NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
11. FEBRUAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VLASIJA, EPISKOPA SEVASTIJSKOG
i s njim postradalih
 
U ppeđašnja vremena, kada su neznabošci služili idolima, i mnogi se ljudi klanjali tvorevinama i delima ruku svojih, procveta i vera mnogih svetitelja. Tada procveta vera i svetog slavnog mučenika Vlasija. Ovaj svetitelj sve godine života svog provede bogougodno u krotkom i pravednom životu bez poroka, udaljujući se od svakog zlog dela. Videvši česno žitije njegovo građani grada Sevastije u Kapadokiji[1], ljudi blagoverni, postaraše se da im on bude postavljen za episkopa. I dobro pasaše stado Hristovo u ona vremena, kada bivahu česta gonjenja na Crkvu Hristovu i mnogi se kroz mučeničke podvige ovenčavahu vencem mučeništva. Tada takav podvig slavno prođe i sveti velikomučenik Evstratije, prvi od petočislenika, sa družinom svojom, stojeći do krvi za svetinju Hristovu u vreme cara Dioklecijana[2]. Kada sveti Evstratije beše u tamnici, sveti Vlasije dade dosta zlata tamničkim stražarima, i noću ga poseti. I uzveliča mučenika Hristova koji je junački stradao. Tom prilikom sveti Evstratije mu predade svoje pretsmrtno zaveštanje, u kome je on zaveštavao šta da se uradi sa njegovim telom i imanjem.
Kao što mnogi sveti činjahu u to vreme, tako se i sveti Vlasije skrivaše od ruku mučitelja, ne predajući se na mučenje bez jasnog Božjeg blagovolenja. I to stade se kriti, kada u gradu ostade malo hrišćana, i to potajnih, pošto većina iz straha od muka izbegoše u pustinje i gore i pećine, a neki, ne mogavši da podnesu muke, pokloniše se na vreme idolima. Ne samo za carovanja Dioklecijanova, nego i za carovanja Likinijeva[3], kada i postrada, sveti Vlasije se krijaše od ljutog gonjenja u nekoj pustinjskoj gori, zvanoj Argeos. Tamo se nastani u jednoj pešteri. U njoj provođaše bezmolvni pustinjački i isposnički život, uznoseći Bogu neprestane molitve. I divlji zverovi dolažahu k njemu i dobijahu blagoslov od njega. A kada bi se desilo da neki zverovi dođu k svetitelju u vreme u koje je on upražnjavao bogomislenu molitvu, oni bi kao razumna bića, ne prekidajući njegovo bogorazmišljanje, stajali pred pešterom i čekali da po završenoj molitvi izađe. I nisu odlazili dok svetitelj ne bi izašao, metnuo na njih ruke svoje i blagoslovio ih. I ako bi neki od njih bio bolestan, dolazio je k svetitelju, i ovaj ga je isceljivao stavljajući na njega svoje svete ruke.
U te dane oblasni upravitelj Agrikolaj naredi svojim lovcima da uhvate što više mesoždernih zverova, da bi pred njih bacao Hristove mučenike. Jer je on na razne načine uništavao hrišćane: jedne je mačem ubijao, druge ognjem spaljivao, treće u vodi davio, četvrte zverovima bacao. Lovci odoše u lov. I prolazeći gore i pustinje, oni dođoše i na gopu Apgeoc, u kojoj se skrivaše sveti episkop Vlasije. A kada se približiše njegovoj pešteri, oni ugledaše mnogo zverova gde se igraju. I rekoše između sebe: Hajdemo da vidimo šta je to. I došavši, nađoše svetog Vlasija gde u pešteri stanuje kao u palati, i molitve uznosi Bogu. I ne rekavši mu ništa, oni se odmah vratiše i izvestiše o tome oblasnog upravitelja Agrikolaja. Uppavitelj naredi da sa lovcima pođe mnogo vojnika, i da sve hrišćane koji se tamo kriju, pohvataju i dovedu njemu. Otišavši na goru Argeos, oni nađoše samo svetog Vlasija u pešteri gde stoji na molitvi i slavi Boga. I rekoše mu: Izađi odavde, i hajde s nama u grad, zove te oblasni upravitelj. A svetitelj, obradovavši se, reče im: Dobro, dečice moja, hajdmo zajedno! Gospod me se setio, jer mi se noćas triput javio, govoreći: Ustani i prinesi mi žrtvu po običaju sveštenstva tvog. Stoga sada, dečice moja, dobro ste došli! Gospod moj Isus Hristos neka je s vama!
I dok iđahu putem, mnogi se neznabošci obraćahu Bogu krotošću, poukama i čudesima svetiteljevim. Jer na svetetiljeve molitve Gospod isceljivaše ne samo bolesne ljude nego i stoku. I sve bolesnike, koje su dovodili i donosili k svetome Vlasiju, on isceljivaše i otpuštaše zdrave, pošto bi metnuo ruke svoje na njih i molitvu satvorio. Tako, žena neka imađaše jedinca sina, kome zastade riblja kost u grlu, te nije mogao ni govoriti, i već beše na samrti. I uzevši ga tako polumrtva, ona ga odnese i spusti pred noge svetitelju, plačući i vapijući: Slugo Spasitelja našeg Isusa Hrista, smiluj se na mog sina, jer mi je jedinac! – I ispriča svetitelju šta se dogodilo njenom sinu. Svetitelj Božji Vlasije stavi ruku svoju na gušu detinju i, podigavši oči svoje k nebu, pomoli se Bogu, govoreći: Spasitelju, Ti pomažeš svima koji Te istinski prizivaju. Usliši molitvu moju, i nevidljivom silom svojom izvedi kost iz grla ovog deteta, i isceli ga! I ubuduće, kada se tako što desi kod ljudi ili kod stoke, i neko se seti imena mog, govoreći: Bože, molitvama sluge tvog Vlasija pomozi! – takvome Ti, Gospode, pohitaj u pomoć, i podaj isceljenje u slavu i čast svetog imena Tvog.
Govoreći to, on odmah isceli dete, i dade ga materi njegovoj, koja neućutno slavljaše Boga. I proslavi se ime svetog Vlasija ne samo u Sevastiji nego i u Nikopolju[4]. I dok još beše na putu, i već blizu Sevastije, dogodi se ovo: Jedna uboga udovica ništa drugo nije imala osim jednoga praseta. No dođe vuk i odnese ga. I sirota žena silno plakaše. No ugledavši svetitelja gde ide, ona pribeže k njemu, i žaljaše se na vuka sa suzama. Svetitelj, osmehnuvši se, reče joj: Ne tuguj, ženo! Ne plači, jer će ti tvoje prase biti vraćeno živo i nepovređeno. – Rekavši to, on produži svojim putem. I gle, onoj ubogoj udovici pritrča vuk, noseći prase njeno u svojim ustima, spusti ga pred njom živo i čitavo, i nimalo nepovređeno, i pobeže vuk u pustinju. A udovica uze svoje prase, radujući se i hvaleći Boga.
Kada sveti Vlasije stiže u grad Sevastiju, izvešten o tome, oblasni upravitelj Agrikolaj naredi da ga odmah vrgnu u tamnicu. Sutradan Agrikolaj sede na sudijsku stolicu, i izvedoše preda nj arhijereja Božjeg. Kada ga ugleda, Agrikolaj ga najpre laskavo pozdravi, govoreći: Zdravo, Vlasije, mili prijatelju bogova naših i naš! A svetitelj mu odgovori: Zdravo i ti, moćni upravitelju! Samo, nemoj nazivati bogovima demone, koji će zajedno sa onima što ih poštuju biti predani večnome ognju. – Razljutivši se, upravitelj naredi da debelim motkama nemilosrdno biju svetitelja. I pošto bi dugo bijen, svetitelj reče upravitelju: O bezumni obmanjivaču duša ljudskih, misliš li da ćeš me tvojim mučenjima odvratiti od ispovedanja Boga? No nećeš moći, jer ja imam Isusa Hrista koji me krepi. Čini dakle što hoćeš.
Videći nepokolebljivu veru svetiteljevu, upravitelj naredi da ga opet odvedu u tamnicu. A ona uboga udovica, čuvši kako sveti Vlasije junački strada za Hrista i nepokolebljivo se drži svete vere, zakla svoje prase, koje dobi čitavo iz vukovih čeljusti, te skuva glavu i noge. To jelo ona metnu u zdelu, i stavi u korpu što mogaše od sirotinje svoje nešto voća i povrća, i odnese svetitelju u tamnicu. Svetitelj, zahvalivši Bogu, jede od ponuda. I blagoslovivši udovicu, zapovedi joj govoreći: Ženo, svake godine ovako praznuj moj praznik, i neće nestati u domu tvom ništa od onoga što ti je potrebno. I svaki koji se bude ugledao na tebe i praznovao moju uspomenu, izobilovaće u darovima Božjim, i biće blagosloven u sve dane života svoga. – Sa takvom zapovešću svetiteljevom ta blažena udovica ode domu svom, slaveći Boga. I ispuni se na njoj reč Svetoga Pisma: Po svemu svetu kazivaće se, u spomen njezin, to što učini ona (Mt. 26, 13).
Zatim mučitelj opet izvede svetog Vlasija na sud. I upita ga: Vlasije, hoćeš li prineti žrtvu bogovima, da bi ostao u životu, ili želiš da ljuto pogineš? Svetitelj mu odgovori: Neka nestane bogova koji ne stvoriše nebo i zemlju! A smrt kojom mi ti pretiš, ona će mi izdejstvovati život večni. – Videći da je nepokolebljiv u veri, upravitelj naredi da ga naga obese o drvo, pa onda snažno stružu gvozdenim spravama. Pošto bi dugo strugan, mučenik se obrati upravitelju: O bezbožni i pogani! hoćeš li da ranama uplašiš mene kome Isus Hristos pomaže? Ne bojim se tvojih vidljivih muka, jer gledam na buduća blaga koja Bog obeća onima što Ga ljube.
I naredi mučitelj da ga skinu sa drveta i opet odvedu u tamnicu. Na putu ka tamnici za svetim Vlasijem iđahu sedam pobožnih i bogobojažljivih žena, skupljahu po zemlji krv što je kapala iz tela njegova i pomazivahu se njome. Kada to videše sluge koje su vodile mučenika, uhvatiše ih i odvedoše oblasnom upravitelju, govoreći: I ove su hrišćanke. Upravitelj im reče: Dogovorite se te prinesite žrtve bogovima, pa ćete dobiti od mene velika odlikovanja. A česne i svete žene odgovoriše: Ako želiš, upravitelju, da se sa žrtvama poklonimo tvojim bogovima, onda treba prvo da se spremimo za to: da otidemo do obližnjeg jezera, te da se okupamo. Samo naredi da bogove tvoje tamo odnesu, kako bi im se, čim se okupamo, poklonile na obali jezera.
Upravitelj se veoma obradova tome, i naredi da se bogovi odnesu tamo. Pošto metnuše bogove u vreće, pa olovom zapečatiše, upravitelj odredi vojnike koji će do jezera pratiti svete žene i odneti bogove, i otuda ih česno vratiti. Vojnici natovariše na svoja leđa zapečaćene vreće sa idolima, i odneše ih do jezera. Kada stigoše na obalu, svete žene, znajući gde je najveća dubina vode, tu se zaustaviše. Onda zamoliše vojnike da se udalje, i da tamo počekaju neko vreme, dok se one okupaju. Kad se vojnici udaljiše, one pobacaše idole u najveću dubinu, i potonuše pogani bogovi kao olovo. A kad se vojnici vratiše i videše šta su žene uradile, ljutito ih zgrabiše i odvedoše upravitelju, i ispričaše o potopljenju bogova. Upravitelj se od besa izmeni u licu, i kao lav riknu na vojnike: O zle sluge! O zašto ne sprečiste da ne pobacaju bogove u dubinu jezera? Vojnici odgovoriše: O svetli upravitelju! ove te žene obmanuše svojim rečima, i bogove tvoje potopiše. A mi, ne znajući za njihovu zlu nameru, nismo ih strogo pazili. – Svete pak žene rekoše upravitelju: Istinitom Bogu ne može naškoditi ljudsko lukavstvo, a pošto su tvoji bogovi mrtvo kamenje i drvlje, zlato i srebro, to smo ih prevarom uzele i potopile. I oni ne izbaviše sebe iz ruku naših, niti spasoše sebe od potopljenja; kako onda mogu druge spasavati i od opasnosti izbaviti?
Besan od jeda, upravitelj naredi da se užeže peć, rastopi olovo, donesu gvozdeni grebeni i trozupci, i sedam bakarnih haljina veoma usijanih u ognju. Sve to bi stavljeno na jednu stranu. A na drugoj strani poređaše divne meke haljine i razne ženske nakite. I upravitelj reče svetim ženama: Izaberite jedno od dvoga: ili se poklonite bogovima i prinesite im žrtve, pa ćete sačuvati duše svoje, i hodićete u ovim divnim haljinama i sa skupocenim nakitima; ili, ako nećete to da učinite, bićete podvrgnute ovim mukama koje su za vas spremljene. – A jedna od tih svetih žena, koja imađaše dva deteta, dohvati jednu divnu haljinu, baci je u peć, i ona izgore. Tada deca rekoše svojoj materi: Česna majko naša, ne ostavi nas da propadnemo na ovoj zemlji, nego kao što si nas odgajila slatkim mlekom svojim, tako nas i Carstva nebeskog nahrani.
Onda upravitelj naredi da ih nage obese, i gvozdenim grebenima stružu tela njihova. I videše vojnici gde iz njihovih rana teče mleko mesto krvi. I tela im behu bela kao sneg. Anđeli pak Gospodnji, silazeći s neba, krepljahu ih u mukama i utešavahu, govoreći im: Ne bojte se, nego se borite kao dobar radnik, koji počevši žetvu završava je i svršivši posao dobija blagoslov od gospodara, i nagradu, i odlazi svome domu radujući se. Tako se i vi borite, da biste od Spasa našeg Isusa Hrista dobile večni i neprolazni život.
Zatim upravitelj naredi da ih skinu sa mučilišta, i vrgnu ih u peć užarenu. I kada ih vrgoše, odmah se ugasi oganj, i one izađoše iz peći nepovređene. I govoraše im upravitelj: Odbacite od sebe te vaše vradžbine, pa pristupite i prinesite žrtvu bogovima našim. A svete žene odgovoriše mu kao jednim ustima: nema tebi dobra, đavolji sine! Nećemo ostaviti Gospoda našeg Isusa Hrista, niti ćemo se pokloniti kamenju i drvlju – tebi sličnim idolima, gluvim i neosetljivim. Čini dakle što ti drago, jer smo mi pozvane u Carstvo nebesko.
Tada naredi upravitelj da im se mačem otseku glave. I kada svete žene biše dovedene na gubilište, one zamoliše vojnike da im dopuste da se malo pomole Bogu. I preklonivši kolena na zemlju, one rekoše: Hvala Ti, veliki i proslavljeni Bože naš! Hvala Ti, Hriste, Care večni, Ti si nas prizvao na put dobrote Tvoje! Jer ko je veliki kao Ti, Bog naš, koji učini te otstupismo od tame i pristupismo istinitoj i slatkoj svetlosti Tvojoj? Molimo Te stoga, Gospode, pridruži nas svetoj prvomučenici Tekli, primajući molitve za nas presvetog oca našeg i pastira Vlasija, koji nas je izveo na put istine.
Pošto se tako pomoliše, one se digoše sa zemlje, pa podigavši i ruke i oči k nebu, čistim srcem i jednodušno rekoše Bogu: Hvala Ti, Hriste Bože naš, što si nas udostojio da ovde stanemo radi svetog imena Tvog kao ovce koje su za klanje! Mi želimo da odmah postanemo žrtva Tebi; primi i duše naše u nebeski Tvoj žrtvenik! – A dva deteta pristupiše majci svojoj, i rekoše joj: Majko, vaši su venci gotovi u Gospoda na nebu, a nas ostavi hrabrom mučeniku, presvetom episkopu Vlasiju. – Onda pristupi dželat, i otseče svetim ženama česne glave njihove. I tako skončaše.
Posle toga upravitelj oblasni izvede svetog Vlasija iz tamnice, i upita ga: Hoćeš li sada prineti žrtve bogovima, ili ne? Svetitelj odgovori: Bedniče, slepče, ne vidiš istinitu svetlost. Jer koji bi čovek, pošto je poznao Boga živog, prineo žrtvu mrtvim idolima ili im se poklonio? Ti pak, pomračeni i bezbožni, znaj, da si ostavio Boga živog i klanjaš se kamenju neosetljivom. Ali, ja se neću uplašiti tvojih pretnji, pa me ti mučio kako ti je drago. Evo, predajem ti telo moje za Hrista mog, a nad dušom mojom Bog ima vlast. – Upravitelj reče svetitelju: Ako te bacim u jezero, šta će ti pomoći Hristos kome se klanjaš? Svetitelj odgovori: Slepče i glupavče, ti, štujući preljubništva, držiš da ćeš se spasti; a ja, štujući Hrista, zar ti neću u vodi pokazati silu Boga mog?
Tada upravitelj naredi da ga odvedu i bace u dubinu jezera. A svetitelj ih preduhitri, oseni vodu krsnim znakom, i pođe po vodi kao po suvu. I kada dođe do sredine jezera, sede na vodu kao na zemlju, i vojnicima i slugama upraviteljevim koji stajahu na obali govoraše: Ako imate bogove, pokažite silu njihovu, pa idite i vi po vodi. – I odmah šezdeset ljudi prizvaše svoje bogove po imenu, uđoše u jezero, želeći da idu po vodi, i iznenada svi potonuše kao olovo u vodi, i podaviše se. A Anđeo Gospodnji, sišavši s neba k svetitelju, reče mu: Ispunjeni blagodati Božje arhijereju, idi s vode na zemlju, i primi spremljeni ti od Boga venac. – I svetitelj iziđe na zemlju; lice mu blistaše kao svetlost; i došavši kod upravitelja izruži ga. Tada upravitelj donese protiv njega ovakvu smrtnu presudu: Zato što se nije meni pokorio, i što je cara omalovažio, i što je bogove naružio, i što je mađijama podavio u vodi šezdeset osam ljudi – Vlasije da se poseče mačem, i dva deteta s njim.
I pošto bi svetitelj sa dvoje dece odveden iz sudnice na gubilište, on se pomoli Bogu za sebe, i za sav svet, a naročito za one koji posle njega budu praznovali njegovu uspomenu: da im se ne približi nikakva bolest; da domovi njihovi izobiluju svakim dobrom, i da molitve njihove budu uslišene. – I siđe odozgo na njega svetao oblak, i oseni ga, i ču se iz oblaka glas Hristov koji mu govori: Sve ću molbe tvoje ispuniti, mili moj podvižniče! – Zatim mu dželat otseče česnu glavu; a posle njega poseče i dva deteta. To bi izvan zidina grada Sevastije 11. februara 316 godine. A neka pobožna žena Elisa uze sveta tela mučenika, i česno ih sahrani na tom mestu. I od groba se davahu isceljenja bolesnima.
Ona udovica što imađaše prase, kad saznade za mučeničku smrt svetitelja Hristovog Vlasija, proslavi uspomenu svetiteljevu, sazvavši k sebi susede i poznanike, jer Bog blagoslovi njen dom svima potrebama. Ugledajući se na nju, stadoše isto tako i drugi pobožni ljudi svake godine praznovati spomen svetog Vlasija, donoseći u crkvu sveće i tamjan, priređujući po kućama ugošćenje za istoverne, i dajući milostinju ništima i ubogima. I od tada pa sve do sada drži se kod nekih ovaj pobožni običaj: praznuje se uspomena svetog sveštenomučenika Vlasija po ugledu na onu udovicu, koja prva i otpoče to; i to – u čast i pohvalu mučeniku, a u slavu Gospoda našeg, Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog i obožavanog vavek, amin.
 
SPOMEN SVETE
TEODORE CARICE
 
Blažena carica vizantijska Teodora bila je žena cara Teofila (829-842), opakog ikonoborca. Beše porek lom iz Paflogonijske oblasti, ćerka znatnog oca po imenu Marina i blagočestive majke Teoktiste, revnosne ikonopoštovateljke. Blažena Teodora od detinjstva beše vrlo lepa, mudra i veoma pobožna, usrdna poštovateljka svetih ikona. Zbog njene lepote car Teofilo je uze sebi za ženu. Poštovanje pak svetih Ikona ova blažena nije napustila ni kao supruga zlog ikonoborca Teofila, nego je, i pored careve stroge zabrane, držala skrivene tajno na dvoru svete Ikone i, sa svojom majkom Teoktistom i svojih pet kćeri koje dobi sa Teofilom, tajno im se klanjala, i celivala ih. Noću je ustajala da se moli pred Časnim Krstom i svetim Ikonama Hrista Spasa i Bogomatere, koje je preko dana skrivala u svojim odajama po ćivotima, eda bi tako umolila Boga da se smiluje na pravoslavne.
Zbog svoga poštovanja svetih Ikona blažena carica dolažaše više puta u opasnost pred carem, ali je Bog uvek izbavljaše. Tako jednom, dok se ona molila tajno u svojim odajama i celivala svete Ikone, upade u njenu sobu neki čovek kepec, dvorska budala cara Teofila, i videći je da se klanja svetim Ikonama otide i odbrblja caru šta je video. Razbesneli car upade u njenu sobu, ali ga ova blažena pribrano srete i umiri ga tvrdeći da je samo stajala pred svojim ogledalom kada je ovaj kepec ušao u njenu sobu. Drugom jednom prilikom blažena carica otide sa svojih 5 ćerki, koje su se zvale: Marija, Tekla, Ana, Anastasija i Pulherija, kod svoje majke Teoktiste u posetu. Blagočestiva baba odmah izvadi skrivene male ikonice i stavi ih na glavu i usta svojih unuka da im se poklone i da ih celivaju. Ona im govoraše da su to lepe igračkice, a starijim devojčicama još zapreti da o tome šta su videle ništa ne govore svome ocu. Kada se devojčice vratiše natrag i car otac ih zapita šta im je dala baba, starije ćutahu, dok najmlađa Pulherija, još mucajući jer beše mala, reče da im je baba pokazivala igračke. Car otada zabrani deci da više ne idu kod svoje babe.
Ikonoborni car Teofilo, kao i njegovi prethodnici, carevi ikonoborci, doveo je bio za patrijarha čoveka jeretika, vatrenog ikonoborca Jovana Gramatika (837-842), koji je zajedno sa carem počeo progone pravoslavnih ikonopoštovatelja, osobito monaha. Uskoro međutim ovaj car jeretik umre, 28. februara 842 god., i carstvo pređe u ruke njegovog maloletnog sina i naslednika Mihaila III i majke mu blažene carice Teodore, koja sina svog beše tajno naučila Pravoslavlju. Majka i sin odmah požure da vaspostave blagočestivo poštovanje svetih Ikona. Videći to jeretički patrijarh Jovan pokuša da se predstavi kao žrtva neke zavere, a ustvari bi optužen za pokušaj samoubistva i odmah saborno bi zbačen i osuđen. Na njegovo mesto Sabor, koji blažena carica sazva od povraćenih iz tamnice i izgnanstva pravoslavnih ispovednika, pastira i monaha, izabra jednoglasno za patrijarha svetog Metodija, ispovednika Pravoslavlja (843-847). Uskoro zatim ovaj sveti Sabor pod predsedništvom svetog Metodija i blažene carice Teodore, sastade se 11. marta 843 godine, u prvu nedelju Časnog Posta, potvrdi sveti Sedmi Vaseljenski Sabor Nikejski, vaspostavi poštovanje svetih Ikona i proglasi svečano praznik Toržestva Pravoslavlja, koji se od tada praznuje svake prve nedelje Velikog Posta, kada se u Pravoslavnim Crkvama čita Sinodik Pravoslavlja, to jest saborno ispovedalje Pravoslavne vere i anatemisanje svih jeresi i jeretika. Ovaj dakle praznik ustanovi blažena carica Teodora, i sa celim Saborom episkopa, monaha, dvorjana i naroda svečano u litiji povrati svete Ikone u crkvu Svete Sofije i u ostale hramove. Tako bi povraćen Crkvi Pravoslavnoj njen božanski ukras – svete Ikone, a takođe i svi sveti ispovednici i stradalnici za česne Ikone biše povraćeni iz tamnica i progonstava.
Poslednje svoje dane ova blažena carica provede u nevoljama. Jer njen brat, kesar Varda, nagovori sina joj Mihaila te oba zajedno prognaše blaženu caricu i njene kćeri i zatvoriše ih u jedan manastir (856 g.), gde ona ostade zatvorena do svoje blažene končine 11. februara 867 godine. Kazna Božja međutim snađe ubrzo ovu dvojicu: kesara Vardu ubiše sluge cara Mihaila, a sam Mihail pogibe od ruke Vasilija Makedonca, koji mu i preote carsku vlast (867 g.).
Svete mošti blažene carice proslavi Bog posle njene smrti. Kada pade Carigrad u ruke turske, 1453. g., hrišćani uzeše njene svete mošti i zajedno sa moštima svetog Spiridona Čudotvorca preneše ih na ostrvo Krf, u saborni hram Presvete Bogorodice Spileotise, gde i danas počivaju.
U vreme svete carice Teodore, kada bi potpuno toržestvo Pravoslavlja nad svima jereticima, biše, po Božjem divnom Promislu, poslati sv. Kirilo i Metodije među Slovene kao misionari hrišćanski.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIMITRIJA PRILUCKOG
Vologodskog čudotvorca
 
Prepodobni i bogonosni otac naš Dimitrije rodi se od pobožnih roditelja u gradu Perejaslavu. Još izmlada on izuči knjigu i odade se čitanju božanstvenih knjiga. Mnoge svoje vršnjake on prevazilažaše razumom, I padaše u oči svojim smirenoumljem koje je svagda skrivao u srcu svom. Voleo je da često razmišlja o onom životu, o sudu Božjem, o Carstvu Nebeskom, o radosti pravednih i o rajskom blaženstvu. Izučivši Sveto Pismo, on se ubedi u prolaznost ovog zemaljskog života. Zato on ostavi ovaj tašti svet i primi monaštvo u manastiru Nagornom Borisogljebskom u svom rodnom mestu Perejaslavu. Podvizavajući se usrdno u vrlinskom životu, on se truđaše u duhovnom trežnjenju i molitvi, odlikujući se čistotom, krajnjim smirenjem i duhovnom ljubavlju prema svima. Poučavajući se dan i noć u zakonu Gospodnjem, ovaj trudoljubivi i neumorni bogougodni podvižnik obrete plod spasenja, celomudrijem i čistim srcem tražeći Boga i provodeći ravnoangelni život. Monasi i prost narod ljubljahu svetitelja zbog njegove velike vrline.
Posle izvesnog vremena Bog udostoji prepodobnog Dimitrija svešteničkog čina. U to vreme prepodobni Sergije Radoneški osnova blizu Radoneža manastir u ime Svete Trojice i zavede u njemu monaško opštežiće. Prepodobni Dimitrije često posećivaše prepodobnog Sergija radi duhovnih razgovora. Potom prepodobni Dimitrije podiže na obali Perejaslavskog jezera crkvu u ime svetog Nikolaja Čudotvorca i sagradi manastir pored nje. I bi iguman tog manastira. K njemu se stadoše sticati mnogi monasi i mirjani, željni duhovnog života. I blaženi ih s ljubavlju primaše, smireno ih poučavajući, i mirjane postrigavajući u sveti monaški čin. Tako on sabra kod sebe veliko Božje stado duhovnih ovaca Hristovih. Uskoro zatim on ustroji u svom manastiru opštežiće, utvrdivši ga strogim pravilima. Bratija se u svemu povinjavaše svetitelju s ljubavlju i poslušnošću, kao anđelu Božjem i istinskom nastavniku, a naročito kao posredniku Carstva Nebeskog.
Potom, izbegavajući ljudsku slavu, blaženi se Dimitrije udalji odatle u Vologdu. Tamo mu se dopade jedno mesto kraj reke Vologde. Tu on podiže hram u ime Svemilostivog Spasa i osnova opštežićni manastir[5]. Kada se pronese glas da se prepodobni tu nastanio, mnogi od učenika njegovih pređoše iz Perejaslava kod ljubljenog nastavnika svog. A i sa raznih drugih strana dolažahu k prepodobnome mnogi koji behu željni monaškog života. Tako se obrazova opštežićna obitelj Prilucka. I prepodobni Dimitrije okupi tu mnogobrojnu bratiju.
Svojim podvizima i vrlinama prepodobni služaše svoj bratiji za primer i obrazac. Pri tome on ih neprestano poučavaše i upućivaše. Sam se odlikovaše uboštvoljubljem i dobrotvornošću. Sam uvek zadovoljan samo prosforom i mlakom vodom, on je obilazio manastirska imanja i brinuo se da bratija svagda imaju na trapezi sve što je potrebno. I zimi i leti on je nosio jednu istu odeću: grub ovčiji kožuh. U tom kožuhu on je leti bivao sav mokar od vrućine, a zimi je patio od hladnoće. Na radove je išao zajedno sa bratijom. Da drugi ne bi videli njegove suze za vreme molitve, on se često povlačio radi molitve u jednu drvenu kolibicu s leve strane hrama, koja je naročito radi toga bila načinjena. Visokim podvizima samoodrečenja i samouniženja on dostiže visoko duhovno savršenstvo i udostoji se dara prozorljivosti.
Pošto je dobro napasao Hristovo stado poverenih mu ovaca duhovnih, prepodobni se prestavi ka Gospodu jedanaestog februara 1392. godine. Česno telo njegovo bi pogrebeno u crkvi Svemilostivog Spasa koju on sam beše podigao. Na njegovom grobu zbivahu se čudesa i razna isceljenja. I sada svete mošti prepodobnog Dimitrija počivaju u tom istom hramu, u kome se nalazi i čudotvorna ikona ovoga svetitelja.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
ĐORĐA KRATOVCA[6]
 
Blaženi Georgije – Đorđe rodio se u srpskom gradu Kratovu, na deset sati hoda od Štipa. Roditelji njegovi Dimitrije i Sara behu ljudi blagočestivi. Kada Đorđu bi šest godina roditelji ga dadoše da se uči knjizi; i on se učaše sa velikim upehom. Zatim Đorđe izuči kujundžiski zanat; no otac mu umre, i on rano ostade siroče. Divan licem i veoma stasit, Đorđe ce bojaše da ostane u rodnom mestu, da ga ne bi silom uzeli na dvor sultanov, što se tada često događalo. Sa tog razloga on otputova u grad Sofiju. Nastanivši se tu u domu prosvećenog i pobožnog sveštenika Petra, on usavrši svoja znanja o veri i utvrdi se u ljubavi ka hrišćanskoj pobožnosti. Ubrzo Đorđe pade u oči svojim odličnim osobinama. Muhamedancima se prohte da ovako uzornog mladića privuku k sebi. Oni izabraše između svojih učenih ljudi, ulema, jednog umešnog čoveka da vodi razgovor sa Đorđem.
Ovaj lukavi zakonik dođe kod Đorđa tobož da naruči neki rad. Objasnivši Đorđu šta da mu izradi od donetog srebra za dobru platu, muhamedanski učitelj pohvali majstorovu veštinu i njegovu darovitost. Zatim mu govoraše: „Kada bi ti, mladiću, primio našu veru, oženio bi se ćerkom gradskog age, i tebe bi obasipali poštovanjem, te bi postao prvi čovek u gradu“. Đorđe mu zahvali na tome, i upita ga: „A je li slava zemaljska trajna?“ Zakonik odgovori: „Razume se, sve zemaljsko nije trajno, ali Muhamed je obećao rajska uživanja onima koji ispunjuju njegove zapovesti“. – A u čemu se sastoje zapovesti?“ upita Đorđe. – U dobroj veri i čistoti telesnoj; a čistota zahteva umivanja i molitve, odgovori zakonik. – No ako čovek, upita Đorđe, živi bludno i nenasito se predaje zadovoljstvima tela i stomaka, da li će ga primiti u paj?
Muhamedov sledbenik bi primoran da prizna, da će čovek bez ispravljelja srca dopasti ne u raj nego u muku. „Ipak se, nastavi Đorđe, vaši vlastodržci, sudije načelnici predaju nečistim delima i umiru ne misleći na odricanje od prljavog života. Ne podležu li oni, prema samim tvojim rečima, večnom mučenju?“ – Bog prašta grehe radi milostinje, govoraše zakonik. Pogledaj samo, koliko naši sultani i paše podižu džamija, mostova, česama, gostoprimnih domova! – Žrtva nečistog srca nije ugodna Bogu, reče Đorđe. Kakva su velelepna zdanja podignuta od neznabožačkih careva! Kakva glasovita dela učinjena! Nećeš valjda reći, da su ti neznabožci u raju? Eto u nas pri iskupljenju žrtvom Sina Božjeg, pri blagodati Svetoga Duha, koliko je careva, sveštenika, mirjana, vojnika u broju svetih, i oni toče isceljenje onima koji im pribegavaju s pobožnim poštovanjem! Ako ne veruješ: hajdmo, ja ću ti u ovom gradu pokazati našeg kralja Milutina, koji dosad počiva kao da spava i mošti njegove mirišu. Potpuno je jasno, da su ti ljudi ugodni Bogu i njihova se vera potvrđuje Bogom koji im daje čudotvornu silu. I kako ti hoćeš da se ja odreknem vere koja privodi Bogu i večnome carstvu? Ja sam uveren da ti sam uviđaš sve to, ali te sablazni sveta odvlače za sobom, daleko od svete istine. Zar nije tako?
Zakonik umuče i ode, ali mu u duši navre zloba. On je osećao da je mladi čovek, za koga se nadao da će ga lako pridobiti, zbunio njega, čuvenog zakonika. On je video da je takav zaštitnik hrišćanstva u stanju ne samo da odvrati od primanja muhamedanstva one koji su gotovi na to, nego da i stotine obrati od Muhameda Hristu. O svome razgovoru sa Đorđem on obavesti svoju sabraću, i dodade: „Ako se ne obračunamo s njim, zlo po veru našu“. Zatim zakonik ode kadiji sa dostavom, da Đorđe huli Muhamedovu veru i da za sve sultane veli da su osuđeni na večne muke. Pa dodade: „Ako Đorđe bude ostavljen kao hrišćanin, vera njegova širiće se na račun naše; to je opasan čovek“.
Sudija naredi da mu Đorđa dovedu, ali ne silom; naloži da mu kažu kako on, sudija, želi da mu učini neke narudžbine. Đorđe razumede rašta ga zovu, ali ne hte izbeći da svedoči o istini Hristovoj. Kada Đorđe stupi pred kadiju, kadija bi poražen njegovom stasitošću. Pošto učini neke narudžbine, kadija reče i to, da Muhamedova rajska blaženstva vrede da čovek bude muhamedanac. Đorđe uvide da ga nisu pozvali zbog narudžbina; i tajno se pomoli Gospodu Isusu da mu podari svetlost i silu. Zatim smelo upita, čime oni mogu dokazati da Muhamed i revnosni poštovaoci Korana uživaju blaženstvo. Kadija odgovori: Nisu li nam se pokorila carstva zemaljska? Ne plaćaju li nam narodi danak? Kada nas Bog ne bi ljubio, On ne bi uzvisio carstvo naše. Đorđe na to reče: I pre Muhameda pokoravali su carstva mačem. Znači li to, da su svi ti pobedioci, iako neznabošci, po volji Gospodu? Zemaljska sreća nije mera za večnost; a češće govori: ti si primio dobra u ovom životu, tamo je tebi drugi udes. – Zakonodavac naš Muhamed, reče sudija, razgovarao je sa Bogom, i od Njega primio zakon. – Muhamed ničim nije dokazao, primeti Đorđe, da je bio u vezi sa Bogom: ni čudesima, ni proroštvima. Znate i vi, kada je Mojsije primao zakon od Boga, Sinajska Gora se tresla od gromova i munja; tu je sav narod video i shvatio da će Mojsije, Božji poslanik, predati narodu ne svoja izmišljanja. A šta vi slično nalazite u Muxamedovom životu? On je govorio o sebi razne stvari. No je li to dovoljno da se ima poverenje u njega? A kakav je zakon njegov? On je predao laku veru, vrlo prijatnu ljudskim strastima. Ona se dopada ne svetom sadržinom, nego time što pušta na volju životinjskim naklonostima. Zaboga, može li se pri zdravom umu verovati da je takva gadost poslana s neba?
Slušajući neodoljiva izobličenja Đorđeva, muhamedanci behu van sebe od besa i zagrajaše: „Umrtviti bezbožnika! on sramoti veru našu“. Sudija naredi da Đorđa vežu i odvedu u tamnicu.
Sveštenik moli stražare da mu predadu Đorđa na jemstvo. – Ako ga voliš, odgovoriše stražari, ubedi ga da primi muhamedanstvo, pa će onda biti slobodan. – Sveštenik se obrati starešini tamnice, i ovaj iz ljubavi prema svešteniku pusti Đorđa na neko vreme. Kada Đorđe dođe u sveštenikov dom i oni ostadoše sami, sveštenik zagrli ispovednika i celivajući ga govoraše: Đorđe, ti si sada proslavio Gospoda, kao prvomučenik Stefan. Budi čvrst i ubuduće! Mučenici se slave u vaseljeni; a kakva ih tek slava očekuje na Poslednjem Sudu! – Ispovednik odgovori: Bojim se da neću izdržati oganj. – A ti pomisli, reče na to sveštenik, da je oganj u paklu strašniji. I šta znači privremeno stradanje pred večnošću? Sav naš zemaljski život pred večnošću je trenutak. – Đorđe zamoli sveštenika da se postara da ga otkupi, ako je moguće. Pritom dodade: „Želeo bih da se još potrudim na zemlji za Gospoda“. Sveštenik obeća da će učiniti sve što može, pa otpusti Đorđa.
Sutradan pismeni Turci pretnjama i grdnjom primoravahu Đorđa da, se odrekne Hrista. Ispovednik ostade nepokolebljiv. Onda ga okovanog metnuše u tamnicu. Sveštenik je tajno išao k sudiji i obećao mu velike novce da oslobodi Đorđa.
Posle nedelju dana ispovednik bi ponova izveden na sud. Sudija, ukazujući na svog sina, govoraše da će i Đorđa isto onako voleti kao što voli sina, i da će ga uporedo sa sinom učiniti svojim naslednikom, ako Đorđe ispuni poznatu želju njegovu. Ispovednik odgovori: Ako me tako voliš, onda me ostavi da budem hrišćanin; inače, meni nisu potrebni ni bogatstvo ni slava. – Ne zahtevam od tebe, reče sudija na to, da se odrekneš Hrista. I ja cenim Hrista, kao proroka, koji će suditi ljudima; no još cenimo mi Muhameda, pošto mu je Bog predao ključeve od raja. – Neka je hvala Bogu, govoraše Đorđe, što priznaješ da je Hristos Božji poslanik koji ima da sudi vaseljeni. Ali Muhamed nije ničim dokazao da je on poslanik Božji. Proroci nisu pretskazivali o njemu. Čulni raj njegov, je li raj? To je sramoćenje ljudskoga razuma. Koran pao Muhamedu s neba? Gde su dokazi za to? Basne, kojih je pun Koran, pokazuju da nije pametno poveravati sebe Koranu.
Muhamedanci škrgutahu zubima, i sudija ih jedva zadrža da ne učine nasilje. „Spaliti ga! – vikahu oni, – jer on naruži Muhameda, sultana i sve pravoverne“. Sudija, obraćajući se Đorđu, reče: Pravdaj sebe! Čuješ za šta te optužuju. – Ispovednik odgovori: da on nije hulio stvorenja Božja, nego je samo izrazio istinu o tome šta treba da očekuju ljudi, slični neznabošcima; i da je gotov umreti za istinu. Je li to hula? upita sudija prisutne. Oni odgovoriše: Mi smo ranije čuli njegove hule; ako ga pustiš, mi ćemo se žaliti sultanu. – Sudija, obraćajući se narodu, reče: Neka greh bude na dušama vašim; činite što želite!
Razjareni, oni poleteše na ispovednika: jedni ga pljuvahu i grđahu, drugi ga bijahu i gurahu. Birov povika: Pravoverni, donosite drva, da se spali hulitelj zakona našeg!
Kada mučenik prolažaše pored crkve svete Sofije, sveštenik Petar mu pristupi i reče: Nećeš dugo trpeti, Đorđe; potrpi! Đorđe odgovori: Pomoli se, oče, da me Gospod ukrepi. – Stražari oteraše sveštenika. Pošto u sveštenika beše jedan čovek koji, iako je nosio tursko odelo, voljaše hrišćansku veru, samo je iz straha ne ispovedaše, to sveštenik naloži ovome čoveku da ide za ispovednikom i motri sve što se bude događalo. U to isto vreme sveštenik moli jereje i sve hrišćane da se mole za ispovednika Hristovog. I svi se moljahu: Gospode, ukrepi ga!
Na trgu bi napravljena velika lomača. Još jednom pokušaše da laskama i pretnjama prinude Đorđa da se odrekne Hrista. „Ja sam već ne jadanput izjavio, da se neću odreći vere svoje“, odgovori ispovednik. Tada mu svukoše odelo i ostaviše ga samo u košulji. Onda zapališe lomaču i gurnuše Đorđa u oganj. A kada mu se ispliča, podmehuri telo, oni ga izvukoše i pitahu ga: Kako ti je? Nije li vrućina? – Verujte, ne osećam, odgovori svetitelj; a za vas nesrećne gotov je večni oganj. – Besni od gneva, oni ga ponova baciše na lomaču. Lice mučenikovo beše okrenuto istoku. Kada pregoreše konopci kojima mu ruke behu svezane, on oseni sebe krsnim znakom i gromko reče: „Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh svoj!“
Jedan od prisutnih dohvati cepanicu i udari njome mučenika po glavi, i on ispusti duh. Odmah zatim, iako je sijalo sunce, pojavi se na nebu oblak i pljusnu kiša. Hrišćani proslaviše Boga i moliše upravu da im da telo mučenikovo. – Ne nadajte se, zagrajaše Turci, celo ćemo ga sažeći i u prah razvejati. – I zlobni, oni nabacaše na lomaču životinje, da se ne bi mogli raspoznati opaljeni ostaci. No sve izgore sem mučenikova tela. – Sveštenik se nada da se dokopa tela, govorahu fanatici; ali mi ćemo ga spaliti do sutra. Ako ne, bacićemo ga u povijaru.
Hrišćani onda nađoše da je bolje da se raziđu. Noću pak jedan od njih uze mučenikovo telo i odnese domu svom; odatle bi preneseno u saborni hram svetog Georgija. Sutradan sveštenik Petar prijavi se sudiji i izjavi: Jutros rano dođoh u crkvu i nađoh tamo Đorđevo telo; je li dozvoljeno da ga sahranimo? – Sudija priznade: Đorđe je svetac; oni koji su ga čuvali kažu da, iako su dometali mnogo drva, telo nije gorelo. – I sudija dade dozvolu da se pokojnik sahrani.
Sveti mučenik postrada u nedelju mesopusnu, 11. februara 1515. godine, za vreme cara Selima.
Kada postrada mučenik imađaše osamnaest godina. Rastom beše visok i tanak, obrva visokih i gustih, nosa malo povijenog naniže; prsti mu behu dugi i tanki; po naravi beše smiren i prostosrdačan; nikada se nije smejao naprazno, i iz njegovih usta nije izlazila prazna reč; ničim se nije hvalio i nikome nije zavideo.
*
Služba svetom mučeniku Đorđu nalazi se u Mineju pod 26. majem. To je dan prenosa njegovih sv. moštiju. „Esnaf zlatarski u Sofiji, poštujući uspomenu sv. Đorđa, ustanovio je u ono vreme (tojest odmah posle njegovog mučeništva), da praznuje 11. februar, kao esnafski praznik, i izabrao je svetog Đorđa Novog za svog esnafskog patrona. Posle nekoliko meseci svete mošti su bile iskopane iz groba, položene u kovčeg i unesene u crkvu. To je bilo 26. maja, i otada je ostalo, da mu se poštuje uspomena dva puta: 11. februara, kada je postradao, i 26. maja, kada su mu prenesene bile svete mošti“[7].
 
SPOMEN NALAZA MOŠTIJU SVETOG
ZAHARIJE PROROKA
oca svetog Preteče
 
Svete mošti Pretečinog oca, svetog Zaharije, nađene su u vreme cara Teodosija II Mlađeg (408-450) u mestu Kofar kod Elevterupolja u Palestini, kao što o tome piše kod istoričara Teofana i u Pashalnoj Hronici. Mošti sv. proroka Zaharije nalaze se sada u Italiji.
 
SPOMEN SVETE
DBOJE DECE
 
Dvoje dečice Božje postradaše sa svetim Vlasijem mačem posečeni[8].
 
SPOMEN SVETIH
CEDAM ŽENA
 
Ove pobožne i bogobojažljive žene praćahu svetog Vlasija i pomazivahu sebe krvlju što je tekla iz njegovih rana[9].
 
SPOMEN SVETOG BLAGOVERNOG VELIKOG KNEZA
VSEVOLODA – GAVRILA
Pskovskog čudotvorca
 
Sin velikog kneza Mstislava i unuk Vladimira Monomaha, rođen i vaspitan u Novgorodu, on se molitvom i čitanjem božanstvenih knjiga iz rane mladosti svom dušom priljubio uz Gospoda i bio mu veran celoga života. Poučavajući se svagda u zapovestima Gospodnjim, on imađaše dušu milostivnu, pomisao čistu, srce bodro, veru nepokolebljivu, ljubav nelicemernu. Počeo upravljati Novgorodskom oblašću od 1117. godine. Za vreme svoga kneževanja revnosno se trudio na hrišćanskom prosvećivanju i hrišćanskom načinu življenja svojih podanika, voleo bogosluženja, sazidao mnoge crkve, branio slabe od nasilja silnika, bio prijatelj siromaha i hranitelj siročadi, uteha i zaštitnik nevoljnih; jednom rečju: bio roditelj svojih potčinjenih. U Pskovu sveti knez podiže naročito lepu od kamena crkvu Svetoj Trojici. I ubrzo se prestavi 1138. godine, u svojih 46 godina. Svoga vernog slugu Gospod divno proslavi: na njegovom grobu zbivahu se čudesna isceljenja i mnoga druga čudesa.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kapadokija – velika oblast u istočnoj polovini Male Azije. Sevastija – grad u Kapadokiji na granici s Malom Jermenijom, u severoistočnom delu oblasti.
  2. Carovao od 284 do 305 godine.
  3. Carovao na Istoku od 308 do 323 godine.
  4. Nikopolj – grad u Maloj Jermeniji, na granici Ponta, kraj reke Likuse; sada Enderes.
  5. To je bilo 1371. godine. Ovaj Spaso – Prilucki manastir udaljen je petnaest kilometara od grada Vologde.
  6. U grčkim i ruskim Sinaksarima i Neomartirolozima stoji: Sveti novomučenik Georgije Srbin.
  7. Religiozni razkazi, prjevodna čerkovna biblioteka, pod redakciata na D. Marinov, Sofija 1896. g., str. 130. 131. – Kod prote Steve M. Dimitrijevića: Sveti Sava u narodnom verovanju i deedanju, str. 28, – Beograd, 1926. god.
  8. Videti o njima pod današnjim danom: Žitije i stradanje svetog sveštenomučenika Vlasija.
  9. Videti o njima pod današnjim danom: Žitije i stradanje svetog sveštenomučenika Vlasija.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *