NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
17. FEBRUAR
 
STRADANJE SVETOG VELIKOMUČENIKA
TEODORA TIRONA
 
Neznabožni carevi Maksimijan i Maksimin[1] past*J? slaše po celom carstvu svoja naređenja, da se svi hrišćani, koji okuse od idolskih žrtava, oslobode kazne, a koji se usprotive, da budu izvedeni na sud. U to vreme sveti Teodor Tiron[2], koji je sa mnogim svojim ispisnicama ratovao na Istoku, bi preveden u puk Marmaritski, kojim je komandovao komandant Vrinka. Puk se ovaj tada nalazio u pontijskom gradu Amasiji[3]. U ovom puku stadoše nehrišćani primoravati svetog Teodora da prinese žrtvu idolima. A pravi vojnik Hristov Teodor, veran Bogu, ispunivši se Duha Svetog, reče usred puka: Ja sam hrišćanin, i meni je naređeno da ne prinosim žrtve preljubrčinim bogovima, jer imam Isusa Hrista, istinitog Boga i cara na nebesima. Komandant Vrinka reče: Poslušaj me, Teodore, uzmi sve svoje oružje, i kao ratnik pristupi i prinesi žrtvu bogovima. Sveti Teodor odgovori: Ja sam ratnik cara mog Hrista, i ne mogu da ratujem za drugoga. Na to komandant Vrinka reče: I ovi svi tamo hrišćani su, i ratuju za rimske careve. Svetitelj odgovori: Svaki zna za koga ratuje. Ja ratujem za moga Gospodara i Cara nebeskog Boga, i za jednorodnog Sina njegovog. Prisutni kapetan Posidonije upita: I sina li ima bog tvoj, Teodore? Sveti Teodor odgovori: Zaista ima sina, Reč istine, kojim sve stvori. Komandant ga upita: Možemo li ga poznati? Sveti Teodor odgovori: Želeo bih da vam Bog da takvo razumevanje, da Ga poznate. Upita ga Posidonije: Ako Njega poznamo, onda možemo mi ostaviti careve naše i pristupiti Njemu? Odgovori sveti Teodor: Ništa vam smetati neće da ostavite tamu i kratkovremene careve zemaljske, pa da pristupite Bogu živom, Caru i Gospodaru večnom, i da ratujete za Njega kao i ja. Tada komandant Vrinka reče kapetanu: Ostavimo Teodora nekoliko dana da o svemu razmisli, i izabere ono što je korisno po njega.
Dobivši nekoliko dana za razmišljanje, sveti Teodor se neprestano moljaše i slavljaše Gospoda. A neznabošci disahu jarošću na neke druge hrišćane, koje behu uhvatili, i vođahu ih u tamnicu. Sveti Teodor pak, idući za njima, vikaše poučavajući ih putu spasenja i trpljenja, da se ne odreknu Hrista Cara. Pošto ove zatvoriše u tamnicu, sveti Teodor uluči priliku te zapali idolište majke bogova[4]. No neki ga videše i optužiše. Gradonačelnik Kronid se uplaši zbog toga, uhvati Teodora i izvede ga pred namesnika Publija, govoreći: Gospodaru moj, ovaj prokleti čovek, novoizabrani regrut, na nesreću je došao u naš grad, jer spali hram majke bogova naših, i osramoti bogove. Ja ga uhvatih i evo dovedoh tvome veličanstvu, da po božanskom naređenju carskom gospodara vaseljene iskusi zasluženu kaznu za drsko delo svoje. Namesnik zovnu komandanta Vrinku, i upita ga: Jesi li ti dao ovome vlast da spali hram majke bogova naših? On odgovori: Ja sam ga često savetovao. I dao sam mu vreme da razmisli, i prinese žrtvu bogovima. A ako je to učinio, on je doista unizio bogove, i prezreo carska naređenja. Ti si sudija, čini što carevi narediše.
Tada namesnik sede na sudijsku stolicu. Izvedoše preda nj blaženog Teodora, i on ga upita: Trebalo je da prineseš boginji žrtvu i kad, a ti si joj doneo oganj, zašto? Sveti Teodor odgovori: Ne poričem da sam to učinio. Zapalih drva, da bi se kamen opalio. Jer je vaša boginja i sila njena takva, da je oganj zahvata i opaljuje. Razljutivši se na to, sudija naredi da ga biju, govoreći ovako: Moje krotke reči načiniše te drskim. Nemoj mi odgovarati sa mnogo reči, jer te najstrašnije muke očekuju, ako se ne pokoriš carskim naredbama. Odgovori mu sveti Teodor: Ne bojim se ni tebe, ni tvojih mučenja, makar bila i najljuća. Čini dakle što želiš. Jer očekivanje budućih blaga, koja su u Boga mog, savetuje mi da budem hrabar zbog nade na ta blaga i zbog venca spletenog mi od Boga. Reče mu sudija: Prinesi bogovima žrtvu, Teodore, pa ćeš se osloboditi muka koje te čekaju, jer ćeš strašnom i gorkom smrću umreti. Odgovori sveti Teodor: Muke koje mi ti zadaješ, nisu za mene muke. Jer je pored mene Gospod moj i Car Isus Hristos, koji me izbavlja od tvojih mučenja. No ti Ga ne vidiš, pošto su ti oči uma slepe.
Na ove reči sudija prosto pobesne od gneva i, riknuvši kao lav, naredi da ga vrgnu u tamnicu, pa vrata zaključaju i zapečate, i tako ostave da tamo umre od gladi. Vrgnut u tamnicu, blaženi Teodor bi hranjen Duhom Svetim. I prve noći javi mu se Gospod, i reče: Ne boj se, Teodore, jer sam ja s tobom. Ne uzimaj više zemaljske hrane i pića, jer ćeš biti u drugom životu, večnom i neprolaznom, samnom na nebesima. – Rekavši to, Gospod otide od njega. A sveti Teodor stade pevati i veseliti se; pridruži mu se veliko mnoštvo svetih Anđela. Kada stražari tamnički čuše divno pevanje, potrčaše k vratima tamničkim, videše da su zaključana i da su pečati čitavi. Tada pogledaše kroz prozorče, i videše mnoge ljude u belim haljinama gde zajedno sa svetim Teodorom pevaju. Uplašeni, oni izvestiše namesnika Publija. Ovaj odmah ustade i hitno dođe tamnici. I vide da su vrata zaključana i pečati čitavi. A kad ču gde unutra pevaju neki sa svetim Teodorom, on naredi da naoružani vojnici opkole tamnicu. Mislio je da se unutra sa svetim Teodorom nalaze neki hrišćani. No kad uđe unutra, on nikog ne nađe osim slugu Hristovog Teodora, okovanog u verige i klade. I spopade strah i trepet namesnika i one što behu s njim. I izišavši iz tamnice, opet zaključaše vrata i otidoše. Sudija naredi da se svetom Teodoru svaki dan daje po parčence hleba i malo vode. No veliki verni mučenik Hristov, – kao što je napisano: Pravednik će od vere živeti (Avak. 2, 4; Rim. 1, 17), – nikako Nije hteo primati od njih ni hleba ni vode, govoreći im: Mene hrani Gospod moj i Car Isus Hristos.
Sutradan naredi sudija da svetog Teodora izvedu preda nj na sud. Kada mu pretstade, on mu reče: Poslušaj me bez mučenja i kazne, te prinesi bogovima žrtvu. I ja ću odmah pisati za tebe gospodarima vaseljene, i bićeš veliki žrec bogova, i dobićeš velika odlikovanja, i zajedno sa nama sedećeš na ovome prestolu. A sveti Teodor, pogledavši u nebo i prekrstivši se reče mučitelju: Neću se odreći imena Hrista mog sve dok je duša moja u meni, pa makar mi telo ognjem spalio, i raznovrsnim me mukama mučio, mačevima sekao, zverovima bacao.
Mučitelj, pošto se posavetova sa komandantom, naredi da svetitelja obese o drvo i da mu telo stružu gvozdenim grebenima. I toliko strugoše mučenika, da mu meso popada sa kostiju. A blaženi Teodor pojaše, govoreći: Blagosiljaću Gospoda u svako doba, hvala je njegova svagda u ustima mojim (Ps. 33, 1).
Udivi se mučitelj tolikom trpljenju i junaštvu blaženog Teodora, pa mu reče: Zar se ne stidiš, o najbedniji među ljudima, što se uzdaš u čoveka, zvanog Hristos, koji bi ubijen nasilnom smrću, i što zbog njega tako nerazumno trpiš tolike muke i kazne? A sveti Hristov mučenik odgovori: Neka ova sramota bude meni i svima koji prizivaju ime Gospoda mog Isusa Hrista.
A kad narod povika da se učini kraj s Teodorom, namesnik upita Teodora preko birova: Hoćeš li bogovima prineti žrtvu, ili da te još više mučim? A sveti mučenik Teodor, odgovarajući smelo reče mučitelju: Bezbožniče, i svake gadosti i obmane ispunjeni, sine đavolji, zar se ne bojiš Boga koji ti je dao toliku vlast i moć? Jer Njime carevi caruju i vladaoci drže zemlju (Prič. 8, 15.16). Primoravaš me da ostavim Boga živog, a da se poklonim kamenu bezdušnom.
Sudija dugo razmišljaše, pa opet upita svetog Teodora: Šta želiš, da budeš s nama ili sa tvojim Hristom? Svegatelj mu odgovori s velikom radošću: Sa Hristom mojim bejah i jesam, i biću. A ti čini što ti je drago.
Bideći da mučenja ništa ne mogu protiv Teodorovog trpljenja, namesnik izreče ovakvu smrtnu presudu: Napeđujem da se u ognju spali Teodor, zato što se nije pokorio vlasti slavnih careva i velikih bogova, i što veruje u Isusa Hrista, raspetog u vreme Pilata Pontijskog, kao što Jevreji kazuju.
Čim sudija izreče ovakvu presudu, odmah se pristupi njenom izvršenju. Cluge ce odmah rastrčaše i iz obližnjih kuća drva dovukoše na određeno mesto. Tada napraviše lomaču, i na nju postaviše blaženog Teodora. I kada svetitelj prekrsti svoje čelo, i celo svoje telo, oganj veliki potpališe okolo njega. I siđe Duh Sveti, i rashladi mučenika. I tako sveti Teodor, hvaleći i slaveći Boga, mirno predade duh svoj Gospodu. I videsmo, piše očevidac, gde se njegova česna i sveta duša kao munja vinu u nebesa.
A pobožna i vrlinska žena neka Evsevija izmoli telo svetog slavnog mučenika Teodora, pomaza ga mirisima, obavi u čistu plaštanicu i položi u grob u domu svom u gradu Evhaitu, koji je pod mitropolijom amasijskom. I svake godine praznovaše njegov česni i sveti spomen.
Postrada sveti mučenik Hristov Teodor sedamnaestog februara 306 godine, u vreme cara Maksimijana mučitelja, dok u nama caruje Gospod naš Isus Hristos, kome slava i moć sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
O ČUDU SVETOG VELIKOMUČENIKA TEODORA TIRONA
 
Posle cara Konstancija, sina Konstantina Velikog[5], zacari se Julijan Otstupnik[6]. On od Hrista pređe idolosluženju, i diže silno gonjenje na hrišćane, ne samo javno nego i tajno. Jer se zločestivac stiđaše da sve hrišćane javno podvrgava svirepim i nečovečnim mukama. A usto bojaše se da mnogi idolopoklonici, videći junačko trpljenje mučenika Hristovih, ne stanu prelaziti Hrišćanima. Stoga pogani i lukavi Julijan namisli da tajno oskvrni ljude Hristove. Znajući da se hrišćani prve sedmice Velikog Posta naročito očišćuju i posvećuju Bogu, dozva gradskog eparha u Carigradu i naredi mu da sa pijaca pokupi i skloni sve što se po običaju prodaje, i da mesto toga izloži na prodaju druge namirnice, hleb i piće, koje će prethodno krišom poprskati i oskvrniti krvlju od idolskih žrtava. Tako će se hrišćani, kupujući te namirnice u vreme svetog posta, oskvrniti idolskim žrtvama.
Eparh odmah privede u delo bezbožnu naredbu bezakonog cara. I izloži na svima pijacama namirnice, oskvrnavljene krvlju idolskih žrtava. Ali svevideći Bog, koji hvata Mudre u lukavstvu njihovom, promišljajući o slugama svojim, uništi tajnu i lukavu zamku zločinčevu, jer carigradskom arhiepiskopu Evdoksiju[7] posla svoga stradalca, svetog velikog Teodora Tirona. I on, došavši k arhijereju na javi a ne u snu, reče mu ovo: Idi odmah i sazovi Hristovo stado, i naredi im strogo da niko ne kupuje ništa od namirnica izloženih na pijacama, jer su po naređenju bezbožnog cara sve oskvrnavljene krvlju od idolskih žrtava.
Arhijerej bi u nedoumici pa upita: A šta će sirotinja raditi, koja kod kuće nema namirnica, ako ne bude kupovala ono što je izloženo na pijacama? Svetitelj mu odgovori, da će njihove potrebe podmiriti dajući im koljivo. No arhijerej ne znađaše i ne razumevaše šta je to koljivo. Veliki Teodor mu reče: Koljivo je pšenica kuvana s medom, jer mi smo u Evhaiti navikli da to tako zovemo. Arhijerej upita svoga posetioca, ko je on što tako promišlja o hrišćanima. Svetitelj mu odgovori: Ja sam Hristov mučenik Teodor; On me sada posla k vama u pomoć. Rekavši to, on postade nevidljiv.
Arhijerej tada odmah ustade, sazva sve hrišćane, i izvesti ih o onome što vide i ču. I načinivši koljivo, on sačuva Hristovo stado nepovređeno od zamke vražje. A bezakoni car, videći da je ljegova tajna zamka otkrivena i da mu namera nije uspela, veoma se postide, i naredi da se na pijace opet iznesu uobičajene namirnice. Hrišćani pak, u subotu prve velikoposne sedmice koljivima otpraznovaše spomen svetog velikomučenika Teodora, zahvaljujući Bogu i proslavljajući svetog slugu Njegovog. I od tada pa sve do sada pravoverni u celome svetu koljivima proslavljaju u subotu prve sedmice Velikog Posta uspomenu na ovo čudo, i štuju Hristovog stradalca, da se ne bi zaboravilo tako dirljivo promišljanje Božje o hrišćanima i pomoć svetog velikomučenika Teodora.
 
SPOMEN SVETE
MARIJAMNE
sestre svetog apostola Filipa
 
Po vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista sveti apostol Filip, zajedno sa apostolom Vartolomejem i svojom sestrom Marijamnom, odoše radi propovedanja Evanđelja u Frigijski grad Jerapolj[8]. Zbog propovedi Evanđelja Hristova neznabošci ih uhvatiše i obesiše sve troje. No kada se sveti Filip pred smrt pomoli Bogu, – i o čuda! – rasede se zemlja i proguta prisutnog namesnika carskog, kneza i mnogo prisutnog sveta. A ostali, preplašeni, moliše svetog Vartolomeja i Svetu Marijamnu, da i njih ne proguta zemlja. Vartolomej pak i Marijamna zamoliše svetog Filipa. I on ne samo što im učini po volji, nego izvadi iz zemlje i one što behu zatrpani, osim namesnika carskog i njegove žene Ehidne. Potom otputovaše iz Jerapolja Vartolomej i Marijamna. Vartolomej sveti ode u Indiju, gde zbog propovedi Evanđelja bi raspet. A Marijamna ode u Likaoniju[9], i tamo produži svoju propoved Evanđelja, i mnoge krsti. Tamo u miru skonča.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AVKSIVIJA[10]
episkopa Solonskog na Kipru
 
Sveti Avksivije bi rodom iz starog Rima. Roditelji mu behu bogati neznabošci i imahu dva sina: Avksivija i Temistagoru. Avksivije beše dete bistro i mudro i ukrašeno mnogim vrlinama. Rano izuči svetsku mudrost po školama u Rimu. Ne hoteći, na navaljivanje roditelja, da se ženi, jer željaše da postane hrišćanin, on tajno napusti Rim i na jednom brodu, koji putovaše na Istok, doputova na ostrvo Kipar, u mesto zvano Limnitis, nedaleko od grada Solone. Tamo, po Promislu Božjem, nađe svetog apostola i evanđelista Marka, koji ga pouči hrišćanskoj veri i krsti ga u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Zatim ga postavi za episkopa grada Solone i posla ga tamo da obraća idolopoklonike u istinitu veru Hristovu. Sam pak sveti Marko sede na lađu i otide u Aleksandriju.
Pošavši u grad Solonu sveti Avksivije dođe do zapadnih vrata gradskih, gde beše hram boga Zevsa, i zaustavi se kod tamošnjeg žreca. Živeći kod njega on ga postepeno odvrati od klanjanja lažnim bogovima i rukotvorenim idolima i obrati ga ka Hristu, istinitom Bogu i Spasitelju ljudi. Takođe on tajno zalažaše i u grad i obraćaše neznabošce u veru Hristovu. Posle nekog vremena nađe ga sveti Iraklid, koji beše već ranije postavljen od Apostola za episkopa na Kipru, i posavetova ga da počne javno propovedati Evanđelje Hristovo te tako razgoniti zabludu idolopoklonstva. Sveti Avksivije, pošto se dugo pomoli Bogu, izađe na trg i poče javno propovedati neznabožnom narodu Isusa Hrista. Mnogi tada poverovaše reči njegovoj, koju Gospod potkrepljivaše znacima i čudesima i isceljenjima koja činjaše preko sluge svog Avksivija. Među obraćenima behu i mnogi iz okolnih sela, među njima i neki po imenu Avksivije, koji zatim i ostade uz ovoga svetog Avksivija do kraja života njegovog, slušajući ga i služeći mu i ugledajući se u svemu na njega.
Posle nekog vremena brat svetog Avksivija, Temistagora, ču o svemu tome u Rimu i dođe na Kipar kod brata, i bi kršten od njega zajedno sa ženom svojom. Zatim bi od njega proizveden u čin prezvitera i služaše pri crkvi, u kojoj se narod Hristov sve više i više umnožavaše, a neznabošci se umanjivahu. Požive dugo ovaj sveti sluta Hristov Avksivije, učenik svetog Marka apostola, episkopujući punih pedeset godina u gradu Soloni, i prestavi se u miru ka Gospodu, u drugom veku. Iza sebe on ostavi za episkopa svog učenika Avksivija. A svete mošti njegove postadoše izvor isceljenja mnogima, zbog čega ga i slavljahu verni ne samo u njegovom gradu Soloni, nego i u Pafu i drugim mestima, na slavu Boga našeg: Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin.
 
CPOMEN PREPODOBNOG
AVKSIVIJA II, EPISKOPA
Učenik i naslednik sv. Avksivija, napred spomenutog.
 
PRONALAZAK MOŠTIJU SVETOG MUČENIKA
MINE KALIKELADA
 
U vpeme hristoljubivog cara Vasilija Makedonca (867-886), ovaj blaženi mučenik Mina Kalikelad javi se jedne noći jednom čoveku koji se zvaše Filomat, kaza mu da je on Mina Kalikelad[11], i da se njegove mošti nalaze u zemlji kraj morske obale, gde je tvrđava, a prstom mu pokaza i samo to mesto. Tada bogoljubivi Filomat ode kod prijatelja svog Markijana Numerija, i ispriča mu viđenje. Ovaj opet izvesti o tome cara. I odmah biše poslani vojnici na ukazano mesto. Kada stadoše kopati brzo pronađoše jedan železan kovčeg, u kome behu mučenikove mošti i jedna tablica ispisana. Na njoj je bilo napisano kada su ove svete mošti metnute u kovčeg, i gde treba kasnije da se sahrane. Kada izračunaše, nađoše da je to bilo pre četiri stotine godina. Tada svi blagodariše i proslaviše Boga.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOSTIRIKTA[12]
 
SPOMEN BLAGOČESTIVIH CAREVA
MARKIJANA I PULHERIJE
 
Sveta Pulherija, sestra Teodosija Mlađeg, i njen blagočestivi muž Markijan vladahu Vizantijom od 450 do 457 godine. Za njihovo vreme i njihovim nastojanjem bi održan Sveti Četvrti Vaseljenski Sabor 451 god. u Halkidonu, koji osudi jeres Evtihijevu (monofizitstvo)[13].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA BUGARINA, I ROMANA,
učenika njegovog
 
Kao monah sv. Teodosije nastanio se nedaleko od grada Trnova, gde je osnovao obitelj, koja se po njemu prozvala Teodosijeva. Vidno se istakao na saboru u Bugarskoj protiv bogumila 1360. god. Štiteći veru pravoslavnu na tom saboru on je razlozima posramio bogumile. Skončao svoj zemaljski život u Carigradu 1362. god. Njegov učenik Roman produžio je podvizavati se u Teodosijevoj obitelji do svoje smrti.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
MIHAILA MAVROIDISA
 
Postradao mačem posečen i spaljen od Turaka u Adrijanopolju.[14]
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
TEODORA VIZANTIJCA
 
Ovaj blagosloveni Teodor beše rodom iz sela Neohori blizu Carigrada. Roditelji mu se zvahu Anastas i Smaragda. Još kao malo dete on izuči knjigu. Kada poodraste on izuči zografski zanat, i zajedno sa svojim majstorom rađahu u carskom dvoru. Družeći se na sultanovom dvoru sa Agarjanima, i odajući se sa njima raznim lakomislenim zabavama, Teodor se postepeno podavao njihovom uticaju, tako da se najzad odreče vere Hristove i primi muhamedanstvo. I izuči basne muhamedanske.
Tako Teodor provede tri godine. Ali pomišljajući na smrt, on dođe k sebi i stade razmišljati o grehu što učini odrekavši se Hrista. I stade gorko oplakivati svoj greh. Od tada mu strah Božji poče ispunjavati srce. Ali je u njemu još dejstvovala privlačnost taštine, kojom se hranio na carskom dvoru. Sve tako, dok mu srce ne poseti snažna nebeska sila, koja mu promeni um i dušu, i učini te on omrznu sve prividne čari dvorskog života, i samu veru njihovu. I od tada on se stade dovijati kako da pobegne odatle. I uskoro mu se ukaza prilika: on tajno zamoli jednog hrišćanina da mu donese hrišćansko odelo da se preobuče, i tako umakne. Obukavši takvo odelo, on se jedne noći izvuče iz dvora, prethodno potplativši stražare, siđe na more, ukrca se u jedan čamac, i ode kući jednog svog roćaka. Tamo provede nekoliko dana, pa bi miropomazan, i tako vraćen u hrišćansku veru. Odatle on sa velikom mukom i uz strašan rizik pobeže na Hios. Tamo nađe duhovnika koji mu umiri dušu. I čitaše Teodor Žitija svetih, naročito žitija svetih Mučenika. To mu ispuni dušu neizmernim pokajanjem, i srce mu se kidaše zbog greha Hristoodrečenja. I on ispovedi svom duhovnom ocu sve svoje grehe, počinjene u toku celog života, sve do najmanjih sitnica; pa se onda pričesti Svetim Tajnama.
Od tada se Teodor poče silno skrušavati srcem i žudeti za mučeništvom. Iz dana u dan to je sve bujnije i bujnije raslo u njemu, ali uporedo sa tim đavo mu je priređivao ravnomerna iskušenja, eda bi ga samo odvratio od mučeništva. Uzdajući se u Boga, Teodor se trudio da na svaki način ostvari tu svoju plamenu želju. I Bog mu ukaza pomoć: Teodor brzo nađe jednog pobožnog brata, velikog revnitelja vere, pa zajedno odoše u jedno usamljeno mesto na podvig. I tamo se u miru i tišini moljahu Bogu da ih On uputi i izvede na put Svoje svete volje. Tada brat, pokrenut ljubavlju, sastavi ovakvu molitvu: „Gospode Isuse Hriste, lekaru bedne duše moje, ne prezri mene grešnog, nego ukrepi slabo i okorelo srce moje, i zagrej ga ljubavlju prema mučeništvu za Tebe. I kao što sam se odrekao Tebe, Tvorca i Dobrotvora mog, iako me niko nije primorao na to, i postao rob odvratnom đavolu i igračka demonima, i dobrovoljno potčinio sebe njihovoj vlasti i svojoj i njihovoj volji, tako sada blagodaću Svojom i beskrajnom dugotrpeljivošću Svojom, koje su mi pomogle te sam se izvukao iz njihovih zamki, udostoji mene kukavnog i jadnog i nedostojnog naziva hrišćanin, da Tebe ispovedim pred vlastodršcima i silnicima. O, Gospode moj i Jedinorodni Sine Božji, ne prezri mene ništavnog slugu Tvog, nego me primi u lik Mučenika Tvojih i udostoji me udela njihovog. Amin“. – I onda dodade ovo: „Sveti Mučenici, koji ste se divno borili i vence zadobili, zauzmite se pred Gospodom da se smiluje na dušu moju. Presveta Bogorodice, Posrednice grešnika, Ti vidiš u kakvu sam strahotu zapao – Sina sam se Tvog odrekao! O, Svemilostiva, sažali se na mene i posreduj za mene pred dugotrpeljivim Sinom Tvojim. Ako mi Ti ne pritekneš u pomoć, šta će biti od mene kukavnog? U Tebi je smelost moja; pomozi mi grešniku u ovoj nevolji mojoj. Umoli sa svetim Mučenicima Gospoda, da mi da snage da izdržim mučenja mučeništva“.
Ovu molitvu Teodor primi sa velikim strahopoštovanjem od svog brata samolitvenika; nauči je napamet, i po ceo dan se moljaše njome. A najčešće je pri tome ponavljao ovu kratku molitvu: „Gospode Isuse Hriste, smiluj se na mene otpadnika Tvog“. – To učini te se duša Teodora ispuni silnim umilenjem i srce mu se zapali ogromnom ljubavlju za mučeništvom. I on često i često govoraše: Da se spremimo, oče, da se spremimo! krajnje je vreme da krenemo na svoju dužnost.
I njih dvojica otputovaše u Mitilenu. No prve noći Teodor pretrpe strašno iskušenje od nečistih i hulnih pomisli. I probudi iz sna svog duhovnog brata, i reče mu: Ah, sveti starče moj, šta da radim? Sažali se na mene nesrećnog: pojedoše me pomisli kukavnog! – Ovaj ga uteši koliko je mogao. Posle toga Teodor opet reče: Sveti moj starče, hajdmo što pre, hajdmo, da bih se oslobodio Satane. O, ja treba da idem Hristu mom, da idem! da idem!
I petog dana prve sedmice Svete Četrdesetnice blaženi Teodor smelo ode k sudiji gradskom, i upita ga: Jesi li ti sudija ovoga grada? – Jesam, odgovori sudija. Tada mu Teodor reče: Danas je deset godina otkako mi se pomrači um, i ja dođoh te me poturčiste. A sada, evo došao sam k sebi, poznao Veru svoju, i postao svestan zla koje sam učinio; zato predstadoh tebi da ti to kažem i da ti vratim tvoju ništavnu i odvratnu veru koju si mi dao, i da izjavim da je moja hrišćšska vera istinita i sveta. – Rekavši to, Teodor skide s glave čalmu, baci je pred sudiju, i izgazi je nogama, govoreći: Kao što prezirem ovaj znak vere vaše, tako prezirem i samu veru vašu, ni u šta je ne smatram, i odbacujem je.
Zaprepašćen ovakvom smelošću mladog Teodora, sudija upita prisutne: Ko je ovaj? – Oni odgovoriše: Neki ludi. – Teodor im odvrati: Nisam lud, nego sam hrišćanin; hrišćanin sam se rodio, i hrišćanin hoću da umrem. – Zatim se obrati sudiji i reče mu: Vidiš i čuješ iz mojih usta da sam hrišćanin i da odričem tvoju veru. Zato, što imaš činiti sa mnom, čini brzo. Ja sam gotov da božanskom silom Hrista mog podnesem sve što mi budeš priredio. – Sudija mu na to reče: Ti si s uma sišao i lud si. – Teodor mu odgovori: Ja sam potpuno svestan i pametan, zato i odbacujem vašu veru.
Kada to čuše prisutne age, dohvatiše mladog ispovednika, izvukoše ga napolje, pa ga stadoše tući, ritati, pljuvati, vukući ga u tamnicu. A Teodor putem, svakom hrišćaninu koga je sreo, govoraše: Oprosti mi, brate, hrišćanin sam. – Bacivši mučenika u tamnicu, oni mu noge metnuše u klade, i teške sindžire mu staviše oko vrata. I dolažahu u tamnicu Agarjani koji god je hteo: ili da ga biju, ili da ga ismevaju kao ludaka. A mučenik im govoraše da je pri umu svom i da je hrišćanin.
Potom izvedoše mučenika na sud. I upitaše ga: Jesi li došao k pameti? – Mučenik odgovori: Ja sam pri pameti. – Ako si pri pameti, rekoše mu, onda primi našu veru, pa ćemo ti načiniti skupoceno odelo, daćemo ti para i sve što želiš. – Mučenik im odgovori: To je sve za vas. Ta vi nemate pameti! Što nudite takve stvari čoveku koji javno i jasno huli Muhameda i odbacuje veru vašu? Hoćete li vi da ostavite veru svoju i postanete hrišćani? – Nećemo, odgovoriše oni. Onda kako ću ja, reče na to mučenik, ostaviti sjajnu veru svoju i prići mračnoj veri vašoj? Ta vi za vreme vašeg ramazana po čitavu noć jedete i po čitav dan spavate! – Zašto si se onda poturčio? upitaše ga oni. Zato, odgovori mučenik, što mi se um bio pomračio. A sada sam došao k sebi, i hrišćanin sam, i potpuno sam svestan greha koji sam učinio poturčivši se, zato odbacujem i veru vašu, i proroka vašeg, i sve vas! Zašto me ne pogubite? Zašto me štedite?
Na ove reči skočiše svi prisutni: i sudija, i age, i ostali; i svi u glas povikaše: Napolje s njim, da nas ne sramoti! – Onda dohvatiše mučenika, biše ga i ritaše, i u tamnicu vrgoše, i u okove okovaše, pa još i tamnicu ostaviše otvorenu, da bi svaki koji želi mogao ući i mučenika tući. Pored toga udariše mučeniku trista batina po nogama. Zatim ga štapovima biše po rukama. I izređaše se dvadeset pet ljudi tukući ga. A mučenik sve to junački podnošaše, i ne pusti glasa od sebe, već samo govoraše ovo: „Hrišćanin sam“. Potom mu staviše na oba obraza po komad cigle, pa mu konopcem celu glavu dotle stezaše dok mu oči iz duplja ne ispadoše, i glavu mu potpuno izokrenuše, licem pozadi. A hrabri vojnik Hristov na sve to govoraše samo jedno: „Hrišćanin sam, hrišćanin, hrišćanin!“ Posle takvih mučenja, ovi zveropodobni mučitelji još štapovima izbiše mučeniku nekoliko zuba, pa ga opet u tamnicu vrgoše.
Sutradan naiđe u tamnicu jedan hrišćanin, i zateče mučenika gde peva pohvalnu pesmu Presvetoj Bogorodici: „Vozbranoj vojevodje“… Mučenik zamoli ovog hrišćanina da otide do mesnog episkopa sa molbom da mu pošalje po nekom svešteniku Sveto Pričešće, da se pričesti. To bi učinjeno; i sveti mučenik primi Svete Hristove Tajne.
Potom opet stadoše dolaziti Agarjani i tući i mučiti svetog mučenika. A sveti mučenik im govoraše: Telo je moje u vašim rukama i u vašoj vlasti. Činite sa njim što hoćete; secite ga na sitne komade, jedite, i jedva će vam trajati nedelju dana. – Besni od gneva zbog ovih reči, Agarjani ga stadoše tući motkama, vičući: Sad ćeš videti šta je mučenje! – A mučenik im na to odgovaraše: Samo tako! samo tako! jer ćete me na taj način brzo poslati ka preslatkom Gospodu mom Isusu Hristu! – Pošto ga Agarjani strahovito izbiše, otidoše. A sveti mučenik ostade u tamnici, i moljaše se onom molitvom koju mu sastavi duhovni brat za mučeništvo.
Onda dođe u tamnicu jedan visoki činovnik i predloži mučeniku: Ako ne primiš našu veru i ne izgovoriš naše salavati, tojest naše ispovedanje vere, bićeš pogubljen. – Sveti mučenik izruži i njega, i salavati, i Muhameda, i veru njihovu. Onda nagrnuše u tamnicu mnogi, vičući mučeniku: Evo, došao je tvoj zadnji čas! – Mučenik uznese hvalu Bogu, i reče: Pomeni me, Gospode, u carstvu Svome! – I pošto se triputa prekrsti, oni mu vezaše ruke, i oko vrata mu staviše sindžire, a ca nogu mu skinuše klade. I povedoše mučenika na gubilište. A on, sav blažen, radosno hitaše ka gubilištu. Kada stigoše na gubilište, mučitelji ga opet tako bezdušno tukoše, da sveti mučenik pade na zemlju polumrtav. Onda ga pitahu: Šta si? – Hrišćanin sam, odgovori mučenik. – Kako ti je ime? – Sveti mučenik jedva dišući odgovori: Teodor, hrišćanin umirem.
Tada vezaše svetom mučeniku konopac oko vrata, i stadoše ga vući na vešala. Vučen tako, mučenik padaše, i iz pana mu krv liptijaše. I najzad ga obesiše.
Tako blaženi Teodor, vaistinu neustrašivi junak Hristov, dobi mnogoželjeni venac mučeništva. A mnogi hrišćani dolažahu u toku tri dana i kvašahu ubruse u krvi svetog mučenika; i bivahu mnoga isceljenja od svete krvi mučenihom na mnogima koji sa verom pribegavahu ovoj svetinji. Posle tri dana hrišćani dobiše dozvolu, te uzeše sveto telo svetog mučenika i česno sahraniše pri crkvi Presvete Bogorodice.
Molitvama svetog mučenika Teodora neka Gospod i nas udostoji Svoga Nebeskog carstva. Amin[15].
 


 
NAPOMENE:

  1. Pod Maksimijanom ovde se razume Maksimijan Galerije, zet cara Dioklecijana (284-305), savladar njegov na Istoku, i posle njega naslednik njegov (305-311). Maksimin Daka bio je savladar Maksimijanu Galeriju, kome je on bio nećak. Od Maksimijana Galerija on je dobio na upravu Siriju i Egipat sa titulom cezara. Carovao je gotovo jednovremeno sa Galerijom (305-311).
  2. Tiron znači regrut. Sv. Teodor beše rodom iz mesta Humiale u amasijskoj oblasti u Pontu.
  3. Amasija – silno utvrđen grad u Pontu, na obema obalama reke Irisa; nekadašnja prestonica pontijskih careva. Pont – severoistočpa oblast Male Azije.
  4. Ovde se podrazumeva neznabožačka boginja Cibela, kći Neba (Urana) i Zemlje (Gee); ona se smatrala kao velika majka bogova, pošto ju je grčka mitologija držala za majku olimpijskih bogova sa Zevsom na čelu.
  5. Car Konstantin Veliki carovao od 306 do 337 (autokrator od 324 -337); sin njegov Konstancije – od 337 do 361 godine.
  6. Carovao od 361 do 363 godine.
  7. Bio arhiepiskop u Carigradu od 360 do 370 godine.
  8. Jerapolj Frigijski nalazio se u južnom delu oblasti Frigije, u Maloj Aziji; u starini poznat po svom mermeru i pa izvorima toplih voda; danas postoje samo razvaline.
  9. Likaonija – oblast u Maloj Aziji, graničila sa Frigijom.
  10. Ovo žitije uzeto je iz Novog Limonara, ali je unekoliko skraćeno.
  11. Sveti mučenik Mina Kalikelad postradao u vreme Maksimina (311-313). Slavi se 10. decembra.
  12. Spominje se i 10. novembra.
  13. Opširnije žitije sv. Pulherije videti pod 10. septembrom.
  14. Po „Novom Mortirologiju“ sv. Nikodima Svetogorca ovaj sv. novomučenik isti je sa sv. Mihailom Mavrudisom, koji se slavi 10. marta, a koji postrada u Solunu 1544. g. Međutim u Pariskom kodeksu br. 1295 stoji, pod 17 februarom, posebno kratko žitije i služba ovom novomučeniku, koju napisa Jovan Moshos.
  15. Sveti Teodor postrada u svojoj dvadesetoj godini u Mitileni 17 februara 1795. godine.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *