NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
7. JAHUAP
 
SABOR SVETOG JOVANA, PRETEČE I KRSTITELJA GOSPODNJEG
 
SINAKSAR
 
Crkva je ispočetka uzela da sutradan po Svetom Bogojavljenju praznuje sabor česnog i slavnog Proroka, Preteče i Krstitelja Gospodnjeg Jovana. Jer je dolikovalo da se praznikom ukaže poštovanje onome koji posluži tajni božanskog krštenja stavivši ruku svoju na glavu Gospodnju. Stoga se odmah posle Krštenja Gospodnjeg praznuje Krstitelj i proslavlja pesmama saborno. A naziva se sabor zato što se ljudi sabiraju u crkvu radi pevanja i slavljenja Boga u čast i hvalu praznovanog velikog Jovana, Preteče i Krstitelja. A takav sabor vršio se po svima crkvama u svetu, i sada se vrši. No naročito se svečano ovaj praznik proslavlja u hramovima, posvećenim Krstitelju, kao što su: hram na Jordanu, gde je on Gospoda Hrista krstio; hram u Sevastiji[1], gde je on od Iroda posečen bio; hram u Antiohiji, gde je sveti evanđelist Luka doneo desnu ruku njegovu; i u Carigradu, gde je ta sveta ruka iz Antiohije prenesena. Naročito je ovaj praznik proslavljen u Carigradu, kada je ova ruka bila prenesena. A to ce desilo uoči svetog Bogojavljenja, kada se vrši osvećenje vode. I činilo se tada kao da je sam sveti Krstitelj nevidljivo došao na osvećenje vode. Beše to velika radost i za cara i za sav narod. I sa velikom svečanošću proslaviše sabor Krstitelja sutradan po Bogojavljenju.
Praznujmo i mi s radošću duhovnom sabor svetog velikog Jovana, Preteče i Krstitelja, moleći ga da se moli za nas Gospodu Hristu, da se saberemo i u Crkvi nebeskoj, u hramu nerukotvorenom večnom na nebu, i da tamo slušamo glas onih što praznuju, i da s njima praznujemo večno Bogojavljenje, naslađujući ce c njima gledanjem lica Božjeg, koji jasno pokazuje sebe svetima Svojim, i slaveći sa svima nebeskim horovima Oca i Sina i Svetoga Duha, vavek, amin.
 
POVEST O DESNOJ RUCI
SVETOG JOVANA PRETEČE
koja je krstila Gospoda
 
Pošto bezakoni car Irod nepravedno pogubi svetog Jovana, Preteču i Krstitelja Gospodnja, česno telo njegovo učenici njegovi pogreboše blizu groba svetog proroka Jeliseja u znamenitom samarijskom gradu Sevastiji. Jer tamo se dogodila ona krvava gozba Irodova i razbludno igranje kćeri Irodijadine. Kada sveti evanđelist Luka, propovedajući Hrista, obilažaše mnoge gradove i zemlje, dođe i u grad Sevastiju. A kada odatle imaše da putuje u svoju postojbinu Antiohiju, zažele da uzme sa sobom i odnese tamo telo svetog Preteče Jovana Krstitelja, koje beše netljeno i čitavo. Ali to beše nemoguće, jer žitelji Sevastije veoma poštovahu mošti Krstiteljeve, brižljivo ih čuvahu, i ne davahu ih. Stoga sveti evanđelist Luka uze od tog svetog tela desnu ruku, koja je krstila Gospoda našeg Isusa Hrista, i odnese u svoj grad Antiohiju. I njome kao nekim skupocenim darom obdari grad za vaspitanje što je u njemu dobio. I od to doba antiohijski hrišćani sa velikim poštovanjem čuvahu svetu ruku Krstiteljevu. Jer i velika čudesa bivahu od nje.
Mnogo vremena i mnogo careva prođe, i za cara Julijan zakonoprestupnik dođe. On se javno odreče Hrista. Klanjaše se idolima, i gonjaše Crkvu Božju ne manje od ranijih gonitelja.
On gonjaše i ubijaše ne samo žive ljude koji su u Hrista verovali, nego se nečovečno okomi i na mrtve. Jer mošti svetih što su ranije postradali, iz grobova vađaše i ognju predavaše, a hramove Božje i svakovrsne svetinje spaljivaše i u pepeo pretvaraše. Pa krenu i u Antiohiju da, s jedne strane, prinese pogane žrtve nečestivom bogu svom Apolonu što je u Dafni u predgrađu, a c druge, da i tamo goni hrišćane i spali svetinje koje nađe. A kada hrišćani u Antiohiji čuše za njegov dolazak, krišom sakriše svetu ruku Krstiteljevu u nekoj gradskoj kuli, koja se zvaše Gonija, da je gonitelj ne bi obeščestio i spalio. A kada gonitelj stiže u Antiohiju, počini mnogo bezbožnosti, bezakonja i nasilja. Ali ruku Krstiteljevu ne mogade pronaći, iako ju je veoma revnosno tražio. Zato posla u Palestinu u grad Sevastiju, da se celo telo Krstiteljevo koje se tamo nalazilo, sem glave i ruke, i grob njegov i hram predadu ognju i unište. Tako i bi, kao što pišu Nikifor i Kedrin[2]. Ali blaženi Simeon Metafrast piše i to, da je spaljeno ne telo Krstiteljevo, nego neko drugo telo koje je bilo stavljeno mesto njega. Jer, kaže Metafrast, patrijarh Jerusalimski, saznavši ranije za naređenje goniteljevo, uze krišom iz groba Krstiteljeve mošti, i posla ih u Aleksandriju na čuvanje, a mesto njih stavi kosti nekog mrtvaca, i one biše mesto moštiju Krstiteljevih spaljene zajedno sa njegovim grobom i hramom.
Uskoro zatim pogibe bezakoni car Julijan. I blagočešće opet zasija. I ruka svetoga Preteče bi iznesena iz kule, gde beše sakrivena kao sveća pod sudom. I hrišćani je poštovahu. A od nje, kao i ranije, bivahu čudesa. Da ispričamo jedno od njih:
U okolini Antiohije beše jedna velika i strašna zmija, koju tamošnji neznabožni Jelini obožavahu kao jedno od svojih poganih božanstava. I svake godine joj prinošahu po jednu žrtvu. A ta žrtva bivaše ovako: čedna devojka, naročito za to čuvana, davana je zmiji da je pojede, dok je sav narod posmatrao sa gledališta, koje je bilo napravljeno nedaleko od zmijine pećine. I desi se jedne godine da kocka padne na jednog građanina koji beše hrišćanin, da svoju kćer da na žrtvu zmiji. A on sa mnogim suzama moljaše se Hristu Bogu i njegovom svetom Krstitelju, da kćer njegovu izbave od tako gorke smrti. I što se vreme tog bogomrskog praznika zmijinog sve više približavalo otac je sve većim plačem i ridanjem vapijao k Bogu, i prizivao u pomoć svetog Jovana Krstitelja. Dođe i u hram, gde se ruka Krstiteljeva čuvaše, i zamoli svesrdno crkvenjaka, da mu otvori, i dopusti da se pokloni česnoj i svetoj ruci. Ovo pak činjaše sa tajnom, smišljenom namerom, zbog čega i mnoge zlatnike beše poneo sa sobom. I kad on u svetom hramu činjaše metanija pred kivotom u kome se čuvala sveta ruka, njemu tobož slučajno poispadaše zlatnici iz nedara. A crkvenjak, kako beše zlatoljubiv, poče ih marljivo skupljati. Za to vreme ovaj hrišćanin, celivajući svetu ruku Krstiteljevu, tajno odgrize zubima delić maloga prsta, sakri ga, i pošto se dovoljno pomoli, otide dobivši ono što je želeo.
A kada stiže onaj crni dan, u koji je trebalo nevinu devojku prineti na žrtvu, sleže se narod u gledalište. U određeni čas stiže i otac, vodeći kćer za žrtvu zmiji, a srce mu beše puno molitve k Bogu i nade u Boga. I gle, iziđe iz svoje pećine ona strašna zmija šišteći i sa razjapljenim čeljustima. I uputi se svojoj žrtvi, pripremljenoj devojci, da je proguta, a otac ne otstupaše od ćerke svoje, i neprestano prizivaše u pomoć svevidca i Spasitelja Hrista Boga i njegovog Krstitelja. Kada se zmija približi i razjapi usta što je više mogla, devojčin otac ubaci zmiji u usta delić svetog prsta Krstiteljevog, i zmija odmah pade mrtva. I spase se devojka od ljute smrti. A otac sa suzama radosnicama gromko zahvaljivaše Bogu Spasitelju i njegovom svetom Krstitelju. I ispriča svemu narodu divno i preslavno delo Božje. Narod pak koji beše na gledalištu, videći zmiju mrtvu i devojku živu gde sa ocem hvali Boga, najpre se veoma začudi i prenerazi pred tako slavnim čudom, pa zatim udari u radost i jednodušno proslavi jedinog istinitog Boga koji na visinama živi i na smirene pogleda. I to bi praznik i veliko veselje za sve Antiohijce, jer vrlo veliki broj neznabožaca pridruži se hrišćanima, poverovavši u Hrista Boga. A na onom mestu, gde se dogodi ovo slavno čudo, podigoše divnu i ogromnu crkvu u ime svetog Jovana Krstitelja.
A priča se i ovo, da na Krstovdan arhijerej podizaše i tu česnu ruku Krstiteljevu, i ona se nekad pružala, a nekad savijala. I time pokazivala da li će biti godina rodna ili nerodna. Jer kada se pružala, sve je izobilno rađalo: i njive, i vinogradi, i gradine, i voćnjaci. A kada se savijala, bivala je nerodica, i glad je nastupala.
Kada po popuštenju Božjem za grehe naše Agarjani nagrnuše, i zauzeše i Antiohiju. i sve njene pokrajine, i zavladaše njima, tada ova skupocena riznica, česna ruka svetog velikog Jovana Krstitelja, beše kao u ropstvu. A blagočestivi hrišćanski carevi veliki trud ulagahu, kako bi tu česnu ruku istrgli ispod agarjanske vlasti i preneli u svoj carstvujući grad, ali ne uspeše ostvariti svoju želju. Jer je ne mogahu ni zlatom otkupiti, niti na koji drugi način otuda dobaviti. Tek za carovanja porfirorodnog Konstantina VII i Romana[3], taj dar, skupoceniji od svih zemaljskih blaga, bi podaren na ovaj način. Đakonu nekom u Antiohiji, Jovu, po Božjem nadahnuću dođe misao, da svetu ruku Krstiteljevu odnese iz agarjanske države u hrišćansku zemlju koja svetli pobožnošću. A ta sveta ruka ležaše u prekrasnom antiohijskom hramu svetog apostola Petra. Jov dakle udesi da bude pri toj crkvi, i sprijatelji se sa crkvenim rizničarem, da bi lakše mogao izvesti svoj plan. Mnogo puta je pokušavao da rizničara pridobije za svoj plan, ali on ne pristajaše. Tada Jov postupi ovako: spremi bogatu večeru, pozva rizničara, ugosti ga i dobro napi. I kad ovaj tvrdo zaspa, Jov ode krišom u crkvu, otvori kivot, uze ruku Krstiteljevu, i sakri je kod sebe. A sutradan ustade od spavanja rizničar, i ne saznade šta je urađeno. Za to pak vreme Jov ode iz Antiohije sa česnom rukom, i žurno putovaše ka granicama hrišćanskog carstva, bojeći se da Antiohija i neznabožačke vlasti ne saznadu da je sveta ruka odnesena, i da ne pođu u poteru za njim. I on, čuvan Bogom i štićen molitvama svetog Krstitelja, ubrzo stiže zdrav i bez smetnje u hrišćansko carstvo. A kad dođe u Halkidon[4] obelodani tajnu svoju: pokaza vernima beskrajno skupoceno blago što je iz Antiohije doneo. I odmah izvestiše o tome blagočestive careve. A kad oni tako dobru vest neočekivano čuše, ispuniše se neiskazane radosti. I smesta svoju carsku lađu sa presvetim Patrijarhom i nekolicinom uglednih senatora poslaše u Halkidon, da sretnu Krstiteljevu ruku i česno donesu u carski grad. A kad se lađa vraćaše iz Halkidona sa svetom rukom, koju sam Patrijarh na rukama svojim nosaše, iziđoše carevi i sav narod na obalu, kao da samog svetog Krstitelja koji nevidljivo dolazi s neba susreću. I pošto se kako treba svesrdno pokloniše česnoj ruci i s ljubavlju je celivaše, oni je sa psalmima i pesmama, i sa svećama i kadionicama, prenesoše, i položiše u crkvi koja beše u carskim dvorima. Ovo prenošenje svete ruke Krstiteljeve dogodi se uoči samog svetog Bogojavljenja pred osvećenje vode. I otpraznovan bi taj praznik, a za njim sabor Krstiteljev sa velikom radošću, u čast česnog proroka svetog Jovana Krstitelja, a y slavu samog u Trojici Boga, koga svi slavimo i kome se klanjamo vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
ATANASIJA
 
Ovaj blagosloveni čovek beše rodom iz Atalije. U Smirni se stalno družio sa Turcima, koji su ga često zadirkivali, i ismevali hrišćansku veru. No on, iako nepismen, uvek im je odgovarao pametno i mudro, i tako ih vrlo često ućutkivao, te oni nisu bili u stanju da mu odgovore. Ali zato počeše da mu tajno spremaju zamku. Jednom prilikom Atanasije, po običaju svoga kraja, izgovori reči: „Lai lala“, koje na turskom označavaju slavljenje Boga. Prisutni Turci ga odmah uzeše i odvedoše u sud, i tamo ga optužiše, lažno svedočeći kako je on, tobož, javno ispovedio njihovu veru. Atanasije odgovori da reči koje je on izgovorio ne pripadaju samo turskoj veri nego uopšte označavaju slavljenje Boga, i zato svaki ima pravo da ih upotrebljava. Ali Turci i na dalje tvrđahu, da je Atanasije primio tursku veru i odrekao se Hrista. Atanasije im na to reče da oni lažu, i da će on radije primiti hiljade smrti nego se Hrista odreći. Zato blaženi Atanasije bi bačen u tamnicu.
Iz tamnice Atanasija triputa izvodiše na sud. I sva tri puta ga silno tukoše, i na strašne muke stavljaše, samo da ga primoraju da se odrekne hrišćanske vere. Ali hrabri mučenik sve to junački podnošaše, i sva ta mučenja smatraše za igračku. Turci onda pribegoše laskama i obećanjima, eda bi na taj način privoleli Atanasija da se odrekne Hrista. Ali im ni to ništa ne pomože. Tada sudija, uvidevši da je mučenik potpuno nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, donese odluku da mu se odseče glava.
Tako blaženi Atanasije bi posečen, i dobi venac mučeništva. Sveto pak telo njegovo Turci baciše, da bi ga psi razneli No iako je bilo mnogo pasa koji su se vili oko svetog tela mučenikovog, ali ga se ni jedan ne dotače. Tog istog dana predveče biše pogubljena i dva Turčina, pa pošto nemahu vremena da ih sahrane, ostaviše i njihova tela na gubilištu pokraj tela svetog Atanasija. U toku noći psi raznesoše njihova tela, a telo svetog Atanasija ne dirnuše. Posle tri dana sudija dozvoli hrišćanima, te oni uzeše svete mošti svetog mučenika Atanasija i česno sahraniše u crkvi svete Paraskeve[5].
 


 
NAPOMENE:

  1. Sevastija – glavni grad Samarije.
  2. Nikifor Kalist – crkveni istoričar, monah Sofijskog manastira u Carigradu; skončao oko 1350 god.; Kedrin – isto tako poznati crkveni istoričar, živeo krajem XI ili početkom XII veka.
  3. Vizantijski car Konstantin VII Porfirorodni carovao od 913 do 959. god.; a srodnik njegov Roman – od 920. do 944. god. Tako su oni vladali zajedno od 920. do 944. godine.
  4. Halkidon – grad u severozapadnom kraju Vitinije na obali Bosfora prema Carigradu.
  5. Sveti Atanasije postrada u Smirni 1700. godine.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *