NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
1. FEBRUAR
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
TRIFUNA
 
Sveti Trifun se rodi od blagočestivih roditelja u Frigiji u selu Kampsadi, nedaleko od grada Apameje[1]. Dok je još bio malo dete, preblagi Bog blagovoli useliti u njega blagodat svog Duha Svetog i podariti mu dar čudotvorstva, da ne samo iz usta ovog deteta nego i iz čudesnih dela njegovih načini sebi hvalu. I sveto dete Trifun isceljivaše od svakovrsnih bolesti i izgonjaše demone iz ljudi, o čemu se opširno piše u Velikim Žitijama[2]. Mi ćemo ovde izneti samo jedno od mnogobrojnih čudesa njegovih, da bismo pokazali kako je vslika blagodat Božja bila u njemu, pa ćemo preći na stradanje njegovo.
Godine 225 zavlada rimskim carstvom car Gordijan[3]. Iako beše idolopoklanik, on nije gonio hrišćane. On imađaše lepu, pametnu i mudru kćer, koja se zvaše Gordijana. Kada stiže za udadbu, stadoše je zbog njene lepote i pameti prositi za svoje sinove mnogi veliki i slavni kneževi. Ali, po popuštenju Božjem, u devojku uđe đavo, i neprestano je mučaše veoma, bacajući je u vatru i u vodu. Zbog toga njeni roditelji mnogo tugovahu i gorko plakahu. I dovođahu najčuvenije lekare, ali joj oni ne mogoše ništa pomoći. Potom sam đavo, po naređenju Božjem, povika govoreći: Niko me odavde isterati ne može osim mladića Trifuna.
I odmah car posla po celome svetu da pronađu Trifuna. I mnoge sa tim imenom dovođahu, ali nijedan ne mogade isterati demona iz careve kćeri. Tada pronađoše u Frigiji, u selu Kampsadi, sedamnaestogodišnjeg mladića svetog Trifuna gde kraj jezera čuva guske. I povedoše ga u Rim. A kad se sveti Trifun približi Rimu, oseti đavo njegov dolazak i, nemilosrdno mučeći devojku, vikaše: Ne mogu više ovde živeti, jer se Trifun približava! Kroz tri dana stići će! Ne mogu više da podnosim! – Tako vičući, zli duh iziđe iz devojke.
Trećega dana stiže u grad sveti Trifun. I doveden u carski dvor, bi s ljubavlju primljen od cara. Jer ga poznade car prema rečima koje izgovori đavo izlazeći iz kćeri njegove: Kroz tri dana stići će! – A da bi se jače uverio da je Trifun iscelio njegovu kćer, car zamoli svetog Trifuna da im pokaže đavola da ga oni vide svojim očima. Svetitelj provede šest dana u postu i molitvi, i dobi odozgo veliku i silnu vlast nad nečistim dusima. I sedmoga dana, pri izlasku sunca, car sa Senatom dođe k blaženome, želeći da telesnim očima vide đavola.
A sveti Trifun, pun Duha Svetoga, i gledajući duhovnim očima na nevidljivog duha, reče: Tebi govorim, duše nečisti, u ime Gospoda mog Isusa Hrista, javi se na očigledan način prisutnima, i pokaži im svoj nakazni i besramni lik, i ispovedi nemoć svoju! – I tog časa se pojavi đavo pred svima u obliku crnoga psa: oči cu mu bile kao plamen, glavu je vukao po zemlji. I utšta ga svetitelj: Ko te, demone, posla ovamo da uđeš u devojku? I kako si se drznuo da uđeš u bogoliko stvorenje ti koji si sam bezobličan i nemoćan i ispunjen svake gadosti? Odgovori đavo: Poslan sam od oca mog, Satane. On je poglavar svakome zlu. On sedi u adu. On mi naredi da mučim ovu dsvojku. Opet ga upita svetitelj: I ko vam dade vlast da istupats protiv stvorenja Božjeg? A demon, i ne želeći, no primoran nevidljivom silom Božjom, kaza istinu glasno, govoreći: Mi nemamo vlasti nad onima koji znaju Boga i veruju u njegovog jedinorodnog Sina Isusa Hrista, za koga Petar i Pavle umreše ovde. Od njih mi bežimo sa strahom, sem kada nam bude dopušteno da nekoga napadnemo spolja pomoću lakih iskušenja. Oni pak koji ne veruju u Boga, i u Sina Božjeg, a hode po svima željama svojim čineći dela koja su nam prijatna, – nad njima dobijamo vlast da ih mučimo. A dela koja su nama prijatna jesu ova: idolopoklonstvo, bogohulstvo, preljube, vradžbine, zavist, ubistva, gordost. Ovakvim i sličnim delima, zahvaćeni kao mrežama, ljudi se otuđuju od Boga Tvorca svog i dobrovoljno postaju prijatelji naši, i s nama će zajedno primiti večne muke.
Čuvši to, car i oni što sa njim behu prepadoše se i užasnuše; i mnogi se tada odrekoše neznaboštva i poverovaše u Hrista. A verni se utvrdiše u veri, i proslaviše Boga. Sveti Trifun naredi demonu da ide u mesto ognjeno, u ad. I demon iščeze. A car podari svetome mnoge darove, i otpusti ga s mirom domu njegovome. No svetitelj, sve što dobi od cara razdade usput siromasima. I došavši u svoju postojbinu, on upražnjavaše svoje uobičajene podvige: isceljivaše bolesnike i ugađaše Bogu svetim i neporočnim životom.
Posle cara Gordijana zacari se Filip[4]. Ali i on nije dugo carovao, jer bi ubijen od svojih vojnika. Posle njega dođe za cara Dekije[5] mučitelj. On diže ljuto gonjenje na hrišćane: bezbroj vernih pobi stavljajući ih na razne muke, a mnoge plašljive odvrati od Hrista i skloni na idolopoklonstvo; svima pak svojim eparsima i namesnicima širom carstva naredi da nemilosrdno prolivaju krv nevinih hrišćana koji neće da se poklone idolima. U to vreme beše na Istoku eparh Akvilin. Kod njega bi optužen sveti Trifun: da je hrišćanin, znalac lekarskog zanata, prohodi zemlje i leči bolesnike, a ujedno ih uči da veruju u Hrista, i zavodi mnoge; carske naredbe ne Sluša, i ruga se velikim bogovima.
Odmah biše poslani vojnici u Frigiju da traže Trifuna. I ubrzo ga pronađoše. Jer se nije mogao sakriti svetilnik koji gori revnošću za Boga i svetli pravom verom i dobrim delima. Pa i sam sv. Trifun, kada ču da ga traže, ne pobeže od njih u pustinju, niti se sakri u gore i gudure zemaljske, nego se naoruža molitvom i krsnim znamenjem, i smelo pristupi tražiocima, i predade im se, i veselo iđaše k eparhu Akvilinu, koji se tada nalazio u gradu Nikeji[6].
Kada Akvilin sa velikom gordošću sede na sudijsku stolicu, okružen oružnicima, upraviteljima, slugama i mnoštvom naroda, doglavnik Pompijan reče mu: Mladić, poslan iz grada Apameje tvojoj veličini, evo stoji pred svetlim sudom tvoje vlasti. Eparh Akvilin reče: Neka kaže svoje ime, i postojbinu, i fortunu = sudbinu[7], pa onda ispovedi veru svoju. Svetitelj odgovori: Ime mi je Trifun, postojbina mi je selo Kampsada, blizu grada Apameje, a sudbinu mi ne priznajemo, niti se ikada spominje. Jer verujemo da sve biva po promislu Božijem i neiskazanoj premudrosti Njegovoj, a ne sudbinom, niti tokom zvezda, niti slučajno, kao što to vi verujete. Ja sam životom slobodan, samo Hristu jedinome služim. Hristos je vera moja, Hristos – slava moja, i kruna hvale moje. Eparh reče: Držim da do sada nisi čuo za carsko naređenje, da svaki čovek koji sebe naziva hrišćaninom i ne klanja se bogovima, bude predat na smrt. Opameti se dakle, i napusti tu varljivu veru, da ne bi bio u oganj bačen. Odgovori sveti Trifun: O, kada bih se udostojio da u ognju i u svima drugim mukama skončam za ime Isusa Hrista, Gospoda mog i Boga! Eparh reče: O Trifune, savetujem ti da prineseš žrtvu bogovima. Jer vidim da si mlad telom, a savršen umom, pa ne želim da zlo pogineš! Odgovori sveti Trifun: Imaću savršen um, ako Bogu mom prinesem savršeno veroispovedanje, i kao skupocenu riznicu čvrsto sačuvam pobožnu veru u Njega, i budem žrtva Onome koji je mene radi prineo sebe na žrtvu. Eparh reče: Ognju ću predati telo tvoje, a dušu ću tvoju podvrgnuti najljućim kaznama. Svetitelj odgovori: Ti mi pretiš ognjem ugasivim, kome je kraj pepeo. A ja vama nevernicima pretim ognjem neugasivim, večnim. Otstupi od sujete, i poznaj istinitog Boga, da se ne pokaješ posle, kada budeš zapao u oganj večni.
Akvilin se ražljuti, i naredi da svetoga obese o drvo i biju. Čuvši to, blaženi Trifun odmah skide sa sebe svoje haljine, pa smelo i radosno predade divno telo svoje u ruke mučiteljima. Oni mu vezaše ruke pozadi, obesiše ga, i stadoše biti.
I tri sata bi žestoko bijen, i pokaza muško triljsnje: jcp niti jauknu, niti uzdahnu, nego ćutke primašs bezbrojie udarce. A posle tog bijenja reče mu eparh Akvilin: Pokaj se, Trifuns, i odbaci svoje bezumlje! Obećaj da ćeš se pokloniti bogovima, jer niko ne može izbeći gorku smrt koji se protivi carevom naređenju. Odgovori svetitelj: I ja tebi kažem: Niko koji se odrekne Nebeskog Cara, Hrista, neće moći naslediti život večni, nego će biti poslan u oganj večni koji se nikada ne gasi. Eparh reče: Car nebeski nije drugi do Zevs[8], sin Saturnov. On je otac i bogova i ljudi. Ko se njemu ne klanja, ne može živ biti. Njemu treba i ti da se pokloniš, da bi se pokazao dostojan ovog slatkog života. Odgovori svetitelj: Neka tvome bogu Zevsu budu slični svi koji mu se klanjaju, i svi koji se nadaju na njega! Za njega kazuju, da je bio prvi vrač i najbezakoniji, i pagubni čarobnjak, otac svakog prljavog dela i bezbožja; posle njegove pogibije ljudi koji su sledovali njegovim zlim delima, napraviše mu zlatne i srebrne idole, i proglasiše ga sebi za boga, da bi svojoj nečistoti i bezakonju imali zaštitu, kako se niko ne bi usudio da ih kori za njihova gadna dela, pošto im je bog bio takav. Sledeći bezbožnim predanjima i lažnim basnama, vi se klanjate mrtvim i nemim idolima. Ne marite za Boga živog, koji nebo utvrdi, zemlju na vodama zasnova, vazduh razli; i kada svakoj sazdanoj stvari dade postojanje i oblik, postavi nad svima gospodara, čoveka, koga najposle stvori; i pošto čovek bi prevaren od zavidljive zmije, i zapade u bezbrojna zla, sažali se Bog Logos, dobrovoljno se ovaploti, postade čovek, i na krstu umre, i bi pogreben, i u treći dan vaskrse, uznese se na nebo, i sedi s desne strane Boga Oca, dok Ga ne pozna sva tvar; zatim će opet doći s neba sa silom i slavom velikom, i svakome dati po delima njegovim. On je Bog nad bogovima i Car nad carevima, i Sudija živih i mrtvih. A oni koje vi smatrate za bogove, goreće u večnom ognju sa svima koji im se klanjaju.
Posle toga, kada jednom eparh Akvilin pođe u lov, naredi da svetog Trifuna privežu njegovom konju za pep. I to beše ne mala muka za svetitelja: prsti mu na nogama otpadahu, ne samo zato što beše ljut mraz a on bos, već što ga i konjske kopite dohvatahu i gažahu, te mu se i stopala raspadoše. A mučenik, gledajući k Bogu, i zagrevajući se njegovom ljubavlju, ništa ne davaše na ove patnje, već pevaše reči Davidove: Utvrdi stope moje na stazama svojim, da ne svrnu koraci moji (Ps. 16, 5). I opet: Upravi stope moje po reči svojoj, Gospode, i neka nikakvo bezakonje ne ovlada mnome (Ps. 118, 133). A često ponavljaše i reči svetog Prvomučenika, govoreći: Gospode, ne primi im ovo za greh! (D.A. 7, 60).
Vrativši se kasno iz lova, eparh ponovo izveds preda se mučenika, i reče mu: Valjda si sada, bedniče, već doneo mudru odluku da prineseš žrtvu bogovima? ili još ostaješ pri svome starom bezumlju? Svetitelj odgovori: Ti si sam pun bezumlja i neznanja, jer te je đavo oslepio, te ne možeš da poznaš Tvorca svih i da Mu ce pokloniš. A ja sam mudar, jer ne otstupam od istine koja me spasava. – I naredi eparh, te odvedoše svetoga u tamnicu, a sam otputova u okolinu, i ostade tamo nekoliko dana.
A kada se vrati u Nikeju, on opet izvede na sud svetoga Trifuna, i upita ga: Je li te dugo tamnovanje naučilo da se pokoriš carevoj naredbi i pokloniš se bogovima? Svetitelj odgovori: Bog moj i Gospod, Isus Hristos, kome služim čistim umom, poučavajući me nauči me i utvrdi me, da veru u Njega držim nepromenljivo i nepokolebljivo. Njemu, jedinom istinitom Caru i Bogu potčinjavam se, i Njemu se klanjam, a gordost tvoju i gordost cara tvog prezirem, i odbacujem one koje vi poštujete. – Tada eparh naredi slugama: Oštre klince ukucajte mu u noge, pa ga tako vodite po gradu i bijte. Sluge to odmah uradiše. I bi svetitelj vođen, ili tačnije, vučen po celome gradu i bijen; u nogama je osećao silan bol, ne samo od ukucanih klinaca nego i od ljutog mraza i snega. Jer beše tada velika zima. Pa ipak, divni stradalnik, imajući Hrista pred sobom, i gledajući na buduće uzdarje, sve to podnese s radošću.
A kada ga opet dovedoše eparhu, udivi se mučitelj takvom trpljenju svetiteljevom, i upita ga: Dokle ćeš, Trifune, biti gluv za muke? Dokle ćeš biti neosetljiv za ljute patnje? Svetitelj odgovori: Kada ćeš ti poznati silu Hristovu koja u meni boravi? kada ćeš prestati da kušaš Duha Svetoga, bedniče? Zar još nisi shvatio, da je svemoć Hristova nepobediva? – Na to se mučitelj razgnevi, i naredi da mu ruke vežu naopačke. I pošto ga obesiše o drvo, gvožđem ga bezdušno biše, pa mu zatim svećama slabine pališe. I dok mučiteljeve sluge to sa velikom revnošću činjahu, mučenika iznenada obasja svetlost s neba, i divan venac spusti se na glavu njegovu. Kada to mučitelji videše, popadaše od straha. A sveti Trifun, osetivši pomoć koja mu dođe s neba, ispuni se radosti i veselja, i govoraše: Blagodarim Ti, Gospode, što me nisi ostavio da bez pomoći budem u rukama neprijatelja mojih, nego si zaklonio glavu moju u dan borbe, i dao mi pribežište spasenja, i primila me desnica Tvoja. I sada Ti se molim, Gospode: budi svagda sa mnom, utvrđujući me i štiteći me! I udostoji me da nesmetano dovršim podvig ovaj, eda bih se udostojio dobiti venac pravde sa svima svetima koji su zavoleli sveto ime Tvoje, jer si Ti proslavljen vavek, amin.
Posle toga mučitelj opet izvede preda se svetitelja, samo bez okova. I laskavo mu stade govoriti: Trifune, prinesi žrtvu velikome Zevsu, i pokloni se carevom liku, i ja ću te otpustiti s počastnma i darovima. A sveti Trifun, osmehnuvši se, reče: Ja samog cara prezreh, i bezumne naredbe njegove popljuvah, pa zar da se bezdušnom liku njegovom poklonim? Ne bilo toga! Što se pak tiče Zevsa i drugih lažnih bogova tvojih, pitaj među vama one koje smatrate za mudre, kakve sve basne izmišljaju oko njih, trudeći se da pokriju njihova gadna dela. Sa tih razloga oni im i imena promeniše, nazivajući Zevsa nebom, Junonu[9] vazduhom, Cereru[10] zemljom, Neptuna[11] morem, Apolona[12] suncem, Dijanu[13] mesecom. Ti isti basnotvorci vaši dadoše imena bogova vaših običajima i strastima ljudskim, nazivajući gnev i rat Marsom[14], bludnu pohotu Venerom[15]. I tako, napustivši Boga i Tvorca sviju, bezumno napuniste vaseljenu idolima, i pretpostaviste tvar Tvorcu. Pa ne samo što vi sami, otpavši od zdravoga razuma i od pravoga puta, strmoglavce srljate u dušegubnu provaliju, nego se trudite da i nas sa sobom povučete, kako bismo i mi postali učesnici vaše propasti i pogibije. Ali, nećete uspeti, varalice! jer nećete moći s pravoga puta skrenuti i k idolima vašim skloniti one koji se istinski nadaju u Boga jakog i živog.
Čuvši to, Akvilin se udivi takvim rečima njegovim. Ali se i žestoko razjari, te naredi da svirepo biju mučenika. I bi svetitelj dugo i nemilosrdno bijen po celome telu. A kada mučitelj vide da taj nepokolebljivi stub ne može pokrenuti, i od vere Hristove odvratiti, donese ovakvu presudu: Trifunu Apamijskom da se otseče glava, pošto se protivi carskoj naredbi, i nije hteo da prinese žrtve bogovima, iako je bio stavljen na velike muke.
I odmah ga dohvatiše vojnici, i odvedoše van grada na mesto posečenja. A sveti mučenik, okrenuvši se Istoku, pomoli se Bogu govoreći: Gospode Bože bogova i Care careva, Svetiji od svih svetih! blagodarim Ti što si me udostojio da bez smetnje dovršim ovaj podvig. I sada se molim Tebi: Neka se ne kosne mene nečastiva lopovska ruka nevidljivog neprijatelja, i neka me ne odvuče u dubinu pogibli, nego me pomoću svetih Anđela Tvojih uvedi u mila naselja, i načini me naslednikom carstva Tvog žuđenog! Primi u miru dušu moju, i sve koji budu spominjali mene slugu Tvoga, i u spomen moj budu Ti prinosili svete žrtve, usliši sa visine svetinje Tvoje, i pogledaj na njih iz svetog obitališta Svog, dajući im obilne i neprolazne darove, jer si jedini dobar i izdašan davalac vavek, amin.
Dok se svetitelj tako molio, i pre no što je posečen bio, Gospod primi svetu dušu njegovu u ruke Svoje. To bi 250 godine. Telo pak njegovo ostade mrtvo na zemlji. A braća iz Nikeje, pomazavši mirisima česno telo njegovo i uvivši ga u čiste plaštanice, htedoše da ga sahrane u Nikeji, da bude zaštita gradu njihovom. Ali svetitelj im se javi u viđenju i naredi im da mošti njegove prenesu u selo Kampsadu, gde se rodio. I oni postupiše po njegovom naređenju.
Tako sveti Trifun, od mladosti Bogu posvećen, pošto mnoge ljude privede Hristu, i bezbrojne bolesnike isceli, i pošto velike muke podnese za Istinu, bi uvenčan neprolaznim vencem od Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PETRA GALATIJSKOG
 
Ovaj blaženi Petar beše iz Galatije u Maloj Aziji. Samo sedam godina proveo kod svojih roditelja, a sve ostalo vreme svoga života provede u borbama monaškog življenja i podvižništva. Najpre se podvizavao u svojoj postojbini Galatiji. Zatim otišao u Palestinu. I pošto je tu sabrao što je želeo, otputovao u Antiohiju. Videći da su Antiohijani bogoljubivi i hristoljubivi ljudi, on odluči da je bolje da ostane tu, u tuđini, nego da se vraća u svoju postojbinu. I pošto pronađe jedan grob, on se nastani u njemu, i tu provede ceo svoj život. Jeo je samo hleba, i to svaki drugi dan, i pio vode.
Jednom prilikom dođe kod njega jedan besomučnik, po imenu Danilo. Prepodobni se pomoli za njega, i oslobodi ga od nečistog luha. Oslobođeni Danilo ostads pored prepodobnog i služaše mu, uzvraćajući mu služenjem za iscsljeljs. Ovaj prepodobni isceli i majku blaženog Teodorita, spiskopa Kirskog, koji i napisa žitije ovog prepodobnog. Ona je bolovala od očiju, ali nauka lekara ništa joj ne pomože, jer je niko nije mogao izlečiti. A ovaj prepodobni je izleči samo molitvom svojom, stavivši ruku na oči njene i osenivši ih krsnim znakom. Drugom pak prilikom isceli slugu ove Teodoritove majke, kome dosađivaše demon. On najpre naredi demonu da kaže zbog čega je ovladao ovim čovekom. I demon to učini, primoran da kaže istinu.
Isto tako prepodobni isceli i drugog besomučnika. A vojvodu gradskog, koji je hteo da nasilno obljubi devicu monahinju, prepodobni spreči na taj način što ga oslepi. Spomenutu majku Teodoritovu on po drugi put isceli, kada je, pošto je rodila blaženog Teodorita, bila teško bolesna i na samrti. I mnoga takva čuda učini blaženi. Sam dodir i blizina odeće ovog prepodobnog činili su čudesa, kao odeća apostola Pavla. A TO je očigledno iz sledećeg čuda. Pojas, koji mu je bio dugačak i širok, prepodobni prepolovi: jednom se polovinom opasivao, a drugu polovinu dade majci Teodoritovoj. I kada otac Teodoritov, i Teodorit, behu bolesni, ona metnu na njih ovaj pojas, i psceli ih. Tako isto, kada bi se razboleo neko, majka Teodorigova je upotrebljavala kao lek ovaj pojas prepodobnoga, i isceljivala ih. Saznavši za to, mnogi njeni prijatelji i poznanici često su uzimali od nje taj pojas radi pomoći bolesnicima.
Čudesni Petar, blistajući takvim delima, i obasjavajući Antiohiju svetlošću svojih čudesa, otide iz borbi ovoga živoga, i očekuje na nebu savršeni venac, koji se čuva za Sudni dan za pobedonosne mučenike. Poživeo na zemlji 99 godina, a upokojio se oko 429 godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
KARIONA
 
Pri mučenju ovom svetom mučeniku jezik odsečen; i tako postradao za Gospoda.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VENDIMIJANA[16]
 
Ppepodobni Vendimijan bi rodom iz Velike Mizije u Maloj Aziji. Bi učenik svetog Aksentija[17], koji se podvizavaše na visokoj gori južno od Halkidona. A kada se sveti Aksentije upokoji, on nađe jednu napuklu stenu, i u njoj napravi sebi malu keliju. I provede u njoj četrdeset i dve godine, vodeći teške borbe sa demonima, i pobeđujući ih. Imađaše zatim i učenike, koje utvrđivaše svojom verom, podvizima i danom mu od Boga blagodaću. A kada je trebalo da otide ka Gospodu, on kleče na zemlju i predade dušu svoju u ruke Božje, oko 512 godine, pošto prethodno ispriča drugima život svetog Aksentija i svoj.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
PERPETUE, i sa njom svetih
SATIRA, REVKATA, SATORNILA, SEKUNDA i FILIKITATE
 
Mučenica Hristova Perpetua beše iz grada Tuvritana, u Africi. Udata, ona imađaše dete na sisi. Beše joj dvadeset i dve godine. Radi ljubavi Hristove ona prezre roditelje i sve mile stvari ovoga sveta, i krsti se tajno sa spomenutim mladićima: Satirom, Revkatom, Satornilom i Sekundom. U vreme cara Septimija Severa[18] behu svi bačeni u tamnicu kao hrišćani. U tamnici bi bačena i sv. Filikitata, žena koja beše bremenita, i u tamnici pre vremena rodi žensko dete. Sv. Perpetua bila je roda plemićskog, i ona je hrabrila sve ostale sužnje u tamnici, da se ne ustraše postradati za Hrista. Pre stradanja sveta Perpetua vide u snu zlatnu lestvicu od zemlje do neba, s obe strane svu načičkanu oštrim noževima, mačevima, kopljima, udicama, ekserima, i drugim smrtonosnim oruđima. A na dnu lestvice, pored prve stepenics, ležaše strašna zmija, koja sprečavaše one koji su želeli da se penju. I vide, kako sveti mladić Satir, ne hajući za strašnu zmiju, prvi ustrča uz lestvicu do vrha nepovređen, pa sa vrha doviknu Perpetui: Perpetua, čekam te, hajde, no čuvaj se da te ne ujede zmija! A ona reče: U ime Gospoda Isusa Hrista zmija mi ne može ništa! I prišavši, Perpetua stade na glavu zmijinu, kao na prvu stepenicu, pa redom brzo ustrča do vrha. Pa kad se uspe do vrha, ona uđe u nebesa i vide prekrasne dvore nebeske, divna naselja rajska i mnoštvo tamošnjih žitelja, i bi veoma radosna.
Kada sveta Perpetua ispriča to viđenje svojoj družini, svi protumačiše da ih Gospod poziva na mučenički podvig, i prestadoše se brinuti za privremeni život. Najpre biše svi mnogo bijeni. Zatim na svete žene: Perpetuu i Filikitatu, pustiše divlju junicu, da ih rogovima raznese, ali one ostadoše nepovređene. Najzad ih sve noževima izbodoše i iskasapiše. A kada su klali svetu Perpetuu, ruka onoga što ju je klao nije mogla da dobro pogodi grlo, tada ona sama uze njegovu ruku sa nožem i stavi nož sebi pod grlo. Toliko je ona bila hrabra, i toliko je žudela da umre za Hrista. Tako, kao jaganjci poklani za Hrista, Jagnje Božje, oni od Hrista i primiše večnu nagradu u svetlim naseljima rajskim. Postradaše za Hrista oko 202 – 203 godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEJONA I DVA DETETA
 
Zajedno sa dva deteta svoja sveti Tejon postradao za Hrista mačem posečen.
 
SPOMEN SVETOG
TIMOTEJA ISPOVEDNIKA
 
Prestavio se u miru.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
ANASTASIJA
 
Anastasije beše rodom iz Navplija; po zanimanju zograf. On veri ćerku jednog hrišćanina; ali posle nekoliko dana on ču za nju neke rđave stvari, i otkaza veridbu. Rodbina devojčina načini mu mađije, eda bi je zavoleo i uzeo. Dejstvo mađija se kroz kratko vreme obelodani: mladi Anastasije siđe s uma, i stade lutati tamo-amo. Videvši ga tako suludog, Agarjani iskoristiše priliku te ga poturčiše. No Bog se sažali na jadnog mladića, i posle ne mnogo dana povrati mu zdravlje, te on dođe k sebi. Došavši k sebi, on vide na sebi znak turske vere – beli turban; odmah ga skide s glave i baci na zemlju, i stade na sav glas vikati pred mnoštvom Turaka: Ja bejah hrišćanin, i sada sam hrišćanin, i hoću da ostanem hrišćanin.
– Agarjane to uvredi i razjari, i oni navališe na njega divljački: tukoše ga i vukoše, i tako odvukoše kod sudije. Sudija upotrebi razne načine: i laskanje, i obećanja, i zastrašivanja, da bi mladića privoleo da napusti svoju hrišćansku veru. Ali sve to Anastasije ni u šta ne smatraše, već ostade nesavitljiv; i neustrašivo govoraše: Ne odričem se ni po koju cenu Gospoda mog Isusa Hrista, istinitog Boga; verujem u Njega i obožavam Ga kao Tvorca i Spasitelja moga, a vaša vera mi ni najmanje nije potrebna; naprotiv, prezirem i vas i vašeg proroka (tj. Muhameda).
Čuvši ovakve reči, sudija izreče presudu: da se Anastasiju otseče glava. Nestrpljivi pak Agarjani, odmah dohvatiše svetog ispovednika, izvukoše iz sudnice napolje, i kao nekada Jevreji prvomučenika Stefana, stadoše ga tući: neki štapovima, neki kamenjem, neki noževima, dok mu glavu ne razmrskaše i svo telo na sitne komadiće isekoše. Tako skonča blagosloveni Anastasije, i dobi od Gospoda venac mučeništva; i sada se veseli u liku svetih Mučenika, slaveći u Trojici Jednoga Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin[19].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG I ISPOVEDNIKA
VASILIJA
arhiepiskopa Solunskog
 
Blaženi Vasilije, učenik i postriženik prepodobnog Jevtimija Solunskog, beše rodom iz Atine. Podvizavao se u Svetoj Gori Atonskoj i u drugim mestima sa prepodobnim Jevtimijem, koji mu trećeg dana po postriženju, prema naročitom otkrivenju Božjem, pretskaza da će biti episkop. Skončao u miru u devetom stoleću[20], oko 870 g.
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA MITILINSKIH:
DAVIDA, SIMEONA i GEORGIJA
 
Tri sveta brata: prepodobni David, monah na planini Idi u Maloj Aziji, prepodobni Simeon, novi Stolpnik mitilinski, i prepodobni Georgije, episkop mitilinski i ispovednik, behu rodom iz grada Mitiline sa jegejskog ostrva Lezvosa. Življahu i podvizavahu se krajem 8. i početkom 9. veka. Prepodobni Simeon se upokojio 844, a prepodobni Georgije 846 godine[21].
 


 
NAPOMENE:

  1. Frigija – jedna od valikih oblasti Male Azije. Apameja – najvažniji grad Frigije, sa živom trgovinom.
  2. Velikii Minei-Četii (Velika, Opširna Žitija) sastavljeni su moskovskim mitropolitom Makarijem u šesnaestom stoleću. Osim žitija svetih tu se nalaze sve knjige Svetoga Pisma, mnoštvo pouka i raznih sastava duhovne sadržine. Na osnovu tih Makarijevih Opširnih žitija sveti Dimitrije Rostovski sastavio je Žitija svetih (Mineя-Četыя). Videti o tome opširnije u Predgovoru „Žitija Svetih“ za januar.
  3. Gordijan carovao od 238 do 244 godine.
  4. Filip carovao od 244 do 249 godine.
  5. Dekije carovao od 249 do 251 godine.
  6. Nikeja – u starini bogat i napredan grad maloazijske oblasti Vitinije; sada Isnik – mali i bedni gradić. U Nikeji su održana dva Vaseljenska Sabora: prvi i sedmi.
  7. Fortuna (latinski: fortuna) – boginja sudbine i sreće kod Rimljana.
  8. Zevs ili Jupiter – grčkorimski bog, smatran od mnogobožaca za gospodara neba i zemlje, i za oca svih bogova i ljudi.
  9. Hera ili Junona smatrana od drevnih Grka i Rimljana za sestru i ženu Zevsavu; najpoštovanija među boginjama; smatrana boginjom zemlje, pokroviteljkom braka i porođaja.
  10. Demetra ili Cerera – grčka i rimska boginja zemlje i plodnosti.
  11. Posejdon ili Neptun smatran Zevsovim bratom i potpunim gospodarem mora, reka i svih izvora i voda.
  12. Feb ili Apolon – bog sunca i umne prosvete, čuvar zakona; jedan od najomiljenijih bogova kod starih Grka i Rimljana.
  13. Artemida ili Dijana – boginja meseca, naročito poštovana; izobražavana kao divna, svetla devojka – lovac.
  14. Arej ili Mars – grčkorimski bog rata.
  15. Afrodita ili Venera – grčkorimska boginja lepote i ljubavi; praznici njeni provođeni u krajnjoj razuzdanosti i razvratu.
  16. U nekim Sinaksarima naziva se Vendedijan.
  17. Sveti Aksentije praznuje se 14. februara.
  18. Vladao od 193 do 211 god.
  19. Sveti Anastasije postrada u Navpliju 1655. godine.
  20. Vidi o njemu podrobnije u Žitiju prepodobnog Jevtimija pod 14. oktobrom.
  21. Prep. Georgije se praznuje još i 7. aprila, gde je i njegovo opširno žitije.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *