NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
16. FEBRUAR
 
STRADANJE SVETIH DVANAEST MUČENIKA
PAMFILA prezvitera, VALENTA đakona, PAVLA, i ostalih
 
Dvanaestorica svetih mučenika, udostojeni ne samo proročkog i apostolskog dara nego i uvršćeni među njih, postradaše za Hrista u Kesariji Palestinskoj, za carovanja Dioklecijanova. Među njima ppvi po broju i činu beše sveti Pamfil, prezviter toga grada. Rodom iz Berita[1]. Još iz mladosti odličan znalac svetovne filosofije; pun i duhovne mudrosti; ukrašen vrlinskim životom; slavan ispovedanjem Hrista. Za njim Valent, đakon elijske crkve, star godinama i sed razumom i mudrošću, jer Sveto Pismo znađaše napamet. Treći beše Pavle, iz grada Jamnije, čovek plamene vere i ognjene revnosti za pobožnost, koji jednom pre toga bi bacan u oganj za Hrista. Ova trojica biše od oblasnog upravnika Urbana stavljeni na razne muke za Hrista; zatim bačeni u tamnicu, gde provedoše dve godine, sve dok posle Urbana ne dođe za oblasnog upravitelja Firmilijan.
U to vreme iz Egipta biše prognani sto trideset ispovednika Hristovih, i osuđeni na rad u rudnicima u Kilikiji[2]. Njih iz Egipta u Kilikiju sprovedoše neka pet brata po telu i po duhu. Pri povratku iz Kilikije za Egipat ova pet brata dođoše u grad Kesariju, pošto ih je tuda vodio put. Na gradskoj kapiji upitaše ih stražari, ko su i otkuda su. A oni, ne skrivajući istinu, izjaviše: Hrišćani smo, a otadžbina je naša nebeski Jerusalim. – Zato ih odmah kao zločince zgrabiše, i u tamnicu vrgoše.
Sutradan, šesnaestog februara, biše iz tamnice izvedeni na sud pred nečestivog mučitelja Firmilijana pet svetih egipatskih mladića zajedno ca gorespomenutim ispovednicima Hristovim: Pamfilom, Valentom i Pavlom. Sudija najpre pokuša da egipatske mladiće pobedi, preteći im raznim mukama. On izdvoji na sredinu najstarijeg među njima i upita ga, ko je. A on i za sebe i za braću svoju smelo odgovori da su hrišćani. Na pitanje, kako im je ime, rekoše: Neznabožačka imena koja su nam dali roditelji odbacili smo i nazvali smo se Ilija, Isaija, Jeremija, Samuil i Danilo. – Na pitanje, odakle su, odgovoriše: Iz gornjeg Jerusalima, – ukazujući na svoju duhovnu otadžbinu. A imali su u vidu reči apostola Pavla: Gornji Jerusalim slobodan je, koji je mati svima nama (Gal. 4, 26). Pristupiste k Sionskoj Gori, i ka gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome (Jevr. 12, 22).
A sudija Firmilijan ne razumevaše šta je to Jerusalim, i u kojoj se zemlji nalazi. Jer se u to vreme sveti grad ne nazivaše Jerusalim već Elija. I to od doba kada nečestivi car rimski Adrijan mesto prekrasnog grada Jerusalima, razorenog Titom, podiže na tom mestu grad kome dade svoje ime, jer se on zvaše Elij Adrijan. On dakle nazva Jerusalim Elija, i oskvrnavi sveta mesta, grob Gospodnji zatrpa zemljom i kamenjem, i svuda namesti pogane idole. I naredi da niko ne sme taj grad drukče nazivati nego Elija. A to učini, želeći da ime Isusa Hrista izbriše na zemlji. I bi među nečestivim idolopoklonicima Jerusalim u zaboravu skoro dvesta godina, sve do blagočestivog cara Konstantina Velikog i njegove majke Jelene. Stoga oblasni upravitelj Firmilijan, koji je za carovanja Dioklecijanova bio u Palestini, nije znao gde se nalazi i koji je to grad Jerusalim, o kome govori sveti mladić. I naredi Firmilijan da tom blaženom mladiću, koji se zvao Ilija, vežu ruke naopako, pa da ga naga obese na mučilištu, i biju nemilosrdno, da bi kazao koji je to grad Jerusalim i u kojoj se zemlji nalazi. A on govoraše da je Jerusalim otadžbina jedino hrišćana, i da niko drugi ne može imati udela u njemu; i nalazi se taj grad na Istoku gde se sunce rađa i ispušta svoje prve zrake. Tako sveti mladić filosofiraše o gornjem duhovnom Jerusalimu, i kao bestelesan ne hajaše za muke. A sudija, ne razumevajući šta on priča o Jerusalimu, mišljaše da su hrišćani negde sazidali sebi taj grad i hoće da se suprotstave Rimljanima. Stoga još svirepije mučaše svetog Iliju, da tačno kaže o tom hrišćanskom gradu Jerusalimu gde je sazidan. I pošto ništa više ne mogade saznati o njega do to, da je hrišćanin i da je njegova otadžbina Gornji Jerusalim, on osudi svetog mladića da mačem bude posečen.
Isto tako on stavi na muke i ostale mladiće: Jeremiju, Isaiju, Samuila i Danila. Ali i od njih ču ono isto što i od prvoga. Stoga izreče presudu, da i oni budu mačem posečenn.
Zatim izvide kako stoji stvar sa svetim Pamfilom prezviterom, Valentom đakonom i Pavlom. I saznavši da su oni dosta bili mučeni od oblasnog upravitelja Urbana, i da su dugo u tamnici držani, on ne htede da ih više muči, nego ih samo upita, da li će se pokoriti carskom naređenju. I kad vide da su nepokolebljivi, on donese odluku da i oni budu mačem posečeni.
A Pamfilov sluga Porfirije, mladić od osamnaest godina, koga sveti Pamfil veoma ljubljaše zbog njegovog celomudrija i blagorazumnosti, kada ču smrtnu presudu nad svetim mučenicima, povika iz gomile naroda: Molim za tela svetih, da ih sahranimo! Rekavši to gromko iz sredine mnoštva naroda, on istupi i stade pred sudiju. Sudija ga ispita, i kada saznade da je hrišćanin, naredi da ga odmah obese naga na mučilištu, na kome je i svetu petoricu mladića mučio, i da ga ljuto biju. I sveti mladić Porfirije bi dotle bijen, dok mu se celo telo ne pretvori u rane i sve meso otpade sa njega tako da mu se kroz gole kosti viđaše unutrašnjost. A on u takvim mukama beše kao stub ili kamen neosetljiv i bezglasan, jer se nimalo ne uznemiri, niti jauknu, niti uzdahnu, nego ćutaše kao stena. To još više razdraži mučitelja, i on naredi da mu surim krpama trljaju rane. Zatim donese odluku da bude spaljen. Stoga pobiše u zemlju veliki kolac, privezaše svetog mladića za njega, naložiše drva pa zapališe. A kada oganj buknu oko njega, on gromko prizivaše u pomoć Isus Hrista, zatim umuče, predavši svetu dušu svoju u ruke Gospodu. Tako Porfirije pretrpe muke posle gospodara svog, ali ga preteče u primanju mučeničkog venca. Jer sveti Pamfil s drugovima svojim još ne beše posečen, kada sveti Porfirije skončavši u ognju, otide ka podvigostrojitelju Hristu.
Kada sveti Porfirije goraše na lomači, među prisutnim narodom stajaše pravoverni muž Selevkije, nekadašnji vojnik. Čim sveti Porfirije skonča, on otrča putem za svetim mučenicima koji su bili vođeni na posečenje. I zateče i još žive, jer behu izmolili u dželata malo vremena da se pomole Bogu. I on izvesti svetog Pamfila o mučeničkoj končini ljubljenog mu Porfirija. I obradova se sveti Pamfil, blagodaraše Boga. A Selevkije davaše poslednji celiv sveti mučenicima, kada oni priklanjahu već glave svoje pod mač. A vojnici, videvši to, poznaše da je i on hrišćanin, pa ga uhvatiše i odvedoše sudiji. Sudija naredi da i njega odmah poseku. A sveti Selevkije beše iz Kapadokije, vojnik hrabar i čuven u rimskoj vojsci. On u početku gonjenja na hrišćane ispovedi Hrista, i bi mnogo bijen. Zatim bi lišen vojničkog čina i počasti, i najuren iz svog puka. A on služaše bolesnicima na raskršćima, i staraše se o ništima i sirotima. Sada pak, on mučenik pridruži se svetim mučenicima, on ispovednik pridruži se ispovednicima, i radujući se otide Gospodaru svom, Hristu Gospodu.
Za svetim Selevkijem pohita da se mučeničkoj družini pridruži sveti Teodul, muž star i blagolik, jedan od ukućana oblasnog upravitelja Firmilijana, poštovan od sviju zbog svoje sedine, jer je već i praunuke imao. Potajno verujući u Hrista, on pristupi jednome od svetih mučenika vođenih na pogubljenje, i zamoli ga da se pomoli Hristu Bogu za njega. To videše neki od upraviteljevih slugu, i optužiše Teodula kod gospodara svog da je hrišćanin. Ovaj ga ispita, i našavši da je zaista hrišćanin, on se silno razjari, i naredi da svetog Teodula raspnu na krst.
Za svima ovima dođe sveti Julijan, kao poslednji od dvanaestorice. On beše iz Kapadokije kao i sveti Selevkije, čovek verujući i dobrodeteljan. On beše pošao u Kesariju Palestinsku po neki alat. I kada se približi gradu, on ugleda van zidina gradskih tela mučenika, bačena psima i pticama i zverovima da ih raznesu. I obradovavši se u duhu, on pripade k njima celivajući ude njihove za Hrista postradale i veličajući mučeničku končinu njihovu, zbog koje su se udostojili od Hrista beskonačnog života. A vojnici, koji su izdaleka pazili i čuvali tela mučenika, da ih potajni hrišćani ne ukradu, videše kako ovaj tuđinac celiva bačena tela, i poznaše po tome da je hrišćanin. Stoga ga uhvatiše, i oblasnom upravitelju odvedoše. Ovaj, pošto ga po običaju ispita, izreče presudu da bude spaljen. I bi sveti Julijan spaljen kao i sveti Porfirije.
Tako, mučenička dvanaestorica, slična dvanaestorici proročkoj i apostolskoj, pretstade sa prorocima i apostolima Hristu Gospodu u nebeskom carstvu njegovom, ovenčana pobedničkim vencima[3]. A sveta tela njihova, bačena izvan grada, ležahu na zemlji četiri dana. Kada pak neznabošci videše, da se njihovih tela ne dotiču ni psi, ni ptice, ni zverovi, oni narediše da ih uzme ko hoće, i sahrani. Tada ih verni uzeše, i česno pogreboše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
POSTRADALIH U PERSIJI
što su u Martiropolju
 
Ovi sveti mučenici postradaše za Hrista u Persiji u vreme cara persijskog Sapora (4. vek). Njihove sv. mošti prenese u grad Martiropolj sveti Maruta episkop Mesopotamski, za vreme cara Teodosija Mlađeg.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAPUTE
 
Blaženi Maruta postade episkop u Mesopotamiji. I on bi od cara Teodosija Velikog poslat 380 god. Caru persijskom. U Persiji on zadobi veliko poštovanje među Persijancima zbog svoje vrline i svetosti, a naročito što ludu carevu kćer isceli od zlog duha. Pošto steče veliki ugled kod cara persijskog, on zatraža, i dobi mošti gorespomenutih svetih mučenika, u Persiji postradalih, i prenese ih u hrišćansko carstvo, i osnova naročiti grad u ime njihovo, Martiropolj. Docnije pak i on se upokoji onog istog dana u koji bi osvećen njime osnovani grad Martiropolj. A upokoji se 422 godine. Zato se spomen njegov praznuje zajedno sa spomenom svetih mučenika persijskih. Sveti Maruta opisa, mnoga stradanja (martirologe) persijskih mučenika iz njegovog vremena[4].
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PORFIRIJA, SELEVKIJA, JULIJANA, TEODULA, ILIJE, JEREMIJE, ISAIJE, SAMUILA I DANILA
 
Ovi sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista sa u svetim Pamfilom, Valentom, Pavlom i ostalima[5]
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ROMANA
 
Sveti prepodobnomučenik Roman je rodom iz Karpenise. Roditelji mu behu prosti i nepismeni, ali pobožni. Zbog njihove nepismenosti i Roman ostade nepismen, pa je zato malo imao pojma o dogmatima vere. Jednom on ču kazivanje nekih o svetom grobu Gospoda našeg Isusa Hrista, i u njemu se pojavi plamena želja da poseti sveti grad Jerusalim, kuda on odmah i otputova. S pobožnim strahopoštovanjem poklonivši se živonosnom Grobu Gospodnjem i svima tamošnjim svetim mestima, on dođe u lavru svetog Save Osvećenog. Slušajući tamo čitanja o mučenjima, kakvima su podvrgavani sveti mučenici za ime Hristovo radi dobijanja budućih večnih blaga, on je pitao: Šta su to buduća blaga? – Obavešten od njih o tome, on zažele da sam dostigne ta blaga podvigom mučeništva.
Vrativši se iz lavre u Jerusalim, on izloži tu svoju nameru tadanjem patrijarhu. No arhijerej Božji ga zaustavi od mučeništva: prvo, što je neizvestan kraj tog velikog i strašnog pothvata; i drugo, što time može navući gonjenje od strane Turaka na bratstvo svetog Groba i na ostale hrišćane. No Roman, ipak, neodoljivo žuđaše za mučeništvom i ne Mogaše više ugušivati u sebi tu žudnju, ili, bolje reći, ne Mogaše ugasiti plamen koji se beše rasplamteo u srcu njegovom.
Zato otputova odatle i dođe u Solun. Tu izađe pred kadiju, smelo ispovedi pred njim da je Hristos istiniti Bog, Tvorac svega vidljivog i nevidljivog i Spasitelj ljudi, a proroka agarjanskog nazva basnoslovcem, varalicom i neprijateljem svakog dobra i sreće ljudske; za veru njihovu izjavi da je zabluda i sablazan, pošto je prepuna basana i smešnih stvari. Ne trpeći taku drskost, sudija naredi da ga nemilice biju. Varvari, primoravajući ga da se odrekne Hrista, sa leđa mu izvadiše nekoliko kajiša kože i izrezaše mu obraze. Sem toga mučenik podnese tada i druge razne muke za ime Hristovo. I pošto on ostade čvrst u svome veroispovedanju, to ga sudija osudi na posečenje.
Desi se da tu tada beše prisutan kapetan solunskih galija, koji stade moliti sudiju da mu da osuđenika za službu na galijama, govoreći da će ta služba biti gora za njega od posečenja mačem, jer će se na galiji on mučiti celog života svog. – Ovaj kapetanov predlog dopade se svima bezbožnicima, i oni mu sa zadovoljstvom pokloniše mučenika. Uzevši mučenika, kapetan mu obrija bradu, otseče kosu, prikova na galiji i natera da vesla.
Posle kratkog vremena neki hrišćani, kapetanovi prijatelji, otkupiše paćenika od teškog rada, pa ispratiše u Svetu Goru Atonsku. Tamo on izabra sebi za nastavnika u duhovnom životu čudesnog podvižnika, prepodobnog Akakija, koji bezmolstvovaše, molitveno tihovaše u skitu Kapcokalivskom, i stade se anđelski podvizavati pod njegovim rukovodstvom. No duša Romanova ne beše spokojna: on beše kao tuđ svemu zemnom, nije se brinuo ni o hrani, ni o piću, jer misao njegova stalno beše ustremljena ka žuđenom podvigu mučeništva. Da bi najbolje rešili ovo pitanje, složiše se starac i učenik, te naložiše na sebe post od nekoliko dana i predadoše se toploj i usrdnoj molitvi Gospodu Bogu: da im On otkrije volju Svoju po toj stvari. I prepodobni Akakije brzo dobi otkrivenje: da je to ugodno Bogu, i da će Roman slavno izvršiti svoj mučenički podvig za Hrista.
I tako Roman, obukavši se na dan Pedesetnice u anđelski obraz, i učvrstivši se molitvama svoga starca i tamošnjih otaca, otputova u Carigrad. Stigavši tamo, sveti, da bi skrenuo na sebe pažnju agarjana, upotrebi ovo sredstvo: uhvati jednoga psa, priveza ga za svoj pojas i stade ga vodati po pijačnom trgu. Turci, videći takav bezbožan, po njihovom shvatanju, postupak, upitaše ga, zašto vuče psa. Mučenik im odgovori: „Da bih ga hranio, kao što hrišćani hrane vas agarjane“.
Razgnevljeni takvim odgovorom njegovim, muslimani poleteše na njega kao divlje zveri i stadoše ga nemilosrdno tući. Zatim ga odvedoše k samom veziru. Ovaj, čuvši iz samih mučenikovih usta te iste reči, predade ga bezbožnicima da ga muče dotle dok se ne odrekne svoje vere. Bezbožnici ga uzeše, baciše u suv bunar, gde obično bacaju ubice, i držaše ga tamo četrdeset dana, ne dajući mu ni hrane ni vode. Potom ga izvadiše, pa opet bezdušno mučiše. Ali ga ne mogahu privući k svome bezbožju. Onda izvestiše o tome vezira; on naredi da mu mačem otseku glavu.
Dželati ga uzeše, odvedoše na gubilište, i otsekoše mu česnu glavu. A time oni ispratiše svetu dušu njegovu k pravednom Sudiji svih – Bogu. Kada svetom mučeniku bi otsečena glava, sveto telo njegovo se samo okrenu i pade na istok. To agarjane ispuni zavišću, te stadoše biti i terati odatle hrišćane, koji se behu stekli tamo u velikom broju. Svetost ovih moštiju mučenikovih blagodat Božja blagovoli pokazati na taj način što ih obasjavaše nebeskom svetlošću čitave tri noći, dok su ih bezbožnici čuvali. Ovu svetlost videše svi i diviše se. Hrišćani se radovahu tome, slaveći Boga; a agarjani behu posramljeni. Tada se tamo desi engleska lađa: Englezi kupiše svete mošti i odvezoše u Englesku. No jedan od hrišćana uspe da u krvi svetog mučenika okvasi maramu, koja se i nalazi na Atonu u Dohiarskom manastiru, gde je taj hrišćanin završio svoj život kao monah sa imenom Agapije.
Tako blaženi Roman dobi venac mučeništva u slavu Hrista Boga našeg, Amin.
Sveti prepodobnomučenik Roman postrada 1694. godine u Carigradu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FLAVIJANA
 
Ovaj prepodobni otac naš Flavijan udalji se na vrh jedne planine, i tamo napravi sebi jednu malu keliju, i zatvori se u njoj. I provede u njoj šezdeset godina. I za to vreme nikoga ne vide, niti s kim progovori reč, nego, umom sabranim u srcu, življaše u Bogu i od Njega dobijaše svaku utehu, po rečima proroštva: Teši se Gospodom, i učišće ti što ti srce želi (Ps. 36, 4). A imađaše na keliji jednu malu rupu, probušenu koso i polukružno, kroz koju je provlačio ruku i uzimao hranu što su mu ostavljali. Tako ga niko od dolaznika nije mogao videti. Hrana mu je bila kvašeno sočivo. Jeo je jedanput nedeljno.
Na takav način prožive ovaj blaženi punih šezdeset godina, ne promenivši ni najmanje za to vreme ni hranu svoju ni uzvišeni način života. Zato ga Bog bogato obdari blagodaću čudotvorstva. I on molitvom uništi jednog vrlo velikog drakona; molitvom ubi guju; molitvom očisti polje od mnoštva skakavaca. On jednog besomučnika oslobodi od demona; isceli jednu ženu od raka na grudima. A jednog čoveka mrtvog, koga beše bik zgazio, on vaskrse.
Tako provevši ovaj mnogotrudni i privremeni život, blaženi Flavijan promeni svetom, i ode u onaj blaženi i večni život, u kome se sada veseli.
 


 
NAPOMENE:

  1. Berit – današnji Bejrut (glavni grad države Libana) na istočnoj obali Sredozemnog Mora, i najvažniji trgovački grad sirijskog primorja.
  2. Kilikija – jugoistočna obalska pokrajina Male Azije.
  3. To je bilo 309 godine.
  4. Martirolozi svetog Marute izdani su u tzv. Asemanovoj Biblioteci. O martirolozima sv. Marute videti i u Predgovoru Žitija Svetih za januar.
  5. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetih dvanaest mučenika Pamfila, Valenta, Pavla, i ostalih.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *