NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
19. FEBRUAR
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA
ARHIPA, FILIMONA I APFIJE
 
Sveti apostol Arhip, jedan od Sedamdesetorice, beše posle svetog Epafrasa episkop u Frigijskom gradu Kolosima, po svedočanstvu svetog Amvrosija. Zato ga u svojoj poslanici Filimonu sveti apostol Pavle naziva svojim drugarom u vojevanju. A sveti Filimon beše ugledan građanin u Kolosima. Za svetu pak Apfiju sveti Zlatoust kaže da je bila Filimonova supruga. Ovaj sveti Filimon kada verova u Hrista, dom svoj načini crkvom, jer se tu sabirahu svi hrišćani iz Kolosa, i u domu njegovom kao u crkvi vršahu bogosluženja. Potom sveti Filimon bi od apostola rukopoložen za episkopa radi apostolstva. Jer u to vreme sveti apostoli rukopolagahu svoje učenike za episkope, i to neke od njih na stalno mesto a neke kao misionare putujuće po raznim mestima. Ovi putujući episkopi nazivali su se apostolstvujući episkopi, jer su bili slati na apostolsku propoved. I sveti Filimon je bio jedan od takvih episkopa, uvršćen u lik svete Sedamdesetorice apostola. Putovao je po frigijskim i drugim gradovima, propovedajući reč Božju. A piše za njega da je bio i u Gazi episkop.
Sveta Apfija strojaše domašnju crkvu u Kolosima, dan i noć služeći Bogu u postu i molitvi, i odmaraše svete koji su se trudili u propovedanju Evanđelja Hristova. Hranila je siromahe, prosjake i strance, tako da je njen dom bio ne samo crkva, nego i gostoprimnica, i bolnica, i sklonište svima koji nisu imali gde glave skloniti. U vreme pak nekog praznika neznaboškoj boginji Artemidi, svi verni u Kolosima behu po običaju sabrani u dom Filimonov na molitvu. Sveti Arhip i sveti Filimon, koji su u to vreme bili tu, služahu svetu službu. Neznabošci, puni mržnje na hrišćane, saznavši za ovaj skup, napadoše ih iznenada, i razjuriše Hristovo stado, jedne bijući a druge ubijajući. Svete pak apostole, Arhipa i Filimona sa svetom Apfijom uhvatiše, i odvedoše gradonačelniku efeskom Artoklisu. I on naredi da ih sve podjednako muče. Najpre ih povališe na zemlju i nemilosrdno motkama tukoše, pa ih po zemlji vukoše. Zatim ih svakog posebno u zemlju do pojasa zakopaše, pa kamenjem tukoše. I tako svetog Filimona i svetu Apfiju ubiše, a svetog Arhipa jedva živa iz rupe izvadiše, i ostaviše deci na zabavu. Deca se skupiše, i svetitelja noževima izbodoše. I tako apostolska trojica svetih mučenika pretstade na nebu prestolu presvete životvorne, božanske i nerazdeljive Trojice.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOSITEJA
učenika prepodobnog Doroteja
 
Vaistinu blaženi ava Dorotej[1], pošto zavole monaški život po Bogu, ode u kinoviju oca Serida[2], gde nađe mnoge i neke velike isposnike bezmolvnike. Među ovima behu najizvrsniji dva velika starca: prepodobni. Varsanufije, i njegov učenik i saposnik ava Jovan[3], zvani prorok, zbog dara prozorljivosti koji imađaše od Boga. I Dorotej svim srcem predade sebe na poslušnost ovim isposnicima.
Dok je blaženi ava Dorotej živeo u kinoviji ave Serida i prohodio podvig svetog poslušanja, pomenuti sveti starci nađoše za dobro da otac Dorotej podigne bolnicu i sam se stara o njoj. Jer su se bratija, kad bi se razboleli, mnogo patili, pošto nije bilo nikoga da ih gleda. I pomoću Božjom otac Dorotej podiže bolnicu uz pomoć svoga rođenog bpata po telu, koji mu davaše sve što beše potrebno za zidanje. I služaše ava Dorotej bolesnicima sa još nekolicinom pobožne bratije, jer na tu službu beše određen od otaca.
Jednoga dana pozva ga k sebi iguman ava Serid. On ode i zateče kod njega nekog mladića u vojničkom odelu, vrlo milog, koji tom prilikom beše došao u manastir sa nekim dragim igumanu ljudima iz kneževog dvora. Ava Serid izdvoji se nasamo sa ava Dorotejem, i reče mu: Ovi ljudi dovedoše ovog mladića, i kažu da želi da ostane u manastiru. A ja se bojim da to nije sin nekog velmože, ili neko koji je nešto ukrao ili kakvo drugo zlo učinio, pa hoće da umakne. I mi možemo da nagrajišemo. Jer ni njegov lik, ni njegov izgled, ne odaju čoveka koji želi monahovati.
Ustvari, taj mladić beše rođak nekog vojvode: živeo je u svakom izobilju, odrastao u udobnosti i uživanjima, i nikada nije bio čuo za reč Božju. Ali jednom prilikom neki vojvodini prijatelji pričahu u njegovom prisustvu o svetom gradu Jerusalimu. I javi se želja mladiću da vidi Sveti Grad. I moljaše vojvodu da ga pošalje da vidi sveta mesta. Ne želeći da mu odbije želju, vojvoda nađe jednog prisutnog prijatelja svog, koji je odlazio za Svetu Zemlju, i zamoli ga da mu učini za ljubav i povede sa sobom njegovog mladog rođaka da vidi sveta mesta. On pristade i povede mladića, i zajedno sa svojom ženom ukazivaše mu svaku pažnju i pomoć. A kad dođoše u Sveti Grad, i pokloniše se svetim mestima, otidoše u Getsimaniju. Tamo beše jedna ikona Strašnog suda Božjeg: na njoj prestavljene razne ljute muke u paklu. Mladić stajaše pred tom ikonom zamišljen i zadivljen. Zatim ugleda jednu česnu ženu u purpurnoj haljini, koja stajaše blizu njega. I ona stade govoriti o svakoj muci u paklu posebno, i mnogo štošta reče mu savetujući ga. Slušajući je, on ćutaše i čuđaše se, jer, kao što bi rečeno, on nikada nije bio čuo za reč Božju, niti je što znao o Strašnom sudu. I obrativši joj ce <http://joj.ce>, on je upita: Gospođo, šta treba da čini čovek, da bi se izbavio tih muka? A ona mu odgovori: Posti, ne jedi mesa, i moli se često, pa ćeš se izbaviti muka. – Pošto mu dade ove tri zapovesti, purpuronosna žena postade nevidljiva. A on obiđe svu okolinu tražeći je, jer je smatrao da je to žena kao druge, i ne nađe je. No to beše prečista i presveta Djeva Marija Bogorodica. Od tada mladića zahvati umilenje, i on stade ispunjavati one tri zapovesti, što mu ih dade ona gospođa u Getsimaniji. A vojvodin prijatelj, videći mladića gde posti i ne jede mesa, tugovaše zbog vojvode, koji je veoma voleo mladića i cenio kao neku veličinu. Vojnici pak koji behu s njim, videći šta se zbiva s njim, govorahu: Čedo, to što ti radiš, nije za one koji žive na svetu, nego ako želiš da takav život vodiš, onda idi u manastir, i spašćeš dušu svoju. Ali on, ne znajući ništa o Bogu, ni šta je to manastir, nego samo držeći one tri zapovesti date mu u Getsimaniji, odgovaraše im: Vodite me kuda znate, jer ja ne znam kuda da idem. – Onda neki od njih, prijatelji ave Serida, uzeše ga i dovedoše u manastir. Iguman Serid stavi u dužnost blaženom Doroteju da razgovara sa mladićem, i sazna o njemu što treba. Sveti Dorotej mu je dugo govorio, a on je na sve to odgovarao samo ovo: Želim da se spasem.
Onda otac Dorotej ode avi igumanu, i reče mu: Ako želiš da ga primiš, primi ga bez bojazni, jer nema nikakva zla. I odgovori mu ava: Učini mi tu ljubav, oče, pa ga ti uzmi kod sebe, i uči ga spasenju. A smirenoumni Dorotej odbijaše to, govoreći: To je iznad mojih sila, da primim na sebe ma čije breme. Na to mu ava iguman reče: Ja nosim tvoje breme, nosiću i njegovo, što se ti sekiraš? Onda mu blaženi Dorotej odgovori: Pošto si tako odlučio, avo, onda obavesti o tome velikoga starca Varsanufija. Iguman reče: Dobro, reći ću mu.
I ode iguman te izvesti o tome velikog starca. A sveti Varsanufije reče ocu Doroteju: Primi toga mladića, jer će ga Bog tobom spasti. – Tada ga otac Dorotej primi s radošću, i uze ga pored sebe u bolnicu. A mladiću beše ime Dositej. I kada bi vreme da se jede, reče mu otac Dorotej: Jedi, najedi se, samo mi kaži koliko si pojeo. I on dođe i kaza mu: Pojedoh hleb i po. – A hleb je imao četiri litre. I upita ga otac: Je li ti to dosta, Dositeje? On odgovori: Da, dosta mi je, gospodine moj. Upita ga otac: Jesi li gladan? A on odgovori: Ne, gospodaru, nisam gladan. Tada mu reče: Drugi put pojedi jedan hleb i četvrt od drugoga hleba, a onu drugu četvrt prepolovi, i pola pojedi. I učini tako Dositej. I upita ga otac: Jesi li gladan, Dositeje? On odgovori: Da, gospodine moj, gladan sam malo. – A posle nekoliko dana opet ga upita otac: Kako si Dositeje, jesi li gladan? Dositej mu odgovori: Nisam, gospodine, molitvama tvojim dobro sam. Onda mu reče otac: Sada uskrati sebi onu drugu polovinu četvrti, te jedi jedan hleb i četvrt jednu. I učini tako Dositej. – A posle nekoliko dana opet ga upita otac: Kako si sada, čedo, jesi li gladan? On odgovori: Dobro sam, gospodine. Reče mu svetitelj: Razdeli i drugu četvrt na dve polovine, pa jednu polovinu pojedi a drugu ostavi. I učini tako Dositej. I tako, uz pomoć Božju, od šest litri on se zaustavi na osam uncija (jedna uncija iznosi 30 grama). Jer i u jedenju postoji navika; i koliko neko navikne da jede, on toliko i jede.
A beše junoša Dositej tih i krotak u svakom poslu koji je radio. Služaše bolnima u bolnici, i služenje njegovo beše svakome prijatno i uspokojavajuće, jer sve rađaše čisto. A kad bi se desilo da, premoren, rekne koju ljutu reč nekom bolesniku, odmah bi se udaljio u bolnički magacin i tamo plakao. Drugi bi bolničari dolazili da ga uteše, ali je on ostajao neutešan. Tada su oni odlazili i govorili ocu Doroteju: Učini ljubav, oče, te vidi šta je s ovim bratom, jer plače, a ne znamo zbog čega. – I ulazio je otac Dorotej, zaticao ga gde sedi na zemlji i plače, i pitao ga: Šta ti je, Dositeje, te plačeš? Dositej je odgovarao: Oprosti mi, oče, jer se razljutih i zlo rekoh bratu svome. I otac mu je na to govorio: Da, Dositeje, ti se gneviš, i ne stidiš se gneveći se i govoreći zlo bratu svome? Ne znaš li da je on Hristos, i ti Hrista vređaš? I Dositej je obarao glavu dole, ništa ne govoreći. I kad bi otac Dorotej video da je Dositej plakao dosta, on bi mu tiho govorio: Bog će ti oprostiti. Ustani, i od ovog trenutka počnimo sebe da popravljamo, i potrudimo se ubuduće za bolje. – Čuvši to, Dositej bi odmah ustao, i s radošću trčao na svoju službu, kao da je dobio oproštaj od Boga. Bolničari monasi otkriše Dositejev običaj, i kad bi ga videli gde plače, oni su govorili: Ima nešto kod Dositeja; on je nešto sagrešio. Tada bi odlazili blaženom Doroteju, i govorili mu: Oče, idi u bolnički magacin, tamo te očekuje jedan posao. – I kada bi on ušao u magacin, nalazio bi Dositeja gde sedi i plače. I odmah mu je bilo jasno da je Dositej rekao neku zlu reč, i pitao: Šta je, Dositeje? Jesi li opet Hrista uvredio? Jesi li se opet razljutio? Zar se ne stidiš? Što se ne popravljaš? – A Dositej je i dalje plakao. I kad bi otac Dorotej opet video da je Dositej dovoljno plakao, on mu je govorio: Ustani, Bog neka ti oprosti! Opet počni spočetka, i popravljaj se ubuduće! – I on bi odmah s verom odbacio svoju tugu, i odlazio na svoj posao. A bolesnicima je vrlo dobro spremao postelje. Toliko je pak bio izvrstan i revnosan u ispovedanju svojih pomisli, da je mnogo puta, kad bi udobno namestio postelje, a blaženi bi Dorotej prolazio mimo, govorio ovome: Oče, oče, pomisao mi kaže: Dobro spremaš postelje. A sveti Dorotej mu je odgovarao: Čudna mi čuda! ti se pokazuješ dobar sluga i izvanredan sobar, ali nisi postao dobar monah.
Prepodobni Dorotej nije mu nikada dopuštao da ima pristrašće ma prema kojoj stvari. I blaženi Dositej sve od oca svog primaše s verom i ljubavlju, i u svemu ga svesrdno slušaše. A kad mu je trebalo odelo, otac Dorotej mu je davao da sam šije. I on ga je šio veoma marljivo i pažljivo. I kad bi ga dovršio, ava Dorotej ga je zvao i pitao: Dositeje, jesi li sašio odelo? I on je odgovarao: Da, gospodine, sašio sam ga i uradio dobro. Tada bi mu ava rekao: Idi daj ga bratu tom i tom. I on bi odlazio, i s radošću ga davao. I opet bi mu ava Dorotej davao drugo odelo da šije. I kad bi ga ovaj sašio, ava bi mu opet rekao: Daj to odelo tom i tom bratu. I on je odmah davao, nimalo ne žaleći niti negodujući. Jer je svako dobro tvorio svim srcem.
Jednom prilikom manastirski ekonom donese od kovača dobar i divan nož. Dositej ga uze i ode k ocu Doroteju, govoreći: Brat ekonom donese dobar nož, i ja ga uzeh. Ako ti narediš, zadržali bi ga za bolnicu, jer je vrlo dobar. (Jer blaženi Dorotej nije ništa novo i lepo uzimao za bolnicu, već samo ono što je staro). A ava mu reče: Donesi da vidim da li je dobar. Dositej mu pruži nož, govoreći: Dobar je, oče. – I otac Dorotej vide da je nož zaista dobar. Ali pošto nije želeo da učenik njegov ima pristrašće za ma koju stvar, on ga upita: Dositeje, to li ti voliš, da budeš rob ovome nožu, a ne rob Bogu? To li ti želiš, Dositeje, da se pristrašćem vežeš za ovaj nož? Zar se ne stidiš što želiš da tobom ovlada ovaj nož a ne Bog? – Slušajući to, Dositej ćutaše oborene glave. I pošto ga dovoljno ukori, prepodobni mu reče: Idi, ostavi nož, i da ga nisi darnuo.
I blaženi Dositej toliko vladaše sobom, da nikada ne dodirnu taj nož, dok su se drugi služili njime. Niti ikada reče u sebi: Zašto je samo meni naređeno da ne darnem nož? Nisam li ja što i ostali? – Tako što on nikada i ne pomisli, nego je sve što mu je otac govorio s radošću tvorio. I tako je radio za sve vreme svoga kratkotrajnog žitija u manastiru. Jer požive pet godina, i skonča u poslušanju, ni u jednoj stvari ne učinivši po svojoj volji. Niti išta učini iz pristrašća.
A kada se razbole, i stade pljuvati krv, – jer umre od sušice, – neko mu reče da su rovita jaja dobra za one što krv pljuju. Znao je za to blaženi Dorotej, i mnogo se trudio oko Dositijeva ozdravljenja, ali mu ne pade na um za rovita jaja. A Dositej mu se obrati: Oče, rekao bih za jednu stvar, za koju sam čuo da mi može pomoći u ovoj bolesti, ali ne želim da mi to učiniš, pošto će me mučiti pomisao. Ava ga upita: Reci mi, čedo, koja je to stvar? On mu odgovori: Daj mi reč, da mi nećeš dati tu stvar, da me ne bi mučila pomisao. Sveti Dorotej mu reče: Dobro, učiniću kako želiš. Tada mu bolnik reče: Čuh od nekih, da su rovita jaja od pomoći onima što krv pljuju. Ali, Gospoda radi, pošto se sam nisi prvi setio da mi to daš, onda mi sada nemoj davati, zbog pomisla mog. Odgovori mu otac: Dobro čedo, pošto ne želiš, ja ti neću dati. Samo ne tuguj. – A starao se ava da mu mesto rovitih jaja da nešto drugo. Eto, i u takvoj bolesti on je odsecao volju svoju.
Dositej imađaše svagda na umu Boga, jer ga otac Dorotej nauči da uvek govori: Gospode Isuse Hriste, Bože moj, pomiluj me! – i još: Sine Božji, pomozi mi! – I ova mu molitva stalno beše u ustima. A kad ga bolest silno steže, reče mu ava Dorotej: Dositeje, brini se za molitvu; pazi da je ne izgubiš! On mu odgovori: Dobro, oče, moli se za mene! – A kad veoma iznemože od bolesti, opet ga upita ava: Šta je, Dositeje, kako molitva? traje li jednako? On mu odgovori: Da, oče, molitvama tvojim. Zatim, kad bolest njegova dostiže vrhunac, upita ga ava: Kako molitva, Dositeje? Tada on odgovori: Oprosti, oče, više ne mogu da je držim. Na to mu reče otac: Ostavi dakle molitvu, samo imaj u pameti Boga, i smatraj kao da je On pred tobom.
Dositej se veoma mučaše u bolesti. I posla poruku velikom starcu Varsanufiju, govoreći: Otpusti me, oče, jer više ne mogu da živim. A veliki starac mu otporuči: Trpi, čedo, jer je blizu milost Božja. Blaženi pak Dorotej, gledajući ga tako teško bolesna, tugovaše, da od bolova na neki način ne siđe s uma. Posle nekoliko dana bolesni Dositej ponovo posla starcu poruku: Gospodaru moj, više mi je nemoguće da ostanem među živima. Tada veliki starac Varsanufije odgovori: Idi s mirom, i pretstani Svetoj Trojici, i moli se za nas!
A kad bratija čuše za takav odgovor velikog starca, stadoše negodovati i govoriti: Šta je veliko učinio Dositej? Kakav je to podvig njegov, te je dobio takav odgovor od svetog starca? – No bratija zaista nisu znali da se on veoma podvizavao: jeo je svaki drugi dan, i tvorio bdenja i mimo propisanih bdenja. Bratija nisu primećivali da on upražnjava neko naročito uzdržanje; viđali su da malo jede, i to ostatke od bolesničke hrane. Među bratijom behu neki koji su dugo vremena upražnjavali uzdržanje, i uzimali hranu svaki drugi dan, i dvostruka bdenja tvorili. I oni, čuvši takav odgovor svetog velikog starca Varsanufija bolesnom mladiću, koji je jedva pet godina proveo u manastiru, behu zbunjeni. No oni nisu znali njegovo podvizivanje, i njegovo bezpogovorno i svesrdno u svemu poslušanju, jer nikada ne učini ništa po svojoj volji. I kad se ponekad dešavalo da mu blaženi Dorotej naredi nešto ismevajući ga, on je odmah trčao i izvršavao to bez razmišljanja. Tako jednom bi ovo: Pošto dođe u manastir, Dositej je imao običaj da govori glasno. A blaženi Dorotej, kao ismejavajući ga, reče mu jednom: Dositeje, potrebna je čaša čistoga vina, idi i donesi. I on ode i donese punu čašu vina, i hleba, i pruži mu da bi dobio blagoslov. A otac Dorotej, kao čudeći se, gledaše u njega, i upita ga: Šta želiš, Dositeje? On odgovori: Naredio si da donesem čašu čistoga vina; daj mi blagoslov! Tada mu reče otac: Nerazumniče, pošto govoriš gromko kao Goti kad se napiju, zato ti rekoh, donesi čašu vina, jer i ti kao pijan Got vičeš. A on čuvši to, satvori metanije, metnu pred njega što beše doneo, i otada govoraše tiho.
Jednom prilikom dođe Dositej k prepodobnom Doroteju da ga pita za nešto iz Svetog Pisma, jer zbog čistote uma svog on poče da razumeva izvesne stvari iz Svetog Pisma. Otac pak Dorotej nije želeo da se bavi Svetim Pismom, nego da sebe čuva smirenjem. Kada ga dakle Dositej upita, on odgovori: Ne znam. A kada Dositej ponova dođe i upita ga za neku drugu glavu iz Svetog Pisma, on mu opet odgovori: Ne znam, nego idi i zapitaj oca igumana. I on, ne razmišljajući, ode. A otac Dorotej pre toga beše rekao igumanu: Ako dođe Dositej da te pita za neke stvari iz Svetog Pisma, ti ga izbij malo. Kad dakle Dositej dođe k igumanu, i upita ga, iguman ga stade biti, govoreći: Zašto ne ćutiš, kad ništa ne znaš? Zar se ti usuđuješ da pitaš o tome? Brini se ti za nečistoću svoju. I mnogo takvih stvari reče mu, i otpusti ga, udarivši mu i dva šamara po obrazima. A on se vrati k ocu Doroteju, pokaza mu svoje obraze rumene od šamara, i reče: Imam i na leđima znak od udarca. I blaženi Dositej ne reče ocu svome: Zašto me ti nisi ispravio, nego si me poslao igumanu? – Ništa takvo on ne reče, već sve što dolažaše od njega on primaše s verom, i izvršivaše ne razmišljajući.
A kada ga je otac Dorotej ispitivao povodom pomisli i, pošto bi ih ispovedio, davao mu uputstva kako da se bori sa pomislima, on se onda potpuno držao očevog uputstva i pouke, i više se nije vraćao na ispoveđene pomisli. Ovo pak neobično delanje Dositejevo ostala bratija nisu znali, pa su zato i negodovali povodom onakvog odgovora njemu od svetog Varsanufija.
A kakvu je slavu Bog pripremio Dositeju za njegovo sveto poslušanje, kao i prepodobnom Doroteju za njegovo dobro rukovođenje novih monaha, koji tako brzo učenika svog blaženog Dositeja privede k Bogu kratkom i sigurnom stazom, bi otkriveno na ovaj način. Ne mnogo dana po Dositejevom prestavljenju dođe u manastir neki veliki i sveti starac, i bi ugošćen kao stranac. Želeći da vidi preminule svete oce ove kinovije, on se pomoli Bogu da mu otkrije za njih. I vide sve oce zajedno, gde u horu stoje na mestu svetlom, a usred njih beše jedan mladić sav veseo. I posle tog viđenja on upita, ko je taj mladić koga on vide u horu svetih. I kada opisa kakav izgleda, svi razumeše da je to Dositej. I proslaviše Boga, udivljeni, što za tako življenje i za tako kratak boravak udostoji blaženog Dositeja tolike slave. Jer se on držaše poslušanja, i otsecaše volju svoju, potčinivši je svome starcu kao Bogu. I pretstade sa svetim ocima jedinome Bogu, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, koji živi na nebesima, i na smirene i poslušne gleda; Njemu slava vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
RAVULE
 
Ovaj sveti otac Ravula bio je u vreme cara Zenona (474-491 g.). Rodio se u sirijskom gradu Samosati[4]. Vaspitavao ga je vrlo čuven čovek, po imenu Varipsava. Izučio je sirijski jezik. Pošto je izmlada upražnjavao svaku vrlinu, postade monah. Udaljivši se od ljudi, živeo je sam po planinama i peštarama, kao nekada veliki Ilija i Jovan Krstitelj. Kasnije pak, posle nekoliko godina, on sa nekima ode u Finikiju[5]. A pošto tamo još više blistaše svojim vrlinama, on zbog toga postade poznat svima, iako to nije želeo.
Uz pomoć cara Zenona i bejrutskog episkopa Jovana on podiže manastir u planini. Tada se ovaj božanstveni Ravula, i oni sa njim, nalazio među idolopoklonicima, kao što su se Pavle i Varnava, ili Petar i Jovan, nalazili među Jevrejima. Stoga je on idolopoklonike ponekad izobličavao, a ponekad poučavao. I skoro sve ih privede bogopoznanju. To beše prvo i izvanredno delo koje učini blaženi Ravula. A kada se posle smrti cara Zenona zacari Anastasije Dikor[6], 491 god., uz njegovu pomoć prepodobni Ravula sazida drugi manastir u Carigradu, koji se nazva po imenu Ravule. Isto tako on osnova i mnoge druge manastire po raznim mestima.
Prepodobni Ravula beše prema svima pažljiv, pristupačan, poučljiv, nežan, ljubak, bratoljubiv i milosrdan. A kada bi ga zli đavo uznemirio ma kojom strašću, on je protiv svake strasti izvodio po neku izreku Svetog Pisma, i tako ih odgonio od sebe. Znao je vrlo mnogo izreka i iz Starog i iz Novog Zaveta.
Živeo je prepodobni Ravula do u dane Justinijana Velikog, koji sazida crkvu Svete Sofije. A kad mu bi nešto preko osamdeset godina, on ču glas s neba koji mu govoraše: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“ (Mt. 11, 28). Kasnije, odbolovavši malo, otide ka Gospodu, oko 530 godine.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
EVGENIJA I MAKARIJA,
ispovednika
 
Kada se po popuštenju Božjem zacari 361 god. Julijan Otstupnik, hrišćani bežahu i skrivahu se, da ne gledaju mrske žrtve koje ovaj pagubnik prinošaše idolima. A carevi jednomišljenici, neznabošci, ne samo učestvovahu u njegovom besu, nego na taj način i spremahu sebi gorivo za mučenje u večnom ognju, jer još i hrišćane primoravahu silom da učestvuju u njihovim gadostima. Tada biše uhvaćeni i ove sluge i junaci Hristovi: Evgenije i Makarije. I pred Otstupnikom ispovediše Hrista – istinitog Boga i Sudiju živih i mrtvih, a izobličiše njega – bezbožnog i zlotvornog nasilnika, jer veru Hristovu pogazi i postade idolopoklonik. Bezbožnik se na to naljuti, i naredi da ih vezane obese glavačke, pa da ispod njih zapali đubre koje bi dugo i dugo gorelo i dimom ih ugušilo. Zatim naredi da se užeže gvozdena lesa, i na nju goli stave sveti mučenici. Tako mučeni, oni, sa očima uperenim u nebo, i blagodaću Božjom krepljeni, izobličavahu zlotvorstvo i bezbožnost Otstupnikovu. Tada zveroliki naredi da ih okuju u teške okove, i tako oteraju u progonstvo u Mavritaniju, u Africi. A sveti mučenici se radovahu što ih progone Hrista radi, i veseli pevahu: „Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem“ (Ps. 118, 1). A kad stigoše u Mavritaniju, popeše se na jednu goru, i tamo življahu sami.
A urođenici im govorahu: Uklonite se, braćo, sa tog mesta, jer tu obitava strašan drakon, koji pogubljuje sve koji mu se približe. A svetitelji im rekoše: Pokažite nam pešteru u kojoj se nalazi drakon. I oni im izdaleka pokazaše pešteru. Tada slavni mučenici prekloniše kolena na zemlju, i pomoliše se. I, o čuda! tog časa bi grom s neba i udari drakona, koji pokuša da beži, ali ne imađaše snage. I tako on izgore, i sa njim i zemlja oko njega, a vazduh se ispuni smrada. Videvši ovo čudo, urođenici neznabošci poverovaše u Hrista.
Onda se svetitelji popeše u drakonovu pešteru, i provedoše tamo u molitvi punih trideset dana, ništa ne jedući i ne pijući. Ali im posle toga dođe glas, govoreći: Sluge istinitog Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, idite do one obližnje stene. A kad svetitelji pogledaše, videše svetlost na jednoj steni, i, o čuda! stena se odmah razdvoji, i iz nje poteče jaka voda. Svetitelji uzeše od vode, i napiše se. Okrepljeni silom njenom, oni utoliše glad i žeđ svoju. A trideset i osmog dana oni moliše Boga, da ih iz ovog života prevede u drugi. I Gospod usliši molbu njihovu, i primi duše njih dvojice, koji su ga slavili i blagosiljali[7].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KONONA
 
Konon, prepodobni otac naš, rodom beše iz Kilikije. Još kao vrlo mlad postade monah u manastiru, zvanom Pentukla, blizu Jordana. Bi rukopoložen i za prezvitera, i dostiže vrhunac podvižništva. A tadašnji arhiepiskop jerusalimski Petar, saznavši za njegovo čudesno podvizivanje, odredi ga da krštava sve koji dolaze u Jordan. I on ih pomazivaše svetim jelejem i krštavaše. A pošto je trebalo da i žene krštava, bilo mu je zazorno kao čoveku, i zažele da se udalji od kinovije. I kako mu ova pomisao da se udalji dolazila često, javi mu se blaženi Jovan Krstitelj i Preteča, govoreći mu: Ostani, i ja ću ti pomoći u borbi sa iskušenjima.
Jednog dana dođe neka devojka iz Persije da se krsti. Ona je bila tako izvanredno lepa, da svetitelj nije mogao da je miropomaže nagu. I ostade devojka dva dana nemiropomazana i nekrštena. Čuvši za to, arhiepiskop se začudi starčevoj sablazni, i htede da odredi neku dostojnu ženu da miropomazuje i da krštava žene. Ali, to je bilo nemoguće, pošto je mesto bilo pusto, a i zbog drugih okolnosti. No starac ode, rekavši: Ne mogu više da ostanem na ovom mestu. Tada ga srete izvan kinovije česni Preteča. i reče mu blago: Vrati se u svoj manastir, i ja ću te osloboditi od iskušenja. A ava Konon mu ljutito odgovori: Veruj mi neću da se vratim, pošto si mi često obećavao da me oslobodiš, pa ništa nisi učinio.
Tada ga zaustavi božanstveni Preteča, i oseni mu česnim krsnim znakom donji deo tela, i reče: Veruj mi, avo Konone, ja sam želeo da ti dobiješ nagradu za borbu sa iskušenjima. No, sada se vrati u manastir, i više ne sumnjaj povodom ovoga. – I starac se povrati u kinoviju, i sutradan miropomaza i krsti devojku Persijanku, ne primetivši da je žena. I požive prepodobni posle toga još dvadeset godina. A postiže krajnje bestrašće, tako da se mišljaše da je postao nadčovek – υπερ ανθρωπον. Usnuo u miru.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SOFRONIJA EPISKOPA
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MAKSIMA, TEODOTA I ISIHIJA i svete mučenice ASKLIPIODOTE
 
Ova tri sveta mučenika, izvedeni pred sudiju u Adrijanupolju, u vreme cara Maksimijana, ne htedoše se odreći Hrista. Zato podnesoše mnoge muke. Najpre ih obesiše o drvo, i strugaše gvozdenim četkama. Zatim ih goniše i vukoše iz grada u grad. Posle toga ih dadoše zverovima da ih pojedu, ali blagodaću Božjom biše sačuvani nepovređeni.
Isto tako sveta Asklipiodota bi udarana o zemlju, vešana o drvo, i zatim privezana za jednog bika. Posle toga su je kamenovali, i vukli po gajevima i gudurama, i najzad joj otsekli glavu.
I tako ovi blaženi dobiše vence mučeništva. Postradaše krajem trećeg veka.
 
SPOMEN SVETE PREPODOBNE MUČENICE
FILOTEJE ATINSKE[8]
 
Divna su i dostojna prepričavanja božanska stradanja i podvizi drevnih Mučenika i Prepodobnih. Ona imaju sile da pokrenu i potstreknu na podražavanje čak i nemarne i lenje duše. Nedostajanje međutim danas takvih Svetih čini ljude da se izgovaraju i da podvige i vrline Svetih pripisuju ne njihovoj dobroj volji i blagodati Božjoj, nego prilikama tadašnjeg vremena. Zato su većma dostojniji divljenja i pohvale oni ljudi i žene koji su u naša vremena, ili nešto pre nas, pošli stopama drevnih Mučenika i Podvižnika, i svojom mučeničkom smrću ili podvižničkim življenjem proslavili Boga i zato bili od Njega bogato proslavljeni. Jer Gospod zna da proslavlja one koji Njega proslavljaju (sr. 1 Car. 2, 30). Jedna od takvih, koja krenu putem drevnih Mučenica i Prepodobnih, jeste i sveta Filoteja o kojoj ovde govorimo.
Ova blažena Filoteja bi rodom iz znamenitog grada Atine. Majka joj se zvala Siriga, a otac Angel Benizelos. (Srodnici iz ove familije žive i do danas u Atini). Oboje behu blagočestivi, plemeniti i bogati. Osobito Siriga beše bogata ne samo po spoljašnjem sjaju, nego i po unutrašnjoj plemenitosti duše, jer beše izobilno bogata mnogim vrlinama, a osobito hristolikom milostivošću. No pošto beše nerotkinja i bez dece žalošćaše se vrlo, ali ne pribegavaše ljudskim veštinama i lekarstvima, kao što rade mnoge žene danas, nego sa dobrom i jakom voljom, podražavajući u tome onu bogoblagodatnu proročicu Anu, pribegavaše k Bogu, svemoćnome i sveblagome Lekaru, i molitvenom posredovanju prečiste Prisnodjeve i Bogorodice Marije. Nju osobito moljaše da razreši njenu žalosnu nerodnost i da joj podari čedo. Gospod, koji čini volju onih koji Ga se boje (Ps. 144, 19), nije prezreo njenu molitvu. Jer jednoga dana, kada ona po običaju uđe u hram Bogorodičin, i kada zbog iznemoglosti od duge, tople i svesrdne molitve, zaspa kratkim snom, vide u snu da neka velika i sjajna svetlost dođe od ikone Bogomatere i uđe u njenu utrobu. Kad se probudi razmisli malo i zaključi da to što vide u snu označava uslišenje njene molitve, te otide kući. Uskoro zatim ona zače i rodi kćer kojoj dade ime Rigula. To bi 1522. god.
Ova blažena devojčica, kao dete od Boga oblagodaćeno, još od malena nagoveštavaše u sebi vrlinske i bogolike podvige, koje će imati da učini kasnije. Napredujući u telesnom uzrastu, ona je rasla i duhovno, jer je imala pred sobom živi primer svoje majke. Kao drvo zasađeno kraj izvora vode, tako se i ona truđaše da donese stostruki rod. Kad stiže do svoje dvanaeste godine, jedan od prvih bogataša u gradu zatraži je da se oženi njome. Ova blažena nikako ne pristajaše na to, jer to beše protivno njenom bogoljubivom cilju, pošto je u srcu svom želela da očuva devičanstvo i da poživi podvižnički. No usled velikog navaljivanja i primoravanja njenih roditelja, koji joj svakodnevno dosađivahu da nemaju drugog naslednika osim nje kome bi ostavili svoje imanje, ona i preko volje pristade i udade se. Muž njen beše čovek grub i nečovečan i mučaše je svakodnevno raznim zlostavljanjima i kaznama. Ova blažena sve to trpljaše sa zahvalnošću Bogu, stapajući se na svaki način da ispravi ovog svog ne supruga nego tiranina. Čas se moljaše Bogu da ga ispravi i promeni mu tu grubijansku i zveroliku narav, a čas opet poučavaše ga i ispravljaše rečima i primerima. Tako ona požive s njim pune tri godine u nevoljama i mukama, dok se Bog, videći njeno trpljenje i nepokajanost njenog supruga, ne smilova i ne pokosi njega srpom smrti.
Pošto na taj način sveta bi oslobođena od svog zlog supruga, ona življaše od tada u očevom domu sa jednim ciljem: da ugodi Bogu vrlinama. I ona se danonoćno moljaše Bogu da je ukrepi u nameri koju je i ranije imala. Mada roditelji njeni opet ne prestajahu da joj nameću i drugi brak, jer je tražahu mnogi bogataši u gradu zbog njene plemenitosti i bogatstva, no to im sada sve beše uzalud. A beše uzalud jer ona u svojim neprestanim molitvama Bogu, koje mu prinonaše kao žrtve hvale, bi udostojena božanskog viđenja koje je učvrsti u njenoj bogoljubivoj i bogougodnoj nameri i odluci. Pošto provede deset godina kao udovica njoj umreše roditelji, te se tako oslobodi i te prepreke koja joj beše na putu. Ona zahvali za to Bogu i otpoče da sa smirenoumljem upražnjava strožiji podvižnički život, podvizavajući se u postovima, bdenjima i molitvama, i sabirajući kao trudoljubiva pčelica slatki med vrlina.
Najpre ova blažena, po zapovesti koju joj dade sveti apostol Andrej Prvozvani, koga vide u viziji, sazida ženski manastir po imenu Svetog Andreja[9], zatim ga obogati kelijama i drugim nužnim građevinama i snabde ga metosima i imanjima, da bi monahinje, koje se budu tu podvizavale, imale od čega da žive. Ovaj manastir u Atini postojao je blagodaću Hristovom dugo vremena i u njemu su živele monahinje. Manastir imađaše i mnoge zlatotkane odežde i sveštene sasude, potrebne za veće godišnje praznike i svenoćna bdenija. Posle njene smrti manastir se ukrašavao riznicom njenih svetih moštiju, koje su bile položene i urizničene na desnoj strani oltara, i svi su im se blagočestivo klanjali i celivali ih. Iz njih se izlivao divni blagouhani miris kao javno svedočanstvo i znak njene svetosti.
Po završetku izgradnje ovog manastira ova blažena prva od svih obuče monašku rizu u njemu i tada dobi ime Filoteja. Napustivši sve što je svetsko ona krete sa radošću na put podvižništva i sa sobom dovede u manastir i sve žene koje su dotle radile u kući njenog oca, a koje je ona već bila pripremila za monaško življenje po Bogu. I ne samo one, nego blaženoj Filoteji sledovaše i mnoge druge blagorodne i bogatije devojke iz grada, koje, odričući se svetskih prolaznosti, postajahu monahinje i podčinjavahu se ovoj blaženoj kao igumaniji. Jer koja se od njih mogla odupreti da je ne privuku njene dušespasonosne i slatke reči, njena krotka narav i ostale njene vrline? Pored toga, ko bi mogao da dostojno pohvali još i njenu milostivost i čovekoljublje, koje je imala prema nevoljnicima i stradalnicima, i njenu svakodnevnu brigu za njih, jer je sa apostolom Pavlom i ona govorila: Ko oslabi i ja da ne oslabim? (2 Kor. 11, 29).
Dovoljan su dokaz njene milostivoljubive i milosrdne duše one bolnice i gostoprimnice, koje je podigla nedaleko od manastira[10]. U njima je ona i sama lično posećivala bolesnike i hranila ih, ne samo hranom i telesnim potrebama, nego i utešnim evanđelskim rečima koje hrane dušu. Tako je ona, po apostolu Pavlu, bivala svima sve, da kakogod spase koga (1 Kor. 9, 19-22).
Pošto sveta Filoteja postade svima poznati izvor milostinje i milostivosti, to se svi potrebiti sticahu k njoj. Ovo dovede njen manastir u tešku nemaštinu, te monahinje u manastiru počeše da gunđaju protiv svetiteljke i da joj malodušno prebacuju što ih lišava najnužnijih potreba za život. Međutim bogoblagodatna Filoteja ne prestajaše da ih poučava, govoreći im da imaju vere u Boga koji hrani i ptiće kada cvrkuću k Njemu. Pritom im savetovaše da se oslone na reči Spasove: „Ištite najpre Carstva Božjeg i pravde njegove, i ostalo će vam se sve dodati“ (Mt. 6, 33). Ovo se zaista uskoro i desi. Jer dva istaknuta čoveka iz grada, po Božjem promislu dođoše u manastir radi poklonjenja i dadoše svetoj Filoteji izobilnu milostinju. Tada sestre proslaviše bogatog darodavca – Boga, i udiviše se nepokolebljivoj veri u Njega blažene Filoteje.
U to vreme Turci behu doveli sa strane u Atinu neke žene, koje behu zarobili po raznim mestima i učinili ih svojim robinjama. Nije nam ovde moguće opisati sva ona sastradavanja i nevolje i bede koje pretrpe ova blažena radi spasavanja i radi otkupljenja tih žena. Ispričaćemo samo jedan slučaj od mnogih, da bi čitaoci mogli shvatiti koliku je veliku revnost i ljubav imala ova zaista velika Filoteja za spasenje braće i sestara, tj. svojih bližnjih. Četiri od napred spomenutih žena, koje behu čule za svetiteljku, ugrabiše priliku i pobegoše od svojih gospodara, koji su ih nagonili da se i svoje hrišćanske vere odreknu, i dobegoše k svetiteljki. Ona ih sa uobičajenom joj ljubaznošću primi, i pouči da čvrsto stoje za svoju veru i da se ne žaloste mnogo zbog ropstva. Pritom tražaše zgodnu priliku da ih odašlje u njihovu otadžbinu. Međutim ne prođe mnogo vremena a gospodari tih robinja doznadoše sve, pa kao divlje zveri dojuriše u keliju blažene Filoteje, koja je već nekoliko dana bila bolesna, zgrabiše je i odvedoše upravitelju grada. I tamo je sa velikom vikom i optužbama strpaše u mračnu tamnicu. Umesto da se ražalosti zbog svega toga ova blažena se obradova, i beše gotova pre da žrtvuje svoj život, nego da oda one žene koje joj behu dobegle za pomoć. Tako na samom delu ona ispuni onu reč Gospodnju, koja kaže: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“ (Jn. 15, 13). Ko bi mogao da kaže da je ovo dobro delo ove blažene manje od onoga koje učini sveti veliki Vasilije? Mislim na ono delo kada svetom Vasiliju dođe jednom jedna blagorodna udovica i tražaše da on zaštiti njenu čednost, jer je silom nagonjahu da stupi u drugi brak, – kako Svetitelj hrabro ustade protiv takvog nasilja, i bi rešen da pre položi svoju glavu nego da izda ovu poštenu udovicu.
Sutradan se opet skupi veliko mnoštvo Turaka i vikahu protiv svete Filoteje: Zaslužila je smrt! kao nekada Jevreji što vikahu protiv Gospoda (sr. Mt. 26, 66). Upravitelj grada, izvevši svetiteljku iz tamnice, predloži joj tada da izabere jedno od ovoga dvoga: ili da bude posečena mačem, ili da se odrekne svoje hrišćanske vere. Al’, o bezumlja njegovog! Zar je on verovao da će takvim pretnjama uplašiti ovu blaženu! Zar je mislio da će strela bezbožja njegovog moći da razbije ovu čvrstu stenu vere? Jer gle, čim on to izgovori, svetiteljka mu smelo odgovori: „Ja žudim da pretrpim raznovrsne muke za ime Hrista, Koga iz sve duše verujem i Kome se klanjam kao istinitom Bogu i istinitom čoveku. Veliku ćeš mi radost učiniti ako me jedan čas ranije kroz mučeništvo pošalješ Njemu“.
Na ovakav smeo odgovor ova blažena i bogoljubiva Filoteja sigurno da bi odmah i dobila mučenički venac stradanja, da nisu, po Božjem promislu, onoga trenutka došli hrišćani, koji raznim molbama razblažiše gnev upraviteljev i oslobodiše ovu blaženu tamnice, te se tako ona povrati u svoj manastir. Ustvari, i ovako ona nije izgubila mučenički venac; jer ako ga i ne dobi, ona ipak pokaza dobru volju i potpunu gotovost za stradanje. Zato je sveblagi Gospod i nije lišio tog željenog stradanja, već ju je udostojio mučeništva, samo nešto kasnije.
Ali, nije li možda ovaj slučaj, i ostale tegobe i nevolje, koje je svakodnevno podnosila od tirana – Turaka, raslabili i oneraspoložili svetiteljku na njenom putu vrline i podviga ljubavi prema bližnjima? Ni u kom slučaju. Jer ona i tada produži činiti svakodnevno svoja uobičajena dobra dela. I ne samo što ona svoju dušu ukrašavaše lepotom i krasotom vrlina, nego to činjaše i sa dušama drugih. Jer ona vrlinske ljude utvrđivaše još više u vrlini, a grešne ljude obraćaše ka dobru i vođaše ih pokajanju. Sa tim ciljem ona je apostolski putovala na ostrvo Keju (u Egejskom moru), gde je ranije podigla metoh svoga manastira i gde su živele neke od njenih sestara monahinja, koje sa izvesnih razloga nisu htele da žive u Atini. U ovom metohu ona ostade dosta vremena poučavajući monahinje pravilima monaškog života, pa se opet vrati u Atinu u svoj manastir. Ovde ona opet pojača svoje bogougodne podvige: obilno davanje milostinje potrebitima, gostoljublje, svenoćna molitvena stajanja i bdenja, krajnje uzdržanje, i druge vrline i podvige.
Ukrasivši na taj način sebe bogougodnim životom i mudrošću, ona bi udostojena i dara čudotvorstva, što će potvrditi i ovaj slučaj, između mnogih drugih. Neki mladić čobanin još od malena beše se odao krađi i drugim porocima. U njega zbog toga, po Božjem popuštenju, uđe đavo, te se on potpuno nag skitaše po pećinama i gorama. Kada bi po katkad došao sebi, on je odlazio u okolne manastire nadajući se da će u njima naći sebi isceljenja. Tako ga na kraju dovedoše i u manastir svete Filoteje. Sažalivši se na njega svetiteljka ga, posle duže i tople molitve, isceli od demona, i on potpuno ozdravi. Ona ga zatim pouči i zamonaši, i on provede ostatak svog života u pokajanju i podvizima, čemu se svi divljahu. Čuvši za čudotvorstvo ove blažene, mnogi iz Atine i okolnih varošica i sela dolažahu k njoj i dobijahu duševna i telesna isceljenja. Zbog silnog uznemiravanja od strane naroda, a i zbog toga što monahinja bivaše u manastiru sve više i više i ne beše dovoljno mesta za sve, sveta Filoteja pođe i podiže drugi manastir, to jest metoh, malo dalje od grada Atine, na mestu zvanom Patisija[11]. Na tom novom mestu ona često provođaše vreme u podvizima sa svojim sestrama, a ponekad se podvizavaše potpuno usamljena u jednoj pećini pri jednom drugom manastirskom metohu nedaleko odatle[12].
Takvi behu bogougodni podvizi ove blažene: Bogu je ugađala, porobljenu braću svoju tešila, zarobljenice i nemoćne žene i devojke štitila, sirote i bolesne hranila i krepila. Zbog toga pogani Turci nisu mogli da podnesu takvo hrišćansko življenje njeno. Jednoga dana, dok je ona bila sa sestrama u svom metohu u Patisiji, i dok je u crkvi držala svenoćno bdenije uoči praznika svetog Dionisija Areopagita, iznenada dođu neki Turci, koji su je mrzeli zbog njenih bogougodnih podviga, uđu u manastir njih petorica, zgrabe blaženu Filoteju i stanu je divljački tući i mučiti. Toliko su je tukli i mučili da su je na kraju ostavili polumrtvu. Uplašene sestre monahinje uzeše je tada i tajno odnesoše na jedno sigurnije mesto, zvano Kalogreza, gde takođe beše jedan manastirski metoh. Od toga događaja svetiteljka nije više mogla da povrati svoje zdravlje. Zbog velikih bolova i rana koje su joj Turci zadali, ona je stalno ležala u krevetu. No sve to ona je hrabro podnosila i smireno trpela, blagodareći Bogu i slaveći ga što se udostojila da za ljubav Njegovu i ljubav nevoljne braće svoje i ona postrada. Pošto se tako prekali i oproba kao zlato u ognju ona, posle kraćeg vremena, blaženo se upokoji i preseli među nebeske horove dana 19. februara 1589. godine, udostojivši se dvostrukog venca, i podvižničkog i mučeničkog.
Dvadeset dana posle njenog blaženog usnuća mesto gde je ležalo njeno sveto telo čudesno zamirisa. Tako isto kada posle godinu dana bi izvršen prenos njenih česnih moštiju, nađe se telo njeno potpuno celo i nepovređeno, kao što se to vidi i do današnjeg dana. Iz tela joj izlažaše blagouhano miro, kao jasan dokaz njenog bogougodnog i vrlinskog življenja, a na slavu i hvalu Sveblagog i Svemogućeg Boga i na čast i pohvalu naše čiste Pravoslavne vere. Njene svete i netljene mošti kasnije su prenesene u oltar mitropolijskog sabornog hrama u Atini, gde i danas počivaju. Na njen praznik tu se okuplja mnoštvo naroda, i tada na čelu svih ostalih, otvara njen sveti kovčeg jedan od živih članova familije Benizelu, srodnika svete Filoteje; a za njime se svi ostali vernici poklanjaju njenim svetim moštima. Njenim bogougodnim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.
 
SPOMEN SVETOG
ANIJANA (ili ANINA)
 
SPOMEN SVETOG I NOVOG SVEŠTENOMUČENIKA
NIKITE
 
Novi sveštenomučenik Hristov Nikita beše rodom iz Epira i beše po činu jeromonah. U njemu se pojavi božanska želja da postrada za Hrista, ili zbog podviga duhovnih koje je želeo i vršio, ili zbog nekog greha u koji je možda i on kao čovek bio ranije upao. Jer onaj koji sam po svojoj volji stupa na podvig mučeništva biće da ima jedno od toga dvoga. Ovaj dakle sveti, obilazeći obližnja sela oko grada Sera i Drame, razdraživaše sujetne Turke propovedajući veru u Hrista i nipodaštavajući lažnu veru prokletoga Muhameda. Uz to propovedaše i svu tajnu Hristovog domostroja spasenja, i ukazivaše na svo zlo lažnog proroka Muhameda. Tako učeći ovaj sveti Nikita, bi zatvoren u tamnicu; zatim mu spališe nos, staviše mu trnov venac na glavu, zabiše mu trske pod nokte, obesiše ga strmoglavce i spališe mu tajne udove. Potom ga odvedoše ćuškajući ga i bijući ga do mesta osude, gde i skonča obešen 19. februara 1809. godine. Dok mu je sveto telo visilo na konopcu, silažaše svetlost sa neba i osvetljavaše ga, a posle pogreba činio je i mnoga čudesa, koja i do danas čini na onima koji ga sa verom prizivaju. Njegovim svetim molitvama, Hriste Bože, pomiluj i spasi nas. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Dorotej živeo i podvizavao se u šestom i početkom sedmog veka; upokojio se oko 620 god.; spomen njegov praznuje se 5 juna.
  2. Prepodobni Serid živeo u šestom veku i osnovao opštežićni manastir u Palestini, blizu grada Gaze; spomen njegov praznuje se 13 avgusta i u Sirnu subotu.
  3. Sveti bogonosci: prepodobni Varsanufije i Jovan, praznuju se 6. februara.
  4. Grad Samosata – u Siriji, na zapadnoj obali reke Eufrata.
  5. Finikija se nalazila na severu od Palestine, između Sredozemnog Mora i Livanskih Gora.
  6. Car Anastasije I carovao od 491 do 518 godine.
  7. Prestavili se 363 godine.
  8. Žitije sv. Filoteje napisano je uskoro po smrti njenoj 1589 g. Postojalo je već u vreme Mateja II, patrijarha Carigradskog (1598-1602) kada je ova sveta uneta u kalendar pod 19. februarom; Žitije je štampano po prvi put u Veneciji 1775 g. i preizdavano je više puta u Atini.
  9. Manastir je podigla tamo gde i danas postoji crkvica sv. ap. Andreja u Atini, u ulici svete Filoteje, gde su danas zgrade Atinske arhiepiskopije.
  10. Osim toga što je osnovala manastir i bolnice i u partenone svetog manastira smeštala devojke hrišćanke, štiteći ih time od greha i islamskog zloverja, sveta Filoteja je organizovala, mada tajno, i škole za hrićansku decu u Atini, da se u njima deca uče nauci Božjoj.
  11. Patisija, današnja periferiska četvrt grada Atine, gde se i do danas nalazi hram sv. apostola Andreja, podignut od prepodobne Filoteje u pomenutom metohu.
  12. To mesto se nalazi u današnjem atinskom naselju koje nosi ime svete Filoteje; tu je podignut pokraj pećine divan hram, njoj posvećen.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *