NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
15. FEBRUAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG APOSTOLA
ONISIMA
jednog od Sedamdesetorice
 
U Frigijskom gradu Kolosama[1] beše jedan ugledan velikodostojnik, po imenu Filimon. On verova u Hrista, i kasnije se udostoji episkopskog čina. I bi uvršćen među svetih Sedamdeset apostola. U tog Filimona, pre njegovog apostolstva, beše jedan rob, po imenu Onisim. Ovaj nešto zgreši svome gospodaru i, pobojavši se kazne, pobeže od njega, i otputova u Rim. U Rimu nađe svetog apostola Pavla u okovima, i ču od njega svetu propoved. I naučivši se svetoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista, on bi kršten od apostola, i služaše mu u Rimu sa svetim Tihikom. I njegovo služenje apostolu beše od velike koristi.
Zatim, šaljući svetog Tihika sa svojom Poslanicom Kološanima, sveti apostol Pavle posla s njim i svetog Onisima, kao što na kraju poslanice i piše: Za mene kazaće vam sve Tihik, ljubljeni brat i verni sluga i drugar u Gospodu, koga baš za to i šaljem k vama, da doznate kako smo mi i da uteši srca vaša, s Onisimom, vernim i ljubljenim bratom našim, koji je od vas. Oni će vam sve kazati kako je ovde (Kol. 4, 7-9). To pisa apostol preko Tihika, a preko Onisima napisa zasebnu Poslanicu Filimonu, moleći ga da oprosti Onisimu greh, i da ga primi ne kao roba, nego kao ljubljenog brata, i kao njega samog – apostola Pavla. Pritom apostol ga u svojoj Poslanici naziva sinom svojim. On piše Filimonu: Molim te za svoga sina Onisima, koga rodih u okovima svojim; koji je tebi negda bio nepotreban, a sad je i tebi i meni vrlo potreban, koga poslah tebi natrag; a ti ga, tojest srce moje primi (Flm. 10-12). Filimon to učini s radošću: on ga ne samo primi ljubazno, nego mu i slobodu podari, i posla ga natrag u Rim k svetome apostolu Pavlu, da mu tamo služi. Jer to željaše sam sveti Pavle, kao što o tome piše Filimonu: Ja htedoh Onisima da zadržim kod sebe, da mi mesto tebe posluži u okovima evanđelja; ali bez tvoje volje ne htedoh ništa činiti, da ne bi tvoje dobro bilo kao za nevolju, nego od dobre volje (Flm. 13 14).
I bi sveti apostol Onisim u Rimu, služeći svetim apostolima sve do njihove končine. A oni ga postaviše za episkopa radi propovedanja Evanđelja. I posle njihove končine on ode iz Rima, i obiđe gradove i zemlje, propovedajući Hrista u Španiji, u Karpetaniji, u Kolosima, u Patrama. Zatim, posle svetog Timoteja, i svetog Jovana Bogoslova, on dobi episkopski presto u Efesu[2]. To ce vidi iz poslanice svetog Ignjatija Bogonosca, koju on piše Efescima iz Smirne, kada su ga vodili iz Antiohije u Rim da ga bace zverovima. Tu ga u Smirni srete sveti Onisim sa nekoliko Efešana. A sveti Ignjatije piše Efescima ovako: U licu Onisima, vašeg episkopa, koji je pun neiskazane ljubavi, ja mnoge od vas primih u ime Božje. Njega molim da vas ljubi u Hristu Isusu; a vas sve molim da se ugledate na njega. Jer je blagosloven Onaj koji je vama, dostojnima, dao da imate takvog episkopa. – A pišući iz Smirne svojim Antiohijanima, sveti Ignjatije veli: Pozdravlja vas Onisim, pastir efeski.
Iz toga se vidi da je sveti Onisim, pošto je obišao mnoge zemlje i gradove, kao već star seo na episkopski presto u Efesu. I pošto je tamo neko vreme pasao Crkvu Božju, on bi uhvaćen od neznabožaca i u Rim odveden. Tu bi izveden na sud pred sudiju Tertula. Upita ga sudija Tertul: Ko si ti? Onisim odgovori: Hrišćanin sam. Sudija ga upita: Kakvog si čina? Onisim odgovori: Nekada bejah rob jednog čoveka, a cada sam rob blagog Gospodara – Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Sudija upita: Kakav je razlog te si prešao drugom gospodaru? Onisim odgovori: Poznanje istine, i mržnja na idolopoklonstvo. Sudija upita: Za koliko si prodan novome gospodaru? Onisim odgovori: Božji Sin, Isus Hristos, iskupivši me svojom skupocenom krvlju od propasti, prevede me u nepropadljivost. Kao što piše u našem Svetom Pismu: Iskupiste se iz sujetnog svog življenja, predanog vam od otaca, ne propadljivim srebrom ili zlatom, nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta (1 Petr. 1, 18-19). Sudija upita: Šta naziva sujetnim življenjem vaše Sveto Pismo? Onisim odgovori: Sujetno življenje je: preljuba, koja za kratkovremenu slast telesnu priprema večni oganj strasnim greholjubcima; srebroljublje, zbog koga se nepravda čini bližnjima; vradžbine, koje su od demona, i jesu koren svakog napada i klopke; gordost, koja se nadmenošću uzdiže nad drugima; zavist, koja nauči bratoubistvu Kajina i mnoge druge; ogovaranje i jezik neobuzdani, koji kao oblak sipa potsmehe na sve; licemerje i laž, neprijateljica istine a drugarica đavola, kojom svezli i Evu zavede; gnev, prokleti pronalazač i podstrekač rata i ubistva; pijanstvo, koje je drugar neuzdržanju, a sestra sladostrašću i majka nepristojnim rečima, lišeno dobrih misli, i bezobrazno po naravi i reči. Sve to sačinjava sujetno življenje. Posle svega nabrojanoga, izvor i majka takvog sujetnog življenja jeste vaše služenje idolima. Jer služenje idolima je osnov bludočinstva, učitelj neznaboštva, oslepljenje uma, strojitelj sladostrasnog razdraženja; služenje idolima nema časti, vojuje protiv Gospoda svih i svega, trudi se da uništi istinsko bogopoštovanje; ono je vođ smrti, služitelj đavola, hrana zlih, protivnik vrline, izbegavalac netruležnosti, propovednik vašeg pagubnog zakona, drugar krvoprolića, knez mržnje; ono lovi prostake mrežom neznaboštva; ono je prisni posrednik tame i mraka; ono je tuđe svetloj blagodati; ono svoje pristalice okiva u okove sramnih dela; ono je mrski bogohulnik, koji uči slavoljublju; ono sramoti sede starce, naređujući im da na glas žrečevih truba igraju; ono upropašćuje devičansku celomudrenost; ono praznike svoje praznuje gvožđem i mačem; ono proliva krv životinja, i na taj način pokazuje prljavštinu svoje bestidnosti; ono razgolićuje tela ljudska usred grada; ono i žene obnažuje; ono prinosi svoje žrtve od ubistva i preljubočinstva, i raznim oblicima idolodemonovanja razbija umove ljudske kao lađe; ono naređuje žrečevima svojim da jedu otrovne zmije; ono nagovara da ljudi tuđe bogove jedu; ono kolje vola, i volu prinosi žrtvu, ovcu prinosi ovci, i izjednačuje boga i stoku; i čovek prinosi žrtvu čoveku, istesanom od kamena ili drveta, i mesto zdravlja vrši ubistvo, bezdušnim stvarima prinoseći na žrtvu dušenosna bića. No zašto mnogo govoriti? Ta idolosluženje i glavici belog luka odaje božansko poštovanje, da bi u velikom oslepljenju i neznanju rinulo ljude u pakao. Videvši u nečestivom i poganom idolosluženju takvo sujetno življenje, koje Sveto Pismo izobličava, ja pobegoh od njega kao od uzburkanog mora, i pribegoh u dobro pristanište: u pravedno i sveto življenje, koje se nalazi u svetoj veri u jedinog istinitog Boga, i u ljubavi prema bližnjemu. I tebi savetujem, o Tertule, da ispunjuješ zakon o ljubavi prema bližnjemu: da ljubiš bližnjeg svog kao sebe samog. Na taj način ćeš i ti, kao što sam i ja, poznati istinu, i ostaviti privremenu sujetu i sve što je u ovom svetu. Jer sve to prolazi kao san i senka. I ubrzo ćeš pristupiti Tvorcu svih, Bogu, i spašćeš se došavši u istinski razum. Jer Bog se ne raduje smrti onih koji Ga gneve, nego se veseli njihovom obraćenju i pokajanju, i oprašta im pređašnje grehe.
Sudija Tertul reče na to: Zar tako ti, ne bojeći se muka, ne samo što sam ne pristaješ da se pokloniš bogovima, nego hoćeš da i nas uvučeš u tvoju zabludu? Odgovori sveti Onisim: Muke me tvoje ne mogu uplašiti, pa makar bile i najljuće, jer ću ja, tešen nadom na buduća blaga i krepljen silom Hrista mog, podneti sve što mi budeš priredio.
Tada naredi sudija da svetog Onisima bace u najstrašniju tamnicu. I sveti Onisim provede u njoj osamnaest dana, sedeći u njoj kao u raju svetlom i u mestu prohladnom, i veseleći se u Gospodu Bogu svom. Sticahu se k njemu i verni, i slavljahu njegovo stradanje, i krepljahu ga na podvig. A prisutnim nevernima svetitelj propovedaše reč Božju, i upućivaše ih na put poznanja istine.
Posle osamnaest dana sudija Tertul se pokaza milosrdan, i ne osudi ga na smrt, nego ga protera iz grada, i posla na zatočenje u Putiol. A sveti apostol Onisim ni tamo ne prestajaše propovedati Evanđelje carstva Hristova i upućivati mnoge ka večnom životu. Saznavši za to, Tertul ga opet uhapsi, i vezana izvede na sud preda se. Pošto ga ispita i vide da je nepokolebljiv u veri, on naredi da ga prostru po zemlji, i bez poštede biju sa četiri motke. I nemilosrdno ga bijući dugo, slomiše mu kolena i mnoge druge kosti. Najzad mu glavu otsekoše. Tako sveti Onisim skonča 109 godine. A žena neka carskoga roda, hrišćanka po veri, uze njegovo sveto telo, stavi u srebrn kovčeg, i vršaše spomen njegov, stičući sebi molitvama njegovim sećanje Gospodnje na nju u Carstvu nebeskom, koje neka i mi dobijemo u Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETA
DBA MUČENIKA
 
Vojnici, postradali za Hrista u Trakiji satrveni kamenjem.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JEVSEVIJA PUSTINJAKA[3]
 
Za ovog svetitelja ne zna se gde se rodio i ko su mu roditelji. Ono što o njemu znamo, to i saopštavamo. Pomoću svojih podvižničkih trudova on steče nebesku otadžbinu. Najpre je otišao u jedan manastir i postao monah, a docnije se udaljio na vrh jedne planine, kraj mesta zvanog Asiha. I tamo jedan mali prostor ogradio kamenim zidom; i tu živeo blaženi bez krova i pokrivača. Odevao se u kožu, a hranio raskvašenim graškom i bobom. Ponekad je uzimao po neku suvu smokvu, da bi okrepio nemoć tela. Od početka do duboke starosti neprekidno je živeo u krajnjem uzdržanju. U starosti izgubi većinu zuba. Ali ni tada ne promeni način ishrane i obitalište.
Za sve vreme svoga pustinjakovanja ovaj blaženi je junački podnosio sve nepogode vremenske. Lice mu beše opaljeno, i telo mršavo da mu se pojas nije mogao držati oko bedara, nego mu je padao dole. On je stoga prišio pojas za odeću.
Pošto su ga mnogi posećivali, i narušavali mu bezmolvije, molitveno tihovanje on se povuče u jedno obližnje asketište, podvizavalište. Ogradi jedan kraj zidom, i tu upražnjavaše svoje uobičajene podvige. Kažu da je u toku svih sedam nedelja Velikog Posta jeo samo dvadeset i pet suvih smokava, iako je patio od neke vrlo teške bolesti. U takvim neprekidnim trudovima i podvizima hrabri podvižnik dožive starost preko devedeset godina, i onda otide ka Gospodu, 440. godine.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MAJORA
 
Beše vojnik pod carevima Dioklecijanom i Maksimijanom. A kada se nalažaše u gradu Gaza, on bi optužen tamošnjom knezu kao hrišćanin. Izveden na sud, on izjavi da je hrišćanin. Tada ga bez prestanka tukoše sedam dana, i tako silno, da su se izmenjali trideset i šest vojnika koji su ga tukli. Krv mu je potocima tekla iz tela, i obojila svu zemlju oko njega. I pošto hrabri ratnik Hristov junački pretrpe tako strašno mučenje od vojne sile, on davidovski otputova među nebesku vojnu silu, predavši dušu svoju u ruke Božje. I dobi venac mučeništva. Sveti mučenik Major postrada oko 295 godine (ili po drugima 304 god.).
 
SPOMEN PREPODOBNOG
PAFNUTIJA, I EFROSINIJE
kćeri njegove[4]
 
SABOR SVETOG APOSTOLA I EVANBELISTA
JOVANA BOGOSLOVA
u Dijakonisima
 


 
NAPOMENE:

  1. Kolose – grad u jugozapadnom delu maloazijske oblasti Frigije; godine 64. zemljotres razruši ovaj grad; posle toga bio obnovljen, ali nikada više nije dostigao pređašnji sjaj. Kasnije se ovaj grad nazivao Honi. Danas ostalo nešto razvalina od drevnoga grada. Jedna od poslanica sv. apostola Pavla napisana žiteljima ovog grada.
  2. Efes, kraj Jegejskog mora, važan trgovački grad Male Azije; jedan od najbogatijih i najčuvenijih gradova maloazijskih. U njemu propovedali Evanđelje: najpre sveti apostol Pavle, a posle njega sveti Jovan Bogoslov. Jedna od poslanica sv. apostola Pavla napisana žiteljima ovoga grada.
  3. Njegov život opisa bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“. 18).
  4. U nekim Sinaksarima njihov se spomen vrši danas; inače 25. septembra, gde se nalazi njihovo opširno žitije.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *