NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

8. JAHUAP

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GEORGIJA HOZEVITA

Ovaj slavni otac naš Georgije beše poreklom iz jednog sela na Kipru. Roditelji mu behu blagočestivi i bogati. Stariji brat njegov, Iraklid, još za života roditelja otide u Sveti Grad da se pokloni Svetim Mestima, i pošto se pokloni i poseti reku Jordan, otide u Lavru zvanu Kalamon i postade monah. Blagosloveni pak Georgije ostade uz roditelje, i rastijaše vaspitavan u svakoj pobožnosti i čistoti.
Po smrti roditelja uze ga k sebi zajedno sa svim nasleđem njegovim neki njegov srodnik, koji imađaše jedinicu kćer i zato reši da njome oženi Georgija. No pošto mladi Georgije izbegavaše svetske stvari i ne željaše da se ženi, odbeže nekom drugom svom srodniku koji beše iguman u jednom manastiru želeći da se posveti monaškom životu, kao što je to učinio i njegov stariji brat. Doznavši za to onaj prvi srodnik njegov dođe i poče da se prepire sa ovim drugim srodnikom, tražeći da mu vrati mladića. Na to mu ovaj odgovori: Niti sam ga ja doveo ovamo, niti ću ga ja oterati. On sam ima uzrast, neka izabere ono što mu koristi. Kad mladić doznade za svađu svojih srodnika oko njega, napusti sve i tajno pobeže sa ostrva. Došavši u Sveti Grad Jerusalim i poklonivši se Svetim Mestima, siđe na reku Jordan i pomolivši se tamo otide u Lavru Kalamon kod svoga brata. Kada ga brat vide onako mladog i golobradog, ne htede da ga zadrži u Lavri, po zapovestima svetih Otaca, nego ga odvede u manastir Presvete Bogorodice, zvani Hozeva, i predavši ga tamo igumanu vrati se natrag u svoju keliju.
Iguman, videći nepokolebivost i monašku pobožnost Georgijevu, ubrzo ga postriže i odenu u monašku shimu, i predade ga jednom naprednom u podvižništvu starcu monahu kao pomoćnika u starčevom poslušanju. Starac je bio rodom iz Mesopotamije i beše vrlo strog. Jednog dana posla starac ovog svetog mladića na potok da donese vode. Mladić, otišavši i spustivši se u potok, vrati se prazan, jer pošto beše odeven ne mogaše da donese vodu zbog spleta trske i šipražja. Starac mu tada naredi da skine sa sebe odeću i da se samo prepojaše spoljnom mantijom i tako da ide da donese vode. Pošto mladić zadocni sa vodom, starac sakri njegovo odelo i otide za trpezu. A mladić, došavši i ne našavši ni starca ni svoje odelo, otide u manastir onako bez odela. Kada zakuca na vrata manastira vratar mu otvori i videvši ga naga zapita ga za uzrok toga, pa doznavši šta se desilo otide i donese mu odelo, pa ga uvede u manastir. Vraćajući se starac nadzornik njegov iz trpezarije posle jela, srete Georgija pred grobom svetih pet Otaca koji se tu nalažaše, i videći ga, sa puno gnjeva i pretnje udari ga rukom, govoreći: Zašto si zakasnio? Na to se odmah osuši ruka starcu, i on pade pred noge mladiću moleći ga i govoreći: Čedo, nemoj me obelodaniti ni izobličiti javno; sagreših, oprosti mi! Pomoli se Gospodu za mene da me isceli. Mladić sa smirenjem i pobožnošću odgovori: Idi, oče, i napravi metanije pred grobom svetih Otaca i oni će te isceliti. Starac navaljivaše govoreći: Tebi sagreših, ti se pomoli za mene. Tada mladić uze starca za ruku, otide zajedno sa njim do groba Svetih, napravi metanije i pomolivši se, starac bi odmah isceljen. Od tada starac postade krotak i snishodljiv i vrlo smiren. Budući da se taj događaj razglasi među bratijom i svi se divljahu i slavljahu Boga zbog tog slavnog čuda koje učini ovaj mladić, i to još početnik, Georgije se poboja da ne padne u zamku gordosti, zato napusti tajno manastir, siđe u Lavru svome bratu, i ostade sa njim u takozvanoj staroj Crkvi. Ovde oni provođahu ovakav način života: Nikada ne kuvahu za sebe jelo na vatri, osim kada im dolažahu posetioci. Pritom poručiše čuvaru utvrđenja njihove Lavre da im od nedelje do nedelje čuva pokvarena jela iz tvrđave i ono što njemu donose manastirski oci. Tako su se oni samo time hranili, nikada ne perući niti ispražnjujući posuđe iz koga su jeli, zbog čega se u posuđu nakotiše mnogi crvi, i smrđaše nadaleko. Vina takođe nisu pili.
U Jerihonu pak bejaše jedan zemljoradnik koga ova braća mnogo voljahu. No dogodi se da ovome zemljoradniku umre detence – jedinče. Ojađeni otac stavi mrtvo detence u jednu kotaricu, metnu preko njega kao poklon njima nešto od plodova sa svoje zemlje koju obrađivaše, pokri odozgo lišćem od vinograda, pa tako otide sa kotaricom u Lavru. Došavši on zakuca na vrata njihove kelije, iz koje izađe Georgije i uvede ga unutra. Ožalošćeni otac koga oni ljubljahu, napravi pred njima metanije, i spustivši kotaricu pred njih na zemlju zamoli ih da blagoslove plodove njegovog truda, pa izađe napolje. Kad braća izvadiše plodove iz kotarice nađoše u njoj mrtvo detence. Videvši to, stariji brat Iraklid se uzbuni i reče bratu svome: Pozovi natrag tog čoveka; danas dođe među nas iskušenje, jer koliko vidim dođoše da kušaju nas grešnike. Međutim Georgije, kojemu tada beše oko četrdeset ili nešto više godina, napravi pred njim metanije, pa reče: Nemoj se ljutiti niti gnjeviti oče, nego hajde da se sa verom pomolimo mnogomilostivom i mnogožalostivom Bogu, pa ako Bog ne uzme u obzir grehe naše i smiluje se, i vaskrsne ovo dete, onda će ga otac njegov po veri svojoj dobiti natrag živa, i otići; ako pak Božja dobrota to ne učini, pozvaćemo oca i reći mu da mi grešnici nismo dostigli do takve duhovne visine da vaskrsavamo mrtve, niti imamo takvu smelost pred Bogom. Starac posluša i oba stadoše na molitvu sa suzama i srcem skrušenim. A svemilostivi i čovekoljubivi Bog, koji čini volju onih koji Ga se boje, usliši ih i vaskrse detence. Tada dozvaše natrag oca njegovog i rekoše mu: Evo ti živa tvog sina zbog velikog milosrđa Božjeg; gledaj da to nipošto nikome ne kažeš i ne staviš nas na muke i ožalostiš. Otac uze sinčića i otide slaveći i blagosiljajući milostivog Dobrotvora i Životodavca Boga.
Tako ova braća provođahu svoj život sa svakim mirom i pobožnošću; nikada ih niko ne ču da se sporečkaju ili da progunđaju nešto između sebe, niti s nekim drugim, jer starac Iraklid imađaše veliku smirenost i krotost, a Georgije veliko poslušanje i smirenje. U svojoj sedamdesetoj, otprilike godini, ava Iraklid se prestavi iz ovog života, a beše se pročuo u celoj dolini Jordanskoj kao čovek blag i pun vere, ukrašen svakom vrlinom, devstvenik, molčalnik, siromaštvoljubljiv, milostiv, uzdržljiv više od svih drugih. Jer svo vreme života svoga on uzimaše hranu samo onako kako smo napred rekli, i to uzimaše je jednom u dva ili tri dana, a ponekad i jednom nedeljno. Jedino zbog velikog navaljivanja od strane otaca pristajao je ponekad da jede za opštom trpezom, koja se katkad postavljala ljubavi radi. Bivalo je i da se razboli, jer je sebe primoravao na velike podvige. Pritom on imađaše i majku svih vrlina smirenoumlje, i zato nikada nije prihvatao da stane u red sa svetim ocima da peva, smatrajući sebe nedostojnim da stoji s njima, nego je uvek stajao u dnu Crkve, imajući na sebi samo jednu staru rasu i kukuljicu na glavi. U hramu je govorio psalme u sebi do početka bogosluženja, i to sa mnogo suza i usrđa, ne razgovarajući niti se rasejavajući. Zato se govorilo o mnogim čudima koje Hristos Spasitelj činjaše kroz njega. I tako ovaj ava Iraklid, prosijavši česnim i bogougodnim životom, okonča život u dobroj starosti, i bi pogreben onde u grobu zajedno sa prepodobnim ocima; a na nebu on se sa horovima Svetih neprestano moli smelo pred Bogom za nas i za ceo svet.
Ava pak Georgije, ostavši sam u keliji, tugovaše i plakaše za bratom svojim, nastavljajući hrabro svoj način življenja i podviga, i bi voljen od svih. Često je služio drugim ocima sa mirom i pobožnošću, jer je bio dobio i čast đakonstva, koje je vršio sa strahom i umiljenjem, služeći uvek i prislužujući svima.
Jednoga dana ukaza se potreba da izađe radi nekoga posla. Otvorivši vrata kelije on ugleda lava gde leži pred vratima. Imajući srce bez straha, on ćušnu lava nogom govoreći mu da se skloni ispred vrata da bi mogao da izađe na svoj hitni posao. Lav zareža prijateljski i zavrti repom, ali ne htede da ustane. Ava Georgije ga gurnu dva-tri puta nogom tražeći da mu napravi prolaz, a kada lav ne posluša, sveti reče: Dobro; pošto nisi poslušan, onda po Svetom Pismu: „Zube lavove sakruši Gospod“. Blagosloven je Bog, otvori usta da vidimo! Lav otvori širom usta i dopusti svetome da mu opipa zube kako hoće; a sveti stavi ruku u usta zveri i opipavši potvrdi, govoreći: Kao kada neko opipava ravno drvo, tako su i zubi lavovi. Tada lav ustade i udalji se, a svetitelj otide i obavi svoj posao.
Kada u to vreme umre iguman Lavre, nastade nered i nesloga u Lavri; bratija se podeli u dve grupe oko izbora novog igumana, i poče da krši pravila i običaje svojih otaca. Zbog toga je mnogo tugovao i žalostio se ovaj starac; i moljaše se usrdno Bogu da mu da znak gde je Njegova volja da se udalji odavde. Tada mu se javiše u viđenju dve velike svetle gope, od kojih jedna beše viša i svetlija od druge. Tada mu reče onaj koji mu pokazivaše to viđenje: Gde želiš da odeš i nastaniš se? Starac zamoli da mu da onu višu goru. Reče mu ovaj isti koji mu se javio: Idi onda u tvoj manastir gde si postrižen za monaha i nastani se u kelijama. Sveti, otišavši odmah, zamoli igumana Hozevitskog manastira da mu da obitalište u kelijama. Iguman pak ovoga manastira zvaše se Leontije, i beše muž blag i vrlo milostiv i siromaholjubac. On beše silno uznapredovao u vrlini milostivosti; i pošto se upokoji, jedan ga od staraca vide gde stoji pred žrtvenikom sav kao oganj. Kada starac Leontije ugleda svog bivšeg učenika gde se vratio, obradova mu se veoma i odmah mu dade keliju. Sveti se smesta pope na goru i nastani u kelijama Hozevitskim, zbog čega i dobi ime Hozevit. Niko nije uspeo da dozna njegov način života za sve vreme provedeno u toj keliji, osim što se znalo da nije imao ni vina, ni masla, ni hleba, ni odeće, osim jedne kratke mantije koju je nosio kad je bivao u Crkvi. Išao je tamo gde se bacaju otpatci i sakupljao bačene krpe od kojih je sašivao sebi odeću, i od istih krpa pravio sebi postelju. A molio je i neke keliote da od nedelje do nedelje čuvaju za njega otpatke sa trpeze otaca i gostiju, pa bilo da su to otpaci od povrća, ili osprija, ili morskih školjki. Dobivajući od njih te otpatke, tucao ih je sve zajedno u kamenoj stupi i pravio loptice, koje je zatim sušio na suncu i onda, kvaseći ih vodom uzimao od njih jednom u dva ili tri dana, ako mu je uopšte bilo potrebno da jede u svojoj keliji. Jer beše običaj da subotom uveče dolaze kelioti u opštežiće i da učestvuju u bogosluženjima i u Liturgiji Prečistih Tajni, a zatim i za trpezom sa manastirskim ocima. I verujte mi, časni oci i braćo (veli pisac ovog žitija i učenik Svetoga – prepodobni monah Antonije), da sam ja lično, posle nailaska Persijanaca[1], došavši u manastir otišao sa nekom bratijom u kelije i našao tamo ostatke onih loptica, diveći se sa bratijom kako ih je ovaj sveti mogao jesti. Kada su Persijanci stigli do Damaska nastao je veliki nered u ovoj zemlji. Jednoga dana seđaše ovaj prepodobni na jednom kamenu i grejaše se na suncu (jer beše mršav od prevelikog uzdržavanja), i goreći sav željom duhovne ljubavi za tvorenje volje Božje, moljaše se sa neprekidnim suzama čovekoljupcu Bogu da se smiluje na ljude svoje. I dođe mu glas: Siđi u Jerihon i videćeš dela ljudi. Tada siđe u manastir i našavši bratiju iz opštežića koji iđahu u Jerihon, siđe i on s njima. Kada stigoše do vrtova ispred grada, iznenada ču u vazduhu veliku vrevu od mnoštva ljudi, koji ratovahu međusobno i vikahu kao u borbi. Podigavši oči svoje uvis vide vazduh ispunjen Indusima koji se sukobljavahu kao u ratu, a zemlja se sva tresijaše i drhtaše pod njihovim nogama. Bratija rekoše prepodobnome: Ajde, oče, da uđemo u grad. Zašto stojiš toliko dugo i gledaš u vazduh? Prepodobni im odgovori sa suzama i tugom: Bežimo, braćo, i vratimo se. Zar vi ne vidite i ne osećate da se zemlja trese? I dok on to govoraše, gle, odjednom iziđoše iz grada neki naoružani konjanici i drugi mlađi petaci i deca, koji imađahu mačeve i koplja u rukama i trčahu tamo-amo. Bratija tada shvatiše da to beše potres zemlje o kome govoraše starac, i vratiše se u manastir sa velikim strahom, jer im sveti ispriča i viđenje koje vide u vazduhu. Popevši se u svoju keliju starac plakaše i ridaše zbog nepobožnosti i zloćudnosti naroda, ili bolje reći zbog neznanja i bezbožnosti. Sledećeg dana, izišavši opet iz kelije, seđaše na suncu grejući se (kao što je to često činio zbog slabog tela), i moljaše se sa usrđem Bogu, govoreći: Vladiko, Bože dobrote i Gospode milosti, koji hoćeš da se svi spasu i dođu u poznanje istine; podigni žezal Tvoj i nakaži narod ovaj, jer hodi u neznanju. I odmah zatim vide veliki štap od ognja, koji se protezaše od Svetog Grada do Bostre, te tako provide sveti da će narod biti teško nakazan, i zbog toga plakaše stalno i tugovaše.
Kada pak stiže najezda Persijanaca i opkoli Sveti Grad, tada izađoše i bratija iz opštežića i kelioti, pa bratija otide sa igumanom u Arabiju, a ovi se sakriše po pećinama i po šipražju. Među njima beše i ovaj prepodobni starac, jer ga mnogo moliše bratija da se i on sakrije sa njima. Saraceni pažljivo pretresoše svu dolinu i ispitivahu brđane o njihovoj imovini, pa pošto pronađoše starca i mnoge druge oce, pohvataše ih i prevedoše u drugi potok. Među njima beše i ava Stefan Sirac, starac preko sto godina, sveti i čuven otac, koga Saraceni ubiše onde, a druge oce odvedoše u ropstvo. Svetoga pak Georgija, pošto ga videše siromašnog i vrlo slabog i pobožnog, poštovahu njegov način života; bolje reći, budući pokrenuti na to od Boga, dadoše mu kotaricu punu hlebova i sud sa vodom, pa ga otpustiše rekavši mu: Idi, spasavaj sebe gde hoćeš. On siđe noću do Jordana i bijaše tamo dok Persijanci ne prođoše kroz Jerihon, odlazeći za Damask i vodeći sa sobom i zarobljenike iz Svetog Grada. Otuda starac otide u Sveti Grad, gde i ostade dok ne siđe ponova u Hozevitski manastir, gde se ponovo nastani, iako ne ode ponovo gore u kelije. U manastiru on svakodnevno poučavaše i utvrđivaše bratiju, koja se bila vratila, a takođe učini i mnoga čuda, koja su opisana u opširnijem žitiju njegovom.
No pošto i on beše čovek i trebaše da se preseli ka željenome Gospodaru, razbole se bolešću od koje i umre. One večeri kad je prepodobni skončao, veli učenik i pisac žitija njegovog Antonije monah, da bi se pokazalo sa kakvim čvrstim uverenjem odlazi ovaj sveti ka Gospodu, dođe po promislu Božjem u manastir mnoštvo gostiju, te ja bejah mnogo zauzet u mom poslu. Neka bratija od onih koji življahu blizu starca dođoše nekoliko puta i rekoše mi: Traži te starac govoreći: gde je Antonije? Pozovite mi ga, jer ja ću sada skončati. Ja bejah u žalosti, jer sam hteo i moj posao da svršim, i opet da dođem k starcu. Doznade za to u duhu starac pa mi javi: Nemoj se žalostiti niti uznemiravati, čedo, nego završi svoje poslušanje, a ja ću te čekati dok ne dođeš. Pošto jedni gosti ustajahu iza trpeza a drugi dolažahu, vreme mog služenja se proteže skoro do ponoći, no starac me čekaše. Završivši na kraju svoje poslušanje i otpustivši goste, siđoh k starcu. Pošto me vide, on me zagrli i celiva i blagoslovi, pa se okrete ka istoku i reče: Izađi sada, dušo moja, izađi u Gospodu! Pošto to reče tri puta, predade duh svoj Gospodu, Koji se u njemu i s njim podvizavao tim dobrim i čestnim podvigom. Tako se preseli ka Gospodu kao kad neko korakom prelazi sa mesta na mesto, veoma mirno i spokojno, predajući, očigledno, duh u ruke Božje, kao što je i napisano: „Duše pravednih u ruci su Božjoj, i neće ih se dotaći muka“. I opet: „Čestna je pred Gospodom smrt prepodobnih Njegovih“. Ja pak, doznavši da prepodobni predade svoj duh, padoh na grudi njegove i plakah što se lišavam prepodobnog oca mog. I pošto ga pogrebosmo sa psalmima i pojanjima i pesmama duhovnim, položismo ga u grobove Prepodobnih Otaca. A on sada nalazi se sa horovima Svetih na nebu i moli se s njima za nas i za ceo svet. Amin.

SPOMEN PREPODOBNE MAJKE NAŠE
DOMNIKE

U vreme Teodosija Velikog[2] ona dođe kao nekrštena iz Kartagene u Carigrad sa još četiri devojke. Tadašnjem presvetom patrijarhu Nektariju[3] bi od Boga otkrivenje za nju. On je primi i udostoji svetog krštenja. Potom sveta Domnika se zamonaši. I provođaše život u surovom postu i teškim podvizima, te se tako udostoji dara čudotvorstva. I činjaše mnoga čudesa. Ona spase putnike za vreme bure na moru na taj način što izli u more jelej koji ona blagoslovi. Imađaše i dar proroštva. Prozre carevu smrt i pretskaza. Vide svetog Anđela kako siđe i osveti vodu. I mnoge druge divne tajne biše joj otkrivene. Unapred pretskaza vreme svog odlaska k Bogu. Ona se u dubokoj starosti mirno prestavi Gospodu. Prestavi se oko 474. godine.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JULIJANA I VASILISE i onih sa njima

Julijan beše iz egipatskog grada Antinoja[4], od roditelja vrlo viđenih i bogatih. Od mladosti svoje zavole devstvenu čistotu, i zažele da je do kraja svoga života očuva. Postavivši nju kao temelj drugim vrlinama, on življaše u strahu Božjem, marljivo se učaše i čitaše knjige; izučavaše obe mudrosti: jelinsku i hrišćansku; i tako upoznade i svetovnu filosofiju i celo Sveto Pismo. A kad mu bi osamnaset godina, roditelji ga počeše primoravati da se ženi, jer im beše jedinac, a hteli su da imaju potomstvo. Ali on odlučno odbijaše. I kada mu povodom toga roditelji i rođaci veoma dosadiše, ovaj celomudreni mladić izmoli od njih nedelju dana na razmišljanje. I celu tu sedmicu provede u postu, u molitvama i suzama, i danju i noću moleći Boga, da mu On na koji bilo način sačuva devstvenost besprekornom. A kada sedmoga dana nastupi noć, i on, iznemogao telom od posta i molitve, leže i zaspa, javi mu se Gospod u viđenju, i tešeći ga i krepeći ga reče mu: He boj se, poslušaj savet svojih roditelja, jer ćeš uzeti ženu koja devstvenost tvoju neće povrediti, niti će te od mene odvojiti, nego će i ona tebe radi sačuvati svoju devstvenost; i tako ću i tebe i nju, devstvenike, primiti na nebo. Osim toga, vi ćete raširiti čistotu, jer će vašim učenjem mnogi mladići i devojke postati žitelji neba. A ja ću svagda biti s tobom, obitavajući u tebi i pobeđujući sve telesne požude i iskušenja. I učiniću da devojka, kojom se budeš oženio, pristane na tvoj dobri predlog. I u ložnici svojoj vi ćete ugledati mene sa horovima Anđela i bezbrojnim devstvenicima oba pola, koje priroda razdeli, a vera u mene ujedini. I ti ćeš biti sledbenik njihov. – Govoreći to, Gospod ga dodirnu i reče: Budi hrabar! i neka se ne plaši srce tvoje!
Utešen i ohrabren ovim božanskim viđenjem, divni mladić se prenu i reče: Blagodarim Ti, Gospode Bože, koji ispituješ srca i duše, što ćeš udaljiti od mene slasti i utehe ovoga sveta, i što mi obećavaš da ćeš biti čuvar i zaštitnik moje čistote, jer se čvrsto srcem nadam u Tebe i uzdam, da ćeš mi dati ono što oko ne vide, uho ne ču, i u srcu čoveku ne dođe, a što si ugotovio onima koji Te ljube. A pošto me udostojavaš da hodim putem tvojim, molim Te: Ti sam budi dobar put i meni i svima ljubiteljima čistote. Gospode, Ti znaš da od svoga rođenja pa sve do ovoga časa, u koji si blagovoleo da me pozoveš, ja ništa drugo ne volim i ne želim osim Tebe. Stoga zavete što izlaze iz mojih usta, Ti utvrdi i Ti u delo sprovedi.
Onda izađe iz svoje sobe, i saopšti roditeljima da pristaje na njihovu želju i ne odbija brak. Roditelji se veoma obradovaše, i odmah se dadoše na revnosno traženje devojke koja bi mu odgovarala poreklom i bogatstvom. I nađoše takvu devojku, po imenu Vasilisu, jedinicu kćer u svojih roditelja, lepu, i blagorodnu. Nju zaručiše svome sinu. A kada posle uobičajenog svadbenog veselja uvedoše ženika i nevestu u ložnicu, i ostaviše ih, oseti nevesta vrlo jak prijatan miris, kao u bašti gde je mnogo krinova, ruža i drugog mirisnog cveća. I ona reče ženiku: Gospodaru moj, šta je ovo? Sad je zima, a divan miris cveća oseća se kao u proleće. I ovaj divni miris toliko me ushićuje i naslađuje, da je u meni potpuno ugasla želja za telesnom vezom. – Tada joj blaženi Julijan, ženik, reče: Ovaj divni miris koji osećaš, ne dolazi od godišnjeg doba, nego po dejstvu samoga Hrista, ljubitelja čistote, koji večni život daruje onima koji devstvenost svoju čuvaju nepovređenom. Ako dakle hoćeš da zajedno držimo zapovesti Hristove, i da My ugodimo, onda zavolimo Njega svom dušom i sačuvajmo My našu devstvenost nepovređenom. Načinimo od sebe Njegove izabrane sasude u ovom svetu, da bismo s Njim carovali u onom. I tako se ja i ti nikada nećemo rastati.
Na ove njegove reči blažena nevesta Vasilisa odgovori: Zar je išta potrebnije od spasenja, sačuvati devstvenost i dobiti život večni? Verujem tvojim rečima, i želim da zajedno s tobom živim u devstvenosti do kraja života, kako bih mogla dobiti večno uzdarje od Hrista Gospoda mog.
Kada ona to reče, blaženi Julijan vrže sebe na zemlju, klanjajući se Bogu, i rasprostrt ničice vapijaše k Bogu: Utvrdi, Gospode, ovo što se u nama zbiva po Tvome dejstvu! – A devstvenica Vasilisa, videći ženika svog na zemlji gde se moli, odmah i sama pripade na molitvu. I gle, iznenada se zatresoše temelji ložnice u kojoj behu, i neiskazana svetlost zasija tako, da od nebeskog sjaja potamneše sveće što gorahu u ložnici. I bi veliko božanstveno viđenje: s jedne strane viđaše se car slave Hristos sa bezbrojnim mnoštvom devstvenika u belim haljinama, a s druge strane – carica Vladarka, Prečista Djeva Bogorodica sa horovima devstvenica. I sa obe strane pojahu se neiskazano mile nebeske pesme, kakve uho zemaljsko ne ču. I pristupiše dva presvetla čoveka, opasani zlatnim pojasima, podigoše Julijana i Vasilisu sa zemlje, i pokazaše im na postelji jednu prekrasnu i vrlo veliku knjigu. A oko postelje stajahu neka milolika česna četiri starca, koji držahu zlatne čaše pune mirisa, iz kojih se silno izlivaše neizrazivo divan miomir i ispunjavaše ložnicu. I reče im jedan od tih staraca: Evo, ove čaše prikazuju savršenstvo vaše, jer blago vama što pobediste privremenu nasladu ovoga sveta i pohitaste večnoj, kakva u srce čoveku ne dođe. Pročitaj, Julijane, što je napisano u ovoj knjizi života. – I Julijan pogleda i pročita njihova imena napisana. A beše zlatom napisano ovo: Julijan koji se odrekao sveta iz ljubavi prema meni, biće među onima koji se ne oskvrnaviše sa ženama; a Vasilisa, prava srca i neporočne devstvenosti, uvrstiće se u lik devstvenica, koje sleduju istinitoj Djevi Mariji, Majci mojoj prečistoj. – Kada ovo Julijan pročita, zatvori se knjiga, i sa obe strane svi svetlonosni devstvenici i devstvenice radujući se rekoše jednoglasno: Amin. – I opet reče starac Julijanu i Vasilisi: U ovoj knjizi koju vidite, zapisani su ljudi čisti, trezveni, istinoljubivi, milosrdni, smireni, krotki, koji imaju ljubav nelicemernu, koji su sve neprijatnosti i surovosti podneli, i koji su nevolje i muke pretrpeli, i najzad koji su toliko Hrista voleli, da ništa nisu pretpostavili toj ljubavi: ni oca, ni majku, ni ženu, ni decu, ni imanje, ni bogatstvo, niti išta od ovoga sveta, pa još i duše svoje ne poštedeše nego ih za Hrista dadoše; među njih se i vi sada uvrstiste. – A blaženi Julijan i blažena Vasilisa, ispunjeni neiskazane radosti, ostalo vreme noći provedoše u psalmima i pojanju.
Kada dan osvanu, veseljahu se roditelji, rođaci i sve zvanice svadbene, smatrajući da je telesno sjedinjenje između ženika i neveste obavljeno, ne znajući ništa o njihovom duhovnom supružništvu. I življahu Julijan i Vasilisa među sobom u čistoti i celomudriju, čuvajući cvet svoje besprekorne devstvenosti čistim. A skrivahu ovu tajnu od ljudi, da o njihovom devstvenom životu ne bi doznali ni roditelji, ni rođaci, niti iko od ljudi, dok kasnije sam Gospod ne objavi to na korist mnogih.
Posle ne mnogo vremena prestaviše se iz kratkotrajnog života ovog roditelji i Julijanovi i Vasilisini, i ostaviše im veoma velika imanja. A kada dobiše slobodu za svoj duhovni život, njih obuze želja ne samo da se staraju o svome spasenju, nego i o spasenju drugih. Stoga podigoše dva manastira, muški i ženski, pa se razdvojiše i postrigoše, on u muškom a ona u ženskom manastiru. I sabra on mnogo monaha, a ona mnogo monahinja, i starešinovahu nad njima. U svetog Julijana behu do deset hiljada bratije koji svesrdno služahu Bogu. Jer mu Bog dade toliku blagodat, da su se sa svih strana sticali k njemu oni što žele spasenja: ostavljali su svoje domove, zaručnice, roditelje, srodnike, imanja, i sve lepote sveta, i predavali se u ruke njemu, da ih vodi u carstvo nebesko. Tako i sveta Vasilisa u svome manastiru sabra i unevesti Hristu čiste devojke do hiljadu, pa još i mnoštvo žena. I cvetaše anđelska čistota u oba manastira kao u dve rajske bašte. I devstvenost slavljaše pobedu nad slastoljubivim demonom nečistote. Ali, već je vreme da ispričamo končinu ovih svetih, kako sa svojom u Bogu sabranom decom pređoše u nebeske obitelji, govoreći Hristu Bogu: Evo nas i dece koju si nam dao.
U to vreme carovahu dva neznabožna cara, Dioklecijan i Maksimijan. I ustrojiše ljuto gonjenje hrišćana na sve strane. I smutnja potresaše Crkvu Hristovu. I približavaše se gonjenje granicama one pokrajine, gde sveti Julijan i Vasilisa življahu. I mnogi hrišćani behu u velikoj pometnji i strahu. Tada blaženi Julijan i Vasilisa u postu i molitvama sa suzama moliše Boga da učvrsti verne svoje i njihove monahe i monahinje, i da ih sačuva, da ne bi nijedan od njih otpao i propao, nego da se svi udostoje nebeskog blaženstva. I javi se Gospod Hristos u viđenju svetoj Vasilisi, i obavesti je da će uskoro otići u večni pokoj. Ali će najpre poslati ispred sebe sve svete devstvenice; i nijedna neće ostati posle nje, da ne bi, koja od njih, videvši strašno gonjenje Crkve, pala duhom, i otpala, i lišila se svoga društva. Stoga će Vasilisa proživeti ovde još pola godine, dok devstvenice njene sve do jedne ne pređu k Bogu. A njen duhovni brat Julijan, posle nje poći će sa mnogima na mučenički podvig. I hrabro će istrajati; i pobediće neprijatelja; i u pobedničkom slavlju otići će iz ovog sveta da primi dvostruki venac: venac devstvenosti i venac mučeništva u radosti Gospoda svoga.
I bi tako. Jer u toku pola godine sav lik devstvenica, sabran svetom Vasilisom, pređe kroz privremenu smrt u nebeske dvore svog besmrtnog Ženika. Samo ostade sveta Vasilisa sama. I njoj se u snu javiše u viđenju sve te deve svete, obučene carski u svetlost, govoreći: Mi tebe čekamo, majko naša, da se zajedno s tobom poklonimo Gospodu i Caru našem. Hajde, dođi nam, i predaj nas Hristu, kome si nas unevestila.
Probudivši se prepodobna Vasilisa se veoma obradova što je sav lik njenih devica ušao u radost Gospoda svog, i što je i njoj pripremljen tamo život večni. I obavesti o svemu tome svoga duhovnog brata, svetoga Julijana. A posle nekoliko dana, moleći se usrdno Gospodu, predade duh svoj u ruke besmrtnog Ženika i Boga. Sveto pak telo njeno prepodobni Julijan sahrani na dostojan način.
Zatim dođe u te krajeve oblasni namesnik Markijan, sa svojom ženom i sinom. Bezumno razjaren na hrišćane, on ih je na strašne muke bacao, ubijao i krv njihovu prolivao. A kad saznade za Julijana da je visokog porekla, a veruje u Hrista, i da sa njim ima mnogo jednoverne bratije, on posla k njemu ugledne građane da ga usavetuju da se pokori carskoj naredbi i prinese žrtve idolima. U to vreme u obitelji tgrepodobnog Julijana beše se sabralo iz okolnih gradova i krajeva mnogo sveštenika, đakona i drugih klirika sa svojim episkopima, koji ljubljahu Gospoda svog i rado čekahu mučeničku smrt za Njega. Svi oni odgovoriše preko blaženog Julijana poslanicima oblasnog namesnika da oni imaju jednoga Cara koji živi na nebu, Gospoda Isusa Hrista, i njegove naredbe slušaju, i klanjaju se Njemu – jedinome istinitome Bogu, i gotovi su odmah da za Njega umru, ali se neće pokloniti idolima, i đavolima što su u njima. – Poslanici se vratiše, i ispričaše oblasnom namesniku što im bi rečeno. I rasrdi se namesnik, A posla vojnike da dovedu samo Julijana, želeći da ga sam ispita, a da se manastir sa svima koji su u njemu ognjem spali. Vojnici uhvatiše blaženog Julijana, svezaše i u tamnicu gradsku odvedoše. A njegova bratija, njih do deset hiljada, sa episkopima i kliricima što se behu tamo skupili, onog časa postadoše miomirisne žrtve Bogu, jer sa manastirom biše spaljeni. I na tom mestu za dugo vreme čule su se divne pesme, pevane od mnoštva pevača, u one časove kada su vršene uobičajene crkvene službe: u šest sati, u devet, u dvanaest, u tri po podne, i uveče, i u ponoći. I mnogi se bolesnici tamo isceljivahu. Jer koji god bi došao, i čuo to nebesko pojanje, isceljivao se, ma kakva bolest da je bila na njemu.
Sutradan prepodobni Julijan bi izveden pred namesnika na sud. Namesnik upotrebi mnogo krasnorečivosti, i laskanja, i pretnji, i zastrašivanja, ali sve bez uspeha. Tada gvozdenim štapovima dušmanski tukoše prepodobnog. Pri tome jedan se štap od silnog udaranja slomi, i parče udari jednog službenika, koji beše rođak namesnikov, i izbi mu oko. To još više razjari i razbesni namesnika. A sveti mučenik reče namesniku: Čuj me, Markijane: Skupi sve vaše najčuvenije žrečeve, i naredi im da nad ovim oslepljenim okom prizovu imena svojih bogova i boginja, i umole ih da povrate vid pokloniku njihovome. Ako pak oni to ne budu mogli učiniti, ja ću onda prizvati ime Gospoda mog Isusa Hrista, i ne samo povratiću mu ovo ispalo telesno oko, nego ću mu i oči srca prosvetiti za poznanje istine.
Namesnik pristade. Sazva sve žrečeve i naredi im da u obližnjem idolskom hramu umole pomoću žrtava bogove i boginje i iscele oko oslepljenome. Oni otidoše i postupiše po naređenju. I pošto prinesoše mnoge žrtve, čuše od svojih bogova ovo: Idite od nas, jer smo mi predani večnom ognju, i držani u tami. Kako možemo slepome vid dati, kada ga i sami nemamo? A Julijanova molitva višnjem Bogu toliko je moćna, da od dana u koji je uzet na mučenje, naše se muke u paklu ustostručiše. – Čim ovo demoni izrekoše u tom idolskom hramu, odmah popadaše svi idoli, kojih beše do pedeset, i u prah se pretvoriše.
A namesnik povika na svetog Julijana: O mađioničaru, tvoje vradžbine su tako silne, da su i bogove naše srušile! Ali da vidimo, da li ćeš isceliti oko oslepljenome, kao što si obećao.
– I naredi da mučenika naga oblivaju mokraćom, da bi, reče, otstupila od njega mađijska i vradžbinska sila. Ali se smrad te mokraće iznenada pretvori u divan miris, i zamirisa vazduh da su se svi čudili. Onda sveti Julijan, osenivši krsnim znakom oko oslepljenoga, prizva ime Gospodnje, i odmah se bolesnik isceli, i oko njegovo progleda, i viđaše jasno. A namesnik, oslepljen zlobom, pripisivaše to mađijama a ne sili Hristovoj, dok isceljeni gromko vikaše, govoreći: Vaistinu je Isus Hristos istiniti Bog, i Njega jedino treba počitovati, i Njemu se klanjati!
– A namesnik naredi da mu odseku glavu. I tako isceljeni, progledavši i telesno i duhovno, krsti se u svojoj vlastitoj krvi, n ode da vidi nevidljivog Boga.
Nečestivi Markijan naredi da svetog Julijana vežu verigama po celom telu, i da ga tako, ismevanja radi, vode po celom gradu, mučeći ga po svima ulicama na razne načine. Dok tako vođahu svetoga, i ismevahu, i mučahu, oko njega se razlegaše graja: Ovo zaslužuju oni koji se ne klanjaju bogovima i preziru carske naredbe. A kada sa svetim dođoše do škole u kojoj se namesnikov sin Kelsije učio, – on beše jedinac u svojih roditelja, – Kelsije dečak pogleda na svetoga, i reče svojim vršnjacima: Divnu stvar vidim! – A kad ga pitahu šta vidi, on reče: Eno, onog osuđenog hrišćanina, koga vojnici vezanog verigama vode, vidim okružena mnoštvom svetlih mladića, od kojih mu jedni služe, a drugi mu meću na glavu venac tako svetao, da sjaj njegov prevazilazi sunčevu svetlost. I smatram da treba verovati u takvog Boga i služiti My, koji svoje služitelje tako čuva i tolikom slavom obasipa. Verujte mi, braćo, i ja hoću da budem takav, ako Bog njegov bude hteo da bude Bogom mojim. – Rekavši to, on baci knjige i divno odelo, svetsko ostavljajući svetu, i potrča za svetiteljem. Kada ga stiže, on pade mučeniku pred noge, vapijući i govoreći: Želim tebe da imam za oca svog drugog rođenja, a svog telesnog bezbožnog roditelja Markijana, mrzitelja i mučitelja pravednih, odričem se, i prezirem. Tebi se priljubljujem, i želim da danas kao i ti stradam za Hrista Gospoda i Spasitelja mog, koga dosada ne znađah.
Kada to videše vojnici mučitelji, behu kao izbezumljeni od strašnog iznenađenja. I steče se sav grad na takav prizor, i čuđahu se gledajući kako se namesnikov sin prilepio uz mučenika, i celiva mu rane. I reče dečko narodu: Znajte, ja sam namesnikov sin. Dosada sam sa svojim neznabožnim ocem gonio nevine svete ljude. To sam činio u neznanju. Sada pak, kada sam poznao Boga, i Bog mene poznao, ja se odričem lažnih bogova, a odričem se i oca i majke, i na ogromna bogatstva pljujem! Ispovedam Hrista, i verujem u Njega, i objavljujem da sam sledbenik blaženog Julijana. Zašto oklevate, vi sluge i vojnici? Idite i izvestite moje roditelje, da sam poznao istinitog Boga i priljubih se njegovom vernom služitelju.
O tome brzo izvestiše oca i majku. Kao vosak od ognja, tako se njihovo srce rastapaše od bola. I odmah poslaše da dečka uzmu od Julijana i da ga dovedu doma. Ali Bog koji čuva decu, učini to da ga se niko nije mogao kosnuti. Jer svaki koji ga se kosnuo, osećao je silan bol u ruci i u ramenu svom, i zbog toga se nijedan ne usudi da ga uhvati i odvoji od mučenika. Obavešten o tome, namesnik naredi da obojicu dovedu k njemu. I pogledavši na blaženog Julijana reče: Plod nade moje hoćeš da mi mađijskom veštinom svojom na silu otmeš, i nedoličnim rečima obmanjuješ mlado srce da se odrekne roditeljske ljubavi. – Dok ovo namesnik govoraše, dotrča majka Kelsijeva sa mnogim rođacima, kose čupajući, grudi razdirući, dojke obnažujući i do neba kukajući. Kada to namesnik vide, razdra haljine svoje, i lice svoje izgreba, i reče mučeniku: Svirepi Julijane, pogledaj bol oca i majke, i osvrni se na kuknjavu tolikih rođaka, i oslobodi nevinog dečka tvojih mađija. Vrati nam sina jedinca; vrati nam naslednika i gospodara doma, da se i ja za tebe zauzmem kod cara, da ti oprosti krivicu i otpusti zdrava.
Sveti Julijan odgovori: Pomoć mi tvoja ne treba, niti tražim da me car pusti. Jedno molim Gospoda mog Isusa Hrista: da me zajedno sa ovim jagnjetom, koje je rođeno iz vučje utrobe[5], i sa svima koji budu hteli verovati, posle pretrpljenog mučeništva uvrsti među spaljene od njih. A eto, pred tobom stoji onaj koji je od tebe telesno rođen, a sada sa mnom verujući u Hrista, duhovno je odrođen od tebe. On je odrastao, neka ti sam odgovori, neka se sam obazre na majčine suze, i neka se sam sažali na grudi koje su ga odojile.
Na to česni i blagorazumni dečko reče: Od trnja se ruža rađa, ali ne gubi miris svoj zato što je rođena od trnja, niti trnje koje je rodilo ružu gubi oštre bodlje svoje. Vi dakle, roditelji moji, kao što navikoste, nasilništvom svojim kao trnjem bodite nevine, a mene ostavite da kao ruža lijem iz sebe miris verujućima. Vama neka se povinjavaju oni koji su gotovi da propadnu, a meni neka sleduju oni koji se trude da pređu iz tame u svetlost. Ja se radi Gospoda mog Isusa Hrista odričem vas, svojih roditelja; a vi, radi poštovanja bogova svojih, stavite na muke sina svog, jer privremenom smrću tražim večni život. He mogu da budem vama dobar, a sebi rđav; niti ću ljubav vašu pretpostaviti večnim radostima. Što oklevaš, oče, kao neverujući i kamenog srca roditelj, a ne kao pravi Avraam? Uzmi mač i prinesi na žrtvu Hristu mene, sina tvog? A ako te prirodna roditeljska ljubav savlađuje, pa ne možeš da to uradiš, onda me pošalji najsvirepijim kneževima i mučiteljima, da i ja za Gospoda mog Isusa Hrista postradam. Uzalud su vaše suze i vaše kukanje, jer me od vere moje ne mogu odvojiti.
Kada namesnik to ču, naredi da obojicu odvedu u smrdljivu i vrlo mračnu tamnicu. A kad oni stupiše u nju, tama se pretvori u svetlost, i smrad u miris. To videše dvadeset vojnika, i u Hrista poverovaše. Ali pošto blaženi Julijan ne beše prezviter, i nemaše ko da krsti ove što poverovaše, beše zbog toga žalostan. Ali Bog koji čini po volji onima koji Ga se boje, posla im prezvitera na ovaj način:
U gradu tom beše jedan čovek, najčestitiji i najugledniji u građanstvu, koga carevi Dioklecijan i Maksimijan mnogo uvažavahu i voljahu, jer beše od roda ranijeg cara rimskog Karina. Taj čovek beše hrišćanin sa ženom svojom i decom. A kad on i žena njegova preminuše u hrišćanskoj veri, ostadoše iza njih sedam sinova, mladi po godinama ali stari po razumu. Zbog roditelja njihovih carevi ih veoma voljahu, i narediše im da ostanu u svojoj veri i da bez bojazni javno slave Hrista svoga. A ova deca imađahu kod sebe prezvitera, po imenu Antonija, koji im vršaše svete tajne. I bi im otkrivenje od Boga, da sa prezviterom svojim idu i posete u tamnici Julijana i Kelsija. A kad pođoše noću, pred njima iđaše anđeo, koji dodirnu tamnička vrata, i ona se odmah otvoriše. I uđoše, i celivaše svete sužnje, i moliše se zajedno Bogu. I krsti prezviter blaženog dečaka Kelsija, sina namesnikova, i dvadeset vojnika. A sedmorica braće, razgovarajući sa blaženim Julijanom i Kelsijem, raspališe se revnošću da za Hrista zajedno s njima stradaju, i ne htedoše izići iz tamnice i vratiti se doma.
Obavešten o tome, namesnik se silno začudi što oni, kojima su carevi dopustili da slobodno ispovedaju hrišćansku veru, dobrovoljno žele okove i muke. I dozva ih k sebi, i mnogo ih savetovaše da se vrate svome domu, i da Hrista svog poštuju kako hoće, jer tu milost imaju od careva. Ali oni željahu okove i tamnicu više nego slobodu. I rekoše: Zlato nije dostojno carske krune, ako najpre ne bude u topionici prekaljeno i očišćeno. Tako i mi: nismo dostojni Hrista našeg, ako naša vera u Njega ne bude kao zlato prekaljena. Nekorisno je drvo koje se lišćem kiti, a ne donosi roda. Tako i mi: nećemo biti po volji Hristu našem, ako My ne podnesemo divne plodove vere naše. – I namesnik im ostavi na volju dok o tome izvesti cara. I vratiše se od namesnika ovi blaženi dečaci ne domu svom nego u tamnicu svetome Julijanu i Kelsiju i dvadesetorici vojnika. Sa njima beše i prezviter njihov Antonije.
I namesnik posla carevima podroban izveštaj o Julijanu, o sinu svom Kelsiju, o vojnicima, i o ovoj sedmorici braće. I ubrzo dobi odgovor: da svi, ako ostanu nepokorni, budu spaljeni ognjem; a ako im zbog njihovih vradžbina oganj ne naškodi, onda da ih namesnik umori kakvim hoće mukama.
Pošto namesnik od careva dobi takvu zapovest, on naredi da se usred grada spremi sudište. I sevši pred narodom, izvedoše preda nj svetog Julijana sa svom družinom njegovom: sa Kelsijem i sedmoricom braće, sa njihovim prezviterom, i sa dvadesetoricom vojnika. I stade ih ubeđivati rečima da se poklone idolima, kazujući im da je carska naredba da ih sve pogubi, ako se ne pokaju. A oni smelo protivrečahu, i govorahu da je Car Nebeski pripremio večnu pogibao idolopoklonicima, ako se ne pokaju. U toku te duge prepirke naiđe kraj sudišta pratnja; nošahu mrtvaca da sahrane. Ugledavši pratnju namesnik naredi da mrtvaca donesu preda nj i stave na sredinu. Posmatrajući to, narod beše u nedoumici šta to namesnik namerava sa mrtvacem. I reče namesnik svetom Julijanu: Kažu za vašeg učitelja Hrista, da je pre svoga raspeća vaskrsavao mrtve. Evo dakle prilike da javno pokažete da li je On zaista Bog: vaskrsnite ovog mrtvaca, kao i učitelj vaš. – Odgovori sveti Julijan: Šta koristi govoriti slepome da se sunce rađa? – Namesnik odvrati: Ostavi sada svoje skaske, nego ako si moćan ti, ili Bog tvoj, vaskrsni ovog mrtvaca, kao što predložih.
Ha to sveti Julijan reče: Iako neverje vaše ne zaslužuje takvo čudo, ipak, pošto je vreme da se pokaže božanska sila Njegova, i da ne mislite da je to nemoguće Bogu, odmah ćete videti. Jer se nadam u Gospoda mog, da će mi dati sve što sa verom molim od Njega, i da me neće osramotiti pred vama. – Rekavši to, sveti Julijan podiže k nebu oči i srce, i moljaše se glasno da svi čuju, i lice njegovo zasija u molitvi. A moleći se govoraše: Gospode Isuse Hriste, istiniti Sine Božji, koji si pre vekova rođen od Oca a pri kraju sveta primio bez semena telo od Prečiste Djeve, pogledaj sada sa nebeskih visina, da se postide neprijatelji Tvoji a ohrabre oni što veruju u Tebe: usliši me u ovaj čas sa svetog neba Tvog, i vaskrsni ovog mrtvaca da, videći preveliku i svemoćnu silu Tvoju, ne bi umrli dušom oništo žive u telu, i da bi oživeli oni što imaju mrtvu dušu.
Tako se moljaše oko jednog sata. Zatim se obrati Mrtvacu rečima: Tebi govorim, zemljo suva, u ime onoga koji vaskrse četverodnevnog Lazara, ustani, i stani na noge svoje! – Kako to svetitelj reče, odmah se podiže mrtvac i stade, tako da se sav narod strašno zaprepasti. A vaskrsli povika gromkim glasom govoreći: O, blagoprijatnih molitava sluge Božjeg! O, neporočne devstvenosti njegove, šta sve može! Jer kuda bejah odveden, i otkuda sam vraćen?
Sve to pažljivo posmatraše namesnik Markijan, i divljaše se veoma, ali silu Hristovu ne poznade, jer ga đavo beše zaslepio. I on govoraše da je to sila mađioničarske veštine. Onda, kao potsmevajući se, upita vaskrsloga: Otkuda si se vratio? – A ovaj stade pričati podrobno, govoreći: Vođahu me neki crni đavoli, ogromni kao divovi, strašnog ičgleda, oči im kao usijana peć, zubi kao u lava, nokti kao u orla; u njih ne beše nimalo milosti; s radošću me vucijahu u pakao, i kada bejah na samoj ivici ponora, đavoli stadoše, ne bacajući me, i čekahu dok se telo moje ne preda zemlji, od koje je uzeto. I gle, odjednom se pakao uskomeša, i ču se glas odozgo sa prestola Božjeg: Zbog Julijana mog ljubljenog neka se ta duša vrati u telo svoje! – I odmah dođoše dva belorizca, i uzeše me iz ruku nečastivih i u svet vratiše, da pomoću ovoga koji me vaskrse, posle smrti poznam Boga onog koga sam ranije kao živ odbacivao.
Čuvši to, namesnik se pomete, i ne znađaše šta da radi. I da ne bi u narodu bilo bune i raspre, on naredi da i njega sa svetim Julijanom i ostalim svetima odvedu u tamnicu: i da tamnička vrata njegovim pečatom zapečate. U tamnici naredi sveti Julijan blaženom Antoniju prizviteru da krsti vaskrsloga. I dobi na svetom krštenju ime Anastasije, koje znači Vaskrsli.
Sutradan naredi namesnik Markijan da se spreme trideset i jedno bure, prema broju svetih mučenika, i da se do polovine napune smolom i sumporom, i da se naloži mnogo drva radi spaljenja svetih. I kada sve to bi gotovo, dovedoše svete iz tamnice, svakog posebno vezanog. A Julijan i Kelsije behu svezani jednim verigama. I plakahu mnogi žaleći što tako mladi divni dečaci umiru nevini. A sveti Julijan im govoraše: ne branite zlatu da prođe kroz oganj, da bi postalo još blistavije. – Namesnik pak ne htede da gleda spaljivanje svoga sina, srce mu se kidaše, već odredi sebi zamenika koji će izvršiti carsko naređenje, a sam se udalji tužan. I sve svete, svakog posebno, staviše u spremljenu burad, ogradiše burad drvima, i potpališe. I dizaše se plamen u visinu na dvanaestak metara, a sveti usred ognja pevahu i hvaljahu Boga. Pošto izgoreše drva, i sav gorivi materijal, ugledaše sve svete žive i čitave, i nimalo nepovređene, vesela lica, što sve strahovito zaprepasti. O tome izvestiše namesnika, i on odmah hitno dođe da vidi da li je istina. I kad vide, ne znađaše šta da radi. Stoga naredi da svete opet odvedu u tamnicu.
Žena namesnikova, majka Kelsijeva, kada doznade da joj se sin sačuvao od ognja živ i čitav, otide u tamnicu da ga vidi. I videvši ga, poverova u Hrista; i bi krštena u tamnici od prezvitera Antonija. Zvaše se Marionila. A kad namesnik ubrzo saznade da je i njegova žena primila hrišćansko krštenje, odmah i nju baci u tamnicu. Zatim izvede na sud, i donese presudu da se mačem poseku svetih dvadeset vojnika i sedmoro braće dečaka. A Julijana sa Kelsijem, prezviterom Antonijem i Anastasijem, i ženu svoju Marionilu, ostavi da im kasnije sudi, i držaše ih u okovima.
Posle nekog vremena izvedoše svete na sud. I oni se napraviše kao da žele da se pokore carskoj volji i namesnikovom savetu: da se poklone idolima. Zbog toga ih sa velikom radošću povedoše u idolski hram. I kada se približiše hramu, sveti Julijan se pomoli Bogu, i hram se sruši, i zatrpa sve koji u njemu behu: žrečeve, i do hiljadu drugih ljudi. I rasede se zemlja na tom mestu, i buknu plamen iz ponora koji proguta neznabošce koji mu se približiše.
I opet odvedoše svete u tamnicu. I kad se iduće noći moljahu, javi im se mnoštvo svetih mučenika, koji su ranije postradali, u velikoj svetlosti, obučeni u bele haljine, i pevahu nebeske pesme. Među njima behu i dvadeset vojnika i sedmoro braće, nedavno posečeni. A dođe i sveta Vasilisa sa celim likom svojih svetih devojaka, i obavesti Julijana da će uskoro sa svojim družinom završiti podvig, okončati borbu, i sa slavljem preći u nebeska naselja. Ona reče: Tebi se otvori carstvo nebesko, i Gospod naš Isus Hristos uzeće k sebi tebe i one što su sa tobom. A y susret će vam sa slavom izaći Patrijarsi, Proroci, Apostoli i Mučenici, i bićete uvršteni među njih zanavek. – Rekavši to, ona postade nevidljiva, i svi sveti što se behu javili otidoše, ostavivši sužnjima Hristovim neiskazanu radost i veselje duhovno.
Zatim opet mučitelj izvede na sud svete. I mučaše ih na razne načine. Najpre naredi da kudelju okvase uljem, da im njome omotaju prste na rukama i nogama, pa da je potpale. I učiniše tako. Ali kudelja na rukama i nogama izgore, a sveti nimalo ne biše povređeni. Onda svetom Julijanu i svetom Kelsiju odra kožu sa glave; blaženom prezviteru i Anastasiju oči kukicama izvadi, i oslepi ih; a kada svetu Marionilu htedoše da muče, ruke se mučiteljima ukočiše, i oni se je ne kosnuše. Zatim ih sve baciše zverovima da ih pojedu, ali božanska sila zatvori usta zverovima, i oni ostadoše čitavi. Najzad naredi namesnik da se iz svih tamnica i zatvora dovedu svi koji su osuđeni na smrt, te da sa njima zajedno budu ubijeni i sveti mučenici. I kada dovedoše sve osuđenike, on naredi da se poseku svi, i mučenici s njima, ne štedeći ni sina svog, ni suprugu. I tako sveti skončaše, mačem posečeni među bezakonicima izdahnuše[6]. A kad ih posekoše, odmah se zemlja zatrese, i iz temelja se sruši trećina grada, i ne ostade u gradu nijedno mesto čitavo na kome u to vreme beše neki idol. A biše i munje i gromovi, i grad, i pogibe ne malo neznabožnog sveta. Namesnik pak Markijan jedva ostade živ od straha; i razbole se, i posle nekoliko dana, izeden od crva, izdahnu.
Iduće noći, po posečenju svetih, dođoše sveštenici sa blagočestivim ljudima da skupe tela mučenika. Ali pošto behu među mnogobrojnim leševima, ne mogahu ih raspoznati. Stoga, preklonivši kolena, stadoše se moliti. I gle, javiše im se duše svetih u obliku devojaka, svaka kraj svoga tela. I tako poznavši njihova česna tela, skupiše ih i sahraniše u crkvi pod oltarom. A Bog koji proslavlja svoje svetitelje učini te se pojavi izvor vode žive i celebne na onom mestu gde tela svetih mučenika behu sahranjena. I isceljivahu se od svih bolesti tom vodom i molitvama svetih, a blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA
čudotvorca pečerskog

Grigorijem čudotvorcem hvali se ne samo Neokesarija, Nego se zbog prepodobnog istoga imena slavi i sveta velika čudotvorna Lavra Pečerska. Kada se Bog pokaza divan u svetima svojim: Antoniju i Teodosiju Pečerskom, u isto vreme i prepodobnog Grigorija izabra za čudotvorstvo, i prizva ga u svoju svetu Pečersku Lavru. Pošto je prepodobni Antonije samoćovao u pećini, ovaj blaženi dođe prepodobnom Teodosiju koji je upravljao manastirom, i od njega primi monaški lik. Nauči se siromaštvu, čistoti, smirenju sa poslušanjem, i ostalim vrlinama. Naročito pak revnovaše u molitvi. I zbog mnogih podviga pre nego li zbog dugotrajnog podvizivanja on se udostoji dara čudotvorstva. Pre sviju on dobi od Boga pobedu nad đavolima. I kad bi ga izdaleka videli, oni su vikali: „O Grigorije, ti nas izgoniš molitvom svojom!“ Jer Grigorije imađaše običaj da posle svakog pojanja tvori zapretne molitve. A pobeđeni vrag, ne podnoseći progonjenje koje mu se dešava od svetoga, razmišljaše kako da mu napakosti u vrlinskom životu njegovom. I pošto sam nikako ne mogaše, on potstače rđave ljude da pokradu njega koji nije imao ništa osim knjiga za molitve i čitanje.
I jedne noći privukoše se lopovi Grigorijevoj ćeliji, i krišom motrahu kada će starac otići u crkvu na jutrenje, da bi tada ušli i pokrali ga. A blaženi oseti kada oni dođoše, jer po svu noć ne spavaše, nego stojeći usred ćelije moljaše se Bogu neprestano. Tada se pomoli Bogu i za njih, govoreći: Bože, daj san slugama tvojim, koji se uzalud zamoriše ispunjujući vragu volju. – I usliša ga Bog: lopovi zaspaše, i spavahu pet dana i pet noći, sve dok ih blaženi u prisustvu mnoge bratije ne probudi, govoreći: Dokle ćete krišom motriti, da biste me pokrali? Vreme je da idete kućama svojim. – I oni ustadoše, ali ne mogahu da idu, jer toliko vreme ne behu jeli. A blaženi im postavi trpezu, i pošto ih nahrani, otpusti ih.
Za to saznade upravnik grada, i naredi da lopove podvrgnu mukama. Ču Grigorije, i veoma se ožalosti što oni zbog njega dopadoše muka. I otide upravniku grada, pokloni mu neke svoje knjige, a lopove oslobodi. Prodade i ostale svoje knjige, i novac razdade siromasima, govoreći sebi: „Da ne bi još neko dopao bede, želeći da me pokrade. Jer i Gospod reče: Prodajite što imate, i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje neće oveštati, riznicu na nebesima koja se ne prazni, gde se lupež ne prikučuje, niti moljac jede (Lk. 12, 33)“. A lopovi, doživevši takva čudesa, ne vratiše se više na pređašnja dela svoja, nego s pokajanjem dođoše u isti Pečerski manastir, radeći u njemu za bratiju.
Ali đavo ne napusti svoju zlu zamisao, jer ovaj blaženi Grigorije imađaše još malu bašticu, u kojoj gajaše povrće i negovaše voćke. I jednoga dana isti vrag potstače druge lopove, i oni se uvukoše u tu baštu, napuniše povrćem svoje torbe, baciše ih na rame, i kad htedoše da pođu, gle, ne mogoše se pomaći s mesta, nego tako natovareni stajahu nepomični dva dana i dve noći. – Onda počeše zapomagati: Sveti oče Grigorije, pusti nas, kajemo se za greh svoj, i više nećemo činiti ovako što.
– To zapomaganje čuše crnorisci, i dođoše, ali ne mogahu lopove pomaći sa toga mesta. Onda ih upitaše: Kad ste došli ovde?
– Lopovi odgovoriše: Evo dva dana i dve noći svojimo ovde.
– Rekoše im crnorisci: Pa mi neprestano ovde navraćamo, a vas ne videsmo. – Lopovi rekoše: I mi da smo vas videli, molili bi vas sa suzama da se zauzmete kod starca za nas, ali pošto iznemogosmo, počesmo zapomagati. Molimo vas, dakle, molite svetog čudotvorca da nas pusti. – A Grigorije dođe i reče im: Pošto ste ceo svoj život proveli kao besposličari, kradući tuđ trud, a sami niste hteli da radite, to će te od sada tu stajati bez posla sve do kraja svoga života. – A oni sa suzama moljahu starca da ih pusti, obećavajući mu da više neće činiti takve grehove.
– Starac se sažali na njih, i reče: Pustiću vas, ako ćete rukama svojim raditi, i od truda svog druge hraniti. – A lopovi zaklinjući se rekoše: Poslušaćemo te na svaki način. – I reče im Grigorije: Blagosloven Bog koji vas krepi! odsada ćete raditi za svetu bratiju, i od svoga truda donosićete im što im treba.
– I tako ih otpusti. A lopovi, za zlo delo što učiniše u maloj baštici, činjahu dobro radeći do kraja svoga života na imanju Pečerskog manastira.
I po treći put pokuša lukavi kušač da preko lopova na ovakav način sablazni blaženoga: Jednom dođoše Grigoriju neka tri čoveka ne kao potajni lopovi, nego kao ljudi kojima je potrebna pomoć. Želja im beše da ga obmanu. I dvojica od njih moliše svetoga, lažući o trećem, govoreći: Oče, ovaj naš prijatelj osuđen je na smrt. Molimo te, potrudi se da ga spaseš; daj mu nešto, da otkupi sebe od smrti. – A blaženi, provideći Duhom da će se ova njihova laž ustvari obistiniti, zaplaka od žalosti, i reče: Teško ovome čoveku, jer dođe dan njegove pogibije. – Oni pak rekoše: Ako ti, oče, daš nešto, onda on neće umreti. A ovo rekoše, želeći da što dobiju od njega i razdele među sobom. Čudotvorac pak, buduđi prozorljiv, reče: Ako i dam, on će umreti. No recite mi, na kakvu je smrt osuđen? – Oni odgovoriše: Biće na drvo obešen. – I reče im prozorljivac: Tačno rekoste; to će se sutra zbiti. – Rekavši to, siđe u pećinu, gde se obično sklanjao od zemaljske sujete i tvorio molitve, i iznese otuda i poslednje knjige, dade ih njima, govoreći: Uzmite ih, i ako vam ne budu od koristi, vratite mi ih. – Oni uzeše knjige i izađoše, i počeše se potsmevati, govoreći: Da ih prodamo i novac podelimo. – A kada još u bašti svetiteljevoj opaziše voćke sa zrelim rodom, rekoše između sebe: Da noćas dođemo, i oberemo ovo voće.
Kada nastupi noć, ova tri lopova dođoše. Grigorije se u to vreme moljaše u pećini, a lopovi zatvoriše spolja vrata na pećini u kojoj beše starac. I onaj od njih, za koga bi rečeno da će biti obešen, pope se na jabuku i poče brati jabuke I gle, grana za koju se držaše, odlomi se, i on pade, a ona druga dvojica se uplašiše i pobegoše. No onaj prvi, u padu zakači se za drugu granu, i ostade na njoj viseći, i kako ne beše nikoga da mu pomogne, izdahnu. A Grigorije, zatvoren, nije mogao biti s bratijom na jutrenju u crkvi. Kad bratija izađoše iz crkve, otidoše da vide šta je sprečilo starca, koji nikada nije izostajao, da dođe u crkvu. I gle, videše gde na drvetu visi mrtav čovek, i zaprepastiše ce. A kad potražiše Grigorija, nađoše ga zatvorena u pećini. Čim on izađe, naredi da skinu mrtvaca s drveta. Tada među drugima koji behu došli da urede mrtvaca ugleda i ona dva prijatelja pokojnikova, i reče im: Pogledajte, kako se vaša nesrećna laž obistini, jer se Bog neda ružiti (Gl. 6, 7). Da me niste zatvorili, ja bih došao i pomogao mu da se spase. Ali pošto vas je đavo naveo na sujetu i laž, vas je i milost napustila. – A kad ismevači videše da su se reči blaženog obistinile, padoše pred noge njegove moleći oproštaj. Grigorije im odredi da rade Pečerekom manastiru, da odsada u znoju lica svog zarađuju sebi hleb svoj, i da od svoga truda i druge hrane i pomažu. I tako i oni okončaše život svoj, radeći sa sinovima svojim u Pečerskom manastiru slugama Presvete Bogorodice i učenicima prepodobnih otaca naših, Antonija i Teodosija.
Treba već da ispričamo stradalačku smrt ovog svetitelja. Dogodi se jednom da u jedan manastirski sud upade nečista životinja, i oskvrnavi ga. Da bi ga očistio, blaženi siđe na Dnjepar da zahvati vode. Utom naiđe knjaz Rostislav Vsevolodovič[7], želeći u Pečerski manastir radi molitve i blagoslova, jer sa bratom svojim Vladimirom Monomahom iđaše u rat protivu Polovaca[8]. A kada Rostislavljevi vojnici ugledaše ovoga starca, nahuškani nečastivim, stadoše mu se rugati i sramne reči govoriti. A starac, predvidevši proročkim Duhom da im bliska smrt grozi, reče im: O deco! trebalo bi da ste mnogo skrušeni i da od sviju prosite molitve, a vi naprotiv činite zla koja nisu Bogu po volji. Bolje da plačete zbog svoje pogibije i da se kajete za svoje grehe, kako biste bar na dan Strašnoga suda dobili olakšanje. Jer, odluka je već pala: svi ćete ce y vodi podaviti sa knezom vašim.
A kad knez Rostislav to ču, ne pridade nikakvu važnost rečima prepodobnoga i, smatrajući to kao starčevu grdnju a ne kao proroštvo, naljuti se strašno, i reče: Zar meni pričaš o davljenju, meni koji umem da plivam? Sam ćeš to iskusiti. – I nemajući straha Božjeg, odmah naredi da se starcu vežu i ruke i noge, i da mu se veže o vrat kamen, pa da ga bace u vodu. I tako bi starac udavljen. A bratija ga iskaše dva dana, i ne nađoše ga. Onda trećega dana dođoše u keliju njegovu, želeći da pokupe potrebne stvari, ako ih je ostalo, iza svetoga i gle: u keliji ležaše prepodobni mrtav, vezanih ruku i nogu, sa kamenom oko vrata, rize mu behu još mokre, lice svetlo, a sve telo kao živo. I začudiše se veoma, ko ga je i na koji način uneo, pošto je kelija bila zaključana. Onda uznesoše hvalu Bogu koji čini divna čudesa u svetitelju svom, pa česno izneše čudotvorne mošti te, i položiše ih u pešteri, gde i sada počivaju netljene.
Rostislav pak, ne smatrajući za greh to što učini sa starcem, nego i jarošću dišući, u manastir i ne uđe, kao što se beše zarekao. He htede ni blagoslov, već se udalji od manastira. Samo brat njegov, Vladimir Monomah, poseti manastir, i isprosi molitve i blagoslov. A kada behu kod Tripola, i pređoše reku Stugnu, sa vojskama svojim stupiše u borbu sa Polovcima, i mogoše ih pobediti, nego knezovi ruski pobegoše ispred protivnika svojih. Tada Vladimir bežeći pređe reku Stugnu radi molitava i blagoslova pečerskih svetih, a Rostislav se sa celokupnom vojskom svojom udavi u njoj. I tako se i proroštvo svetoga zbi; i zlom ubici odmeri se istom merom kojom je merio. A nezlobivi čudotvorac Grigorije obrete Izvor života, i naslađujući se potokom večne sladosti kraj voda što su iznad nebesa, hvali ime Gospodnje, kome priliči slava i hvala, sada i uvek i u beskonačne vekove, amin.

SPOMEN SVEŠTENOMUČENIKA
KARTERIJA

Ovaj svetitelj življaše u vreme cara Dioklecijana[9] i namesnika Kesarije Kapadokijske Urvana. Beše sveštenik i učitelj hrišćana. On podiže malu crkvu; u njoj se skupljahu vrlo mnogi hrišćani; i on ih učaše da samo Hrista poštuju kao istinitog Boga, i da ne priznaju nikakvog drugog boga osim Njega. Zbog toga bi optužen namesniku, a on se ukloni. No Gospod mu se javi, i reče mu: „Idi, Karterije, i prijavi se onima koji te traže, a ja ću biti s tobom, jer treba mnogo da postradaš za ime moje. I mnogi će preko trebe poverovati u mene i spasti se“.
Svetitelj, prepun radosti, zahvali Bogu, i ode te se prijavi. I odmah ga baciše u tamčicu. Zatim ga izvedoše pred namesnika. Ovaj mu naredi da prinese žrtvu lažnom bogu Serapisu[10]. A svetitelj molitvom svojom obori njegov kip. Zbog toga ga šesnaest vojnika tukoše motkama. Zatim ga obesiše na drvo: iščupaše mu nokte i na rukama i na nogama; gvozdenim grebenima ostrugaše mu celo telo; ali Anđeo Božji učini te on beše iznad svih tih muka; i isceli ga Anđeo. No opet, po namesnikovom naređenju, gvožđem probušiše gležnje mučeniku, i usijani raonik zariše mu u grudi; posle toga metnuše ga na jednu usijanu gvozdenu stolicu; pa ga zatim ponova baciše u tamnicu. A kad pade noć, javi mu se opet Gospod, skide okove s njega, isceli ga, i izvede iz tamnice. Mnogi neznabožci, kad ga videše zdrava, pribegoše k njemu, i on ih krsti i oslobodi od bolesti njihovih. Zbog toga opet svetitelja staviše na muke: vezaše mu i za ruke i za noge vrlo teško kamenje, pa ga motkama tukoše po stomaku, i pališe ga buktinjama, dok ga drugi zalivahu sumporom i smolom; zatim mu rastopljeno olovo sipaše u usta, i naposletku ga baciše u usijanu peć. A on stajaše u ognju nepovređen, uznoseći Bogu slavu i hvalu. To silno naljuti jednog Jevrejina koji je to posmatrao, i uze grešnik koplje te njime probode rebra svetitelju, iz kojih isteče tolika voda da potpuno ugasi oganj u peći, a zatim poteče i krv. I tako, junački borac predade dušu svoju u ruke Božje, i dobi od Boga mučenički venac, godine 304.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TEOFILA ĐAKONA I ELADIJA MIRJANINA

Ovi sveti behu iz Livije[11]. Zbog ispovedanja Hrista uhvaćeni i izvedeni pred namesnika i kneza Livije. Pošto ostadoše čvrsti u veri Hristovoj, povališe ih, pa im vezaše i ruke i noge; onda im naložiše vatru na grudima, i tako ih dugo pekoše, dok svetitelji ne predadoše duše svoje u ruke Božje, i uziđoše na nebo kao pobednici.
Postradaše ovi sveti mučenici u početku četvrtog veka.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ILIJE PUSTINJAKA

Prepodobni Ilija od rane mladosti stupi u monaštvo, i provede sedamdeset pet godina u potpunoj samoći u udaljenoj surovoj pustinji blizu Antinoje Tivaidske[12]. Nemoguće je iskazati rečima velike podvige, kojima se on odavao na vrhu divlje pustinjske gore, odakle ni jedanput ne siđe u naseljena mesta. A ka tom vrhu probijala se kroz oštro stenje uska stazica, po kojoj se jedva moglo stupati nogom.
Revnosni posetioci zaticali su starca gde sedi pod kamenom nastrešicom peštere, u kojoj se zbog mraka jedva mogao nazreti pustinjak. Od starosti on se sav tresao, jer mu je bilo preko sto deset godina. Drugi oci pustinjaci govorahu o prepo dobnom Iliji da niko ne pamti kada se on nastanio na gori.
Pod starost on je jeo samo po tri mala parčeta hleba izjutra, a toliko i uveče, i po tri slane maslinke. U mladosti pak on je samo jedanput nedeljno uzimao hranu. One koji su mu radi pouke dolazili, on je ovako poučavao: „He predajte sebe pod vlast Satani. Postoje tri projave đavolske sile, koje se izazivaju grehopadima inoka: prva – zaboravnost, druga – lenost, treća – pohota. Kada na inoka napada zaboravnost, rađa se lenost, od lenosti dolazi pohota, a od pohote čovek pada. Ako je pak inok oprezan i ima strah Božji, u njega nema ni lenosti, ni rđave želje. Zato je Satana i nemoćan protiv takvog monaha; nema sile da takvog čoveka uvali u greh; i takav se čovek spasava blagodaću Božjom“.
Pokazujući primer istinskog monaškog života, prepodobni Ilija u dubokoj starosti otide ka Gospodu.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA OHRIDSKOG

Blagočestivi učitelj i pastir stada Hristova. U natpisu jednom u crkvi Svete Sofije u Ohridu naziva se „Grigorijem premudrim“, „koji premudro poučava narod bogopisanim zakonima“. Upokojio se 1012. godine.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
KELSIJA, ANTONIJA, ANASTASIJA, MARIONILE,
sedmoro dečaka i dvadeset vojnika

Svi ovi sveti mučenici postradaše sa svetim Julijanom[13].

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
KIRA,
patrijarha Carigradskog

Bogomudro upravljao Crkvom sveti otac naš Kir; patrijarhovao osam godina (705-713. g.) u vreme cara Justinijana II i Filipika; upokojio se 714. godine.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ATIKA,
patrijarha Carigradskog

Patrijarhovao oko dvadeset godina (406-425). Rodom je bio iz Savastije u Jermeniji. Odbacivši Makedonijevo učenje zamonaši se, postavši zatim i prezviter Velike Crkve. Po izboru za Carigr. Patrijarha revnovao za Crkvu i vaspostavio praznovanje Sv. J. Zlatousta u Carigradu. Mirno se prestavio u Gospodu 10. okt. 425. godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AGATONA

Čuveni egipatski podvižnik, sveti Agaton se podvizavao u četvrtom stoleću. Slavljen mnogo zbog svoje krotosti, smirenosti i blagosti. Jednoga dana k njemu dođoše neki s namerom da iskušaju te njegove vrline, i da ga razgnjeve. I rekoše mu: Jesi li ti Agaton? Čuli smo da si bludnik i gordeljivac. – Prepodobni im odgovori: Da, to je istina. – Opet mu rekoše: Agatone, ti si brbljivac i opadač. – Prepodobni odgovori: Da, to jesam. – Još mu rekoše: Agatone, ti si jeretik. – Prepodobni odgovori: Nisam jeretik. – Onda ga kušači zamoliše da im objasni, zašto je one prve uvrede primio a ovu nije mogao podneti. Starac im odgovori: One sam uvrede primio, jer su korisne za moju dušu, a ovu nisam, jer biti jeretik znači biti odvojen od Boga. – Čuvši to, pitači se udiviše mudrom rasuđivanju starčevom. Ovaj sveti Agaton se spominje u Otečniku (Geroupkbu).

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
ABO

Rodom iz Arabije. Zato što se obratio Hristu i ispovedao svoju veru u Njega, on bi posečen i spaljen od muhamedanaca u Tiflisu 8. januara 790. godine.

SPOMEN SVETE NOVOMUČENICE
PARTENE

Ova sveta mučenica iz Edese (Severna Grčka) postrada za Hrista 1373. godine, kada Turci zauzeše grad Edesu. U gradu Edesi i danas pokazuju brežuljak gde je živa zakopana. Spomen njen vrši se u Edesi 8. januara.

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ISIDORA
i ostalih 72. s njim

Postradali u gradu Jurjevu, u Rusiji, 1472. godine. Sveti Isidor beše sveštenik pri crkvi svetog Nikolaja u Jurjevu; revnostan nastavnik svoje pastve i nepostidni molitvenik, on među hrišćanima sijaše kao zvezda svojim vrlinama. Revnostan pobornik Pravoslavlja on često podsticaše tamošnje Nemce da ostave latinsku veru i prisajedine se Pravoslavlju. To bi dostavljeno biskupu i vlastodršcima Nemcima. Na Bogojavljenje, u vreme osvećenja vode na reci Omovži, Nemci, poslani od biskupa, uzeše Isidora i prisutne ljude i žene i odvedoše pred sudije gradske. Na sudu ih mnogo istjazavahu i primoravahu da se odreknu pravoslavne vere i pristupe k latinstvu. Ali. oni ostadoše čvrsti i nepokolebljivi u svojoj veri, zato ih vrgoše u tamnicu. U tamnici sveti Isidor pričesti sebe Svetim Tajnama koje je imao pri sebi, a pričesti i sve što behu s njim: ljude žene i decu. To ih sve ispuni velikom duhovnom radošću. Pri tome ih sveti Isidor bogomudrom poukom ohrabri i oblaženi. Mučitelji izvedoše stradalce iz tamnice na sud pred biskupa i svih latina koji se behu slegli. Latini ih ponovo stadoše nagovarati, i primoravati, da prime njihovu latinsku veru. Ali hrabri ispovednici ostadoše nepokolebljivi. Tada surovi biskup naredi da Isidora obuku u svešteničko odjejanje, pa njega i sve ostale onako kako su obučeni, bace u reku na onom mestu gde je on osvećivao vodu na Bogojavljenje. Stradalaca sa učiteljem njihovim Isidorom beše sedamdeset dva. I svi oni predadoše čiste duše svoje u ruke Boga živoga i biše ovenčani besmrtnim vencima. U proleće pojaviše se telesa svih ispovednika Hristovih, na tri poprišta daleko od Jurjeva, na površini reke, potpuno čitava i nepovređena. Tada pravoslavni ljudi uzeše česne mošti svetih stradalaca, i česno ih pogreboše u Jurjevu kraj crkve svetog Nikolaja.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA MAKRISA

Ovaj prepodobni Makarije beše poreklom iz Soluna, i beše savršen muž u reči i vrlini i razumnosti. Još u mladom uzrastu dođe u Svetu Goru i bi postrižen u manastiru Vatopedu.
Kasnije otide u Carigrad i posta iguman manastira Pantokratora i duhovnik cara Manuila Paleologa[14], koji mu dade dostojanstvo velikog protosingela. Upokoji se od zarazne bolesti 7. januara 1431. godine na ostrvu Halci kad Carigrada.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODORA

Prepodobni Teodor beše ktitor i iguman manastira Hore u Carigradu.


NAPOMENE:
[1]Početkom VII veka Persijanci su prodrli u Palestinu; 613. g. zauzeli su Damask, a 614. g. osvojili i sam Jerusalim.
[2]Carovao od 379. do 395. godine. Za njegove vladavine hrišćanska vera bi konačno učvršćena u Rimskoj carevini.
[3]Sveti patrijarh Nektarije upravljao Carigradskom crkvom od 381. do 397. godine. Praznuje se u Sirnu subotu.
[4]Antinoj – poveći trad na meći između Srednjeg i Gornjeg Egipta.
[5]Podrazumeva se Kelsije, sin svirepog gonitelja hrišćana – Markijana.
[6]To bi 313. godine.
[7]Rostislav Vsevolodovič, sin Vsevoloda Jaroslaviča i unuk Jaroslava mudroga, knezovao u gradu Perejaslavu, na jugu od Kijeva.
[8]Polovci – nomadski narod mongolskog porekla, boravio od druge polovine IX veka u južnoruskim stepama i do najezde Tatara stalno činio pljačkaške napade na Rusiju.
[9]Carovao od 284. do 305. god.
[10]Serapis – egipatsko božanstvo, poštovano i u Rimskoj carevini. Smatran bogom umrlih duša, prizivali ga kao spasioca od bolesti i smrti.
[11]Livija – pokrajina na severu Afrike, zapadno od Egipta.
[12]Tivaidska oblast – nazivala se tako po glavnom gradu gornjeg Egipta: Tivi. U blizini grada Antinoja nahodilo se ne malo otšelničkih kelija i kinovija.
[13]Videti o njima opširnije pod današnjim danom: Spomen svetih mučenika Julijana i Vasilise.
[14]Manuil II Paleolog vladao Vizantijom od 1391. do 1425. godine.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *