NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

ŽITIJA SVETIH ZA FEBRUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
10. FEBRUAR
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
HARALAMPIJA
i s njim postradalih
 
Carujući Gospod naš Isus Hristos privođaše kraju služenje demonima i uništavaše idolopoklonstvo u vreme nečestivog cara rimskog Septimija Severa[1]. Tada beše episkop u gradu Magneziji[2] sveti Haralampije. On učaše ljude reči Božjoj, upućujući ih na put spasenja. I govoraše: Cap moj Isus Hristos posla Duhom Svetim proroke i apostole, da se njihovom svetom propoveđu svi ljudi urazume, i čvrsto pođu putem pravde. Car vaš Sever izmisli ljuta mučenja, da ljudi bezdušnim idolima prinose žrtve, i da se duše predaju na smrt! A car moj Isus Hristos posla nam preko proroka i apostola reči nebeskog života. Pomoću ovih reči se vrag progoni, zmija satire, neverje se u veru pretvara, demonska opsena razvejava, i strašno propada sva sila vražja. Zato treba verovati rečima koje kazuju put večnog života, a ne držati se dela koja donose pogibao.
Zbog takvih reči sveti episkop bi uhvaćen od nevernika, i izveden na sud i istjazanje pred oblasnog upravitelja Lukijana i vojvodu Lukija. On i pred njima ponovi to isto. Na to mu upravitelj reče: Od suviška srca tvog usta tvoja govore nepametne reči, ne rasudivši ni šta je dobro ni šta je zlo. Ali nemoj misliti, dobri starče, da za te reči nećeš biti mučen. Bolje je, poslušaj savet naš, što i priliči tvojoj starosti i, rasudivši pametno, reši se da prineseš žrtve bogovima, da te ne bismo podvrgli mukama za kakve znao nisi. – Sveti Haralampije odgovori: Ja koji sam ostareo, i vremenski život se moj već približava kraju, ne želim da prezrem nevidljiva blaga koja su blizu.
Razgneviše se sudije i stadoše mu spremati ljute muke, i rekoše mu: Prinesi žrtvu bogovima, o zla glavo! Sveti Haralampije odgovori: Dečice, neću prineti žrtvu demonima! A znajte da demoni koje poštujete drhću od krsnog znaka i trepte. Na to sudije narediše da skinu s njega sveštene odežde. I pošto svukoše angelolikog muža, stadoše ga mučiti. A mučiše ga na ovaj način: Obešenog, dve sluge strugaše ga gvozdenim grebenima, dok mu svu kožu od temena do tabana ne oderaše. Sav u ranama, svetitelj reče svojim mučiteljima: Hvala vam, braćo, što ostrugavši moje staro telo vi obnoviste duh moj za novi, večni život, u koji želi da se obuče.
Kada svetitelj to reče, užas spopade obadve sluge koji ga mučahu, i oni rekoše sudijama: Sramota koju nanosite ovome čoveku pretvara se njemu u čast, i muke – u radost. Da nije ovo sam Hristos, koji je uzeo na sebe obličje starca i došao u Aziju da istrebi njene žitelje? Telo je njegovo tvrđe od gvožđa, jer dok smo gvozdenim grebenima strugali telo njegovo, grebeni su se povijali a telo mu je ostajalo nepovređeno.
Kada sluge ovo govorahu, oblasni upravitelj zaškrguta zubima i viknu na njih: O zle sluge! kako ste leni da izvršite naređenje! Vi ne radite ono što vam je naređeno, nego rečima branite osuđenoga na mučenje! – I pošto sluge potpuno iznemogoše, stadoše ispovedati i proslavljati silu Hristovu koja je krepila mučenika. I obojica biše posečeni za ime Hristovo. Imena su njihova: Porfirije i Vaptos. Isto tako i tri žene, koje su posmatrale mučenikovo stradanje, verovaše u Hrista, i proslavljahu presveto i svemoćno ime Njegovo. I one biše odmah posečene.
Tada se vojvoda Lukije diže sa svoga mesta, uze sam u ruke oruđa za mučenja, i stade mučiti svetog Haralampija, snažno stružući telo njegovo. I odmah mu se obe ruke do lakata otkinuše, kao mačem otsečene, i prilepivši se uz telo mučenikovo visahu. A vojvoda bez ruku, pavši na zemlju, vikaše: Ovaj čovek je čarobnjak! pomozi mi, o upravitelju! Upravitelj pritrča i, videvši vojvodine ruke gde vise uz mučenikovo telo, pljunu u lice mučeniku, i tog trenutka se glava upraviteljeva okrenu nazad, i lice mu bi s leđa.
A magnezijanci, spopadnuti silnim strahom, moliše svetitelja govoreći: Zaustavi gnev, i Božju odmazdu ukloni, jer je tebi zapoveđeno da ne vraćaš zlo za zlo. Sveti Haralampije im odgovori: Tako živ bio Gospod Bog, nema zloće u srcu mom, ni obmane na jeziku mom. Znajte da Hristos Bog kazni ove glavne bezakonike. On će nama dati život večni, a nečestive će pogubiti. – Tada svi zavapiše k Bogu, govoreći: Gospode, ne pogubi nas koji Ti sagrešismo! Oprosti nam, o Bože! Ti si sada, Gospode, kaznio knezove naše, da bi nas priveo k svetlosti i načinio nas dostojnima večnog života. – I verova u Hrista veliko mnoštvo ljudi.
A vojvoda Lukije reče svetitelju: Čoveče Božji, anđele Gospodnji, smiluj se na mene silno ojađenog! Eto ruke moje teško ti padaju, viseći uz telo tvoje. Vrati ih dakle na njihovo mesto, kako bi se ti tereta oslobodio a ja bolova izbavio. Učiniš li to, i ja ću verovati u Boga tvog. – Svetitelj uputi molbe Bogu, govoreći: Varuh, Manuil, maran ata, ravuni, tojest: Blagosloveni Bože koji si s nama, Gospode naš koji si došao u telu, Učitelju moj, pogledaj na smirenje okovanih, i razreši od okova kazne ove sudije, i isceli mene svedoka tvog svega izranavljenog! – I gle, ču se iz oblaka glas koji govoraše: Haralampije, svetilo zemlje koje i nebo obasjava, saslužitelju Anđela, sažitelju Proroka, druže Apostola, saratniče Mučenika, dostojni razgovora sa mnom, usliših molitve tvoje i primih reči usta tvojih, neka reč tvoja bude isceljenje bolesnima! – I tog trenutka se isceliše vojvoda Lukije i upravitelj Lukijan. I pripade Lukije k nogama mučenikovim, proseći sveto krštenje, koje i dobi. A upravitelj obustavi gonjenje hrišćana dok izvesti cara.
U to vreme mnogi dolažahu k svetitelju, krštavahu se ispovedajući grehe svoje, i dobijahu isceljenje bolesnici od raznovrsnih bolesti. A oblasni upravitelj Lukijan otputova kod cara Severa, koji se tada nalazio u Antiohiji Pisidijskoj[3], i obavesti ga o svemu što se zbilo u Magneziji. I govoraše caru: Među nama se javio čovek iz društva galilejskog, koji sve odvraća od bogova, i daje bolesnicima zdravlje. On i vojvodu Lukija isceli, i ovaj poverova u Hrista. I sva Magnezija primi njegovu veru. A ja ozdravivši, dođoh ovamo da o tome obavestim carstvenost tvoju. – Čuvši to, Sever se ispuni gneva, i povika: O večni bogovi, od nečestivih ljudi osramoćeni! Zašto na zemlji uze maha ovakvo brbljanje lažljivaca?
I odmah posla trista najbezdušnijih i najsvirepijih vojnika da uhvate svetog Haralampija i podvrgnu ljutim mukama, pa onda dovuku iz Magnezije u Antiohiju. Vojnici otidoše, uhvatiše mučenika Hristova, ukucaše mu po celom telu oštre gvozdene klince, pa mu bradu, koja beše dugačka, upletoše u konopac oko vrata, i tako ga putem vucijahu ka caru. I kad izmakoše od Magnezije oko dva kilometra, jedan konj koji je išao s desna, obrati se vojnicima, i ljudskim glasom jasno im reče: O, vi trista vojnika! trostruko pogane sluge đavolske! Zar ne vidite sa ovim čovekom Hrista Boga i Svetoga Duha? Zašto ovo sa njem radite? O, tvrdi srcem, odvežite onoga koga ne možete vezati, da biste se sami oslobodili okova!
Ove ljudske reči, izgovorene od konja, silno uplašiše vojnike. Ali, izvršujući carsko naređenje, oni vucijahu mučenika do Antiohije. A đavo, pretvorivši se u starog čoveka, iziđe pred cara Severa, govoreći: Avaj meni, o care! ja sam car skitski. U moju carevinu dođe neki čovek, po imenu Haralampije, veliki mađioničar, pa svu moju vojsku otuđi od mene, i sav narod prilepi se uz njega. A ja, ostavljen od sviju, dođoh da ti to kažem, da se i s tobom ne desi nešto slično. – Dok je đavo tako govorio caru, vojnici stigoše pred cara vukući svegog Haralampija. Kada ga car ugleda, odmah mu zari u grudi tri dugačaka ostna, i naredi da se donesu drva, naloži vatra, i na njoj mučenik polako peče, da ne bi brzo umro već da bi se što duže mučio. I pošto svetitelja dugo na vatri pekoše, žena neka koja je tamo stajala, želeći da ugodi caru, uze žeravicu, i izruči svetom mučeniku na glavu, lice i bradu, govoreći: Umri, starče, umri! Jer je bolje da ti umreš, nego da nas svojim obmanama sablažnjavaš.
A ova žena beše naložnica careva. Njoj reče sestra njena: Zar se ne bojiš Boga, nesrećnice? Čineći caru po volji, ti Boga gneviš. Neće ti pomoći Sever, kada se Hristos razgnevi na tebe. I obraćajući se mučeniku, reče: Čoveče Božji! česna je starost tvoja, i s tobom je Bog, u koga i ja hoću da verujem i da se od grehova mojih izbavim.
Zatim se vatra ugasi, i sluge iznemogoše, a svetitelj beše nepovređen od vatre i zdrav. Onda car naredi: Prestanite da mučite tog čoveka i dovedite ga k meni. – I kad mu privedoše mučenika, car reče: Čoveče, jutros rano, razgovarajući sa skitskim carem, ja se razljutih na tebe, i predadoh te na mučenje. No sada, pošto si podneo mučenje, bićeš u časti kod nas. Odgovaraj mi što te budem pitao. Koliko godina imaš? Sveti Haralampije odgovori: Mnogo godina provedoh u ovom taštem životu, jer poživeh sto i trinaest godina. Car Sever upita: Kada si toliko godina živeo, kako onda nisi do sada stekao takav razum koji bi te odveo poznanju besmrtnih bogova? Mučenik odgovori: Živeći mnogo godina, care, i stekavši veliki razum, ja poznah Hrista, jedinog istinitog Boga, i verovah u Njega. Car ga upita: Jesi li se ženio ili ne? Svetitelj odgovori: Zaručih nebesku devicu, tojest carstvo Hrista mog; a na zemlji ženu ne poznah. Car upita: Umeš li vaskrsavati mrtve? Svetitelj odgovori: Takvo delo nije u ljudskoj vlasti već u Hristovoj. – I naredi car te dovedoše čoveka odavno besomučna, jer ga trideset i pet godina mučaše đavo, goneći ga po pustinjama i gorama, bacajući ga u provalije, i blata, i urvine, eda bi ga pogubio. Čim ovaj čovek bi priveden bliže, đavo odmax oseti miris svetiteljev, i povika: Molim te, slugo Božji, ne muči me pre vremena, nego naredi rečju, i izići ću. Ako pak želiš, ja ću ti reći kako uđoh u ovog čoveka. I naredi svetitelj đavolu da kaže. I on stade kazivati: Ovaj čovek, želeći da pokrade bližnjeg svog, reče u umu svom: ako prvo ne ubijem naslednika, ne mogu uzeti njegovo nasledstvo. I pošto ubi bližnjega, on iđaše da pokrade blago njegovo. A ja, našavši ga u takvom raspoloženju, uđoh u njega, i već trideset i pet godina obitavam u njemu. – Tada svetitelj Haralampije reče đavolu: Iziđi iz ovog čoveka, i nikako ga nemoj povrediti! I odmah izađe đavo, i čovek postade zdrav. Car na to reče: Zaista je velik hrišćanski Bog!
A posle tri dana umre neki mladić. Car naredi da donesu mrtvaca preda nj, pa reče svetom Haralampiju: Pomoli se svome Bogu, da vaskrsne ovog mrtvaca. – Pomolivši se, svetitelj vaskrsne mrtvaca. I mnogi od naroda verovaše u Hrista, videvši takva čudesa. A i sam car veoma se divljaše.
Beše u cara neki eparh, po imenu Krisp. On predloži caru ovo: Očisti sa zemlje ovog čoveka, jer je mađioničar i čaranjem čini čudesa. Car poverova rečima Krispovim i, promenivši svoje dobro raspoloženje, reče mučeniku: Haralampije, prinesi žrtvu bogovima, da bi izbegao dželatove ruke. Svetitelj odgovori: Mnogo su mi korisne muke. Jer ukoliko se telo moje drobi od rana, utoliko se duh moj raduje u meni.
Naljuti se na to car, i naredi da kamenjem biju svetitelja po ustima. I oni što ga bijahu, govorahu mu: Pokori se caru, da ne pogineš uzalud! Car naredi slugama: Uzmite buktinje, pa mu bradu zapalite i lice opalite! I kada sluge prinesoše buktinje do svetiteljeve brade, ogroman plamen suknu iz brade, zahvati prisutne, i opali oko sedamdeset neznabožaca.
Sav besan od jarosti, car Sever reče: Dobro mi govoraše car skitski da je Haralampije čarobnjak, i želi isto tako da i od mene otpadi moje vojnike. – Onda se obrati svojim doglavnicama sa pitanjem: Ne znate li mi reći, ko je taj Hristos u koga Haralampije veruje? Eparh Krips odgovori: Hristos je sin Marijin, rođen od preljube. A neki Aristarh reče Krispu: Ne bulazni, jer otkuda si doznao tu tajnu? Otkuda znaš ko je bila Marija a ko Hristos? Krisp ljutito viknu: Đavole, zar si mudriji od mene? Aristarh odgovori: Bolje shvatam od tebe. Car Sever reče Aristarhu: O, zla glavo! protivu mene li govoriš? Aristarh odgovori: Nipošto, gospodine care! Ne govorim ni protivu tebe, ni protivu koga drugog, već za Hrista govorim. A car se zapali jarošću, uze tetivu, zateže je i pusti strelu uvis, govoreći: Doći ovamo, Hriste, ako na visinama živiš! siđi dole, i razapni na zemlje šatore svoje! Evo, ja spremam rat protiv tebe, imam dovoljno sile da istupim protiv tebe! Siđi ovamo, i stani blizu mene! Ako ne, srušiću nebo, ugasiću sunce, i rukama ću te uhvatiti.
Dok je car drsko i bestidno govorio ovakve hule na Hrista Boga, zatrese se zemlja, i veliki strah spopade sve. Jer se razgnevi Bog na nebu, te zemlja zatrepti kao list, i nastade sevanje munja i lomljava gromova, tako da smrtni ljudi obamreše od straha. A car i eparh Krisp, okovani nekim nevidljivim okovima, biše podignuti od zemlje u vazduh, i visijahu. I zavapi car k mučeniku: Gospodine Haralampije, ovo je zbog grehova mojih; pravedno sam kažnjen. No ti, reci reč Bogu tvom, da me izbavi od ove muke, i ja ću ime Boga tvoga i tvoje ispisati po celom gradu, jer velika strahota Hrista tvog udari na me.
Uto dođe tamo careva kći Galina, i reče ocu svom: Oče moj, niko se ne može protiviti Bogu, jer je On nada hrišćana, istrebitelj bezbožnika. Veruj u Boga, i izbaviće te, i od nevidljivih okova, kojima te okova, razrešiće te. Jer je tebe okovao večni i neprikosnoveni Bog. – I blažena Galina, pavši pred mučenikom, reče: Molim ti se, slugo Božji, pomoli se Hristu Bogu, i razreši oca mog od nevidljivih okova. – I kad se svetitelj pomoli, prestade strašna pretnja Božja. I car sa eparhom stade na zemlju, i reče: Gospodaru neba i Tvorče zemlje, pomiluj me! Ti koji živiš na nebu, pogledaj milostivo na zemlju!
I ode car sa eparhom i svima doglavnicima u svoj dvorac, i tri dana ne izađe iz njega, razmišljajuđi o strahu Božjem i o groznoj pretnji. U to vreme careva kći imađaše viđenje, koje kaza svetom Haralampiju, govoreći: Videh sebe gde stojim kraj velike vode. I gle, iznenada utledah veliku ograđenu baštu: u njoj svakovrsno mirisavo drveće, u sredini pak divan vinograd, i u vinogradu vrlo visok kedar, kraj kedrovog korena izvor. Tu baštu čuvaše strašan stražar, i ne dopuštaše nikome da uđe tamo. A videh u blizini gde stoje moj otac i eparh Krisp. Stražar pruži prema njima svoj plameni štap, odgoneći ih odatle. A ja sa velikim strahom stojah, i molih stražara da mi dopusti da ostanem tamo. On mi na to reče: Hajde ovamo, i ja ću te na svojim ramenima s počašću uneti. I kada bih unutra kraj izvora pod kedrom, čuh glas koji govoraše: Ovo je mesto dato tebi, i onima koji su slični tebi. Takvo viđenje imah, i molim te, objasni mi šta ono znači. Sveti Haralampije joj reče: Značenje tvoga viđenja je ovo: Velika voda je dar Duha Svetoga; ograđena bašta, to je raj; vinograd je naselje pravednika; mirisavo drveće, – to su horovi svetih Anđela; visoki kedar – slava Krsta; izvor iz kedrova korena označava život večni, koji je svetim Krstom darovan rodu ljudskom; stražar toga mesta koji te je na ramenima uneo, to je Hristos Gospod, koji devedeset i devet ovaca ostavlja u planini, i ide za izgubljenom, i kada je nađe, uzima je na rame svoje. A otac tvoj i eparh biće oterani od Božjeg raja. Jer oni, iako sada blagodare Boga, opet će se kasnije izvrgnuti u nezahvalnike; i đavo će ih ponova svojim sablaznima odvratiti od Boga.
Pošto prođe trideset dana od one strašne kazne Božje, car se opet razvrati i, ostavivši Boga čiju krepku ruku pozna, okrenu se idolima. I dozvavši mučenika reče mu: Haralampije, poslušaj moj savet i pokloni se bogovima, da bi bio u časti kod nas. Svetitelj mu odgovori: Nemoguće je da reči mučiteljeve sablazne slugu Božjeg, jer su reči tvoje, care, zaista nerazumne i lude. Razljutivši se, car viknu: Luda glavo, ti reči moje nazivaš ludima! – I naredi da mu udicu zariju u usta, i tako vode po celom gradu. A careva kći pristupi ocu svom i reče mu: Šta to radiš, oče? Zašto mučiš pravednika? Zašto se zaplićeš u đavolove zamke, te napušataš dobro a izbiraš zlo? Zašto više voliš smrt a odbacuješ život? Zašto tiranskom jarošću ustaješ na slugu Hristovog? Poslušaj, oče, glas moj: kao što si revnosan na zlo, budi tako revnosan na dobro, jer ko zlo seje, zlo će i požnjeti, a ko seje s blagoslovom, požnjeće dobro. Seti se kazne Božje koja te beše postigla kada si, nevidljivim okovima okovan, visio u vazduhu, i ispovedio istinitog Boga. A pošto si razrešen okova, ti Ga sada napuštaš. Mnogi vlastodršci, kad ih Bog kažnjava poznaju silu Njegovu, a kada kazna prestane oni Ga opet zaboravljaju.
Čuvši to, car se nimalo ne popravi, nego postade još gori, i reče: Prinesi žrtvu bogovima, Galino! A ona mu odgovori: Učiniću ti po volji, oče. Obradovan, car naredi: Oslobodite Haralampija okova i dovedite ga, pošto moja kći pristaje da prinese žrtvu bogovima. – A kad dovedoše Haralampija, car mu reče: Eto, kći moja Galina pređe od tvoje vere u našu, i hoće da prinese žrtvu bogovima. Hajde i ti, Haralampije sa njom u hram bogova naših, i učini ono što mi želimo. – Haralampije je ćutao. Car je njegovo ćutanje smatrao za pristanak. Onda careva kći ode u hram Jupiterov i Apolonov, i reče žrecima: Kajući se dođoh da umolim bogove koje sam razgnevila poverovavši u Hrista. A žreci povikaše govoreći: Veliki Jupitere, silni Apolone, tvorci neba, gospodari nad gospodarima, pogledajte na gospođu Galinu, i smilujte se na nju radi cara Severa! – Onda blažena Galina uđe u idolište, dozva žrece, i upita ih: Koga ću Boga najpre razlupati? da li Jupitera, ili Iraklija, ili Apolona? Odgovoriše žreci: Nipošto, gospođo, ne pomišljaj nikakvo zlo, niti se rugaj spasiteljima našim, da se oni ne bi razgnevili, pa razorili nebo i prevrnuli zemlju. Tada blažena Galina uhvati Jupiterov idol, i upita ga: Kada si ti Bog, kako onda nisi saznao da sam došla da te razlupam? Rekavši to, ona ga silno tresnu o zemlju, i on se razbi na tri dela. Zatim dohvati Apolona, i reče: I ti, satano, pogrbljeni starče, padni na zemlju, jer si prah. Potom razlupa i sve ostale tamo bogove.
Žreci otrčaše k caru Severu, i rekavši mu: Gospodine care, propade nada naša; sada će se i sunce ugasiti, i svet propasti, jer bogovi umreše. Začuđen, car ih upita: Šta znače reči vaše? Žreci odgovoriše: Kći tvoja Galina polupa bogove. Car im reče: Idite i pozovite pedeset kovača da noćas obnove bogove, pa ih postavite u hramu, i recite da su vaskrsli iz mrtvih, kao što i galilejani kažu za Hrista svog da je vaskrsao posle smrti. – Žreci to učiniše sa velikom revnošću. I sutradan izjutra dođoše k carevoj kćeri i rekoše joj: Dođi u hram, gospođo, i vidi vaskrsle bogove. A blažena Galina ih upita: Vaskrsoše li bogovi? Idem da ih vidim. I ušavši u hram, ona ugleda novosalivene bogove, i reče: Vidim veliko čudo! Žreci dodadoše: Zaista veliko čudo. Jer, juče osramoćeni i porugani, oni danas blistaju u većoj časti i slavi. Blažena Galina reče: Zgodnije mi je da nove bogove poizrazbijam nego li stare. I reče idolu Jupiterovom: Tebi govorim, Jupitere, koji si vaskrsao iz mrtvih, idi opet među mrtve. – Rekavši to, Galina opet polupa idole.
Tada se žreci napuniše gneva, i opet izvestiše cara o pogibijih svojih bogova, Car izvede preda se svoju kćer, i upita je: Zašto si porazbijala bogove? Ona odgovori: Zato što su oni mrtva stvar, samo ih vi, prelašćeni lažnim mišljenjem, nazivate bogovima. Car reče: Prinesi žrtvu bogovima ti, porode bezbožni, a ne moje čedo! Blažena Galina odgovori, potsmevajući se: Ta ja već prinesoh žrtvu kako umedoh. A ako želiš, ja ću to isto učiniti i ostalim tvojim bogovima.
Razgnevljen, car ostavi svoju kćer, pa se s besom okomi na svetog Haralampija, i predade ga nekoj ženi udovici da mu se naruga. A svetitelj, ulazeći u dom udovičin, nasloni se na jedan stub, i taj suhi stub odmah ozeleni i uzraste u veliko drvo, koje svojim granama pokri ceo dom udovičin. Videvši takvo čudo, žena se prepade i reče: Idi od mene, gospodine, jer nisam dostojna da takvog čoveka primim. Smatram da si ti Hristos, ili anđeo, ili prorok, ili apostol. Iziđi od mene, molim te, jer nisam dostojna da pod krov moj uđeš. Svetitelj joj reče: Ne boj se, kćeri, jer si našla blagodat u Gospoda. Veruj u Njega, jer je Gospod velik, i milostiv, i slavan veoma.
A ujutru susedi, videvši kako visoko i mnogolisnato drvo svojom senkom pokriva dom udovičin, pitahu se: Kakvo je ovo čudo? Neki rekoše: Zato što tamo uđe Haralampije, ozeleni stub i poraste veliko drvo. I ušavši, zatekoše svetoga starca gde sedi i poučava udovicu, i ovako joj govori: Blažena si ti, ženo, jer si u Hrista poverovala! Blažena si, jer ti se opraštaju gresi, pošto Bog prima one koji se kaju. I ljudi što dođoše rekoše mu: Zašto i nas ne obavestiš da si zaista Hristov? Odgovori sveti Haralampije: Oprostite mi, deco, vaš sam saslužitelj a Hristov služitelj, i imenom Njegovim ovo činim. Tada se žena osmeli, i stade gromko vikati: Raduj se, Haralampije, koji svagda sijaš svetlošću neugasivom! Raduj se, Haralampije, veliki blagodaću! Raduje se, Haralampije, svetilo svesvetlo! jer mnogi, naučeni tobom, pristupiše Hristu.
Dok je žena to govorila, došavši susedi pripadoše k nogama svetog Haralampija, ustima Hrista ispovedajući i srcem u Njega verujući. I svi primiše spasonosno krštenje.
Idućeg dana naredi car da mučenika dovedu na sud. I pretekoše oni što su poverovali u Hrista, i izvestiše cara o čudu što se desilo, kako je ozelenio stub i porastao u veliko drvo. Dok se car čudio tome, reče mu eparh Krisp: Gospodine care, ako brzo ne budeš naredio da se mačem pogubi taj mađioničar, čudima koja on čini biće zavedeni svi, pa će ostaviti naše bogove i nas, i poći za njim.
Tada car izreče presudu da se svetitelj pogubi mačem. Čuvši to, sveti Haralampije radosno zapeva psalam Davidov: Milost i pravdu pevam Tebi, Gospode! Pevam i razmišljam o putu neporočnom, kad bi god došao k meni (Ps. 100, 1-2), i tako redom, ceo psalam do kraja. Došavši s radošću na gubilište, gde je imao završiti svoj podvig, on reče: Blagodarim Ti, Gospode Bože, jer si milostiv i žalostiv. Ti si ubio đavole, srušio ad, i razrešio smrtne patnje: pomeni me, Gospode Bože moj, u carstvu Svom! – Dok se on tako molio, otvori se nebo, i siđe k njemu Gospod sa mnoštvom svetih Anđela. I bi postavljen veoma vedičanstven presto od smaragda. I sede Gospod na nj, i reče mučeniku: Priđi, Haralampije, prijatelju moj, koji si mnogo pretrpeo imena moga radi: išti što hoćeš od mene, i daću ti. – A sveti Haralampije odgovori: Velika je ovo stvar za mene, Gospode, što si me udostojio da vidim strašnu slavu Tvoju. Gospode, ako je Tebi po volji, molim Te, daj slavu imenu Svom, da na mestu gde budu sahranjene mošti moje, i spomen se moj bude praznovao, ne bude gladi, pomora, nepogoda, nego da bude mir, i zdravlje telima i spasenje dušama, i izobilje pšenice i vina, i rasplođenje stoke na potrebu ljudima. Gospode, Ti znaš da su ljudi meso i krv; oprosti im grehe, i podaj im izobilje plodova zemaljskih, da se prema potrebi nahranjuju i naslađuju u trudovima svojim, proslavljajući Tebe Boga svog, darodavca svih blaga. Rosa što dolazi od Tebe neka im bude isceljenje! O Gospode Bože moj! izlij blagodat Tvoju na sve!
Pošto se svetitelj tako pomoli, reče mu Gospod: Neka bude po molbi tvojoj, junačni moj vojniče! I ode Gospod s Anđelima svojim na nebo, a Njemu sledovaše duša svetog Haralampija.
Tada vojnici otidoše caru, i ispričaše mu slavu mučenikovu, kako mu se Gospod javi, i kako umre bez posečenja mačem, i kako videše dušu njegovu gde odlazi na nebo. I bi car u čućenju i strahu velikom. A kći njegova, blažena Galina, zaiska od njega telo mučenikovo. I pošto ga dobi, ona ga pomaza mirisima i skupocenim mirom, obavi čistom plaštanicom, i metnu u zlatan kivot, slaveći Boga. A car se poboja da sudi i muči svoju kćer, jer beše očevidno za njega da je Bog sa njom. I ostavi je da ona po svome nahođenju živi u hrišćanskoj veri.
Sve ovo bi u ono vreme, kada se Septimije Sever bavio u Antiohiji, dok Gospod naš Isus Hristos caruje u nama. Ovaj nepobedivi i nesavladivi veliki mučenik Haralampije, sveštenik Božji, koji posreduje za ceo svet, postrada 10 februara 202 godine. Njegove svete mošti poštuju se od hrišćana po mnogim mestima, a njegova sveta glava čuva ce do danas u manastiru sv. Arhiđakona Stefana na Meteorima u Tesaliji. Nema sumnje, on stoji s desne strane prestola Božjeg, moleći za nas Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava i carstvo sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENICA DEVICA
ENATE I VALENTINE,
i svetog mučenika PAVLA
 
Devica Enata beše rodom iz Gaze judejske[4], a Valentina iz Kesarije[5]. Pred sudiju Firmilijana bi izvedena na sude Enata, vrlo plemenita devica, i suđena. Primoravana da se odrekne Hrista, ona ne htede. Zato je obesiše o drvo, i dugo biše motkama po grudima. A česna Valentina, takođe devica, ne mogući da gleda sudijinu nečovečnost i zverskost, koje ispoljava na devici Enati, smelo stupi pred sudiju i istupi protiv njega.
Ovaj naredi da ona odmah prinese žrtvu bogovima na žrtveniku koji je bio spreman u blizini suda. Dovedena pred žrtvenik, ona ga, zajedno sa vatrom što beše u njemu, obori i nogama izgazi. Razjaren zbog toga, mučitelj je stavi na tolike i takve muke, da se one ne mogu opisati. Očajan što ne može da natera dve device na žrvoprinošenje bogovima, on najzad donese odluku da ih sažeže na ognju. I tako blažene device primiše vence mučeništva.
Posle toga izađe na poprište sveti Pavle. Prvo ga staviše na razne muke. Ali pošto u svim tim mukama on blagodaću Hristovom ostade nepovrećen, bi osuđen na posečenje mačem. Zablagodarivši Bogu za to, i pomolivši se za svoje jednovernike, on prekloni pod mač česnu glavu svoju, i bi posečen. I tako predade dušu svoju u ruke Božje, od koga i dobi venac mučeništva[6].
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZINONA[7]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PROHORA
Pečerskog čudotvorca
 
Bogat dobrotom i milostiv, Gospod često šalje nevolje na čoveka, da bi ga time urazumio i pobudio na dobra dela. No i kada dopusti da se ljudi muče i zlopate, ipak On ne kasni ni sa milošću Svojom i pomo ći Svojom, kao što se to lepo vidi iz Žitija ovog prepodobnog Prohora.
Za vladavine kneza Svjatopolka Izjaslaviča[8] u Kijevu, ljudi pretrpeše mnoga nasilja od ovoga kneza: on bez razloga domove velmoža, pa i same velmože, uništavaše. Zbog toga Gospod dopusti te se paganski neprijatelji Rusije osiliše: velike vojske Polovaca[9] navališe na Svjatopolka; usto među knezovima buknu međusobna borba; i u Ruskoj zemlji tada nastade strahovita glad i velika oskudica.
U to vreme ovaj blaženi Prohor dođe iz Smolenska u Pečerski manastir k igumanu Jovanu, i od njega primi sveti anđeoski inočki čin. U manastiru on se stade čvrsto podvizavati u vrlinama, i predade se tako velikom uzdržanju, da sebe liši i običnoga hleba, a skupljaše zelje lobodu, trljaše ga svojim rukama, i praveći od njega nekakav hleb, njime se hranjaše. Leti je on spremao sebi takav hleb za celu godinu; i tako radeći svakog leta, on uopšte nije upotrebljavao običan hleb u toku celog života svog, zbog čega i bi prozvan Lobodnik; sem prosfore u crkvi, on ništa drugo nije jeo do lobodu, niti je što drugo pio do vodu. Videći trpljenje svetoga u tako velikom uzdržanju, Gospod pretvori gorčinu lobodnoga hleba u sladost, i ugodniku Božjem to bi na radost. I blaženi Prohor nikada ne tugovaše, nego svagda radujući se služaše Gospodu. Niti se on ikada uplaši pljačkaških naleta neprijateljskih, jer življaše kao ptica, nemajući ništa drugo sem lobode. On se nije mogao pohvaliti zajedno sa evanđelskim bogatašem: dušo, imaš mnogo blaga na mnogo godina: počivaj, jedi, pij, veseli se (Lk. 12, 19). Štaviše on i za zelje, pripremano na godinu dana, koraše sebe govoreći: Prohore, ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe; a što si pripremio čije će biti? (Lk. 12, 20). Ovaj blaženi na delu ispuni reč Gospodnju: Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice, pa Otac vaš nebeski hrani ih (Mt. 6, 26). Ugledajući se na ptice, blaženi Prohor lako prehođaše put do mesta gde je rasla loboda, i otuda je donošaše u manastir na ramenima, kao na krilima. Tako se on, kao ptica, hranjaše neposejanom hranom, sa nepoorane zemlje.
Dok se svetitelj tako podvizavaše, u Ruskoj zemlji nastade velika glad od stalnih ratova, te ljudima prećaše smrt zbog toga. Ali Bog, hoteći da proslavi ugodnika Svog, i da se smiluje na ljude svoje, učini te tada loboda niče mnogo više nego drugih godina. I blaženi Prohor naloži na sebe još veći trud: neprestano sabiraše to zelje, rastiraše ga svojim rukama, pravljaše od njega hleb i razdavaše ga nevoljnima i iznemoglima od gladi.
Neki pak, videći kako sveti Prohor skuplja lobodu, stadoše je i sami skupljati za sebe, da bi se prehranili njome u vreme gladi, ali ne mogahu takav hleb jesti zbog gorčine. Tada se svi potrebiti stadoše obraćati blaženom Prohoru, i on svima rado davaše svoj lobodni hleb. I ukus ovoga hleba beše svima prijatan i sladak, kao da je meda bilo u njemu. I narod je ovaj hleb lobodni, umešen rukama blaženog Prohora, radije uzimao nego pšenični hleb. No pri tome evo šta beše naročito čudnovato: ovaj hleb pokazivaše se čist i beo po izgledu, i bivaše sladak po ukusu, samo kada je davan s blagoslovom blaženog Prohora; a kada ga je neko uzimao krišom, on se pokazivao crn kao zemlja i gorak kao pelen. Tako, neko od bratije uze tajom, bez blagoslova, hleb od blaženoga, i htede ga jesti. No gle, u rukama njegovim hleb se pokaza kao zemlja, a u ustima tako strahovito gorak da ga on ne mogaše jesti. I to se dogodi ovome inoku nekoliko puta. No on se stiđaše da otkrije svoj greh blaženome i da zatraži od njega hleb sa blagoslovom. Međutim, pritešnjen glađu koju nije mogao više podnositi i videći smrt pred očima svojim, ovaj inok ode k igumanu Jovanu i ispovedi mu sve, proseći oproštaj. Iguman ne poverova tome i naredi drugome bratu da od blaženog Prohora uzme hleb tajom, da bi se ubedio da li je stvarno tako. Kada hleb bi donesen na takav način, pokaza se da je istina što je ispričao prvi brat: od gorčine niko ga ne mogaše jesti. Držeći ovaj hleb u rukama, iguman posla k svetome da potraže od njega hleba s njegovim blagoslovom; pri tome reče: „Odlazeći od njega, uzmite krišom i drugi hleb“. Kada to bi učinjeno, hleb krišom uzet izmeni se pred njima i postade crn kao zemlja, i gorak kao pelen, poput pređašnjeg; a hleb uzet sa blagoslovom svetog Prohora, pokaza se beo, i beše sladak kao med. Zbog ovog čuda blaženi Prohor slavljaše se svuda, i prehranivši mnoge gladne, on time ukaza mnogima veliku pomoć.
U to vreme Kijevski knez Svjatopolk Izjaslavič otpoče bratoubilački rat protiv Vladimirskog kneza Davida Igoroviča, zato što ga David beše nagovorio da oslepi Trebovljiskog kneza Vasiljka Rostislaviča. Isto tako Svjatopolk Izjaslavič zarati i sa Peremišljskim knezom Vladimirom Rostislavičem, bratom Vasiljkovim, pa čak i sa samim Vasiljkom, zbog oblasti oca svog Izjaslava koju držahu Rostislaviči[10]. Prognavši Davida k Poljacima, knez Svjatopolk postavi u njegovom gradu Vladimiru sina svog Mstislava, pa se sam vrati iz pohoda u Kijev. Ali pošto ne mogade pobediti Vladimira i Vasiljka, on posla protiv njih po Ugpe Jaroslava, drugog sina svog. U vreme tih velikih nereda i bezakone pljačke bi zabranjeno trgovcima prelaženje iz Galiča i Peremišlja u Kijev, zbog čega skoro u celoj Južnoj Rusiji nestade soli, i narod se nađe u velikoj nevolji.
Videći tu narodnu nevolju, blaženi Prohor sabra u svoju keliju mnogo pepela iz svih kelija, i pomolivši se Bogu, razdavaše taj pepeo svima kojima beše potrebna so, i pepeo se molitvama blaženoga pretvarate u čistu so. I ukoliko je on izobilnije razdavaše, utoliko se so većma umnožavaše; i beše je dosta ne samo za manastir, nego i mirjani dolažahu k blaženom Prohoru i uzimahu je obilno za potrebe po svojim domovima. I za sve to blaženi Prohor ništa nije uzimao, nego je svoju so besplano razdavao svima koliko je ko tražio, tako da se često mogla videti pijaca prazna a manastir pun naroda koji je dolazio radi dobijanja soli.
Tada đavo izazva prema blaženom Prohoru veliku zavist kod prodavaca soli na pijaci, pošto ne dobijahu željenu zaradu. Oni držahu da će tih dana zaraditi na soli ogromna bogatstva, ali se veoma prevariše, jer što ranije prodavahu po skupe pare, to potom niko ne uzimaše ni za bescenje. Stoga se svi prodavci soli digoše i odoše knezu Svjatopolku, i stadoše klevetati blaženog Prohora, govoreći: „Prohor, crnorizac Pečerskog manastira, preote nam veliko bogatstvo, jer on nesmetano privuče k sebi sve za so; a mi koji dajemo tebi danak, nismo u stanju da prodamo svoju so, pa smo stoga osiroteli“.
Saslušavši ih, knez namisli: i da ukloni roptanje među prodavcima soli, i da sebi stekne bogatstvo. U tom cilju on sa savetnicima svoji donese odluku: da veoma podigne cenu soli, i da so, oduzevši je od Prohora, sam prodaje preko svojih slugu. A slugama – poverenicima knez reče: „Radi vas opljačkaću monaha“.
I tako, knez Svjatopolk posla da Prohoru oduzmu svu so. I kad so bi dovezena, pođe on sam da je vidi zajedno sa prodavcima koji oklevetaše blaženoga. I svi ugledaše pred svojim očima – pepeo. Tada knez naredi nekima da probaju tu so, no ona se po ukusu pokaza pepeo. I svi se oni čuđahu toj promeni i behu u nedoumici. Zatim knez, želeći da tačno proveri čime će se ovo čudo završiti, naredi da se ovaj pepeo čuva još tri dana.
Međutim, k blaženom Prohoru dolažaše mnogo naroda da, po običaju, uzme od njega so. No, saznavši da je opljačkana, narod se vraćaše bez soli, proklinjući onoga koji je to učinio. A blaženi Prohor reče narodu: „Kada knez bude izbacio tu so napolje, vi onda pođite i nakupite sebi“.
Stvarno, knez zadrža tu so kod sebe tri dana i, ne videći u njoj ništa do pepeo, naredi da se noću izbaci napolje. No pepeo, čim bi izbačen napolje, odmah se opet pretvori u so. Saznavši za to, građani se stadoše sticati na to mesto i s radošću uzimati so.
Kada se dogodi ovo divno čudo, kneza, koji takvu nepravdu beše učinio svetom monahu, spopade užas. I ne mogavši sakriti ovo čudo, pošto se dogodi pred celim gradom, knez stade ispitivati šta ono znači. Tada mu ispričaše sve šta čini blaženi Prohor: ne samo o soli, postaloj iz pepela, nego i o hlebu od lobode kojim on prehrani mnogo naroda, i kako taj hleb postajaše sladak kada ga ljudi primahu iz njegovih ruku s blagoslovom, i kako, naprotiv, taj hleb postajaše gorak kada ga ko uzimaše krišom.
Čuvši sve to, knez Svjatopolk se zastide svoga postupka, otide u Pečerski manastir, i pomiri se sa igumanom Jovanom, na koga beše izranije ljut, jer ga ovaj beše izobličio zbog nenasitog bogaćenja i zbog ugnjetavanja naroda. Sa tog razloga knez čak beše zatvorio igumana Jovana u Turovu. No uplašivši se posredovanja hristoljubivog kneza Vladimira Monomaha, brzo ga povrati s češću u Pečerski manastir.
Posle ovog čuda knez Svjatopolk stade gajiti veliku ljubav prema Presvetoj Bogorodici i prepodobnim ocima: Antoniju i Teodosiju Pečerskim; a blaženog Prohora veoma poštovaše i veličaše, znajući da je istiniti sluga Božji; on pred njim dade i reč Bogu, da više nikome neće činiti nasilje. Pri tome on potvrdi to obećanje sledećim ugovorom, govoreći blaženome: „Ako ja, po volji Božjoj, pre tebe otidem iz ovoga sveta, onda me ti svojim rukama položi u grob, da bi na taj način pokazao svoju nezlobivost prema meni. A ako se ti prestaviš pre mene, onda ću te ja, uzevši tvoj kovčeg na svoja pleća, sam uneti u pešteru, da bih toga radi dobio od Gospoda oproštaj za teški greh koji učinih prema tebi“.
Posle ovakvog ugovora, blaženi Prohor požive dosta godina, bogougodno provodeći svoj besprekorni i surovi život, pa se onda razbole. Knez pak u to vreme krenu u rat protiv Polovaca. Tada blaženi Prohor posla knezu ovakvu vest: „Već se približi čas moga odlaska iz tela; stoga ako hoćeš da ispuniš svoje obećanje, i dobiješ od Boga otpuštenje grehova, dođi da se oprostimo, i da me svojim rukama položiš u grob. Dakle, ja očekujem tvoj dolazak. Ako pak zadocniš, i ja bez tebe odem, onda neće biti moja krivica, i tvoj pohod neće se onako svršiti po tebe, kao što bi se svršio kada bi ti došao k meni“.
Dobivši ovu poruku, knez Svjatopolk ostavi vojsku i odmah brzo ode k bolesnom Prohoru. Blaženi mnoge pouke dade knezu: o milostinji, o budućem sudu, o večnom životu i o beskrajnim mukama; a dade mu oproštaj i blagoslov, i oprosti se sa svima kneževim pratiocima. Zatim, podigavši ruke svoje k nebu, predade duh svoj u ruke Božje. Knez Svjatopolk, zajedno ca crnorizcima, uzevši telo prepodobnog, odnese ga u pešteru i svojim rukama položi u grob.
Posle toga knez ode u rat i odnese potpunu pobedu nad Polovcima, zarobi gotovo sve žitelje Polovecke oblasti i dovede ih u svoju zemlju. Ova pobeda, Bogom darovana Ruskoj zemlji, bi održana po proroštvu njenog molitvenika, prepodobnog Prohora. Od toga vremena knez Svjatopolk, polazeći u rat na neprijatelje ili u lov, uvek je svraćao, radi blagoslova, u Pečerski manastir i tamo, u bogozdanoj crkvi, sa velikim usrđem i blagodarnošću poklanjao se čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice i pred grobnicama prepodobnih: Teodosija, Antonija i Prohora, i tek onda odlazio u rat.
Svetim molitvama prepodobnog oca našeg Prohora, Pečerskog čudotvorca, neka izbavi i sada sve nas od svake napasti i opasnosti Gospod Hristos, jer Njemu priliči sa bespočetnim Njegovim Ocem i presvetim, blagim i životvornim Njegovim Duhom svaka slava, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PORFIRIJA I VAPTOSA (ILI DAVKTOSA)
 
Dželati svetog Haralampija, poverovali u Hrista, i za to mačem posečeni[11].
 
CPOMEN SVETIH
TRIJU ŽENA MUČENICA
 
Preko svetog Haralampija poverovale u Hrista, i za TO mačem pogubljene[12].
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ANASTASIJA II,
patrijarha Jerusalimskog[13]
 
Bogougodno patrijarhovao Jerusalimskom Crkvom u drugoj polovini sedmoga i početkom osmoga veka. Upokojio se 706. godine. Izgleda da je, zbog najezde Arapa, boravio duže vremena u Carigradu. Učestvovao je na Šestom Vaseljenskom Saboru 680-1. godine u Carigradu.
 
SPOMEN SVETIH OTACA NAŠIH
JOAKIMA, LUKE, GERMANA, ARKADIJA, GRIGORIJA, MARTIRIJA,
ANTONIJA, VASILIJA I SIMEONA
episkopa Novgorodskih
 
Ovi ovi arhijereji Božji u razna vremena bogomudro i sveto episkopstvovali na episkopskom prestolu Novgorodskom, Bogu ugodili, sebe blagodaću i vrlinama evanđelskim osvetili i posvetili, revnosno pastvu ka Carstvu nebeskom vodili, i tako Carstvo nebesko i sami zadobili.
 
SPOMEN SVETIH BLAGOVERNIH KNEZOVA
VLADIMIRA I ANE
 
Knez novgorodski Vladimir, unuk sv. Vladimira ravnoapostolnog. Upokojio se 1052. godine. I njegova majka, supruga velikog kneza Jaroslava I, koja se pred smrt zamonašila dobivši ime Ana. Upokojila ce 1051. godine.
 
SABOR PRESVETE BOGORODICE
U Areovindu
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
LONGINA KORJAŽEMSKOG
 
Spočetka se podvizavao u Obnorskom manastiru, u Vologodskoj eparhiji. Zatim se udaljio i na ušću reke Korjažemke osnovao Korjažemski manastir, i bio iguman. Upokojio se 10 februara 1540. godine. Svete mošti njegove obretene netljene 1557. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Carovao Septimije Sever od 193 do 211 godine.
  2. Magnezija – grad u Tesaliji, severoistočnoj oblasti stare Grčke.
  3. Antiohija Pisidijska – u zapadnom delu Male Azije, na granici s Frigijom.
  4. Gaza – grad na istočnoj obali Sredozemnog Mora.
  5. Kesarija – veliki grad u Palestini, kraj Sredozemnog Mora.
  6. Postradali za vladanje Maksimijana II Galerija u 308 godini.
  7. Ovaj prepodobni spominje se i 30. januara, gde je njegovo kratko žitije. Njegov život opisao je bl. Teodorit Kirski („Filoteos Istorija“, 12).
  8. Knezovao od 1093. do 1113. godine.
  9. Polovci – divlji skitački narod tjurskog plemena; od druge polovine XI veka prešli iz zakaspijskih stepa u južnoruske stepe i činili česte pljačkaške upade u južnoruske kneževine.
  10. Sve se to događalo u 1099. godini.
  11. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog sveštenomučenika Haralampija.
  12. Videti o njima pod današnjim danom: Stradanje svetog sveštenomučenika Haralampija.
  13. U nekim Sinaksarima pogrešno stoji da je to patrijarh Carigradski (jer Carigradski patrijarh Anastasije, 730-753 g., bio je jeretik ikonoborac). U Patmoskom kodeksu 266 kao i u Jerusalimskom. Kanona riju stoji da je ovo patrijarh Jerusalimski, na što je ukazao već i učeni Carigradski patrijarh Konstantios (1830-34), a i Vartolomej Kutlumuški.

Jedan komentar

  1. Sv. Teodore moli Boga za nas !

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *