NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
13. FEBRUAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SIMEONA MIROTOČIVOG (Stefana Nemanje)
 
ŽIVOT PREPODOBNOGA DO ODRICANJA OD PRESTOLA
 
Veliki podvižnik, prepodobni otac naš Simeon Mirotočivi – Stefan Nemanja, bio je najpre veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi. Pritom, celog života – čovek velike vere, velike ljubavi, velike molitvenosti, velike milostivosti, velike evanđelske revnosti. On, po rečima svoga životopisca hilendarskog jeromonaha Domentijana, „mlad zavole da služi Bogu svetošću i pravdom pred Njim u sve dane života svoga“. Njegov život, bogat Bogom i evanđelskom pravdom, opisali su dva sveta sina njegova: Sveti Sava i Sveti Stefan Prvovenčani, i učenik Svetoga Save hilendarski jeromonah Domentijan.
Stefan Nemanja rodio se u Zeti, u mestu Ribnici; i tu primio latinsko krštenje. A kad mu se otac vrati u svoje stolno mesto, on po drugi put primi krštenje iz ruku pravoslavnog svetitelja i arhijereja usred Srpske zemlje u hramu svetih svehvalnih i vrhovnih apostola Petra i Pavla[1]. On beše najmlađi od braće, ali „Božjom blagodaću najviši“. On odraste u domu svojih roditelja u svakom dobroverju i čistoti. Kao mlad, Stefan dobi na upravu od svoga oca jedan deo svoga otačastva: Toplicu, Ibar, Rasinu. Mudar i okretan, on najpre postade raškim županom, od 1149. godine; zatim, od 1165. godine, on postade velikim županom Srbije, koji ujedini pod sobom sve zemlje gde su Srbi živeli. Sveti Sava o tome veli: „On obnovi očevu dedovinu (Rašku), i većma utvrdi Božjom pomoću i svojom mudrošću danom mu od Boga. On podiže propalu dedovinu svoju i pridobi od Primorske zemlje oblast Zetu sa gradovima, od Rabna – oba Pilota, od Grčke zemlje Patkovo, celo Hvosno i Podrimlje, Kostrac, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Glubočicu, Reke, Ušnu i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu. Sve to, što nekada nasiljem beše uzeto od njegove dedovine, on pridobi svojom mudrošću i trudom“. Najpre je Nemanja, kao i otac njegov, u državnom pogledu bio u izvesnoj zavisnosti od grčkog cara, ali se docnije oslobodio te zavisnosti i postao potpuno samostalan vladalac, i nazivao se „gospodin svih Srpskih zemalja“. Prestonica mu je bila „usred Srpske zemlje“ grad Ras, na po sata od današnjeg Novog Pazara.
Uporedo sa ujedinjavanjem srpskih zemalja Stefan Nemanja se revnosno trudio na utvrđivanju Pravoslavlja, čime je zadovoljavao i državne i svoje lične duševne potrebe. Pri tome on je dolazio u sukob i sa svojom braćom, od kojih je mnogo propatio. Pun vere, on žurno sazida hram Presvete Bogorodice u svojoj oblasti, u Toplici, na ušću reke Kosanice. I pošto ga ukrasi svim potrebama crkvenim, ustanovi u njemu zbor monahinja, sa česnom i bogoljubivom suprugom svojom Anom. I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po svakom delu i o monahinjama koje ustanovi u tom svetom manastiru. A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram Presvete Bogorodice, predani joj svetim gospodinom njenim. I opet, nastavlja Stefan Prvovenčani, ovaj sveti gospodin naš, ne mogući zaustaviti srca svoga, raspaljivan Hristovom ljubavlju poče zidati hram svetom arhijereju i čudotvorcu ocu Nikolaju, u blizini Svete Bogorodice, na ušću reke Banjske. I dok je on sveti bos hodio, radi reči Gospoda našeg Isusa Hrista: „Svaki koji se podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podići će se“ (Mt. 23, 12; Lk. 14, 1), i dok je zidao hram svetom čudotvorcu i brzom u bedama zaštitniku Nikolaju, braća njegova, potsticani đavolom i obuzeti zlom revnošću i ljutim gnevom, dođoše da ožaloste Svetoga i da razore delo njegovo, govoreći: „Zašto radiš to, što ne treba raditi? Ti se nisi dogovorio s nama, i činiš više od nas“. A Sveti im krotko i sa blagim osmehom na licu odgovori: „Braćo moja draga, sinovi smo jednoga oca i jedne matere; neka vam ne bude na gnev ovo moje delo, koje sam u Gospodu počevši i dovršio u mojoj oblasti. A što srce vaše voli da čini, činite u svojim oblastima. Što pak ja činim, bilo zlo ili dobro, neka bude u moj deo. Nego prosite u Gospoda Boga mnoge dobrote i milosti velike i neprolazne, da ih svaki od vas primi“.
I završi hram svetome čudotvorcu Nikolaju, i ustanovi u njemu monaško pravilo, da neprestano slave Gospoda Boga. I življaše na miru, zahvaljujući Bogu i Presvetoj i svetom čudotvorcu Nikolaju, dok ne nasrnu na njega đavolska pakost i zloba. Jer se braća dogovoriše sa najstarijim od braće njegove, koji je tada vladao Srpskom zemljom, pa dozvaše ovog celomudrenog i svetog muža, uhvatiše ga, okovaše mu ruke i noge, i vrgoše u kamenu pećinu.
Sedeći u pećini, sa tugom u umu svom, on se moljaše svetom velikomučeniku Hristovom, stradalniku i nepobedivom vojniku Georgiju, ovako govoreći: „O sveti stradalniče, mučeniče Hristov Georgije, koji si radi Hrista pretrpeo stradanja i razne bezbrojne muke i rane; i ma da si bio u velikoj nevolji i na točku rastrzan, ti prizivaše Vladiku svoga, Gospoda svoga Isusa Hrista, da dođe da te izbavi, isceli i uteši. Jer ti i zaklanje svoje gledajući, kao nezlobivo jagnje Hristovo, govoraše: „Primi, Gospode, prošenje moje: oni koji budu u bedi i nevolji, ili u tamnici, ili na moru, pa imenom mojim prizovu Tvoje čovekoljublje, Ti im, Gospode, radi neispitanog milosrđa Tvog budi milostiv!“ I Vladika usliša molitvu tvoju i prošenje tvoje ispuni zbog dostojnih trudova tvojih. Jer vaistinu dostojan bi ti, sveti stradalče Hristov, ugodivši Vladici svome Hristu. A ja grešni i nedostojni javljam se Gospodu. No kojim očima ja pomračeni smem pogledati ka nebeskoj visini, ili kojim ću usnama prizvati strašnog Oca i tebe, Sveti? No sažalivši se, stradalče Hristov, na mene strasnog i bednog, pohitaj Gospodu svome Isusu Hristu, koji ti je obećao ispunjavati prošenja, da me svetim imenom tvojim izbavi sada ove muke i uza, da ti poslužim, Sveti, sve dane života moga, do poslednjeg daha svoga, na način koji bude ugodan visini stradanja tvoga, milošću i milosrđem Hrista koji te je proslavio i ovenčao u celom svetu, na sve vekove, amin!“
Stradalnik Hristov ču molbu ovog svetog muža, i ispuni sve što ga je molio. A ovaj sveti gospodin poče hitno, bez ikakvog odlaganja, sa revnošću i ljubavlju zidati hram svetom i preslavnom velikomučeniku Hristovom Georgiju[2]. I svrši ga, prizivajući svog brzog pomoćnika, i izvrsno ga ukrasi svakom lepotom i svima potrebama crkvenim. I ustanovi monaško pravilo da monasi služe Gospodu svetošću i pravdom, i da neprestano slave stradalnika Georgija, svetog zaštitnika u nevoljama, na pohvalu Svetome i na osvećenje njemu i na spasenje monasima.
Kada zlomislena braća najmiše vojnike nemačke, grčke, ugarske, i povedoše protiv Stefana Nemanje, i uđoše u njegovo otačastvo do mesta zvanoga Pantin, on iz dubine srca vapijaše za pomoć ka Gospodu svome Hristu, i ka velikomučeniku Hristovom Georgiju. I nalazeći se u blizini grada Zvečana, u kome beše crkva svetog velikomučenika Georgija, on odabra nekoliko sveštenika i posla ih da se pomole svetom Georgiju, da mu dođe u pomoć i da se bori sa njim protiv neprijatelja njegovih. Poslani sveštenici, po zapovesti svoga gospodina, otslužiše svenoćno bdenije i jutarnju službu, i potom svetu i božanstvenu liturgiju. A kada posle toga sveštenici prilegoše da se odmore od truda, jednome od sveštenika dođe sveti brzi pomoćnik i javi mu se u vojničkom obliku. Užasnut, sveštenik ga upita: „Ko si ti, gospodine?“ A on reče: „Ja sam sluga Hristov Georgije; poslan sam Gospodom Bogom u pomoć gospodinu tvome, da krsnim oružjem pobedim njegove neprijatelje i razrušim njihove sujetne namere“.
Sveštenik odmah izvesti o tome svoga gospodina. I sutradan bi silna bitka. Pomoću Božjom i svetog preslavnog velikomučenika Hristovog Georgija, Nemanja pobedi svoje neprijatelje i inoplemene narode. Potom se vrati u državu svoju, na presto otačastva svoga, i življaše, blagodareći Gospodu Hristu, Presvetoj Bogorodici, brzom u nevoljama pomoćniku svetom čudotvorcu Nikolaju, i saborcu u bitkama svetom velikomučeniku Georgiju koji ga sačuva nepovređena od protivnika, i preizobilno vršeći dnevne i noćne službe pred Gospodom. I tako, primivši sve svoje otačastvo, on služaše Gospodu u čistoti srca i duhom smernim i srcem skrušenim. I rodi sinove i kćeri, i vaspita ih u svakom dobroverju i čistoti, i nauči ih svemu strahu Božjem i prevelikoj smernosti i premudrosti. Uz to sve, veli Domentijan, ko može iskazati njegove mnoge noćne molitve i dnevna milosrđa, što činjaše ništima i svima svetima, sirotama i udovicama, i svima potrebitima? Jer on beše čuo reč Gospodnju, rečenu preko proroka Danila caru Navuhodonosoru: „Savet moj, care, neka ti bude ugodan: grehe svoje očisti milostinjama i nepravde svoje milosrđem prema ništima“ (Dan. 4, 24). A Prepodobni što ču, to i delom ispuni, odazivajući se svačijoj molbi, odevajući nage, nasićujući gladne i pojeći žedne, posećujući bolne, otkupljujući dužne, oslobađajući robove.
Hristoljubivi vladalac, pun svete revnosti za božanske istine pravoslavne vere, potrudi se ispovednički mužastveno da iskoreni jeresi u svome otačastvu, jer su lažnim učenjima svojim trovale dušu pravovernog naroda. Jedan od pravovernih vojnika njegovih govoraše mu: „Gospodine, ja sam jedan od najhuđih i najmanjih slugu tvojih, i videvši revnost tvoju prema Vladici tvome Gospodu Isusu Hristu, i Prečistoj Vladičici Bogorodici, i svetim ugodnicima Njihovim, zaštitnicima tvojim, koji krepkom rukom podržavaju tvoju vlast nepovređenu, slobodan sam javiti tvojoj moći, da se tebi mrska i trikleta jeres već ukorenjuje u tvojoj državi“.
Nemanja odmah sazva sabor, na koji pozva svog arhijereja Jevtimija, monahe sa igumanima, česne jereje, starešine i velmože, od malih do velikih. I govoraše svima: „Hodite i vidite, oci i braćo, iako sam najhuđi među braćom svojom, ali Goopod Bog, i Prečista Mati Njegova Bogorodica, ne gleda na lice čovečije, nego udostoji mene najhuđega, koji verujem u jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, da čuvam ovo predano mi od Njih stado, koje i vidite sada, da se ne poseje kukolj lukavog i odvratnog đavola. I nikako nisam mislio da je on u mojoj državi, ali već sada čujem da se zlolukavi za kratko vreme ukorenio, i da huli na Svetoga Duha, i da deli nedeljivo Božanstvo, što govoraše bezumni Arije rasecajući jednosušnu Trojicu. Tako i ovi bezumnici idu za njegovim učenjem, ne znajući, bednici, da će zbog takve vere sići zajedno s njim na dno ada“.
Dok se na Saboru vodila velika raspra, dođe kći jednoga od Nemanjinih pravovernih velmoža, koja je bila udata za jednoga od tih krivovernih, koja je bila u njih i saznala nečiste gadosti njihove, ali se nimalo ne kosnu vere njihove. Ona pripade k nogama Svetome, i ispovedaše jasno, govoreći mu: „Gospodine, gospodine moj, evo vidim kako država tvoja raspravlja o ovoj mrskoj i odvratnoj veri. Vaistinu, gospodine moj, po bračnom zakonu bih isprošena preko oca moga, sluge tvoga, koji je mislio da je u državi tvojoj jedna vera. I bih u tih zakonoprestupnika, i videh, gospodine, gde uistini služe samome Satani, koji je otpao od slave Božje. I ne mogući trpeti smrada gluvih idola i mrske jeresi, istrgoh se iz ruke njihove i pribegoh, i vapijem moći tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da iskuse nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine“.
Sveti vladalac izvede ovu ženu pred Sabor i izobliči krivoverje jeretika. I na Saboru bi donesena odluka da se jeres iskoreni. I revnujući za Gospoda Boga Svedržitelja, kao nekada sveti prorok Ilija, bogoljubivi Nemanja posla vojsku protiv jeretika: pokažnjava ih na razne načine, neke pak progna iz države svoje, a domove njihove i sve imanje njihovo razdade prokaženima i ništima; glavnome učitelju i starešini njihovom odreza jezik u grlu, što ne ispoveda Hrista Sina Božjeg, nečastive knjige njegove spali, i njega posla u izgnanstvo, zapretivši da se prokleto ime nikako i ne spominje. I potpuno iskoreni tu prokletu veru, da se otada nije ni pominjala u njegovoj državi, no se slavila jednosušna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i Sveti Duh.
I tako, Božjom pomoću čuvan i časnim krstom ograđivan, veli životopisac Domentijan, sveti gospodin naš sabra izgubljenu zemlju otačastva svog, i knezove svoje umudri premudrošću Višnjeg Dobrotvora, i starce svoje nauči da mu budu podobni, uznoseći blagodarnost i hvalu dobrotvoru svome Hristu, i istrebi uspomenu zloslavnih jeretika po otačastvu svome, i zasadi svako dobroverje, te su svi slavili Svetu Trojicu: Oca i Sina i Svetoga Duha.
Duhovno ujedinivši narod jednoverjem, Nemanja se dade na posao da prisajedini svojoj državi i ostale oblasti naseljene Srbima, koje su bile pod Grcima. „I pridodade, veli sveti Svefan Prvovenčani, zemlji otačastva svoga oblast Nišavsku do kraja, Lipljan i Moravu, i zvano Vranje, Prizrensku oblast i oba Pologa do kraja. Povrati Dioklitiju[3] i Dalmaciju[4], otačastvo i mesto rođenja svog[5], pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, tako da se prozvala grčka oblast, i u njoj gradove sazdane od ruku njihovih, čija su imena: Danj grad, Sardonika grad, Drivost, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Lcinj, slavni grad Bar. A Kotor utvrdi i prenese svoj dvor u nj“. I dodaje sveti Prvovenčani: „Pobedi neprijatelje svoje, neoslabno noseći pred očima krst Hristov, i njime odnoseći pobedu nad neprijateljskim varvarima. I življaše u blagodarenju Bogu i u molitvama dan i noć“.
Kada je Božjom pomoću sve ovo bilo svršeno, veli sveti Prvovenčani kralj, ovaj sveti gospodin moj, uvek imajući u srcu svom neiskazani strah Božji, pobojavši se Spasiteljeve priče, govoraše: „Da se kako ne izvrši na meni grešnom reč iz priče Gospoda moga koju reče: Nekom bogatom čoveku prerodi njiva, i pomišljaše u sebi govoreći: razoriću žitnicu moju i sazidaću novu, i sabraću žita i sva dobra moja, i reći ću duši mojoj: dušo, imaš mnoga dobra za sve godine, jedi i pij i veseli se! (Lk. 12, 16-19). I, ne obraćajući pažnju na vreme, postići će me ona reč koju na kraju reče: Bezumniče, ovu noć uzeću dušu tvoju od tebe, a ovo što si spremio čije će biti? (Lk. 12, 30). Ox, tada, braćo, ko će otrpeti ili podneti ono grdno i strašno sudište Njegovo, ili neodoljivi gnev koji će biti na nama grešnima? Ili ko će tada prizvati strašnog i grdnog Sudiju u pomoć sebi, ne učinivši milosti i prestupivši zapoved Tvorca svoga, kao ja grešni? Ali, Gospode, Gospode, poštedi i pomiluj slugu Svoga, jer su, znam ja, bezakonja moja vaistinu velika, i pred Tobom su uvek neutajena, Gospode! Zato polažem početak u srcu mom: da trepti i da se boji svetog imena Tvog. Po apostolu Pavlu govorim: Vi koji imate žene da ste kao oni koji nemaju, čuvajući se u čistoti i u zapovedima Gospodnjim (1 Kor. 7, 29). Zato ti i ja grešni dajem Prečistu i Presvetu Mater Tvoju kao jemca moga tvrdog zastupništva i čuvarku, radi svetog imena Tvog: Gospode, odvajam se zbog Tebe od sprege sa ženom svojom, i stavljam Tebe, Gospode moj Isuse Hriste, za vođu i čuvara starosti moje i nastavnika puta, kojim idući i slaveći ime Tvoje, neću se spotaći. Još ću i hram sazidati Prečistoj i Svebesprekornoj Materi Tvojoj, Dobrotvorki, i tu ću ispuniti Tebi obete moje koje izrekoše usne moje“.
I poče zidati hram Presvetoj na Ibru, na reci zvanoj Studenici. Radeći to, on uvek i neprestano slaše molbe ka Gospodu i Bogu i Spasu našem Isusu Hristu, i ka Prečistoj Materi Njegovoj. Ucto on i svetim ugodnicima Njegovim šiljaše darove: Velikoj Crkvi Gospodnjoj u Jerusalimu i crkvi svetog Jovana Preteče, crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Rimu, crkvi svetog Teodosija u pustinji, crkvi svetog Nikolaja Čudotvorca u Bariu, crkvi Svete Prisnodjeve Bogorodice Evergetide u Carigradu, crkvi svetog Arhistratiga Mihaila u Skoplju koju on podiže, crkvi svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu, i crkvi svetog velikomučenika Pantelejmona u Nišu koju on sazida. Dan i noć on neprestano vapijaše, ovako govoreći:
„Sveti Hristovi pretstojatelji i arhanđeli, proroci i apostoli, mučenici i jerarsi, prepodobni oci i pustinjaci, crnorisci i prepodobne deve, izlijte svoje molitve pred Vladikom svih, Gospodom našim Isusom Hristom, da me ne osudi na dan Strašnoga suda i groznoga ispitivanja, nego da mi bude milostiv, tih i snishodljiv, i da mi radi molitava Prečiste Matere Svoje i vaših, Sveti, da da ja, prebrodivši buru života, uđem u tiho i istinito i neuzburkano pristanište i vidim nezalaznu Svetlost moju – Gospoda i Spasa i Boga mog, cara Isusa Hrista, koji je među Svetima hvala Izrailjeva. Jer prorok reče: u Tebe se uzdaše oci naši, i ne postideše se; u Tebe se uzdaše, i spasoše se (Psal. 21, 5-6). Zato, o Gospode, ne ostavi ni mene bednoga koji se uzdam u milost Tvoju; ne odbaci, Spasitelju, i miluj grešno stvorenje Tvoje, da, odbacivši krasote ovoga sveta, pođe za Tobom, hvaleći i blagodareći sveto i nezlobivo ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha, i sada i svagda i kroza sve vekove“.
Tvoreći ovakve molitve iz dubine srca, on se vesele duše podvizavaše oko hrama Presvete, brinući se da skoro bude dovršen. Jer kada ovaj moj sveti gospodin, veli sveti Prvovenčani, gledaše podizanje hrama Presvetoj, verujte mi, o gospodo i braćo, ja sam video kako je um svoj bio uperio na nebesko, kao neki neboparni orao, koji je držan na zemlji vezan uzama železnim, pa se istrgao i uzleteo u visinu da dođe do onog besmrtnog i svetog izvora i da vidi hram božanstvenog grada, Nebeskog Jerusalima, čiji građanin vaistinu postade.
 
STEFAN NEMANJA OSTAVLJA PRESTO, I MONAŠI SE
 
Kada se navrši trideset i sedam godina vladavine bogoljubivog oca našeg, veli Sveti Sava, svemilostivi Gospod ne previde njegovo svesrdno moljenje, nego kao milosrdni trudoprimalac i nagradodavalac hoće da se svi spasu. Jer kada dođe zgodno vreme, ovaj prozorljivi muž svu slavu i počasti ovoga sveta smatraše nizašta i krasote ovoga sveta izgledahu mu kao dim, a Hristova ljubav rastijaše u njemu i raspaljivaše srce njegovo kao dom spremljen Hristu i kao prečisto obitalište Svetom Duhu Njegovom. Jer se Hristos beše nekako uselio u njegov um i vodio ga. I on pozva k sebi blagorodnu decu svoju i odabrane boljare, male i velike. I stade im govoriti ovakvu pouku:
Čeda moja draga, koju odgajih! Svima je vama poznato kako Bog promislom Svojim postavi mene da vladam nad vama; poznato vam je i to, kako upropašćenu nađoh u početku zemlju našu, no pomoću Boga i Presvete Vladičice naše Bogorodice ja se, prema moćima svojim, ne lenih, niti sebi dadoh mira, dok sve ne popravih. I Božjom pomoću uvećah zemlju vašu i u dužinu i u širinu, što je svima poznato. Evo dosad ja vas sve, kao decu svoju, odgajih, i naučih da se držite vere pravoslavne. Mnogi inoplemenici ustadoše na me i napadoše me kao pčele saće, ali imenom Gospodnjim ja im se protivstavljah i odolevah im. Zato i vi, čeda moja draga, ne zaboravljajte učenje i pravoverni zakon, koji ja ustanovih. Jer, držeći se njega, imaćete Boga za pomoćnika sebi i Presvetu Bogorodicu, i moju, iako grešnu, molitvu. A sada otpustite mene, vladara svoga, s mirom, da oči moje vide spasenje, koje Gospod ugotovi pred licem sviju ljudi, svetlost na otkrivenje narodima i u slavu vama, pastvi mojoj. Jer vidim kako je sve ljudsko, što ne ostaje posle smrti, sujeta; ne ostaje bogatstvo, ne ostaje slava, jer kad smrt dođe, ona sve to uništi. Zbog toga se uzalud paštimo. Kratak je put kojim hodimo; život je naš dim, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, i ubrzo nestaje. Stoga je vaistinu sve taština. Ovaj život je senka i san, i nizašta se pašti svaki zemnorodni, kao što knjige rekoše: kada i sav svet stečemo, onda se u grob selimo, gde su zajedno carevi i ubogi. Zato, čeda moja draga, pustite me brzo da idem videti utehe Izrailjeve.
Takvim rečima ih poučavaše dobri gospodin i blagi pastir, a oni svi mnogo ridahu i govorahu mu: Ne ostavljaj nas sirote, gospodine, jer ti nas osveti i ti nas nauči i ti nas prosveti, pastiru dobri, koji dušu svoju polažeš za ovce, jer nikada u tvoje dane vuk ne ugrabi ovcu od Bogom predanog ti stada pastve. I za svih trideset i osam godina tvoje vladavine bismo tobom sačuvani i odgajeni, i drugog gospodina i oca ne poznasmo osim tebe, gospodaru naš!
I blaženi starac, pošto ih kao otac posavetova premudrim rečima da prestanu sa jecanjem i suzama, „svetim prozrenjem izabra blagovernog sina svog Stefana, i učini ga samodržavnim gospodinom sve svoje države“, i reče svima: „Ovoga imajte umesto mene! Koren dobri koji je izišao iz moje utrobe. Njega postavljam na presto u državi, Hristom mi darovanoj“. I ustavši sa prestola svoga, veli Domentijan, predade ga njemu sa svakim blagoslovom, i blagoslovi ga govoreći:
„Čedo moje ljubljeno, ovaj presto moje države podaren mi je od Gospoda, Nebeskog Cara; ja ga nikakvom silom svojom nisam uzeo, nego Gospod Bog moj pogleda na moju smirenost, zbaci silne sa ovoga prestola, i mene smirenoga podiže na nj. I Njegovom silom vladah na ovom prestolu do sada. A od mladosti svoje želeo sam ići za Gospodom mojim. Ali kako se izvoli Gospodu mome, tako i učini Gospod Bog moj sa mnom. No već prispe vreme Gospodnje koje je na moje spasenje. A ti, sine moj mili, budi blagosloven Bogu višnjemu koji caruje na beskonačne vekove. I ovaj moj presto neka je blagosloven od Gospoda Boga mog i od mene oca tvog tebi i deci tvojoj, i posle dece tvoje i celom potomstvu tvom do veka. I Gospod Bog moj neka ti pomogne na njemu, hodeći i ležući i ustajući sa tobom, sladeći i veseleći dušu i srce tvoje utešenjem Svetoga Duha. I Gospod Bog moj neka te sačuva; i On neka ti je pokrovitelj tvoj na svakom mestu. I Gospod Bog moj neka te sačuva od svakog zla! I Gospod Bog moj neka sačuva ulazak tvoj i izlazak ka protivničkim neprijateljima tvojim! I Gospod Bog moj neka nauči ruke tvoje na ubojni red i prste tvoje na borbu protiv neprijatelja tvojih koji ustaju na te! I Gospod Bog moj neka te svetim anđelima Svojim sačuva na svima putevima tvojim! I sveti anđeo moj, koji me je čuvao od mladosti moje dosada, neka on bude s tobom, i neka bogatom milošću Gospoda Boga mog bude vođa pukovima tvojim, kao što je bio mojim! On neka stane u ubojni red sa tobom u svima bitkama tvojim! I Gospod Bog moj i sila moja neka nauči noge tvoje na izvršenje volje Božje ovde na prestolu ovom i u beskonačne vekove, amin!“.
I još ga poučavaše, kaže sam Prvovenčani: da se trudi o svakom dobrom delu u državi njegovoj, da bude dobra srca prema narodu hrišćanskom, koji mu on predade, Bogom pasenu pastvu svoju, govoreći mu: „Čedo moje milo, pasi ovaj moj Izrailj, i staraj se o njemu, vodeći ga kao Josif jagnje“. Zapovedaše mu: da se brine o crkvama i o njenim služiteljima; da sa nasladom sluša arhijereje i sveštenoslužitelje; da poštuje jereje i bdi nad monasima, „da bi se oni molili za tebe, i da ni u čemu ne budeš zazoran pred Bogom i ljudima“.
Isto tako blagoslovi Stefan Nemanja i drugog dragog sina svog, kneza Vukana, i postavi ga za velikog kneza, i odeli mu dovoljno zemlje, i dade i njemu zapovesti dane Stefanu. I postavi ih dobri otac obojicu preda se, i govoraše im: „Sinovi, ne zaboravljajte moje zakone, i srce vaše neka čuva reči moje, pa će vam se dodati godine života. Ne ostavljajte milostinju i veru; privežite ih sebi o vrat, i napišite ih na tablicama srca svojih, i naći ćete blagodat. Pomišljajte o onom što je dobro pred Bogom i ljudima. Uzdajte se svim srcem u Boga, i nemojte se veličati svojom mudrošću. Gledajte da putevi vaši kojima hodite budu pravi, pa vam se noge neće spotaknuti. Ne mislite visoko o sebi, nego se bojte Gospoda, i klonite se od svakoga zla; tada će telo vaše imati zdravlje i kosti vaše odmor. Poštujte Gospoda od svojih pravednih trudova i dajte Mu prvine od svojih pravednih plodova, da bi se žitnice vaše napunile mnoštvom pšenice, i točila vaša vinom tekla. Sinovi, ne očajavajte kad vas Bog kažnjava, niti klonite kada vas On izobličava. Jer Gospod kara onoga koga ljubi, i bije svakoga sina koga prima. Blažen je čovek koji je našao premudrost, i onaj smrtni koji je video razum. Jer je bolje kupovati mudrost, nego riznice zlata i srebra; ona je skuplja od dragog kamenja; njoj se ne protivi ništa zlo, a slatka je svima koji joj se približuju; svaka druga dragocenost nedostojna je nje, jer dužina života i godine života su u desnici njenoj, a u levici njenoj je bogatstvo i slava. Iz usta njenih izlazi pravda, a zakon i milost nosi na jeziku. Putevi su njeni putevi dobri, i sve staze njene u miru. Ona je drvo života svima koji se drže nje i oslanjaju na nju, kao na nerazrušivu stenu. A dajem vam ovu zapovest: ljubite jedan drugog, nemajući nikakve zlobe među sobom. Ti, Vukane, pokoravaj se i budi poslušan ovom bratu tvom, i od Boga i od mene postavljenom na prestolu mom. A ti, Stefane, vladajući ne vređaj brata svog, nego ga poštuj. Jer ko ne ljubi brata svoga, ne ljubi Boga. Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga neka ljubi i brata svoga. Jer u tome je sav zakon: njemu apostoli naučiše, njime mučenici ovenčani biše, o njemu proroci vise. I tako, ako hoćete i poslušate me, uživaćete zemaljska blaga; ako li nećete i ne poslušate me, oružje će vas pojesti. Neka vam je, sinovi moji dragi, mir od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, i Duh Božji neka počiva na vama, ukrepljujući vas i zaklanjajući vas od sviju vidljivih I nevidljivih neprijatelja i upućujući vas na put mira. – Mir budi i vama, vlastelo moja i boljari! Mir budi i vama mladići, koje vaspitah od rođenja matera vaših. Mir budi svima vama, slovesno stado Hristovo, Bogom mi predano; ja vas pasijah i nepovređene sačuvah, kao pastir dobri polažući dušu svoju za vas. Zato vas molim, deco moja ljubljena: bogati i ubogi, stari i mladi, držite se učenja moga, oca vašega. Boga se bojte, vladaoca poštujte, crkve ukrašavajte, da bi i one vas ukrasile; episkope slušajte, jereje poštujte, monaški čin uvažavajte, da bi se oni molili za vas. A vi, živeći u pravdi i ljubavi među sobom, ne zaboravljajte na milostinju. Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha neka je sa svima vama, amin“.
Svi prisutni plakahu i ridahu što se rastaju od takvog vladaoca i pastira; plakahu i ridahu, ne mogući se utešiti. Jer zaista sam u nedoumici, veli Sveti Sava, kako da ga nazovem: da li dobrim gospodinom; da li učiteljem pravoverja; da li dobrim ocem; da li pastirom koji verom napasa povereno mu stado; da li prosvetiteljem crkava i učiteljem blagih običaja, koji vazda prebiva u molitvama; da li preizobilnim služiteljem i ljubiteljem ubogih; da li nastavnikom pravoverja i učiteljem dobroverja i svetilom čistote vaseljenske; da li nastavnikom ispunjenim vere, i obrascem krotosti i posta; da li nastavnikom premudrosti i savetodavcem i karateljem nerazumnih; da li čuvarem stada svoga i premudrim braniteljem sviju onih koji žive oko njega? Jer vaistinu sve ovo beše u njemu: on beše pun premudrosti i razuma, i blagodat Božja beše na njemu.
Pošto blagoslovi svoj narod, ovaj premudri i divni muž ostavi Bogom mu darovanu vladavinu i sva svoja raznovrsna i mnogobrojna blaga, jer je bilo ugodno Hristu Bogu i Presvetoj Bogorodici da zadovolje njegovu neiskazanu i svetu želju. Razdavši sve svoje imanje ubogima, on ostavi presto, decu svoju i suprugu svoju, i učini sebe zajedničarem neiskazanog i časnog i svetoanđelskog i apostolskog lika, malog i velikog, i bi mu dano ime Simeon, na svete Blagovesti, 25. marta 1195. godine. U taj isti dan i bogodana mu supruga Ana, gospođa sve Srpske zemlje, primi ovaj sveti lik, i bi joj dano ime Anastasija. „Želeći carstva nebeskog, veli životopisac Domentijan, on ostavi zemaljsko carstvo i ovaj svet i što je u ovom svetu. I ostavivši zemaljsko zemlji, i tražeći ono što je na visinama, on posledova Hristu“.
Kada se sve ovo svrši, veli Sveti Sava, naš gospodin otac dođe u naš manastir Presvete Bogorodice, Studenicu, koji on i sazida, a gospođa Anastasija ode u manastir Presvete Bogorodice u Ras. I ovaj predivni i blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, prebivaše među nama u svakom dobroverju i čistoti, preuspevajući i učeći sve duhovnim podvizima. Jer vaistinu on ispuni napisano u Evanđelju: prodade sve što imađaše, i kupi jedini skupoceni biser – Hrista (sr. Mt. 13, 46), radi koga sve ovo učini, ispunivši Spasiteljevu zapovest, datu mladiću: Ako hoćeš da se spaseš, idi i razdaj sve svoje imanje ubogima, i, uzevši krst, pođi za mnom (Mt. 19, 21). Sve ovo ispunivši, blaženi starac ostade u Studenici dve godine, i umnoži Hristovo stado monaškoga čina. I življaše tu sa česnim monasima, po pravilu i zapovedi svetih i bogonosnih otaca, i nikako se ne leneći. Onda zažele uzići na viši duhovni stepen, imajući u vidu reči Svetoga Pisma: Uklonite se od mesta svojih i od mesta rođenja svoga, jer ni jedan prorok ne biva priman u svom otačastvu (sr. Mt. 13, 57-58; Lk. 4, 24).
U duši blaženog oca našeg Simeona uporedo sa željom za višim duhovnim životom bila je plamena želja njegova da se pridruži sinu svom, monahu Savi u Svetoj Gori, koji ga je od samog početka pozivao iz Svete Gore da se odreče prestola i pođe za Hristom putem monaštva. Životopisac Domentijan piše o tome ovo: Sveti i prepodobni otac naš Simeon od srca napisa puno ljubavi pismo svome milom čedu u Svetoj Gori, novom preteči bogoumnom kir Savi, nastavniku i žitelju pustinje, anđelu u telu, podražavaocu Bestelesnih Sila, revnitelju i sapodvižniku svetih, i nebeskom građaninu, koji postom, bdenjem i svetim molitvama primi nebeske darove. I ovako mu napisa: „Slušaj, čedo moje ljubljeno u Hristu, tvoje pisanje ispuni Gospod Bog naš, i ne previde tvoje svete molitve za moje spasenje, i ono što moljah, i što željah, i što tražah svom dušom svojom i svom snagom svojom, dade mi milostivi Tvorac, ne zbog neke moje pravde, nego po neizmernoj milosti Svojoj, koju uopšte ima prema svima grešnicima koji Mu ce obraćaju. I mene ne odbaci. Nego me ukrasi svetim anđelskim likom podjednakom blagodaću sa svima svetima; i evanđelski posledujući Njemu, Gospodu Hristu, lubitelju našem, i uzevši na rame Njegov sveti krst, ja po nelažnoj zapovedi Njegovoj sada s radošću idem za Njim i za tobom, milo čedo, i žurim da stignem do tebe tamo u Svetoj Gori. Da, raduj se radošću i veseli se duhovnim veseljem zbog mene, jer ovde ostavih mnoge, i odlučih da se nastanim s Bogom i s tobom u toj svetoj pustinji, koju si ti pre mene od mladosti tvoje zavoleo. I moli za mene ljubitelja našeg Hrista, da se, makar i u jedanaesti čas ušavši s tobom, ljubljeno čedo moje, javim kao delatelj vinograda Hristova, i da nas sveblagi Gospod ne liši Svoje nagrade, nego da nas bogatom milošću Svojom obaspe ovde, i u beskonačne vekove, amin“.
Blaženi otac naš Simeon posla pismo, veli o tome sveti Prvovenčani kralj, monahu Savi u Svetu Goru, govoreći: „Znaj, o ljubimče u Hristu, što prosih i što željah i što tražih iz sve snage moje i iz sve duše moje, smilova se na me Tvorac moj, pe po mojim bezakonjima, nego po prevelikoj i neiskazanoj milosti Svojoj i čovekoljublju, te me udostoji onoga što željah: časnog svog anđelskog lika. Da, raduj se i ti zbog mene, i moli se za mene Gospodu svome, što me nedostojnog, makar i u dvanaestom času, udostoji ući, da se s tobom javim kao delatelj vinograda Hristova, da primim nagradu svoju“.
Dobivši pismo, bogoljubivi Sava se obradova duhom, i množeći umnoži molitve svoje pred Gospodom svojim, i sa suzama uznevši hvalu Gospodu Bogu Svedržitelju i Prečistoj Njegovoj Materi Vladičici našoj Bogorodici, govoraše: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj Isuse Hriste, i prečista moja Gospođo Bogorodice, što uslišiste molitvu moju i ne prevideste moljenja moga. I molitvama Prečiste Matere Tvoje, zastupnice roda našeg, Ti, Gospode, nisi ostavio one koji traže Tebe, i one koji se uzdaju u Tebe, i koji se trude radi imena Tvoga“. I napisa pismo prepodobnom ocu svom, govoreći: „Pisanje svetinje tvoje primih, i u njemu nađoh neizrečenu radost i neiskazano veselje, jer Gospod, koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine, izabra i tvoju svetinju od taštine varljivoga sveta i pridruži te svima svetim prepodobnicima i pravednicima, i predloži ti angeloliki život… Da, požuri se, gospodine moj, i brzo dođi, i gredi, prepodobni, jer ti je ljubitelj tvoj Hristos kroz mene ljubljeno čedo tvoje spremio svaku obitelj nebesku i zemaljsku, jer se neće postideti oni koji se u Njega uzdaju. Gredi, bogoljupče sveti, i uđi u radost Gospoda svog, jer onima koji Ga ljube sve sarađuje na dobro. Doći, o bogonosni, da stvorimo volju Božju i izvršimo istinitu zapovest Njegovu: da ištemo najpre carstva nebeskog, i potom će nam se sve dodati (Mt. 6, 33); i da sa sobom dovedemo ljubitelju našem Hristu lik crnorizaca i zbor svetitelja i skupove mnogih, sve pravoverne, da bismo mi, kada se oni ugledaju na nas i posleduju nama u ovom zemaljskom carstvu, primili dvostruku blagodat: za sebe same i za one kojima budemo ugled na svetinju i na spasenje Božije … Gredi i dođi, gospodine moj i oče, da čeda svoja naučiš strahu Božjem, i pokažeš nam dobri put spasenja, i predložiš veliku smernost nama koji hoćemo da živimo po tvojoj pobožnosti, te da i mi, čeda tvoja, uzveličamo Gospoda s tobom, i da svetim molitvama tvojim Gospod i nas udostoji da sledujemo svetim stopama tvojim; ti si se više trudio na apostolskom zidanju polažući osnove vere Hristove, radi toga ćeš i primiti veću nagradu od Hrista, koji razdaje darove svakome prema trudu… Gredi i dođi, svetilniče Božji, koji goriš blagodaću Božjom, i koji se svetliš Duhom Svetim, jer Vladika tvoj Hristos čeka te, da Mu prineseš plod dobre zemlje – neporočne duše tvoje, koju ćeš očistiti žestokom uzdržljivošću i velikom smirenošću, i ljubitelju svom Hristu prineti neporočan dar … Gredi i dođi, ljubitelju čeda tvoga; dođi vođen Duhom Svetim po božanstvenom putu i po maloj stazici mojoj, i potrudi se i potraži porod mnogoljubivog srca tvog. I gredi i doći, i pomozi mi, i spašćemo se, i dobićemo blaga Gospodom obećana nama i svima koji ljube Boga i koji žele da naslede život večni… Gredi i dođi, premilo tugo duše moje, podobeći se bogovidcu Jakovu, jer će iz tebe proizaći drugi Izrailj, da i ti nezamislivu radost doživiš zbog čeda svog, kao Jakov zbog Josifa, da se i ja takođe nasladim svete ljubavi tvoje, ja koji sam se mnogo godina udaljio od prevelike ljubavi čedoljubivog oca mog. Gredi i dođi, gospodine moj i sveti oče, da se nagledam svetih sedina tvojih i da ih s ljubavlju pomilujem, i da celivam tvoj sveti obraz koji bi napisan na nebesima Gospodom Bogom još pre tvoga rođenja… Dođi, da dok smo u ovom prolaznom životu, uputimo jednomislenu molitvu ka Prečistoj Posrednici života našeg, da nam Ona s gotovošću otvori gore na nebesima dveri milosti svoje, i mi se nastanimo s Gospodom našim u beskonačne vekove, amin“.
 
ODLAZAK PREPODOBNOG SIMEONA U CVETU GORU I NJEGOV ŽIVOT U NJOJ[6]
 
Primivši pismo svog hristočežnjivog sina Save, blaženi starac Simeon se razgore duhom, i moljaše se Bogu, govoreći: „Care slave, Jedini Besmrtni, Oče neba i kreposti, i koji promislom Svoje dobrote nećeš da nijedan čovek propadne, nego da se svi spasu, ne ostavi me da poginem, jer znam kako je velika milost Tvoja na meni. I sada Te, Gospode, molim, daj mi da skončam ovo tečenje“. I to rekavši, posla po Bogom darovane mu sinove. Kada se oni zajedno sa vlastelom i boljarima skupiše, prepodobni Simeon im opet po drugi put dade blagoslov, pa otputova u Svetu Goru osmog oktobra 1197. godine. Pri odlasku on naredi svome sinu, vladaocu Stefanu, da drži sve njegove zapovesti, i da se stara o Studenici i njenom napretku. Isto tako, odlazeći on postavi za igumana u Studenici prepodobnog muža, jeromonaha Dionisija, i predade mu da se brine i čuva stado Hristovo, koje je u ovom svetom mestu.
I on, Blaženi, veli Sveti Sava, doputova u Svetu Goru drugog novembra 1197. godine. Bogonosni i prepodobni oci, koji življahu u Svetoj Gori, primiše ga s radošću i s velikom počašću. I prvo se nastani u manastiru Vatopedu, jer tu i nađe željeno, zabludelo svoje jagnje, – veli Sveti Sava za sebe; – i, celivavši ga i uzevši ga na svoje rame, kao što dolikovaše, nameni ga sebi na službu. I tu življahu u radosti duševnoj, veli sveti Prvovenčani, u bogosluženjima i u bdenjima i u čestim molitvama dan i noć. A prot i sva bratija svetogorska dolažahu mu u posetu, i klanjahu se jedan drugome do zemlje, i sa suzama beseđahu s njim o duševnoj koristi, a on ih raspitivaše o životu njihovom i o monaškim pravilima. I divljahu se svi, i slavljahu Gospoda Hrista koji tvori slavna i veličanstvena dela, i koji je učinio te je blaženi Simeon ostavio carstvo svoje i slavu ovoga sveta i došao u Svetu Goru da monahuje i da se podvizava. A ovaj sveti gospodin moj, veli sveti Prvovenčani, od velikih pa do najmanjih, svakog od njih obdari svakojakim darovima po dostojanstvu njihovom, i u svima užeže svoj svetilnik.
Nebeski ljudi i zemaljski anđeli, veli Domentijan za blaženog Simeona i bogonosnog Savu, došavši do tihog, istinskog smirenja, i prezrevši sve propadljivo ovog prolaziog sveta, brinjahu se jedino o spasenju svoje duše. Po reči Gospodnjoj, ne brinući se ni o čem zemaljskom, nego tražeći jedino carstva nebeskog i pravde njegove (Mt. 6, 33), što i nađoše. Obojica iz mladosti počeše rabotati Gospodu pa sve do smrti, po istinitoj reči Gospodnjoj: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mk. 13, 13; Mt. 10, 22). Obojica uzevši krst Hristov kao silno oružje, iđahu sa nepobedivom silom u borbu protiv neprijatelja, i svojim velikim trpljenjem pokidaše mnoge mreže njihove; razgorevši se ljubavlju Hristovom oni podvigom svetih suza ugasiše oganj zloverja, i javiše se kao mnogosvetli svetilnici Crkve Hristove, poslani od Boga i Njegove Prečiste Matere, zato se ovenčaše nepropadljivim vencima i primiše podjednaku slavu sa Višnjim Silama.
I pošto provede izvesno vreme u Vatopedu, veli Sveti Sava, blaženi Simeon, kao što opravda svoje carovanje u svetu, tako i tu zažele naći mesto spasenja svima koji dolaze odasvud. I izmoli u cara kir-Alekse, prijatelja svog, pusto mesto radi podizanja manastira u Svetoj Gori. Našavši pusto mesto, zvano Hilendar, veli sveti Prvovenčani, ovaj sveti prepodobni starac sa svojim sinom ava-Savom posla pismo svome sinu vladaocu Srbije Stefanu, da im pošalje dovoljno onoga što je potrebno za podizanje i obnovljenje Hilendara, hrama Presvete Bogorodice. U pismu mu ovako govoraše: „O ljubljeno čedo i slugo Hristov, znaj ovo, mada su te Gospod Bog i Presveta izvolenjem Svojim, i sa blagoslovom mojim, ostavili da vladaš tamo, pišem ti da nađoh pusto mesto usred Gore Svete, Vavedenje Presvete Bogorodice, zvano Hilendar. Ne lenji se, nego pohitaj svom snagom svojom da ga podigneš, da se sazida hram Presvete u moj spomen u ovoj zemlji, i opet posle mene da bude i tvojoj deci i unucima, u vašem rodu do veka. Jer ti si ktitor ovome, kao što ti i ranije pismeno predadoh u državi svojoj hram Presvete Bogorodice Dobrotvorke u Studenici, ni s kim u zajednici, samo tebi i potomstvu tvome posle tebe. Napominjem ti, čedo, proročku reč: Pokori se Gospodu i umoli Ga, i daće ti po prošenju srca tvog. Otkrij put tvoj ka Gospodu i On će učiniti, i izvešće kao svetlost pravdu tvoju (Psal. 36, 4-6). Zato ne kasni niti spavaj, nego se podvizavaj, da, ispunivši ove moje reči, s blagoslovom mojim izvršiš svoje dobro delo“.
Sin njegov, svim srcem i velikom radošću primivši poslanstvo i pismo svetog gospodina Simeona, ustade sa prestola svog, pade ničice na zemlju i sa suzama govoraše: „Blagodarim Ti, Vladiko Gospode moj, Isuse Hriste, što si meni, nedostojnom sluzi Tvom, dao da idem za delima nekadašnjeg hranitelja mog, koji se brinuo da othrani zemno telo moje, a sada iako se otstranio od mene, uvek se neprestano brine za dušu moju, i upućuje me na put svoj, da sledujem delima njegovim. Jer vaistinu je, Gospode, pravi i istinski sluga Tvoj onaj koji sleduje reči Tvojoj, i ne gnuša se da čovekoljublju Tvome privuče zabludele, otpale, bludne i grešne, kao i mene nedostojnoga. Iako sam daleko od njega, on me čini zajedničarem i i ktitorom svojih svetih hramova, ne po mojoj dostojnosti, nego po neiskazanoj svojoj milosti. Stoga, čime ću Ti uzvratiti, Gospode, ili šta ću Ti prineti od moje nedostojnosti za dobra Tvoja koja si učinio i koja činiš meni grešnom? Jer ko će iskazati ili izraziti veličinu sile Tvoje, ili bezdan čovekoljublja Tvoga? Ili opet, ko će otrpeti neizdržljivi gnev Tvoj koji je na nama grešnima? No dvostruko si dobar, Gospode, i činiš dobra kao milosrdan. Zato i mi, diveći se sili Tvojoj, kličemo Ti: Slava čovekoljublju Tvome, Gospode, na vekove, amin!“
Posle toga, po igumanu Metodiju vladalac Stefan posla svome bogoljubivom roditelju dovoljno i preizobilno darova na osnovanje i dovršenje hrama Presvete, i ne samo jedanput, nego slaše u sve godine što je potrebno svetome gospodinu, dok se ne dovrši crkva Presvete. Ne samo darove, nego i od svoje zemlje odvojivši dade na potpuno dovršenje gospodinu svetome i monasima tamošnjim, ovako govoreći: „Praveći metanija reci gospodinu mome, ovako govori sluga tvoj: sve zapovesti tvoje biše izvršene, i želje srca tvoga ispunjene. Jer kojim načinom ili umom odvraćen ja bedni ne bih ispunio svete zapovesti tvoje? Kako da zaboravim dobro i blago vaspitanje tvoje? Jer Hristos udahnu duh u mene, a ti me vaspita i uputi i nauči. I milošću Gospoda tvoga Isusa Hrista, izvanrednim poučenjem i blagoslovom usta tvojih i svetom molitvom ograđivan, neću se uplašiti onih koji me odasvud napadaju, niti huke inoplemenih varvara. Jer Petar reče Gospodu svome pri umivanju nogu: Ne samo noge moje, Gospode, nego i glavu (Jn. 13, 9). Tako, gospodine, i ja, nedostojan sluga tvoj, neprestano vapijem svetinji tvojoj: Ne samo ovo što ti sada prinosim, nego i ovo zemno telo moje prilažem, ako je od potrebe svetinji tvojoj. No, gospodine, zapovedaj i drugo, i sve će biti izvršeno, jer neću oslabeti ni do poslednjeg daha mog. Jer ovo nisam stekao ja, nego ti, gospodine moj, i sve je tvoje; i ti sve stvori pomoću Gospoda tvog. Jer ono što je bilo prolalo ti povrati i rastureno sabra, i jeresi progna pomoću Hrista tvog; i narod i zemlju države svoje, izvukavši kao iz bezdana, nauči veličanju Boga i slavljenju svetog imena Njegovog. Jer si ti vaistinu pastir dobri, pošto si dušu svoju položio za ovce svoje, prognavši od stada svoga jeretička učenja kao mislene vukove. A ja šta sam, gospodine? Samo poslušnost, koja motri tvoje podvige. No moli Gospoda za mene da ne prestupim tvoje svete zapovesti, niti da umalim Hristovo dobroverje koje si ti sveto postavio, nego da dopunim i da okončam, kao što premudri Solomon dopuni i okonča neokončano oca svoga Davida. Jer sama Istina, Hristos, svedok je premnogih podviga tvojih, i sveta crkva Presvete Bogorodice, koju ti ukrasi prevelikim bogoumljem tvojim i izvaja premudrošću i obuče veleljepijem, i uzvisi je dobro na nebesku visinu. Prečistim i neprestanim molitvama Njenim, i svetim molitvama tvojim i u beskonačne vekove, neka nas sveblagi Gospod ne liši nebeskog carstva, njegove neiskazane slave, budućih blaga i beskonačnog života, amin“. Kada iguman Metodije sa darovima dođe bogonosnoj dvojici, Svetom Simeonu i Savi, predade pismo, i ispriča kako je bio primljen s čašću, i sve šta je bilo, i kako njegov dragi sin ispuni volju srca njegova i izvrši sve zapovesti njegove. A oni uzneše blagodarnost Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj za sve što čuše o ljubljenome.
I pomoću Božjom, veli životopisac Domentijan, i pospešenjem Svetoga Duha i molitvama Presvete Bogorodice i podvigom bogomisaonih svetilnika, prepodobnoga Simeona i bogonosnoga kir Save, bi sazidan manastir Hilendar i oko njega grad, i posred njega podigoše veliki pirg, sličan carskom domu, i visoke palate takođe slične carskima. Posle toga mi se uselismo u Hilendar, veli Sveti Sava. I prepodobni otac naš provede sa mnom u Svetoj Gori godinu i pet meseci. Ko može ispričati podvige i trudove ovog Blaženog? Jer svi koji življahu u okolini, istinski mu se divljahu, gledajući na njemu neiskazano Božje snishođenje, i dolažahu mu po blagoslov. Svešteni, bogobojažljivi i hristoljubivi monasi Svete Gore i sav osvećeni klir ne razdvajahu se od njega, diveći se tolikoj smernosti i uzoru krotosti i nastavniku posta i sledbeniku učenja svetog Evanđelja: Ko hoće da bude veći, neka bude od sviju poslednji i svima sluga (Mk. 9, 35); ako ne budete nezlobivi kao deca, nećete ući u carstvo nebesko (Mt. 18, 3); blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko (Mt. 5, 3); blaženi koji plaču ovde, jep će se tamo smejati (Lk. 6, 21); blaženi krotki ovde, jer će tamo biti naslednici carstva nebeskog; blaženi gladni i žedni ovde, jer će se tamo nasititi: blaženi milostivi ovde, jer će tamo biti pomilovani; blaženi čisti srcem, jer će uvek Boga gledati (Mt. 5, 3-8), itd.
Blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, bi izvršitelj svih ovih reči Gospodnjih, i ni u kom dobrom običaju ne bi zazoran, nego dobi spasenje sa onima koji žive Hrista radi. I skupivši u Hilendaru dovoljno monaha, postavi im za starešinu jednog prepodobnog muža, monaha Metodija. I pošto uredi manastir kako treba, prožive u njemu osam meseci, vršeći podvige i neiskazana duhovna pregnuća, koja um čovečiji iskazati ne može. I ne samo tu u manastir svoj, nego i u svoj Svetoj Gori i svima manastirima dade preizobilno milostinje, na pomen sebi i svemu svome nasleđu.
 
BOLEST I PRESTAVLJENJE PREPODOBNOG SIMEONA
 
I življaše blaženi Simeon u molitvenom tihovanju sa detetom svojim Savom, veli sveti Prvovenčani. I molitveno tihovahu u svome manastiru, u hramu Presvete Bogorodice, u Svetoj Gori, i monahovahu, po svakom pravilu monaškog ustava; dan i noć ne prestajahu sa neućutnim bogosluženjem, idući preuskim i tesnim putem; i zaboravivši sasvim ono što je zemaljsko, i ostavivši ono što je truležno i prašinsko, i uperivši um na nebesa, oni telom stajahu na zemlji, a umom i dušom boravljahu na nebesima, dole gledajući samoga Hrista pred sobom, a gope nastanjujući se sa anđelima. I provodeći življenje svoje i život slično drevnim svetim vođama monaškog pravila, prepodobnim monasima, i gledajući na nagrade za trudove svoje, oni se dalje podvizavahu na bolje, tako da i nadmašiše ostale. I provedoše mnogo vremena u svome manastiru, dok to bi po volji Onome koji je sazdao tela ljudska, i koji zna tajne ljudske, i kome je u ruci svako živo stvorenje, i koji svojim milosrđem zna svakome kraj. I bi ugodno Njemu da preblaženog starca prevede na bolje: da nagradi njegov trud, njegovo iznuravanje tela, njegove izobilne suze, njegove raznovrsne vrline, i da ga prizove k tajnoj trpezi, i da ga napoji sa besmrtnoga izvora, i da ga nastani u dvorovima svojim zajedno sa onima koji su Mu ugodili, i da se neprestano veseli sa Anđelima Njegovim. Jer koji je to čovek, koji će poživeti, a neće smrti ugledati? I hoteći ovoga objaviti kao nebeskog čoveka a zemaljskog anđela, On požuri Svoju neizrečenu milost, i spremi lestvice ishodu Prepodobnoga, koje ovaj sam sebi beše unapred spremio i predao ih Gospodu svome, da mu ih u času ishoda njegova predostavi.
U sedmi dan meseca februara, piše Sveti Sava o svom ocu, časna starost njegova poče nešto da poboljeva. I blaženi starac, gospodin Simeon, odmah pozva mene nedostojnog i ništavnog, i stade mi tiho govoriti svete, dragocene i slatke reči: „Čedo moje slatko i uteho starosti moje! pažljivo slušaj reči moje, prikloni uho svoje k rečima mojim, sačuvaj ih u srcu svom, i neće presahnuti izvori života tvoga, jer su život svima koji ih nalaze. Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer su tu izvori života. Ukloni od usta tvojih oporost, i od usana svojih udalji vređanje. Oči tvoje neka gledaju pravo, i veđe tvoje neka migom ukazuju na ono što je pravedno. Pravo hodi nogama svojim, i putove svoje ispravljaj. Ne skreći ni na desno ni na levo, jer puteve koji su desno zna Bog, a oni sleva su razvraćeni. A ti uči ono što je pravo, i hođenje tvoje da bude u miru. Sine, pazi na moju mudrost, prigni uho svoje k rečima mojim, da sačuvaš moju dobru misao; ustima ti svojim kazujem ono što osećam. Čuvaj, sine, zakon od oca tvoga; ne odbacuj nauke matere svoje. Ne mešaj se sa bezumnima. Traži mudrosti, da poživiš. Onaj koji kori zle navući će na se mržnju; a onaj koji izobličava nečastivoga, poreći će sebe. Ne izobličavaj zle, da te ne omrznu. Izobličavaj mudra, i zavoleće te. Ukaži mudrome na krivicu i biće mudriji, pouku pravednome i produžiće da je prima. Početak je mudrosti strah Gospodnji, i znanje svetih stvari je razum. Ovakvim vladanjem mnogo ćeš poživeti, i pridodaće ti se godine životu“.
I podigavši ruke svoje, Blaženi ih položi na moj grešni vrat, i poče tužno plakati, i slatko me celivajući stade mi govoriti: „Čedo moje milo, svetlosti očiju mojih, uteho i čuvaru starosti moje! evo već prispe vreme rastanka našeg; evo me već otpušta Gospod s mirom, po reči Njegovoj, da se ispuni što je rečeno: Zemlja si, i u zemlju ćeš otići (1 Mojs. 3, 19). No ti, čedo, ne tuguj, gledajući moj rastanak, jer je ova čaša svima zajednička. Mi se ovde rastajemo, ali ćemo se opet sastati tamo gde više nema rastanka“. I podigavši prečiste ruke svoje i položivši ih na moju glavu, govoraše: „Blagosiljajući blagosiljam te! Gospod Bog blagosloven neka pospeši spasenje tvoje; i neka ti mesto zemaljskih blaga da blagodat, milost i carstvo nebesko; i neka ispravi put tečenja tvoga, kojim ranije od mene poteče, imajući nerazdvojno sa sobom, ovde i tamo, moju, iako grešnu molitvu“.
A ja, nastavlja Sveti Sava, pavši ničice na prečasne noge njegove, sa suzama govorah: „Mnogih i velikih darova nauživah se od Tebe, blaženi gospodine moj – Simeone! Ali, bedni i neblagodatni ja, zaboravih sve, te se pomešah sa nerazumnom stokom, i izjednačih se s njom, jer sam ubog u dobrim delima a bogat u strastima, ispunjen srama, lišen smelosti prema Bogu, oplakan od anđela, ismejan od đavola, izobličavan svojom savešću, posramljen zlim delima svojim. Mrtav sam i pre smrti, i pre Suda sam sebe osuđujem, pre beskonačne muke sam sebe mučim od očajanja. Stoga, klanjajući se padam k prečasnim nogama tvojim, ne bih li ja neispravljeni, radi tvojih prečasnih molitava, dobio neko malo olakšanje pri onom strašnom dolasku Gospoda našeg Isusa Hrista“.
A kad nastade osmi dan toga meseca, blaženi otac mi reče: „Čedo moje, pošlji po duhovnog oca mog i po sve časne starce Svete Gore da dođu k meni, jer se približuje dan ishoda moga“. Ja ispunih njegovu zapovest, i dođe mnoštvo monaha kao mirisni cvetovi koji cvetaju u toj pustinji. I kad dođoše k njemu, primiše jedan od drugoga mir i blagoslov, i ne dade im da otidu od njega, govoreći im: „Ostanite kod mene, dok telo moje svetim dragocenim molitvama vašim opojete i pogrebete“. I blaženi starac od sedmoga dana pa sve do smrti svoje, ne okusi hleba ni vode, samo se svaki dan pričešćivaše svetim i prečistim Tajnama Tela i Krvi Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista.
U dvanaesti dan toga meseca, nastavlja Sveti Sava, ja videh da se blaženi starac sprema za odlazak i rekoh mu: „O, blaženi gospodine Simeone! Evo se već približi tvoj blagi prelazak u večni pokoj tvoj. No iako sam već čuo kako si blagoslovio naslednike svoje, ipak mi sada podaj poslednji blagoslov svoj“. A on, podigavši ruke, poče sa suzama govoriti: „Trojice Sveta, Bože naš, slavim Te, i blagosiljam Te, i molim Te, i zamišljam Te, evo po treći put dajem blagoslov nasledstvu mome. Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših: Avrama, Isaka, Jakova i pravednoga semena! sačuvaj ih i ukrepi u državi kojom sam vladao, i pomoć Presvete Bogorodice, i moja, iako grešna, molitva neka je sa njima od sada pa do veka. A dajem im pređašnju zapoved: imajte ljubav među sobom! Ako li koji od njih otstupi od onoga što sam im ja uzakonio, neka gnev Božji proguta i njega i potomstvo njegovo“. Na sve to ja rekoh: „Amin!“
Onda mi blaženi starac reče: „Čedo moje, prinesi mi ikonu Presvete Bogorodice, jer sam dao zavet da pred njom ispustim duh svoj“. Ja izvrših zapovest. A kad nastupi veče, Blaženi mi reče: „Čedo moje, učini mi ljubav, metni na me rasu koja mi je za pogreb, i spremi me potpuno na svešteni način, kako ću u grobu ležati. I prostri mi rogožu na zemlju, i položi me na nju. I stavi mi kamen pod glavu, da tu ležim, dok me ne pohodi Gospod da me uzme odavde“. A ja sve izvrših što mi on zapovedi. Zatim mi Blaženi reče: „Prizovi mi, čedo, prota i bratiju svu da vide moj ishod. Jer evo se već približuju sluge Gospoda Boga mog i silni vojnici, i uši moje čuju glas njihov i pesmu njihovu. Pohitaj, ljubimče!“
I kad se svi zvani sabraše, Sveti ležaše na rogoži čekajući dolazak anđela. A zvani seđahu tužni oko njega, i govorahu mu jecajući: „Ne ostavi nas sirote, Prepodobni! Ne liši nas učenja svoga! Jer ko će nas poučiti, i kome ćemo pribeći!“ I od velike žalosti tužno ridahu. Među njima i Sava, veli sveti Prvovenčani, uvek cvetajući različnim cvetom svoje devstvenosti, tužno plačući govoraše: „O Prepodobni! vidim da se seliš ka Gospodu. Ali ne zaboravljaj i nas u molitvama svojim, i isprosi nam milost u Hrista Boga. Jer kako ću poživeti bez svetlog lica tvog? Kakav ću način življenja usvojiti, ne nasićujući se dobrog pastira mog? Kako ću se snaći pri besedi duševnoj? Od koga ću dobiti utehu moju? Ko će mi isceliti duševnu povredu? Umoli Gospoda svoga da me primiš sa sobom u večne dvorove, jer ne mogu podneti rastanka, svetlosti moja slatka!“ I svi prisutni kao jednim ustima rekoše: „Pomeni nas, Prepodobni, u blaženom pokoju tvom!“
A kad nastade noć, veli Sveti Sava, svi se oprostiše sa njim, i dobiše blagoslov od njega, pa se raziđoše po kelijama da vrše pravilo i da malo otpočinu. A ja ostadoh, i zadržah sa sobom jednoga jereja, i ostadosmo kod njega svu tu noć. U ponoć se blaženi starac utiša, i više mi ne progovori. A kada nastade vreme jutrenja i u crkvi otpoče služba, namah se prosvetli lice blaženome starcu, i ustremivši ga k nebu, reče: „Hvalite Boga va svetih jego, hvalite jego i na utvrždeniji sili jego! (= hvalite Boga u svetima Njegovim, hvalite Ga i na utvrđenju sile Njegove!“) (Psal. 150, 2). A ja upitah: „Oče, koga vidiš i kome govoriš?“ A on pogledavši na mene, reče mi: „Hvalite jego i na silah jego, hvalite jego i po premnogomu vladičastviju jego (= hvalite Ga prema sili Njegovoj, hvalite Ga i prema prevelikom veličanstvu Njegovom!“) (Psal. 150, 3). Rekavši to, on odmah ispusti božanstveni duh svoj, i usnu u Gospodu. A ja pripadoh k licu njegovom i dugo vreme gorko plakah; pa ustavši, zahvalih Bogu što me udostoji videti takvu končinu ovog prepodobnog muža“[7].
A kada bratija čuše za prestavljenje Prepodobnoga, svi stadoše dolaziti; i divljahu se prosvetljenosti lica njegova, i govorahu: „O, blaženi Simeone, koji si se udostojio da pri izdisaju vidiš takvo viđenje, koje ti Gospod blagoizvole dati za podvige trudova tvojih, te ti pri ishodu duše tvoje veselo izgovori slatke reči: „Hvalite Boga va svetih jego, hvalite jego i va utvrždeniji sili jego; hvalite jego i po premnogomu vladičastviju jego!“ Ti ćeš svuda biti blažen, zato si i izgovorio blažene reči ove“.
Posle toga, nastavlja Sveti Sava, uzevši njegovo prepodobno telo, mi ga s čašću postavismo nasred crkve, kao što je običaj. A po završetku jutrenja, u prisustvu bezbrojnih monaha, počeše pojati propisane pesme nad telom Prepodobnoga, i ispuniše rečeno: „Oni koji se boje Gospoda, slave Ga“ (Psal. 14, 4). Dođoše i mnogi monasi drugih narodnosti da se poklone Prepodobnome i da sa velikom čašću otpoju zadušne pesme: pojali su najpre Grci, zatim Iveri, pa Rusi, pa za njima Bugari, pa opet mi Srbi, njegovo sakupljeno stado. A kada minu vreme posle liturgije, i kada se svrši sva uobičajena služba, svi celivaše telo Prepodobnoga. A ja grešni, ispunjujući njegovo zaveštanje i zapovest, obavih blaženo telo i položih u novi grob. Sakupljeno pak mnoštvo monaha ne otpustih sve do devetoga dana, služeći za njega svaki dan svetu službu.
***
O proslavljenju svetog Simeona, i o čudesima njegovih svetih moštiju i svetih molitava, vidi pod 14 januarom u Žitiju prepodobnog i bogonosnog oca našeg Save, Prvog arhiepiskopa Srpskog. A ovde ćemo se osvrnuti na pohvale Svetom Simeonu Mirotočivom od njegova dva životopisca: hilendarskog jeromonaha Domentijana i Svetog Stefana Prvovenčanog.
 
POHVALE SVETOM SIMEONU MIROTOČIVOM
 
Da bi pravilno i dostojno ocenio život i rad Svetog Simeona Mirotočivog, životopisac Domentijan osvetljuje njegovu ličnost i delo evanđelskom svetlošću. I zaista, tek u toj sveprodornoj svetlosti, koja od vrha do dna i u svima najponornijim dubinama osvetljava ljudsko biće, može se sagledati sva veličina i značaj bogonosnog oca našeg Simeona Mirotočivog. Navodeći reči svetog apostola Jakova, „da će onaj koji obrati grešnika s krivoga puta njegova spasti dušu svoju od smrti i pokriti mnoštvo grehova“ (Jak. 5, 20), Domentijan veli: Pa kada je tolika nagrada od preblagog Boga onome koji obrati jednoga čoveka, onda koliko spasenje steče i koliko bremena grehovnih skide ovaj sveti otac naš Simeon, obrativši od grešnoga puta ne jednoga čoveka, ne ni desetinu, ne ni stotinu, nego tisuće tisuća, desetine tisuće tisuća, tako reći svu zemlju otačastva svoga? A njemu je svedok sama Istina, što nam pokazuje i uverava nas Spas Hristos govoreći: Koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 32). Da, koliku će slavu i čast imati prepodobni otac naš, koji je ne samo verovao u Hrista, nego i priznao, ispovedio „da je Isus Hristos Sin Božji“ (1 Jn. 4, 15). I celo svoje otačastvo on nauči, i svedragocenu veru Hristovu ustanovi, da se jasno i veleglasno slavi i obožava trisveta i životvorna Trojica: Otac i Sin i Sveti Duh. Jer on iskoreni jeretičku i mnogobožačku zabludu po celom otačastvu svom, te svi hrišćani služe jedinome živome Bogu, mali i veliki, robovi i slobodni, mladi i stari, bogati i ubogi, i niko se ne nađe da se protivi njegovoj pobožnoj naredbi. I tako se blagodaću Božjom i molitvama prepodobnog oca našeg svi sabraše u svetu sabornu apostolsku Crkvu. Toga radi sva zemlja otačastva njegova naviče slaviti Hrista sa Ocem i Svetim Duhom. I iščeze od nas sablažnjivi mrak idolske zablude mnogoboštva, i molitvama prepodobnog oca našeg javiše se po celom otačastvu njegovom zraci dobroverja; razrušiše se idolišta i podigoše se crkve Hristove; razbiše se idoli a javiše se ikone svetih; besi pobegoše a svečesni krst Hristov osveti svu zemlju, i staranjem Prepodobnoga javiše se episkopi i sveštenici, popovi i đakoni, prinoseći Hristu Bogu Beskrvnu Žrtvu; i ukrasi se sav klir sveštenih, i crkve se Hristove odenuše u velelepotu; apostolska truba veleglasno zatrubi, i molitvama Prepodobnoga evanđelski grom pouči sve otačastvo, i tamjan prinošen Bogu na svakom mestu osveti vazduh; podigoše se manastiri po celom otačastvu Prepodobnoga; muževi i žene, mali i veliki, ubogi i bogati, ceo narod otačastva Svečevog ispuni svete crkve Hristove, pojući Gospodu novu pesmu, slaveći i govoreći: Jedan je svet, jedan je Gospod Isus Hristos u slavu Boga Oca, amin. Hristos pobedi, Hristos nadvlada, Hristos se zacari, Hristos se proslavi! Veliki si, Gospode, i čudna su dela Tvoja! Bože naš, slava Tebi!
A mi, o Prepodobni, nastavlja Domentijan, mi čeda tvoja, obnovljena Duhom Svetim i porođena tvojim svetim molitvama, koju ćemo pohvalu moći prineti tebi, o bogonošče? Ili koje ćemo dostojne pesme otpevati u tvoju pohvalu, svečesni oče naš sveti? O prebogati blagodaću Hristovom, i preslavni među vladarima zemaljskim i premužastveni Nemanjo, svetoimenovani bogozvani Simeone, kako ćemo se nadiviti dobroti tvoga bogomudrovanja? Jer si prečudan u čudesima, krepak u ratovima, nepobediv u sili, preslavan Bogu, strašan neprijateljima i divan svima. Kakvu ćemo ti blagodarnost odati mi, sluge tvoje, jer molitvama tvojim Boga poznasmo i idolske se obmane izbavismo; jer bogoljubljem tvojim navikosmo slaviti Hrista po celoj zemlji otačastva tvoga? Ili, šta ćemo ti prineti, Hristoljubče, druže pravde, obitalište razuma, gnezdo milostinje, revnitelju dobroverja Hristova?… Ali, iako si se prestavio od nas telom, no Duhom Svetim svagda si s nama: blagodaću darovanom ti od Hrista ljubitelja tvoga, obasjaj Duhom Svetim umove naše i prosveti srca naša, da bismo poznali Hrista, istinitog Boga našeg. Časni oče naš, mi čeda tvoja, molimo tvoje prepodobije i veliku svetinju tvoju, ne ostavi nas sluge tvoje, jer mi ne možemo bez tvoje svete pomoći… Da, oče naš sveti, ti si nas rodio Duhom Svetim i Evanđeljem. Reci nam dostojnu blagodat, koju steče od Hrista, da i mi deca tvoja, primivši preveliku smelost, uzveličamo Gospoda s tobom i zajedno uznesemo ime Njegovo… Ti se, sveti oče naš, upodobi prevelikom smirenju Hrista Boga tvog; radi toga On pogleda na smirenje tvoje i uznese ime tvoje iznad svih zemnorodnih, ne samo ovde na zemlji pred ljudima, nego i na nebesima pred samim Gospodom Bogom i pred svetim anđelima Svojim. Toga radi ti si primio svesavršenu blagodat i večna blaga na nebesima u Hristu Isusu Gospodu našem, kome ti posluži od svoje mladosti svojom svetošću i pravdom, i, ostavivši sve, steče Njega i Njemu se jedinom prilepi, svetlo prosvećivan duhovnom blagodaću, dragi oče naš, bogoglasniče Simeone, Hristov predobri ljubitelju i crkveni krasitelju, nebeski čoveče i zemaljski anđele! O, preispunjeni blagodati duhovne, Hristovo obitalište, Svetoga Duha pokojište, krasna obitelji Presvete Trojice, bodri molitveniče, ljubitelju otačastva, posredniče nebeskih blaga… Tvojim svetim naučenjem, čeda tvoja po celoj zemlji otačastva tvoga, koja ti porodi Duhom Svetim, svi se javiše verni Hristu Bogu, i svi se sa ljubavlju obukoše u sveto ispovedanje vere, i dažd blagodati orosi svu pastvu tvoju. I čeda tvoja svetle se zlatozračnim lučama kao nebeske zvezde.
Pošto je nabrojao čudesa, koja je njega radi i naroda svoga radi učinio njegov upokojeni sveti roditelj – Simeon Mirotočivi, Sveti Stefan Prvovenčani veli: Milosrđem Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i milošću Prečiste Bogorodice i Prisnodjeve Marije sva ova strašna i preslavna čudesa od svetog gospodina mog Simeona, dogodiše se na meni bednom i nedostojnom i grešnom, rođenom i vaspitanom njime, ubogom Stefanu. Jer, gledajući njegova divna i neiskazana dela, užasavam se umom i treptim. Jer ko će izbrojati čudesa njegova? Koji li će jezik izgovoriti tajne tvoje, izvrsni sveti starče? Koje li će se usne otvoriti na tvoju pohvalu, Prepodobni? Koji li će razum iskazati tvoja veličija, znojeve i trudove tvoje, i kopnenja tela tvog, bdenja i suze tvoje? Kako da te nazovem, o Prepodobni, ja nepotrebni sluga tvoj? Da li da te nazovem apostolom? No ti bi više nego i apostol, jer postade apostol otačastvu svom: izvuče iz dubine neverja narod svoj, i, pokazavši im novo krštenje, obnovi ljude svoje silom i delanjem Svetoga Duha, te oni, izbavljeni od jeretičke obmane, slave u Trojici jednoga Boga. Da li mučenikom? Ali ko će izbrojati tvoja bezbrojna stradanja, koja si podneo razgarajući se ljubavlju Hristovom, borivši se i ubivši sasvim mučitelja đavola, rastrgnuvši potpuno njegove zamke i napadaje, isušivši telo svoje uzdržavanjem, oblivajući se suzama svojim kao krvlju mučeničkom, i razagnavši mrak tamnih besova koji se bore sa nama. Da li da te nazovem učiteljem otačastva svoga? Ali ti prevaziđe njih, i učenja njihova ispravi, i ono što oni ne dovršiše, ti dovrši, i na kraju obnovi im najrazumnije učenje, prosvećujući prebogato svu vaseljenu. Da li da te, Sveti, nazovem silnim vojnikom? Jer ti ogradi vaseljenu krsnim oružjem, danim ti od Gospoda tvog, i ratovavši odagna svo naše zlonaravlje, i srpom vere tvoje iskoreni i poseče trnje prevare u svetu svom. Da li da te nazovem prorokom, Predivni? No Gospod kaže: Nijedan prorok nije primljen u otačastvu svom (Lk. 4, 24). A ti se u otačastvu javi veliki zastupnik, preizobilno iskipljujući miro iz rake tvoje, isceljujući svako satanino svezivanje, progoneći demonske maštarije, i izlivajući reke isceljenja nedužnima koji pritiču k tebi. Da li da te nazovem žiteljem pustinje? No ti i u pustinji još više procveta, podvizavanjem rasplodi trudove svoje, i cvetove neuvenljive steče, i postade svetilnik svetu sijajući preslavnim čudesima.
Ali, o Gospode moj, o Presveta Nastavnice moja, u nedoumici mojoj srce se moje ispunjuje ridanjem, vapajem i plačem mnogim. Jer kako ću početi? Kakvo će pojanje izreći bedne usne moje pohvali tvojoj, Prepodobni? Od nedostatka razuma mog vapijem ti, gospodine moj, jer sam u nedoumici, i nekoristan usuđujem se da pohvalim tvoju veličinu. Ali, ipak, tvoj sam, gospodine moj, i ja ću izreći pohvale tebi:
Raduj se, gospodine moj, početku moj i kraju, i sveti hranitelju moj! Raduj se, pastiru dobri razumnih ovaca Hristovih, učini me najamnikom pastvi tvojoj, koju Gospod steče skupocenom krvlju Svojom! Raduj se, svetlolični cvete, koji si se naoružao krsnom silom i nepobednim oružjem, da stado svoje braniš od vukova, koji napadaju na nj u svako vreme! Raduj se, učitelju Novoga Zaveta, koji si, sledeći Pavlu, njegova učenja izvrsno usadio u naš razum! Raduj se, Prepodobni, vođo starcima, i zastupniče udovicama, i hranitelju sirotama! Raduj se, vaspitanje mladima, i silo, i nastavniče na bolje! Raduj se, pomoćniče u bitkama! Raduj se, pobeditelju neprijateljskih varvara! Raduj se, lestvice, koja uzvodiš decu i narod svoj u nebeske dvore, i naseljuješ na duhovnoj livadi! Raduj se, arhijerejima dobri ukrase i pravedni neuvenljivi venče! Raduj se, apostolima sasedeoče, i saučitelju, i sapropovedniče! Raduj se, mučenicima saputniče, i sastradalniče, i sapohvalniče! Raduj se, monasima budno oko, i divni nastavniče, i neiskazano pravilo! Raduj se, pustinjacima uteho, inocima tišino! Raduj se, ispravljenje nama koji grešimo! Raduje se, očistitelju sablazni! Raduj se, tiho pristanište onima koji plove! Raduj se, drešitelju grehovnih okova! Raduj se, pute, koji odvodiš na nebo! Raduj se, moste. koji prevodiš u život večni! Raduj se, izvore neiscrpni! Raduj ce, paju večni, krasni i divni! Raduj se, cvete vere nebeskoga vrta! Raduj se, umni grade otačastva svoga! Raduj se, lozo dobroplodna, koja nam toči veselje! Raduj se, grozde sazreli, koji toči slatki sok, a izbavlja od grehovnog pijanstva! Raduj se, gospodine moj sveti, i opet raduj se, svagda se veseleći kod prestola Gospoda tvoga!
Ali, o Prepodobni, seti se mene, grešnoga sluge tvog, Stefana! Ne zaboravi mene, ubogoga tvoga! Ne zaboravi mene koji ležim u bezakonjima! Ne zaboravi mene koji se valjam u blatu slasti, nego pruži prečistu desnicu svoju, kojom me i blagoslovi u ovom varljivom životu, i rukovodeći nauči da idem stopama tvojim, iako nedostojna, iako neuračunljiva, iako nepotrebna! Umoli Gospoda tvog za mene, ne bi li me, previdevši bezakonja moja, udostojio da se približim i vidim radost, koju je ugotovio onima koji Ga ljube.
***
I mi, bogonosni i sveti rodonačelniče naš, nesravnjeno grešniji od svetog sina tvog – Prvovenčanog kralja srpskog, sva osećanja svoja, sve misli svoje, sve duše svoje, sva srca svoja, sve savesti svoje, pokajnički prostiremo pred svete noge tvoje, i ninevljanski vapijemo: moleći se, moli se neprestano za nas, da nas svetim molitvama tvojim sveblagi Gospod milostivo izvede iz pakla naših samoljublja i bezakonja i uvede u raj Svojih večnih božanskih istina i lučezariih svetinja. Amin! amin! amin!
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARTINIJANA
 
U blizini grada Kesarije Palestinske nalazi se planina, zvana Kovčežna. U njoj su se podvizavali mnogi pustinjaci. U njoj se od svoje osamnaeste godine podvizavao i blaženi i slavni monah, sveti Martinijan, – pun blagodati Božje[8]. Zavolevši Boga iz mladosti, on se dade na velike podvige, vojujući sa vragom. Beše lep i mlad kada u osamnaestoj godini svojoj napusti svoj rodni grad Kesariju i svu huku svetsku, i udalji ce u planinu Kovčežna na bezmolvni pustinjački život. I provede u njoj dvadeset i pet godina, vodeći angelski život. Zbog toga se udostoji te dobi od Boga dar isceljivanja. I njegovim svetim molitvama isceljivahu se mnogi bolesnici od raznovrsnih bolesti. A i besomučne, koje mu dovođahu, on oslobaćaše od besova. I mnoga druga čudesa činjaše Bog na molitve svoga ugodnika.
Blaženi Martinijan napredovaše svakim danom u svome divnom podvigu. I pronese se na sve strane dobar glas o svetom životu vrlinskog muža, i mnogi dolažahu k njemu radi duhovne koristi. No mrzitelj i neprijatelj roda ljudskog đavo, nije mogao da gleda mladog inoka sa tako velikim vrlinama. Stoga mu stade priređivati razna iskušenja. Plašio ga je raznovrsnim priviđenjima. Zatim je upotrebio staro sredstvo, kojim je Adama isterao iz raja, želeći da i blaženog Martinijana istera iz njegovog raja – bezmolvnog pustinjačkog života, i tako upropasti njegovu dobru nameru. Jednoga dana, kada je blaženi Martinijan pojao psaltir, preobrazi se đavo u veliku zmiju, podvuče se pod zid njegove kelije, i stade usrdno kopati zemlju kao da hoće da potkopa zid i sruši keliju na svetitelja. A blaženi, pošto bez straha i uznemirenja završi pojanje, pogleda kroz prozorče svoje kelije i reče zmiji: Tebi zbilja dolikuje da se vučeš po zemlji. No zašto se uzalud trudiš, kukavče? Tvoji me prividi neće uplapšti, jer imam Gospoda mog Isusa Hrista, koji mi pomaže i pobeđuje tvoja strašila i satire tvoju silu. – Čuvši to, đavo se pretvori u mračni vihor, i bežeći dovikivaše: Čekaj samo, čekaj! znam kako ću te srušiti: izmislio sam ja zamku za tebe, kojom ću te uhvatiti i tvoju nadu uništiti! Ja ću ti prirediti takvo iskušenje, kakvo ti ne možeš podneti; i izbaciću te iz tvoje kelije i srušiti kao list vetrom nošen. Tada ću da vidim, ko će ti pomoći! – Rekavši to, đavo se izgubi. A snažni muž, sveti Martinijan, beše tako miran i spokojan, kao da nikakvo strašilo video nije, nego se veseljaše i hvaljaše Boga, baveći se bogorazmišljanjem i tumačenjem božanskih reči Svetih Knjiga.
Potom se dogodi ovo: Neki ljudi, idući u grad Kesariju, razgovarahu među sobom o vrlinskom životu blaženog Martinijana i mnogo se divljahu njegovom junaštvu i trpljenju. Čuvši taj njihov razgovor, žena jedna bludnica, nahuškana đavolom, priđe im i upita ih: Ko je taj kome se vi divite? I kakvi su podvizi njegovi, i kakav život njegov? Ako htednem, ja ću ga kao list s drveta otresti. Koji je poduhvat njegov dostojan pohvale? Da li taj što je kao neka zver odbegao u pustinju, pošto nije mogao u gradu da odoli telesne pohote i sablazni? Kakvo mi je to čudo što živi bestrasno! jer on nikada ženu ne vidi. Svi vi znate da kad nema vatre, seno ne gori. Ali, kad bi se seno stavilo kraj vatre, pa se ne bi upalilo, e to bi bila velika stvar i dostojna divljenja. To isto treba reći i o njemu: ako ja odem k njemu, i on me vidi, ali se ne pokoleba u svojoj nameri, niti se sablazni, niti mu lepota moja zapleni misao, onda će on biti divan ne samo pred ljudima nego i pred samim Bogom i Anđelima njegovim.
Rekavši to, ona se sa tim ljudima opkladi povodom te stvari, i ode svojoj kući. Kod kuće skide sa sebe zavodničke nakite, obuče poderane haljine, poveza glavu nekom starom maramom i opasa se konopcem. Zatim uze torbu, složi u njoj skupocene haljine, nakite, minđuše, zlatno prstenje, đerdane i ostalo što zavodi oči i um mladića. I uveče iziđe iz grada i ode u onu pustu planinu, u kojoj življaše prepodobni. Te noći beše velika kiša i oluja. A kada se žena približi Martinijanovoj keliji, stade jecati i umilnim glasom moliti svetitelja, govoreći: Smiluj se na mene, slugo Božji! i ne ostavi me jadnu da me zverovi rastrgnu, jer izgubih put, i zalutah u ovoj pustinji, i ne znam na koju stranu da idem. Ne prezri me, u velikoj sam nevolji! ne zgadi se na mene grešnicu, jer sam i ja Božje stvorenje! Česni i sveti oče, molim tvoju svetinju, ne odbaci mene zalutalu!
Takve i mnoge slične reči govoraše ona plačući i jecajući. Blaženi Martinijan otvori prozorčić, pogleda je, i vide da je bedno odevena i sva pokisla od kiše. I reče u sebi: Teško meni kukavnom grešniku! Evo me sada pred iskušenjem: ili da ne ispunim zapovest Božju koja mi narevuje da budem milosrdan, ili da moj monaški zavet pogazim. Jer ako ovu ženu, koja je u nevolji, ne pustim u keliju, nju će ili zverovi rastrgnuti ili će umreti od velike hladnoće, i tako ću oskvrniti dušu svoju, jer ću biti kao ubica. Pustim li je pak unutra, bojim se da ne budem iskušan, i tako oskvrnim sa dušom i telo svoje, i pokažem se nečisti bludnik pred Gospodom mojim. Ne znam prosto šta da radim. – I podigavši ruke k nebu, reče: U Tebe se, Gospode, uzdam! Neka se nikad ne posramim! i neka mi se ne nasmeju neprijatelji moji! Ne dopusti da me iskuša i osvoji lukavi i zli đavo! Blagovoli, te me krepkom rukom tvojom sačuvaj u čas ovaj, zakloni me od vražjeg naleta, jer si blagosloven vavek.
Pošto se tako pomoli Bogu, on otvori vrata i uvede je unutra. Onda naloži vatru da se ogreje, i donese joj urme da jede, jer dve palme rastijahu pred njegovom kelijom. I reče joj: Ženo, jedi, i gpej se tu; a kad svane, idi s mirom odavde. I ostavivši je u prednjoj odaji, sam uđe u unutrašnju, i zatvori za sobom vrata. I pošto u devet sati otpeva psalme i pomoli se, on po običaju svom leže na zemlju da otpočine. I te noći uzbuni ga Satana veoma telesnom pohotom. A žena ustade oko ponoći, izvadi iz torbe svoje skupocene haljine i nakite, udesi se zavodnički, kako bi sablaznila svetitelja, i čekaše da Martinijan izađe. Kada svanu, svetitelj iziđe iz svoje unutrašnje odaje, želeći da ženi otvori vrata, i ona otide kući svojoj. No ugledavši je onako obučenu i ukrašenu, on je ne poznade i, zaprepašćen, ćutaše dugo. Zatim je upita: Ko si ti? i otkuda si došla? i kakav je to na tebi demonski oblik? A ona mu odgovori: Ja sam, gospodine moj! Svetitelj je upita: Zbog čega si promenila svoje haljine? Sinoć si bila jadna, a sada si gorda. A ona odgovori: Ja sam, gospodine moj, iz grada Kesarije Palestinske. Čuh za mladost tvoju, za divotu tela tvog, za neobičnu lepotu lica tvog, i srce se moje zapali silnom željom za tebe, i evo dođoh da se nasitim lepote tvoje. Nisam ja uzalud potegla toliki put, već jedino radi tebe. Čemu to vaše neumesno uzdržanje? I zbog čega prekomernim postom mučite tela svoja? Koje to knjige propisuju ne jesti, ne piti, niti se zakonito ženiti? Ne reče li apostol Pavle: česna je ženidba, i postelja ženidbena čista? (Jevr. 13, 4). Ko se od proroka nije ženio, pa se ipak svaki pokazao naslednik carstva nebeskog? Veliki i divni Enoh, iako ženjen, ne bi li uzet na nebo, i ne vide smrti sve do današnjega dana? Isto tako i čudesni Avraam, nije li imao tri žene, i nazva se prijatelj Božji, i udostoji se da u senicu svoju primi samoga Boga u tri Lica? Zar se Isak ne oženi, i bi praobraz Hrista? Pa Jakov, iako je imao dve žene i dve naložnice, zar se nije junački borio sa Anđelom, i video Boga lice u lice? A veliki Mojsije, vrhovni prorok i služitelj Božji, nije li imao ženu, pa ipak s Bogom razgovarao, i rod jevrejski iz gorkog ropstva egipatskog oslobodio, i carstva se nebeskog udostojio? Tako isto i David, i ostali proroci, i sveti ljudi, po zakonu su se ženili, i decu rađali, i nalaze se u carstvu nebeskom.
Tako govoreći, i raslabljujući blaženog, i za ruke ga držeći, ona pomuti njegovu dobru misao, i stade ga vući u ponor propasti. I odgovori joj Martinijan: Ako te uzmem za ženu, kuda ću te odvesti, i čime ću te hraniti kada ništa nemam? Jer kao što vidiš moj siromašni život, ja sam sve dane života svog sve do sada proživeo ne stičući imanja. Reče mu žena: Gospodine moj, ti samo pristani, i budi sa mnom, da se naslađujem lepotom mladosti tvoje, a za životne potrebe naše ne brini, jer ja imam kuću i imanja, i zlato i srebro, i robove i robinje. I nad svim tim ti ćeš biti gospodar.
Dok ovo govoraše žena, ili bolje sam đavo, odiskoni čovekoubica, zboraše na njena usta, prelašćujući svetitelja, stade se Martinijan raspaljivati telesnom pohotom, i pristajati na nju. I već nadalje govorahu o grehu kako bi ga učinili. Zatim joj on reče: Ženo, počekaj malo, jer neki imaju običaj da dolaze k meni po blagoslov. Idem dakle da pogledam niz put, da ne ide neko koji bi nas mogao zateći na delu. Jer kada od Boga ne možemo sakriti svoj greh, onda bar da ga sakrijemo od ljudi, da im ne budemo na sablazan i porugu.
Rekavši to, on izađe iz kelije, pope ce na jednu tamošnju visoku stenu, i pažljivo gledaše niz put. A čovekoljubivi Bog, koji nikome ne želi pogibao, ne zaboravi njegove još izmlada trudove, i ne prezre njegove molitve, nego mu pomože, i prevede srce njegovo od pomisli zle na dobru. I silazeći sa stene, Martinijan pronađe suvo granje, unese ga u keliju, i nasred sobe naloži vatru. A kad se vatra razbukta, on izu sandale, skoči u vatru, stade usred vatre, i plamen mu stade paliti telo. Pošto ga vatra silno opeče, i noge ga zaboleše, on izađe iz vatre, i kao prepirući se sa sobom, govoraše: Šta je, Martinijane? Prija li ti ovaj privremeni oganj i ovo ljuto mučenje? Ako pak možeš ovo da trpiš, onda pristupi ovoj ženi, jer ti ona, ili bolje – đavo preko nje, priprema večni oganj. No, ona nije kriva nego drevni vrag koji ju je nahuškao protiv tebe, jer želi da omete tvoju dobru nameru. Pomisli na večne muke, nesrećni Martinijane! seti se večnog ognja! Jer ovaj privremeni oganj gasi se vodom, i kada gori on daje svetlost, a večni oganj nema svetlosti, i ne mogu ga ugasiti sve reke i sva mora što su pod nebom. Možeš li trpeti taj neugasivi oganj? Ako možeš, onda pristupi ženi i zadovolji svoju pohotu.
Ovo sebi govoraše, zamišljajući večne muke. Zatim, pošto mu bolovi malo uminuše, on ponovo skoči u vatru, i stajaše usred vatre, dok mu je celo telo silno gorelo. A kada već nije mogao više da podnosi bolove, on iziđe iz vatre i sruši se na zemlju. I uzdahnuvši svim srcem, sa suzama reče Bogu: Gospode Bože moj, milostiv budi meni grešnom, i oprosti mi pad uma mog i pristanak na greh! Ti koji ispituješ srca i duše, znaš srce moje: ja Te zavoleh od mladosti svoje, i radi Tebe predadoh ognju ovom telo moje. Oprosti mi, Gospodaru moj Gospode, jer si jedini dobar i milostiv, i blagosloven vavek.
Ovo govoraše ležeći na zemlji, jer ne mogaše stajati od silnih rana i opekotina. Zatim stade pojati: Kako je dobar Bog prema onima koji su čista srca! A noge moje umalo ne zađoše, umalo ne popuznuše stopala moja! (Ps. 72, 1-2).
A žena, videvši kako blaženi radi spasenja svog predade telo svoje ognju, opomenu se svojih zala, i kao iz sna prenu se iz svoje izgubljenosti: skide sa sebe raskošne haljine i sav nakit, pa sve to baci u vatru. I opet obuče one dronjave haljine, i pade pred noge blaženom Martinijanu, i stade sa suzama vapiti i govoriti: Slugo Božji, oprosti meni bednici i grešnici! Ti znaš da su u đavola mnoga lukavstva i prevare. On i mene prevari, i nahuška protiv tebe. Nego ce pomoli za mene, prepodobni, da radi molitve tvoje bude spasena svegrešna duša moja. I ovo nasigurno znaj, oče, da se više neću vratiti u grad svoj, niti ući u dom svoj, niti videti ikoga od rodbine svoje, niti se vratiti na zla dela svoja, nego ću se potruditi oko spasenja duše moje kukavne. A znaj i ovo, gospodine: kao što me đavo nagovori da vojujem protiv tebe, tako ću se i ja grešna naoružati protiv njega u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i posramiću ga. Jer on varalica, podižući me protiv tebe, podigao me je progiv njega samog; i zaželevši da te mnome pobedi, biće sam od mene pobeđen pomoću Gospoda našeg, koji i bludnice prima u pokajanje.
Govoreći to, ona neprestano prolivaše suze. A blaženi joj odgovori: Gospod moj i Bog neka ti oprosti greh, ženo! Idi dakle s mirom, i kao što si rekla, trudi se oko svog spasenja, ratuj protiv strasti pokajanjem, da bi mogla posramiti lukavoga. – Ona mu na to reče: Molim ti se, nauči me spasenju; reci, kuda da idem da bih se spasla? A on joj odgovori: Idi u Vitlejem, i potraži svetu devicu Pavlinu, koja i svetu crkvu podiže. Kad je naćeš, ispovedi joj sve, i u nje se možeš spasti.
A žena ustavši, pokloni mu se i reče: Moli se, oče, za mene grešnu. Svetitelj sa velikom mukom jedva ustade od bolova sa zemlje, i dade joj malo urmi za put. I izvede je iz kelije, pokaza joj put koji vodi u Jerusalim, i reče joj: Idi s mirom, ženo, i spasavajući spasi dušu svoju, podvizavajući se pokajanjem. Pazi, ne osvrći se natrag: jer nijedan nije pripravan za carstvo Božje koji metne ruku svoju na plug pa se obzire natrag (Lk. 9, 62). Pazi na sebe, da te đavo opet ne posrami, i ne popuštajući sebi boravi u pokajanju, jer Bog prima one što se kaju.
A ona čuvši to, plakaše još većma, govoreći: Uzdam se i ja u koga se uzdaše narodi, i ne posramiše se. Uzdam se, da đavo otsada neće u meni naći mesta. A blaženi Martinijan, prvkrstivši je, reče joj: Gospod Bog moj neka čuva dušu tvoju, I neka te sačuva do kraja! – I žena, poklonivši se sluzi Božjem, ode. A svetitelj se vrnu u svoju keliju, pade na zemlju, jecajući i molitvu tvoreći.
Žena iđaše putem plačući i moleći se Bogu, da je uputi na spasenje. Pošto pustinja beše ogromna i put dugačak, nju sustiže noć na putu, i ona prenoći u pustinji. U svanuće ona produži put opet ridajući i molitvu tvoreći. I tako putujući celog drugog dana, ona kasno uveče stiže u Vitlejem. I uđe u manastir blažene device Pavline, i poklonivši joj se ispriča joj sve podrobno. A Pavlina, čuvši to, proslavi čovekoljubivog Boga, i primi je s radošću. I svaki dan je poučavaše, upućujući je na spasenje. A ona se toliko podvizavaše u pošćenju, da joj je blažena Pavlina mnogo puta govorila: Čedo, štedi telo svoje da ne oslabiš, nego da možeš istrajati u podvigu do kraja. – No ona većma boravljaše u isposničkim trudovima. A pri kraju dana svojih blažena Zoja, – jer to beše njeno ime, -moli u Boga milost da joj otkrije da li je njeno pokajanje primljeno. Čovekoljubivi Bog otkri joj to na taj način što joj dade dar isceljivanja. Jer jednoga dana dođe u manastir radi isceljenja neka žena koja je teško bolovala od očiju. A blažena Pavlina, želeći da oproba Zojino pokajanje, reče joj: Čedo, pomoli se za ovu ženu, ne bi li joj Gospod na tvoju molitvu dao isceljenje. – I za nekoliko dana, kada se Zoja moljaše za bolesnicu, biše isceljene oči njene. I isceljena žena se postriže, i bi dobra monahinja u njihovom manastiru. A blažena Zoja provede dvanaest godina u velikom pokajanju, i usnu mirno u Gospodu. Za sve to vreme ona niti pi vina, niti okusi jeleja, niti jede voća. Njena hrana beše samo hleb i voda; i to nikad nije jela dosita. Jela je samo uveče; a ponekad je uzimala hranu svaki drugi dan. Spavala je na goloj zemlji. Takav beše svetiteljkin podvig, i takav njen kraj.
No potrebno je nastaviti čudnu povest o prepodobnom Martinijanu. Sedam meseci prođe dok se blaženi Martinijan isceli od rana i opekotina koje beše zadobio stojeći u vatri. I stade razmišljati u sebi, govoreći: Ako se ne uklonim odavde u neko nepoznato mesto, lukavi vrag me neće ostaviti, i neće mi dati mira. Zato ubuduće treba da živim na takvom mestu, gde ne može prići žena. – Pošto tako porazmisli, on stade na molitvu, govoreći: Gospodaru neba i zemlje, i Tvorče mora, učini ono što će biti korisno po mene ništavnog. Ne ostavi me, i ne dopusti duši mojoj da potpuno propadne, nego mi pomozi, Gospode Bože sila, i budi mi put, i život, i štap, i torba i hleb.
I rekavši to, i celoga sebe ogradivši krsnim znakom, on napusti svoju keliju, i uputi se k moru. A đavo, videvši ga gde odlazi, povika: Neka likuju sile moje, i neka blista ime moje, jer uspeh da te savladam, pošto te oterah iz kelije, i telo tvoje vatrom opalih, i načinih te beguncem i zarobljenikom! – I produži: Šta je, Martinijane, zar bežiš odavde? No ma kuda otišao, ja ću te naći i ratovati protiv tebe. Kao što te oterah odavde, tako ću te oterati sa svakog mesta gde budeš živeo. I neću te ostaviti dok te potpuno ne pobedim i učinim bezvrednosnim. – A blaženi mu odgovori: Slabotinjo, bedniče, misliš li da si me ti oterao iz mog obitališta? Ili smatraš da zbog uninija, zbog čamotinje, iziđoh? Ne, nikada! nego iziđoh radi toga, da tebe što potpunije satrem. – I još reče: Nije li ti dosta što si ustrojio prvi i drugi napad iskušenja protiv mene? Onda hajde, kreni i treći put sa svojim lukavstvom protiv mene! Tvoj zli poduhvat ja uništih pomoćju Boga mog, kome i prinesoh stradanje moje. Zato te i sama ona žena, koju si nahuškao protiv mene, smatra sada kao dim i blato, i zgazi tvoje bezbožne i zlotvorne sile, te više ne smeš ni senci njenoj da priđeš.
Dok je svetitelj govorio tako, đavo iščeze od njega. A blaženi stade pojati psalam: Neka vaskrsne Bog, i rasprštaće se neprijatelji njegovi! I neka beže od lica njegova oni koji mrze na nj! (Ps. 67, 1). I to pojući on iđaše putem što vodi k moru A kad stiže u pristanište, on nađe jednog bogobojažljivog mornara i upita ga: Brate, ne znaš li neko malo ostrvo na sredini mora, na kome niko ne živi? Mornar mu odgovori pitanjem: Zbog čega pitaš o tome? Šta će ti to? A blaženi mu odgovori: Hoću da se udaljim od sujetnog sveta i pobožno samoćujem, no ne nalazim mesta gde bih u miru živeo i izbegao sablazni vražje. On mu na to reče: Ima jedno takvo mesto, ali je strašno. To je jedna visoka stena usred mora, sa koje se ne vidi kopno. Blaženi odgovori: Za takvim mestom čeznem, i takvo obitalište želim, do koga ne može doći žena. Mornar ga upita: A odakle ćeš sebi nabavljati hranu? Blaženi mu odgovori: Ja i ti ćemo se dogovoriti: ti ćeš mi donositi hranu, a ja ću se moliti Bogu za tebe. Još nešto: ti ćeš mi donositi palmovo granje, i ja ću ga plesti; ti ćeš prodavati moje rukotvorine, i za dobijeni novac kupovati hleb i donositi mi. Isto tako donosićeš mi i vodu u krčagu. Treba da dolaziš dva ili tri puta godišnje, donoseći mi suvi hleb i vodu.
Čuvši to, mornar razumede da je ovo duhovni čovek, i obeća da će sve što mu naredi činiti. I sevši sa njim na lađicu, otploviše do onog mesta. Pošto je duvao pogodan vetar, oni u suton stigoše do te stene. Videvši da je mesto vrlo zgodno, blaženi se obradova dušom i zahvali Bogu. I blagoslovivši mornara, pope ce na stenu i zapeva: Dugo čekah Gospoda, i pogleda na me, i usliši molitvu moju, i izvadi me iz jame strasti, i iz gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje (Ps. 40, 1-2). A kad završi psalam, i pomoli se Bogu, on reče mornaru: Idi u miru, brate, i donesi mi hleb i vodu, i palmovo pruće da pravim kotarice. Mornar ga upita: Ako hoćeš, doneću ti i drva, da napravimo jednu kućicu za tebe. A blaženi to ne htede, nego seđaše na steni, paljen dnevnom žegom i smrzavan noćnom hladnoćom.
I mornar svake godine dva ili tri puta donošaše blaženome hleb i vodu, kao što mu ovaj beše naredio. I s radošću provođaše prepodobni Martinijan život na steni, jer nađe mira pobegavši od sveta. I slavljaše Boga dan i noć, i poučavaše sebe neprekidnim bogorazmišljanjem. No lukavi đavo ne prestade vojevati protiv pravednika, već mu i tamo stade pakostiti. Tako jedne noći on diže buru na moru, i prepodobnome prećahu ogromni talasi, koji na čitavih deset metara preletahu iznad njegove glave. I vikaše đavo: Evo, sad ću te potopiti Martinijane! A on bez uznemirenja odgovori: Slabotinjo! bedniče! zašto se uludo mučiš? Priviđenja me tvoja neće uplašiti, niti pretnje tvoje uznemiriti, jer se ja uzdam u Gospoda mog Isusa Hrista, i Njime ću te potpuno posramiti. I rekavši to, on stade pojati: Spasi me, Bože, jer dođe voda do duše moje! Propadam u dubokom glibu morskom, i vali me zatrpavaju (Ps. 68, 1.2). I završivši psalam, stade govoriti: Gospode Isuse Hriste, Jedinorodni Sine nevidljivog Oca, Ti si radi spasenja našeg sišao na zemlju; Ti zapovedaš moru, i držiš sve, i naređuješ vetrovima, jer Te sve i sva sa strahom sluša. Usliši mene u ovaj čas: zaustavi buru morsku i napast što kidiše na me, i posrami nasrnulog na me đavola, jer je Tebi sve moguće, Gospode! – Dok je svetitelj tako govorio, đavo postade nevidljiv. I blaženi ostade nepovređen. I prožive na toj steni šest godina, trpeći svaku vazdušnu nepogodu radi spasenja svoga. Ali ni tada đavo ne prestade izmišljati iskušenja protiv njega, i navede na svetitelja drugu, mnogo strašniju napast od one prve.
Jednoga dana vide đavo na moru lađu gde plovi; u njoj behu ljudi i žene. On podiže vetar i buru; i lađa, vitlana burom, udari o neku stenu, i razbi se, te se svi podaviše. Samo jedna devojka dohvati se daske, i pomoću nje doplovi do one stene, na kojoj življaše blaženi Martinijan. Uhvativši se za stenu, devojka stade zapomagati: Smiluj se na mene, slugo Božji, te mi pruži ruku, i spasi me od ove vode, i ne ostavi me da me proguta dubina morska.
A blaženi, videvši da joj niotkuda nema spasa, osmehnu se i reče: I ova je zamka od đavola. Ali, nećeš me pobediti, đavole! – I razmišljaše u sebi govoreći: Avaj meni grešnome! opet iskušenje stoji pred dušom mojom, šta ću da radim? Ako joj ne pružim ruku, i ne izvadim je iz vode, udaviće se, i na duši će mojoj biti greh, jer ću biti ubica njen. Ako je pak izvadim, onda mi je nemoguće ostati ovde sa njom. Zaista, ovo je za mene strašnija opasnost i napast od one prve. Jer od one, pošto beše na zemlji, mogao sam bežati; ali od ove nemam kuda da bežim, pošto je ovo mestance usred vode, te je nemoguće izbaviti se od ove opasnosti. – Zatim, pruživši ruke ka nebu, reče: Gospode, ne ostavi me da propadnem, nego učini ono što je korisno po dušu moju! – I rekavši to, on joj pruži ruku, i izvadi je iz vode na suvo. I videvši da je lepa, on joj reče: Zacelo se seno i vatra ne mogu zajedno smestiti, zato ne možemo ja i ti zajedno ostati. Ti dakle ostani ovde i ne boj se; imaš hleba i vode, da jedeš i piješ; i biće ti dosta dok ne bude došao ovamo mornar koji donosi hleba i vode. Do tog vremena ima još dva meseca. A kad bude on došao, ti mu ispričaj šta se desilo, i on će te odvesti odavde.
Rekavši to, svetitelj oseni more krsnim znakom, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti zapovedaš moru i vetru koji Te slušaju s trepetom, pogledaj na mene i smiluj se na me, i ne ostavi me da propadnem. Jer evo ja ću se u ime tvoje baciti u more, jer mi je bolje da u vodi umrem, nego da se telesnom strašću prilepim za ženu. – I okrenuvši se k devojci, reče joj: Spasavaj se, devojko! Bog neka čuva dušu tvoju od svih napada vražjih! i neka te sačuva do kraja!
Rekavši to, on se baci u more, i stade plivati. I odmah, po promislu Božjem, dva delfina ga primiše na svoja leđa, i odnesoše. A devojka posmatraše kako ga nose povrh vode, dok se pe izgubi iz njenih očiju. I delfini izneše blaženoga na obalu. Stupivši na zemlju, on se pomoli Gospodu govoreći: Hvala Ti, Gospode Bože moj, što si meni nedostojnom ukazao milost tvoju. No i do kraja nemoj me napuštati, Čovekoljupče! – I govoraše sebi: Ne znam šta da radim, jer me u planinama i pustinjama ne ostavlja đavolsko zlo. Eto, ni na moru me ne ostavi; prosto ne znam šta da činim. No, dobro je da izvučem pouku iz Evanđelskih reči, i da postupim po njima, jer Gospod ovako uči: A kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23).
I rekavši to, stade putovati iz mesta u mesto, iz grada u grad, stranstvujući i govoreći sebi: Beži, Martinijane, da te ne sustigne napast! – I tako bežeći i goneći sebe, on provođaše dane svoje. No u tom bežanju nije nosio ni štapa, ni torbe, ni hleba, ni dve haljine, ni novaca u pojasu, niti išta što je potrebno za održavanje tela. Nego je u svakom gradu, ili selu, u koje bi došao, pitao ko je u njemu dobar čovek, pa bi kod njega svraćao i dobijao potrebnu hranu. A kad bi ga zatekla noć u pustinji, ili u polju, on bi tu prenoćio odmorivši se malo. Tako on u toku dve godine, bežeći i goneći sebe, proputova sto šezdeset i četiri grada. Najzad dođe u Atinu. I episkopu atinskom bi otkriveno od Boga sve što se tiče blaženog Martinijana. A prepodobni, saznavši unapred za vreme svoje končine, uđe u crkvu bolestan. I legnuvši na zemlju, reče onima što behu tamo: Zovite mi brzo episkopa. – A oni mišljahu da je lud. No kad ih ponovo zamoli, oni ga poslušaše, odoše k episkopu i rekoše: Jedan čovek leži u crkvi, ne znamo ko je, i da li je lud, tek on moli: Zovite mi episkopa. – A episkop im odgovori: Vi ste ludi, jer je on bolji od mene. I ustavši, žurno ode u crkvu. A blaženi, kada ugleda episkopa, htede da mu pođe u susret, ali ne imađaše snage, nego pruži ruke svoje k njemu, odajući na taj način dužno poštovanje arhijereju Božjem. Episkop pak ukaza mu vrlo veliku počast, govoreći: Bog mi davno obeća da mi pokaže slugu Svoga. I evo On, Nelažni, ispuni sada Svoje obećanje. A ti, kada se nastaniš u Carstvu nebeskom, pomeni i moju dušu, molim te. A blaženi mu na to odgovori: Blagoslovi, oče, i moli Boga za mene, da bih obreo slobodu, kada pretstanem pravednom sudu Njegovom. Rekavši to, on podiže oči svoje na nebo, i reče: Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh svoj! I prekrstivši se, reče episkopu: Oče, predaj me Bogu! i lice mu se stade osmehivati. I tako veseleći se, sveta duša njegova se razluči od mnogostradalnog tela, i ode u ruke Božje. I upokoji se u Gospodu prepodobni Martinijan 422 godine, dobro završivši svoj životni podvig, i veru održavši. I ode u Carstvo nebesko da primi ugotovljeni mu venac.
Ko se neće diviti ovom hrabrom podvižniku, i ko neće veličati trpljenje njegovog nepobedivog i neustrašivog žitija, kako se do kraja podvizava radi spasenja duše svoje, i ustroji mučeništvo sebi? Jer pošto tada ne beše gonjenja na hrišćane, on sam sebi nametnu mučeništvo; i sam se lično bori sa đavolom, i odbi sve njegove nasrtaje. On sam sebi beše i gonitelj i sudija i mučitelj, jer dobrovoljno pričinjavaše sebi stradanje. Zaista ga treba nazvati mučenikom i hrabrim stradalcem. On prenebregnu oganj, i privremenim ognjem uništi večni oganj; đavo natutka ženu protiv njega, a on je molitvom svojom načini sluškinjom Božjom. Ali treba da ispričamo i o onoj devojci što ostade na steni u moru, kako provede svoj život i kako ga završi. Jer molitva blaženog Martinijana za nju ne bi bez uspeha.
Pošto ostade na steni, ta devojka dobijaše hleba i vode, kao što joj beše rekao blaženi Martinijan. A onaj mornar, koji je blaženome donosio hleba i vode, kada se posle dva meseca, po svome običaju, približi sa lađom steni, on mesto monaha ugleda devojku gde sedi. Pomislivši da je to priviđenje, uplaši se i krenu lađom nazad. A devojka povika: Ne boj se, brate, ja sam zaista žena i hrišćanka! Hodi, gospodine, ovamo, da ti kažem u čemu je stvar. Ali on nemaše poverenja i bojaše se. Tada se devojka stade kleti i govoriti: Tako mi Cara Hrista – hrišćanka sam! Nemoj me se bojati, već hodi ovamo da ti ispričam šta se desilo. – Onda mornar pristade lađom uz stenu, i upita je: Gde je onaj monah što je ovde bio? Kako je i kuda otišao odavde? I ko tebe doveze ovamo i iskrca na ovu stenu!
Ona se prekrsti, i stade mu pričati šta je bilo. A kada on ču sve, udivi se veoma, i reče joj: Hajde da te odvezem odavde u tvoj grad. No ona mu odgovori: Ne, brate, molim ti se, nemoj me kretati odavde, nego mi ukaži čovekoljublje: idi u selo i donesi muško odelo, hleba i vode, kao što si donosio blaženom ocu. I dobićeš podjednaku nagradu od Gospoda Hrista. Jer On ne pravi razlike između muškog i ženskog roda. Kao što kaže apostol: Svi ste vi jedno u Hristu Isusu (Gl. 3, 28). Nemoj se, dakle, gnušati mene koja želim da se spasem. Jer da Bog nije hteo da me spase, ne bi me izbacio na ovu stenu. Ali me ni ti ne odbaci zato što sam žena. Seti se da Bog stvori Adama i Evu, i da se u poslednje dane javi svetu rodivši se od prečiste Djeve Bogorodice. Budi stoga dobar i prema meni, kao što si bio dobar prema prepodobnom ocu: idi kući i donesi mi, kao što ti rekoh, muško odelo, hleba i vode. Usto donesi i vunu da je rukama radim. A dovedi i svoju ženu, i ona će me obući u muško odelo, i narediti mi šta da radim. Gospod moj neka bude s tobom u sve dane života tvog, i neka ti i u ovom i u onom životu podari blagodat i milost i oproštaj grehova! – Mornar joj odgovori: Sve ću učiniti kako mi kažeš, samo se ti drži hrabro, i Bog će ti ispuniti želju.
Rekavši to, on otplovi lađicom, i vrati se kući svojoj. I posle dva dana on uze svoju ženu i sve što mu beše rekla ona devojka, i dođe k njoj. I izišavši iz lađice, žena mornara uziđe na stenu kod devojke, i celivaše jedna drugu, i pokloniše se jedna drugoj do zemlje. Onda žena zajedno sa mužem iznese kod nje sa lađe sve što behu doneli. Tada devojka zamoli mornara da se malo udalji, dok se ona obuče u muško odelo. A kad se on udalji, ona skinu sa sebe ženske haljine, skinuvši ujedno i nemoć žensku, i obuče se u muško odelo i mudrost, i opasa se muškom silom. I pomoli se govoreći: Gospode Bože, Ti si uslišio sve od pamtiveka svetitelje Tvoje, usliši i mene grešnu: učini da na ovom mestu i u ovom muškom odelu dobro i nesmetano obavim podvig svoj, sačuvaj dušu moju, utvrdi srce moje, okrepi telo moje, i uputi dušu moju bogougodništvu, a onima koji mi posluže u tome, daj dostojnu nagradu, jer si blagosloven vavek, amin. – Zatim reče ženi: Molim te, gospođo, kada mi budete donosili hleba i vode, donosite mi i vunu, da ne bih zabadava jela vaš hleb. A haljine moje uzmi sebi za uspomenu na mene ništavnu. – Rekavši to, otpusti ih s mirom.
Trećega meseca dođe k njoj opet žena s mužem donoseći joj hranu. A blažena djeva radovaše se i hvaljaše Boga u ovakvom svom žitiju, i tvoraše danju dvanaest molitava, a noću dvadeset i četiri. Njena hrana beše: litra hleba na dva dana. I tako, krepljena i čuvana Gospodom, ona dobro obavi podvig žitija svog. Kada se iskrcala na stenu bilo joj je dvadeset i pet godina. A na steni provede šest godina. Potom, na dva meseca pred dolazak mornara i njegove žene, ona predade dušu svoju u ruke Gospodu. Ime joj beše Fotinija.
Dva meseca posle končine svete devojke Fotinije, dođe mornar sa svojom ženom, i zatekoše je mrtvu: ležala je česno, sa rukama prekrštenim na grudima, sa ustima potpuno zatvorenim, i očima isto tako, lice joj beše svetlo, izgledala je kao da spava. I oni se pokloniše svetom telu njenom. I kao prekrasan jutarnji cvet oni je položiše na lađicu, i otploviše u grad Kesariju Palestinsku. A mornaru bi otkriveno u viđenju sve o ovoj svetoj devojci. I on otide episkopu kesarijskom i obavesti ga o njenom vrlinskom žitiju. A episkop sa celokupnim klirom sahrani je česno na svetom mestu, uz pojanje psalama i pesama, sa svećama i kadionicama, u Hristu Isusu Gospodu našem, kome čast i slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
OCA I SINA
 
Raspeti na krstu za veru u Hrista ovaj sveti otac i sin postradaše.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
EVLOGIJA
arhiepiskopa Aleksandrijskog
 
Ovaj sveti otac beše arhiepiskop aleksandrijski pre svetog Jovana Milostivog, u vreme cara Mavrikija i Foke[9]. Branio Pravoslavlje od jeretika Monofizita. Učinio je mnoga čudesa. Između ostalih i ovo. Epickop rimski presveti Lav beše napisao svetom Flavijanu Carigradskom (446-449) pre Halkidonskog Sabora onu znamenitu poslanicu o Pravoslavlju. Nju sada pročita ovaj sveti Evlogije. I on je ne samo usvoji i pohvali, nego je i svima preporuči. A Bog, želeći da proslavi ove svoje sluge: Lava i Evlogija, posla k Evlogiju Anđela u obliku Lavovog arhiđakona. Anđeo zahvali svetom Evlogiju što je tako primio pomenutu poslanicu svetog Lava. Evlogije je razgovarao sa Anđelom kao da govori sa arhiđakonom pape Lava. A kada Anđeo otide od njega, tada on saznade da je to bio Anđeo Božji. I on uznese blagodarnost Bogu. Predade dušu svoju u ruke Njegove 607 godine 13. februara.
 
SPOMEN OBNAVLJANJA HRAMA
PRESVETE BOGORODICE i SVETE TEKLE
U Posali (ili Pusgi)
 
SPOMEN SVETIH APOSTOLA I MUČENIKA
AKILE i PRISKILE
 
Spomen ovih svetih Apostola, satrudnika sv. apostola Pavla (D.Ap. 18, 1-3; Rm. 16, 3; 1 Kor. 16, 19; 2 Tim. 4, 19), praznuje se na današnji dan, a još i 4. januara i 14. jula[10].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AKEPSIMA[11]
 
Prepodobni Akepsim življaše u vreme cara Teodosija Velikog[12], nedaleko od grada Kira u Siriji. Zatvorivši se u maloj keliji pod zemljom, on provede u njoj šezdeset godina. Za to vreme niti on koga vide, niti ko njega vide. Neprestano radeći na spasenju svom, on se neprekidno moljaše Bogu, i od njega dobijaše svaku utehu. Kelija njegova beše iskopana u zemlji, i beše vrlo neudobna za obitavanje. Hrana mu beše grašak, raskvašen vodom; i to je uzimao jedanput nedeljno. Potrebnu za piće vodu on je jednom nedeljno zahvatao sa obližnjeg izvora, ali tako da ga niko viđao nije. Najzad, pred kraj života, posle dugih i upornih molbi i navaljivanja, on prosto bi primoran da se primi svešteničkog čina. Satvorivši mnogobrojna čudesa, on na pedeset dana ranije provide svoju smrt, i u miru predade duh svoj Gospodu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Crkva svetih apostola Petra i Pavla, najstarija u Srpstvu, severno od Novoga Pazara, na ušću Deževe u Rašku, s leve strane ove. Tu je Nemanja držao sabor protivu bogumila; tu se i prestola odrekao; tu je bila i stolica raškog episkopa. Docnije bila turski magacin.
  2. To cu Đurđevi Stubovi u Raškoj.
  3. Dioklitija – Duklja, nazvana tako po glavnom gradu, blizu današnje Podgorice, koji je podigao rimski car Dioklecijan. To je sinonimni naziv za Zetu (danas Crnu Goru), po reci Zeti, ali koji ima i šire značenje.
  4. Pojam Dalmacije protezao se i na Dioklitiju, pa čak i na istok i na jug.
  5. Zbog nemira u Raškoj Nemanjin otac je morao bežati u Zetu, gde mu se u Ribnici, blizu Podgorice, rodio najmlađi sin Stefan Nemanja, 1114. godine.
  6. O životu prep. Simeona u Svetoj Gori i o njegovom prestavljenju videti i u Žitiju Sv. Save pod 14. januarom.
  7. Prepodobni Simeon upokojio se 13. februara 1200. godine, kada mu je bilo 86 godina od rođenja.
  8. Prepodobni Martinijan se podvizivao krajem 4. i početkom 5. veka (+422 g.).
  9. Sveti Evlogije bio patrijarh Aleksandrijski od 579 do 607. Car Mavrikije vladao Vizantijom od 582-602, a car Foka od 602-610 god.
  10. O njima videti opširnije pod 14. julom.
  11. Prep. Akepsim se još spominje i 29. januara i 3. novembra (osim ako se ne radi o nekom drutom prepodobnom sa istim imenom). Njegov život zapisa bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 15).
  12. Carovao od 379 do 395 godine. Za vreme njegova carovanja vera hrišćanska konačno utvrđena u Rimskoj carevini.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *