NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
24. FEBRUAR
 
OBRETENJE ČESNE GLAVE
svetog slavnog Proroka Preteče i Krstitelja Gospodnja
JOVANA
 
Kada česna glava svetog Jovana Preteče bi posečena, dobi je na tanjiru pogana igračica i odnese materi svojoj Irodijadi. Ona onda jezik svetiteljev, koji izobličavaše njeno bezakonje, izbode iglom, i pošto se do mile volje naruga česnoj glavi, ona ne dopusti da je sahrane zajedno sa telom, jer se bojaše da prorok Jovan nekako ne vaskrsne, ako bi se glava njegova stavila uz telo njegovo, i on je stane opet izobličavati. Stoga ona naredi da se telo njegovo baci gde bilo. No učenici Jovanovi dođoše noću i tajno uzeše telo njegovo, i sahraniše u samarijskom gradu Sevastiji. A glavu njegovu Irodijada zakopa u dvorcu svom na nekom skrivenom i beščesnom mestu, duboko u zemlju.
O tome znađaše Jovana, žena Huze, dvorjanina Irodova, koju sveti Luka spominje u Evanđelju. Žaleći nevino ubijenog velikog svetog proroka Jovana i što se beščesti njegova česna glava, ona je tajno iskopa noću, položi u zemljani sud, odnese i sahrani na Gori Eleonskoj, na imanju Irodovom.
A kad dođe do Iroda glas o Isusu, on sa Irodijadom pomisli, da to nije Jovan vaskrsao. I potražiše glavu, Jovanovu, ali je ne nađoše. I to ih veoma zabrinu. I reče Irod dvorjanima svojim za Isusa: To je Jovan Krstitelj koga ja posekoh; on ustade iz mrtvih, i zato čini čudesa (Mk. 6, 16; Mt. 14, 2).
Posle mnogo vremena neki znamenit vlastelin carski, po imenu Inokentije, poverovavši u Hrista, napusti svet, dođe u sveti grad Jerusalim, kupi ono mesto koje nekada bejaše Irodovo imanje, napravi na njemu keliju sebi, zamonaši se, i življaše u Bogu. Hoteći pak da sazida sebi malu crkvu od kamena, on kopaše duboko i, po Božjem promislu, nađe zemljan sud i u njemu glavu. Po nekim čudesima koja se u to vreme dogodiše, i po Božjem otkrivenju, on saznade da je to Krstiteljeva glava. I čuvaše je česno kod sebe. No videvši mrzost opustošenja na mestu svetom, jer u ta vremena idolopoklonstvo carovaše svuda, i neznabošci svojim poganim i odvratnim žrtvama skrnavljahu sveta mesta u Jerusalimu, ovaj inok zakopa opet na istom mestu svetu glavu Pretečinu. To on učini pred svoju smrt, da je posle njegove smrti ne bi snašlo neko beščešće. I tako sveta glava Pretečina bi sakrivena na nekadanjem imanju Irodovom, a gde sada beše kelija i mala crkva inoka Inokentija. Posle njegove smrti one opusteše, i u toku vjremena se srušiše i sa zemljom sravniše. I opet mnogo godina niko nije znao za česnu glavu Jovanovu.
Kada car Konstantin Veliki prosveti sebe svetim krštenjem, i preko svoje majke svete Jelene očisti i obnovi sveta mesta u Jerusalimu, i sveta vera svuda cvetaše i kao sunce sijaše, dva inoka sa Istoka dogovoriše se da otputuju u Jerusalim i poklone se česnom i životvornom Krstu, koji carica Jelena beše pronašla, i grobu Gospodnjem, i vide sva sveta mesta. I došavši u Jerusalim, oni obilažahu sva sveta mesta, klanjahu im se i moljahu se. I jednome od njih javi se u snu sveti Jovan Preteča, naređujući mu da iskopa iz zemlje česnu glavu njegovu, i pokaza mu mesto gde beše sakrivena. Prenuvši se iz sna, on to ispriča svome drugu. Ali ovaj, smatrajući to za pust san, ne htede da veruje u to, a i druga svog razuveri. Iduće noći opet se sveti Preteča javi u snu obojici, svakome posebno, i reče im: Odbacite svako neverje i lenost, i učinite što vam se naređuje. – I ustavši, oni ispričaše jedan drugome o viđenju. I otidoše na ono mesto koje im bi pokazano u snu, i kopavši pronađoše svetu glavu Krstiteljevu, to neiskazano blago, položiše je u vreću od kamilje dlake, i krenuše u svoju postojbinu.
U to vreme jedan čovek iz grada Emese[1], po zanatu lončar, zbog siromaštine ostavi svoj grad i suprugu, i pođe u drugi kraj. Na putu sustiže ova dva inoka, pridruži im se te putovahu zajedno. A inoci dadoše svom saputniku da nosi vreću sa česnom glavom. Čovek pak ovaj i ne znađaše šta je u vreći. I gle, javi mu se sveti Preteča, i reče: Ostavi svoje saputnike i beži od njih sa tom vrećom što ti je u rukama. – A ovo svetitelj naredi pošto vide nehat i lenost onih inoka. Jer, prvo, nisu poverovali njegovom javljanju, a zatim, nisu hteli sami da nose česnu glavu njegovu, nego su je poverili čoveku prostom i nepoznatom. Osim toga, sveti Preteča je želeo da učini dobro ovome siromašku, i da ga potstakne na dobar i bogougodni život. Lončar posluša svetitelja, sakri se od inoka, i pobeže od njih, i vrati se kući svojoj, noseći kao skupoceno blago Krstiteljevu glavu, dragoceniju od svih bogatstava. Nje radi Bog blagoslovi lončarevu kuću svakim obiljem, i on življaše u velikom izobilju nasuprot nekadanjem zlopaćenju, i od bogatstva svoga udeljivaše ništima i ubogima. Znajući da je izmolitelj i vinovnik tolikih njegovih blaga sveti Jovan Preteča, on počitovaše glavu njegovu kao što treba: svaki dan je kađaše, i sveće paljaše, i moljaše se. I tako provođaše vreme života svog. A pred svoju smrt on, po želji samog svetog Preteče, položi česnu glavu njegovu u jedan zemljani sud, pa ovaj sud metnu u jedan kovčežić, koji zapečati, i predade svojoj sestri, kojoj podrobno ispriča kako zbog te svete glave on od siromaška postade veliki bogataš. I naredi sestri da tu svetu glavu ima u velikoj česti, čuvajući je s pobožnošću i strahom, i da sandučić ne otvara dok joj sam sveti Preteča ne bude naložio. Usto joj naredi da pred smrt svoju uruči sandučić nekom bogobojažljivom i vrlinskom čoveku.
I tako, česna i sveta glava Pretečina prelažaše od jednoga drugome, od ruke do ruke mnogih. Potom dođe do nekog monaha i prezvitera, po imenu Evstatija, koji življaše u jednoj pećini blizu grada Emese. On pak beše zloveran, jer pripadaše Arijevoj jeresi. I dolažahu k njemu bolesnici, i iaceljivahu se čudesnom blagodaću, koja ishođaše iz Pretečine glave koju je on tajno čuvao. Ali inok taj krčmareći blagodaću Božjom, lopovski je pripisivao ta čudesa sebi i svome jeretičkom zloverju, skrivajući od ljudi istinu, i na taj način mnoge pridobijao za svoje zloverje. No svi u gradu Emesi saznadoše za njegovo zloverje. I episkop se dogovori sa knezom, te poslaše da ga proteraju iz one pećine i iz okoline grada Emese. On zamoli one što behu došli da ga proteraju, da mu dopuste da ostane još jedan dan u pećini, obećavajući da će sutra sam otići. Oni mu dopustiše. I on noću zakopa sud sa svetom glavom u pećini, duboko u zemlju, nadajući se da drugom prilikom dođe i krišom je izvadi, i opet njenim čudotvorstvom produži utvrđivati svoje zloslavlje. Ali mu se nada ne ostvari. Jer čim on napusti pećinu, u njoj se nastaniše pravoverni i vrlinski inoci, te jeretik taj nije više mogao ući u nju i ukrasti sakriveno u zemlji duhovno blago. Posle nekog vremena, pošto se tu sabra mnogo bratije, osnova se pri toj pećini manastir. A za svetu glavu Pretečinu niko ne znađaše, pošto beše pod zemljom. Posle mnogo godina pronađe je Markel, arhimandrit te emesijske obitelji pri pećini, muž dobrodeteljan. O tome sam on kazuje ovako:
Blagosloven Bog Isus Hristos što je udostojio mene, slugu svog Markela, da budem gledalac viđenja koje mi bi otkriveno u noćnom snu, 18 februara, u sredoposnu nedelju svete velike Četrdesetnice: videh, i gle, sva vrata naše obitelji behu otvorena; uplaših se, i pomislih da izađem da ih zatvorim. I opet videh reku gde teče na vrata naše obitelji; začuđen, mišljah otkud tolika voda. I kada o tome razmišljah, čuh glas mnogih horova koji su sa šumom dolazili k nama po vodi sa Istoka; i svaki hor govoraše zasebnim jezikom, i klicaše: Evo, javlja se sveti Jovan, Krstitelj Hristov! – Kličući tako, horovi uđoše u manastir. A ja napustih vrata i posmatranje reke, i sav prestravljen potrčah i popeh se na vrh lestvice. Sa njega ugledah u obitelji dva dvora, jedan prema zapadu a drugi prema jugu, i veliku crkvu između njih. I svaki hor ulažaše u dvor što je prema zapadu, i otuda iđaše u crkvu i, poklonivši se u crkvi, izlažaše na južne dveri. I kada prestade povorka horova, opet čuh glas drugih koji su klicali i govorili: Evo svetog velikog Jovana Krstitelja! – Pogledah i videh ga u crkvi, i sa njim još dvojicu, jednog s desne a drugog s leve strane njegove. I odmah stadoše horovi prilaziti k njemu jedan po jedan, i uzimahu blagoslov od njega. Reših se i ja da mu priđem i isprosim od njega blagoslov. I posle sviju ja sa strahom i trepetom uđoh na druga vrata, padoh ničice pred njim na zemlju, i kosnuh se nogu njegovih. A on me podiže, i zagrli me s ljubavlju, dodirujući usne moje svojim svetim usnama, pa izvadi iz svojih nedara sasud pun meda, i dade mi ga, govoreći: Primi blagoslov! – I to rekavši, on pođe. Idući za njim, ja videh ognjeni stub gde ide pred njim, i uplašivši se, ja se probudih.
Pošto prođe dan, ja uveče naredih bratiji da pevaju psalme po propisanom pravilu. I kad pevahu, brat Isakije podiže oči svoje i kroz pozorčić vide svetlost gde gori u crkvi svete pećine, gde je bila sakrivena česna glava Svetoga Jovana, za koju mi nismo znali. Ugledavši svetlost, brat povika: Gospodine moj oče, eno vidim gde svetlost gori u svetoj pećini. A ja mu rekoh: Ne boj se, brate, nego se prekrsti i ćuti.
Posle pet dana dok sam spavao u ponoći, neka ruka me kucnu triput u desni bok, i glas mi neki reče: Eto vama sam darovan. Ustani i idi za zvezdom koja će ići pred tobom, i gde te ona odvede, tamo raskopaj zemlju i naći ćeš me. A ja se od straha i trepeta trgoh iz sna, i sedoh. I videh zvezdu gde stoji pred vratima kelije u kojoj bejah i, uplašen silno, ja se prekrstih i iziđoh, i zvezda iđaše preda mnom, i idući za njom uđoh u pećinu. I kada me dovede do mesta gde beše česna glava svetog Jovana Preteče, ona postade nevidljiva. Ja se onda poklonih Gospodu, pavši licem na zemlju, i dugo se molih. Zatim upalih sveću i tamjan, uzeh motiku i stadoh kopati prizivajući Gospoda.
Dok sam kopao, silno je odjekivalo, jer je zsmlja bila tvrda kao kamen. Posle dugog i zamornog kopanja naiđoh na opeke, koje uklonih. Tada ugledah ploču od kamena. I kada nju s velikom mukom izvadih, pronađoh svešteni i manonosni sud, u kome beše česna i blažena glava Pretečina. Obuzet radošću i strahom, uzeh sveću i tamjan i, usudivši se da dodirnem, poklonih se, i opet pokrih onaj česni sud, i pođoh iz pećine. I gle, srete me na vratima svečesni arhimandrit Genadije, koji beše došao u našu obitelj, uvede me u pećinu, satvori molitvu, i posle molitve stade mi kazivati svoje viđenje: Videh, reče, kako obojica stojimo na ovom mestu gde se sada nalazimo, i mnogo ječmenih hlebova, koji behu čisti i svetliji od sunca. Zatim ugledah bezbroj ljudi koji ulažahu u pećinu, i iz ruku naših uzimahu one hlebove. I hlebovi ne samo ne nestadoše, nego se još množahu.
Čuvši ovo od ave Genadija, meni bi jasno da mu je to viđenje bilo od Boga, i označava nepresušnu blagodat Krstiteljevu, koja je htela da se na tom mestu daje svima obilno. I ja onda ispričah njemu svoje viđenje, i pokazah mu to pronađeno skupoceno blago, koje kad vide on se veoma obradova. I stadosmo se dogovarati šta da radimo. Ja sam želeo da nikome o tome ne govorimo odmah, niti da izvestimo pastira crkvenog, episkopa emesijskog Uranija, nego da najpre ovu tajnu saopštimo blaženom starcu ocu Stefanu, prvaku isposničkog podviga u Daromijskom manastiru, pa on neka potom kaže episkopu, sa kojim je bio prisni prijatelj. No kada dođosmo u Daromijski manastir, ne zatekosmo avu Stefana, pošto beše otišao da obiđe druge svoje manastire. Tada poslasmo po pobožnog đakona Kirijaka, koji beše u gradu pri sabornoj crkvi. On dođe i, pošto nas pozdravi u Hristu, kaza nam viđenje koje je imao u snu, po svemu slično viđenju koje vide divni Genadije. A i mi mu kazasmo tajnu našu o svetom Preteči. Na to đakon Kirijak reče, i ava Genadije ga podrža, da se o tome odmah izvesti episkop. Ali ja sam bio mišljenja da čekamo dok se starac Stefan vrati iz okolnih obitelji. I čekasmo pet dana. Ali, kad dođe subota, i mi seđasmo u razgovoru, ja se iznenada sruših na zemlju, i padoh bolestan u postelju od iznenadne bolesti, tako da ne mogah ustati niti što raditi. Genadije i Kirijak se začudiše bedi koja me snađe, i pripadoše molitvi k Bogu za mene. Posle molitve oni mi rekoše: Ne rekosmo li ti da tajnu treba saopštiti episkopu? Čuvši to, ja osudih sebe što sam dotle tajio takvu tajnu, koju je radi slave Božje trebalo odmah objaviti. I ležah bolestan. A kad bi uveče, posle propisanog bogosluženja dođoše k meni svečesni muževi, Genadije i Kirijak, i rekoše: Mi smo se zarekli da ovu tajnu saopštimo episkopu za vreme jutrenja, pre no što se sunce rodi. A ja im odgovorih: Dobra je vaša namera, braćo, i neka bude kao što ste rešili. – I čim ovo izjavih da se slažem s njima, odmah me bolest napusti, i ja ozdravih. I odosmo svi zajedno u grad pre zore, i sretosmo episkopa kada je po svršenom jutrenju izlazio iz crkve, i kazasmo mu sve o javljenju česne glave Svetoga Preteče. On se tome veoma obradova, i naredi nam da nikome o tome ne pričamo i da idemo u manastir. A kad se razdani, on sa prezviterima i đakonima dođe u naš manastir. I pošto saborno otsluži svetu službu, on priđe onome mestu gde beše sasud sa svetom glavom. I kada đakon vozglasi: Preklonivši kolena, Gospodu se pomolimo! mi svi padosmo ničice na zemlju. I episkop Uranije pročita molitvu. I po završetku molitve izvadi iz zemlje sasud sa česnom glavom. A ca episkopom beše i prezviter, kome ime beše Malh. Ne verujući, on reče: Otkuda ovde glava Pretečina? I drznu se te stavi ruku na sasud, i dodirnu kosu česne i sveslavne glave, i odmah mu se ruka osuši i prilepi za sasud. Videvši ovo čudo, svi se udiviše. Tada se pastir sa prisutnima usrdno pomoli Bogu, te kažnjeni prezviter jedva otrže ruku od sasuda. Ali ostade bolestan. Onda bogougodni pastir sa celokupnim klirom crkvenim uze osvećeni sasud sa blagom u njemu, unese u svetu crkvu i, položi u svetom oltaru. I tu ostade, dok u gradu Emesi ne bi podignut zaseban božanstveni hram Svetom Preteči, i blagoljepije dobi svoju krunu. Kada je sveta glava imala da se prenese u novi hram, Krstitelj se javi u viđenju neverovavšem prezviteru i naredi mu da za vreme prenošenja stavi na sasud bolesnu ruku svoju, i ozdraviće. I učinivši to, prezviter odmah poluči isceljenje. – Dovde je kazivanje blaženog Markela[2].
Još i sveti Simeon Metafrast[3] u Žitiju prepodobne Matrone piše o obretenju česne glave Pretečine ovako: U to vreme čovek neki, orući svoju njivu, vide na jednom mestu (gde beše ona pećina i manastir) oganj gde izlazi iz zemlje. I to vide ne jednom nego mnogo puta. Jer se mnogo dana javljao plamen iz zemlje. Stoga taj čovek ode u grad (u onaj dan u koji i Markel s Genadijem i Kirijakom behu došli k episkopu) i izvesti episkopa emesiskog Uranija. Videvši da je velika stvar po sredi, episkop sa sveštenstvom otide na to mesto, (u pećinu, u kojoj je nekada živeo jeretik Evstatije). I pošto satvori molitvu, naredi da se na tom mestu raskopa zemlja. Kada to učiniše, bi nađen sasud, u kome je bilo ne zlato ili srebro, nego dragocenije od svih zemaljskih blaga: glava svetog Jovana Preteče i Krstitelja Gospodnja. I pronese se glas o tome svuda. I sleže se silan svet, ne samo iz grada Emese nego i iz svih okolnih gradova i sela. A dođe iz manastira svog i prepodobna Matrona sa svima sestrama da se pokloni pronađenoj glavi Svetoga Jovana. I česna glava ta istoči iz sebe miomirisno miro, i sveštenici mirosahu tim mirom sabrani narod, praveći svakome krst na čelu. Od toga mira uze u mali sasudić i prepodobna Matrona, želeći da odnese u svoj manastir radi blagoslova. Ali se silan narod tiskao, tako da nije mogla proći. Neki pak, koji osetiše da ona ima sveto miro, moljahu je mnogo da ih miroše tim mirom, pošto nisu mogli da dođu do sveštenika. I ona, primorana, mirosaše ih. Obrete se tu i neki slepac, koji od rođenja svog ne beše video svetlosti. I on moli Matronu[4] da i njega miroše svetim mirom. I ona mu pomaza oči, i on odmah progleda. – Toliko sveti Metafrast o česnoj Pretečinoj glavi.
Posle mnogo godina ta sveta glava bi svečano preneta iz grada Emese u Carigrad, i česno položena u divnoj crkvi Pretečinoj na mestu Evdomon. A posle dugo vremena kada nastade ikonoboračka jeres, ikonoborci su ne samo svete ikone nego i svetiteljske mošti spaljivali, u more i u reke bacali, nogama gazili i na druge razne načine beščestili. Tada neki pravoslavci, bežeći iz prestonice prepune jeretičkog bezakonja, tajno uzeše sa sobom Krstiteljevu glavu i odneše u Koman[5], gde se nekada sveti Jovan Zlatoust prestavio. I tamo je u jednom srebrnom sasudu opet sakriše u zemlju. I ostade tamo, nikome znana, sve do cara Mihaila, sina Teofilova, i matere njegove carice Teodore[6], koji učvrstiše Pravoslavlje. U njihovo vreme, po Božjem otkrivenju, ona bi opet pronađena, i presvetim patrijarhom carigradskim Ignjatijem[7] preneta u Carigrad u čast i slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
GERULA, LUKIJA i SERGIJA
 
Za veru i ispovedanje Gospoda Hrista postradali u Kesariji Kapadokijskoj u vreme Dioklecijana.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ERAZMA
inoka Pečerskog
 
Mudrima je venac bogatstvo njihovo, kaže premudri Solomon (Prič. 14, 24). I to naročito kada bogatstvom svojim ukrašavaju crkve Hristove, jer time stiču carstvo nebesko. Takav ukrasitelj hramova Božjih beše prepodobni otac naš Erazmo, inok Pečerski. Radi toga on dobi venac carstva nebeskog iz ruke Venčavaoca milošću i dobrotom. Imajući ogromno bogatstvo od roditelja svojih, on mudro rasudi: monahu nije dopušteno imati zemaljska bogatstva. I pošto ljubljaše blagoljepije doma Gospodnjeg, on sve imanje svoje utroši na ukrašavanje crkve, i mnoge ikone u crkvi Pečerskoj okova zlatom i srebrom. Moleći se pred njima i sa verom i ljubavlju gledajući na njih, on i dušu svoju – tu crkvu Boga živoga i ikonu Božju – ukrašavaše ne veštastvenim zlatom i srebrom nego čistotom, ljubavlju i svima vrlinama monaškog zakona. O blagoljepiju svom on je zajedno s prorokom mogao reći: Miliji mi je zakon usta Tvojih nego tisuće zlata i srebra (Ps. 118, 72).
Sa prepodobnim Erazmom dogodi se ovakvo iskušenje: kada utroši sve imanje svoje i potpuno osiromaši, svi prestadoše obraćati pažnju na njega. Tada prepredeni sablaznitelj, đavo, stade ubacivati Erazmu u srce zlu misao, da on nikakvu nagradu neće dobiti što je sve svoje imanje utrošio na ukrašavanje crkve. Bolje bi bilo, govoraše mu đavo, da si ga upotrebio na milostinju ništima. – I Erazmo, ne rasudivši da mu ove sablažnjive misli našaptava đavo, pade u očajanje, i stade živeti u neradu i svakom nehatu, nepromišljeno provodeći dane svoje. Ali milostivi i pravedni Gospod, pamteći pređašnje vrline Erazmove, spase ga od pogibli na sledeći način:
Navede na njega ljutu bolest; i Erazmo, približivši se kraju života, ležaše teško bolestan, sedam dana ne govoreći ništa i ne otvarajući oči. A osmoga dana dođoše k njemu sva bratija i, videći njegovo strašno umiranje, užasavahu se i govorahu: „Teško, teško duši ovoga brata, jer provede život u lenosti i u gresima, a sada on vidi nešto i usplahiren je, pošto duša njegova ne može da izađe iz tela“.
I gle, blaženi Erazmo, kao da nikada nije bolovao, odjednom se podiže, sede, i reče monasima: Oci i braćo, zaista je tako kao što kažete. Ja sam grešan i ne pokajah se. Ali evo, sada mi se javiše prepodobni oci naši Antonije i Teodosije, i rekoše: „Molismo se za tebe Gospodu, i Gospod ti darova vreme za pokajanje“. Potom videh i Prečistu Gospođu Bogorodicu onako kao što je na ikoni, držeći na rukama Predvečnog Mladenca – Sina svog Hrista Boga našeg, i sa Njom mnoštvo Svetih. I Ona mi reče: „Erazmo, pošto si ti ukrasio moju crkvu i obogatio je ikonama, to ću i ja ukrasiti tebe i uzveličati te slavom u carstvu Sina mog. Jer nište imate sa sobom na svakom mestu, a crkve moje nemate. Stoga ustani, pokaj se, i primi veliki anđelski obraz; a kroz tri dana ja ću tebe, očišćenog pokajanjem, uzeti k sebi, zato što si tako uzvoleo blagoljepije doma mog“.
Izgovorivši ovo bratiji, blaženi Erazmo stade pred svima ispovedati grehe svoje ne stideći se. Zatim ustade, ode u crkvu, i bi postrižen u shimu. A trećeg dana radujući se otide ka Gospodu i k Presvetoj Majci Njegovoj, kao što mu Ona sama i proreče.
I tako se ovim jasno pokaza svakome, da je ukrašavanje crkve ikonama ugodno Bogu, i da zbog toga Gospod uvršćuje takve ukrasitelje u lik Svetih Svojih. Neka se te blagodati, molitvama svetog Erazma, udostojimo i svi mi pravoverni, u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava sa Bogom Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin[8].
 


 
NAPOMENE:

  1. Emesa – grad u Siriji na istoku od reke Oronta.
  2. Drugo obretenje glave svetoga Jovana Preteče bilo je u 452 godini. Po kazivanju arhimadrita Markela, sveta glava mu se otkrila 18 februara, episkop Uranije ju je preneo u đakonik crkveni 24 februara, a 24 oktobra te iste, 452 godine, preneta je u crkvu, podignutu u čast svetoga Preteče.
  3. Sveti Simeon Metafrast – poznati crkveni pisac desetoga veka (+ 940 god.), sastavljač i skupljač Žitija Svetih; ti njegovi radovi poslužili kao glavni izvor svetom Dimitriju Rostovskom i sv. Nikodimu Svetogorcu pri pisanju Žitija Svetih. Praznuje se 9. novembra.
  4. Prepodobna Matrona upokojila se oko 492 god.; praznuje se 9. novembra.
  5. Koman – grad u pokrajini Pontu, na severoistoku Male Azije.
  6. Car Mihail III carovao od 842 do 867 godine; stupio na presto kao četvorogodišnje dete, zato državom upravljala do 855 godine njegova majka carica Teodora. Na Carigradskom saboru 843 god., pri svetoj carici Teodori, vaspostavljeno pobožno ikonopoštovanje i ustanovljeno svečano slavljenje Pravoslavlja, koje se vrši u prvu nedelju Svete Četrdesetnice.
  7. Ovo treće obretenje glave sv. Krstitelja bilo je oko 850 godine; Crkvom se praznuje 25 maja.
  8. Sveti Erazmo prestavio se oko 1160. god. Njegove svete mošti počivaju u Antonijevoj pešteri.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *