NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
22. FEBRUAR
 
PRONALAZAK MOŠTIJU
SVETIH MUČENIKA U EVGENIJI
 
U vpeme nečestivih careva rimskih behu mnoga gonjenja na hrišćane; bezbrojni ispovednici imena Hristova i mučenici behu na razne načine ubijani, a sveta tela njihova, bacana zverovima i pticama da ih raznesu, bila su potajno od strane vernih skupljana i po skrovitim mestima, po kućama i po gradinama česno sahranjivana. Tako su i u Evgeniji, blizu Carigrada, bile sahranjene mošti mnogobrojnih svetih mučenika, za Hrista postradalih, i mnogo se godina nije znalo za njih. A kada idolopokloničko neznaboštvo presta, i mučitelja nesta, i pod hrišćanskim carevima se prosveti vaseljena svetlošću svete vere i Crkva beše na miru, tada božanskim otkrivenjem na čudesan način pokazaše sebe iz nedara zemlje, kao svetilnici ispod poklopca, i svete mošti mučenika u Evgeniji. Jer na mestu, gde behu sahranjene, stadoše se isceljivati od različitih bolesti, pošto je Bog na taj način hteo da otkrije i proslavi sluge Svoje. I dođe tamo episkop sa crkvenim klirom i, kad raskopaše to mesto, nađoše mnoge mošti svetih mučenika, čija imena zna samo Gospod, koji ih je zapisao u Knjigu Života na nebesima. Sve te svete mošti behu čitave i netruležne, jer se na njima ispuni reč Svetoga Pisma: Čuva Gospod sve kosti njihove, i ni jedna se od njih neće slomiti (Ps. 33, 21). Usto one i veliki miris puštahu iz sebe, i čudesa tvorahu, isceljujući svaku bolest, i izgoneći zle duhove iz ljudi. I biše svečano prenesene u crkvu, pri čemu je učestvovalo ogromno mnoštvo vsrnih, pevajućn psalme i pesme duhovne.
Potom bi otkriveno jednom kliriku, Nikoli Kaligrafu, mužu vrlinskom, da se među tim moštima nalaze i mošti svetog apostola Andronika, jednog od Sedamdesetorice, i pomoćnice mu Junije, o kojima sveti apostol Pavle u Poslanici Rimljanima govori ovo: Pozdravite Andronika i Juniju, moje rođake i drugare u sužanjstvu, koji su znameniti među apostolima (Rm. 16, 7)[1].
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
MAVRIKIJA
i s njim sedamdeset vojnika[2]
 
Bezakoni i nečestivi car Maksimijan[3], smatrajući da će svojom poganom službom lažnim bogovima izdejstvovati sebi pomoć i proslaviti svoje carovanje, naredi da svi podanici njegovog carstva imaju prinositi žrtve nečestivim idolima. I on se postara da sam bude izvršilac ove svoje naredbe i revnosni služitelj demonima, primoravajući sve na te pogane žrtve. I ne beše mu dosta da o tome piše oblasnim upraviteljima i gradonačelnicima, da se staraju o poštovanju idola, – kao što su i raniji carevi pisali, – nego i sam ustalački i revnosno obilažaše svu carevinu usrdno služeći demonskim oltarima. Pritom se nadaše bednik da će njegovo obilaženje carevine uticati da se ponovo vrate njegovom zloverju svi koji su se bili odrekli njegove zablude i došli u poznanje istine Hristove.
Krenuvši iz Rima sa takvim planom, i obilazeći istočne pokrajine, car Maksimijan dođe u sirski grad Apamiju. Tamo izađoše preda nj idolski žrečevi, i optužiše hrišćane, govoreći: Najmoćniji care, bogovi nam podariše slobodu da se obratimo tvome veličanstvu, i evo mi obaveštavamo tvoju nepobedivu vlast, da svi ovdašnji ljudi sa strahom i žudnjom poštuju velike otačke bogove, naročito oca Zevsa[4] i divnog Apolona[5], koji su veći od svih drugih bogova i veoma čuvaju i brane tvoje carstvo. Samo Mavrikije i s njim sedamdest vojnika tvojih, naduveni zbog odličija i obogaćeni velikim darovima tvojim, ni u šta ne smatraju bogove i protive se tvom velikom i nepobedivom carstvu, zavedeni zabludom hrišćanskom.
Čuvši to, car Maksimijan se razljuti silno i raspali jarošću jače nego peć ognjem, naročito što se u njegovim pukovima nađoše takvi vojnici. I jednog naročitog dana naredi da se na glavnom mestu grada Amaksiku spremi sudište, sazove sav narod i dovedu sveti mučenici. I kada se tamo sleže sav grad, tako da ni devojke ne ostadoše kod svojih kuća, i Maksimijan mučitelj sede na visoku sudijsku stolicu, oruženosci dovedoše svetih sedamdeset Hristovih vojnika sa njihovim starešinom svetim Mavrikijem. Pogledavši ih, car reče njihovom vođi: Mi smo očekivali, Mavrikije, da ćete vi, odlikovani najvećim odlikovanjima i počastima našim, obasuti darovima i hranjeni za carskim trpezama, ići stopama naše tihosti, i one koji bi otstupili od našeg bogougodnog zakona obraćati k zdravome razumu pomoću junačkih dela i mudrih pouka, ispravljajući ono što je krivo i ukroćujući ono što se pobunilo, jednom rečju: ugušujući kao neprijateljsko i zlo sve što se radi protiv naših naređenja. A vi, kako čujem za vas, postupate suprotno, jer ne samo ne izvodite na pravi put one što gaze naš zakon, nego i sami neprijateljski ustajete protiv svemoćnih bogova naših i nanosite im uvredu, ne ukazujući im poštovanje i ne prinoseći im žrtve i prinose. I tako postadoste vođe u pagubnu propast, ako je tačno ono što su nam pričali za vas.
Sveti Mavrikije odgovori: Care, uvreda koju mi nanosimo vašim neosetljivim bogovima, priprema nam slavni venac pobede u istinitog Boga našeg. Mi ne unižavamo Boga koji nas je stvorio, niti Ga nipodaštavamo, kao što ti bezumno smatraš, nego Ga proslavljamo kao jedinog istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju, i more, i sve što je u njima. A pogane i nečiste demone, koji upropašćuju ljude, i njihove gluve, slepe i neosetljive idole ne treba nazivati bogovima.
Na to reče car: Mavrikije, zar takvu zahvalnost odaješ bogovima, koji su te udostojili časti, te imaš prvo mesto u vojsci? Sveti Mavrikije odgovori: Nikada nikakvu čast nisam primio od vaših bogova, niti hoću da ih poštujem. Jer niko od ljudi, koji znaju Boga, nikada nije hteo da poštuje stvari mrtve. To čine samo ljudi koji nemaju razuma i upodobili su se nerazumnim životinjama. Oni obogotvoravaju kamenje i drveće, govoreći da ovi imaju razum, i poštuju ih kao bogove. Car reče: Pošto zauzimaš prvo mesto u našoj vojsci, ti si smeo i neustrašivo govoriš protiv nas.
Rekavši to, car naredi da svetog Mavrikija odvoje od sedamdeset vojnika, i stade ove laskavo pitati: Ko vas prevari, braćo, da otstupite od bogova spasitelja, a pristupiste k zabludi ljudi koji obožavaju raspetog čoveka, nekog zločinca? Tada blaženi Teodor i Filip, kao iz usta svih svetih mučenika, odgovoriše caru: Mi smo, o mučitelju, toliko daleko od zablude da i tebe želimo od nje da izbavimo, kao što se i mi izbavismo, klanjajući se jedinom istinitom Bogu Ocu svemogućem, i jednorodnom Sinu njegovom Isusu Hristu koji je Bog istiniti i Mudrost Božja, i njegovom Svetom Duhu koji je udahnuo u nas poznanje i razumevanje, da ispovedamo Trojicu jednosušnu. A gnušamo se bezbožne vere tvoje, i odbacujemo vremensko vojnikovanje, a postajemo vojnici Boga, Cara sila.
Na to Maksimijan reče: Vidim, Filipe, imaš česnu starost, ali si razumom gori od mladića. Pohitaj k bogovima, i budi dobar savetnik ostalim tvojim drugarima vojnicima, da ukažu poštovanje bogovima, i ti ćeš dobiti od nas velika odlikovanja i poklone. Sveti Filip odgovori: Znaj, care, da ja neću biti rđav savetnik onima koji dobrovoljno primiše u sebe strah Božji. Jer stoji napisano: Teško onome kroz koga dolazi sablazan (Mt. 18, 7). Maksimijan odvrati: Naša krotost i trpeljivost čine te drskim, Filipe! Napustite dakle zloverje svoje, da nas ne razljutite i ne razjarite, i mi vas stavimo na ljute muke, zato što se usuđujete da ispovedate čoveka koga ste vi uvrstili među bogove.
A sveti sedamdeset mučenika odgovarajući rekoše mučitelju: Prazne i uzaludne pretnje mrzosti tvoje, o care, daju nam silu i krepost da se ne bojimo nikakvih muka, jer nema straha u dobroumnoj i moćnoj duši onih koji ljube Gospoda!
Razljuti se Maksimijan i naredi, te svukoše s njih vojničke pojase i haljine, pa im zatim reče: Vidite, kakve se slave i česti lišiste, i u kakvo beščešće zapadoste zbog neposlušnosti svoje. A svetitelji mu odgovoriše: Ti si nas lišio vojničkog čina, svukavši s nas haljine i pojase, ali ima Boga na nebu koga mi poštujemo, On će nas obući haljinama i pojasima netruležnim, i večnim slavom, koju ti nisi dostojan da vidiš, niti da o njoj čuješ zbog oca tvog Satane, koji u tebi govori i deluje.
To još više razljuti cara, i on reče svetima: O prokleti i nedostojni milosti bogova naših! vi sami sebi izdejstvovaste beščešće. Jer mi vam ukazasmo čest, a vi obeščestiste velike bogove, i prezreste blagonaklonost našu. Onda primite što zaslužujete po delima svojim. Sveti odgovoriše: Care, ovo vojnikovanje tvoje ništavno je, i prolazi, i čest tvoja je beščešće, jer si zaboravio Boga koji ti je dao carsku vlast. A ništavne i bezdušne idole, koji ti ništa ne koriste, niti što razumeju kad ih neko počituje ili beščesti, ti ludo i nerazumno smatraš za bogove. Car reče: Radi dobrote naše carske, želeći da poštedim vaš život, potrpeću vas još malo. I naredi car da ih vrgnu u tamnicu za tri dana, da bi tamo razmislili i izabrali ono što je korisno po njih.
Okovani u verige, i zatvoreni u tamnici, sveti mučenici govorahu među sobom: Braćo draga, spremimo svi duše svoje za molitvu, i usrdno se pomolimo blagom i milostivom Bogu našem, da nam Duhom Svetim da mudrost i razum i stavi u usta naša ono što treba da kažemo caru, da bi se mučitelj zadivio istini vere naše. I stadoše se sveti moliti jednodušno, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože svemoćni, čija je vlast večna i carstvo beskonačno, pošlji nam Svetog Duha Tvog, i Njime nas uputi, da se obradujemo i razveselimo zbog Njega, i pobedimo zlo zablude, i proslavimo se u istinitoj veri Duhom Tvojim Svetim, koji će govoriti iz nas, po Tvom istinitom i nelažnom obećanju. A za oduzetu nam vojničku čest svetovnu, učini da po stanemo savršeni vojnici u svetom nebeskom gradu Tvom, i da budemo uvršćeni među nebeske građane sa svima svetima Tvojim, koji su Ti od pamtiveka ugodili pravom verom. Jer si Ti jedini Bog, i Tebi priliči slava i sila vavek, amin.
Posle tri dana car Maksimijan na istom mestu grada Amaksiku izvede preda se na sud svete mučenike, dok se sav grad beše slegao da to posmatra. Razblažujući svoje pretnje laskama, mučitelj reče svetima: O ljudi, izaberite ono što je korisno po vas, te prinesite bogovima žrtve, i tako ćete izbeći gorku smrt. Sveti odgovoriše: O toj stvari mi smo se potpuno dogovorili, o care! Saslušaj nas pažljivo, i nemoj nas više primoravati da prinesemo žrtve vašim bogovima: mi smo čvrsto rešili da omrznemo ovaj privremeni život, a zavolimo smrt koja nam pretstoji radi ljubavi Hristove, od koga se nadamo dobiti život večni. Ti pak radi s nama što hoćeš, jer se mi nećemo odreći Boga našeg, niti ćemo se ikada pokloniti demonima tvojim. Osudom na privremenu smrt, mi ćemo se osloboditi večne osude.
Pošto sveti ovo rekoše, ugleda mučitelj među njima jednog junošu, i obrati mu se: Reci nam, mladiću, kako se zoveš, i odakle si. Junoša odgovori: Zovem se Fotin, ime pozajmljeno od istinite svetlosti[6], a vojnik sam Hrista mog, koji posrami oca tvog Satanu. Po rođenju sam Rimljanin, a po telu i po duhu sin presvetlog Mavrikija, jer je on moj roditelj, i od njega dobih poznanje Boga; vaspitan sam u svetoj veri u Hrista Gospoda, koga ti odričući, o care, pridružio si se nerazumnoj stoci i upodobio se njoj.
Mučitelj reče: Bezuman si, o mladiću, i reči tvoje odgovaraju tvojim godinama. Ali treba već da znaš šta je korisno za tebe: priđi dakle, i prinesi žrtvu velikome Zevsu, te poštedi mladost svoju. Junoša odgovori: Nazivaš me bezumnim, jer neću da ispunim volju tvoju, niti da se poklonim idolima. A ja sam pametniji od vas starih zato što verujem u Gospoda mog Isusa Hrista, u koga vi ne verujete, niti Ga znate.
Tada se mučitelj opet obrati svetima: Dokle ćemo trpeti bezumlje vaše, bednici, te vas ne stavljamo na muke, pošto smo poneseni bezmernom dobrotom svojom? Prinesite žrtve bogovima, da ne biste razdražili pravedan i milosrdan sud naš, i primorali nas na nemilosrđe i ljutinu. Sveti odgovoriše: Pogani i nečestivi služitelju demona, ako iole imaš pameti, ti si već od Fotina poznao veru našu i silu našu. Jer kada on, kao mladić, posrami bezbožje tvoje pravom verom i poznanjem Hristovim, utoliko više mi želimo raznovrsne muke, da bismo posramili oca tvog đavola i ugodili Hristu Bogu našem.
Tada se razjari mučitelj, i naredi da svete obnaže i biju volovskim žilama. I sluge povališe po zemlji vojnike Hristove, i svakog nemilosrdno toliko i tako dugo biše, da im se tela raspadoše, i silnom krvlju zemlju obagriše. A oni se u mukama obraćahu Hristu Bogu, proseći pomoći od Njega; i Gospod, prisustvujući nevidljivom silom olakšavaše im patnje i utvrđivaše srca njihova u trpljenju i ljubavi božanstvenoj. A kad se sluge zamoriše i iznemogoše, upita car svete mučenike: O, drski i nerazumni ljudi, zar ne uviđate kako mi je lako uništiti vaš život? Hajde dakle, prinesite žrtve bogovima, da vas ne bih više mučio. Sveti odgovoriše: Znaj, o bezbožni i tuđi Bogu našem care: kao što ti, pomračen tamom đavolske zablude, ne razumeš Hristovu ljubav i svetlost, tako i mi, imajući um prosvećen verom i ljubavlju Hrista Boga našeg, ne primećujemo muke na koje nas stavljaš. Hajde, o mučitelju i besna psino, pronađi za nas neke druge najnovije i najstrašnije muke, jer duša naša žudi, i Hristova ljubav u nama želi da, umoreni tvojim mukama, ugledamo Boga živog koji večito caruje.
Čuvši to, mučitelj prosto pobesne, i naredi da se naloži velika vatra i u nju bace sveti mučenici. I kada bi naložena strašna vatra, svetitelji ne čekahu da ih sluge mučiteljeve u oganj bacaju, nego sami pristuipše k vatri kao k vodi, i uđoše usred vatre, i xođaxu posred vatre nepovređeni, rugajući ce mučitelju i bogovima njegovim.
I svi se divljahu ovom preslavnom čudu. Samo mučitelj, otpočetka sasud pogibli, ne poznade silu Božju koja beše sa svetima i oganj pobeđivaše, nego velikim gnevom uzrujan, tražaše način kako da svete pogubi. I naredi da svetitelje, nepovređene ognjem, privežu za drveće i gvozdenim četkama svirepo stružu. A svetitelji i to jezivo mučenje junački podnesoše, ne obraćajući pažnju na telesne patnje. I čuđaše se narod carevoj jarosti i bezumlju. A sveti Mavrikije, rugajući mu se, upita ga: Zar ne uviđaš kako si nemoćan i bedan, o bezbožni i pogani mučitelju? Ta ovaj mali junoša Fotin, koji pretrpe tolike i tako velike muke, sruši i slomi silu tvoga nasilničkog carstva. Kako onda možeš savladati celu našu družinu, kada si od ovog malog junoše savladan i pobeđen?
Pogledavši krvnički, i zaškripevši zubima, Maksimijan naredi da svetog junošu Fotina odmah pred očima roditeljevim mačem poseku, želeći na taj način da se osveti Mavrikiju, i misleći da će smrt sinovljeva velikom žalošću ispuniti dušu njegovu. A sveti Mavrikije se ispunjavaše radošću i veseljem, gledajući takvu mučeničku smrt sina svog za Hrista.
Pošto sveti Fotin bi posečen i ka Gospodu otide, sveti Mavrikije reče Maksimijanu: Ispunio si našu želju, o mučitelju, poslavši pred nama Fotina ka Hristu Bogu! Sada je i naše putovanje ka nebu sigurno i brzo. Jer ko će od družine naše izostati za vojnikom Hristovim Fotinom, koji je k Bogu otišao i posramio oca tvog Satanu? Hajde, izmisli za nas velike i najsvirepije muke, i ne izostavi nijednu od njih, da bi proverio da li čvrsto držimo veru u Hrista.
A Maksimijan, videvši kako sveti mučenici rado i junački podnesoše sve muke i nimalo ne otstupiše od vere svoje, sazva sav svoj nečovečni i zveropodobni senat, da se dogovori s njim, kojom bi najljućom smrću pogubio mučenike, eda bi na taj način zaplašio sve hrišćane u svetu. Palo je mnogo predloga. Ali jedan senator, najopakiji i najbezbožniji, izvor nevaljalstva i nečovečnosti, predloži ovo: Sada je, o care, letnje vreme, mesec juli. Nedaleko od grada, na zapadnoj strani, ima jedna baruština između dve reke i jezera. Tamo sada ima mnogo komaraca, obada, zolja i stršljenova, tako da jedva ko može proći onuda, a zadržati se za koji čas vrlo je neprijatno. Naredi dakle da ih tamo odvedu, nage za drveće privežu, i medom namažu, da ih komarci, stršljenovi i raznovrsne muve izujedaju. To će za njih biti strašnija od svih muka, i oni će se urazumiti, da ne treba grditi nepobedive i večne bogove naše.
Kada ovaj to reče, dopade se bezdušni predlog bezbožnom caru i celom senatu njegovom. I oni osudiše svete Hristove paćenike na to opako mučenje. Onda ih vojnici odvedoše okovane na to mesto, čvrsto ih privezaše za drveće u tom močvarnom i velikom blatu, i naga tela njihova namazaše medom od glave do nogu. Tamo i telo blaženog Fotina na oči oca njegovog baciše, pa otidoše. I navališe na njih svakovrsne bubine, i komarci, i obadi, i ose, i stršljenovi, pokriše ih kao oblak, ujedajući sveta tela njihova. U takvim nepodnošljivim mukama provedoše sveti deset dana i deset noći. Zatim podigoše oči svoje k Bogu, i pomoliše se govoreći: Gospode Bože naš, koji si nas stvorio po obrazu i po podobiju Tvom, i priveo nas istini Tvojoj, i uveo u poznanje Tvoga Božanstva, i jedinorodnog Sina Tvog, i presvetog i životvornog Duha, – Tebi predajemo duše naše, i molimo Te, da ih nastaniš sa svima svetima Tvojim, koji su Ti od pamtiveka ugodili, jer Te svom dušom ljubimo i želimo, i radi Tebe se smrti predadosmo, jer si Ti Bog jedini dobar i milostiv, i Tebi priliči slava vavek, amin.
Rekavši to, oni predadoše svete duše svoje u ruke Božje, i tako se udostojiše venca večne slave. A bezakoni mučitelj, car Maksimijan, beše besan na svete mučenike i posle smrti njihove, kada oni već behu u besmrtnom životu, jer čuvši da su pomrli, naredi da im se česne glave otseku, i da ostanu nesahranjeni. I biše sveta tela njihova i glave razbacani po onom lugu i dubravi da ih, ptice i zverovi raznesu. A neki hrišćani dođoše noću sa strahom i trepetom, pokupiše razbacane mošti svetih mučenika, i tamo ih u zemlju sahraniše, slaveći Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG
PAPIJA JERAPOLJSKOG
 
Učenik svetih apostola i patrološki pisac. Bio episkop u Jerapolju. Od njega imamo svedočanstvo o Evanđelju Matejevom i Markovom, o četiri Marije i o braći Gospodnjoj, kao i jedan nepotpuno sačuvan spis: Izjašnjenje Reči Gospodnjih. Skončao mirno u drugom veku.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TELESFORA,
episkopa Rimskog
 
Episkopovao na prestolu Rimskom od 127 do 139 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ATANASIJA ISPOVEDNIKA
 
Ovaj prepodobni rodio se u Carigradu od pobožnih i veoma bogatih roditelja. Pošto još kao dete postade pobožan, on zavole da se obuče u monašku shimu. Zato otide u okolinu Nikomidije, i tamo se u jednom manastiru zvanom Pavlopetrovom zamonaši. I on toliki uspeh postiže u vrlinama, i toliko se proču, da i carevi saznaše za njega. Upoznao se sa svetim Teodorom Studitom i drugim svetim ispovednicima i radio sa njima na vaspostavljanju poštovanja svetih ikona. U vreme pak cara Lava Ikonoborca[7], bi optužen zbog poštovanja svetih ikona. Zbog toga bi stavljen na razne muke, i podnese najsurovija progonstva i nevolje. No on ostade nepokolebljiv, i do kraja se držaše Pravoslavlja. I tako otide ka Gospodu radujući se, 821 godine.
 
SPOMEN SVETOG
ARISTONA
 
Bio drugi episkop na Kipru, posle svetog apostola Varnave.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
TALASIJA i LIMNIJA[8]
 
Prepodobni Talasije sazida jedno podvizavalište (ασκητηριον = isposnicu) na brežuljku zvanom Tilimas, u blizini grada Kira. I on prostotom života i smernošću uma prevaziđe sve ondašnje prepodobne oce. A Limnije, pošto silno voljaše podvižnički život, kao vrlo mlad ode kod ovog velikog Talasija. I ovaj ga uputi u podvižnički život. Kasnije, kada se prepodobni Talasije prestavi (oko 440 g.), Limnije otide kod slavnog prepodobnog Marona[9], i življaše pored njega podražavajući život njegov. No pošto božanstveni Limnije voljaše da provodi život bez krova i skloništa, on se povuče na vrh jedne planine u okolini Targale. Tu ne napravi ni kolibu, nego samo ogradi kamenim zidom jedno mesto, a nebo mu beše krov. I tu življaše podvižnički.
Zbog svojih podviga blaženi Limnije dobi od Boga blagodat da izgoni đavole i da isceljuje bolesti. Jednom ga ujede zmija. On prekrsti mesto gde ga beše ujela, i pomoli se Bogu, i ništa mu ne bi. Drugom prilikom dobi strašnu bolest stomačnu. I prizva ime Božje, i ozdravi.
Ovaj prepodobni pokupi sve slepce koji su od prošnje živeli, sazida im kelije, i smesti ih. I davaše im potrebnu hranu, koju je dobijao od hrišćana koji su dolazili k njemu po blagoslov. Pošto prožive trideset i osam godina bez krova i skloništa, blaženi Limnije u miru predade dušu svoju u ruke Božje.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
ANTUSE
i dvanaest slugu njenih
 
Sveta mučenica i njene hristoljubive sluge postradaše za Hrista, mačem posečeni.
 
PRONALAZAK MOŠTIJU SVETIH APOSTOLA:
ANDRONIKA i JUNIJE[10]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VARADATA
 
Vaistinu prepodobni Varadat bejaše iz grada Antiohije. Pošto zavole usamljenički i filosofski (φιλοσοφον = podvižnički) život, on se najpre zatvori u jednu malu keliju. Odatle pak otide na jednu vrlo visoku stenovitu goru. Tu napravi od drveta jedan kovčeg tako mali, da mu se celo telo nije moglo smestiti. Osim toga daske nisu bile dobro uzglobljene, a poklopac je bio kao rešetka, te je prepodobnog i kiša tukla i žega sunčana pekla. Pošto provede mnogo godina u tako mučnom životu on, po savetu tadašnjeg blaženog arhiepiskopa antiohijskog gospodina Teodota (418-427), napusti to mesto. No, iako napusti to mesto, on i nadalje neprestano se moljaše Bogu, pružajući ruke svoje k nebu i slaveći Boga. Bio je odeven u jednu kožu; njome je uvio celo telo, a probušio male rupice za oči i usta, kako bi mogao gledati i disati.
Sva ova sebemučenja podnošaše prepodobni, iako mu telo bejaše slabo i bolesno. Jer, goreći božanskom ljubavlju i žarkom revnošću, on primoravaše telo svoje na trud i napor koji su bili svrh njegovih moći. I on se nalažaše na samom vrhu vrline. Imao je smiren um, jer je kao pametan čovek znao kakvu štetu nanosi čoveku gord um.
Pošto na takav način požive, blaženi Varadat u miru pređe ka Gospodu. Njegovo žitije napisa blaženi Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 27).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SINETA
 
Za veru svoju u Hrista postrada mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
VLASIJA
 
Bio episkop. U miru se upokojio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pronalazak ovih sv. moštiju bio je u vreme carigradskog patrijarha Tome I (607-610), dakle u vreme imperatora Foke (602-610). Po nekim Sinaksarima to bi u vreme cara Arkadija (395-408). Možda se radi o otkriću sv. moštiju u dva maha.
  2. U drugim Sinaksarima spomen ovih sv. mučenika slavi se 27. dscembra.
  3. Maksimijan Galerije, rimski car – od 305 do 311 god.
  4. Zevs ili Jupiter – grčkorimski bog, smatran vladarem neba i zemlje, ocem svih bogova i ljudi.
  5. Apolon smatran bogom sunca i prosvete, društvenog blagostanja i poretka, i božanstvom pretskazivanja budućnosti.
  6. Fotin na srpskom je Svetlan, Svetozar, od grčke reči Fos, koja znači svetlost; a Fotina znači Svetlana.
  7. Gonjenje na pravoslavne zbog poštovanja svetih ikona trajalo je oko sto godina. Od triju careva toga perioda, koji su nosili ime Lav, naziv Ikonoborac dat je Lavu V Jermeninu koji je carovao od 813 do 820 godine.
  8. Njihov život opisa bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 22).
  9. Onoga što mu se spomen slavi 14. februara.
  10. O tome videti pod današnjim datumom: Pronalazak moštiju svetnh Mučenika u Evgeniji.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *