NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
14. FEBRUAR
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AKSENTIJA
 
Za carovanja Teodosija Mlađeg[1] beše u Carigradu vrlo ugledan i znamenit vlastelin među carskom vlastelom i dvorjanima, po imenu Aksentije. Sin Persijanca Ade. Odličan znalac Svetog Pisma i svetovne filosofije, pritom ukrašen dobrim delima. Upoznao se sa prepodobnim Markijanom[2], koji kasnije bi ekonom Velike Crkve, i sa vrlinskim monahom Jovanom iz manastira svetog Jovana Preteče u carigradskom predgrađu, i sa drugim bogobojažljivim ljudima. Drugujući s njima, on zažele da podražava njihovo žitije. Zato ostavi sujetu ovoga sveta, i slavu, i vrevu, i zamonaši se, i tako postade vojnik Nebeskog Cara, Hrista. I beše najpre služitelj Božji u đakonskom činu, zatim u svešteničkom. I dobi od Boga vlast nad demonima, da ih izgoni iz ljudi. Zbog toga postade slavan u Carigradu. Ali, izbegavajući ljudsku slavu, i žudeći za pustinjačkim životom, on napusti mnogoljudni grad, ode u Vitiniju, i nastani se na gori Oksiji blizu Halkidona. Jer došavši na tu goru, dopade mu se, i on stade na jednu stenu, podiže svoje svete ruke, slaveći Boga i govoreći: Gospode, Ti si me sam doveo ovde, i ja sam pun nade (Ps. 4, 8). Ova se gora posle prozva Aksentijeva Gora, kao što piše u žitiju prepodobnog Stefana, koji je kasnije na toj istoj Gori monahovao, i za ikone postradao.
Živeći na toj Gori, prepodobni bi pronađen od čobana koji su tražili zalutalo stado ovaca. A stado pronađoše molitvama prepodobnoga. Čobani razglasiše prepodobnoga. I počeše k njemu dolaziti mnogi: jedni radi iscelenja, jer molitve njegove isceljivahu od svakovrsnih bolesti, a drugi – radi koristi duševne. Zatim se iz okolnih sela skupiše pobožni ljudi, i sazidaše mu keliju na vrhu Gore. Zatvorivši se u njoj, prepodobni je kroz mali prozorčić razgovarao sa posetiocima, upućujući ih na vrlinu, i isceljujući bolesnike. On beše izvor isceljenja, pun blagodati Božje. I iz raznih gradova dolažahu k njemu kao k besplatnom lekaru.
Jednom dođe k njemu jedna slepa žena iz Nikomidije, zapomažući: Smiluj se na mene, slugo Boga višnjega! – A on svima prisutnima reče: I ja sam čovek grešan, i podložan strastima kao i vi. Ako pak verujete da će Onaj, koji je iscelio slepog od rođenja, pogledati i na ovu ženu, onda se usrdno pomolimo svi Bogu za nju! – I pošto se svi moliše Bogu, svetitelj se dotače očiju njenih, i reče: Isceljuje te Isus Hristos, istinita svetlost. – I odmah progleda žena. I svi blagodariše Boga. A ta žena dade veliku milostinju ništima, koji boravljahu na toj Gori, proseći od posetilaca svetiteljevih. O njima se i sam svetitelj staraše preko svojih učenika, i razdavaše im donošeni hleb.
Pored dara isceliteljskog prepodobni je imao i dar prozorljivosti. Jednom dođoše k njemu dva čoveka: jedan pravoslavac, a drugi jeretik. Svetitelj ljubazno dočeka pravoslavca, i razgovaraše s njim o koristi duševnoj, a zlovernom jeretiku ne reče ni reči, prozirući u njemu neverje. I kad iziđoše od svetitelja, stade zloverni grditi i ružiti prepodobnog, nazivajući ga licemerom. I dok još behu na putu ka svojim kućama, srete ih sluga ovog jeretika i saopšti mu da je njegova kći poludela, i da je demon ljuto muči. Ova ga vest silno ožalosti. I uvidevši svoj greh, on odvede prepodobnom svoju ludu kćer, smireno ga moleći. I isceljena bi devojka od demonskog mučenja, a otac njen od zloverja.
Jednom dođoše k prepodobnome dva gubavca, moleći ga da ih isceli. I svetitelj ih upita: Kakvi su to vaši gresi, te vas snađe ova kazna od Boga? A oni, poklonivši mu se, rekoše: Smiluje se na nas, slugo Hristov, i pomoli se za nas da ozdravimo! Svetitelj im na to reče: braćo, ovo vas je snašlo zbog vaših zakletvi, jer ste navikli da se često kunete i zaklinjete, pa ste time razgnevili Boga. – A kod oni to čuše, behu poraženi otkuda zna grehe njihove. I padoše na zemlju, kajući ce. A prepodobni, sažalivši se na njih, pomaza ih svetim jelejem od glave do nogu. govoreći: Isceljuje vas Isus Hristos, a ja sam čovek grešan. – I tog časa se gubavci očistiše od bolesti svoje.
Jednom prilikom neki roditelji dovezoše na kolima svog raslabljenog sina. Roditelji pripadoše k svetitelju, sa plačem govoreći: Zbog mnoštva grehova naših raslabljenost snađe sina našeg. Svetitelj ih upita: Verujete li da ga Bog može isceliti preko mene ništavnog i odbačenog? Oni mu odgovoriše: Anđele Božji, ti si nam zaista poslan na spasenje naše, i verujemo da je Bogu sve moguće. A on im reče: Neka vam bude po veri vašoj! I uzevši sveti jelej, pomaza celo telo raslabljenome, i on odmah ustade zdrav. I svi proslaviše Boga.
Da nabrajamo isceljenja besomučnih, prosto je nemoguće. Jer prepodobni Aksentije bezbrojne bolesnike oslobodi od đavoljih muka. Sa svih strana, iz raznih pokrajina i gradova svakog dana dovođahu k njemu bolesnike, mučene od zlih duhova, i svi se isceljivahu njegovim svetim molitvama. Jer imađaše od Boga veliku vlast i silu nad đavolima.
Prepodobni Aksentije bi pozvan na Četvrti Vaseljenski Sabor, u Halkidonu[3]. I tu se sa ostalim svetim ocima mnogo potrudi, boreći se protiv Evtihijeve jeresi i Nestorijevog zloverja. Zbog toga mnoge uvrede pretrpe od jeretika. A blagočestivi car Markijan ga veoma poštovaše; i svi ga sveti oci voljahu mnogo. I istače se među svetim ocima kao pravoveran i čudotvorac, premudar i nepobediv u raspravama, jer je dobro znao tajne Svetog Pisma. Jednom rečju: on beše, kao što veli Sveto Pismo, silan u delu i u reči pred Bogom i svima ljudima (Lk. 24, 19). I utvrdivši sa svetim ocima pravoslavnu veru, on se vrati u svoju keliju na Gori. Pri tom povratku svom on uz put učini mnoga i velika čudesa: izgoneći iz ljudi đavole, i isceljujući svaku bolest i nemoć.
Obitavajući u svojoj keliji, on veliku korist činjaše vaseljeni primerom svoga vrlinskog života i bogorečitim poukama. Svim tim naslađivahu se svi koji su odasvud dolazili k njemu. Svojim pak prozorljivim očima on i daleke događaje gledaše kao bliske, i posmatraše bestelesne duhove i duše pravednih. Tako jedne noći, zatvorivši se, on uznosaše Bogu svoje uobičajene molitve, dok učenici i ostali posetioci stajahu napolju budni. Utom prepodobni neočekivano i mimo običaja otvori prozorče, i gromko uzviknu: Blagosloven Gospod Bog! Blagosloven Gospod Bog! Blagosloven Gospod Bog! I uzdahnuvši duboko, prekloni glavu na zemlju. I svima što stajahu naokolo, a nisu smeli da ga pitaju šta je posredi, on reče: O deco! svetilo što beše na Istoku, Simeon otac naš – usnu. I rekavši to, plakaše veoma. I opet reče: Sveti otac naš, stub i tvrđava istine, Simeon Stolpnik se upokoji[4]. A njegova neporočna i čista duša ne zgadi se da, prolazeći mimo, pozdravi mene nepotrebnog i gadnog.
I svi koji čuše ovo, zaprepastiše se na ovakvu prozorljivost njegovu. I kroz neko vreme stiže vest blagočestivom caru Lavu, koji se zacari posle Markijana, o prestavljenju prepodobnog Simeona Stolpnika. I odmah se glas o tome pronese svuda. A učenici prepodobnog Aksentija raspitaše se za vreme, i utvrdiše da se prepodobni Simeon prestavio tačno u onaj čas kada to sveti Aksentije objavi.
Ne mnogo vremena po prestavljenju prepodobnog Simeona približi se i blažena končina prepodobnom Aksentiju, koji već beše u dubokoj starosti. Pošto pobožno i sveto požive, i svojim blagoslovom manastire mnoge po raznim mestima podiže, i bi ava cele pokrajine Vitinije, i mnoge na spasenje uputi, on pređe ka Gospodu 470. godine.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARONA[5]
 
Pošto zavole život bez kuće i krova, ovaj svetitelj ode na vrh antiohijske planine Kire, koju su poštovali stari neznabošci. Stoga tamošnji hram demona, koji neznabošci behu podigli, on posveti Bogu, i nastani se u njemu. Tu načini neki vrlo mali zaklon, pod koji je retko zalazio. I življaše tu blaženi u ne malim trudovima. A podvigostrojitelj Bog, po meri trudova njegovih dade prepodobnom Maronu meru svoje blagodati. Jer je čovek mogao videti kako su na molitve prepodobnog žege i vrućine nestajale, mraz prestajao, demoni bežali, i razne bolesti isceljivane.
Ovaj prepodobni osnova mnoge manastire i podvizavališta, i privede Bogu mnogo spasenih i osvećenih. Podvižništvom obrađujući ovu duhovnu njivu, blaženi odnegova mnoge biljke folosofije, tojest svetog života, i vrline na zemljištu Kire, jer lečaše ne samo tela nego i duše. Prepodobni je jednog lečio od gramzljivosti, drugog od gneva; jednog je učio celomudriju, drugoga pravednosti; jednome je zauzdavao raskalašnost, drugome budio revnost. Dok lekari za svaku bolest propisuju odvojen lek, dotle je ovaj prepodobni za sve strasti davao jedan lek: molitvu k Bogu.
Pošto je prepodobni malo odbolovao, on mirno iziđe iz ovog života i ode na nebo da uživa plodove svoga znoja i podviga. Živeo u četvrtom stoleću.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AVRAMA (AVRAMISA)
 
Prepodobni Avram bio za carovanja Teodosija Velikog[6]. Rođen i odgojen u gradu Kiru. Tu i nakupio bogatstvo podvižničkog života i vrline. Silnim bdenjem i svenoćnim stajanjem i pošćenjem blaženi je toliko istrošio svoje telo, da je mnogo godina ostao nepokretan, i nije mogao da ide. Saznavši pak da blizu gore Livana ima neko mesto puno idola, on ode tamo. I najmi jednu kuću, i provede u njoj mirno tri dana. A kad četvrtog dana izađe, uhvatiše ga idolopoklonici i silom ga primoravahu da ide daleko od njih. Ali u tom dođoše skupljači danka, i nemilosrdno zlostavljahu žitelje tražeći od njih carske dažbine. A prepodobni Avram sažali se, i dade skupljačima danka potrebne dažbine, i tako oslobodi svoje gonioce zlostavljanja. Kada to ovi videše, veoma se zadiviše njegovom čovekoljublju. Zbog toga postadoše hrišćani; i odmah sagradiše crkvu, i primoraše prepodobnog da im bude sveštenik. Prepodobni bi rukopoložen za sveštenika, i ostade tri godine među njima, učeći ih pobožnosti i utvrđujući ih u veri. Zatim im ostavi drugog sveštenika, a sam ode opet u svoju podvižničku keliju.
Pošto je blistao bogougodnim delima, prepodobni bi postavljen za episkopa karijskog u Palestini. A grad Karija beše pun idola. Došavši tamo, on sa bezbroj muka, i bogonadahnutim poukama, za kratko vreme prevede žitelje u hrišćansku veru, i privede ih Gospodu, poučavajući ih najpre svojim delima. Za sve vreme svoga episkopovanja on nije jeo ni hleba, ni variva, ni na vatri spremljena povrća, nego se hranio samo sirovim zeljem, i pio po malo vode. Čuvši za njega, car Teodosije Mlađi pozva ga u Carigrad. Prepodobni ode tamo. I pošto požive malo vremena, on predade dušu svoju u ruke Božje. A blagočestivi car Teodosije posla sa velikim počastima telo njegovo u grad Kariju.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ISAKIJA
zatvornika Pečerskog
 
Nemoguće je čoveku da izbegne iskušenja. Kada se Kušač drznuo da pristupi samome Gospodu u pustinji (Mt. 4, 3-11), onda se utoliko više usuđuje da kuša sluge Gospodnje. Ali kao što zlato, prekaljeno ognjem, sija pred ljudima kao sunce, tako i čovek, kušan od vraga predanog večnom ognju, zasijaće pred Bogom svojim dobrim delima kao jarko sunce. Ova se istina jasno obelodani na prepodobnom ocu našem Isakiju, zatvorniku Pečerskom.
Ovaj prepodobni otac najpre beše u svetu bogat trgovac u gradu Toropecu, u Pskovskoj guberniji. No namislivši da postane monah, on svu svoju imovinu razdade nevoljnima i manastirima, pa ode u pešteru k prepodobnom Antoniju[7] i zamoli da ga primi za monaha. Predviđajući da će se ovaj muž kao anđeo podvizavati u vrlinama i da će se upodobiti anđelima, prepodobni Antonije mu ispuni želju.
Postavši monah, prepodobni Isakije zavole surov život: on ne samo nadenu kostret na sebe, nego naredi te mu kupiše jarca i odraše, i on od te sirove i mokre kože načini sebi odeću, odenu je preko svog kostreta, tako da se ta koža sušaše na telu njegovom. Onda se Isakije zatvori u jednu tesnu pešteru, koja je iznosila svega oko četiri lakta. I tu se sa suzama moljaše Bogu. Sva mu hrana beše samo po jedna prosfora; ali je i nju jeo svaki drugi dan. Žeđ je utovljavao vodom, i to samo u maloj količini. I hranu i vodu donosio mu je prvpodobni Antonije i dodavao mu je kroz jedno prozorče, kroz koje se samo jedna ruka mogla provući. Osim toga, prepodobni Isakije nikada nije legao na postelju, nego je sedeći okrepljivao sebe kratkotrajnim spavanjem. U tako velikim podvizima on provede sedam godina, ne izlazeći iz svoje teskobne kelije.
Jednoga dana kada nastupi veče, on po svome običaju stade praviti metanija pevajući psalme do ponoći. A kada se umori, on ugasi sveću i sede na svoje mesto. Iznenada njegovu pešteru obasja velika svetlost, jarka kao sunce, i k prepodobnome pristupiše dva đavola u obliku divnih mladića; lica im sijahu kao sunce; oni rekoše svetitelju: „Isakije, mi smo anđeli, a evo k tebi dolazi Hristos sa nebeskim silama“. Podigavši se, Isakije ugleda mnoštvo đavola; lica im sijahu kao sunce; no jedan između njih sijaše jače od sviju, i iz njegovog lica sipahu zraci. Tada đavoli rekoše Isakiju: „Isakije, evo Hrista! padni pred Njim i pokloni Mu se“.
Ne shvativši đavolje lukavstvo i zaboravivši da se prekrsti, prepodobni se pokloni tome đavolu kao Hristu I đavoli odmah nadadoše silnu viku, objavljujući bučno: „Isakije, ti si sada – naš!“ Onda ga posadiše te sede, pa i sami posedaše oko njega; sva kelija i prostor oko kelije napuniše se đavolima. Tada jedan od đavola, tobožnji Hristos, reče: uzmite svirale, gusle i bubnjeve pa svirajte, a Isakije neka igra pred nama“. Đavoli odmah stadoše svirati. Jedni od njih dohvatiše Isakija i počeše skakati s njim i igrati. I to potraja dugo vremena. A kad silno zamoriše prepodobnog, oni ga ostaviše jedva živog. Ismejavši ga na taj način, đavoli iščezoše.
Sutradan, u vreme kada je Isakije obično dobijao svoju hranu, prepodobni Antonije priđe po običaju svom prozorčetu i reče: „Blagoslovi, oče Isakije!“ No ne dobi nikakav odgovor. Iznenađen, Antonije pomisli da se sveti Isakije nije već prestavio. Tada posla on u manastir po prepodobnog Teodosija i po ostalu bratiju. Došavši, bratija otkopaše pešteru i iznesoše Isakija, misleći da je umro, i položiše pred pešterom. No tu primetiše oni da je Isakije još živ. Tada iguman, prepodobni Teodosije, reče: „Nema sumnje, ovo što se dogodilo s njim – đavolje je delo“.
Zatim smestiše Isakija u postelju, i sam ga sveti Antonije dvoraše. U to vreme knjaz Kijevski Izjaslav vraćaše se iz Poljske u Kijev. I stade se knjaz Izjaslav ljutiti na prepodobnog Antonija zbog Vseslava, knjaza Polockog, koji je za života prepodobnoga zauzimao neko vreme kijevski presto. Tada knjaz Černjigovski Svjatoslav posla noću iz Černjigova po svetog Antonija. Došavši u Černjigov, prepodobni Antonije zavole mesto zvano Boldinska gora. Tu on iskopa pešteru i nastani se onde, gde i sada stoji manastir.
Saznavši da je sveti Antonije otišao ka Černjigovu, prepodobni iguman Teodosije uze Isakija, prenese ga u svoju keliju i dvoraše ga. A Isakije beše raslabljen umom i telom, te nije mogao ni sedeti ni stojati, ni na drugu stranu okrenuti se. Stalno je ležao na jednu stranu, tako da se pod njim često crvi zavođahu. Sam prepodobni Teodosije umivaše ga svojim vlastitim rukama, i negovaše ga, i služaše mu čitave dve godine, dok je Isakije ležao. Čudnovato je to, da u toku dve godine Isakije ne okusi ni hleba, ni vode, ni povrća, niti išta drugo, pa ipak ostade živ, ležeći na svom odru nem i gluv. Prepodobni Teodosije tvoraše molitvu nad njim dan i nać, sve dok treće godine Isakije ne poče govoriti. Tada on stade moliti da ga dignu na noge, i on poče hodati kao dete. No on nije težio da ide u crkvu, tako da su ga silom tamo vodili. A potom on i sam stade odlaziti u crkvu. Poče on zatim i trapezu posećivati. Tamo su ga posađivali odvojeno od bratije; postavljali pred njim hleb, ali on nije hteo da ga se dotakne. Bratija mu stadoše stavljati hleb u ruke ali im prepodobni Teodosije reče: „Postavite hleb pred njim, a ne mećite mu ga u ruke, da bi on sam jeo“. – Tako celu nedelju on ne dopuštaše bratiji da stavljaju hleb u ruke Isakiju. Posmatrajući druge, Isakije stade sam kušati hleb, i tako se nauči jesti. Tako ga prepodobni Teodosije izbavi od zamki i prelesti đavolskih.
Kada se prepodobni Teodosije prestavi i blaženi Stefan postade iguman, Isakije ponova stade voditi surov život, rekavši kušaču: „Ti me, đavole, prevari kada se ja nađoh u usamljenosti u pešteri, ali se sada ja neću zatvoriti, nego ću se uz pomoć Božju postarati da pobedim tebe trudeći se u manastiru“.
Tada se Isakije ponovo obuče u kostret; preko kostreta odenu prostu grubu odeću, i stade pomagati kuvarima i raditi za bratiju. U crkvu na jutrenje odlazio je pre svih i nepomično stajao na svom mestu. A kada nastupi zima, on je stajao u crkvi, ne obzirući se na silan mraz, u strašno poderanoj obući, tako da su mu često noge primrzavale za kamen, no pored svega toga on ne bi nogom mrdnuo sve dok se bogosluženje ne svrši. Posle jutrenja on je pre svih odlazio u kujnu, spremao vatru, drva i vodu; pa su onda dolazili i ostali monasi, kojima je bilo naloženo ovo poslušanje. Jednom, jedan od tih monaha, koji se takođe zvao Isakije, reče podsmevajući se blaženome: „Isakije! eno gavrana gde sedi, idi uhvati ga“.
Poklonivši se do zemlje, smireni inok ode, uze gavrana i donese ga u kujnu monasima. Svi se začudiše takvome delu, i ispričaše o tome igumanu i bratiji. I od tada ga bratija stadoše uvažavati. No ne želeći slavu od ljudi, blaženi Isakije se napravi lud i stade vređati čas igumana, čas bratiju, čas mirjane, te su ga zbog toga čak i tukli. Napravivši se jurodivim, ludim, on se ponovo nastani onde gde je ranije boravio: u pešteri prepodobnog Antonija, koji se već beše prestavio. Skupivši oko sebe decu, on ih je oblačio u monašku odeću. Zbog toga ga je tadašnji iguman, blaženi Nikon, kažnjavao a roditelji te dece ponekad i tukli. No sve to: i batine, I golotinju, i hladnoću, on je podnosio s radošću.
Jednom noću blaženi Isakije založi peć u pešteri: peć je bila rđava, i kada se oganj razgore, plamen stade kroa pukotine sukati uvis; nemajući čime da zapuši te pukotine, Isakije bosim nogama stade na pukotine i stajaše sve dotle dok vatra ne pregore. Tada on siđe, ne dobivši nikakvu povredu. Isakije činjaše mnoge druge čudesne stvari. On, naposletku, dobi takvu vlast nad đavolima, da se nije plašio ni njih, ni njihovih pretnji i zamki. A đavoli su mu često dosađivali i govorili: „Ti si, Isakije, naš, jer si se poklonio našem knezu“. A on im je odgovarao: „Vaš đavolski knez je Velzevul; a ja ga se bojim kao idola muva[8]; ne plašim se ni vas, slugu njegovih; ako ste me ranije i prevarili, jer nisam ioznavao vaše lukavstvo i vaše zamke, no sada ću ja odneti pobedu nad vama silom Gospoda mog Isusa Hrista i molitvama prepodobnih Otaca Antonija i Teodosija“. – Pritom bi se on prekrstio i tako razgonio đavole.
Ponekad su se đavoli trudili da blaženoga Isakija zaplaše time što su dolazili k njemu noću u ogromnom broju, sa motikama i ašovima, i govorili: „Srušićemo tvoju pešteru, i zatrpaćemo te pod njene ruševine“. Neki su mu pak od njih dovikivali: „Izađi, Isakije, zatrpaće te u pešteri“. Na to im je blaženi odgovarao: „Kada biste bili ljudi, vi bi išli po danu; ali vi ste sinovi tame, zato i hodite po tami“. – Pri tome bi se prekrstio, kao i uvek u takvim prilikama, i đavoli su odmah iščezavali. Ponekad, želeći da ga zastraše, đavoli su se javljali u obliku medveda ili lavova, i drugih ljutih zverova, ili gmizali k njemu u obliku zmija, miševa i drugih žgadija, pa ne mogavši da mu naude, oni bi najzad izjavljivali: „Isakije, ti si nas pobedio!“ A on bi im odgovarao: „I vi nekada pobediste mene, javivši se u obliku Isusa Hrista i anđela, iako niste dostojni takvog oblika; sada se vi javljate u svom pravom vidu, u obliku zverova i stoke, zmija i žgadija, pošto ste stvarno i vi sami takvi“.
I od toga vremena đavoli nisu mogli učiniti nikakvu pakost svetitelju. On je, prema njegovom vlastitom svedočanstvu, vodio sa njima borbu tri godine, od kako se po drugi put nastanio u pešteri. Posle toga on stade voditi još suroviji život: pokazivao je jače uzdržanje, strožije se postio i podvizavao. Usred takvih podviga nastupi vreme njegove končine: on silno zanemože u svojoj pešteri. Bratija preneše bolnika u manastir. Tu on bolova osam dana, i u dobrom veroispovedanju otide ka Gospodu[9]. Iguman Jovan i sva bratija, opremivši telo prepodobnoga, pogreboše ga česno u pešteri, gde se nalažahu i drugi sveti oci.
Tako ovaj dobri vojnik Hristov, spočetka pobeđen vragom, posle sam pobedi đavola i udostoji se dobiti Carstvo Nebesko. Svetim molitvama njegovim neka se i mi udostojimo, pobedivši vragove duše naše, carovati sa pobediteljem ada – Isusom, Carem slave, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i Presvetim i Blagim i Životvornim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
NIKOLAJA[10]
 
Nikolaj, novojavljeni i hrabri mučenik Hristov, beše rodom iz nekog neznatnog sela koje meštani nazivaju Psari (=Riba), a nalazi se u oblasti Korintskoj na Peloponezu. Roditelji mu se zvahu Jovan i Kalija i bejahu oboje bogobojažljivi i verni Hristu. Kada je ovom svetom mučeniku bilo oko 12 godina oboje njih preseliše se iz ovoga sveta ostavivši njega samog u kući. Dete, ne podnoseći samoću bez roditelja, otide sa nekim drugim mladićima u grad Silivriju, koji se nalažaše jedan dan hoda daleko od Carigrada. U tom gradu on stupi u službu kod nekog od uglednijih građana, i staraše se o njegovoj imovini. Budući da imaše u srcu svom Božji strah i tvoraše verno zapovesti Hristove, staraše se, uz vršenje svoje službe, još i za svete Crkve koliko mogaše. Pošto požive tako dobro i blagočestivo, on kada odraste uze po zakonu sebi ženu i postade otac dece, koju i odgaji po običaju i nauci Hristovoj, tako da se i po plodu moglo raspoznavati drvo. Mada življaše u svetu, i prodavaše razne namirnice na jednom velikom putu, on ne zaboravljaše i spasenje duše svoje, starajući se naročito za sirotinju i ugađajući Bogu svojim milostinjama i čestim pohađanjem svetih bogosluženja u xpamovima.
Pošto željaše još veći dar od Boga, mislim na dar mučeništva, Gospod ga toga i udostoji. Kada u trideset trećoj godini svoga vladanja sultan Sulejman[11] krenu u rat na Persiju, ostavi za sobom kao svog namesnika u Carigradu nekog Sinana po imenu. Ovaj pak, gordeći se svojim srodstvom sa sultanom i čineći nasilja nad svojim građanima, i ponoseći se svojom vlašću, a u stvari nikakve vrednosti nije imao, činjaše strašna varvarstva protiv hrišćana. Jer jedne od njih pohvata i dade kao roblje na piratske lađe, a druge zastrašivaše raznim pretnjama i mukama.
U to vreme i ovaj Hristov novomučenik Nikolaj, kome nepravedno zaviđahu njegovi susedi Agarjani što je vodio trgovinu bolje od njih, bi oklevetan i odveden u Carigrad kao da je, tobož, ružio proroka Muhameda. Stavši na sudu pred eparhom on bez imalo straha priznade sebe hrišćaninom i izobliči veru agarjansku kao lažnu. Zbog toga, po naređenju epapxa bi bijen grubim štapovima toliko, da mu je krv tekla i iz nokata na nogama; i on u takvom stanju bi bačen u tamnicu. To je bilo 1554. godine.
Posle 4 dana, sudija ga izvede iz tamnice, i stade nastojavati da ga laskanjima i obećanjima velikim navede da se odrekne prečiste vere Hristove. No zločestivac u tome uopšte ne uspe. Jer svedok (μαρτυς) istine Hristove Nikolaj još je čvršći ostajao u svojoj blagočestivoj veri, i prizivajući ime Hristovo još većma izobličavao zločestivce za njihovo neverje, a njihovog lažnog proroka nazva sinom đavoljim i neprijateljem Božjim. Zbog toga mu vezaše gvozdene verige oko vrata i mesto odeće staviše mu ogrtač od rogože, i takvog vodiše ga dželati kroz ceo grad. No pošto ni to mučenje uopšte ne pokoleba mučenika u njegovoj blagočestivoj veri, nego ga još više utvrdi, bi po naređenju namesnika zapaljena velika vatra na tržištu, gde ovi pobornici zloverja odvedoše mučenika, ali ga ne baciše odmah u vatru nego mu malo po malo paljahu telo, čineći tako kaznu težom i mučnijom.
Sveti mučenik, pošto dugo vremena podnošaše ovo strašno mučenje, pa ne mogući više da stoji uspravan naže se na desnu stranu, te tada dželat, zategnuvši lance koje je sv. mučenik još uvek nosio na vratu, otseče mu mačem česnu glavu. I tako hrabri mučenik Hristov predade dušu u ruke Božje. Ovo bi 14. februara 1554. godine. Njegovo česno telo bi sagoreno u ognju i pretvoreno u prah, a česna mu glava, koju kupi neki vernik od dželata za 20 zlatnika, bi poslana u manastir prepodobnog oca našeg Atanasija na Meteorima u Tesaliju, gde se i do danas nalazi, točeći miro i mnoga čudesa, u slavu Hrista istinitog Boga našeg, Kojemu priliči svaka slava u vekove vekova. Amin.
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
DAMJANA[12]
 
Podvižniku Hristovom Damjanu zavičaj beše selo Arahovo (ili Mirihovo) u oblasti Agrafskoj, blizu današnjeg grada Kardice u Grčkoj. Rođen od pobožnih roditelja, on od mladosti zažele monaški život. Zato ostavi svet i sve što je u svetu, i udalji se na Svetu Goru Atonsku. I tamo, u Filotejevskom manastiru, on primi anđelski obraz, i stade se podvizavati dostojno svoga zvanja. No žudeći za još većim podvizima, on kroz neko vreme ostavi manastir i udalji se na bezmolvije, na molitveno tihovanje kod tadanjeg čuvenog bezmolvnog podvižnika Dometija, koji imađaše dar čudotvorstva. Tri godine on se služaše rukovodstvom i dušekorisnim poukama ovog bezmolvnika, uzlazeći iz sile u silu i napredujući u svima vrlinama. I za neoslabivu revnost i usrđe, brižljivost i tačnost u ispunjavanju svih zapovesti Božjih, on se udostoji čuti božanstveni glas, koji ga pozivaše na služenje bližnjima: „Damjane, ne treba tražiti samo ono što je korisno po tebe, nego što je korisno i po druge“.
Zato on odmah napusti Svetu Goru, ode u krajeve Olimpa, i tamo stade svuda neustrašivo i gromko propovedati reč Božju: pobuđivaše hrišćane na pokajanje i udaljavanje od nepravdi i poroka, i pozivaše sve na držanje zapovesti Božjih i činjenje dobrih i bogougodnih dela. A nenavidnik dobra, đavo, jeđaše se od muke, posmatrajući njegove bratoljubive trudove; i, ne mogući ih podnositi, pokrenu protiv njega mnoge nazovi hrišćane, koji mu stadoše raditi o glavi. I, nazivajući ga prelašćenim i varalicom, počeše ga žestoko ganjati. Ugledajući se na podvigopoložnika Hrista, svetitelj dade mesta gnevu i udalji se odatle u krajeve Kisovske i Lariske, gde mu takođe glavno zanimanje beše – propovedanje reči Božje. Podvrgnut i tamo zlobnim prekorima, zavisti i gonjenjima, on se povuče u gornje krajeve Agrafske oblasti, i svuda poučavaše hrišćane da budu tvrdi u veri i da drže zapovesti Gospodnje. Ali đavo nije dremao: on i tamo podiže protiv svetitelja neke hrišćane, koji se Boga ne bojahu i dužnosti svoje zaboravili behu. Podbadani čovekomrscem, oni ga proganjahu, nazivajući ga prelašćenim i lažnim monahom. Stoga svetitelj ostavi i ove krajeve, i vrati se u Kisovo. Željan mira, on tamo podiže manastir u čast sv. Jovana Preteče. I sabravši bratiju, on stade zajedno s njima danonoćno uznositi molitve i blagodarnost Gospodu Bogu. No i tu mnogi dolažahu k njemu radi dušekorisnih pouka; jer, obučen u silu s neba, on činjaše velika znamenja i čudesa, a iz usta njegovih tecijahu reke dušekorisnih učenja.
Jedanput, nekim manastirskim poslom, a više radi koristi hrišaćana, iđaše on u mesto Vulgarini. Na putu ga uhvate agarjani i odvedu zapovedniku lariskom, pred kojim ga bestidno oklevetaše kao da on buni hrišćane. Zapovednik naredi da svetitelja najpre žestoko biju, pa da ga po vratu i nogama okuju u teške lance i vrgnu u tamnicu. Zatim ga bezbožni varvarin petnaest dana neprekidno istjazavaše sa namerom da hrabrog vojnika Hristovog primora da se odrekne Hrista: čas mu je zadavao teške rane, čas ga plašio, čas mu laskao i obasipao ga svemogućim sablažnjivim sredstvima. Ali, mučitelj ne bi u stanju niti da primora niti da privoli mučenika da se odrekne Hrista. Naprotiv, bez obzira na sve muke, mučenik junački izobličavaše njihovu muhamedansku veru i njihovog lažnog proroka, i neustrašivo propovedaše da je Hristos istiniti Bog, i da je on gotov, iz ljubavi prema Gospodu Hristu, pretrpeti bezbrojna mučenja.
To silno razjari mučitelja, i on naredi da odmah ubiju mučenika i telo njegovo sažegu. Dželati tog časa dohvatiše mučenika i obesiše. No u trenutku kada mu navukoše konopac oko vrata, jedan ga od njih udari gvožđem po glavi, i konopac se otkinu, te mučenik sa visine pade polumrtav na zemlju. Tada ga ovi bednici još onako živog baciše u vatru i spališe, a pepeo izručiše u reku Pinion.
Tako blaženi prepodobnomučenik Damjan primi mučenički venac. Molitvama njegovim neka se svi mi izbavimo vražjih zamki, i neka se udostojimo carstva nebeskog! Amin.
Sveti prepodobnomučenik Damjan postrada 1568. godine za vreme sultana Selima.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
FILIMONA (ILI FILIPA)
 
Episkop u Gazi; postradao za Gospoda Hrista spaljen u peći.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
GEOPGIJA KROJAČA
 
Ovaj sveti novomučenik Georgije, zvani Pajzan, rodom iz Mitilene, postrada za veru Hristovu u Carigra du godine 1693, četrnaestog dana meseca februara.
 


 
NAPOMENE:

  1. Teodosije II, Mlađi, carovao od 408 do 450 godine.
  2. Spomen prepodobnog Markijana praznuje se 10. januara.
  3. Četvrti Vaseljenski Sabor održan 451. godine.
  4. Sveti Simeon Stolpnik upokojio se 459. god.; spomen njegov 1. septembra.
  5. Njegovo žitije zapisao Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 16).
  6. Carovao od 379 do 395 god. Žitije prep. Avrama zapisa takođe isti Teodorit („Filoteos Istorija“, 17).
  7. Prepodobni Antonije Pečerski, prvonačelnik monaha u Rusiji i osnivač Kijevo-Pečerske Lavre. Podvizavao se 46 godina u pešteri: prestavio se 7. maja 1073. godine, kada mu je bilo 90 godina. Njegove svete mošti počivaju u pešteri u kojoj se podvizavao. Praznuje se 10. jula.
  8. Velzevul – idol Akaronski u Palestini, poglavar nad žitnicama i namirnicama, koji odgoni muve i drugu žgadiju. U Evanđelju se naziva knezom đavolskim (Mt. 12 24; Lk. 11, 15).
  9. Prepodobni Isakije prestavi se u dvanaestom veku. Svete mošti njegove počivaju u peštarama prepodobnog Antonija.
  10. Njegovo stradanje zapisa solunjanin Damaskin Studut, savremenik mučenikov. Žitije i služba novomučenikova štampani su iz rukopisnog kodeksa po prvi put 1930. g. u Atini.
  11. Sultan Sulejman I, vladao od 1520-1566. g.
  12. Spomen ovog sv. novomučenika nalazi se u nekim Sinaksarima pod 23. februarom, ali u njegovom kraju u Grčkoj spomen mu se vrši na današnji dan.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *