NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
25. FEBRUAR
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
TARASIJA
patrijarha Carigradskog
 
Sveti Tarasije rodio se u Carigradu (oko 730 g.), od oca Georgija i majke Enkratije, koji behu visokog roda i zvanja. Pošto odraste i izuči svu književnost i svetovnu filosofiju, on beše na carskom dvoru, zauzimajući razne visoke položaje. Zbog svoje blagorazumnosti i dobrote bio je voljen i poštovan od sviju.
I postade senator i savetnik carski. A tada carovaše sin Lava, unuk Kopronima, Konstantin[1] sa svojom majkom Irinom[2]. Konstantinu beše deset godina kad se zacari. A u to vreme plamtijaše ikonoboračka jeres, koja beše počela od Lava Isavrijanca[3]. Patrijarh beše Pavle Kiparac[4], muž dobrodeteljan i pobožan, ali plašljiv. Jer, doveden na presto za carovanja spomenutog Lava, sina Kopronimova, on je posmatrao velika stradanja mnogih za svete ikone od zločestivog cara, i skrivao svoju pobožnost, i mešao se s jereticima. A posle careve smrti, iako je želeo da proslavi pobožno poštovanje svetih ikona, nije mogao, jer nije imao nijednog pomoćnika, a ikonoborstvo se beše veoma učvrstilo u celom gradu i u okolnim pokrajinama. Zbog toga beše silno utučen. I videći da ne može ništa da učini, on namisli da ostavi patrijaršijski presto, na kome nije bio više od četiri godine. U tom se razbole, i tajno ode iz patrijaršije u manastir svetog Flora, i uze na sebe svetu shimu. Ubrzo se to rašču i svi se veoma čuđahu. A carica Irina se rastuži što patrijarh to učini, ne obavestivši nikoga. I ode k njemu sa sinom carem Konstantinom, i pitaše ga: Zašto učini to oče, i zbog čega? A on odgovori: Moja bolest i očekivanje bliske smrti privede me u ovaj sveti shimnički obraz. A naročito me crkvena smutnja i nered primora da napustim patrijaršijski presto, jer boluje Crkva od jeresi ikonoboračke, i od dugotrajnog umovanja zlog zadobi neizlečivu ranu. I ja nesrećni već sam tri puta dao svojeručni potpis i pristanak na tu jeres, jer nisam mogao da izbegnem zamke zloverja, zbog čega se sada silno kajem. Ono pak što najviše i neizmerno žalosti moju dušu, to je ovo: vidim kako se sve pokrajine vaše carevine, koje drže nepokolebljivo pravilo vere u pravoslavnom učenju stoje i vesele se, tuđe naše crkve, i od sebe kao od Hristova stada odgone nas kao tuđinske ovce; i zbog toga se odričem da budem pastir jeretičkom skupu, i volijem obitavati u grobu nego biti pod anatemom svetih četiri prestola apostolskih. No pošto Bog dade vama u ruke skiptar, da carsku brigu brinete o hrišćanskom stadu u podnebesju, nemojte se oglušiti o tugu majke vaše, Crkve, niti je ostaviti da i dalje ostane u neutešnoj tuzi, nego se postarajte da ona opet zablista svojom drevnom krasotom. Nemojte dopustiti da odvratna jeres i dalje, kao neka svinja koja je izašla iz kaljuge, pustoši i upropašćuje vinograd Hristov u vreme vašeg blagovernog carovanja, i da skvrnavi zločestivim umovanjem. Imate vičnog delatelja, koji može proizvesti grožđe istinskog veroispovedanja, koje će, izmuljano u božanskoj kaci jedne Crkve, napuniti čašu mudrosti, i spremiti verujućem narodu piće pravoslavnog shvatanja.
Oni ga upitaše: O kome to govoriš, oče? On odgovori: Govorim o Tarasiju, vašem prvom savetniku carskom. Znam da je on sposoban da upravlja Crkvom. Moćan je da žezlom razuma najuri jeretičke laži, a da dobro pase slovesno Hristovo stado, i da ga sabere u jedan tor pravoverja.
Čuvši takve reči od patrijarha Pavla, blagočestiva carica Irina i njen sin car Konstantin odoše tužni. A Pavle reče senatorima koji behu ostali kod njega: Bolje da nikada nisam seo na taj presto, kada Crkva bi gonjenjem poremećena i od vaseljenskih prestola prokleta. Ako se sedmi Vaseljenski Sabor ne sastane, i ikonoboračka jeres ne uništi, vi se ne možete spasti.
Senatori ga upitaše: Zašto si onda ti, pri posvećenju svom za patrijarha, dao pismeni pristanak na ikonoborstvo? Pavle odgovori: Zato sada i uzeh na sebe pokajanje što se tada potpisah. I bojim se da me Bog ne kazni što iz straha ćutah i ne govorih vam istinu. A sada se kajem, i kažem vam da vam nema spasenja, ako ostanete u toj jeresi.
Nekoliko dana zatim patrijarh Pavle se upokoji u miru. Otada počeše ljudi u Carigradu slobodno i bez straha razgovarati i prepirati se s jereticima o svetim ikonama. A od doba Lava Isavrijanca pa sve do tada, niko nije smeo usta otvoriti u zaštitu poštovanja svetih ikona.
Carica Irina sa celim svojim carskim savetom tražaše na Pavlovo mesto čoveka dostojna i mudra, koji bi bio u stanju ukloniti crkvenu pometnju. I ne nađe drugog osim Tarasija, mirjanina, koga i Pavle predloži za patrijarha. Ali Tarasije silno odbijaše. Tada carica Irina sazva sve dostojanstvenike, duhovne i svetovne, i narod u palatu, zvanu Magnavra, koja se nalazila u predgrađu Edom, i reče im: Poznato vam je da nas patrijarh Pavle ostavi. Potrebno je stoga da izaberemo Crkvi dobrog pastira i učitelja. I svi povikaše, govoreći: Niko drugi ne može biti, samo Tarasije! Tada Tarasije iziđe na sredinu i reče: Vidim rastrganu i razdeljenu Božju Crkvu. I istočnjaci i zapadnjaci svaki dan nas proklinju. Teška je kletva i otsečenje od Carstva Božjeg. Ako se sazove Vaseljenski Sabor, i svi se u veri složno ujedinimo da, kao što je krštenje jedno, tako i vera bude jedna, jer ništa nije tako ugodno Bogu, nego da svi borave u jedinstvu vere i ljubavi, – onda pristajem, iako sam nedostojan i neiskusan, da primim upravu Crkve. Ako pak Vaseljenskog Sabora ne bude, i jeres se ne istrebi, i vera se ne ujedini sa svim istočnim i zapadnim crkvama, onda ja ne želim da budem proklet i osuđen, i ne pristajem da budem patrijarh, jer me nikakav car neće moći izbaviti od suda Božjeg i večne kazne.
Kada to čuše, svi se složiše da treba sazvati Sedmi Vaseljenski Sabor, i moliše blaženoga, da ne odbija da im bude pastir. A obećavahu mu da će mu u svemu biti poslušni kao ovce pastiru, jer znađahu nasigurno da će on putem istine voditi slovesno stado.
I tako umoljen, svetitelj pristade na njihovu želju i sabornu molbu. I primi po zakonu posvećenje u činove, i zauze patrijaršijski presto[5], imajući čvrsto pouzdanje i nadu u pomoć Božju, da će moći istrebiti iz Crkve ikonoboračku jeres. Promenivši svoje zvanje od svetovnog u duhovno, sveti Tarasije odmah uze na sebe i duhovni život, mada je i u svetovnom zvanju živovao ne po telu nego po duhu. Kao patrijarh, on se mnogo jače odade bogougodnom duhovnom živovanju. I postade anđeo u telu, duhom goreći, Gospodu radeći, a potčinjavajući telo duhu, i umrtvljivanjem tela održavajući besprekornu čistotu, drugaricu Anđela. Uzdržanje i pošćenje njegovo beše veliko, i budnoća neprekidna. Malo je spavao, vreme je u bogorazmišljanjima i posvunoćnim molitvama provodio. Na meku postelju ne leže, niti se u meke haljine obuče, niti ga ko od njegovih slugu ikada vide da je sa sebe skinuo pojas i odeću kad je morao da otpočine. On ne dopusti da mu iko izuje obuću s nogu, imajući na umu reči Hristove: Nisam došao da mi služe (Mt. 20, 28), nego sam sebi beše sluga, dajući drugima primer smirenja. Prema ništima i ubogima bio je neizmerno milostiv: gladne je hranio, nage odevao, bolnice im strojio, svakodnevno im hranu iz patrijaršijskog dvora slao, i sam im služio, naročito na dan Hristova vaskrsenja. Tada im je trpezu svojim rukama postavljao. To je činio i u druge veće praznike. Imao je i imena njihova zapisana kod sebe. A ustroji i gostoprimnice. Podiže od roditeljskog imanja i manastir na Bosforu Trakijskom. I u njemu sabra lik vrlinskih inoka, od kojih mnogi do takvog svetaštva i savršenstva dospeše, da i za arhijereje bivahu birani, i biše nepokolebljivi stubovi vaseljenske vere.
Sveti Tarasije veoma revnovaše i neprestano se truđaše oko svetih ikona, kako bi im povratio ranije dostojanstvo i poštovanje i uništio bogohulnu jeres. Zbog toga neprestano navaljivaše na careve da se sazove Vaseljenski Sabor. Tada car Konstantin i carica Irina, koja je upravljala carstvom zbog maloletstva svoga sina, pisaše, a c njima pisa i presveti Tarasije svima patrijarsima i episkopima, pozivajući ih na sabor. I sabraše ce sa svih strana episkopi u Carigrad. A patrijarsi poslaše svoje zamenike, jer Adrijan rimski[6] ne mogaše doći zbog daljine i teškoće putovanja, a patrijarsi: aleksandrijski, antiohijski i jerusalimski već behu pod ropstvom agarjanskim, te im beše nemoguće da sami dođu na sabor. Stoga oni poslaše kao svoje zamenike ljude izvrsne u pobožnosti i duhovnoj mudrosti.
Za držanje sabora bi određena velika crkva svetih Apostola, koju podiže prvi hrišćanski car, Konstantin Veliki. Kada se u njoj skupiše za prvo zasedanje episkopi, na čelu sa presvetim Tarasijem i zamenicima ostalih patrijaraha, – a beše prisutan i sam mladi car Konstantin i majka mu carica Irina, – iznenada dođe veliki puk naoružane vojske. U njihovim srcima beše utvrđena ikonoborska jeres, kojoj se oni naučiše od carevog dede, ranijeg cara Konstantina Kopronima, i u njoj ostareše. Podgovoreni tajno od nekih episkopa i velmoža, koji su bolovali od te jeresi, naoružani vojnici rupiše u crkvu derući se i vičući: Nećemo dopustiti da se odbace dogmati cara Konstantina[7], nego ono što je on sa svojim saborom utvrdio i ozakonio, ima da ostane čvrsto i nepromenljivo! Nećemo dopustiti da se idoli (tako oni nazivahu svete ikone) unose u hramove Božje! Ako se pak ko drzne da odbaci Konstantinov sabor i njegove dogmate, i unese idole, odmah će krvlju episkopa biti obagrena ova zemlja.
Videći takvu graju i metež, carevi dadoše znak episkopima da ustanu sa svojih mesta. I oni se odmah svi raziđoše. A ti vojnici i njihove starešine u toku nekoliko dana biše blagočestivom caricom Irinom dobro kažnjeni, lišeni vojničkih činova i razaslati po selima da obrađuju zemlju.
Potom bi pripremljeno da se sabor održi u vitinijskom gradu Nikeji[8], u kome beše nekada i Prvi Vaseljenski Sabor trista osamnaest svetih Otaca, održan protiv zločestivog Arija. Tamo se sada po drugi put sabraše sveti Oci. Sveti Tarasije dođe, vodeći sa sobom patrijaraške zamenike: od Adrijana rimskog – arhiprezvitera Petra, i drugog avu Petra; od Politijana aleksandrijskog[9] – Tomu monaha i prezvitera; od Teodora antiohijskog[10] i Ilije jerusalimskog[11] – Jovana monaha i prezvitera. Dovede još sveti Tarasije sa sobom i od carskog saveta muža izvrsnog, Nikifora, koji posle bi naslednik svetog Tarasija na patrijaršijskom prestolu, zbog vrlinskog života svog. Sa ovim, i ostalim svetim Ocima, kojih beše trista šezdeset i sedam, presveti Tarasije ustroji Sedmi Vaseljenski Sabor u vrlo prostranoj sabornoj crkvi grada Nikeje. Prvo zasedanje svetih Otaca bi održano 24. septembra 787 godine na dan svete prvomučenice Tekle. Presveti Tarasije u uvodnoj reči iznese razloge zbog kojih je Sabor sazvan, i moljaše episkope da pravedno sude, iskorenjujući nova nepravoslavna učenja, u Crkvu unesena. Zatim bi pročitana carska poslanica Saboru, u kojoj se spominjaše kako patrijarh Pavle pred svoju smrt savetova da se saborskom odlukom osudi ikonoborska jeres. Sveti Oci blagosloviše cara i njegovu majku što se tako staraju o Pravoslavlju. Potom bi salušano pokajničko obraćanje i pravoslavno veroispovedanje onih episkopa koji behu pali u jeres. Držeći u rukama svitak, Vasilije ankirski[12] čitaše iz njega ovako:
Onima koji ne poštuju svete ikone – anatema! onima koji svete ikone nazivaju idolima – anatema! onima koji odbacuju predanja svetih Otaca, kao što ih odbaciše Arije, Nestorije, Evtihije, Dioskor, i neće da prime ona koja im se iz Svetog Pisma ne pokažu – anatema! onima koji govore da svete ikone nisu predane od svetih Otaca – anatema! onima koji govore da vaseljenska Crkva prima idole – anatema!
Tako učiniše i drugi episkopi. I njihovo pokajanje bi primljeno, i dade im se u Saboru mesto među pravoslavnim episkopima. Onima pak koji se ne odricahu jeresi potpuno, suđenje bi odloženo na neko vreme. Jer sveti Tarasije govoraše: Zastarele bolesti i ukorenjene zle navike, ne leče se lako. No i njih potom, pošto se istinski pokajaše, sveti Sabor primi i ne oduze im činove.
Sveti Sabor produži rad trideset dana[13]. Za to vreme Oci se sastajahu i govorahu o česnim ikonama, pozivajući se na svedočanstva Svetoga Pisma, ranijih velikih svetih Otaca i Učitelja i drevnog predanja crkvenog, i tako obesnažujući zloverno jeretičko umovanje. Oci su se pozivali na nelažnu istoriju o svetom ubrusu: izobrazivši svoje sveto lice na ubrusu, Gospod Hristos ga posla knezu Avgaru edeskom; poklonivši mu se knez bi isceljen od bolesti. Isto tako Oci su se pozivali na ikonu svetih apostola Petra i Pavla, koju sveti Silvestar, papa rimski, pokaza caru Konstantinu. Spominjali su i ikonu Hristovu, naruženu u Beritu od Jevreja, o kojoj sveti Atanasije kazuje. Kada se to kazivanje svetog Atanasija na Saboru čitalo, svi su sveti Oci plakali. – Naposletku sveti Oci prokleše ikonoborsku jeres, a utvrdiše poštovanje svetih ikona. I bi velika radost svetim crkvama, koje vaspostavljahu svoju prvobitnu ikonsku lepotu, i svi pravoverni narodi likovahu posle mnogogodišnjih vapaja i muka.
Tako, usrdnim staranjem presvetog patrijarha Tarasija i nastojanjem blagočestive carice Irine, ikonoborska jeres bi odbačena i satrvena, a Crkvi Hristovoj podaren mir.
Upravljajući dobro Crkvom Božjom, sveti Tarasije se zauzimaše za one kojima se čini nepravda, i pomagaše utroženima. Tako, Jovan, prvi mačenosac carev, beše po teškoj krivici u tamnici, i ljuto istjazavan. No jedne noći on pobeže iz tamnice i, utrčavši u crkvu, uhvati se za sveti presto u oltaru, moleći za milost i izbavljenje od smrti. Svetitelj Božji ga uze u zaštitu, i ne predade ga vojnicima koji behu od carice Irine dotrčali po njega. A vojnici i danju i noću čuvahu stražu pred vratima crkve dok ne bude izašao, da ga uhvate. Jer očekivahu da će morati izaći iz crkve radi telesne nužde. Ali ga svetitelj Božji neprestano čuvaše u oltaru, dajući mu hranu sa svoje trpeze. A kad je trebalo radi telesne nužde, on ga je sam pod mantijom svojom izvodio na vrata, koja behu na desnoj strani, i odvodio u nužnik, i čekao ispred nužnika, i zatim ga opet pod svojom mantijom uvodio u oltar. I to je činio svaki dan, dok god je bilo potrebno tome čoveku, služeći mu kao rob i ne gadeći se takvoga posla. Tako pastir dobri pasaše svoju ovcu, zaštićujući je od smrti. Najzad svojom arhijerejskom vlašću on neustrašivo spreči one koji su tražili smrt za ovoga čoveka, jer im zapreti odlučenjem od Crkve, ako mu ikakvo zlo učine. I tako, zauzimanjem dobroga pastira svetoga Tarasija prvi mačenosac carski bi oslobođen suda i kazne.
Kada car Konstantin napuni dvadeset godina i učvrsti se na carskoj vlasti, on, nagovoren od zlih savetnika svojih, oduze carsku vlast od svoje majke, blagočestive carice Irine, koja je dobro i mudro upravljala celom careviiom. Carujući sam, i provodeći slobodan život bez materine kontrole, on se veoma pokvari. A pošto omrznu svoju zakonitu suprugu, caricu Mariju, on žuđaše za drugom, čije ime beše Teodotija. On tajno sa njom činjaše greh, i hoćaše da je učini svojom suprugom i caricom, a da zakonitu suprugu otera. Smišljajući krivicu protiv svoje zakonite žene, on skova lažnu klevetu protiv nje, kako je tobož htela da ga otruje. I tu laž car kazivaše svima kao suštu istinu. I svi mu kao caru verovahu. I pronese se glas po narodu kako carica hoće da otruje cara. Saznade za to i presveti patrijarh Tarasije, i veoma se ožalosti, jer je znao da je to careva kleveta protiv nevine carice Marije. I razmišljaše, kako bi cara zbog te nepravde i zbog greha izobličio, i na pravi put izveo.
U to vreme jedan velmoža, miljenik carev, poslat od cara dođe k presvetom patrijarhu, izveštavajući ga da je carica htela da ga otruje. Zato je potrebno, presveti oče, govoraše izaslanik, da daš blagoslov caru da uzme sebi drugu, vernu suprugu. Svetitelj duboko uzdahnu i, osmehnuvši se, kroz suze stade govoriti: Ako je car namislio to što ti kažeš, i hoće da otseče od sebe ženu koja je zakonom Božjim kao supruga postala jedno telo s njim, ja ne znam kuda će on od stida i srama, i kako će svoje podvlašćene upućivati na celomudrije i uzdržanje. Kako će on suditi i kažnjavati grehe preljube, kada sam robuje takvoj bezakonoj požudi? Čak i kada bi bilo istina to što ti pričaš, ipak bi trebalo poslušati glas Gospoda koji kaže: Svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu (Mt. 5, 32). No, ako je carica htela da otruje cara, kao što ti kažeš, onda, koga bi to carica želela da ima za muža, koga koji bi bio ugledniji i lepši od cara, koji je i mlad i lep? Ali, kao što vidim, ova je laž skovana zato, da se česni brak obeščesti i čista postelja oskvrnavi, a da se zavede gadost bludna i podigne seme preljubočinačko. Dakle, od nas, i od podobnih nam otaca, primi ovaj odgovor i odnesi onima koji su te poslali: Ne verujemo to što nam ti kažeš; a gotovi smo da primimo teške muke i smrt, nego da svojim blagoslovom poslužimo takvom delu. Neka zna car, da na njegovu nepravednu nameru nećemo pristati.
Čuvši to, velmoža ode potišten, i kaza caru sve što ču od presvetoga. Car se uznemiri, i divljaše se takvoj čvrstini i neustrašivosti patrijarhovoj, a donekle se i bojaše da mu na neki način ne spreči ostvarenje želje. I posla po svetitelja, i česno ga pozva k sebi, nadajući se da će sam svojim rečima omekšati srce njegovo i skloniti na pristanak.
Sveti patrijarh Tarasije dođe k caru sa onim česnim starcem Jovanom, koji na Saboru beše zamenik patrijarha antiohijskog i patrijarha jerusalimskog. I kada, kao što je običaj, sedoše, car stade govoriti presvetom patrijarhu ovako: Ja sam preko izaslanika izvestio tvoju svetost o onome što nam se dogodilo, jer ne želimo ništa da skrivamo pred tvojom česnošću, pošto vas volimo i poštujemo kao oca. Ali potrebno je da vas ja lično obavestim o zlu i zaveri koje mi priređuje moja supruga, koja mi nije data od Boga kao pomoćnica. Jer se ona pokaza ne pomoćnica nego neprijateljica. Sam zakon mi naređuje da se odvojim od nje; i to mi niko ne može zabraniti. Jer je javna njena krivica i njeno zlo delo. Stoga će ona ili biti osuđena na smrt, ili, što je milosrdnije, primiti monašku rizu, da bi u sve dane svoga života oplakivala i kajala se za takav greh. Jer je ona htela da otruje ne običnog i tuđeg čoveka, nego svog sopstvenog muža, i blagovernog cara, strašnog varvarima. Da je to izvršila, u celoj bi carevini nastao nered, i glas o njenom zločinu proneo bi se kroz sav svet.
Rekavši to, car dade znak te doneše neke staklene sudove, u kojima beše neka mutna tečnost. I pokaza to presvetome, pričajući mu da je to taj smrtonosni otrov, kojim je carica htela da ga potajno liši života. I govoraše: Može li biti jasnijeg dokaza njenog neprijateljstva prema meni? I šta ona zaslužuje? I kakva je potreba da se odlaže sa donošenjem odluke? Nego, usavetuj je, svečesni oče, da se odmah zamonaši, ako želiš da je gledaš među živima. Jer ja ne mogu više živeti s njom u braku, niti je gledati, niti je trpeti, kad mi je pred očima ovo otrovno piće što mi je ona spremila.
Presveti Tarasije, videći da se car zapleo u mreže preljubočinačke i da lažno okrivljuje nevinu i celomudrenu caricu, neustrašivo mu reče: Care, ne objavljuj rat zakonu Božjem, niti tajnim lukavstvom vojuj protiv istine, pod vidom pravde narušavajući i uništavajući zapovesti Božje. Jer je obeležje carske vlasti: sve raditi otvoreno, slobodno, i sa čistom savešću, i ništa tajno i lukavo ne poduzimati protiv Boga, koji ti je dao carsku krunu, prestupajući zapovesti božanske. Jer je svima očigledno da carica nije kriva za to zlo delo, koje se njoj neopravdano pripisuje, kako je tobož pripremila smrt tebi caru. Jer, kao što i pre rekoh, ko se može po lepoti i mladosti uporediti sa tobom, da bi se carica prevarila i zavolela ga više nego tebe, i pomislila da te otrovom ukloni iz ovog života? Ko je čašću, i vlašću, i blagorodstvom, i slavom, i bogatstvom veći od tebe, care, da bi ga tvoja carica pretpostavila tebi? tebi caru, koji tolikim zemljama vladaš i carskim blagorodstvom sve prevazilaziš! Jer si po rođenju carev sin, i unuk carev, i praunuk carev, i slavan si na celoj zemlji, i bogatstvo je tvoje neizmerno. I kako bi iko mogao biti bolji i miliji tvojoj carici od tebe? Nije tako, nije, o care! nego je ova laž izmišljena na sramotu carskome skiptru, i za priču narodima, i za razočarenje ljudima. Zbog toga vas ne smemo razrešiti vašeg braka i carske zajednice: bojimo se suda Božjeg, niti verujemo rečima kojima klevetaš svoju carsku suprugu, pa makar nas stavio na hiljade smrti i muka! Odavna znamo za tvoju grešnu raspaljenost prema onoj bludnici, sa kojom već hoćeš i javno da se grešno vežeš bezakonim brakom. Kako ćemo poštovati tvoju carsku porfiru, kada te budemo videli gde javno preljubočinstvuješ? Kako ćeš ući u oltar k božanstvenom prestolu, da se s nama pričestiš prečistim Tajnama Hristovim? Ovo ti pred samim Bogom stavljamo do znanja, da te više nećemo pustiti, iako si car, da uđeš u oltar k božanskom pričešću. Jer je rečeno starim sveštenicima: Ne dajte da gaze oltar moj.
Pošto presveti patrijarh izgovori ovo sa revnošću i srdačnom tugom, on ućuta. Tako isto i spomenuti starac Jovan izgovori caru mnogo blagorazumnih pouka. Ali car nije hteo da čuje, nego se sve više razjarivao i gnevio. A razgneviše se i svi prisutni velmože i vlastela. A jedan od njih, patricije, hvaljaše se kako će svojim rukama da zarije mač u stomak starcu Jovanu, što je bilo suprotno carevoj volji. Car, pun gneva, naredi da s beščešćem oteraju iz dvorca obojicu, presvetog patrijarha Tarasija i česnog i bogomudrog starca Jovana. I iziđoše prognani pravde radi, podražavaoci Svetog Jovana Krstitelja koji je nekada izobličio bezakoni brak Irodov. I izlazeći, otresoše prah s nogu svojih, i rekoše: Čisti smo od bezakonja vašeg.
Car odmah otera iz palate zakonitu caricu u manastir monahinja, silom je postriže, pa se oženi gorespomenutom naložnicom Teodotijom, koja mu po ocu beše i rođaka. Zaštitnik ovog bezakonog braka beše neki prezviter Josif, crkveni ekonom, o čemu patrijarh nije znao. Kasnije ovaj prezviter bi odlučen od Crkve što se drznuo da to učini. Patrijarh presveti trudio se na sve moguće načine da taj preljubočinački brak carev poništi, ali nije mogao. Jer se car hvalio da će obnoviti ikonoborsku jeres, ako mu ovaj brak bude poništen. Sa tog razloga presveti Tarasije ostavi tako cara da živi u bezakonju, da on ne bi neko gore zlo učinio Crkvi Hristovoj, on koji beše izdanak jeretičkog korena: sin, i unuk, i praunuk ikonoborskih careva, koji mnoge svete pobiše zbog poštovanja svetih ikona.
Ljut na presvetog patrijarha, car mu je činio razne pakosti. Ali sveti je sve trpeo blagodareći Boga i radeći ono što dolikuje njegovom pastirskom zvanju. Cara pak potom postiže Božja kazna i odmazda. Jer posle nekoliko godina, majka njegova blagočestiva carica Irina, videći njegovo zlo i bezakono življenje, i kako gazi zakon Božji, i kako hoće da obnovi ikonoborstvo, ustade protiv njega u pravednom gnevu, više voleći Boga i pravdu njegovu nego li svoju krv. I dogovorivši se sa glavnim velmožama uhvati sina i zatvori u palati, zvanoj Porfirija, u kojoj se on i rodio. Zatim naredi da mu izvade oči, kao što on beše učinio trojici svojih stričeva, braći svoga oca: Nikiti, Antimu i Evdoksiju, kojima pre pet godina izvadi oči. I tako, dobivši kaznu koju je delima svojim zaslužio, car umre od bolesti, i Irina opet uze carski skiptar, i popravi sve što sin njen beše pokvario.
Od toga vremena sveti ugodnik Božji provede u miru i tišini, dobro pasući slovesno stado, i upravljajući Crkvom Hristovom, očistivši je od jeresi. A od dana svoga posvećenja on svaki dan služaše božanstvenu liturgiju, ne propuštajući to čak ni u bolesti. I tako dožive duboku starost. A kad se približi končini svojoj, on se telom razbole. Ali ne prestajaše da svakodnevno služi svetu liturgiju sve dok ga bolest potpuno ne prikova za postelju tako da nije mogao ustati. Tada prestade liturgisati. A pri ishodu svom iz tela boraše se s demonima, prepirući se s njima, i odgovarajući im na sve kao pobeditelj. A kada mu oni, ispitujući njegov život od mladosti, lažno pripisivahu mnoga nepravedna dela, on im se suproćaše govoreći: Nisam kriv u tome! vi lažete! vi me klevetate! nema ničeg vašeg u meni!
Tada se kraj njegovog odra bolesničkog nalažaše pisac njegovog žitija Ignjatije, đakon, a kasnije episkop nikejski. Sedeći pored bolesnog svetitelja, on čujaše njegove reči kojima se protivljaše nevidljivim duhovima. A kad mu iznemože jezik, on rukama odgonjaše demone, i pobeđivaše ih. U sumrak, za vreme večernjeg bogosluženja, kada se stade čitati psalam Davidov: Prigni, Gospode, uho svoje i usliši me! (Ps. 85, 1) presveti patrijarh Tarasije mirno i svetla lica predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu.
Sveti patrijarh Tarasije pasao je Crkvu Božju dvadeset i dve godine, a skončao 806 godine, u vreme cara Nikifora[14], koji dođe posle Irine. I plaka za njim car i velmože, i sav grad, duhovnici i mirjani, a naročito ništi i ubogi, siročad i udovice, jer beše prema njima veoma milostiv, i svima dobar pastir, omiljen otac i koristan učitelj, i svakome u nevolji pomoćnik i zaštitnik. Bi sahranjen u svom manastiru koji beše podigao na Bosforu. I od groba njegovog davaše se mnogim bolesnicima isceljenje. Tako, žena neka koja je mnogo godina bolovala od tečenja krvi, kosnuvpš se s verom groba svetiteljevog i pomazavši se jelejem iz kandila koje goraše na grobu, odmah bi isceljena. I to ona učini prerušena u muško odelo, pošto ženama nije bilo dopušteno da ulaze u onaj manastir. Tako se i mnoge druge žene, učinivši to isto, udostojiše isceljenja. Čovek pak neki, slep na jedno oko, progleda čim se pomaza svetim jelejem iz kandila na svetiteljevom grobu. A drugi došavši s verom pomaza jelejem svoju suhu ruku, i odmah se ispravi i postade zdrava. I mnoge druge bolesti se isceljivahu, i demoni se izgonjahu silom svetih molitava ugodnika Božjeg Tarasija.
Ali ne treba prećutati i to, da se ovaj veliki revnitelj Pravoslavlja borio protiv ikonoborske jeresi ne samo za života svog, nego i po prestavljenju svom. Pošto prođe mnogo godina, car Lav Jermenin[15] obnovi ikonoborstvo. Ovome caru ikonoborcu javi se u snu sveti Tarasije sa velikim gnevom, i naredi nekom vojniku Mihajlu da zlovernog cara udari mačem. I ovaj udari cara Lava mačem, i probode ga skroz. Prenuvši se iz sna, cara spopade strah i trepet, i beše silno uznemiren. I misleći da se u manastiru svetog Tarasija nalazi neki Mihajlo, koji hoće da ga ubije, on posla tamo da se marljivo to izvidi. No nije znao, da je to njegov vojvoda Mihajlo, prozvan Valvos ili Trailije. Jer ga ovaj ubi na sam dan Božića. I pogibe s šumom zločestivi car, bivši pobeđen molitvama svetog Tarasija, a odmazdom samoga Hrista Boga, na ikoni sa prečistom Svojom Majkom i svima svetima poštovanog i proslavljenog, kome čast i slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG
TEODOPA
Hrista radi suludog
 
U miru se upokojio.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ALEKSANDRA[16]
 
Ovaj sveti mučenik beše rodom iz Potiola u Italiji (između Rima i Napulja). Življaše u doba cara Maksimijana i namesnika Tiberijana (286-305). Uhvaćen od Tiberijana, bi mu predloženo da prinese žrtvu idolima. Ali on ne samo odbi to, nego i silno izruži namesnika i njegove bogove. Zato ga obesiše za ruke, a o noge mu obesiše jedan ogroman kamen. Zatim bi odveden u Kartagenu, i opet bi vešan, sečen i bijen. Kada ga odvedoše u Markijanopolj, tu mu lice buktinjama pališe. Posle toga odvedu ga u mesto Driziparon u Trakiju, i tamo mu bi glava otsečena. I tako blaženi dobi venac mučeništva.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MARKELA
episkopa Kiparskog
 
Episkovao u Soleji na Kipru. Postradao mučenički[17].
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
RIGINA
episkopa Skopelskog
 
Sveti Rigin beše rodom iz mesta Levadije u Grčkoj, sin hrišćanskih roditelja. Zbog vrlinskog života svog bi posvećen za episkopa ostrva Skopela u Egejskom moru. Učestvovao na Sardikijskom pomesnom Saboru, 343 godine, za vreme careva Konstancija i Konstansa, i istakao se govorima i smelošću protiv arijanaca, i neprijatelja jednosušnosti evsevijanaca. A kada se vrati u svoju episkopiju, nastade gonjenje na hrišćane od strane bezbožnog cara Julijana Odstupnika (361-363). Tada bi uhapšen od tadašnjeg kneza Grčke, i mnoge muke podnese za Hrista, pa mu naposletku glavu otsekoše. I tako ovaj slavni dobi venac mučeništva. Njegove svete mošti nalaze se na ostrvu Kipru, a jedan deo bi nedavno vraćen na ostrvo Skopelos.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAFNUTIJA KEFALASA
 
Ovaj svetitelj bio je savremenik sv. Antonija Velikog. Za njega se kaže da je 80 godina nosio jednu istu rasu. Sv. Antonije visoko ga je cenio i svima je govorio, da je to istinski podvižnik, koji ume lečiti i spasavati duše.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ANTONIJA
 
Postradao za Gospoda Hrista ispečen na usijanom roštilju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Konstantin VI – carovao od 780 do 797 godine.
  2. Majka cara Konstantina Irina bila je supruga cara Lava IV Hozara (775-780 g.). Po zacarenju svoga sina, ona je 10 godina upravljala državom mesto njega; zatim, kada Konstantin bi zbačen 797, ona je carovala do 802 god.
  3. Lav III Isavrijanac – carovao od 717 do 741 god.
  4. Patrijarhovao od 780-784 god.
  5. Sveti Tarasije patrijarhovao od 784 do806 godine.
  6. Papa Adrijan I bio na rimskom aprstolskom prestolu od 771 do 795 god.
  7. Ovde se podrazumeva Konstantin Kopronim, ikonoborac, ded Konstantina VI. Za vreme Kopronimovo održan je bio ikonoborački sabor 754 god.
  8. Vitinija – severozapadna pokrajina Male Azije, na obali Mramornog Mora, Bosfora i Crnoga Mora; Nikeja – u starini bogat i napredan grad.
  9. Patrijarh aleksandrijski Politijan od 787 do 801 godine.
  10. Patrijarh antiohijski Teodor bio na prestolu od 757 do 797 g.
  11. Ilija II, patrijarh jerusalimski, od 770 do 797 godine.
  12. Ankira – grad u Frigiji, središnoj oblasti M. Azije.
  13. Poslednja sednica Sabora održana 23 oktobra.
  14. Car Nikifor I carovao od 802 do 811 godine.
  15. Car Lav V Jermenin bio na vizantijskom prestolu od 813 do 820 g.
  16. Sv. muč. Aleksandar spominje se još i 13. maja, gde se nalazi opširno kazivanje o njegovom stradanju.
  17. Izgleda da ne bi trebalo da se ovaj sv. Markel poistovećuje sa sv. sveštenomučenikom Markelom, koji se slavi 14. avgusta.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *