NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
12. FEBRUAR
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
MELETIJA
arhiepiskopa Antiohijskog
 
Sveti Meletije beše najpre episkop sevastijski u Jermeniji[1], zatim bi premešten za episkopa u Veriji sirijskoj. Potom bi postavljen za erhiepiskopa antiohijskog na ovaj način: Kada bi zbačen s prestola zločestivi jeretik Makedonije[2], lažni pastir carigradske crkve, tada antiohijski arhiepiskop Evdoksije, takođe jeretik arijanac, zažele carigradski presto zbog bogatstva. Jer u vreme cara Konstancija, sina Konstantina Velikog, carigradska crkva beše mnogo bogatija od antiohijske i drugih crkava. Zbog toga Evdoksije, nipodaštavajući presto antiohijski, stade tražiti carigradski. Saznavši za to, Antiohijani se veoma naljutiše na svog arhiepiskopa Evdoksija što nipodaštava njihovu crkvu, i oteraše ga. A on ode i dobi presto carigradski[3]. U Antiohiji bi sazvan sabor (360 g.) i na njemu se većalo koga bi mesto Evdoksija doveli na presto. A tada među njima beše mnogo čuvenih arijanaca, koji mogahu mnogo; pravoslavni behu u manjini, i njih nipodaštavahu. Jedne pravoslavne nazivahu evstatijanima, po svetom Evstatiju[4], ranijem arhiepiskopu antiohijskom, koji i progonstvo pretrpe za blagočestivu veru. Na tom dakle saboru u Antiohiji ime svetog Meletija beše svima na ustima; i željahu svi, naročito arijanci, da im on bude arhiepiskop. Jer arijanci mišljahu da je on njihov jednomišljenik; i nadahu se da će na njihovu stranu prevesti i evstatijane, i svu Antiohiju naučiti arijanskim dogmatima. U Antiohiji i bi izabran sveti Meletije, pa taj izbor potvrdiše i Antiohijani svojeručnim potpisima, i to uručiše svetom Jevseviju[5], episkopu samosatskom, čoveku pravovernom, koji je bio na tom saboru. I pošto dobiše carev pristanak, oni poslaše molbu svetom Meletiju. I dovedoše ga za episkopa u Antiohiju, i primiše ga svi veoma svečano. Taj doček opisuje episkop Teodorit[6] ovako: Kada se veliki Meletije, pozvan od cara, približi Aitiohiji, iziđoše mu u susret svi: sveštenstvo, crkveni službenici i ogromne mase građana. Među njima behu i Jevreji i neznabošci, želeći da vide znamenitog Meletija. I, posle jedne njegove propovedi o veri, bi ustoličen sveti Meletije na arhiepiskopski presto antiohijski kao čovek dostojan, mudar i svet. O njemu sveti Epifanije[7], koji je živeo u to vreme, veličajući ga, piše ovo: Kod nas je u velikom poštovanju onaj muž (sveti Meletije), i njegova slava bruji na sve strane. Jer je život njegov postojan, čestan, uzvišen. I on je veoma omiljen u narodu zbog svog besprekornog života. I svi ga neizmerno hvale zbog toga. Narod ga toliko voli, da svaki građanin čezne da mu on dođe u kuću i osveti je svojim dolaskom.
Pošto primi antiohijski presto, sveti Meletije najpre učaše ljude vrlinskom životu, blagim naravima, ispravljajući krivi put u njihovom srcu ka pravoverju. Jer se svetitelj nadao da, pošto ispravi njihove rđave naravi, tojest počupa trnje i čkalj sa njive srca njihova, lakše poseje u njima seme pravoslavlja. On znađaše i svetog Vasilija Velikog, koji beše došao u Antiohiju, i beše s njim u velikom prijateljstvu[8]. A sveti Jovan Zlatoust u to vreme beše još malo dete; išao je u školu i učio se čitanju i pisanju. Kao takav, on je sa vršnjacima svojim učestvovao u svenarodnom dočeku svetog Meletija. I njega sveti Meletije i krsti. Kasnije on i napisa o svetom Meletiju u svojoj pohvalnoj reči, da je on, na trideset dana posle dolaska na antiohijski presto, bio oteran iz crkve od strane jeretika, tih neprijatelja istine. Jer, pošto su svi ljudi želeli da tačno saznaju kakvog je veroispovedanja njihov novi arhiepiskop, i time ga uznemiravali, sveti Meletije održa u crkvi propoved narodu. U njoj on veličaše pravoslavnu veru, utvrđenu na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji, ispovedajući da je Sin savečan Ocu, i saprirodan, i ravan, i nestvoren, i da je Tvorac celokupne tvorevine. Dok je svetitelj tako učio narod gromkim glasom, arhiđakon antiohijski, zaražen jeresju, priđe svome arhiepiskopu i rukom mu zatvori usta, da ne bi poučavao narod pravoverju. Tada svetitelj, ne mogući besediti jezikom, diže ruku svoju u vis, gromkije ispovedajući Svetu Trojicu prstima svoje ruke nego glasom svoga jezika. Jer najpre pokaza tri prsta, izobražavajući tri Lica Božanska; zatim sklopi ruku i pokaza narodu samo jedan prst, izobražavajući na taj način jedno Božanstvo u tri Lica. Videvši to, arhiđakon skide ruku sa svetiteljevih usta i dohvati mu ruku, da bi sprečio takvu propoved o Svetoj Trojici. A svetitelj onda opet stade govoriti o Svetoj Trojici u Jedinici, i o Jedinici u Trojici, i savetovaše narod da se čvrsto drži veroispovedanja Nikejskog Sabora. I govoraše narodu da je u teškoj zabludi svaki koji odbacuje dogmate Nikejskog Sabora. I to se tako dugo ponavljaše: arhiđakon ili usta svetitelju zatvaraše, sprečavajući ga da govori, ili mu ruku držaše, ne dopuštajući mu da prstima izobražava Svetu Trojicu. A svetitelj, čas ustima čas prstima, pokazivaše narodu svoje pravoslavno veroispovedanje. Tada se pravoverni obradovaše neiskazanom radošću, videći na apostolskom prestolu tako pobožnog arhijereja, i od radosti klicahu, pomažući svoga pastira u pravoslavnom veroispovedanju. A arijanci, veoma ogorčeni, oteraše iz crkve arhijereja Božjeg, i počeše ga na sve strane grditi, nazivajući ga jeretikom savelijancem.
Posle toga jeretici nagovoriše cara Konstancija, da osudi Meletija na zatočenje u njegovu postojbinu Jermeniju. I svetitelj bi noću izveden iz Antiohije i poslat u Jermeniju, a na njegovo mesto u Antiohiji izabraše nekog Evzoija, zaštitnika Arijevih dogmata, koji još beše u đakonskom činu.
Sveti Jevsevije, episkop samosatski, videći nered koji jeretici stvaraju u antiohijskoj crkvi i zlostavljaju novog arhiepiskopa, nevinog svetog Meletija, ožalosti se veoma, i ne govoreći nikome otputova iz Antiohije u svoj grad. A arijanci se setiše da se kod svetog Jevsevija nalazi saborska odluka o izboru svetog Meletija za arhiepiskopa antiohijskog, sa njihovim svojeručnim potpisima. I bojeći se da ih nekada pomoću te odluke ne izobliče na saboru što su odmah proterali arhiepiskopa koga su sami složno izabrali, oni umoliše cara koji se tada bavio u Antiohiji da pošalje kod Jevsevija i uzme tu odluku. Car odmah najbržim putem posla svog izaslanika za svetim Jevsevijem. Kada izaslanik sustiže episkopa Jevsevija i saopšti carevo naređenje, episkop odgovori: Saborsku odluku, poverenu mi na čuvanje, neću dati dok se svi koji su mi je poverili ponovo ne saberu na sabor. – Izaslanik se onda vrati caru prazan. Car se silno razljuti, i po drugi put posla izaslanika sa pismom, u kome je strogo naređivao episkopu da preda odluku. A ne bude li to učinio, da mu se otseče desna ruka. Ovo pak napisa da bi zaplašio episkopa, a izaslaniku naredi da tako ne postupi. Kada izaslanik carev ponovo sustiže na putu svetog Jsvesvija, predade mu preteće pismo carevo. Sveti Jevsevijs pročita pismo, i odmah pruži obe ruke da mu ih otseku, govoreći: Ne samo desnu ruku nego mi i levu otsecite, a ja vam neću dati odluku saborsku koja tako jasno obelodanjuje arijansku pokvarenost i bezakonje. – I opet se carev izaslanik vrati prazan. Kada car ču svetiteljev odgovor, veoma se udivi njegovoj neustrašivoj hrabrosti i čvrstoj odlučnosti. I kasnije ga je zbog toga hvalio pred mnogima.
Posle izgnanstva svetog Meletija sa prestola, neki pravoslavci, koji se behu potpuno izdvojili od arijanaca, nađoše sebi crkvu van gradskih zidina u mestu zvanom Palea (Stara), i tamo držahu svoja bogosluženja. Sveštenik im beše Pavlin. Nekoliko godina zatim umre car Konstancije, i zacari se Julijan Otstupnik[9]. On se u početku svoga carovanja pretvorno pokazivaše pobožan, jer svima prognanim episkopima dade slobodu i naredi im da se vrate na svoje prestole. Tada se i sveti Meletije vrati iz zatočenja u Antiohiju. Ali nađe pravoslavne podvojene u dve grupe: jedna grupa, pre povratka njegova, izabra sebi za episkopa pomenutog sveštenika Pavlina, i odvoji se od druge grupe koja je čekala povratak Meletijev. I prve nazivahu pavlijani, a ove druge meletijani. Naročito pavlijani ne primahu u svoje opštenje one arijance koje je sveti Meletije svojim učenjem obratio u Pravoslavlje. I to sa ova dva razloga: prvo, što su bili kršteni od arijanaca, i drugo, što je sveti Meletije bio izabran od arijanaca za arhiepiskopa antiohijskog. No obe ove grupe, po istinskom pravoverju, behu pravoslavne. Sveti Meletije rađaše na crkvenom pomirenju, kako bi razdeljeno stado opet ujedinio. Krotak i smiren srcem, on ne odbacivaše ni Pavlinovo episkopstvo, nego poštovaše. A sam pasaše novo stado, od arijanstva obraćeno u Pravoslavlje, koje pavlijani ne primahu u to vreme u svoju zajednicu.
A kad se bezakoni Julijan učvrsti na prestolu carskom, on se javno odreče Hrista i pokloni idolima. Tada sveti Meletije bi opet prognan iz Antiohije, jer nastade gonjenje na hrišćane po celom svetu, naročito u Antiohiji. Ovaj bezakoni car, idući sa svojom vojskom na Persiju, dođe u Antiohiju. I tu prinošaše mnoge žrtve idolu Apolona, koji se nalazio u predgrađu Antiohije Dafni, gde su bile i mošti svetog mučenika Vavile i triju mladenaca[10]. I pitaše car svoga poganog boga Apolona, koji je ponekad tobož davao odgovore ljudima, da li će pobediti Persijance. I idol mu ne davaše nikakvog odgovora. Jer otkako behu donesene na to mesto mošti svetog Vavile, pobeže demon odatle, i umuče idol koji je ranije mnoge stvari govorio, pošto je demon u njemu proricao. I ožalosti se car zbog ćutanja boga svog. No saznavši od tamošnjih žrečeva da je Apolon onemeo od Vavilinih moštiju, car odmah naredi galilejanima, – tako nazivaše hrišćane, – da uzmu odatle te mošti. A kad hrišćani odneše mošti, oganj pade s neba na hram Apolonov, i spali idolište s idolom. Posramljeni i ožalošćeni time, nečastivi žreci svališe krivicu na hrišćane, govoreći caru da su galilejani iz mržnje zapalili noću hram Apolonov. Razjaren, car naredi da zlostavljaju hrišćane. I sveti Meletije bi prognan iz grada. A drugi sami izbegoše, i krijahu se. Tada postradaše i sveta dva sveštenika antiohijska, Evgenije i Makarije, i vojvoda sveti Artemije.
A kada s hukom pogibe bogomrski car Julijan, zacari se blagočestivi i hristoljubivi Jovijan[11]. I Antiohija opet dobi učitelja Pravoslavlja i pastira, svetog Meletija. Njega poštovaše i voljaše mnogo car Jovijan, zbog čega se arijanci veoma bojahu svetitelja. I neki od njihovih episkopa, mada licemerno, pristupiše pravoslavnom veroispovedanju. A to, samo da bi se dodvorili caru i antiohijskom arhiepiskopu Meletiju.
I bi u to vreme 363 god. od svetog Meletija i Jevsevija samosatskog sazvan u Antiohiji pomesni sabor, na kome i neki arijanci ispovediše jednosušnost Sina sa Ocem, i veru utvrđenu na Prvom Vaseljenskom Saboru u Nikeji. Ali oni to učiniše licemerno. Jer kada ubrzo umre car Jovijan, a zacari se Valent[12], jeretici se opet vratiše svome zloverju. Pa i cara pridobiše za arijanstvo preko njegove supruge Domnikije. I opet nastade gonjenje na Crkvu pravoslavnu. I pastiri njeni behu progonjeni. Jer zločestivi car Valent, baveći se duže vremena u Antiohiji i podržavajući jeres arijansku, nagovoren od arijanaca, protera presvetog arhiepiskopa Meletija. I beše svetitelj u izgnanstvu sve do smrti Valentove, 378 godine.
Posle Valenta postade car blagočestivi Gracijan, koji uze sebi za savladara blagočestivog Teodosija, svog vojskovođu, i njemu predade istočni deo carstva[13]. I po carevom naređenju opet pravoslavni arhijereji biše pušteni iz zatočenja, i nesmetano se vratiše na svoje prestole. Tada se i sveti Meletije već po treći put povrati iz izgnanstva u Antiohiju na svoj presto. Ali među vernima još delimično trajaše razdor, zbog dvojice arhijereja, Pavlina i Meletija. Jedni se držahu jednoga, a drugi – drugoga, i tuđahu se međusobno. I sveti Meletije ulagaše veliki trud da ih potpuno izmiri. U to vreme blagočestivi i hristoljubivi car Teodosije izdade svoju carsku naredbu, da se širom carstva oduzmu crkve od arijanaca i vrate pravovernima.
S takvom naredbom carskom doputova u Antiohiju neki knez Sapor. I pred njim sveti Meletije reče episkopu Pavlinu: Pošto je Gospod i meni poverio staranje o ovim ovcama, i ti si jedan deo njih odvojio sebi, a same ovce se ni najmanje ne razlikuju među sobom po veri, hajde onda da ujedinimo stado, prijatelju, i odbacimo svađu oko prvenstva, i zajedno pasemo slovesne ovce, promišljajući zajednički o njima. Ako pak presto koji je između nas izaziva raspru, ja ću se postarati da tu raspru uklonim. Evo, metnuću Sveto Evanđelje na presto, i ja ću sesti s jedne strane Evanđelja, a ti s druge: i ako ja prvi budem okončao ovaj privremeni život, onda ćeš ti, prijatelju, sam pasti stado; ako pak ti budeš prvi skončao, onda ću ja prema svojim moćima uzeti na sebe staranje o ovcama.
Ovo sveti Meletije, najkrotkiji čovek, s ljubavlju predloži, ali Pavlin ne pristade. Knez Sapor izvesti o tome cara. I dobivši od njega odgovor, on oduze od arijanaca sabornu crkvu i ostale, i predade ih presvetom Meletiju, a Pavlin ostade pastir onim ovcama koje je od početka sebi odvojio.
Sveti Meletije, primivši svoj presto, na koji je u početku jednoglasnim izborom bio uzdignut, dobro rukovođaše svoju pastvu u miru i tišini sve do blažene končine svoje. A arijanci se više ne mogoše podići i goniti Crkvu Hristovu, i njene dobre pastire, naročito svetog Meletija, koji pravoverjem i svetim životom svojim sijaše kao sunce, obasjavajući crkvu a progoneći tamu jeresi. Pod njegovim rukovodstvom, učenjem i primerom besprekornog života mnogi Antiohijani pokazaše veliki uspeh u vrlinama i u pravoslavnoj veri, i postadoše savršena svetla Crkve. Takav beše: Flavijan[14], koji posle njega zauze presto njegov, i Akakije, kasnije episkop verijski, i Diodor tarsijski, i Elpidije episkop laodikijski, a naročito sveti Jovan, kasnije nazvan Zlatoust, koga on zađakoni, i drug i vršnjak Zlatoustov Vasilije, koji je sa svetim Zlatoustom odrastao. Ovi i mnogi, mnogi drugi, vaspitani svetim Meletijem, behu potom ukras Crkve Hristove, i svetljahu, svaki u svom mestu i na svom položaju, kao sveće na svetnjaku.
U dane svetog Meletija, u Siriji, u kojoj je i Antiohija, otpoče svoj podvig sveti Simeon, koji kasnije uziđe na stub[15]. A najpre je u jednoj visokoj planini bio prikovao sebe gvozdenim lancima, kao što o tome piše u njegovom žitiju. Čuvši za njega, blaženi Meletije ode k njemu. I videvši ga prikovana, reče mu: Može čovek i bez okova vladati sobom; i privezati sebe zajedno mesto ne gvožđem već voljom i razumom. – Čuvši to, prepodobni Simeon izvuče pouku za sebe: skinuvši okove, on vezivaše sebe svojom slobodnom voljom, da bi bio dobrovoljni sužanj Isusa Hrista.
Na nekoliko godina pred blaženu končinu svetog Meletija zacari se, kao što rekosmo, blagočestivi Teodosije (koji pre toga beše u cara Gracijana znamenit i ugledan vojvoda, jer je mnogo puta slavno pobedio neprijateljske vojske). Pre no što će postati car, Teodosije vide jednom u snu arhiepiskopa antiohijskog, svetog Meletija, koga na javi nikada nije bio video, samo je slušao o njemu. Vide svetog Meletija gde stoji pored njega, i stavlja na njega carski plašt i carsku krunu. Trgnuvši se od sna, on ispriča to viđenje jednome od svojih ukućana, i čuđaše se šta to treba da znači. Nekoliko dana posle toga ovo se viđenje ostvari. Jer car Gracijan, videći da ne može sam upravljati i Istokom i Zapadom zbog ogromnog prostranstva i zbog mnogih neprijateljskih najezda, izabra sebi za sacara dobrog, hrabrog i pravovernog muža, vojvodu Teodosija, predade mu sav Istok, kojim je ranije vladao car Valent, a sam ode na Zapad. Dobivši istočno carstvo, Teodosije pobedi Gote koji behu navalili na Trakiju, i dođe u Carigrad. I željaše da vidi svetog Meletija, koji ga u snu zacari.
U to vreme, po saglasnosti svetih velikih otaca, pravoslavnih arhijereja sa Istoka, i po volji blagočestivih careva Gracijana i Teodosija, poče se sabirati u Carigradu 381 godine Drugi Vaseljenski Sabor[16]. I carskim pismima pozivahu se na Sabor episkopi sa svih strana sveta. Stoga dođe i presveti arhiepiskop antiohijski Meletije. I naredi car velmožama i dvorjanima, da mu niko ne pokazuje svetog Meletija, jer željaše da ga sam raspozna prema viđenju, u kome vide njegovo lice, i da tačno dozna da li je to zaista Meletije, ili neki drugi arhijerej, koji ga u snu zacari. A kada mnogi arhijereji ulažahu na Sabor u carsku palatu, posmatrajući ih, car odmah ugleda i poznade svetog Meletija. I minuvši sve druge, on hitno priđe i pripade k njemu kao mili sin koji odavno želi da vidi oca. I stade mu celivati ruke, grudi, oči, usta, glavu, i pred svima ispriča kako ga vide u viđenju gde na njega meće carsku krunu i carski plašt. I odavaše car svetome veće poštovanje nego ostalim arhijerejima.
Na tom Saboru sveti Meletije, koji beše predsedatelj Sabora, udivi sve ovim čudesnim znamenjem: Kada arijanci nepravoslavno mudrovahu o Svetoj Trojici, i blagočestivu veru unakažavahu svojim zločestivim učenjem, ustade ovaj božanstveni čovsk, na zahtev ostalih, pokaza tri prsta u znak triju Lica Svete Trojice, zatim sastavivši dva prsta i jedan povivši, on blagoslovi ljude. I iziđe od njega oganj kao munja, i slavni otac izgovori ove reči: Tri dakle Ipostasi razumemo, a o jednoj suštini govorimo.
Udivivši na taj način sve, on jeretike posrami a pravoverne utvrdi u veri pravoslavnoj. Na tom Saboru sveti Meletije utvrdi ponovo svetog Grigorija Bogoslova na patrijaršiskom prestolu carigradskom, na koji ga je on već ranije bio poslao iz Nazijanza. I posle nekoliko dana, za vreme trajanja Sabora na koji još ne behu stigli svi episkopi, on se malo razbole, i usnu u Gospodu[17]. Mnogo suza proliše za njim i car i arhijereji i sav pravoslavni narod. I bi sahranjen svečano. Zatim bi prenet u Antiohiju, i položen pored sveštenomučenika Vavile, na zaštitu grada, a U slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek.
 
ŽITIJE PREPODOBNE MAJKE NAŠE
MARIJE
koja se u monaštvu podvizavala pod muškim imenom Marin, i
prepodobnog EVGENIJA, njenog oca
 
Beše u Vitiniji[18] neki čovek po imenu Evgenije. On imađaše ženu veoma čestitu i bogobojažljivu. Ona mu rodi kćer jedinicu, i nadenu joj ime Marija. Ali Evgeniju umre žena, i on vaspita kćer svoju u ctpaxu Božjem. I kada devojčica odraste, reče joj otac: Mila kćeri, evo celokupno imanje svoje predajem u ruke tvoje, jer ja idem u manastir da spasem dušu svoju. Čuvši to od oca svog, devojka mu reče: Oče, ti hoćeš samo sebe da spaseš, a mene da pogubiš. Zar ne znaš da Gospod u Evanđalju kaže: Pastir dobri dušu svoju polaže za ovce. Ko spase nečiju dušu, on je kao tvorac njen.
Čuvši to, Evgenije se veoma obradova njenim rečima, jer izgovarajući ih ona plakaše i ridaše. I reče joj otac: Mila kćeri, ne znam šta da činim s tobom. Ti si žensko čeljade, a ja hoću da idem u muški manastir, i kako ti možeš u njemu živeti sa mnom? Jer đavo preko ženskog pola izaziva sablazan kod slugu Božjih. A devojka na to reče: Gospodine oče, neću ja ući u muški manastir kako ti kažeš, nego ću ostrići kosu, obući muško odelo, pa tako s tobom stupiti u monaštvo. I niko neće znati da sam žensko.
Čuvši ovakve reči od svoje kćeri, blaženi se Evgenije veoma obradova duhom, razdade celokupno imanje svoje ništima i ubogima, sirotama i udovicama, ostriže kćer svoju i obuče je u muško odelo, nadenuvši joj ime Marin mesto Marija. I reče joj: Pazi, kćeri, dobro čuvaj i skrivaj svoju prirodu, jer znaš da žene u manastir ne ulaze. A ti ćeš među muškarcima živeti kao usred ognja. Sačuvaj dakle sebe Hristu besprekornom, da bismo se, kada ispunimo što obećavamo, udostojili carstva nebeskog.
Rekavši to i pomolivši se Bogu, Evgenije uze svoju kćer kao muškarca, i odoše u manastirsko opštežiće. Živeći među inocima, napredovaše devojka u vrlini iz dana u dan, u poslušanju i smirenju, i u upražnjavanju velikih podviga. I pošto provede u manastiru nekoliko godina, monasi mišljahu da je ona evnuh, jer joj ni brada ni brkovi ne rastijahu. A i glas beše u nje tanak, te neki držahu da to dolazi kod nje od velikog podviga i posta. Jer je jela svaki drugi dan, i to drugog dana uzimala po malo hrane. A posle izvesnog vremena prepodobni Evgenije prestavi se Bogu u monaškom činu. I blažena Marija, tobožnji mladić Marin, ostade siroče. I uvećavaše svoje podvige, umrtvljujući svoje telo mnogim trudovima i uzdržanjem. I blagodaću Božjom toliko uspe, da i vlast nad đavolima dobi. Jer je ona na dovođene k njoj bolesnike od nečistih duhova polagala ruke svoje, i moleći se, izgonila iz njih nečiste duhove, i ozdravljivala ih.
U tom manastiru beše četrdesetoro bratije, ukrašenih svakom vrlinom i duhovnom mudrošću. Od njih su svakog meseca po četvorica išli na manastirsko imanje radi obrađivanja. To imanje je bilo daleko od manastira. Na sredini puta između manastira i imanja beše jedna gostionica, u koju su monasi, putujući na imanje ili vraćajući se sa imanja, svraćali na odmor i prenoćište. USTO, I gostioničar je veoma voleo bratiju, i davao im zasebnu odaju za odmor. A mrzitelj dobra đavo, videći toliko dobrodeteljan život mlade devojke u muškom odelu, i veliku ljubav njenu prema Bogu, i ogromnu revnost njenu u monaškim podvizima i trudovima, i nepobedivu istrajnost njenu u trpljenju, ustade na nju svojim zamkama, sa namerom da je omete na njenom dobrom putu ka nebu, i ucveli, i osramoti. I svojim veštim lukavstvom on udesi ovo: Jednoga dana iguman manastira tog dozva k sebi mladog inoka Marina, i reče mu: Brate Marine, znam da si po životu savršen u svemu, a naročito u poslušanju. Stoga ne odreci da ideš na manastirski posao. Bratija se žale na tebe što ne odlaziš iz manastira na imanje, da bi tamo radio za manastir. Idi dakle, čedo, da veliku nagradu dobiješ od preblagog Boga, jer se i Gospod naš nije libio da posluži svojim učenicima. – Čuvši to od igumana, Marin se vrže pred noge njegove, govoreći: Blagoslovi, česni oče, i ja ću poći kuda naređuješ.
I otputova Marin sa tri druga inoka na manastirsko poslušanje. Usput svratiše u onu gostionicu na počinak, i tu prenoćiše. A gostioničar imađaše ćerku, odraslu devojku, koju vojnik neki, svrativši na prenoćište u gostionicu, obeščasti, i ona zatrudne. I reče joj vojnik: Ako se za ovo dozna, i roditelji te upitaju otkuda ti to, ti im reci: Onaj lepi mladi inok spava sa mnom, i ja zatrudneh od njega.
Posle izvesnog vremena primeti se da je devojka trudna. Roditelji je pitahu od koga zatrudne. Ona odgovori: Onaj mladi lepi inok iz manastira, kome je ime Marin, spava sa mnom, i ja zatrudneh od njega. – Gostioničar, otac njen se veoma ožalosti. I ustavši, hitno ode u manastir, vičući jarosno: Gde je onaj lukavi i lažni hrišćanin, za koga kažete da je inok? Preda nj iziđe manastirski namesnik, i reče mu: Dobro si došao, brate! Što si tako utučen, i zašto tako ljutito vičeš? Molim te, smiri se malo. A gostioničar mu odgovori: Proklet bio čas u koji se upoznah s monasima! Avaj meni, šta mi se dogodilo! Prosto ne znam šta da radim. – Obavešten o tome, iguman dozva k sebi gostioničara, i upita ga: Šta želiš, brate? Zašto si tužan? Gostioničar odgovori: Šta želim? Želim da u buduće nikada ne vidim ni jednog monaha, niti razgovaram s njim. A kad ga iguman upita zbog čega tako govori, on odgovori: Imam kćer jedinicu; svu sam nadu položio u nju, da će me u starosti nadgledati. A gle, šta učini Marin, za koga kažete da je pobožan hrišćanin i dobar monah: od njega zatrudne moja kćer. – Čuvši to, iguman se veoma začudi, i reče mu: Šta mogu da ti radim, kada Marin nije ovde? Još se nije vratio sa poslušanja. Čim bude došao, ništa mi drugo ne ostaje, oteraću ga iz manastira.
Kada potom Marin dođe sa ostala tri monaha sa manastirskog imanja, iguman ga prizva k sebi, i reče mu: Brate, takav li je tvoj život i podvig? Dok si prenoćio u gostionici, ti si obeščastio gostioničarevu kćer, i ona je od tebe ostala trudna? Njen otac je dolazio ovde, i sve nas strašno izružio zbog tebe. Čuvši to, Marin pade ničice na zemlju, govoreći igumanu: Prosti meni grešnom, oče, prosti Gospoda radi! jer sagreših kao čovek. – Tada se iguman strašno razgnevi, i otera Marina iz manastira sa sramotom.
Izišavši iz manastira, Marin boravljaše pred kapijom bez krova nad glavom, trpeći zimu i žegu. O oni što su ulazili i izlazili pitahu ga: Zašto tako sediš, avo, pateći se bez krova? A on im odgovoraše: Sagreših, i zato sam isteran iz manastira.
A kada dođe vreme gostioničarevoj kćeri da rodi, ona rodi muško dete. Gostioničar ga uze i ode u manastir. I našavši Marina gde sedi pred vratima, ostavi mu dete, i odmah se udalji. A Marin uze dete u ruke, i ridajući govoraše: Teško meni kukavnome i odbačenome! Što sam ja kukavni i gadni delima svojim zaista zaslužio, to i primam. Ali zašto da ovo jadno dete umre pored mene? – Stoga stade tražiti mleka od čobana, i kao pravi otac hraniti dete. Nije dosta bilo nevinom Marinu svakodnevnih stradanja zimi i leti, od mraza i od oskudice, nego mu je još i dete zadavalo ne malu tugu i muku plačući, poganeći se i prljajući mu odelo. I provede tri godine u takvim patnjama, trpeći, i blagodareći Boga.
Pošto prođoše tri godine, sažališe se bratija na Marina, pa svi skupa odoše igumanu, i rekoše mu: Česni oče, dosta je bratu Marinu pokajanja koje pokaza. Stoga te molimo, primi ga opet u manastir, naročito zato što je pred svima ispovedio svoj pad. – No iguman ne hte da ih posluša, i ne pristade da primi Marina u manastir. Monasi opet stadoše govoriti igumanu: Oče, ako brata Marina ne primiš ponovo u manastir, onda ćemo i mi svi otići. Jer kako možemo moliti Boga da nam oprosti grehe naše, kada mi ne opraštamo bratu svome koji se evo tri godine pati pred vratima bez krova nad glavom? – Čuvši takve reči od inoka, iguman im reče: Zbog greha koji je učinio, Marin zacelo ne zaslužuje da uđe ovamo, ali ću ga zbog ljubavi vaše i molbi vaših primiti.
I dozvavši Marina, iguman mu reče pred svima: Brate, nisi dostojan da stojiš na svome ranijem mestu među bratijom zbog greha koji si učinio. Ali zbog ljubavi bratije koji su me molili za tebe, ja te primam na poslednje mesto, da budeš od svih najposlednji. A Marin sa suzama stade govoriti igumanu: I to je mnogo za mene, svečesni oče, što mi dopuštaš da uđem u manastir, da bih se udostojio služiti svetim ocima mojim.
Primivši tako Marina opet, iguman mu naređivaše da obavlja najgore i najposlednje poslove manastirske. A on ih sve obavljaše sa velikom revnošću i strahom, srcem skrušenim i duhom smirenim I imađaše Marin sa sobom dete, koje idući za njim vikaše: tata, tata! i tražaše sebi potrebnu hranu. Iako tolikim nevoljama i patnjama pritešnjen, Marin se veoma staraše oko vaspitanja deteta. I kad kasnije odraste, i postade punoletno, ono pokaza veliki uspeh u smirenju i poslušanju, molitvama svoga tobožnog oca. I svi ga voljahu zbog vrline njegove. I udostoji se monaškog čina. A sve to bi po prestavljenju blaženog Marina, čija blažena končina bi na ovaj način:
Posle takve napasti i tolikih patnji i muka vide Gospod Hristos veru i trpljenje svoje neveste i, želeći da je posle nevolja uteši i posle trudova odmori, On je uze u večna naselja rajska i u dvorac svoj nebeski. Uze je tako da niko nije znao. Jer se ona prestavi u svojoj keliji, i niko nije znao o tome. A iguman, videći da brat Marin već tri dana ne dolazi ni u crkvu na bogosluženje niti na manastirsko poslušanje, upita bratiju: Gde je otac Marin? Evo prođe tri dana otkako ga nisam video. Uvek je prvi dolazio pre početka bogosluženja, a sada ga ne vidim. Idite u njegovu keliju i vidite da se nije razboleo.
Bratija odoše, i nađoše Marina preminulog u Gospodu i dete gde sedi pored njega i plače. Bratija brzo izvestiše igumana, govoreći: Brat Marin usnu. Čuvši to, iguman se začudi I reče: Kako iziđe duša iz njega? I ko će dati odgovor za njegov greh? – I naredi da se telo njegovo po običaju spremi za sahranu. Počevši da mu spremaju telo, bratija se zaprepastiše kada videše da je žensko, i stadoše jednoglasno vapiti: Gospode, pomiluj! Čuvši vapijanje bratije, iguman začuđen upita: Šta je to? A oni mu zaprepašćeni odgovoriše: Brat naš Marin je žensko. – Iguman dotrča i, poražen neočekivanim otkrićem, baci se na zemlju pred svetiteljkine noge, i plakaše vapijući: Oprosti mi, Gospode Isuse Hriste, jer u neznanju sagreših nanevši tako strašnu uvredu svetoj i čistoj nevesti Tvojoj! – I opet pavši ničice kraj svetih moštiju njenih, on kukaše: Neka umrem kraj česnih nogu tvojih, o svetiteljko, dok ne dobijem oproštaj grehova koje učinih prema tebi! – I dok on tako plakaše i ridaše dugo, dođe glas s neba govoreći: Da si to učinio u znanju, ne bi ti bilo oprošteno. Ali pošto si ne znajući sagrešio, opraštaju ti se gresi tvoji.
Tada ustade iguman od česnih moštiju njenih, i odmah posla po gostioničara, poručivši mu: Dođi brzo k nama, jer imam da ti kažem nešto. A kad gostioničar dođe u manastir, iguman mu reče: Brat Marin umre. Gostioničar na to reče: Bog neka mu oprosti greh koji učini prema mojoj kćeri! Iguman mu reče: Pokaj se, brate, jer si sagrešio pred Bogom; a i mene si zaveo svojim rečima, te sagreših i ja zbog tebe. Jer Marin je žena. – Čuvši to, gostioničar bi poražen, i ćutaše kao nem. A iguman ga uze za ruku i odvede tamo gde ležaše sveto telo blažene Marije, česno spremljeno, i pokaza mu da je žensko, i da je nevino bila napadnuta za obeščašćenje njegove kćeri. Tada gostioničar, videvši ovo neočekivano čudo, stade plakati i kukati što je oklevetao nevino stvorenje. A iguman sa monasima izvršivši opelo, česno sahrani na naročitom mestu u manastiru čisto devičansko telo besprekorne neveste Hristove. To bi 508 godine.
Dođe uto i gostioničareva kćer, mučena demonom, i pred svima kaza svu istinu: ko ju je prevario, od koga je zatrudnela, i ko ju je nagovorio da okleveta mladog inoka, svetu devojku, koju su svi smatrali za muško. A kada ludu besomučnicu privedoše na grob svete Marine, odmah iziđe iz nje bes, i bi isceljena tog časa.
Videvši to čudo, svi proslaviše svemilostivog Boga zbog čudesne blagodati njegove, i zbog trpljenja svete sluškinje njegove Marije, koja do smrti svoje nikome ne otkri tajnu da je žena, nego carstva radi nebeskog pretrpe napast i mnoge muke Stoga i mi, ljubljena braćo, ugledajmo se na njeno junaštvo, postojanstvo i trpljenje, da bi smo u onom životu obreli milosrđe i blagodat u velikog Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, kome slava i moć, zajedno sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ANTONIJA II,
patrijarha Carigradskog
 
Antonije sveti beše po ocu sa Istoka, po majci iz Evrope, a kao treća otadžbina beše mu Carigrad[19], u kome je odrastao, vaspitan bio, i školovao se. Pa je u njemu kasnije bio i arhipastir.
Kada Antonije stiže do punoletstva, on postade monah. I vrlo junački upražnjavaše vrlinu i unutrašnju filosofiju, podvižnički duhovni život. Zatim, iako nije hteo, bi rukopoložen za prezvitera, i postade iguman u svom manastiru. Od tada on veoma zavole bdenje, post, neprekidnu molitvu. Tada i otac njegov primi monašku shimu. Ovaj božanstveni Antonije činio je milostinju obema rukama.
A kada dođe vreme te tražahu čoveka dostojna za patrijarha, tada izbor Svetog Sinoda i cara pade na svetog Antonija. I on bi hirotonisan za patrijarha carigradskog. Kao patrijarh vrlo je revnosno obilazio crkve i neumorno služio. Pomagao je izobilno podizanje i popravljanje crkava; isto tako pomagao siromašne sveštenike i čtece; i svojom milostinjom tešio hiljade i hiljade ništih i ubogih. Čineći mnoga dobra dela i velika čudesa, on dožive duboku starost, i onda otide ka Gospodu. Patrijarhovao u vreme cara Lava Mudrog[20].
 
SPOMEN SVETE
KALIJE
 
Sveta Kalija beše izdašne ruke prema bednima iz čistog hrišćanskog milosrđa i kao devojka i, docnije, kao udata žena. Muž njen bio je bogat no tvrd. Vrativši se jednom sa svoga poslovnog puta on vidi, da mu je žena rastočila njegovo bogatstvo na siromahe. I on je ubije. No Bog proslavi ovu milosrdnu dušu na taj način, što se od njenih moštiju isceliše mnogi bolesnici.
Uverivši se u to, sv. patrijarh Antonije podigne manastir nad njenim moštima.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
ALEKSIJA
mitropolita Moskovskog i cele Rusije, čudotvorca
 
Sveti čudotvorac Aleksije, mitropolit Ruski, beše bojarskoga roda. Roditelji njegovi Teodor i Marija behu bojari iz Černjigovske kneževine. Sveti Aleksije rodio se u Moskvi 1300. godine, za vladavine Moskovskog kneza Danila Aleksandroviča[21]. Sin i naslednik kneza Danila, knez Jovan Danilovič[22], koji tada beše dečak, bi kum Aleksiju na svetom krštenju, pri čemu mladencu bi dato ime Elefterije. Kada Elefterije poodraste, dadoše ga da uči knjigu. Jednom, u dvanaestoj svojoj godini, dečak Elefterije razapinjaše u polju mreže radi lovljenja ptica. U tome on slučajno zaspa i ču glas: „Aleksije, zašto se uzalud trudiš? Evo, ja ću te učiniti lovcem ljudi“.
Trgnuvši se iz sna, dečko ne vide nikoga pored sebe i veoma se čuđaše glasu koji ču. Od toga časa on mnogo mišljaše i razmišljaše šta treba da znači ovaj glas. Zavolevši Boga od rane mladosti, on ostavi svoje roditelje, odreče se ženidbe i, želeći da samo Gospodu Hristu služi, ode u Bogojavljenski manastir u Moskvi. Tu ga iguman Stefan, brat čudotvorca Sergija, postriže za monaha davši mu ono ime koje on ču u svom sanom viđenju: Aleksije[23]. Novi postriženik Aleksije imađaše tada dvadeset godina. Otada pa do svoje četrdesete godine on se podvizavaše postom, posvunoćnim stajanjem i neprestanim molitvama, služeći Bogu, tako da se mnogi divljahu takvom podvigu njegovom. Zbog svog vrlinskog života on beše poštovan i uvažavan od sviju. I sam veliki knez Moskovski Simeon Jovanovič[24] i mitropolit Teognost[25] veoma ga ljubljahu. Zatim zbog velikih vrlina svojih on bi postavljen za episkopa grada Vladimira[26].
Po prestavljenju mitropolita Teognosta, veliki knez Jovan Jovanovič[27], koji posle svoga brata Simeona primi kneževski presto, na osnovu saborske odluke izabra za mitropolita svetog Aleksija i posla ga na posvećenje u Carigrad k svjatjejšemu patrijarhu Filoteju[28]. Patrijarh Filotej postavi svetog Aleksija za mitropolita Kijevskog i cele Rusije. Po povratku iz Carigrada, sveti Aleksije primi upravu nad Ruskom Crkvom[29], i stade se još više podvizavati, podvig podvigu dodavajući. I beše on svima svetionik, i ugled stadu rečju, životom, ljubavlju, duhom, verom i čistotom.
Glas o svetitelju Aleksiju raširi se ne samo među hrišćanima nego i među muhamedancima koji ne znađahu za Hrista. Tajdula, supruga tatarskoga hana Džanibeka, tri godine ranije beše izgubila vid. Slušajući da Bog čini čudesa na molitve svetog Aleksija, Džanibek uputi velikom knezu Moskovskom Dimitriju Jovanoviču[30] molbu, da mu pošalje ovog Božjeg čoveka, da on umoli Boga da njegovoj carici podari vid. Pri tome Džanibek je dodao i ovo: „Ako carica dobije isceljenje na molitve toga čoveka, onda ćeš imati mir sa mnom. Ako ga pak ne pošalješ k meni, onda ću mačem i ognjem razoriti tvoju zemlju“.
Kada ova Džanibekova molba stiže u Moskvu, sveti Aleksije se rastuži, smatrajući da je ova stvar iznad njegovih moći. Ali na molbe velikoga kneza Dimitrija, on se ipak uputi ka hanu Džanibeku. Pred svoj odlazak iz Moskve on sa sveštenstvom otsluži molepstvije u sabornom hramu u čast Uspenja Presvete Bogorodice. Za vreme ovog molepstvija sveća kod groba svetog čudotvorca Petra zapali se sama od sebe, i svi videše to čudo. Iz toga sveti Aleksije zaključi da ga Gospod milostivo obaveštava, da će njegov put biti uspešan. Uzevši jedan deo voska od te sveće i napravivši od njega malu sveću, svetitelj se zajedno sa svojim klirom stade spremati na put, čvrsto se uzdajući u milost Božju.
Još do prispeća blaženoga u prestonicu Mongola, carica vide u snu svetitelja Božjeg Aleksija u arhijerejskom odjejanju, praćenog sveštenicima. Probudivši se, ona odmah naredi da se izrade skupocene odežde za arhijereja i sveštenike po onom obrascu kakav je ona videla u sanom viđenju. Kada se sveti Aleksije približi prestonici Tatara, Džanibek mu izađe u susret sa velikom češću i uvede ga u svoje palate. Svetitelj, počevši molepstvije, naredi da se upali ona mala sveća koju beše doneo sa sobom. Posle duge molitve, on pokropi osvećenom vodom caricu, i ona tog časa progleda. Han sa svojim velmožama, i svi prisutni, behu silno zaprepašćeni ovim divnim i slavnim čudom i uznošahu hvale Bogu. I ukazavši veliko poštovanje mitropolitu Aleksiju[31] i njegovim pratiocima, i obilno ih obdarivši, Džanibek ih otpusti s mirom.
Vrativši se iz Orde, sveti Aleksije posle nekog vremena bi primoran da ponova putuje u Ordu. Han Džanibek umre, a na njegov presto stupi svirepi i krvoločni sin njegov Berdibek. Ubivši svojih dvanaest brata, on htede da sa vojskom krene na Rusku zemlju. Tada, na molbe velikoga kneza Jovana, sveti Aleksije otide u Ordu kod Berdibeka i svojom krotkom, mudrom rečju ukroti bes svirepog hana. Pošto izdejstvova pred groznim vladarem mir za hrišćane, sveti Aleksije se vrati u Moskvu, jer svetim Petrom, mitropolitom kijevskim, bi prenesen u Moskvu presto Kijevske mitropolije zbog čestih ratova i najezda varvarskih naroda.
Kada umre veliki knez Jovan, na pleća svetitelju pade nova briga: on postade staralac nepunoletnom knezu moskovskom Dimitriju Jovanoviču. Vlast velikog kneza izmoli sebi u Ordi suzdaljski knez Dimitrije Konstantinovič[32]. Svetitelj je morao da blagoslovi suzdaljskog kneza na veliko kneževstvo, no odlučno odbi molbu velikoga kneza da živi u Vladimiru, ostajući staraocem mladome knezu Dimitriju Jovanoviču. Međutim u Ordi su se odvijali neredi; svake godine pojavljivalo se po nekoliko hanova, koji su uništavali jedan drugog; godine 1362. javiše se dva hana suparnika. Mladi knez Dimitrije izdejstvova kod jednoga od njih zvanje velikog kneza Rusije i primora Dimitrija Konstatinoviča da se ukloni iz Vladimira. Sveti Aleksije s radošću blagoslovi čudotvornom Vladimirskom ikonom Bogomatere svoga vaspitnika na veliko kneževstvo. I on beše dušom namera i dela kneza Dimitrija; njegovim trudom rasla je i učvršćivala se vlast velikog kneza Moskovskog.
Sveti Aleksije se usrdno truđaše oko podizanja hramova i manastira. Tako on podiže na obali reke Jauze hram u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, u čast Nerukotvorene Ikone Njegove, i pored njega sagradi manastir, u kome zavede opštežićni ustav. Starešinstvo u novoj obitelji on poveri Androniku, učeniku svetog čudotvorca Sergija. Sem ovog manastira sveti Aleksije sagradi i druge crkve i manastire u Moskvi i u drugim gradovima ruskim. Tako, on podiže u Moskvi od kamena crkvu u ime svetog Arhistratiga Mihaila, u čast slavnog čuda njegovog u Honi[33], i ustroji manastir koji se do sada zove Čudov[34]. Pri tome svetitelj naredi da se tu sahrani telo njegovo. I mnoga druga slavna i divna dela, dostojna spomena, stvori sveti Aleksije u slavu Božju, i dobro pasijaše slovesno stado svoje sve do same končine svoje.
Saznavši unapred za svoj odlazak ka Gospodu, svetitelj otsluži Božanstvenu službu i pričesti se Svetim Tajnama. Zatim, poželevši mir knezu i ljudima, on svima dade poslednji celiv i otide ka Gospodu 12. februara 1378. godine. Požive ovaj veliki sluga Božji 85 godina, od kojih 24 provede na arhijerejskom prestolu. Telo njegovo bi česno pogrebeno u njime podignutoj crkvi svetog Arhistratiga Mihaila u paraklisu Blagoveštenja Presvete Bogorodice.
Posle mnogo godina, na dan 20 maja 1431. godine, biše nađene njegove svete mošti potpuno cele, pa čak i rize na počivšem svetitelju behu sasvim čitave, kao da su juče obučene. Posle toga sveti Aleksije bi prenet u crkvu, podignutu u njegovo ime. Od svetih moštiju njegovih i do sada se, kao iz nekog neiscrpnog izvora, izlivaju mnoga isceljenja, i svetim molitvama njegovim daje se pomoć svima koji im sa verom pribegavaju, a po blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, Amin.
 
SPOMEN ČUDESNOG JAVLJANJA
IVERSKE IKONE PRESVETE BOGORODICE
zvane „Portaitisa“ (Vratarka)
 
Ova čudotvorna Ikona Presvete Bogomatere došla je, „u vreme ikonoborstva, čudesno idući sama po moru, iz Male Azije u Iverski manastir na Svetoj Gori. Nju je sa vode uneo u manastir prepodobni Gavril Iverski, koji se slavi 13. maja. Ikona stoji na vratima manastira i zato se zove „Portaitisa“ – Vratarka. Tu ju je ranio u lice neki nevernik, zbog čega je iz Ikone potekla krv, što se i do danas vidi. Ova sv. Ikona praznuje se još i 13. oktobra i na Pashalni utorak.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
RISTE[35] VRTARA
 
Mučenik Hristov Rista beše iz Albanije. U svojih četrdeset godina on ode u Carigrad, i tamo postade vrtar. Jednoga dana na tržištu on prodade jabuke jednome Turčinu. U razgovoru oni se stadoše prepirati oko vere, pa se i posvađaše. Da bi se osvetio Risti, Turčin ga okleveta kako je, tobož, Rista rekao da će se poturčiti. Ristu pozvaše na sud, i ovaj Turčin lažno svedočaše da je Rista zaista rekao da će se poturčiti. Sudija upita Ristu o tome. Rista odgovori hrabro i junački: Hrišćanin sam, i nikada nisam rekao da ću se poturčiti, niti ću ikada promeniti svoju veru, pa makar me stavili na bezbroj muka.
Čuvši to, sudija naredi da Ristu žestoko biju; pri tome ga silno udarahu po glavi, te mučeniku isteče vrlo mnogo krvi. Posle toga baciše mučenika u tamnicu, i noge mu staviše u teške klade.
U to vreme u tamnici se nalažaše kao zatvorenik i učeni Kesarije Dapont. On se sažali na mučenika i krišom mu ponudi malo hrane, eda bi se okrepio. No mučenik ne hte ništa da okusi, i reče Kesariju: Zašto da jedem? Bolje da za Hrista umrem gladujući i žeđujući. – Tom prilikom mučenik izvuče iz svog pojasa jedan čelični brus i dade ga Kesariju sa molbom da ga proda, te da mu posle smrti otsluže nekoliko svetih liturgija za pokoj duše.
Posle toga mučenika izvedoše iz tamnice, i otsekoše mu glavu. Tako blaženi dobi venac mučeništva od Gospoda Hrista, kome slava kroza sve vekove. Amin[36].
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PLOTINA i SATORNINA
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
URBANA
episkopa Rimskog
 
Episkopovao u Rimu od 223 do 230 godine. Postradao mučenički.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sevastija Jermenska – grad na severoistoku Male Azije.
  2. Makedonije I, episkop carigradski, zauzimao carigradski presto od 342 godine; zatim kao jeretik bio svrgnut, no nekoliko puta zahvatao u svoje ruke arhijerejsku vlast do 360 godine. Makedonije je bogohulno učio o svetome Duhu ovo: Duh Sveti je stvorenje i nema udela u Božanstvu i slavi Oca i Sina.
  3. Evdoksije bio episkop u Carigradu od 360 do 370 godine.
  4. Sveti Evstatije bio episkoi u Antiohiji od 323 do 331 god.
  5. Sveti sveštenomučenik Jevsevije, episkop samosatski mučenički skončao oko 380 godine. Spomen njegov praznuje se 22. juna.
  6. Učitelj Crkve, episkop Kirski, znameniti istoričar petoga veka (v. Crkvena Istorija, II, 27).
  7. Arhiepiskop kiparski, poznat crkveni pisac četvrtoga veka; spomen njegov praznuje se 22 maja.
  8. O vezama Sv. Meletija i Sv. Vasilija Velikaog videti više u žitiju Sv. Vasilija pod 1. i 30. januarom.
  9. Julijan Otstupnik carovao od 361 do 363 godine.
  10. Spomen svetog Vavile, episkopa antiohijskog, praznuje se 4. septembra.
  11. Jovijai carovao od 363 do 364 godine.
  12. Valent carovao od 364 do 378 god.
  13. Gracijan carovao od 375 do 383 god. na Zapadu, a Teodosije od 379 do 395 god. na Istoku.
  14. Flavijan, potonji naslednik Sv. Meletija, bio arhiepiskop od 381 do 404 god.
  15. Reč je o svetom Simeonu Stolpniku, koji se praznuje 1. septembra.
  16. Na ovom Saboru bi osuđena Makodenijeva duhoboračka jeres, a Nikejski Simvol vere bi dopunjen i završen sa pet novih članova. Bi osuđena takođe i jeres Apolinarijeva.
  17. Sveti Meletije, patrijarh antiohijski, upokojio se 381 god. u vreme Drugog Vaseljenskog Sabora. Sveti Grigorije Niski, pred licem Sabora, odao poštovanje uspomeni sv. Meletija pohvalnim Slovom, a sv. Zlatoust učini to isto po stupanju svom u sveštenički čin u Antiohiji.
  18. Vitinija – severozapadna pokrajina Male Azije.
  19. Sveti Antonije rodio se oko 829 godine.
  20. Sveti Antonije II, zvani Kavleas, stupio na patrijaršiski presto carigradski 893 godine i patrijarhovao do same smrti svoje, koja bi 901 god. He radi se dakle o Antoniju III Studitu.
  21. Knez Danilo Aleksandrovič, mlađi sin svetog Aleksandra Nevskog, osnivač samostalne kneževine Moskovske i rodonačelnik moskovskih knezova (1261-1303. god.). Docnije on je Ruskom Crkvom uvršćen u lik svetih; mošti njegove, pronađene netruležne u 1652. god., počivaju u hramu Danilova manastira, njime podignutog na obali reke Moskve.
  22. Kasnije veliki knez Moskovski, Jovan Danilovič Kalita, od 1328. do 1340. god.
  23. To je bilo 1320. g. Bogojavljenski manastir osnovan 1296. g. u Moskvi.
  24. Knezovao od 1340. do 1353. god.
  25. Sv. Teognost upravljao Ruskom Crkvom od 1328. do 1353. god.
  26. Sv. Aleksije bi posvećei za episkopa Vladimirskog 1352. g. Na 12 godina pre toga mitropolit Teognost prevede sv. Aleksija u svoj episkopski dvor, da rukovodi sudskim poslovima crkvenim. Stalno u neposrednom dodiru sa mitropolitom Teognostom, Grkom, sv. Aleksije odlično izuči grčki jezik.
  27. Veliki knez Moskovski Jovan II Jovanovič vladao od 1353. do 1359. godine.
  28. Patrijarh Filotej upravljao Carigradskom crkvom od 1354. do 1355. godine, i od 1364. do 1376. god.
  29. Sv. Aleksije, mitropolit Moskovski, upravljao Ruskom Crkvom od 1354. do 1378. god.
  30. Dimitrije IV Jovanovič, veliki knez Donski, rodio se 1350. g.; od 1362. god. dobio veliko kneževstvo; podigao kameno Kremlje u Moskvi; knezovao 27 godina, živeo 40 godina. On je pobedio hana Mameja na Donu 1380. godine 8. septembra; umro 19. maja 1389. godine.
  31. Zahvalni han pokloni tom prnjškom svetitelju prsten, koji se dosada čuva u patrijaršiskoj riznici.
  32. Dimitrije Konstantinovič bio velikim knezom od 1359. do 1363. godine.
  33. Spomen čuda, koje se dogodilo u Honi, praznuje se 6. septembra.
  34. Čudov manastir osnovan 1365. godine u spomen čudesnog isceljenja tatarske carice Tajdule.
  35. Grčko ime Hristos, posrbljeno u nas glasi: Rista.
  36. Sveti mučenik Rista postrada u Carigradu 1748. godine.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *