NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
23. FEBRUAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
POLIKARPA episkopa Smirnskog
 
Smirna je grad u pokrajini zvanoj Jonija, u Maloj Aziji. U tom gradu episkopovaše sveti Vukola[1]. U dane apostolske beše tamo jedna pobožna i bogobojažljiva udovica, po imenu Kalista. Njoj u snu bi javljeno i naređeno od anđela, da uzme kod sebe malo siroče, ovog svetog Polikarpa. I ona ga uze, i vaspita ga u pobožnosti, i beše joj umesto sina, jer beše bezdetna. A kad Polikarp poraste i postade punoletan, ona mu poveri celu svoju kuću. Jednom ona otputova daleko od kuće radi svojih imanja, i zadrža se dosta dana. Za to vreme blaženi junoša Polikarp, čineći milostinju ništima i ubogima, sirotima i udovicama, i razdajući prosjacima hleba, vina, jeleja i ostale namirnice, on isprazni sva skladišta svoje gospođe hraniteljke. A to učini, jer beše veoma milostiv. A kada se gospođa Kalista vraćaše doma, neko od domaćih njenih izađe joj u susret, i izvesti je da njen dom oskudeva u namirnicama, i optuži Polikarpa da je sve nemilice razdao. Ona se na to veoma ožalosti. I čim uđe u kuću ona ode u skladišta, i nađe da su prepuna svakovrsnih namirnica. Jer se blaženi Polikrap pred njen dolazak pomoli Bogu, govoreći: Gospode Bože, oče vozljubljenog Sina Tvog, Ti si za vreme proroka Tvog Ilije napunio sasude Sareptske udovice, usliši me u čas ovaj i učini da se u ime Hristovo sva skladišta napune. – I odmah usliši Bog molitvu njegovu, i napuni dom njegove hraniteljke svakim blagoslovom. A Kalista, videvši da svega ima u izobilju, i više nego ranije, razljuti se na onog što optuži Polikrapa da je sve razdao, jer je smatrala da joj se on ili ruga, ili da je iz mržnje oklevetao Polikrapa. I htede da izbije tog klevetnika. Ali sveti junoša Polikarp ustade u odbranu njegovu, i reče hraniteljki svojoj: Molim te, gospođo, nemoj drugoga biti zbog mene, nego naredi da mene izbiju mesto njega, jer on zbog vernosti svoje zaslužuje ne batine već pohvalu. On ti je istinu kazao, da namirnica nema i da su skladišta prazna. Jer ja, videvši gladnu braću našu, nište i uboge, razdadoh im sve, i ispraznih sva skladišta. A oni umoliše Boga, i On posla anđela Svog, te uzvrati tebi tvoje, da bi i ti po običaju svom činila milostinju ništima.
Čuvši i videvši to, žena se veoma udivi, i još većma prionu dobrim delima u blagoj veri, čineći milostinju obilno. A svetog Polikarpa veoma ljubljaše kao sina, diveći se vrlini njegovoj. Pošto tako ugodi Bogu, ona se upokoji, odredivši prethodno svoga posinka, svetog Palikarpa, za naslednika celokupnog imanja njenog. A on ga razdade nevoljnima, i bavljaše se čitanjem božanstvenih knjiga, bogorazmišljanjem i molitvom. I življaše u velikom uzdržanju i besprekornoj devstvenosti, radeći Gospodu dan i noć, i služeći bolnima i iznemoglima i prestarelima. Zbog toga ga silno zavole episkop toga grada sveti Vukola, i proizvede ga najpre za klirika, potom za đakona. I kao što o tome piše sveti Pionije, još kao đakona odredi ga za propovednika reči Božje, pošto je bio blagorazuman i slatkorečiv. I naredi mu da uči narod u crkvi i na svakom mestu.
No Polikarp beše mio ne samo svetom Vukoli, nego i samim božanstvenim apostolima: svetom Pavlu, Jovanu Bogoslovu i drugim svetim apostolima, koje je i pratio na putovanjima, i bio njihov učenik, i zajedničar njihovih trudova, i podržavalac njihovog života. Od njih on bi ponovo poslat u Smirnu svetom Vukoli, i od ovoga rukopoložen za prezvitera. Sveti Polikarp napisa mnoge pouke i poslanice, korisne i potrebne Hristovoj Crkvi, od kojih mnoge propadoše za vreme gonjenja.
Svetom pak Vukoli episkopu bi otkriveno, da će posle njega na presto Smirnske crkve doći prezviter Polikarp. I kada beše na samrtnom času, sveti Vukola uze desnu ruku Polikarpovu, stavi je sebi na grudi, i uruči mu stado razumnih ovaca. I rekavši: Slava Tebi, Gospode! on usnu s mirom.
A kada se mnogi apostolski episkopi sabraše radi sahrane svetog Vukole, i radi pocvećenja Polikarpova, imađahu mnogi neobična viđenja na javi. Jer kad nastade Polikarpovo posvećenje, božanska svetlost obasja sve u crkvi, i neki koji behu dostojni videše belu golubicu koja, sijajući kao munja, lećaše oko glave svetoga Polikarpa. Drugi pak ugledaše svetog Polikarpa po vojnički odevena, i vojničkim pojasom opasana, i kao za rat naoružana. Nekima opet pokaza se sveti Polikarp obučen u carsku porfiru, sa licem koje je sijalo neiskazanom svetlošću. A jedna devojka vide ga dva puta većeg rastom nego što je bio, i sa okrvavljenom odećom na desnom ramenu. Kada pak sveti Polikarp prekloni kolena svoja pri posvećenju, vide gde pred njim stoje noge samoga Gospoda Hrista, koji je nevidljivo prisustvovao pri njegovom posvećenju. Tako, posvećen samim Hristom i Svetim Duhom, on apostolski upravljaše Crkvom Božjom, podnoseći mnoge muke i trudove radi spasenja duša ljudskih, i tvoreći divna čudesa.
Jednom prilikom sveti Polikarp ode u grad Teos, u blizini banje Levedije, i odsede kod tamošnjeg episkopa Dafna, koga sveti Ignjatije Bogonosac spominje u svojoj Poslanici Smirnjanima. I kada sveti Polikarp vide da je u domu ovoga episkopa oskudica i nemaština, on se pomoli Bogu za njega da blagoslovi dom njegov. I od tog časa episkop Dafn imađaše svega u izobilju, jer njegove njive i bašte, koje ranije behu nerodne, postadoše veoma rodne i plodne. A pošto episkop Dafn oskudevaše i u vinu, to sveti Polikarp molitvom svojom obilno umnoži vino u buretu.
Pri povratku za Smirnu sveti Polikarp svrnu u jednu gostionicu kraj puta da se odmori, jer već beše pala noć. I pošto povečera malo s đakonom svojim s kojim je putovao, on leže i zaspa. A u ponoć ga Anđeo Gospodnji kucnu u rebra i zovnu: Polikarpe! A on upita: Šta je, Gospode? Anđeo mu reče: Ustani i brzo napusti ovu gostionicu, jer će se za koji trenutak srušiti. A u gostionici toj nije se znalo za Hrista Boga, i mnoga se bezakonja činjahu u njoj. Svetitelj ustade, i viknu đakona da ustane. Ali ovaj, obuzet dubokim snom, ne željaše da ustane, i beše mu žao, i govoraše: Još smo u prvom snu, sveti oče, i kuda ćemo? Ti neprestano razmišljaš o stvarima Svetog Pisma, te sam ne spavaš, i drugima ne daš da se odmore. – Sveti Polikarp ućuta. No Anđeo se i po drugi put javi, naređujući svetitelju da izađe napolje. I svetitelj opet buđaše đakona, kazujući mu da će se gostionica srušiti. A đakon odgovori: Verujem Bogu da se ova kuća neće srušiti dok si ti u njoj, oče. Svetitelj na to reče: I ja verujem Bogu, ali ne verujem ovoj kamenoj građevini. Zatim se Anđeo i po treći put javi, rekavši isto što i pre. I svetitelj jedva nagovori đakona da ustane. I samo što izađoše, gostionica se sruši do temelja, i zatrpa sve do jednoga koji behu u njoj. A sveti Polikarp, stojeći i gledajući u nebo, reče: Svemoćni Gospode Bože, Oče blagoslovenog Sina Tvog Isusa Hrista, koji si preko proroka Jone unapred objavio Ninevljanima razorenje grada njihovog i, sažalivši se, poštedeo ih, vaistinu Te blagosiljam što si nas rukom Anđela izveo, i izbavio nas od iznenadne smrti ove, kao što si Lota izveo iz Sodoma. Jer Ti, blag i milostiv vavek, čuvaš svagda sluge Svoje od svakoga zla.
Zatim, knezu grada Smirne koji beše neznabožac jedne noći polude sluga, i napravi veliki lom, tako da sav dom knežev obuze strah i trepet. A kad svanu, dođoše Jevreji sa željom da iz sluge isteraju demona. No demonijak navali na njih, i sve ih silno izbi, iako ih je bilo mnogo. I nijedan mu se ne mogade odupreti, niti iščupati iz ruku njegovih. I toliko ih bi, da ih jedva žive pusti od sebe, i to nage i raskrvavljene. Jer im sve haljine podera, i zubima im tela izujeda. Kako u domu kneževom beše jedan hrišćanin, to on predloži knezu: Ako narediš, gospodaru, ja ću pozvati jednog čoveka, koji će bez muke isceliti tvog slugu. Knez prihvati predlog, i taj hrišćanin pozva svetog Polikarpa. I dok on još ne beše ušao u dom knežev, demon stade vikati: Teško meni, jer k meni ide Polikarp, te moram da bežim odavde. A kad svetitelj uće u dom knežev, demon dršćući odmah izađe i pobeže od sluge kneževog. I videvši to, knez se veoma začudi.
Posle ovoga čuda, jedne noći buknu silan požar u jednom kraju Smirne. I nastade veliko uzbuđenje, i vika, i strah, i kuknjava, dok se požar naglo širio. Svi su se građani trudili da požar ugase, ali nisu imali uspeha, vatra je bivala sve jača i jača. Slegoše se i Jevreji, koji pokušaše da bajanjem zaustave požar, ali i to beše uzalud. Tada se knez seti svetog Polikarpa, i reče svojim velikodostojnicima i savetnicima: Niko ne može ugasiti ovaj požar osim učitelj hrišćanski Polikarp, koji nedavno isceli mog slugu od besomučnosti. I poslaše odmah po njega. I kad on dođe, svi ga moliše da pomogne gradu u ovoj velikoj nevolji. Svetitelj onda pred njima podiže k nebu ruke svoje, uznoseći molitve svoje Hristu Bogu. I odmah, kao mnogim vodama potiskivan, požar se ugasi i prestade. I držahu ljudi da je sveti Polikarp jedan od bogova. Ali on propovedaše istinitog Boga koji je na nebu, a za sebe govoraše da je sluga Božji. I tako, mnoge privođaše Crkvi Hristovoj.
Jednom beše velika suša i glad. I sav narod, sa knezom i gradonačelnicima, moliše svetitelja da se smiluje na njih, i izmoli od Boga svog kišu zemlji. I kad se on pomoli Bogu, odmah pade obilna kiša i krasno nakvasi zemlju. I ta godina bi rodnija od drugih.
Takva, i vrlo mnoga druga čudesa sveti Polikarp je činio. Usto, on je polaganjem ruku svojih na bolesnike isceljivao ih od svakovrsnih bolesti. Zbog toga su se mnogi obraćali ka Hristu Bogu, i Crkva Hristova je rasla iz dana u dan, a idolopokloničko mnogoboštvo je opadalo u gradu Smirni, u kome po apostolskom naređenju sveti Polikarp postade služitelj reči Božje. O tome sveti Irinej[2] svedoči, pišući: Polikarp beše ne samo apostolski učenik, i prijatelj i sabesednik mnogih koji su svojim očima videli Hrista, nego on bi od njih i u Aziju poslat za episkopa Smirnske crkve posle svetog Vukole. I mi veli sveti Irinej, u svojim mladim godinama videsmo Polikarpa: beše mnogoljetan i veoma star; učio je onome čemu se sam od apostola bio naučio, i predavao je Crkvi ono što je bilo istinito. Svedoče još i svi episkopi azijskih crkava, koji su posle Polikarpa bili, da je on bio najverodostojniji i najpostojaniji svedok istine, nasuprot Valentinu i Markionu, i celom rodu jeresinačalnika, koji su toliko ubitačnih zabluda uneli u crkvu. Ovaj blaženi Polikarp doputova u Rim u vreme pape Anikite, i mnoge odvrati od markionitske jeresi i privede Crkvi i istinitoj veri, i javno propoveda istinu koju beše primio od apostola. Ima ljudi koji su slušali od njega da je Jovan Bogoslov, kada je jednom u Efesu došao u kupatilo, i ugledao u njemu jeretika Kerinta gde se kupa, odmah izašao iz njega, i savetovao druge koji su bili s njim, govoreći: Bežimo brzo odavde, da se ne bi iznenada srušilo kupatilo, u kome se nalazi neprijatelj istine Božje Kerint. Isti Polikarp, kada ga jednom srete jeretik Markion i upita: Molim te, poznaješ li me? odgovori ovome: Poznajem te, ti si prvorođeni sin đavolov. Jer su se i apostoli i njihovi učenici tako oprezno čuvali od jeretika, da nisu hteli ni da razgovaraju sa ovima koji su se trudili da svojim veštim lažima upropaste istinu. Kao što i sveti Pavle savetuje: Čoveka jeretika po prvome i drugom savetovanju kloni se, znajući da se takovi izopačio, i greši, i sam je sebe osudio (Tit. 3, 10-11). Postoji i Polikarpova Poslanica Filibljanima, pisana veoma mudro. U njoj jasno mogu videti njegovu veru i propoved istine oni koji to žele i koji rade na svome spasenju. – Toliko sveti Irinej o svetom Polikarpu.
Kada car Antonin navrši dvadeset i dve godine carovanja, i nastadoše njegovi sinovi Marko Avrelije[3] i Lukije, bi veliko gonjenje hrišćana u Aziji, kojom prilikom mučenički skonča sveti Polikarp. O njegovom stradanju i končini postoji Poslanica Smirnske crkve, u kojoj episkopova sveti Polikarp. Ta poslanica glasi:
Crkva Božja koja je u Smirni, crkvi koja je u Filomeliji i svima drugim svetim vaseljenskim crkvama koje su po svima narodima: milosrđe, i mir, i ljubav Boga Oca i Gospoda Našeg Isusa Hrista! Pisasmo vam, braćo, o drugim mučenicima, i o svetom Polikarpu koji oganj gonjenja ugasi svojom mučenički prolivenom krvlju. Tada mnogi sveti mučenici pokazaše nepobedivo junaštvo: neki su tako dugo bili bijeni, da su im žile i zglobovi bili pokidani, i videla im se unutrašnjost; a neki su bili vučeni po oštrim opekama i kamenju, i velikodušno podnosili najljuće muke koje su mučitelji na razne načine izmišljali; neki pak bili su bacani zverovima da ih rastrgnu. A bezbožnici, gledajući tako junačko stradanje svetih, neizmerno su se čudili.
Među drugim stradalnicima junoša neki Ermanik, pomoću Božjom, pokaza izvanredno junaštvo. On neustrašivim srcem i nepobedivim umom iđaše u smrt, koja je, prirodno, strašna za sve. Ermanika dugo nagovaraše sudija, da poštedi svoju mladost, i ne gubi ovaj slatki život tako gorkom smrću. Ali on, kada ugleda puštene na njega zveri, sam polete k njima, dražeći ih da ga rastrgnu.
Neki pak Kvint, iz Frigije, ugledavši zveri i strašno mučenje, prepade se, i otpade od svoga spasenja. Iz toga bi jasno da se on usudio izići na sud pred bezbožnike i predati sebe na mučenje, ne razumno i ne iskrena srca već iz lakomislenosti, kao ponesen nekim iznenadnim vetrom. I bi za primer ostalima, da se ne usuđuju bez rasuđivanja predavati sebe na tako veliku stvar kao što su muke.
Polikarp ču za ova mučenja, i saznade da neznabošci, gledajući mučenje drugih mučenika, dovikivahu otvoreno sudiji: Traži Polikarpa i istrebljuj bezbožnike! – Polikarp ču za ovo, i htede da ostane u gradu dok ne dođu po njega. Ali ga hrišćani umoliše, te on napusti grad i sakri se u nekom selu. I po običaju svom on se dan i noć moljaše za mir crkveni. A na tri dana pred njegovo hvatanje od strane neznabožaca, on vide u snu kako iznenadna vatra zapali uzglavlje i sagore. I prenuvši se iz sna, reče onima što behu s njim: Biću spaljen na ognju radi Gospoda Isusa Hrista.
I posle tri dana dođoše u to selo ljudi poslani od sudije da traže Polikarpa. Uhvatiše dva dečaka i stadoše ih tući, da bi im prokazali gde je Polikarp. I oni pokazaše na gornju sobu jedne kuće, odakle je Polikarp mogao pobeći da je hteo. Ali on reče: Neka bude volja Gospoda Boga mog! I čuvši gde po njega idu sluge, on im niz stepenice iziđe u susret, i svetla lica pozdravi ih ljubazno. A sluge koje ga ranije ne behu videli, gledajući njegovu sedinu i prestarelost, njegovu krotost i tihost, i svetlost česnog lica njegovog, s čuđenjem se pitahu između sebe: Zar je bilo potrebno podneti toliki trud i muku radi traženja ovoga starca? – I naredi odmah Polikarp da se za njih spremi trpeza, i moljaše ih da se počaste jedući i pijući, a da njemu dadu jedan čas za molitvu. I toplo se moljaše Bogu, uznoseći blagodarnost za sva promišljanja Božja o njemu, velika i mala, u toku celog života njegovog, i preporučujući Bogu svetu Crkvu koja je rasejana po celom svetu.
Pošto obavi potrebnu molitvu, starca uzeše sluge, posadiše ga na magarca, i povedoše u grad Smirnu na Veliku Subotu. Na putu ga sretoše dva ugledna senatora, Irod i Nikita, i uzeše ga u svoja kola. I putem mu savetovahu da se na sudu samo rečima odrekne vere. Zar je važno, govorahu oni, reći: Gospodaru care, prineću žrtvu? I tako ćeš se spasti smrti. – Na ovo Polikarp ćutaše. A kad senatori navališe na njega, on odgovori: Nikada neću učiniti to što mi vi savetujete. – A oni se naljutiše, izgrdiše ga, i zbaciše s kola. Pri padu starac slomi koleno, ali ne obrati pažnju na to.
A kada ga izvedoše na sud, gomile neznabožaca zagrajaše od radosti što je Polikarp uhvaćen. On pak ču glas Gospoda Našeg koji mu s neba govoraše: Ne boj se, Polikarpe, i bori se junački! – Taj glas i ostali naši čuše, veli Poslanica smirnska. A sudija ga upita: Jesi li ti Polikarp? On odgovori: Jesam. Sudija reče: Poštedi starost svoju, odreci se Hrista, zakuni se carskim usudom! To i slično tome govoraše sudija. A kada reče: Opameti se, Polikarpe, i reci: uništi bezbožnike! Polikarp podiže oči k nebu a ruke pruži prema neznabožačkoj gomili, i reče k Bogu: Uništi bezbožnike! Sudija reče: Odreci se Hrista, i izruži Ga, pa ću te pustiti na slobodu! Polikarp odgovori: Osamdeset i šest godina služim Hristu, i On mi nikakvo zlo ne učini. Kako ću onda Cara mog, koji me do sada divno čuvao, huliti skaradnim rečima? Sudija reče: Pustiću na te ljute zverove. Polikarp odgovori: Pusti, ja ne mogu promeniti bolje za gore. Sudija reče: Ja ću te spaliti. On odgovori: Pretiš mi ognjem ugasivim, a ne znaš za neugasivi oganj, u kome će bezbožnici i nevernici goreti večito. Ne oklevaj više, nego čini brzo što imaš da mi činiš.
Tada sudija naredi birovu da gromko objavi narodu kako Polikarp izjavljuje da je hrišćanin. Čuvši to, neznabošci i Jevreji gromoglasno povikaše: On je razoritelj cele Azije! on je otac hrišćanima! on je uništitelj bogova naših! Spali ga živog!
Tada dovukoše drva i napraviše veliku lomaču. Polikarp skide pojas sa sebe, svuče haljine, i obuću skinu, a mučitelji spremahu gvožđe i klince, kojima će prikovati Polikarpa, da se ne bi kako izvukao iz vatre. No svetitelj im reče: Ne treba me prikivati. Jer Onaj koji će mi dati trpljenje u plamenu ognjenom, daće mi i junaštvo da se ni najmanje ne pomaknem s mesta ili okrenem na drugu stranu.
I mučitelji ga ne prikovaše, već samo vezaše. Onda položiše na lomaču sedoga starca, kao ovcu na žrtvu mirisnu Bogu. A sveti Polikarp se moljaše, govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Bože, što si blagovoleo da me uvrstiš među Svoje mučenike i ispovednike. Evo pijem čašu stradanja Hrista Tvog, i zajedničar sam njegovih muka, da bih bio Njegov zajedničar i u vaskrsenju života večnog. Primi me kao žrtvu bogatu i prijatnu očima tvojim, koju si Ti sam predvideo i predodredio. I evo sada si je izvršio, istiniti Bože! Slavim i hvalim Tebe i Sina tvog Isusa Hrista, Večnog Arhijereja, sa kojim Tebi i sa Duhom Svetim priliči svaka čast i slava, sada i svagda i kroza sve vekove, amin.
Kada reče amin, sluge odmah potpališe vatru. Drva se raspališe i silan plamen buktaše. I svi se zaprepastiše gledajući čudo: plamen sa svih strana obavijaše svetitelja, ali mu se ne približavaše niti ga dodirivaše, već kao jedra vetrom razapeta, tako se oko njega svijaše i nad glavom njegovom stajaše. A sveti Polikarp stajaše usred ognja, ne kao telo vatrom sažeženo već kao zlato u topionici očišćeno. I mi osetismo, pišu Smirnjani u Poslanici, tako divan miris koji je iz te vatre dolazio, da se sa njim ne mogu uporediti nikakvi mirisi ovoga sveta. A kad to videše neznabošci, povikaše na dželata da priđe i kroz plamen kopljem probode Polikarpa. Dželat pritrča, probode ga dugačkim kopljem, i iz rane isteče veoma mnogo krvi, tako da se sav oganj pogasi. I sav se neznabožački svet čuđaše tome, i poznade kolika razlika postoji između vernih i nevernika.
Polikarp beše najizvrsniji čovek u naša vremena, episkop Smirnske vaseljenske crkve, učitelj koji dolazi od apostola, i sveti prorok, jer sve što je govorio zbivalo se. Zatim Jevreji moliše sudiju, da ne da hrišćanima telo Polikarpovo, jer će oni, govorahu Jevreji, njega imati umesto Boga, kao i Raspetoga. Ne znaju bednici, da je nemoguće da hrišćani napuste Hrista Gospoda, umrlog na krstu za spasenje celoga sveta, i da koga drugog uzmu za Boga. Jer mi odajemo Hristu božansko poštovanje kao istinitom Sinu Božjem, a mučenike po zasluzi poštujemo i s ljubavlju grlimo kao Hristove učenike i podražavaoce, koji su iz svoje velike ljubavi prema Njemu postradali za Njega. I mi želimo da budemo podražavaoci njihove pobožnosti i zajedničari njihove večne slave.
Po naređenju sudije telo Polikarpovo, koje Jevreji tražahu, kapetan sažeže, kao što je to običaj kod jelina. Dok je bilo živo, oganj mu nije mogao naškoditi, a mrtvo ono se podade sili ognja. Mi pak, pišu Smirnjani, pokupismo iz pepela kosti njegove, čistije od zlata i skupocenije od dragog kamenja, i sahranismo na česnom mestu. Tu ćemo mi dan njegovog mučeništva s radošću praznovati, u spomen podviga tako za Hrista postradalih, a na utvrđenje onima koji će takvom smrću ispovediti i proslaviti Hrista, istinitog Boga našeg.
Ovu Poslanicu vam poslasmo po bratu Marku. Kada je budete pročitali, dostavite je ostaloj braći, da i oni proslave Gospoda koji nam pokaza takvog izabranika Svog, a koji može i sve nas ispuniti blagodaću Svojom i uvesti u večno carstvo Svoje jedinorodnim Sinom svojim Isusom Hristom, kome slava i čast i carstvo i veličanstvo vavek, amin. Pozdravite sve svete; a vas pozdravljaju oni koji su sa nama; i pozdravlja vas sa celim domom svojim Evarest, koji napisa ovu Poslanicu.
Sveti Polikarp postrada 25 aprila, na Veliku Subotu, u osam sati pre podne, za namesništva Tralijanova, dok Isus Hristos caruje vavek. Braćo, želimo dobro zdravlje vama koji hodite u Evanđelju Isusa Hrista, sa kojim neka je slava Bogu zbog spasenja svetih izabranih. Kao što postrada sveti Palikarp, i mi da se obretemo naslednici u carstvu Hristovom.
Ovo prepisa Kaj od svetog Irineja, učenika svetog Polikarpa; od njega prepisa Sokrat Korintski; a ja opet prezviter Pionije primih to od njih, i ispitah u svetlosti otkrivenja koje dobih od svetog Polikarpa, koji mi se javi u viđenju. I napisavši, ja obnovih što dugo vreme beše izbrisalo, da bi Gospod naš Isus Hristos primio i mene sa izabranima svojim u nebesko carstvo svoje. Njemu slava sa Ocem i Svetim Duhom kroza sve vekove, amin.
Sveti Polikarp postrada 167 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
JOVANA, MOJSIJA, ANTIOHA I ANTONINA
 
Od ove četvorice prepodobni Jovan bi učenik i poznanik prepodobnog Limnija, koji se podvizavao na gori blizu Targale, kao što rekosmo pod 22 februarom. Ovaj Jovan se nastani na jednoj vrlo hladnoj gori, koja se nalazi na severu. I provede na njoj dvadeset i pet godina bez krova i skloništa. Hrana mu beše hleb i so. Nosio je kostret. Oko tela je nosio vrlo teške gvozdene lance. Silno opterećen tim lancima i paljen sunčanom žegom, ovaj hrabri podvižnik nikada nije dopuštao sebi nikakvu olakšicu i predah u ovim patnjama. Pa i badem, koji kraj njegovog obitališta beše posadio jedan njegov poznanik i koji s vremenom izraste u drvo i davaše senku, prepodobni poseče, da ne bi njegovu senku iskoristio sebi na odmor. Pošto se tako podvizavao, prepodobni Jovan otputova ka Gospodu.
A blaženi Mojsije, ugledajući se na život prepodobnog Jovana, nastani se na jednom visu, blizu mesta Rame, i tu se upražnjavaše u podvižničkim podvizima. A slavni Antioh, iako u godinama, nalagao je na sebe teške podvige. Preblaženi pak Antonin, iako starac, ogradi zidom jedno vrlo pusto mesto, i tamo se podvizavaše kao i mlađi, jer je kao i oni jeo samo hleb i so; i pio isto piće što i oni, tojest vodu; i nosio kostret kao i oni; i tvorio kao i oni ista bdenja i molitve. Uopšte govoreći, ova četvorica prepodobnih nalazili su se po ceo dan i po svu noć u podvizima i trudovima, tako da njihovu istrajnost i junaštvo ne umanji ni dugotrajno podvizavanje, ni starost, ni bolest. Jer imađahu u srcu božansku ljubav i revnost, da se trude za Boga i da se podvizavaju. I pošto provedoše život u takvim podvizima, oni u miru predadoše duše svoje u ruke Božje[4].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZEVINE
i učenika njegovih, prepodobnih otaca naših:
POLIHRONIJA, MOJSIJA I DAMJANA
 
Božanstveni Zevina načini sebi na jednoj planini podvižničku keliju, i podvizavaše se u njoj do ctarosti svoje. Sve prepodobne oce svoga vremena on prevaziđe istrajnošću u svetoj molitvi. Pošto od starosti nije mogao da stoji pravo za vreme molitve, blaženi se oslanjaše na svoj štap, i tako se moljaše i slavljaše Boga. Pošto prožive svoj čudesni i bogougodni život, on pređe iz ovog života i ode ka Gospodu.
Božanstveni Polihronije bi učenik prepodobnog Zevine. On je tako silno podražavao vrline svoga učitelja i tako odražavao u sebi njegove odlike, da tako jasno ni pečat ne može da odrazi sebe na vosku. Jer i on praktikovaše Zevinovo stajanje i neprekidnu molitvu. Ali gvozdene lance nije hteo da nosi, bojeći se da mu se zbog toga ne pogordi duša. Mesto toga on otseče jedan panj, vrlo težak, koji je noću stavljao sebi na leđa, i tako natovaren molio se Bogu. A kada bi neko došao i zakucao na vrata kelije, on je skidao sa sebe panj i skrivao ga na naročito mesto, da bi izbegao hvalu i slavu od ljudi. Zbog takvih podviga blaženi Polihronije dobi od Boga blagodat čudotvorstva. Tako, molitvom svojom on jednom ukloni sušu i nizvede kišu; isto tako, molitvom svojom napuni jelejem jedan sud koji je bio prazan. Čineći takva, i mnoga druga čudesa, on se preseli ka Gospodu.
A i druga dvojica prepodobnih, Mojsije i Damjan, behu takođe učenici božanstvenog Zevine. Mojsije ostade do kraja sa Zevinom, ukazujući mu kao svom ocu i gospodaru svako poslušanje i uslugu, i odražavajući u sebi kao u ogledalu vrlinu koja sijaše iz svete duše ovog blaženog starca. Damjan pak najpre imaše za učitelja svog u monaškom življenju prepodobnog Polihronija. Zatim otide u obližnje mesto, zvano Niara, nađe u njegovoj okolini malu keliju i nastani se u njoj. I provođaše isti život kao i učitelj njegov Polihronije. Tako da, ko je dobro poznavao obojicu, kada bi video samog Damjana, činilo mu se da vidi u njemu Polihronija, i posmatra Polihronijevu dušu, sjedinjenu sa Damjanovim telom. Iz obojice je zračila ista prostota, ista krotost, ista umerenost; u obojice je bila ista slatkorečivost, ista trezvenost i ustremljenost duše, isto pojimanje Boga, isti trud i bdenje i hrana i siromaština, jer i jedan i drugi nisu imali u svojim kelijama ništa osim pokvašene leće. Takvu je korist stekao prepodobni Damjan od drugovanja sa božanstvenim Polihronijem[5].
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KLIMENTA
 
Postradao za Gospoda mačem posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MOJCEJA BJELOZERSKOG
 
Podvizavao se u petnaestom veku u Trojickom Bjelozerskom manastiru, i za svoje sveto življenje bio nagrađen od Gospoda darom prozorljivosti.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
POLIKAPPA BRJANSKOG
 
Osnivač i iguman Spaskog manastira u gradu Brjansku. Prestavio se posle dugogodišnjeg podvižničkog života ili 1499. godine ili 1492. Svete mošti njegove pokoje se u sabornoj crkvi u Brjansku.
 
SPOMEN SVETE
GORGONIJE,
sestre Svetog Grigorija Bogoslova[6]
 
Među izabrane hrišćanske porodice, u kojima su se posvetili svi ili skoro svi članovi njihovi, spada i sveta porodica svetog oca našeg Grigorija Bogoslova. U ovoj svetoj porodici svetošću se proslaviše i sveti roditelji: otac Grigorije i majka Nona, i sveta deca njihova: Grigorije Bogoslov, brat mu Kesarije i blažena mu sestra Gorgonija[7].
Blažena Gorgonija bi rođena u malom gradu Nazijanzu, u blizini Kesarije Kapadokijske, ali, po reči njenog brata Grigorija, njena prava otadžbina beše gornji Jerusalim, grad na nebu ka kome streme svi pravi hrišćani i u kome je građanin Hristos a sugrađani svi sveti nebeske Crkve prvorođenih. Što se pak tiče njenog blagorodstva, dodaje sveti Grigorije, ono se sastojalo u očuvanju lika Božjeg u duši i u dostizanju do punog bogoupodobljenja kroz vrlinu (η της εικονος τηρησις και η προς το αρχετυπον εξομοιωσις). Roditelji joj behu ovaj novi Avram i Sara, to jest Sveti Grigorije episkop Nazijanza, i njegova sveta supruga Nona. Sveta Nona beše rođena i odgajena u kući hrišćanskih roditelja, dok Grigorije beše u početku neznabožac i idolopoklonik. Sveta ga Nona svojom verom, vrlinom i mudrošću obrati u veru Hristovu, jer on beše čovek dobre i blage naravi. Obraćen Svetom Nonom u hrišćanstvo, on se posle svetog krštenja toliko proslavi u veri i vrlinskom življenju, da bi izabran za episkopa Crkve u Nazijanzu, gde episkopstvovaše bogomudro i bogobojažljivo sve do svoje blažene končine 374. godine. Blažena pak Nona beše obrazac hrišćanskih vrlina i pobožnosti, izvrsna supruga i bogomudra majka, ukras i pohvala rodu ženskom. Ona je toliku pobožnost gajila prema hramu Božjem, da, po rečima njenog sina Svetog Grigorija, nikada nije okrenula leđa istoku gde se nalazi Žrtvenik i sveti Oltar, niti je ikada razgovarala u hramu za vreme svetih bogosluženja. Takvim svojim vrlinama i svojim neprekidnim molitvama Bogu ona je odgajila tako svetu i vrlinsku decu i posvetila ih Bogu.
Sveta Gorgonija beše u svemu po ugledu na svoju svetu majku. Odgajena u tako svetom domu i od tako svetih roditelja, ona postade druga Nona, primer vrline i celomudrenosti za sve žene svoga vremena, a i za one koje življahu pre i posle nje. Pošto je roditelji dadoše u česni i zakoniti brak, ona i u braku živeći prevazilažaše u celomudrenosti i smernosti i mnoge devstvenice. Jer ona sjedini brak i celomudrije time što svu sebe predade Bogu, i mada imađaše muža za glavu svoju ona ne zaboravljaše nikada da joj je Bog prva i najvažnija glava. Zbog svega toga ona svu sebe posveti Bogu. No veliki i dragoceni njen podvig beše još i u tome što ona uspe da i muža svoga privuče bogougodnom životu i tvorenju dobrih dela. Osim muža ona i telesni plod svoj, tojest decu svoju i decu dece svoje, učini da postanu kao plod Duha Svetog, jer sav svoj rod i dom ona duhovno rodi i Bogu posveti. Ova blažena jasno pokaza da i brak jeste pohvalan i uzvišen, iako ne toliko koliko devičanstvo, samo ako se u braku ugađa pre svega Bogu i ako plodovi njegovi budu po Bogu.
Po svojoj celomudrenosti blažena Gorgonija prevazilažaše i onu celomudrenu ženu koju opisuje premudri Solomon u pričama (sr. Priče 31, 10 i dalje). Jer u kući beše tiha i smirena, napolju se retko pojavljivaše, a oči i ostala čula svoja čuvaše u čestitosti i savršenoj meri vrline. Beše skromna i u odevanju i u ponašanju. Ne ukrašavaše se bogatim haljinama, ni zlatom i dragim kamenjem, kao što to rade mnoge neuzdržljive i raskalašne žene, niti kad mazaše lice mirisima i bojama. Jer to rade samo one koje se protive delu Tvorčevom i kvare sliku Božju na licu svom. Ova blažena za jedini ukras svoj smatraše ukrašavati dušu hrišćanskim vrlinama i dobrim delima. I u svojim vrlinama mudrog znanja i blagočestivog rasuđivanja ova blažena se ugledaše na svoje telesne i duhovne roditelje, te se zbog toga i njoj mnogi obraćahu za savet i pouku. Što se pak tiče pobožnosti i ljubavi prema hramovima Božjim i prema sveštenicima, ona i tu prednjačaše, a isto tako i u ljubavi prema stradalnicima i u milosti prema potrebitima. Kao u drevnosti pravedni Jov, tako i ona svakog primaše u svoj dom i s ljubavlju ugošćavaše. Beše zaista pribežište ubogima i majka sirotama, čineći pritom sva svoja dobročinstva tajno i sakriveno od drugih. Ona upražnjavaše u isto vreme po dve vrline, koje ljudi obično ne čine zajedno, kao na primer: dajući obilnu milostinju drugima, ona za sebe pošćaše i uzdržavaše se. Često je čitala reč Božju u Svetom Pismu, a još češće je bdila u molitvama, nekad stojeći, a nekad klečeći na molitvi. Nemoguće bi bilo nabrojati sve vrline ove blažene. Zato da ispričamo samo dva slučaja, gde se jasno vidi nagrada Božja koju Bog njoj dade, još ovde na zemlji, za njene mnoge Bogu ugodne vrline. Jednom se sveta vožaše na kolima u kojima behu upregnute mazge. Neznano zbog čega, ali se ove mazge iznenada na putu razbesniše, i kao podivljale počnu juriti putem, te se kola sa ovom blaženom prevrnuše i ona upade među točkove. Kako mazge ni tada ne stadoše, nego i dalje besno trčahu, kola je vucijahu po putu, i njoj se mnogi udovi i kosti polomiše. Ovaj događaj bi velika sablazan za nevernike, jer se oni pitahu: kako to da Bog dopusti da jedna tako sveta žena doživi tako veliko zlo? Ova pak sveta, ne obzirući se na svoje velike rane i bolove, ne htede pozvati lekara, da nebi telo svoje obnažila, i ne htede tražiti drugu pomoć, nego svu svoju nadu prenese jedino na Boga. I zaista, ne prođe mnogo vremena a blažena Gorgonija potpuno ozdravi, i time se istovremeno pokaza čudesna mudrost i blagost Božja. Jer Bog dopusti da ova sveta postrada kao običan čovek, i zatim učini da ona bude isceljena na neobičan i nadčovečanski način. Tako se ovim čudom isceliše i oni koji se pre toga behu sablaznili.
Drugom jednom prilikom beše se ova blažena teško razbolela, te joj je svo telo i krv u žilama čas gorela kao u nekoj vatri, a čas opet se hladila i ledila. Ovo se stanje više puta smenjivaše, i svetiteljka ležaše u postelji potpuno oduzetih udova, i nikakve joj lekarske veštine i lekovi ne mogoše pomoći, pa čak ni suze njenih roditelja i molitve mnogih oko nje. Šta radi tada sveta Gorgonija? Izgubivši nadu na svaku ljudsku pomoć, ona pribeže jedinom lekaru svih – Bogu. Jedne noći, kada bolest beše malo popustila, dok svi spavahu ona otide u crkvu i sa silnom verom pripade k svetom Žrtveniku, prizivajući na sav glas u pomoć Boga Koji se na tom Žrtveniku proslavlja, i potsećajući Ga na sva čovekoljubiva dobročinstva Njegova učinjena ljudima. Zatim, kao nekada što se u Evanđelju ona krvotočiva žena dotače skuta od haljine Hristove i ozdravi, tako se i ona dotače glavom do svetog Žrtvenika i sa suzama i vapajnim molitvama Hristu izreče da neće otići odatle dok ne dobije ozdravljenje. Onda uze lek od svojih suza i sa suzama pomeša čestice časnog tela i krvi Hristove, što beše urizničeno, i time pomaza svoje telo. I, o čuda! odmah dobi spasenje i ozdravljenje. I ona lakog tela i lakše duše i uma, ustade i vrati se doma zdrava, dobivši na taj način ispunjenje svojeg čvrstog nadanja u Boga.
Upokoji se blažena Gorgonija na ovaj način. Pošto je ona odavno želela da što pre otide sa zemlje ka Hristu, pred Kojim je imala veliku slobodu, ona pred smrt dožive ovo. Posle jednog dužeg molitvenog bdenja pred Bogom, na nju naiđe sladak san. U tom snu ona vide viđenje u kojem joj bi ukazan tačan dan i čas njenog odlaska ka Gospodu. Ona nije imala osobite potrebe da se pripremi za smrt, jer joj je sav život bio čist, a uz to još beše potpuno očišćena Duhom Svetnm u svetom krštenju koje beše primila. Jedino se moljaše Bogu da joj se i muž krsti svotim krštenjem, što joj Bog i ispuni, jer On svagda tvori volju vernih slugu Svojih. Kada dođe nagovešteni dan smrti njene, blažena Gorgonija se posle kraće bolesti prestavi ka Gospodu, pošto prethodno beše rekla deci svojoj i mužu i poznanicima sve što je imala da im kaže kao svoju želju i savet i pouku. Kada blažena beše na samrti, njen blaženi otac, stari episkop Grigorije, nagnuvši se nad nju ču je kako tiho izgovara ove reči božanskog Psalmopevca: „U miru ću leći, i usnuću“ (Ps. 4, 9), što se zaista na nju i odnosilo. Upokoji se blažena Gorgonija ne doživevši do starosti, ali prebogata vrlinama i bogougodnim delima. Prestavi se oko 370. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DAMJANA ESFIGMENSKOG
 
Prepodobni otac naš Damjan došao je vrlo mlad u manastir Esfigmen na Svetoj Gori, gde je živeo primernim monaškim životom. Zatim je izišao u samoću i bezmolstvovao blizu manastira Esfigmenskog, na brdu zvanom Samarija, koje se nalazi između manastira Esfigmena i Hilendara. Uživao je naročito prijateljstvo svetog Kozme Zografskog, kao što se vidi iz žitija ovoga. Blaženi Damjan bejaše istinski poslušnik i siguran čuvar otačkih naređenja. To ce naročito vidi iz seledećeg. On imađaše od svog starca zapovest: da nikada ne noći van svoje kolibe. Jedanput ode on k jednom duhovniku koji je živeo blizu manastira Hilendara. No pošto ga ne zateče doma, on ga čekaše sve dok se ne poče smrkavati. Ostavivši mu svoju poruku, sveti krenu k svojoj kolibi. Ali kako već beše veče, a i vreme maglovito i kišovito, to ga bratija te kelije moljahu da prenoći kod njih. No Damjan, imajući na umu zapovest svoga starca, ne pristade na njihovu molbu već pođe ka svojoj kolibi. Ali zbog velike kiše i mraka on ubrzo zaluta s puta. Ne znajući ni kuda da ide, ni gde se nalazi, prepodobni zavapi iz dubine duše: „Gospode Isuse Hriste, spasi me, – ginem!“ – I gle čuda! u tom trenutku on se na neki način obrete pred svojom kolibom.
Po prestavljenju preblaženog, koje bi 1280. godine, do četrdeset dana, iz njegovog je groba izlazio neizrecivo divan i tako jak miris, da su ga čak dole, u manastiru Esfigmenu, na rastojanju od po sata hoda, oci osećali. Tako Bog proslavi Svog ugodnika radi bogougodne čistote i istinske uzvišenosti njegovog života. Molitvama njegovim neka se i mi udostojimo večne slave! Amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
TEJE
 
Za veru svoju u Gospoda mačem posečena.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Vukola beše učenik svetog Jovana Bogoslova i prvi episkop Smirnske crkve; obratio ka Hristu mnoštvo neznabožaca; spomen njegov praznuje se 6. februara.
  2. Sveti Irinej, znameniti pisac Crkve, ispovednik i mučenik; postradao za Hrista 202 godine; praznuje se 23. avgusta.
  3. Carovao od 161 do 180 godine.
  4. Svi ovi prepodobni oci živeli su u petom veku U Siriji. Njihov život opisa bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 23).
  5. Ovi sveti oci podvizavali su se u petom veku u Siriji. O njima takođe napisa bl. Teodorit („Filoteos Istorija“, 24).
  6. Sv. Grigorije Bogoslov je održao svojoj sestri Gorgoniji pohvalnu Nadgrobnu besedu (Migne, P.G. t. 35, 789-817), u kojoj iznosi njen život i pohvaljuje njene vrline. Ovo žitije pretstavlja skraćeno prepričavanje te njegove besede.
  7. Otac Grigorijev, Sv. Grigorije episkop, slavi se 1. januara; majka mu Sveta Nona 5. avgusta; brat mu Sv. Kesarije 9. marta, dok se sam Sv. Grigorije Bogoslov slavi dva puta: 25. i 30. januara.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *