu privede Bogu s velikim trudom, kao što će ova povest pokazati.
Sveti Porfirije rodi se u Solunu (oko 347 g.) od roditelja bogatih. U dvadeset petoj svojoj godini on napusti roditeljski dom, i braću, i bogatstvo, i udalji se u egipatsku pustinju. Tu se zamonaši, i provede pet godina u podvižničkom životu pored svetih otaca u Skitu (oko 372-377). Onda otputova u Jerusalim, pokloni se životvornom Krstu i grobu Hristovom, i sva sveta mesta obiđe, pa otide u Jordanske predele i nastani se u jednoj pešteri. I življaše Bogu u postu i neprekidnim molitvama. I tu provede opet pet godina (oko 377-382). No tada se razbole u nogama, te ne mogaše ići. I zamoli jednog poznanika da ga odvede u Jerusalim. A tamo, iako bolestan, on je posećivao sveta mesta, klanjajući im se. Kad pak nije mogao da ide na nogama, on je puzio na kolenima, i tako ne propuštajući ni jedan dan odlazio svetoj crkvi Vaskrsenja Hristova i svetom Krstu. A neki mladi inok Marko, koji kasnije i napisa ovo žitije, videći kako se sveti Porfirije, iako bolestan, svakodnevno trudi, stade mu služiti Boga radi.
Ovoga Marka sveti Porfirije posla sa pismom u Solun, da razdeli između njegove mlađe braće imanje što im beše ostalo od roditelja, a da njegov deo donese njemu kako bi ga razdao ništima. Marko ode i razdeli imanje kako valja, a Porfirijev deo prodade za tri hiljade zlatnika. Usto otac beše posebno ostavio Parfiriju hiljadu i četrdeset zlatnika. Isto tako i haljine i srebro, sve to Marko najmarljivije donese Porfiriju u Jerusalim, i zateče ga zdrava. A on, primivši to, odmah sve razdade ništima, i manastirima, mada sam beše ubog.
A kako ozdravi, Porfirije blaženi ispriča Marku ovo: bejah u velikoj crkvi na nedeljnom svenoćnom bdeniju, i spopadoše me nepodnošljivi bolovi. Ja se odvukoh i legoh kraj svete Golgote. I od velikih bolova bejah kao izvan sebe, i videh Spasitelja našeg na krst prikovanog, i jednog razbojnika gde na drugom krstu visi i, stadoh vikati, govoreći: Seti me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje! A Spasitelj reče razbojniku: Siđi s krsta, i isceli ga od telesne bolesti, kao što ja iscelih tebe od duševne. I razbojnik siđe k meni s krsta, zagrli me i poljubi, i podiže me sa zemlje, govoreći: Priđi k Spasitelju. I ja pristupih Gospodu, koji beše sišao s krsta, i reče mi: Uzmi ovo drvo i čuvaj ga. I ja uzeh i stadoh nositi krst Hristov, i odmah dođoh k sebi i – obretoh sebe potpuno zdrava, kao da nikada nisam bolovao.
Zatim posle kratkog vremena (oko 392 g.) patrijarh jerusalimski Prailije[5] proizvede blaženog Porfirija za prezvitera. Njemu beše oko 45 godina. I bi mu povereno da čuva časno i životvorno drvo Krsta Hristova, koje se držalo u zatvorenom zlatnom kovčegu (a dugi deo je bio svetom caricom Jelenom odnesen u Carigrad). I ispuni se Porfirijevo viđenje, u kome vide Gospoda koji mu dade svoj Krst na čuvanje.
Tri godine provede prepodobni Porfirije u prezviterskom činu, kada se episkop u gradu Gazi Eneja prestavi. I gazki hrišćani sa sveštenstvom odoše u Kesariju Palestinsku k mitropolitu, blaženom Jovanu, pod kojim beše Gaza. I moliše ga da im da episkopa, silna u reči i u delu, da može protivstati idolopoklonicima, kojih beše velika većina u gradu, zajedno sa svima gradonačelnicima. A mitropolit, naredivši svima post, moljaše se Bogu da mu pokaže dostojna čoveka za to mesto. I bi mu otkriveno u viđenju da je takav čovek prepodobni Porfirije, prezviter jerusalimski, čuvar Životvornog Drveta. Zato mitropolit odmah napisa pismo presvetom patrijarhu jerusalimskom Prailiju, moleći ga da mu pošalje oca Porfirija tobož radi nekog posla. Patrijarh pozva Porfirija, pokaza mu mitropolitovo pismo, i naredi mu da ide u Kesariju. Najpre se prepodobni Porfirije dvoumljaše, zatim reče: Neka bude volja Gospodnja!
Izišavši od patrijarha, prepodobni Porfirije reče svome učeniku: Brate Marko, hajdmo da se poklonimo svetim mestima i životvornom drvetu Časnoga Krsta, jer ga nećemo skoro videti, sem posle mnogo godina. Učenik mu odgovori: Zašto tako govoriš, oče? Ja držim da ćemo ga videti kroz nedelju dana. Na to mu svetitelj reče: Prošle noći videh Spasitelja koji mi govoraše: Vrati mi blago (drvo Krsta), koje ostavih kod tebe, jer hoću da te oženim nevestom, istina sirotom i odbačenom, ali dobrom. Uzevši je, ti je ukrasi, da bi zaboravila svoju prvobitnu siromaštinu. Jer, ako je i sirota, ipak nije tuđa, nego mi je sestra bliska. Pazi dakle da, imajući nju i strojeći dom, ne učiniš neku nepravdu ili otmicu ili bezakonje. Jer ćeš time i mene razgneviti i nju ožalostiti, pošto su joj takve stvari neprijatne. Nadaj se dakle i ne padaj duhom, i sve će ti se poslati, otkuda i ne očekuješ. – To mi Gospod saopšti u noćnom viđenju, i bojim se da se nekad breme tuđih grehova ne svali na mene, koji imam mnoštvo svojih grehova.
Rekavši to učeniku, on ode i pokloni se svima svetim mestima, zatim sa mnogo suza – životvornom drvetu Časnoga Krsta. I pošto ga zaključa u kovčegu, on otide i predade ključeve presvetom patrijarhu. I uzevši blagoslov od njega, on krenu u Kesariju Palestinsku sa svojim učenikom Markom, i sa drugim mladićem Varuhom, koga prepodobni pre kratkog vremena beše pronašao na đubrištu bolesnoga i sveg u ranama, pa ga iscelio, i ovaj mu služaše. A kad prepodobni Porfirije stiže u Kesariju, bi s radošću dočekan. I ubedi ga preosvećeni mitropolit Jovan da primi, iako nije hteo, posvećenje za episkopa gazkog. I plakaše prepodobni dugo i neutešno, govoreći da je nedostojan takvog sana. Zatim se pokori volji Gospodnjoj. I bi poslat u Gazu sa sveštenstvom i građanima gazskim (oko 395 g.).
Nadajući se njegovom dolasku, neznabošci iz sela oko Gaze naročito se sabraše, da put, kojim je imao proći episkop hrišćanski sveti Porfirije, sav posuše trnjem, ispresecaše rovovima, silnim izmetom smrdljivim zališe, neke smrdljive materije zapališe, i tako učiniše da se tim putem nije moglo proći. A to uradiše iz mržnje prema hrišćanima, i iz demonskog neprijateljstva prema svetom Porfiriju. Hrišćani sa svojim episkopom svetim Porfirijem jedva uspeše da prođu tim putem, pretrpevši mnogo muke i truda zbog rovova, trnja i dima. I tako mučeći se ceo dan, oni noću stigoše u grad. U gradu pak beše samo jedna hrišćanska crkva, i to mala, jer ni hrišćana ne beše mnogo. A idolskih hramova beše mnogo. Idoli stajahu i po ulicama. A u sredini grada beše ogroman i divan hram njihovog najglavnijeg boga, poganog Marnasa, podignut u davnini. On je krasio sav grad svojom veličanstvenošću, visinom, i umetničkom i prekrasnom građevinom.
Primivši episkopski presto, prepodobni Porfirije stade pasti tamošnje malo stado Hristovo. Te godine, kada svetitelj Hristov Porfirije dođe u Gazu, beše velika suša i glad. I svi neznabošci žitelji govorahu da su se zbog Porfirijeva dolaska u grad razgnevili bogovi, te zaključali nebo. A žreci pustiše glas u narod, kako ih je tobož bog Marnas izvestio da je Porfirije uzrok svemu zlu. I skupiše se svi idolopoklonici u hram Marnasov, i prinošahu mnoge žrtve, moleći se i vapijući k Marnasu, za koga govorahu da je bog kiše, da im podari kišu. I provedoše sedam dana moleći se, i pesme pevajući, i izvan grada izlazeći, ali kiše ne bi.
Posle toga skupiše se svi hrišćani sa ženama i decom. Bilo ih je svega dvesta osamdeset. Jer se tada u Gazi obrete samo toliko verujućih u Hrista duša. I oni moliše svoga episkopa svetog Porfirija, da satvori sabornu molitvu i izađe sa krstovima izvan grada, i izmoli od Boga kišu. Jer glad već dosađivaše svima. Usto ismevanja i uvrede koje trpljahu od bezbožnika, koji su nepadanje kiše pripisali hrišćanskom episkopu. Sveti Porfirije, naloživši post, naredi da se saberu svi u crkvu te večeri. I pošto otsluži svenoćno bdenije, ujutru satvori litiju, na čelu koje iđaše Časni Krst. I izađoše izvan grada i dođoše do starodrevne crkve, koju nekada podiže preblaženi Asklipije episkop, ispovednik Hristov, koji je mnogo postradao za pravoslavnu veru. Odatle s pesmopjenijem odoše na gubilište svetog Timoteja[6], gde behu položene mošti i drugih svetih mučenika. I tako, trudeći se u molitvi s litijom, vratiše se u grad u tri sata po podne, i nađoše kapiju od grada čvrsto zatvorenu. Jer bezbožni idolopoklonici, videvši da hrišćani sa episkopom svojim izađoše izvan grada, zatvoriše grad, ne želeći da ih puste unutra. I stajahu pred kapijom dva sata, i niko im je ne otvori. A Bog, videći trpljenje slugu svojih i suze, i uslišujući molitve ugodnika svog Porfirija, podiže vetar od podne, kao nekada u vreme proroka Ilije, i pokri nebo kišnim oblacima. I biše sevanja munja i gromovi, i na zalasku sunca pade kiša. A neki od neznabožaca, videvši takvo čudo, otvoriše gradsku kapiju, pridružiše se hrišćanima, i iđahu pojući: Hristos Bog je jedini istiniti Bog. I uđoše u crkvu svi s velikom radošću. I primiše neznabošci od episkopa sveto znamenje i oglašenje za krštenje, jer verovaše u Hrista. I beše ih sto dvadeset sedam, i to: osamdeset osam ljudi, tridest i pet žena i četrnaestoro dece. I zablagodarivši Bogu, raziđoše se svojim domovima. A velika kiša padaše celu tu noć, i drugog i trećeg dana, i napoji zemlju dovoljno. I pridružiše se stadu Hristovom, osim onih prvih, još sto dvadeset i sedam neznabožaca, i posle njih još sto pet iste godine. I pošto svi primiše sveto krštenje, revnovahu u svetoj veri. A ostali idolopoklonici ne prestajahu sa neprijateljstvom prema svetom Porfiriju i vređanjem hrišćana. Jer kada je u grad dolazio namesnik, oni su ga nahuškavali, dajući mu mnogo zlata, da muči hrišćane. I svakoga dana, kao nekada Egipćani Izrailjce, gradskim radovima kinjahu verne. Sveti pak Porfirije, videći nevolju Hristovih ljudi, tugovaše veoma, i neprestano se i danju i noću sa suzama moljaše Bogu, da zabludele obrati na put poznanja istine.
Potom gorespomenuti sluga svetiteljev Varuh bi poslat u obližnje selo radi ovoga: idolopoklonik neki, koji je živeo na crkvenom imanju, dužan je bio da crkvi hrišćanskoj plaća godišnji danak. Ali on, ne želeći da odmah da danak, nego odlažući za kasnije, protivljaše se Varuhu, i izrodi se svađa među njima. Na to naleteše drugi idolopoklonici, motkama na mrtvo istukoše blaženog Varuha i, misleći da je mrtav, izvukoše ga izvan sela i baciše na jedno pusto mesto. Sutradan pak đakon Kornilije, i s njim dva druga hrišćana, prolazeći tuda, nađoše Varuha gde leži kao mrtav. Jer ne mogaše ii govoriti, ni čuti, ni očima gledati, ni rukama ili nogama mrdnuti, samo duša beše u njemu. I oni ga natovariše na leđa, i uneše u grad. A neki idolopoklonici, videći gde nose Varuha, mišljahu da ga mrtvog unose u grad. I nasrnuše na one što su ga nosili, i stadoše ih biti, govoreći: Zašto takvu gadost činite, unoseći mrtvaca u grad? Jer u Gazana beše običaj da mrtvace iznose van grada radi sahrane. I otevši Varuha, vezaše ga za noge, i vucijahu opet izvan grada. A đakon Kornilije otrča te izvesti o tome svetog episkopa Porfirija. I pohita episkop, i druga bratija s njim, i sustiže one što vucijahu Varuha, smireno ih moljaše da prestanu s takvom bezdušnošću. A oni i episkopa zlostavljahu. Na to se sleže mnoštvo ljudi, i videvši episkopovo trpljenje i smirenje, kako se ne protivi onima što ga zlostavljahu, stadoše se prepirati s ovima i s onima što mrtvaca vucijahu. I bi među njima prepirka i svađa, i stadoše se tući među sobom. I nastade lom i gužva. Za to pak vreme sveti episkop i hrišćani uzeše blaženog Varuha i odneše u crkvu, a već je uveliko bila noć. I videvši da je duša još u njemu, svesrdno prionuše da ga iscele. A sveti se celu noć sa suzama moljaše Bogu za njega. Zatim bolesnik otvori oči, i progovori tražeći vode. I kada ga napojiše, on stade razgovarati, i ispriča im šta je sve bilo.
A kad svanu doćoše u crkvu gradonačelnici sa mnoštvom naroda, i stadoše vikati i derati se, govoreći: Zašto, nasuprot starom otačastvenom zakonu, uneste mrtvaca u grad? Tada izađe pred njih sveti episkop Porfirije sa svima prisutnim hrišćanima. A oni, ugledavši episkopa počeše ga gadno grditi i beščestiti, na ostale pak hrišćane navališe i stadoše ih biti. Tada blaženi Varuh, dobivši iznenada silu od Boga, ustade brzo, kao da nikada nije bolovao, dohvati dobru motku, i stade biti i goniti bezbožnike. A oni, kad ga ugledaše živa, prepadoše se strašno, jer mišljahu da je ustao iz mrtvih. I jedno od straha, a drugo od batina, oni nagoše bežati gazeći jedan drutoga. I odjuri ih Varuh, kao nekada Samson Filistimljane, od crkve sve do poganog Marnasovog hrama njihovog. Od toga vremena svi se neznabošci bojahu Varuha, i ne smejahu ni na putu da se sretnu s njim. A sveti Porfirije, zablagodarivši Bogu za iznenadno i neočekivano ozdravljenje Varuhovo, i za tako veliku telesnu snagu i silu koje dobi od Boga, proizvede Varuha za đakona, a i Marka s njim.
Svetitelj Božji Porfirije, videći da nevernici svakodnevno zlostavljaju verne, on posla đakona svog Marka u Carigrad (oko 398 g.) k blagočestivom caru Arkadiju[7], moleći ga za naređenje da se u Gazi poruše idolski hramovi. Isto tako on pisa i presvetom patrijarhu carigradskom Jovanu Zlatoustu[8], moleći ga za pomoć i posredovanje kod cara. I naredi car da se u Gazi zatvore i zaključaju idolski hramovi, da se više u njima ne bi prinosile pogane žrtve. Ali ne naredi da se poruše, da ne bi suviše ožalostio neznabožni narod.
Da ovu carevu naredbu sprovede u delo, dođe u Gazu neki carev čovek, po imenu Ilarije. On dovede sa sobom mnoge pomoćnike i vojnike iz Azota i Askalona. I pošto Gazanima pokaza carevo pismo, on zatvori idolske hramove, i zapečati ih, a tri glavna gradonačelnika baci u tamnicu. Tada neznabošci skupiše mnogo zlata, dadoše ga carevom čoveku Ilariju, moleći ga da im ne zatvori onaj najveći hram usred grada, Marnasov, a sa ostalim hramovima neka radi šta hoće. Ilarije, voleći više zlato nego Hrista Boga, ostavi im Marnasov hram slobodan, a ostale manje hramove zatvori, i idole u njima sakruši. I otputova ovaj zlatoljubac kao da je već izvršio carevo naređenje. Jer on zaista beše samo po spoljašnosti hrišćanin, a iznutra beše pun neznabožačkog neverja, i pomagaše neznabošce. Neznabošci pak, imajući slobodan veliki Marnasov hram, za ostale zatvorene hramove ne marahu, i ne prestajahu činiti pakosti hrišćanima.
U to vreme dogodi se jedna čudesna stvar, koja ne malo ljudi privede k svetoj veri. Naime, jednoj uglednoj ženi, kćeri jednog od prvih građana, i supruzi znamenitog čoveka, kojoj beše ime Elija, dođe vreme da se porodi, pošto beše trudna, ali ne mogaše. Bolovi njeni behu veliki. Drugog dana joj bi gore, trećeg još gore. Dovođahu joj mnoge babice i vračare, ali joj ništa ne mogaše pomoći. I tako se mučaše sedam dana. A njen muž, i otac, i majka, i svi srodnici, tih dana neprestano sa suzama prinošahu za nju žrtve i molitve u Marnasovom hramu, proseći pomoći od poganog boga svog. Ali pomoći ne beše, samo se ljute muke i bolovi umnožavahu sve više i više. I već svi, gledajući na takvo njeno mučenje, izgubiše nadu, paćahu zbog nje, plakahu i ridahu, i posmatrahu njen kraj. Među njima beše jedna starica, hrišćanka po veri. Ona otrča do crkve, i sa mnogo suza moljaše se Hristu Bogu za nesrećnu ženu. Sveti Porfirije, videvši je gde plače i metaniše, upita je zašto plače. A ona pade k nogama svetiteljevim, ispriča mu sve, i moljaše ga da se pomoli čovekoljubivom Bogu za ovu veliku paćenicu. Svetitelj je posla k bolesnici, naučivši je šta da radi i govori. Došavši u onaj dom, starica skupi sve bolesničine srodnike, i roditelje, i muža, pa im reče: Ovde ima jedan dobar i iskusan lekar; on me posla k vama da vas upitam, šta ćete mu dati kada isceli bolesnicu. Čuvši to, roditelji rekoše: Ako želi, neka uzme sva imanja naša, samo da našu milu kćer vidimo živom i zdravom. Tako i muž govoraše da je gotov dati sve za život i zdravlje svoje supruge. Starica im onda reče: Podignite u vis ruke svoje, i zakletvom potvrdite reč svoju, da obećanje vaše bude sigurno, i da ne prevarite tog lekara. – Oni vrlo rado i sa suzama podigoš jruke i rekoše: U sve dane života svog bićemo sluge njegove, samo neka isceli jedinicu kćer našu, bez koje nam ni života nema. Jer kakav će nam biti život i radost bez nje? – Čuvši to, starica gromko uzviknu nad bolesnicom, govoreći: Veliki sveštenik Porfirije kaže ti ovo: Isceljuje te Isus Hristos, Sin Boga života; veruj u Njega, i bićeš živa! – Žena odmah jeknu i – porodi se. I bolovi joj uminuše. Tada svi prisutni, zadivljeni, povikaše: Veliki je Bog hrišćanski! veliki je sveštenik njegov Porfirije!
Sutradan roditelji, i muž porodiljin, i svi srodnici, odoše k svetom Porfiriju i padoše pred noge njegove, moleći ga da ih prevede u Hristovu veru. Svetitelj ih oglasi, i naredi im da poste i posećuju svetu crkvu. I posle kratkog vremena on ih krsti, i porodilju, i novorođenče, kome dade svoje ime: Porfirije. I beše šezdeset i četiri onih što se krstiše.
Sa množenjem stada Hristova, množaše se i neprijateljstvo idolopoklonika, i iz dana u dan sve gore postupahu sa hrišćanima, goneći ih neprestano na gradske kuluke, i batinama ih primoravajući kao robove na raznovrsne teške radove. Još im i štete pravljahu po njivama i baštama, da bi hrišćani bili u oskudici i velikoj bedi, i zbog toga u nemogućnosti da daju propisane narodne dažbine i carske poreze. Gledajući to, i ne mogući da trpi takvu nepravdu činjenu hrišćanima od neznabožaca, svetitelj Božji Porfirije ode u Kesariju k blaženom mitropolitu Jovanu, moleći ga, ili da ga oslobodi episkopstva, ili da zajedno s njim pođe u Carigrad da mole cara za naređenje, da se na svaki način poruše hramovi idolski i zaustavi svirepost neznabožaca. Mitropolit Jovan radije pristade na putne tegobe, jer bi zima, nego da blaženog Porfirija oslobodi episkopstva. I sevši na lađu, oni pođoše (oko 400 god.). Pošto je plovidba bila blagopolučna, oni za deset dana stigoše do ostrva Rodosa. Čuvši da na ostrvu ima neki inok Prokopije, čovek svet i prozorljiv, koji pustinjački živi u pustom mestu, oni odoše da ga posete. A on, providevši dolazak njihov i da su episkopi, srete ih i odade im poštovanje koje dolikuje arhijerejima. I kad saznade razlog njihovog putovanja, on ih uputi šta da rade u Carigradu, da bi dobili šta žele. Idite najpre, reče, k presvetom Jovanu Zlatoustu, i on će vam pomoći svojim dobrim savetom. Mada on sada ne odlazi u carsku palatu, pošto je carica ljuta na njega, ali mu je prijatelj caričin komornik, evnuh Amantije, čovek pobožan i dobrodeteljan. On će vas preporučiti njemu, i vi ćete njegovim posredovanjem dobiti sve. Jer će vas on odvesti carici, i vi ćete joj sami podrobno ispričati svoju muku. A carici prorecite da će roditi sina, koji će i carovati. Kada to bude čula od vas, ona će se obradovati, jer je već deveti mesec otkako je u drugom stanju, i učiniće vam sve što želite.
Smatrajući ovako uputstvo i obaveštenje kao već samu željenu stvar, sveti episkopi Jovan i Porfirije s radošću nastaviše svoju plovidbu, i za drugih deset dana stigoše u Vizantiju. I držeći se uputstva prepodobnog Prokopija, oni najpre odoše k patrijarhu, presvetom Jovanu Zlatoustu. On ih primi česno i ljubazno. A sutradan pozva caričinog komornika Amantija evnuha, upozna ga s episkopima iz Palestine, i poveri mu brigu oko toga da oni dobiju od cara ono što mole. Čuvši od svetih episkopa podrobno sve, i kako hrišćani u Gazi pate od neznabožaca, evnuh se rasplaka i, ispunivši se božanske revnosti, reče: Ne tugujte, oci sveti, jer će Gospod Isus Hristos sam zaštiti verne sluge svoje, i izbaviti ih od tlačitelja. Vi dakle molite Gospoda, a ja ću govoriti carici. I nadam se u Boga, da će skloniti srce njeno k milosrđu. A sutra ću vas odvesti k njoj, i vi ćete joj svojim ustima reći sve što želite. – Pošto to reče episkopima, evnuh ode.
Sutradan caričin komornik Amantije evnuh posla po svetitelje Božje, Jovana i Porfirija, i pozva ih u carsku palatu, i odvede ih kod carice. Ugledavši svetitelje, ona im prva reče: Blagoslovite, oci! A oni joj se pokloniše. Carica pak seđaše na zlatnom odru, i reče im: Oprostite mi, arhijereji Božji, što ne mogu da vam odam dužnu počast, jer sam bremenita, a trebalo je da vašu svetinju sretnem u pretsoblju. Nego molite Gospoda za mene, da po dobroti njegovoj mogu roditi dete što je u utrobi mojoj. – A sveti oci, udivljeni njenom smirenošću, rekoše: Bog koji je blagoslovio utrobu Sarinu i Revekinu i Jelisavetinu, neka blagoslovi i tvoju utrobu, i neka oživi u njoj nošeni plod! – Pošto im predloži da sednu, ona stade govoriti: Znam radi čega ste prevalili tako težak put, jer mi je Amantije sve kazao. No, ako pristajete, kažite i vi šta trebate, da bih bolje razumela. I episkopi podrobno ispričaše carici o svima zlostavljanjima koja neznabošci čine hrišćanima, i moliše je da ukaže pomoć zlostavljanima. A ona, saslušavši sve, reče: Nemojte tugovati, oci sveti! jer se nadam u Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, da ću umoliti cara da ispuni vašu molbu. A sada idite te se odmorite od puta, jer vidim da ste umorni. I molite Boga za mene da mi pomogne u mome zauzimanju za vas pred carem. – Pošto carica reče to svetim episkopima, i pošto im podari dosta zlata za izdržavanje, ona ih otpusti ohrabrene.
A kada car dođe kod carice, ona mu ispriča o dolasku palestinskih episkopa, i o razlogu njihovog dolaska, i o zlostavljanju hrišćana od strane neznabožaca, i moli ga da poruši idolske hramove u Gazi. Čuvši to, car se zamisli, pa reče: Znam taj grad, znam da s velikom revnošću služi idolima, ali nam je od koristi, jer nam otuda dolaze mnogi prihodi. Ako hramove bogova njihovih porušimo odjednom, i ogorčimo ih, oni će se uplašeni razbeći, pa će grad opusteti, i mi ćemo se lišiti tolikih prihoda. Nije li bolje da ih postepeno smiravamo: da im najpre oduzmemo gradsku upravu, pa zatim hramove zatvorimo, i zabranimo im prinošenje idolskih žrtava? A kad vide sebe tako pritešnjene, oni mogu poznati istinu, i prići joj. – Čuvši to od cara, carica se veoma ožalosti, i kroz suze reče: Sam Gospod Hristos pomoći će slugama svojim hrišćanima, ako im mi ne želimo pomoći.
Ovom razgovoru između carice i cara prisustvovao je komornik Amantije, i on to kaza svetim episkopima. Idućeg dana carica pozva svete episkope, i reče im: Govorila sam caru o vama, o celoj vašoj nevolji, i o vašoj molbi, ali on ne pristaje, smatrajući da bi se time nanela teška nepravda idolopoklonicima gazkim. Ali, ne tugujte, jer ako Bog da, ja neću prestati dosađivati caru dok ne ispuni vašu molbu. – Čuvši to, episkopi joj se pokloniše. Tada se sveti Porfirije opomenu proročanskih reči svetog Prokopija o carici, i reče joj: Potrudi se gospodarice, za nas Hrista radi. A on će ti za trud dati sina, koji će se pred tvojim očima zacariti, i mnogo će godina poživeti u svakoj sreći carskoj. – Kada to carica ču, veoma se obradova, lice joj se zasija od radosti, i ona reče: O sveti oci! molite se za mene da, kao što kažete, rodim sina. Ako to bude, evo ja vam obećavam da ću ispuniti sve što želite, ne samo ono što tražite već i ono što ne tražite. Učiniću pomoću Hristovom. Jer ću usred grada Gaze podignuti svetu crkvu. Idite dakle s mirom, i čekajte, moleći se za mene čovekoljubivom Bogu.
Zatim se navršiše dani da carica rodi. I rodi muško dete (401 god.), kao što sveti oci prorekoše. I nadenuše mu dedino ime Teodosije. Jer otac cara Arkadija beše Teodosije[9], koji je carovao s Gracijanom[10]. Rodi se ovaj drugi Teodosije u porfiri, što beše pretskazivanje njegovog carovanja. I bi velika radost caru Arkadiju i celoj prestonici. A carica posla svoga komornika Amantija k svetim ocima, Jovanu i Porfiriju, sa ovakvom porukom: Blagodarim Hristu što mi vašim svetim molitvama darova sina. Oci sveti, izmolite u Gospoda detetu život i mnogoljetije, i meni ništavnoj zdravlje, da ispunim što vam obećah.
Nakon sedam dana carica pozva k sebi svetitelje Božje, Jovana i Porfirija, i srete ih na vratima svoje ložnice noseći novorođenče na rukama, i prekloni pred njima glavu svoju, govoreći: Blagoslovite oci mene i sina mog, koga mi Bog darova vašim svetim molitvama! – I oni blagosloviše krsnim znakom i nju i dete njeno, pa sedoše i razgovaraše o mnogim korisnim stvarima. Zatim ih carica upita: Znate li, oci, šta sam smislila da učinim povodom vaše molbe? A sveti Porfirije odgovori: Sve što si smislila, gospođo, od Boga si smislila. Jer prošle noći to bi otkriveno ništavosti mojoj u viđenju, koje bi na ovaj način: Nalazio sam se u Gazi, u Marnasovom hramu idolskom; tamo se nalazila i tvoja pobožonst. I ti si mi pružila Sveto Evanđelje, govoreći mi: Uzmi i čitaj! Uzevši ga, ja ga otvorih i nađoh mesto gde Gospod kaže Petru: Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati (Mt. 16, 18). A ti, gospođo, odgovarajući reče mi: Mir tebi! Muški se drži i jačaj! – Ja se onda trgoh. I to me uverava da je Sin Božji stavio u srce tvoje dobru nameru o nama. Reci dakle, gospodarice, kakvo si to dobro smislila za nas. A carica odgovori: Ako Hristos hoće, kroz kratko vreme novorođenče će se udostojiti svetog krštenja. A vi do toga vremena spremite molbu, i u njoj izložite sve što želite. I kada dete bude iznošeno od svetog krštenja, vi podajte molbu onome koji bude kršteno dete nosio na rukama, a ja ću ga naučiti šta ima da radi. I nadam se u Sina Božjeg, da će po svome blagovolenju sve dobro udesiti.
Oni otidoše i spremiše molbu. Napisaše u njoj mnogo šta, ne samo o uništenju idola i rušenju njehovih poganih hramova, nego i o oslobođenju hrišćana od kuluka i dažbina, i o tome da se imanja carska dadu svetoj crkvi hrišćanskoj, koja je veoma siromašna i uboga, da bi se služiteljima njenim dalo za izdržavanje, i o drugim stvarima korisnim i radosnim po ugnjetene i osirotele hrišćane. I čekahu dan kada se carev sin imao krstiti. I kad taj dan dođe, sav grad beše divno okićen, po zidovima su blistali zlatni i srebrni ukrasi, i sav narod je bio obučen u svečane haljine. Novi car je bio nošen na krštenje veoma svečano. Nosio ga je, pokrivena carskom porfirom, neki znamenit čovek, čije su skupocene haljine blistale, a ispred njega i iza njega išlo je mnoštvo knezova i vlastele; a ca strane je išla vojska sa zlatnim oklopima, noseći zlatasto oružje. I beše divno videti svu tu slavu carsku, i lepotu, i veličanstvo. Sveti Porfirije reče: Kad je tolika slava cara zemaljskog, prolaznog, kolika li je slava Cara nebeskog, večnog? – Pošto novi car bi unesen u crkvu, oba sveta episkopa stadoše kraj dveri crkvenih, držeći pripremljenu molbu. I kada po svršenom svetom krštenju izlažahu svi iz crkvs sa novokrštenim carem, sveti episkopi uzvikoše govoreći: Molimo tvoju pobožnost, novi care, primi molbu našu, i pokaži u početku svoga carovanja da si milostiv! Govoreći to, sveti oci metnuše molbu na novorođenče. A čovek koji ga je nosio stade, uze onu molbu, naredi da bude tišina, otvori molbu, i čitaše glasno da svi čuju, jer ga je tako carica bila naučila. I pročitavši jedan deo molbe, on je savi, i desnom rukom stavi pod glavu novog cara, poćuta malo kao da očekuje pristanak, pa onda uzviknu govoreći: Njegovo carsko veličanstvo naređuje, da se neizostavno ispuni sve što se u ovoj molbi traži, pošto je ovo prvo njegovo carsko naređenje, i ni na koji se način ne sme menjati.
Svi koji to videše i čuše, udiviše se i pokloniše se, blagosiljajući novoga cara koji sa milosrđem počinje svoje carovanje. A veličahu cara Arkadija, i govorahu da je Bogom blagosloven što se udostoji da ima sina cara, koji mu sacaruje, i već izdaje svoja naređenja za dobra dela. I odmah bi izveštena carica o tome. A ona, prepuna radosti, pokloni se Bogu uznoseći Mu blagodarnost.
A kada novokršteno dete cara unošahu u carsku palatu, iziđe mu majka u susret, uze ga u ruke i materinski ga poljubi. Zatim ga odnese svome mužu, caru Arkadiju, i čestita mu, govoreći: Blago tebi, gospodine moj, što oči tvoje vide u životu tvome cara – izdanak srca tvog! A car Arkadije, čuvši to, veoma se radovaše. Carica pak, videći ga svetla i vesela, reče: Ako je po volji, gospodine, da vidimo šta piše u ovoj molbi novome caru – sinu našem. Svakako se njegovo prvo naređenje, izdato povodom ovde napisanog, ima izvršiti. I naredi car da se molba pročita. A kad bi pročitana, car reče: Teška je zaista ova molba, ali je teže odbaciti je, pošto je ovo prva naredba sina našeg, i nije lepo menjati je. Carica na to reče: Ne samo nije lepo menjati prvo naređenje sina našeg, nego nije dobro prenebregnuti molbu svetih ljudi, koji su mi pretskazali da ću roditi sina.
Car Arkadije odmah naredi da se carskim gramatama potvrdi sve što je napisano u molbi palestinskih episkopa. A kada biše gotove gramate, napisane od lica obadva cara, Arkadija i Teodosija, carica pozva arhijereje Božje, Jovana i Porfirija, i pokaza im te gramate, pitajući ih da li im se sviđaju. Oni izjaviše da im se sviđaju. I poklonivši joj se, oni joj zablagodariše za takvo milostivo i blagorazumno staranje njeno. A moliše je da se od careva pošalje u Gazu neki čovek, verniji od onog prvog, koji bi sproveo u delo carska naređenja. I bi određen za to čovek blagoveran i bogobojažljiv, po imenu Kinegije. Njemu carevi poveriše da otputuje u Gazu, i postupi tačno i pravilno po naređenju. Carica pak dade svetom Porfiriju dosta zlata, da u sredini grala Gaze podigne crkvu od kamena, isto tako i gostoprimnicu. I još mu obeća da će dati koliko god bude potrebno za dovršavanje crkve. A odvojeno dade obojici poklone, i zlatne i srebrne sasude crkvene za kesarijske i gazke crkve, i zlato za put. Tako isto car darovima obdari svete episkope, i snabde ih potrebnim za put zlatom, i otpusti s mirom. Oni se onda pozdraviše sa presvetim patrijarhom Jovanom Zlatoustom, i otploviše u svoju postojbinu (402 g.). A za njima krenu na put carev izaslanik Kinegije, kome carske naredbe behu uručene.
Kada se približiše ostrvu Rodosu, sveti oci Jovan i Porfirije moliše gospodara od lađe da pristane uz obalu, da bi oni mogli otići i pozdraviti se sa prepodobnim Prokopijem pustinjakom. Ali gospodar od lađe ne hte, govoreći da je vetar nepodesan. Ustvari, on nije hteo da posluša svetitelje Hristove, jer beše potajni arijanac, i mrzaše ove pravoverne episkope. I kada prođoše ostrvo Rodos, odmah nastade bura i talasanje, i svi behu u velikom strahu bojeći se potopljenja. I to je tako trajalo ceo dan i svu noć. A u svitanje sveti Porfirije zadrema malo, i vide prepodobnog Prokopija koji mu govoraše: Gospodara od lađe usavetujte da se odrekne arijanske jeresi i da je prokune, pa ga oglasite za krštenje, i odmah će strašna bura prestati. Probudivši se, sveti Porfirije ispriča svoje viđenje blaženom mitropolitu Jovanu i drugima što behu s njim, pa dozvaše gospodara od lađe i rekoše mu: Ako želiš da se tvoja lađa spase potopljenja, i mi svi, a naročito da se tvoja duša izbavi večne pogibli, onda se odreci zloverja svog, jeresi arijanske, i prisajedini se vaseljenskoj veri. – Gospodar od lađe se udivi kako sveti episkopi doznaše tajnu koju niko nije znao, i reče im: Pošto vam Bog otkri tajnu srca mog, ja se odričem Arijevog umovanja, i verujem kao što verujete vi. No utvrdite me vi bolje u svetoj veri.
Čim to gospodar lađe reče, odmah prestade bura i nastade tišina na moru. A svetitelji ga poučiše iz Svetoga Pisma, utvrdiše ga u pravoverju, oglasiše ga i krstiše. Pošto ostali deo puta preploviše blagopolučno, pristadoše u Majumu, koji je dvadeset stadija udaljen od grada Gaze. I pođoše u Gazu suvim. A kad verni saznadoše za njihov dolazak, iziđoše im u susret sa psalmima i pojanjem, noseći sveti Krst na čelu povorke, i s velikim veseljem i slavljem uvedoše u grad arhijereje Božje. Gledajući to, idolopoklonici škrgutahu zubima od besa, ali se ne usuđivahu da im učine kakvo zlo, jer već behu čuli da su hrišćanski episkopi česno primljeni od cara, i da dolazi carsko naređenje da se svim silama onemogući nasilje neznabožaca i poruše idolišta njihovih bogova. A hrišćani, idući s česnim Krstom i svojim arhijerejima, približiše se idolu Venere. To beše kip žene obnažene sasvim bestidno. Tome idolu veliko poštovanje ukazivahu Gazani, naročito ženski pol, paleći sveće pred njim i kadeći ga mirisima. Jer demon koji u tom idolu življaše, mnoge u snu priviđenjima prelašćavaše, nagovarajući devojke ili žene na telesne grehe. Kada se hrišćani približiše tom idolu, koji je na raskrsnici stajao visoko, demon odmah pobeže, bacivši idola na zemlju. Pavši pak na zemlju, idol se razbi u paramparče, jer beše od mermera, i ubi dva neznabošca, koji su tamo stajali, i ismevali hrišćansko pojanje. Videvši to čudo, mnogi od neznabožaca verovaše u Hrista, i pridruživši se hrišćanima otidoše k svetoj crkvi i tražahu sveto krštenje. Beše ih trideset i dva čoveka i sedam žena. I bi dvostruka radost vernima: prva, zbog srećnog povratka njihovih pastira; i druga, zbog spasenja duša ljudskih. A blaženi mitropolit Jovan ostade u Gazi dva dana, pa ode u Kesariju, ispraćen daleko od hrišćana.
Posle nekoliko dana stiže u Gazu carev izaslanik, gorespomenuti Kinegije. On dovede sa sobom mnoge činovnike i vojvodu sa vojskom. I neznabošci se veoma uplašiše, a neki i iz grada pobegoše. I sutradan on sazva sve gradonačelnike i sav narod, i objavi im carsku naredbu o rušenju idolskih hramova i o uništenju idola. I kada se naredba gromko čitaše, neznabošci podigoše glas svoj, i stadoše plakati i kukati. Ne mogući da to podnosi, Kinegije dade znak vojnicima, i oni navališe na njih, stadoše ih biti, i razjuriše ih. A hrišćani, veoma obradovani, blagodariše carevima slaveći ih i veličajući ih. Onda s vojskom krenuše na idolopokloničke hramove, i stadoše ih rušiti. U gradu pak beše osam velikih idolskih hramova: hram Sunca[11], Venere, Apolona, Proserpine[12], Hekate[13], Jerona, Fortune[14] i Marnasa. Marnasov beše najveći, i najviše poštovan među neznabošcima. A beše još bezbroj drugih idola, po Trgovima i ulicama, po kućama i na zidinama gradskim, i u okolini grada po putevima i baštama i njivama. I toku deset dana hrišćani sve te idole polupaše, i pogane hramove idolske porušiše, osim Marnasovog, najvećeg i najlepšeg hrama. Mnogi govorahu da taj hram ne treba rušiti, već očistiti od idolskih poganština, i osvetiti za crkvu Božju. Pošto je to većina htela i rešila, sveti Porfirije se moljaše Bogu, moleći Ga da mu otkrije volju Svoju povodom toga. I kada u svetoj crkvi služaše božanstvenu službu, jedno malo dete iz naroda povika: Da se spali i sruši Marnasov hram, jer je oskvrnjen silnom krvlju ljudi prinesenih na žrtvu demonima! I temelj njegov da se raskopa i razbaca, a na tom mestu da se podigne novi božanstveni hram!
Tom detetu beše sedam godina. Klirici mišljahu da ga je majka naučila da tako govori, pa ga stadoše plašiti preteći mu batinama, ako im ne kaže ko ga je tome naučio. A dete stade grčki govoriti to isto, da hram Marnasov treba spaliti i srušiti. Tada uvideše da govori od Duha Svetog, jer odlično govoraše grčki, iako mu je bilo sedam godina i grčki uopšte nije učio, nego sirskim jezikom govoraše od rođenja.
Pošto poverovaše detetovim rečima, spališe i do temelja srušiše divno Marnasovo idolište. A temelj raskopaše i razbacaše po ulicama i putevima, da bi ga svi gazili. I neznabošci plakahu mnogo zbog toga. Zatim vojnici, idući po neznabožačkim kućama, skupljahu sakrivene idole. I kada pokupiše velike količine, složiše ih na gomile, pa zapališe. Tako u neznabožačkom gradu Gazi idolopoklonstvo bi iskorenjeno. A Kinegije, pošto neznabožne gradonačelnike umiri i za zlostavljanje hrišćana odmazdi, vrati se k carevima. Jedan pak deo vojske ostavi u gradu, na molbu svetiteljevu, da ne bi idolopoklonici opet nekako ustali na hrišćane.
Zatim svetitelj Hristov pristupi građenju crkve u obliku krsta na mestu gde se nalazilo Marnasovo idolište. Plan za crkvu beše poslala carica Evdoksija, i uz plan trideset mermernih stubova, od kojih su dva blistali kao smaragdi. I za pet godina bi podignuta crkva, nesravnjeno lepša od pređašnjeg Marnasovog hrama. Pošto je arhijerej Božji osveti, on otsluži božanstvenu službu, uznoseći veliku blagodarnost Bogu što se na tom mestu, na kom su ranije prinošene pogane krvave žrtve lažnim bogovima, poče prinositi Beskrvna Prečista Žrtva istinitom Bogu.
Svetitelj Božji podiže i gostoprimnicu onim zlatom što mu blagočestiva carica beše dala. I zbrinjavaše putnike, i hranjaše siromahe. I stado Hristovo pasaše rečju Božjom, i uvećavaše se broj vernih s dana na dan, jer se mnogi neznabošci, napuštajući idolsko bezbožje, obraćahu Hristu Bogu. Ostali pak neznabošci jeđahu sebe od gneva i zavisti, gledajući kako hrišćanstvo divno cveta i raste a neznaboštvo vene i smanjuje se. I još jedanput pokušaše da napakoste svetom pastiru i njegovom stadu, i to zbog ovoga: jednom nastade raspra između crkvenog ekonoma i idolopoklonika Sampsihija, uglednog građanina, povodom neke stvari koja se ticala crkvene imovine. I stvori se uzbuna i metež na obe strane, jer se slegoše i hrišćani i neznabošci, svaki pomažući svome, hrišćani – ekonomu, neznabošci – Sampsihiju. Ali pošto beše više neznabožaca oni nadvlađivahu hrišćane, pa dohvatiše kolje i oružje, i ubiše sedmoricu hrišćana, a mnoge teško raniše. Zatim alačući i grajeći poleteše na episkopov dvor, sa namerom da ubiju svetog Porfirija. A on saznavši za to, reče đakonu Marku: Bežimo, brate, i sakrijmo se malo, dok ne prođe gnev Gospodnji. – I preko zida pređoše i pobegoše na drugu stranu, i sakriše se kod jedne siromašne devojke Salafte, koja beše neznaboškinja, i siroče bez roditelja. Ona je imala babu, koja bolesna ležaše na odru, i gledaše je, izdržavajućn je trudom ruku svojih. Ova devojka sakri u svojoj kući svetog episkopa i njegovog ćakona, dade im jelo i piće. I sveti Porfirije ostade kod nje taj dan i noć, i ceo idući dan. A druge noći, pošto se već beše smirila uzbuna i graja, svetitelj sa Markom ode svome domu, i nađe da mu je sve opljačkano i odneseno, a blaženog Varuha zateče sveg izranavljenog i jedva živog.
O svemu tome hrišćani ubrzo izvestiše carskog namesnika u Kesariji. On posla vojsku, koja pohvata vinovnike pobune i ubistava. I ove kazni smrću. A druge pošto žestoko izbi, otpusti žive. I od tog vremena neznabošci potpuno umukoše. Ovo bi godine 407.
I ostalo vreme života svog svetitelj Hristov Porfirije požive u miru i prijatnoj tišini. A gorespomenutoj devojci Salafti, kod koje se sakri od ubilačkih ruku, zablagodari prosvetivši je svetim krštenjem. I bolesnu staricu, njenu babu, isceli i krsti, i dade im izdržavanje od crkvene imovine. Htede i da uda Salaftu, ali ona volije da se obruči Hristu. Tome se svetitelj veoma obradova, posveti je na službu Hristu, i uvrsti u lik svetih devojaka. I ona ugodi Bogu sve do kraja svoga života, očuvavši besprekorno devstvenost svoju u postu i molitvi, uz pomoć bogoprijatnih molitava ugodnika Božjeg Porfirija, koji dan i noć uznošaše Bogu neprestane molitve za svoje stado.
Svetitelj Hristov činjaše i čudesa. Molitvom svojom on sačuva žive i čitave tri deteta koja behu pala u dubok bunar. A ženu jednu, jeretikinju manihejku, ispunjenu demonskog lukavstva i jeretičkih izmišljotina, koja je pravoverje hulila i mnoge na svoje zloverje prelašćavala, on umrtvi molitvom, jer ova iznenada pade i izdahnu. I mnoga druga čudesa u slavu Božju učini sveti Porfirije. I pošto je crkvu Hristovu pasao dvadeset i četiri godine, jedanaest meseci i osam dana on, 420 god., ode k pastirenačalniku Isusu Hristu Sinu Božjem, Velikome Arhijereju, kome s Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
HRISTODULA
 
Postrada za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
NIKOLAJA KATOPINA[15]
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
JOVANA KALFE
 
Novomučenik Hristov Jovan rodio se u Galati u Carigradu. Po zanimanju – stolar kalfa, izvrstan majstor, radio je u carevom dvoru, i među velikodostojnicima sultanovim imao mnogo prijatelja. Beše to čovek smiren i vrlo milostiv; hranio je siročad, otkupljivao sužnje, i činio druga razna dobra dela.
Jednom ga jedan carski velikaš, prijatelj njegov, upita šta on misli o njihovom proroku Muhamedu, i šta o tome govore hrišćanske knjige. Jovanu beše nelagodno da govori o tome, zato odbi. No velikaš mu se zakle ovako: Tako mi hleba koji jedem na carskom dvoru, i tako mi naše prijateljske ljubavi, nikakvo ti se zlo neće desiti zbog odgovora ma kakav bio. Slobodno mi reci šta misliš.
Verujući zakletvi i prijateljskoj ljubavi, Jovan mu reče ovo: Pošto me pitaš, istinu ću ti reći: Postoji jedan istiniti Bog – Gospod naš Isus Hristos. A Muhamed u koga vi verujete, beše smrtan čovek, čovek neuk, koji za života svog ne učini nikakvo naročito dobro delo niti čudo, kao što su to činili drugi proroci Božji, koje mi hrišćani imamo. Jedino ste vi proglasili Muhameda za velikog i smatrate ga prorokom. Ustvari Muhamed i nije prorok već neprijatelj Božji. Svojim basnama i izmišljotinama on se dopao prostim i neprosvećenim ljudima, te su oni pošli za njim.
Čuvši to, ovaj velikaš promenu ljubav u mržnju, i odmah dozva druge Agarjane, te nemilosrdno tukoše Jovana i odvedoše pred sudiju. I optužiše ga i svedočiše protiv njega da je hulio na veru njihovu. Sudija naredi te Jovana žestoko izbiše, pa ga zatim u tamnicu vrgoše. U tamnici ga stavljahu na mnoge muke, eda bi se Hrista odrekao i veru njihovu primio. No hrabri vojnik Hristov ostade čvrst, i govopaše mučiteljima: Neću se ja odreći mog preslatkog Gospoda Isusa Hrista. Naprotiv: Njega verujem, Njega obožavam, i ispovedam da je On savršeni Bog i savršeni čovek.
Kada se Agarjani uveriše da je Jovan nepokolebljiv u svojoj veri, oni ga poslaše na crnomorske galije, i on tamo provede šest meseci na najtežim poslovima. Zatim ga opet vratiše u tamnicu. I u tamnici ga tri meseca mučiše raznovrsnim mučenjima. I pošto najzad uvideše da ga ni milom ni silom ne mogu pridobiti da se odrekne vere u Hrista, oni ga tužiše samom veziru. Vezir ga najpre izruži, pa onda osudi na smrt. I svetog mučenika odvedoše na gubilište i posekoše 26 februara 1575. godine u Carigradu. Tako blaženi Jovan primi venac mučeništva, i sada se u Carstvu nebeskom raduje sa svetim Mučenicima radošću neiskazanom. Molitvama njegovim neka se i mi udostojimo Carstva nebeskog. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOKLITA
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FOTINA, SEVASTIJANA I OSTALIH iz družine sv. velikomučenice Fotine
 
Ovi sveti mučenici postradaše za Gospoda mačem posečeni[16].
 


 
NAPOMENE:

  1. Original ovog žitija doživeo je više izdanja i više prevoda. Za ovaj, nešto skraćen, prevod imali smo pri ruci i poslednje izdanje originalnog teksta: N. Grigoire – M. A. Kugener, Marc le Diacre: Vie de Porphyre, Paris 1930.
  2. Idol Marnas pripadao je isključivo Gazi. Žitelji ovoga grada smatrali su ga velikim isceliteljem svih mogućih bolesti i bogom kiša; oni su, za vreme suše, da bi ga umilostivili, priređivali svečane verske procesije.
  3. Venera – grčkorimska boginja ljubavi, lepote, sladostrašća i nečistih požuda.
  4. Carovao od 361-363 godine.
  5. Episkop Jerusalimski Prailije upravljao je Crkvom u Jerusalimu od 417 do 422 g., a njegov prethodnik bio je Jovan II (od 386-417). Izgleda da je pisac žitija izbegao da pomene ovog Jovana zbog njegove umešanosti u jeres origenizma i pelagijanizma.
  6. Sveti mučenik Timotej postradao u Gazi za carovanja Dioklecijana (284-305); spomen njegov praznuje se 19 avgusta i 19 septembra.
  7. Vizantijski car Arkadije carovao od 395 do 408 god.
  8. Sv. Jovan Zlatoust upravljao carigradskom Crkvom od 398 do 404 god. Slavi se 13. novembra.
  9. Podrazumeva se Teodosije Veliki, koji je carovao od 379 do 395 g.
  10. Gracijan carovao zapadnom polovinom carstva od 375 do 383 god.
  11. Bog sunca – Helios, obožavan u mnogim mestima.
  12. Proserpina – boginja podzemnog sveta, a isto tako i bilja.
  13. Hekata – grozno podzemno božanstvo, koje vlada nad zlim demonima.
  14. Fortuna – boginja sudbine, naročito sreće i napretka.
  15. Spominje se pod današnjim danom u Carigradskom Sinaksaru.
  16. O njima videti opširnije u žitiju i stradanju sv. Fotine (Samarjanke), pod 20. martom.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *