NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

5. JAHUAR

STRADANJE SVETIH MUČENIKA
TEOPEMPTA I TEONE

Kada car Dioklecijan[1] objavi prvo svoje gonjenje hrišćana, on dođe iz Rima u grad Nikomidiju, načini tu mnoge idole, i klanjaše im se. A posle nekoliko dana uhvatiše u predgrađu čoveka Božjeg, episkopa nikomidijskog Teopempta, koji prvi postrada za Hrista u ovom gonjenju. Izveden pred cara, on reče caru: Idoli, srebrni ili zlatni, drveni ili kameni, kojima se ti klanjaš, nisu bogovi, jer ne mogu ni disati ni govoriti, niti što dobro ili zlo učiniti. Samo svemogući nebeski Bog stvori nebo, i zemlju, i more, i sve što je u njima.
Kada svetitelj govoraše to i mnoge druge stvari o veri hrišćanskoj, car se razgnevi i reče mu: Nisam te zvao da mi mnoge reči govoriš, nego da odmah umukneš i da prineseš žrtvu bogu Apolonu. – Sveti Teopempt odgovori: Takvim bogovima ja nikad neću prineti žrtvu, niti ću se ikada uplašiti tvojih muka. Jer stoji napisano: He bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Ti imaš vlast nad mojim telom, čini s njim što ti drago.
Tada naredi car da se užeže peć, i u nju baci sveti episkop. I vojnici ložahu peć od jutra do podne, i silno je užegoše. A sveti episkop im reče: Prestanite malo, i ja ću vam pokazati silu Gospoda Boga mog, za čije se sveto ime ta peć užiže protiv mene.
Rekavšito, baci se u peć koja je silno gorela i sede usred nje. A vojnici, misleći da je odmah izgoreo i skončao, otidoše. U ponoći pak sveti čovek iziđe iz peći, uđe u carevu ložnicu, dok su se sva vrata pred njim sama otvarala, probudi cara i reče mu: Ja sam episkop Teopempt, čovek Isusa Hrista, jer nisam umro, kao što ti naredi da me umore, nego sam evo živ. – Rekavši to, vrati se opet u peć.
Videći svetitelja, i čuvši njegove reči, car se prepade, i od velikog straha prosto zaneme. A kada svanu, on dozva svoje vojnike, i upita ih: Baciste li onog hrišćanina u usijanu peć, kao što vam naredih? – Vojnici odgovoriše: Da, gospodaru, postupismo po tvome naređenju: bacismo ga, i on je juče izgoreo i skončao.
Tada Dioklecijan pođe sa vojnicima. I kad dođe pred peć, ču svetog episkopa gde peva i slavi Boga usred usijane peći, i začudi se veoma. Zatim svetitelj iziđe iz peći nepovređen, a car reče prisutnima: Pogledajte, kakvu silu imaju hrišćanske mađije. Jer sam čuo da u ime nekog Isusa čine svoje mađije.
I tog časa naredi da uhvate jednog psa i bace u peć, da vide hoće li i pas ne izgoreti, kao što nekim čudom nije izgoreo episkop. Ali pas odmah izgore. Videći to, car reče Božjem čoveku: Vrgnuću te kao bezbožnika na najstrašnije muke, jer vidim da si opsenar i mađioničar.
I naredi car da ga zatvore u tesnoj tamnici, da mu ne dadu ni hleba ni vode sve do dana kada on bude hteo da mu sudi pred narodom. I ostade čovek Božji u toj tamnici dvadeset i dva dana bez jela i pića, Bogom ukrepljavan. A po isteku tih dana, reče car svojim vojnicima: Hajdemo da vidimo, je li još živ onaj hrišćanin, ili je već umro. A kad ga nađoše živa i licem vesela, kao da se za carskom trpezom gostio, razgnevi se Dioklecijan i izvede iz tamnice blaženog episkopa. I razderavši haljine svoje, pljesnu rukama, govoreći: Hodite i vidite, koliko je hrišćansko mađioničarstvo! – A blaženi episkop reče: Dokle ćeš, bedniče, biti slepa srca i ne poznavati istinitog Boga, u koga ja verujem? Jer on mi dade silu i snagu da ni u šta ne smatram sve muke dok ne pobedim tebe i odolim tvome mučiteljstvu.
A kada car ču to, naredi da mu iščupaju desno oko, da mu ga stave u desnu ruku, i tako opet odvedu u tamnicu. Kad se svetitelj u tamnici moljaše, zasija mu velika svetlost u tami, i odmah se otvori zenica njegovog svetog iščupanog oka, i postade cela i zdrava kao i druga.
Doznavši to i videvši, car se veoma razgnevi, i reče: Tako mi carstva rimskog i velikog Apolona[2], neću se smiriti dok ne pronađem nekog veoma velikog mađioničara, koji će biti u stanju da sve tvoje veštine i mađije uništi! – Rekavši to, naredi da ga opet odvedu u tamnicu. I posla glase na sve strane svoga carstva, obećavajući mnoge darove i velike počasti onome mađioničaru koji je u stanju obesnažiti hrišćanske mađije. I dođe caru neki maćioničar, po imenu Teona, i reče mu: Po tvome carskom narećenju dođoh da odmah obesnažim hrišćanske mađije; i bićeš zadovoljan sa mnom.
Car se obradova tome, i reče: Imam u tamnici jednog hrišćanskog glavešinu. Ako njegove mađije obesnažiš, velike ćeš počasti od mene doživeti. – Teona mu odgovori: Neka taj hrišćanin pokaže neku silu preda mnom, i ja ću na tvoje oči u prah razvejati sva njegova dela. – Obradovan takvim rečima, car mu reče: Ali ja bih hteo da najpre od tebe vidim neko znamenje.
– A Teona odgovori: Neka mi se dovede ovde najopakiji vo. – I kad dovedoše takvoga vola, Teona mu prošapta neke reči u uši, i odmah se raspade vo na dva potpuno odvojena dela. Car se udivi i reče: Ti si zaista u stanju da uništiš hrišćanske mađije.
– A mađioničar Teona reče caru: Pričekaj malo, i videćeš na kako je čudesan način učinjeno ovo delo. – Rekavši to, naredi da mu donesu terazije, metnu na njih oba dela od vola, i pokaza se da su oba podjednako teška.
Dioklecijan naredi da mu odmah dovedu episkopa Teopempta. Kad ga dovedoše, car ga postavi prema mađioničaru, i reče mu: Pošto znam da si opsenar i mađioničar, a dođe i ovaj mađioničar iz Misira, ja hoću da doznam ko je od vas jači u mađijama. – Tada Teona reče episkopu: Sada ću oprobati na tebi dve veštine svoga mađioničarstva. I ako te ne povrede, ja ću poverovati u tvoga Boga. – I načini dve pogače od mađijskog brašna, i dade episkopu da ih pojede. I ovaj ih pojede, i behu mu u ustima slatke kao med. I nimalo mu ne naškodiše. Videći to, Teona se začudi, i reče: Još ću jedno čudo mađioničarske veštine na tebi učiniti. I ako ti ne naškodi, poverovaću tvoga Boga. – I uzevši čašu vode, metnu u nju neko smrtonosno bilje, i prizva imena najsilnijih demona, da bi otrov bio što jači. I dade svetitelju da popije. Svetitelj popi, i ništa mu ne bi. Tada se Teona baci pred noge svetoga episkopa, i reče: Nema drugog Boga osim Isusa na koga bi se mogli nadati. – Zatim reče caru: Hrišćanin sam, i klanjam se Raspetome.
Čuvši to, car se veoma smuti, i viknu: Velika su čuda koja bivaju od hrišćanskih mađija. – I naredi da obojicu odvedu u tamnicu. U tamnici sveti episkop nauči Teonu veri, i dade mu ime Sinesije, koje znači: pun razuma. Jer čistim srcem razumede i poznade Hrista, Boga i Gospoda. I krsti ga u tamnici.
Sutradan naredi car da izvedu pred njega svetog episkopa, i laskavo mu reče: Zdravo, učitelju mađioničara! – i nagovaraše ga na razne načine da bi ga sklonio na jelinsku bezbožnost. A kada svetitelj ne htede da prinese žrtvu bogovima, car naredi da ga rasprostru po zemlji licem naviše i privežu mu ruke i noge za četiri drveta. Zatim naredi, te jedan ogroman kamen, koji osam ljudi jedva donesoše, metnuše na stomak svetitelju. No kada se sveti episkop moljaše, odmah se kamen što mu beše na stomaku sam podiže i odbaci od njega pet-šest metara daleko.
-Tada naredi car te ga strmoglavce za noge obesiše, i još mu jedan drugi teži kamen o vrat vezaše, i tako visaše od jutra do tri sata. Onda naredi car da iznenada preseku konopac kojim je bio za noge obešen, kako bi, naglo povučen kamenovom težinom smrskao glavu i slomio vrat i tako bedno skončao. I kada to učiniše, sveti episkop silom Božjom stade pravo na noge svoje. Posle toga mučitelj izreče smrtnu presudu svetitelju, koju ovaj s radošću primi, i gromko reče: Blagosloven Bog i Otac Gospoda mog Isusa Hrista što me udostoji ovoga dana koji sam neprestano želeo. Molim Te, Gospode, pomeni me u ovaj čas i svagda.
-Rekavši to, prekloni kolena, i otsekoše mu glavu. I tako skonča u miru, ispovedajući veru u Presvetu Trojicu.
Zatim naredi car da izvedu preda nj Teonu mađioničara koji je poverovao u Hrista. A kada ga car ni laskama ni pretnjama ne mogade skloniti da prinese žrtvu idolima, naredi da ga bace u dubok rov i zatrpaju zemljom. A dovedoše i besne konje koji gažahu zemlju kojom svetitelj beše zatrpan u rovu. Tako sveti Teona, zatrpan zemljom i dugo gažen kopitama konjskim, pređe ka Gospodu, godine 303.
Tako izvršiše svoj mučenički podvig sveti mučenici Teopempt episkop i Teona, kome je ime i Sinesije u gradu Nikomidiji[3]. Postradaše od cara Dioklecijana, dok u svima i nad svima caruje Gospod Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava vavek, amin.

ŽITIJE SVETE I BLAŽENE MATERE I UČITELJICE NAŠE
SINKLITIKIJE[4]

1. Trebalo bi da svi ljudi budu upućeni u ono što je dobro, jer, uvežbani u dobrim stvarima, oni ne bi imali gubitke u životu. Međutim, mnoga dobra nepoznata su prostima i neupućenima. To im se pak dešava zbog toga što im je um postao tup od nemarnosti. Jer često se dešavalo da drago kamenje dođe u ruke siromaha, i oni ne znajući o tome ništa, gledali su to kamenje kao ništavno i nepotrebno. Tako i mi, imajući detinjastu i neiskusnu dušu, sretnemo li se sa ovim dragocenim biserom, ne smatramo ga nizašta veliko, jer gledamo samo na njegov spoljašnji oblik, dok je poznavanje njegove prirode daleko od nas. Ako nas pak neko od naših bližnjih pouči malo o njegovoj vrednosti, u nama se tada rađa božanstvena želja za njim, jer sama ta stvar podstiče naš um ka toj želji.
2. Ja i sebe ubrajam u takve; zašto onda govoriti o nama kao da mi nešto znamo da kažemo o blaženoj i slavnoj ovoj Sinklitikiji? Smatram da nikakvo ljudsko biće nije u stanju da prikaže njena dobra dela. A ako neko i pokuša da kaže nešto o njoj, makar bio i mudar i učen, beskrajno mnogo će izostati iza onoga što je potrebno reći o njoj. Jer kao što oni koji hoće ga gledaju u sunce kvare svoje oči, tako i one koji pokušavaju da se ogledaju na njenom žitiju hvata vrtoglavica od veličine njenih podviga, i otstupaju ili raslabljuju sebe zbog pomućenja misli uma.
3. Mi pak, isledivši po svojim moćima ono što se odnosi na ličnost blažene Sinklitikije, i čuvši donekle od njenih vršnjaka ono što se tiče njenog prvog života, i prosvetivši se donekle od samih činjenica, rešismo da ovo pišemo skupljajući sebi spasonosnu duhovnu hranu. No govoriti dostojno o njoj, nemoguće je ne samo nama, nego je to neostvarljivo i za mnoge druge.
4. Ova sveta imenjakinja nebeskog saveta[5] beše iz Makedonske zemlje. Njeni preci, čuvši za bogoljublje i hristoljublje Aleksandrinaca, odoše iz Makedonije u grad Aleksandra Makedonca[6]. Došavši u zemlju Aleksandrijsku i našavši da je stvarnost izvrsnija nego što se pričalo, sa radošću se nastaniše u njoj. No nisu se oni radovali mnogobrojnosti ljudstva, niti su se divili veličini graćevina, nego su se radovali što su našli čvrstu i jedinstvenu veru uz iskrenu ljubav, i zato su svoju novu otadžbinu stavljali ispred stare.
5. No blažena Sinklitikija beše i poreklom znamenita, i pritom ukrašena i drugim, po svetskom shvatanju, raskošnim stvarima. Imala je ona i jednu istomislenu sestru, i dva brata, koji su takođe provodili čestit život. Jedan od njih umre još kao dete, a drugi, kada mu bi 25 godina, htedoše roditelji da ga ožene. Kada je već sve bilo gotovo za svadbu, i obavljeni svi narodni običaji, mladić iznenada odlete kao ptica sa stene, zamenivši zemaljsku nevestu prečistim i slobodnim saborom Svetih na nebu.
6. Blažena pak Sinklitikija, budući još u naručju roditeljskom, upražnjavaše pre svega dušu u bogoljublju; i nije toliko vodila brigu o telu, koliko je bdila nad prirodnim nagonima.
7. Ona beše i po telu izvanredno lepa, tako da su joj mnogi prosioci dolazili još od najranijeg uzrasta, privlačeni ili njenim bogatstvom, ili ugledom njenih roditelja, ili ih je raspaljivala lepota ove device. Roditelji su je svesrdno postrekavali na brak, nastojeći da im se od nje očuva potomstvo. No ona, celomudrena i plemenita dušom, nikako se nije slagala sa takvim savetima roditelja, već je, slušajući o svetskom braku, zamišljala u umu brak božanski, i, prezrevši mnoge prosioce, težila jedino Nebeskom Ženiku.
8. U njoj se mogla videti dostojna učenica blažene Tekle, koja je sledovala jednoj i istoj nauci i poukama. Uostalom, obema beše jedan isti zaručnik – Hristos, i jedan isti nevestoukrasitelj – Pavle. Mislim takođe da im se ni soba nije razlikovala, jer im obema bračna soba beše Crkva, i jedan isti David obadvema pevaše čestne i božanske pesme. Jer on blagozvučnim kimvalima veseli duše posvećene Bogu, i timpanima i psaltirskim lirama uznosi najsavršeniju pesmu. Marijam pak dovodi igračice na ove sveštene svadbe, govoreći: „Pevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi“ (2. Mojs. 15, 1). I jestiva su ove božanske večere zajednička svima koji jedu: „Okusite i vidite da je blag Gospod“ (Ps. 33, 9). Isto tako jedna je i ista tkanina njihovih bračnih odeća: „Jer koji se u Hrista krstiše, u Hrista se obukoše“ (Gal. 3, 27). Istovetna je dakle u njima dvema bila ljubav ka Gospodu, jer su se obe udostojile istih darova i istim su se podvizima podvizavale. Stradanja blažene Tekle, mislim da su svakom poznata, kako se ona sa ognjem i divljim zverovima borila; Sinklitikijini vrlinski trudovi i muke nisu skriveni od mnogih. Jer ako im je obema bio jedan željeni i voljeni Spasitelj, onda im je nesumljivo bio i jedan isti protivnik. Smatram čak da su Tekline muke bile lakše, jer je zloba vraga malaksavala od toga što je spolja na nju napadao, dok je ovde silniju svoju zlobu pokazao napadajući iznutra kroz protivne i pagubne svoje pomisli.
9. Sinklitikijino oko nije očarala raznovrsna tkanina haljina, niti razne boje dragog kamenja; njeno uho nije obmanula muzika, niti je svirala mogla raslabiti njenu duševnu snagu. Nju takođe nije raznežila suza roditelja, niti neki drugi savet njenih srodnika. Imajući dijamantsku misao u sebi, ona se nije pokolebala umom, nego je sva svoja čula kao vrata zatvorila i nasamo sa svojim Ženikom razgovarala, govoreći onu reč Svetoga Pisma: „Kao što ja pripadam ljubljenome mome, tako i moj ljubljeni meni“ (Pes. nad Pes. 2, 16). Ona je izbegavala zagonetne i pomračujuće dušu razgovore povlačeći se u unutrašnje odaje duše svoje. A kada bi pak čula svetle i korisne pouke, ona je naprezala svoju misao da to shvati i prihvati.
10. Prepodobna Sinklitikija nije prenebregavala ni onaj spasonosni lek za telo – post, jer je tako volela post da ništa od postojećega nije smatrala ravnim njemu. Ona je smatrala post za čuvara i temelj svega drugog. Ako bi se nekad desilo da mora jesti van uobičajenog vremena, tada se sa njom zbivalo nešto suprotno onome što biva kod drugih: lice joj je postajalo žuto, a telo mršavije. Jer kada pokretač biva bez zadovoljstva, onda za njim sleduje i pokretano. I kako uzrok bude postavljen, tako za njim sleduje i sve što zavisi od njega. Jer onima kojima xpana donosi uživanje, njihovo telo raste i deblja; kojima pak biva suprotno, telo im biva mršavo i tanano. Ovu moju reč potvrđuju bolesnici. Tako dakle blažena Sinklitikija, nastojeći da joj telo poboljeva, davaše duši mogućnost da cveta. Radeći tako ona postupaše po rečima sv. apostola: „Jer ukoliko se naš spoljašnji čovek raspada, utoliko se unutrašnji obnavlja“ (2. Kor. 4, 16). Tako se u tajnosti podvizavaše prepodobna.
11. Kada roditelji prep. Sinklitikije skončaše, ona još većma zaneta božanskom mišlju, uze sa sobom i sestru, koja beše lišena očnjega vida, ode iz roditeljske kuće i nastani se u jednom udaljenom od grada grobu nekog njenog srodnika. Rasprodavši sve svoje nasleđeno bogatstvo i razdavši sirotinji, ona pozva jednog sveštenika te je on postriže. Na taj način ona skide sa sebe svaki ukras, jer je u žena običaj da kosu nazivaju svojim ukrasom. Ovaj njen postupak beše znak da joj je duša postala prosta i čista. Tek tada se po prvi put ona udostoji nazvati se devstvenica (tj. monahinja).
12. Razdavši svo svoje bogatstvo siromašnima, prepodobna govoraše: Velikog sam se imena udostojila, ali nemam ništa vrednostno čime bih mogla uzvratiti Darodavcu. Jer ako u spoljašnjim svetskim stvarima ljudi napuštaju svo svoje bogatstvo radi nekog prolaznog zvanja, koliko sam većma ja, udostojena tolike blagodati, trebala da zajedno sa prolaznom imovinom predam i telo svoje? Ali zašto i govorim o davanju imanja i tela, kad je i onako sve Božje: „Jer je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj“ (Ps. 23, 1). Tim rečima upražnjavajući se u smirenoumlju, prepodobna Sinklitikija molitveno podvižnički tihovaše.
13. Još u očevom domu prepodobna beše prilično navikla na podvige, te sada izišavši na samo poprište podviga, ona napredovaše u vrlinama. Jer oni koji nepripremljeni i neodlučni stupiše u ovu božansku tajnu podvižništva, ne dostigoše cilja, pošto ne behu predvideli sve njene pojedinosti. Kao što se oni, koji žele da pešače na daleko, staraju najpre da se snabdeju za put, tako i ona svojim ranijim podvizima snabde sebe i obezbedi za put, te sada lako napredovaše putem koji vodi na nebo. Jer ona, postavivši dobre temelje za podizanje kuće, sagradi sebi veoma jaku kulu. Ali zgrada kuće pravi se od spoljašnjeg materijala, dok ova blažena činjaše suprotno: ne skupljaše spoljašnji materijal, nego šta više razdade svu svoju unutrašnju sopstvenost. Jer razdavši imanje svoje siromašnima, i napustivši gnjev i zlopamtljivost, i odbacivši uz to i zavist i slavoljublje, ona sagradi svoju kuću na kamenu, te joj kula bi velelepna i kuća nerazrušiva (sr. Mat. 7, 24-25).
14. I čemu mnogo govoriti? Prepodobna Sinklitikija još u samom početku prevazilažaše one koje su već stekle naviku monaškog života. Jer kao što se prirodno obdarena deca, dok još takoreći mucaju, takmiče sa odraslom decom koja se već duže vremena uče kod učitelja, tako i ona, goreći duhom, preticaše druge.
15. Mi nismo u stanju da opišemo svakodnevno podvižničko življenje prepodobne Sinklitikije, pošto ona nije dopuštala nikome da vidi to njeno življenje, niti je htela da joj znalci toga budu razglašivači njenih dobrih dela. Nije se toliko starala da dobro čini, koliko da to čuva i skriva. To je pak činila ne obuzeta zavišću, nego zahvaćena božanskom blagodaću. U svome umu nosila je onu Gospodnju reč koja veli: „Ako što čini desnica tvoja, neka to ne zna levica tvoja“ (Mat. 6, 3). I tako skrivajući svoje podvige, ona je vršila ono što dolikuje njenom pozivu.
16. Od svoje najranije mladosti pa sve do same starosti, prepodobna je ne samo izbegavala susret sa bilo kojim muškarcem, nego je većinom izbegavala i svoj ženski rod. A to je činila sa dva razloga: ili da ne bude slavljena zbog velikih podviga, ili da se ne liši vrline zbog telesne potrebe.
17. Tako je ona budno motrila na prve pokrete duše svoje, ne dozvoljavajući im da se povode za telesnim željama. Kao što se potkresava neko bujno drvo, tako je ona odsecala mladice besplodnih grana, jer je trnovite izrasline pomisli odsecala postom i molitvom. Ako je pak neko od njih uskoro prorastalo, onda im je ona nanosila razne kazne, moreći telo raznovrsnim trudovima. Nije se samo zadovoljavala gladovanjem bez hleba, nego i pijenjem vrlo malo vode.
18. Kada pak neprijatelj podizaše rat protiv nje, ona je najpre molitvom prizivala Gospoda svoga u pomoć, jer se lavlji napad ne može savladati golim podvigom. Na usrdnu molitvu njenu Gospod dolažaše i napad prestajaše; no često neprijatelj produžavaše dugo svoj napad, a Gospod ne branjaše borca svog, da bi time povećao iskustvo vrline duše. No prepodobna se i tada još jače borila da pobedi neprijatelja, kao da je dobila nove snage. Ona nije sebe umrtvljivala samo uzimanjem vrlo malo hrane, nego je izbegavala jela koja daju uživanje. Hleba je uzimala samo malo parčence, a vode često nije ni pila, i spavala je na zemlji kratko. Dok je bivala u borbi, ona je upotrebljavala ovo oružje: uzimala je molitvu umesto oružja i štita, a šlem oko glave bio joj je od vere, nade i ljubavi. Jer vera ide ispred svega, ujedinjujući čvrsto sva druga njena oružja. Prisutna je bila i milostinja, mada ne na samom delu, nego po raspoloženju prepodobne.
19. Kada je kroza sve to neprijatelj doživljavao poraz, onda je i ona ublaživala surovost podviga, čineći to da joj se udovi tela ne bi raslabili, što bi bio znak poraza. Jer ako oružje propadne, kakva je nada vojniku za borbu? Dok neki drugi, iznurivši sebe prekomernom i nerazumnom glađu, naneše sebi smrtonosnu ranu, i predavši takoreći sebe neprijatelju, upropastiše sebe. Prepodobna nije postupala tako, nego je sve radila sa rasuđivanjem: i sa neprijateljem se hrabro borila molitvama i podvizima, i starala se o telu radi sigurnosti svoje lađe. Jer i mornari, kada ih zahvati nevreme i bura, ostaju dugo gladni, jer mobilišu svu svoju veštinu protiv opasnosti koja im preti; a kada spasu živote svoje, tek se onda postaraju da zadovolje ovu drugu potrebu. He troše oni svo svoje vreme boreći se s morskom burom, nego imaju i kratko spokojstvo kao odmor od svojih trudova, mada ni tada nisu bezbrižni, niti se predaju dubokom snu, imajući iskustvo iz prošlosti i misleći na budućnost. Jer iako je vetar prestao da duva, more se od toga nije smanjilo; i ako je jedno prošlo, ostalo je drugo. Da, događaj je već prošao, ali svagda ostaje uzročnik. Tako je i u ovome slučaju: mada se duh pohote udaljio, no nije daleko onaj koji vlada njome. Stoga se treba svagda moliti zbog nesigurnosti mora i zbog slane zlobe neprijatelja. Blažena Sinklitikija, znajući dobro ovu sadašnju buru života i predviđajući unapred mnoge olujne bure, pažljivo je pobožnošću upravljala svoju lađu prema Bogu i dovela je nepovređenu u spasonosno pristanište, ukotvivši se verom u Boga kao nekom najsigurnijom kotvom.
20. Život prepodobne beše apostolski, verom i siromaštvoljubljem utvrđen, i uz to prosijavaše ljubavlju i smirenoumljem. Ona u životu dožive spasonosnost reči Božje: „Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije, i na svu silu vražiju“ (Ps. 90, 13; Luk. 10, 19). Ona je s pravom čula onu reč Božju: „Dobro, slugo dobri i verni; u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti“ (Mat. 25, 21). Tu pak reč, mada se ona odnosi na dobra koja se daju, ipak ovde treba razumeti ovako: Jer si pobedila u telesnoj borbi, i odnećeš pobedu i u bestelesnoj borbi, pošto ću te i ja braniti. Neka poznaju veličinu vere ona načala i vlasti koje spominje služitelj moj Pavle. Jer pobedivši protivne sile, prisajedinićeš se onim boljim silama – Anđelima.
21. Postavši na taj način usamljena otšelnica prepodobna Sinklitikija postade tvoritelj dobrih dela. A posle izvesnog vremena, kada se rascvetaše njene vrline, miomiris njenih sjajnih podviga dopre do mnogih. Jer rečeno je: „Ništa nema sakriveno što se neće objaviti“ (Mat. 10, 26). Sam Bog zna često da objavljuje one koji Ga ljube, da bi se popravili oni koji to čuju. U to vreme dolažahu k prepodobnoj neke žene, želeći da sa nauče nečemu uzvišenijem, I posećivahu je radi duhovne koristi. Jer kroz njene reči dobijahu korist od njenog takvog života, i zato, želeći se većma koristiti, dolažahu k njoj sve više. Kao što je to već uobičajeno, pitahu je govoreći: Kako se spasti? A ona, uzdišući duboko i lijući mnoštvo suza, povlačila se u sebe, i kao da je suzama odgovor davala opet je ponovo ćutala. Posetiteljke je međutim nagonjahu da im govori o velikim delima Božjim. I diveći se samom izgledu njenom opet je moljahu da im što kaže. I pošto bi blaženu dugo saletale, ona bi, posle dugog vremena kada se sve utišaju, rekla smirenim glasom onu reč Svetoga Pisma: „Nemoj daviti bednika, jer je siromah“ (Priče 22, 22). Posetiteljke su s radošću primale tu reč, kao da su meda i saća okusile, pa su još više tražile od nje da im govori. Pritom je samim izrekama Svetog Pisma saletahu, jer joj govorahu: „Zabadava si primila, zabadava i daji“ (Mat. 10, 8). Još joj govorahu: Pazi da ne daš odgovor zbog skrivanja talanta kao onaj sluga. A ona im odgovaraše: Što tako mislite o meni grešnoj, kao da ja nešto činim ili poučavam? Svi imamo zajedničkog učitelja – Gospoda; iz jednog istog izvora crpemo duhovne vode: iz istih sisa mlekom se hranimo, iz Starog i Novog Zaveta. A posetiteljke joj odgovarahu: Znamo i mi da nam je jedan vaspitač – Sveto Pismo, i jedan isti Učitelj, no ti si svesrdnim staranjem uznapredovala u vrlinama. One koje su stekle naviku dobrih dela treba, kao jače, da pomognu maloj deci, jer je to zapovedio naš opšti Učitelj. Slušajući sve to, ova blažena plakaše kao malo dete, a prisutne, prestajući sa pitanjima, moljahu je da prestane plakati. I kada bi ona prestala plakati, opet bi nastala tišina zadugo. Potom bi posetiteljke opet navalile sa pitanjima. Na kraju blažena, sažalivši se, i shvativši da ono što govori ne donosi njoj pohvalu, nego prisutnima pruža korist, poče im govoriti ovako:
22. Čeda, svi ljudi i sve mi znamo kako se treba spasti, ali našom sopstvenom nemarnošću daleko smo od spasenja. Treba nam prvo držati ono što nam je kroz blagodat Gospodnju objavljeno, a to je: „Ljubi Gospoda Boga svoga iz sve duše svoje, i bližnjega svoga kao sebe samoga“ (Mat. 22, 37.39). O te dve zapovesti drži se početak Zakona, i u njima punoća blagodati počiva. Malobrojne su ove reči, ali je velika i beskrajna sila u njima. Jer sve ono što je korisno za dušu, u zavisnosti je od ove dve zapovesti, kao što svedoči i sv. Pavle govoreći da je ljubav cilj zakona (sr. 1. Tim. 1, 5). Sve ono što ljudi po blagodati Duha Svetoga kažu korisno, iz ljubavi potiče i u ljubav utiče. Eto, to je spasenje – ta dvostruka ljubav.
23. A treba još i ovo dodati, što takođe proizilazi iz ljubavi, a to je da svaka od nas treba da zna šta znači stremiti za onim što je veće. No posetiteljke, ne mogući da shvate te reči, ponovo je pitahu. A ona im odgovori: Zar ne znate onu priču iz Evanđelja: o stotini, i o šezdeset, i o trideset? Stotina označava naš poziv (monaški-devstvenički), šezdeset označava one koji se uzdržavaju, a trideset označava one koji razumno žive. Preći od trideset na šezdeset jeste stvar dobra, jer je dobro napredovati od manjega ka većemu. Ali je vrlo opasno srozati se sa većega na manje. Jer ko jednom krene ka gorem ne može se ni na onom manjem zaustaviti, nego kao da pada u bezdnu propasti. Tako neke osobe, davši zavet devstvenosti, popuštaju pomišlju svojoj slaboj volji, i na taj način samo traže izgovor za grehe. Jer takve same sebi, ili bolje reći đavolu govore, da ako razumno (bolje reći nerazumno) poživimo, udostojićemo se makar onih trideset. Jer i sav Stari Zavet držao se rađanja dece. Treba međutim znati da tako shvatanje potiče od đavola. Jer onaj ko se od većega spušta na manje biva napadan od protivnika. Kao što vojnik koji pobegne biva suđen za to, i ne dobija oproštaj što je otišao k manjoj vojsci, nego dobija kaznu što je uopšte bežao. Stoga, kao što rekoh, treba ići od manjega ka većemu. To i Apostol uči kada kaže: „Ono što je iza mene zaboravljam, a onome što je ispred nas tome treba stremiti“ (Fil. 3, 13). Treba dakle oni koji imaju stotinu da je y sebi stalno zadržavaju i da ne daju kraj tome broju, jer je rečeno: Ako i sve što vam je zapoveđeno učinite, recite: Sluge smo nepotrebne (Luk. 17, 10).
24. Mi koje smo uzele na sebe monaški poziv treba da se držimo krajnjeg celomudrija i razumnosti. Jer i žene u svetu izgleda da imaju celomudrenost i razumnost, ali one imaju istovremeno i necelomudrije i nerazumnost zbog toga što greše svim drugim čulima. Jer i gledaju očima nepristojno, i smeju se raskalašno. Mi pak treba sve to da ostavimo iza sebe i da se uzdižemo vrlinama, i od očiju da odbacimo sujetno sanjarenje. Jer Sveto Pismo veli: „Oči tvoje neka gledaju pravo“ (Priče 4, 25). Jezik takođe treba da čuvamo od takvih grehova, jer nije dobro da organ kojim slavimo Boga, izgovara sramne reči. I ne samo da ne treba govoriti sramne reči, nego ih ne treba ni slušati.
25. Sve to mi ne možemo sačuvati ako budemo često izlazile u svet, jer kroz čula naša, makar i ne hteli, ulaze lopovi. Jer kako može da ne pocrni kuća ako je oko nje spolja dim a prozori su joj otvoreni? Zato je dakle potrebno odreći se izlaženja na trgove. Jer ako nam je nepristojno i neprijatno gledati braću ili roditelja kada su nagi, daleko više nam nanosi štetu kada na trgovima vidimo mnoge nepristojno obnažene i slušamo njihove sramne reči? Od toga biva da proizilaze gadna i zarazna maštanja u duši.
26. No kada i u kuće sebe zatvorimo, ni tada ne treba da smo bezbrižne, nego treba da stražimo, kao što je i napisano: „Stražite!“ (Mat. 24, 42). Ukoliko većma sebe obezbeđujemo u celomudrenosti, utoliko nas više napadaju rđave pomisli. Jer se kaže: „Ko pridodaje znanje, pridodaje muku“ (Knj. Propov. 1, 18). Tako isto i borci: što više napreduju, to se susreću s većim protivnicima. Pogledaj koliko si uzletela, pa ti neće biti teška sadašnja borba. Ako si pobedila telesni blud na delu, neprijatelj će ti predložiti blud kroz čula. A kada sebe obezbediš i od toga, onda se vrag zavlači u sami um, pokrećući duhovnu borbu. Jer on tada i u našoj usamljenosti navodi nam na um lepa lica i ranije razgovore. No ne treba prihvatati te maštarije, kao što je napisano: „Ako duh vlastodršca naiđe na te, ti nemoj napuštati svoje mesto“ (Knj. Prop. 10, 4). Jer pristajanje na te maštarije ravno je mirskom bludu. Jer je napisano: „Silni će biti ispitani silno“ (Prem. Sol. 6, 6). Velika je dakle borba sa duhom bluda, jer je blud osnovno đavolovo zlo za upropašćenje duše. To je imao u vidu blaženi Jov kad je govorio za đavola da on „ima silu u pupku stomaka“ (sr. Jov 40, 16).
27. Na mnoge razne i lukave načine pokreće đavo žalac bluda protiv hristoljubivih ljudi. Često je i bratsku ljubav upotrebio ovaj zlomislitelj za svoj zli cilj. Jer je i devstvenice, koje su izbegle brak i svaku žitejsku maštariju, često spotakao pomoću bratskih odnosa; i monahe, koji su na svaki način izbegli svaki vid bluda, uspeo je da rani i obmane kroz prijateljsko druženje. Jer posao neprijatelja se i sastoji u tome da svoje zlo tajno protura pod vidom tuđeg dobra. On pruža nekome zrno pšenice, a iza toga postavlja zamku (kao što biva sa pticama). I ja mislim da je Gospod o tome baš govorio kada je rekao: Dolaze vam u odeći ovčijoj, a unutra su vuci grabljivci“ (Mat. 7, 15).
28. Šta ćemo onda pri svemu tome mi da radimo? „Budimo mudre kao zmije, a bezazlene kao golubovi“ (Mat. 10, 16), te pokrenimo protiv njegove zamke lukavo – razboritu misao. To jest reči: „Budite mudri kao zmije“, rečene su u smislu da nam ne budu nepoznati đavolovi napadi, te tako slično (tj. naša lukava razboritost) brzo uviđa ono što mu je slično (tj. đavolju lukavost). A reči pak o bezazlenosti golubijoj pokazuju da naši postupci treba da su besprekorni. Svako dobro delo biva u izbegavanju zloga, a kako ćemo izbeći ono što neznamo? Treba dakle, imajući na umu lukavu sposobnost neprijatelja, čuvati se njegove zlobne prepredenosti, jer je rečeno da đavo „hodi i traži koga da proguta“ (1. Petr. 5, 8) i: „njegova su jela ona izabrana“ (Av. 1, 16). Zato treba uvek stražiti, jer đavo napada i kroz spoljašnje stvari, i kroz unutrašnje pomisli neda mira. I to većma kroz unutrašnje, jer nas danonoćno nevidljivo napada.
29. A šta nam je potrebno za ovu borbu? Očigledno: potreban je naporan podvig i čista molitva. Ova su sredstva nesumnjivo dobra za uništenje svake rđave pomisli, ali je potrebno i neko posebno oštroumlje da bi se odagnala ova zaraza od duše, te kada sramna pomisao dođe izvesti protiv nje ono što joj je suprotno. Ako nam, naprimer, naiđe u mašti slika nekog lepog lica, onda treba misleno naružiti tu sliku: iskopati joj oči, unakaziti obraze, raseći joj usta, i onda će se videti ružno meso i kosti, i shvatićemo šta je u stvari ono za čim smo žudeli. Tako će dakle naša misao moći da zaustavi ovu prelest, ovu samoobmanu. Jer ono što smo tobož voleli nije ništa drugo nego izmešana krv i meso, zbog čega i životinje nose na sebi runo da se ono pod kožom ne bi videlo. Tako ćemo dakle i takvom vrstom pomisli uspeti da odagnamo tu nečistu strast, jer kao što se klin klinom izbija, tako treba odgoniti demona. Uz to još treba zamisliti onoga koga volimo kako po celom telu ima smrdljive i gnojne čireve; kratko rečeno: upoređivati ga i izjednačivati sa mrtvacem u našim unutrašnjim očima duše. Najbolje pak od svega je vladati svojim stomakom, jer ćemo samo tako moći da vladamo i telesnim strastima.
30. Ovaj razgovor beše božanska gozba za prisutne devstvenice, jer pijahu iz čaše premudrosti, a blažena im Sinklitikija nalivaše božansko vino i piće. Svaka je od njih uzimala ono što je htela; a jedna od prisutnih zapita je govoreći: Je li siromaštvoljublje savršeno dobro? A ona reče: Sasvim je savršeno onima koji to mogu da izdrže. Jer one koje upražnjavaju siromaštvoljublje imaju nevolje u telu, ali u duši lakoću. Kao što se tvrda i gruba odeća brzim provlačenjem kroz vodu i lupanjem prakljačom pere i ubeljuje, tako se i jaka duša kroz dobrovoljno siromaštvo još više učvršćuje i osnažuje, dok one koje imaju slabu odlučnost doživljavaju suprotno ovima prvim. Jer one, čim ih malo snađe nevolja, raslabljuju se još više, kao pocepane haljine, ne podnoseći potrebno pranje radi veće vrline. I mada je isti onaj ko ih je napravio, ipak haljine imaju različiti svršetak: jedne se cepaju i propadaju, a druge se ubeljuju i obnavljaju. Prema tome, siromaštvoljublje se može nazvati dragocenim blagom hrabre odlučnosti, jer je ono uzda koja sprečava činjenje greha na delu.
31. Prvo je potrebno uvežbati se u trudovima, to jest u postu i ležanju na zemlji, i u drugim pojedinačnim podvizima, i tek onda sticati ovu vrlinu. A oni koji ne postupaju tako, nego odjednom odbace od sebe sve stvari, bivaju najčešće zahvaćeni raskajanjem (to jest vraćaju se ponova na posedovanje stvari).
32. Jer posedovanje stvari biva sredstvo za život u zadovoljstvima. Ti dakle prvo uništi tvoju strast, to jest ugađanje stomaku i uživanje u lepim jelima, i tako ćeš posle lako moći da se odrekneš od posedovanja stvari. Inače mislim da je teško kad postoji strast da nema i sredstva za nju. I kako će onaj ko se nije odrekao strasti moći da odbaci ovo drugo? Zato i Spasitelj, razgovarajući sa onim bogatim mladićem, nije mu odmah zapovedio da se odrekne imanja, nego ga prvo pita da li je ispunio zapovesti Zakona. Imajući ulogu pravog učitelja, Gospod ga pita: Ako si azbuku naučio, ako si naučio slogove da izgovaraš, i uopšte ako si već potpuno naučio reči, hodi onda da naučiš i savršeno čitanje; to jest: „Idi i prodaj svoje imanje, i hajde za mnom“ (Mat. 19, 21). Meni se čini da mladić nije rekao kako je već izvršio sve što ga je Spas pitao, Gospod ne bi ga potstrekao na siromaštvoljublje. Jer kako bi mogao početi da čita kad ni smisao slogova nije znao?
33. Siromaštvoljublje je dakle dobro onima koji su stekli naviku dobra, jer odbadivši sve suvišno streme samo ka Gospodu, pevajući čisto onu božansku reč, koja kaže: „Oči se naše na tebe uzdaju, i ti daješ kad treba hranu onima koji te ljube“ (Ps. 144, 15).
34. S druge strane, oni dobijaju veliku korist; jer nemajući um privezan za zemaljsko blago, odevaju se u carstvo nebesko, i očigledno ispunjavaju onu reč psalmopevca Davida, koji kaže: „Postadoh u tebe kao živinče“ (Ps. 72, 23). Jer kao što se stoka u jarmu kada vrši svoj posao, zadovoljava samo osnovnom hranom za život, tako i trudbenici siromaštvoljublja ne smatraju upotrebu novca nizašta, i jedino za svakodnevnu hranu rade telesni posao. Ovakvi poseduju kamen vere, i njima je rečeno od Gospoda da se ne brinu za sutra, kao i ono: „Ptice nebeske ne seju niti žanju, i Otac nebeski ih hrani“ (Mat. 6, 26). Pouzdavši se u te reči, jer su reči Božje, sa smelošću govore onu reč Svetog Pisma, koja kaže: „Verovah, zato i govorih“ (Ps. 115, 1).
35. Isto tako i vrag biva lakše pobeđen od ovih siromaštvoljubaca, jer nema čime da im nanese štetu. Jer većina šteta i iskušenja bivaju zbog lišavanja stvari, dok kod siromaštvoljubaca nema šta da ošteti. Da im zapali sela? Nemaju ih. Da im pomori stoku? Ali, ni nje nemaju? Da im se dotakne do voljenih stvari? Ali su se i od njih veoma udaljili. Sa svih tih razloga siromaštvoljublje je zaista sjajno oružje protiv neprijatelja i skupoceno blago duši.
36. No koliko god je siromaštvoljublje divno i korisno za vrlinu, toliko isto je srebroljublje zlo i pagubno u sticanju poroka. I s pravom je božanski Pavle za srebroljublje rekao da je ono uzrok svih zala (sr. 1. Tim. 6, 10). Jer je poznato da je srebroljublje uzrok svih strasti: pohlepnosti za bogatstvom, krivokletstva, krađe, otmice, bluda, zavisti, bratomržnje, svađe, idolopoklonstva, gramzivosti i njihovoga poroda: licemerja, ulizivanja, podsmevanja. Zato ga s pravom Apostol nazva majkom svih poroka. Jer srebroljupce ne samo da Bog kažnjava, nego oni i sami sebe upropašćuju. Jer imajući u sebi nenasitu strast, oni nikada ne dostižu do cilja, te zato imaju neizlečivu ranu u sebi. Kada srebroljubac ništa nema on malo i želi, a kada to malo dobije onda želi nešto više. Ima li sto zlatnika, on već oblizuje usne; i kada na njima zaradi, tada stremi ka beskrajnom bogatstvu. I srebroljupci, ne mogući tako da dostignu do jednog cilja, uvek kukaju da su siromašni. Srebroljublje takođe uvek donosi sa sobom i zavist, a zavist razjeda prvo svoga imaoca. Kao što zmija otrovnica kad se rađa, prvo svoju majku upropašćuje pre no ikoga drugog, tako i zavist satire prvo svoga imaoca, pre nego što se rasprostre na susede.
37. Velika bi stvar bila kada bismo mi, tražeći ono pravo srebro, mogli podneti toliko trudova koliko uzaludnih napora podnose trgovci u sujetnom svetu. Oni podnose brodolome, zapadaju često među morske razbojnike i razbojnike na suvu, podnose zatim bure i oluje, i mada često zarađuju, ipak zbog zavidljivaca govore da su siromašni. Međutim mi se ne usućujemo izložiti se takvim opasnostima radi istinite dobiti. Ako nekad i zaradimo nešto, odmah hvalimo sebe i pokazujemo se ljudima. Međutim često ne uspevamo ni da ispričamo to drugima, a već nam đavo ukrade i onu malu varnicu dobra što mislimo da imamo. I još, trgovci i kad zarade mnogo, teže za još većim, i sve što imaju smatraju za ništa, nego se pružaju za onim što još nemaju. A mi, i nemajući ništa od onoga što ištemo, ne tražimo opet ništa da steknemo; bolujući od krajnje duhovne bede mi sebe proglašavamo za bogate! Zato je dobro da onaj koji čini dobro, nikome to ne objavljuje, jer osobito takvi pretrpljuju štetu, budući da „ono što misle da imaju, i to će im se oduzeti“ (Luk. 8, 18).
38. Potrebno je dakle starati se na svaki način da se sakrije svaka dobit. Oni pak koji pričaju o svojim dostignućima neka probaju da govore istovremeno i o svojim manama i nedostatcima; pa ako ove skrivaju da ne bi ih slušaoci kritikovali, koliko većma treba da čuvaju ona prva, pošto otuđuju od Boga. Oni koji stvarno žive vrlinski, oni čine obratno: kazuju i najmanje svoje grehe dodajući i one koje nisu učinili, odbacujući tako ljudsku slavu, a svoja dobra skrivajući na obezbeđenje duše. Jer kao što se otkriveno blago umanjuje, tako i vrlina, upoznata i objavljena, iščezava. I kao što se vosak topi na domaku ognja, tako se i duša raslabljuje od pohvale i gubi svoju duhovnu moć.
39. I opet, suprotno tome takođe važi ovde: ako toplota rastapa vosak, onda znači da ga hladnoća steže; ako pohvala oduzima duhovnu silu duše, onda uvreda i poniženje svakoga uzvode dušu u veću vrlinu. Jer je rečeno: „Radujte se i veselite se kada protiv vas ljudi reku svaku laž“ (Mat. 5, 12). I na drugom mestu veli se: „U nevolji rasprotranio si me“ (Ps. 4, 2). I opet: „Uvredi se nadaše duša moja i nevolji“ (Ps. 68, 21). I još mnoga druga bezbrojna blaga takve vrste moguće je naći u Svetom Pismu za dušu.
40. Postoji žalost korisna, i postoji žalost pagubna. Korisna žalost ima to svojstvo da uzdiše zbog sopstvenih grehova i zbog duhovnog neznanja naših bližnjih, i još da ne otpadne od svoje dobre namere i da dostigne do savršene dobrote. To cy dakle vrste prave i dobre žalosti. Druga pak žalost, po podmetanju đavoljem, zna da se prikrada spomenutim žalostima. Jer neprijatelj zna da ubaci u dušu žalost punu nerazumnosti, koju neki nazivaju uninijem, čamotinjom. Ovoga duha treba odgoniti osobito molitvom i pevanjem psalama.
41. Baveći se dobrim brigama ne treba da mislimo da ima neko ko je u životu bez briga. Jer Sveto Pismo veli: „Svaka glava je na bol i svako srce na tugu“ (Is. 1, 5). Jednom rečju je opisao Duh Sveti i monaški život, i život svetski. Jer govoreći o „bolu glave“ ukazuje na monaški način življenja. Jer glava je ono što upravlja: „Mudracu su, veli, oči u glavi njegovoj“ (Knj. Prop. 2, 14), i time, kao što mislim, ukazuje da se u glavi nalazi prozorljivost. A što veli za „bol“, to veli zato što svaka mladica vrline postiže se trudovima. Govoreći pak o „žalosti u srcu“ ukazuje na kolebljivi i lenjivi način života. Jer srce su neki nazvali obitalištem volje i žalosti, te kad takve ljude ne hvale, oni se žaloste; kad nešto tuđe žele, to ih jede; kada su u nemaštini – ne podnose to; kad se bogate – razbešnjuju se, jer zbog bdenja oko bogatstva nemaju kad ni da spavaju.
42. Nemojte dakle da popuštamo u našoj odluci, govoreći da oni u svetu žive bezbrižno. Šta više, ako bismo sravnjivali, oni se skoro više trude od nas. Posebno pak žene u svetu imaju još veću nevolju, jer rađaju sa velikim teškoćama i pod velikim opasnostima; i posle se muče da doje, i razboljevaju se svaki put kad im deca boluju, i sve to trpeći nema kraja njihovom trudu. Jer ili im se deca telesno razboljevaju, ili kad odrastu zloumljem ubijaju roditelje. Znajući to, ne dozvolimo da nas neprijatelj zavarava kao da one provode lak i bezbrižan život. Jer one ako rađaju – telo im se bolovima raslabljuje; a ako ne rađaju – razjeda ih stid i uvrede zbog toga što su nerotkinje.
43. Ovo govorim vama da bi se osigurale protiv vraga našeg. Ovo što govorim ne odgovara svima, nego samo onima koje žele monaški život. Jer kao što životinjama nije ista hrana, tako ni ljudima nije na korist jedna i ista reč. „He treba, veli se vino novo levati u mehove stare“ (Mat. 9, 17). Jer drukčije će uzimati hranu oni koji su ispunjeni sozercanjem i duhovnim poznanjem, drukčije pak oni koji se bave podvižničkim i opitnim načinom, a drukčije oni koji u svetu prema moći svojoj žive pravedno. Kao što među životinjama: neke su na suvu, neke u vodi, a neke su ptice; tako su i ljudi: neki se drže srednjeg života, kao živa bića na kopnu; neki su usmerili oči uvis, kao ptice; a neki su pak pokriveni vodama grehova, kao ribe. Jer veli se: „Dođoh u dubinu morsku, i bura me potopi“ (Ps. 68, 3). Takva je dakle priroda živih bića. Mi pak, kao orlovi sa razvijenim krilima uzletimo na visine i „zgazimo lava i zmaja“ (Ps. 90, 13) i zavladajmo nad nekadašnjim vladateljem (đavolom). To ćemo pak uspeti ako sav um svoj predamo Spasitelju.
44. Ali ukoliko mi budemo dizali sebe ka visini, utoliko će se i đavo paštiti da nas ometa svojim zamkama. I šta je čudno ako mi, koje smo krenule ka dobru, budemo imale protivnike, kad oni zavide i na beznačajnim stvarima, pa čak ne dopuštaju ljudima da uzmu blago skriveno u zemlju. Pa kad se oni protive i običnoj zemaljskoj sujeti, koliko li većma zavide na carstvu nebeskom?
45. Treba nam se protiv njih potpuno naoružati. Jer i spolja nam pridolaze, i ništa manje iznutra se kreću. I duša naša kao lađa, nekad se potapa od spoljnih valova, a nekad zbog unutrašnje vode potonjuje. Tako isto i mi: nekad propadamo kroz spoljašnje delima počinjene grehove, a nekad nas upropašćuju unutrašnje pomisli. Zato treba budno motriti i na spoljašnje napade nečistih duhova i odstranjivati unutrašnje nečistote pomisli; osobito uvek treba stražiti nad pomislima, pošto one neprestano napadaju. Jer pri spoljašnjoj buri, ako mornari počnu da viču, dešava se da im spasenje dođe od susednih lađa; a pri unutrašnjoj provali vode dešava se često da ih smrt proguta dok oni spavaju i dok je more mirno.
46. Treba dakle um sve brižljivije naoružavati protiv pomisli. Jer neprijatelj, hoteći da dušu sruši kao neku kuću, uspeva da je potpuno sruši bilo da počne od temelja, ili sa krova; ili pak ušavši kroz prozore najpre vezuje domaćina, i onda sve redom upropašćuje. Temelj su duše dobra dela, krov je vera, a prozori su čula; i neprijatelj kroza sve to napada. Otuda mnogoočit treba da je onaj koji želi da se spase. Ovde na zemlji nismo bezbrižni, jer veli Sv. Pismo: „Koji stoji neka se čuva da ne padne“ (1. Kor. 10, 12).
47. Mi plovimo po nepoznatome moru, jer je život naš nazvan morem ustima sveštenog psalmopevca Davida. Mope pak ima neka mesta sa podvodnim kamenjem, a neka puna životinja, neka pak tiha i spokojna. Mi monasi izgleda plovimo po mirnom delu mora, a ljudi u svetu po onim opasnim delovima; i mi plovimo po danu rukovođeni Suncem pravde, a oni plove po noći nošeni neznanjem. Međutim često puta biva da mirjanin, budući u buri i u tami, zavapi i počne da straži, te spase svoju lađu, a mi u tišini bivamo potopljeni zbog naše nemarnosti i zbog napuštanja krme pravde.
48. Zato neka pazi onaj koji stoji, da ne padne. Jer onaj ko je pao ima samo jednu brigu: kako da ustane, a onaj koji stoji neka se čuva da ne padne. Jer padovi su razni: oni koji su pali lišeni su stajanja, i ležeći nisu nešto mnogo oštećeni; onaj pak koji stoji neka ne nipodaštava onoga koji je pao, nego neka se boji za sebe da ne bi pavši propao i upao u dublju jamu. Jer dešava se i to da neko, upavši u jamu, ne može da dovikne pomoć, pošto mu se glas izgubi u dubini jame. Zato veli pravednik u Sv. Pismu: „Neka me ne proguta dubina, i jama nek ne zatvori usta svoja nada mnom“ (Ps. 68, 16). Onaj prvi je i pavši ostao, a ti pazi na sebe da ne bi i ti pavši postao plen zverova. Onaj koji je pao ne zamandaljuje vrata, a ti nemoj nikako da zadremaš, nego svagda pevaj onu božansku reč, koja kaže: „Prosvetli oči moje, da ne bih nekad usnuo na smrt“ (Ps. 12, 4). Straži neprestano zbog lava koji riče.
49. Ove reči pomažu da se ne gordimo: „Onaj koji je pao, ako se povrati i zavapi, spašće se“. Pazi na sebe ti koja stojiš, jer ti predstoji dvostruki strah: ili strah da te kroz malodušnost napadne vrag, i ti se povratiš na pređašnji život, ili strah da se ne spotakneš hitajući napred. Jer naši neprijatelji đavoli ili vuku k sebi nazad, kada vide tromu i lenju dušu; ili, kada je vide da izgleda vredna i trudoljubiva u podvizima, oni joj podilaze potajno i prepredeno kroz gordost, i na taj način dušu pogubljuju potpuno. Gordost je poslednje i najodličnije oruđe svih zala. Njome je đavo srušen s neba i njome on pokušava da sruši najjače između ljudi. Jer kao što najborbeniji između vojnika, kada potroše sve tanke strele, a preostaje još da se bore sa protivnicima, potežu onda najjači mač, tako isto i đavo, pošto potroši sve svoje prve zamke, upotrebljava tada svoj poslednji mač – gordost. Koje su to pak njegove prve zamke? To cy stomakougađanje, slastoljublje, blud. Ovi zli duhovi osobito napadaju u mlađem uzrastu. Za ovima opet sledi srebroljublje, gramzivost, i tome slično. Nesrećna duša kada pobedi te strasti, kada stomak ukroti, kada bludna zadovoljstva nadvlada čistotom, kada srebroljublje prezre, tada ovaj zlomislenik, ne imajući ništa drugo, podmeće duši nemiran pokret gordosti, tj. potstiče je na nadmenost da se nad braćom prevaznosi. Težak je i paguban taj otrov neprijateljev; mnoge je brzo oborio pomračivši ih time. Jer on podmeće duši misao lažnu i smrtonosnu (zato nazivam gordost otrovom). On navodi čoveka te zamišlja da je dostigao ono što mnogi drugi još i ne znaju, da je u postu sve prevazišao, i još mnoštvo drugih dobrih dela mu pripisuje, a daje mu zaborav svih njegovih grehova, da bi se tako gordio nad bližnjima. Jer on mu podkrada iz uma sve učinjece grehe, i čini to ne na korist ovoga, nego da ne bi mogao izgovoriti onaj celebni glas: „Tebi jedinome sagreših, pomiluj me“ (Ps 50, 6.1; 6, 3; 9, 14). Takođe mu ne dozvoljava da kaže: „Ispovedaću ti se, Gospode, svim srcem svojim“ (Ps. 101, 1), nego kao što je on (đavo) u umu svome rekao: „Izaći ću na visinu, i postaviću presto svoj“ (Is. 14, 13), tako i ovoga navodi na misli o vlasti i o prvenstvu, i još o učiteljstvu i o davanju isceljenja. Obmanuta na taj način, duša se raspada i propada, zadobivši neizlečivu ranu.
50. Šta nam treba raditi kada naiđu takve pomisli? Treba neprestano razmišljati o onoj božanskoj reči kojom blaženi David vapijaše, govoreći: „Ja sam crv, a ne čovek“ (Ps. 21, 7). I na drugom mestu: „Da sam zemlja i prah“ (1. Mojs. 18, 27). Isto tako treba čuti i onu reč Isaijinu, koja kaže. „Svaka pravednost čovekova je kao krpa odbačena“ (Is. 64, 4). Kada takve pomisli dođu otšelnici, neka ide u opštežiće; neka primora sebe da jede i dvaput dnevno, ako je pala u tu strast zbog prevelikih podviga; neka je njene vrsnice ukoravaju i vređaju, i to nek’ je ukoravaju silno kao onu koja ništa veliko nije učinila; neka takođe ona radi sve poslove u manastiru. Isto tako neka joj se čitaju Žitija svetih koja su prigodna kao pouka; ostale pak sestre neka udvostruče svoje trudove radi podviga za neko vreme, da bi ona, videći veličinu vrlina, smatrala sebe nižom od svih.
51. Ovoj bolesti prethodi jedan drugi porok, tj. neposlušanje, zato je moguće kroz suprotnu vrlinu, tj. kroz poslušanje gnojavu ranu duše očistiti. Jer je rečeno: „Poslušanje je iznad žrtve“ (1. Car. 15, 22).
52. Potrebno je nekad uništavati veliku slavu, a nekad opet hvaliti i diviti se. Jer ako je neka duša nemarna i lenjiva, i još zaspala i zadocnila u napredovanju u dobru, onda takvu treba hvaliti kada i najmanje dobro učini; treba joj se diviti i veličati je, a njene opake i nečovečne grehe nazivati malim i ništavnim. Jer đavo, hoteći da sve upropasti, nastoji da trudoljubivima i podvižnicima skriva njihove ranije grehe, eda bi uvećao njihovu gordost; a neiskusnim i slabim dušama on sve njihove grehe stavlja pred oči. Jednoj takvoj slaboj duši on govori: pošto si pala u blud, gde ćeš naći oproštaj? A drugoj veli: Pošto si se toliko nagrabila, nemoguće ti je zadobiti spasenje. Takve slabe i kolebljive duše treba tešiti i govoriti im ovako: Raav je bila bludnica, no spasla se kroz veru; Pavle je bio gonitelj, no postao je sasud izbrani; Matej je bio carinik, no svima nam je poznata njegova blagodat; i razbojnik je pljačkao i ubijao, međutim on prvi otvori vrata raja. Zato i ti, gledajući na sve njih, nemoj očajavati nad svojom dušom.
53. Pošto si takvim dušama našao takve lekove, treba i zarobljenima od gordosti priteći u pomoć pogodnim lekom. Takvoj osobi treba govoriti: Zašto se nadimaš? Što mesa ne jedeš? – Drugi ribu ni videli nisu. Ako vina ne piješ, gle, drugi ni ulje ne jedu. Postiš se do večera? – Neke osobe po dva i tri dana ostaju gladne. Ili, visoko misliš o sebi što se ne kupaš? Mnogi i zbog telesne bolesti to uopšte ne čini. Ili se diviš sebi što spavaš u pećini, i na tvrdoj neudobnoj postelji? – Druge spavaju stalno na zemlji. A ako i ti to učiniš, to nije ništa veliko, jer drugi i kamenje stavljaju podase, da ne bi sa uživanjem koristili ono što im po prirodi pripada, a drugi su po svu noć vešali sebe. Ali ako i sve to učiniš i najuzvišenije podvižništvo ostvariš, nemoj ni onda visoko misliti o sebi, jer i đavodi daleko više čine od tvojih podviga: niti jedu, niti piju, niti se žene, niti spavaju, i u pustinji žive, ako ti, živeći u pećini, misliš da nešto veliko činiš.
54. Tako dakle, i takvim mislima moguće je izlečiti suprotne strasti, tj. velim za očajanje i za gordost. Jer kao što jako raspaljena vatra, kada se rasturi, prestaje da gori, i ako nema vetra gasi se, tako se i vrlina povlači zbog nadmenosti, makar imala velike i silne podvige; takođe i dobro propada zbog nemarljivosti, ako sebe ni malo ne pokrenemo ka raspirivanju božanskog Duha. I najoštriji nož brzo se zatupi o kamen, tako i dugotrajni podvizi brzo propadaju zbog gorđenja. Zato treba odasvud obezbeđivati dušu, i najveće podvižništvo, opaljivano jarom gordosti, sklanjati u hladovita mesta, a ponekad i otsecati što je nepotrebno, da bi se koren bolje razvijao.
55. Onoga pak koji je zarobljen očajanjem – da ga pomoću napred navedenih misli podstaknemo starati se da teži nebeskom, jer je takva duša sklona da pada naniže. Tako i dobri zemljodelci, kada vide malu i slabu voćku, često je zalivaju i poklanjaju joj veliku pažnju da bi porasla; a kada na voćki primete neku preranu mladicu, otsecaju ono što je suvišno na njoj inače bi se brzo osušila. Isto tako i lekari neke od bolesnika izobilno hrane i postrekavaju ih na šetnju, dok druge sprečavaju i dugo drže gladne.
56. Očigledno je, dakle, da je gordost najveće između svih zala, a to pokazuje i njena suprotnost – smirenoumlje. Teško je da neko steče smirenoumlje. Jer dok čovek ne oslobodi sebe svake slave, ne može zadobiti ovo blago. Smirenoumlje je tako veliko da đavo nastoji da podražava sve druge vrline, a ovu čak ne zna ni šta je ona. Videći čvrstoću i postojanost ove vrline Apostol nam zapoveda da nju prigrlimo (1. Petr. 5, 5) i, bilo šta korisno da činimo, da se svi u nju odenemo. Postio ti, ili činio milostinju, ili poučavao, ili bio čak celomudren i razborit, – ogradi sebe njome kao tvrdim zidom. Neka ti smirenoumlje, ta najlepša od svih vrlina, utvrđuje i obuhvata sve ostale vrline. Pogledaj i pesmu svetih triju Mladića: oni druge vrline nisu mnogo spominjali, niti su pomenuli celomudrene i siromaštvoljupce, nego su baš smirene ubrojali u one koji hvale Boga (Dan. 3, 64). Jer kao što je nemoguće napraviti lađu bez dasaka, tako je nemoguće spasti se bez smirenoumlja.
57. Da je smirenje dobro i spasonosno vidi se iz toga što je Gospod, izvršujući domostroj spasenja ljudi, odenuo sebe u njega. Jer veli: „Naučite se od mene, jer sam krotak i smiren srcem“ (Mat. 11, 29). Pogledaj ko to govori, i nauči se potpuno i savršeno. Neka ti smirenoumlje bude početak i kraj dobara. Kada pak kažem „smireni um“, ne misli se na spoljašnji oblik, nego se podrazumeva unutrašnji čovek, a za ovim će poći i spoljašnji čovek. Izvršio si sve vrline? Gospod to zna; al’ On ti isti zapoveda da opet od početka počneš posao sluge. Jer kaže: „Kada sve izvršite, recite mi smo zaludne sluge“ (Luk. 17, 10).
58. Smirenoumlje se stiče kroz uvrede, kroz ruženja, kroz rane. Treba da čuješ od drugih da si bezuman i ludak, bednik i siromah, slabić i ništavan, nenapredan u delima, glucan u govoru, sraman po izgledu, slabić po snazi. To cy nervi smirenoumlja. Sve je to Gospod naš doživeo i pretrpeo. Jer govorahu da je Samarjanin i da demona ima; On uze obličje sluge, bi tučen, ranama mučen.
59. Zato i mi treba da podražavamo ovo smirenoumlje, pokazano na delu. Imaju neki koji se i spoljašnjim obličjem prikrivaju; i smirujući sebe ustvari oni time love ljudsku slavu. No takvi se po plodovima poznaju; jer kad ih ma i ovlaš uvrediše, oni to ne podneše, nego odmah zmija otrovnica izbljuva svoj otrov.
60. Na te reči ove blažene prisutne devstvenice se veoma radovahu, i opet seđahu uz nju ne zasitivši se tih dobara. I opet i njima govoraše ova blažena: U početku je velika borba i trud, u onih koji prilaze Bogu, a kasnije – radost neiskazana. Jer kao što se oni, koji žele da upale vatru, u početku nadimljuju i suze im idu, pa tek posle toga dobijaju ono što su želeli, jer se i veli da je „Bog naš oganj koji spaljuje“ (Jevr. 12, 29). Tako i mi treba sa suzama i trudom da zapalimo u nama božanski oganj. Jer sam Gospod veli: „Ja dođoh da bacim oganj na zemlju“ (Luk. 12, 49). Neki su se po svojoj malodušnosti samo dima nagutali, ali oganj nisu raspalili, zato što nisu imali dugotrpeljivosti, ili bolje reći zato što im je veza sa Bogom bila slabačka i paučinasta.
61. Otuda je velika dragocenost ljubav, i govoreći o njoj Apostol je rekao: „Ako sve svoje imanje razdaš i telo izmučiš, a ljubavi nemaš, postao si zvonce koje zvoni i praporac koji zveči“ (sr. 1. Kor. 13, 1). Velika je dakle među dobrima ljubav, kao što je strašan među zalima gnjev; jer on pomrači i ozveri svu dušu, i odvodi je u bezumlje. Gospod, starajući se u svakom pogledu o našem spasenju, nije dopustio da ni najmanji deo duše naše bude nezaštićen. Tako pokrene li vrag protiv nas pohotu, Gospod nas naoruža celomudrijem; izazove li gordost, smirenoumlje nije daleko; usađuje li mržnju, ljubav nam je tu. Koliko god dakle vrag slao na nas strela, Gospod nas u toliko većim brojem oružja snabdeva na naše spasenje a na poraz vragu.
62. Zlo je dakle među porocima gnjev, jer je rečeno: „Gnjev čovečiji ne čini pravde Božje“ (Jak. 1, 20). Gnjev treba držati na uzdi, jer nekad on biva koristan. Tako: korisno je gnjeviti se i jurišati na demone. Na čoveka se ne treba žestoko gnjeviti, makar on i učinio greh, nego ga treba odvraćati od toga pošto prođe strast gnjeva.
63. Gnjeviti se manji je među porocima, dok je zlopamtljivost teža od svih poroka. Jer gnjev, pošto kao dim pomrači dušu na kratko vreme, prestaje; a kad se zlopamtljivost ustali u duši, čini je gorom od zvera. Eto i pas, kada se okomi na nekoga, menja svoju jarost čim mu se pruži hrana, dok čovek obuzet zlopamtljivošću niti se molbama ubeđuje, niti se hranom ukroćuje, niti čak vreme, koje sve menja, može da isceli tu strast. Takvi ljudi su najnečastiviji i najbezakoniji. Jer oni ne slušaju Spasitelja koji govori: „Idi prvo i pomiri se sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Mat. 5, 24). I na drugom mestu: „Sunce da ne zađe u gnjevu vašem“ (Ef. 4, 26).
64. Dobro je ne gnjeviti se, ali ako se i desi da se čovek razgnjevi, nije dopušteno ni jedan ceo dan ostati u toj strasti, jer sv. Apostol veli: „sunce da ne zađe“. Ti pak čekaš dok ti svo tvoje vreme zađe. He znaš da rečeš: „Dosta je svakom danu zla svoga“ (Mat. 6, 34). Zašto mrziš čoveka koji ti je nažao učinio? Nije ti on nažao učinio, nego đavo. Omrzni bolest, a ne bolesnika. „Zašto se hvališ u zlu, silni“? (Ps. 51, 3). Za nas to govori Psalam. Jer veli: „Greh je moj jednako predamnom“ (Ps. 51, 3), to jest svo vreme života svoga ne slušaš Zakonodavca, koji govori: Neka ne zađe sunce u gnjevu vašem. I još: Nepravdu je pomislio jezik moj (Ps. 51, 4), jer ne prestaješ ružiti brata svog. Zbog toga ti se pravedna kazna određuje od Duha Svetog kroz Psalmopevca: Jer će te Bog zato kazniti do kraja, izbrisati te i preseliti iz naselja tvoga i iskoreniti koren tvoj iz zemlje živih“ (Ps. 51, 7). Takvi su darovi zlopamtljivome, takve su nagrade poroku.
65. Treba se dakle čuvati od zlopamtljivosti, jer za njom dolaze mnoga zla: zavist, mrzovolja, ogovaranje; i njihova zloća je smrtonosna, iako izgleda da su to mali poroci. Naprotiv, oni su kao tanane strele đavolove. I često se desi da rane od noža sa dve oštrice, i rane od velikog mača – kao što su: strast bluda, gramzivost i ubistvo, – bivaju izlečene spasonosnim lekom pokajanja; dok gordost, ili zlopamtljivost, ili ogovaranje, – koji izgledaju kao male strele, – potajno ubijaju čoveka, nastanivši se u najvažnijim delovima duše. Ove strasti ubijaju ne veličinom rane koju nanose, nego nemarnošću onih koji su ranjeni; jer oni, ne smatrajući niušta ogovaranje i ostale strasti, bivaju od njih postepeno uništeni.
66. Nema sumnje, ogovaranje je teška i opasna strast, ali baš ono i biva hrana i zadovoljstvo nekih ljudi. No ti nemoj prihvatati tašte glave, nemoj biti sasud tuđih zala. Učini dušu svoju jednostavnom. Jer primiš li smrdljivu nečistotu taštih reči, navešćeh sebi kroz pomisli mrlje u vreme molitve, i bez razloga ćeš omrznuti te ljude. I još, privikne li ti uho na nečovečnost klevetnika, onda ćeš na sve bestidno gledati, kao što oko zaslepljeno nekom jakom bojom posle toga ne razlikuje izgled svega drugog što vidi.
67. Treba čuvati i jezik i sluh, te niti govoriti tako nešto, niti slušati pristrasno. Jer je napisano: „Nemoj da prihvataš glas sujetan“ (2. Moj. 23, 1); i: „Onoga koji ogovara tajno bližnjega svoga, toga izagnah“ (Ps. 100, 5). A i Psalmopevac kaže: „Usta moja neka ne govore dela ljudska“ (Ps. 16, 4). Mi međutim govorimo i ono što ljudi nisu učinili. Zato ne treba verovati onome što se govori, niti osuđivati one koji govore, nego po Božanskom Pismu postupati i govoriti: „A ja kao gluv ne slušah, i kao nem ne otvarah usta svoja“ (Ps. 37, 14).
68. He treba se radovati nesreći čoveka, makar bio vrlo grešan. Neki pak, videći gde takvoga kažnjavaju ili hapse, odmah nerazborito ponavljaju onu svetsku poslovicu koja veli: Ko je zlo postavio kao trpezu, snaći će ga beda za večerom. A ti koja si dobro za sebe postavila stvari, misliš li da ćeš blagovati u životu? Šta ćemo onda reći onome ko je izrekao sledeće reči: „Jedan je svršetak pravedniku i grešniku“ (Knj. Prop. 9, 2). Jer ovdašnji naš život jedan je, iako ga provodimo na razne načine.
69. He treba mrzeti neprijatelje, jer je sam Gospod sopstvenim glasom nama zapovedio: „Nemojte ljubiti samo one koji vas ljube, jer to čine i grešnici i carinici“ (Mat. 5, 46). Jer dobro ne iziskuje veštinu i trud la bi pridobilo sebi, ono samo privlači ljubitelje; međutim, zlo da bi se uništilo, potrebuje božansku nauku i veliki trud. Jer carstvo nebesko ne pripada dembelanima i bezbrižnima, nego podvižnicima.
70. Kao što neprijatelje ne treba mrzeti, tako ni nemarljive i lenjive ne treba izbegavati i ružiti. Neki navode za sebe onu reč Svetog Pisma: „Sa svetima ćeš biti svet, i sa nevaljalima pokvarićeš se“ (Ps. 17, 26-27). Govore neki da izbegavaju grešnike zato da se ne bi od njih pokvarili. No takvi ljudi nepoznavanjem duše ustvari čine suprotno. Jer Duh Sveti zapoveda ne da sa nevaljalima zastraniš, nego da njih sa stranputice izvedeš na pravi put, to jest da ih privučeš sebi, s levog puta na desni put.
71. Postoje tri vrste raspoloženja u ljudskom životu: prvo od njih jeste krajnja zlođa; drugo – neko srednje stanje, koje pošto posmatra i jedno i drugo ima udela i u jednom i u drugom; a treće, budući da se uzdiglo na visinu sozercanja, ne samo da se drži sebe samoga, nego se stara da rukovodi i ona dva prethodna stanja. Tako, zli ljudi, družeći se sa rđavima, samo još više povećavaju zla; oni srednji nastoje da izbegavaju ove pokvarene, bojeći se toga da opet od njih ne budu svučeni dole, jer su još odojčad u vrlini; ovi pak treći, imajući hrabru volju i postojanu razboritost, druže se i imaju sa rđavima veze, želeći da ih spasu. Takve mnogi od onih spolja vređaju, i potsmevaju im se što se druže sa nevaljalima, i optužuju ih da su i oni slični njima. Oni pak takva ljudska mišljenja smatraju za pohvale i sa radošću izvršuju božansko delo. Jer je rečeno: „Radujte se i veselite se kada ljudi reku protiv vas svaku laž“ (Mat. 5, 11-12). Njihov postupak je postupak Gospodnji, jer je i Gospod jeo sa carinicima i grešnicima; njihovo raspoloženje je više bratoljubivo nego sebeljubivo. Jer takvi, videći grešnike kao neke zapaljene kuće prenebregoše svoje sopstvene, i nastoje svim silama da spasu tuđe kuće koje propadaju, trpeći opekotine od tih vrelih uvreda, dok oni srednji, ako vide brata da gori od greha, izbegavaju ga bojeći se da vatra ne pređe i na njih. Oni pak treći, tj. rđavi, liče na zle komšije koji zapaljene kuće još više raspaljuju, pružajući svoju sopstvenu zloću kao materijal za veći požar. Jer oni, kad vatra uzme smolastu lađu, umesto vode stavljaju kedrovinu. A dobri, koji su njima suprotni, spasenje grešnika smatraju za važnije od sopstvenog imanja. Eto to su dokazi istinite ljubavi, i takvi su čuvari iskrene ljubavi.
72. Kao što se zla drže jedno za drugo, jer za srebroljubljem dolazi zavist, podlost, krivokletstvo, gnjev, zlopamtljivost; tako se i njima protivne vrline drže ljubavi, tj. krotost i dugotrpeljivost i bezazlenost, i samo savršeno dobro – siromaštvoljublje. Jer je nemoguće da neko dostigne do ove vrline, to jest do ljubavi, osim preko siromaštvoljublja. Gospod nije zapovedio ljubav prema jednom čoveku, nego prema svima ljudima, zato ne treba, kad posedujemo imanje, da prenebregavamo potrebite, jer tako ljubav biva potkradana. Moći pak zadovoljiti sve ljude nemoguće je čoveku, to je samo Božje delo.
73. Šta dakle, reći će neko, ako nemaš imovine, a staraš se da činiš milostinju, zar će ti to biti izgovor da stičeš? – To je zapoveđeno mirjanima. Jer milostinja nije toliko naređena radi nahranjenja sirotinje, koliko radi ljubavi. Jer Bog koji raspoređuje bogatstvo, On i siromaha hrani. Onda, znači, zapovest o milostinji je suvišna? He daj Bože, nego naprotiv ona postaje početak ljubavi onima koji je ne znaju. Jer kao što je obrezanje bilo primer za obrezanje srca, tako i milostinja biva učitelj ljubavi. Onima pak kojima je dana ljubav od blagodati, njima je milostinja suvišna.
74. Ovo govorim ne da osuđujem milostivost, nego pokazujem čistotu siromaštvoljublja. Neka dakle ne bude prepreka manje većemu. Začas si ovo malo postigao, tj. milostinju – jer si sve odjednom razdao; zato sada teži ka većemu, tj. ka ljubavi. Jer si postao krstonosac. Ti treba da rečeš onaj slobodni glas: „Eto, mi smo ostavili sve i za tobom idemo“ (Mat. 19, 27). Ti si se udostojio da ovu smelu reč apostolsku podražavaš. Jer rekoše Petar i Jovan: „Zlata i srebra nema u mene“ (D. Ap. 3, 6). Ovde su dva jezika, ali je istovetna vera.
75. I među mirjanima neka se milostinja ne čini tako prosto. Jer se kaže: „Jelej grešnika neka ne pomaže glave moje“ (Ps 140, 5). Treba dakle onaj koji čini milostinju da ima avramovsko raspoloženje, i kao on da pravedno čini pravdu. Jer ovaj pravednik, ugošćavajući goste, sa jelom je izneo pred njih i svoju dobru volju. Jer se veli da je stajao služeći ih, ne hoteći da sluge budu udeoničari u njegovoj dobiti. Takvi će zaista dobiti platu za milostinju, makar i bili u drugom (tj. mirskom) redu. Jer Gospod je, sazdavši vaseljenu, postavio u njoj dve vrste stanovnika. Jednima je, koji čestito žive, zapovedio brak radi rađanja dece, a drugima je radi čistote života zapovedio devičansku čistotu, čineći ih ravnoangelnima. I jednima je dao zakone, i obračun, i učenja, a drugima je rekao: „Moj je obračun, ja ću uzvratiti, veli Gospod“ (Rm. 12, 19). Onima je rekao: „Obrađuj zemlju“ (1. Mojs. 3, 23), a ovima zapoveda: „He brini se za sutra“ (Mat. 6, 34). Onima je zakon dao, a nama je blagodaću lično zapovesti objavio.
76. Nama je krst oruđe pobede. Jer naš poziv ništa drugo nije nego odricanje od života, razmišljanje o smrti. Kao što mrtvi ne čine ništa telom, tako i mi. Jer ono što je trebalo telom učiniti, to učinismo kad bejasmo deca. Jer veli Apostol: „Meni se svet razape, i ja svetu“ (Gal. 6, 14). Mi živimo dušom; njome pokažimo vrline; umom činimo milostinju, jer: „Blaženi su milostivi“ dušom (Mat. 5, 7). I kao što Gospod u Evanđelju kaže da onaj ko je sa željom pogledao na lepotu žene, time je i bez dela nevidljivo učinio greh (sr. Mt. 5, 28); tako se i ovde naziva milostinjom kada namerom činimo delo makar ne imali u rukama srebro, i većom vrednošću smo počašćeni.
77. Jer kao što gospodari u svetu imaju sluge sa raznim službama, pa jedne šalju u polja da obrađuju zemlju i da održavaju produženje roda, a druge, koje između njih vide da su krotki i lepi, dovode u svoje sopstvene kuće da im služe; tako i Gospod, one koji su izabrali česni brak postavio je na njivu sveta, a one koji su bolji od ovih, osobito one koji imaju desnu nameru (tj. dobru volju), njih je postavio na službu Sebi. Ovi su otuđeni od svih zemaljskih stvari, jer su se udostojili Vladičanske trpeze. Oni se ne staraju o odevanju, jer su u Hrista odenuti.
78. Tih dveju vrsta ljudi jedan je Vladar i Gospod. Kao što su od jedne i iste biljke i struk i zrno, tako su od jednog istog Boga i oni koji u svetu čestito žive, i oni koji su izabrali monaški život. Kod bilja je i jedno i drugo potrebno: lišće i stablo je potrebno za nuždu semena i njegovo održanje, a samo seme je potrebno, što se sve drugo od njega rađa. I kao što je nemoguće da jedno isto bude i biljka i seme, tako je nemoguće i nama da, imajući sa sobom svetsku slavu, donesemo rod nebeski. Tek kada lišće opadne i stabljika se sasuši, vlat je gotov za žetvu. I mi dakle, odbacivši umesto lišća zemaljsku sujetu i osušivši svoje telo kao stabljiku i podignuvši gore svoju misao, možemo roditi seme spasenja.
79. Opasno je da pokušava učiti onaj ko se nije uzdigao delatnim životom. Jer kao što će neko, imajući kuću sklonu padu, pa primi goste u nju, naneti padom kuće štetu njima, tako i ovi, ne izgradivši prethodno sebe dobro, upropastiće i sebe i one koji su došli da se uče u njih. Jer takvi rečima pozivaju slušaoce ka spasenju, ali im poročnošću života svog nanose veću štetu. Njihovo učenje golim rečima liči na crtež na zidu, urađen slabim bojama, koje u najkraćem vremenu vetrovi i kiše zbrišu, dok učenje na delu ni čitav vek ne može da uništi. Jer reč Božja kod ovih, ulazeći u čvrsta mesta duše, daruje vernim slušaocima večno obličje Hristovo.
80. Stoga i mi, nemojmo površno lečiti dušu, nego je svu naskroz ukrašavajmo; osobito nemojmo prenebregavati dubinu duše. Postrigli smo vlasi na glavi, odbacimo zajedno sa tim i crve koji su u glavi, jer će nam oni, ako ih ostavimo, pričinjavati još veće bolove. Jer kosa – to nam je bio svetski život: počasti, slave, imovina, raskošne haljine, kupatila, uživanja u jelima. To smo izgleda odbacili, ali je potrebnije da izbacimo dušegubne crve. A šta su ti crvi? To cy: ogovaranje, krivokletstvo, srebroljublje. Glava naša to je duša naša, pa dok su te zle životinje bile pokrivene materijalom svetskih stvari izgledalo je da su skrivene; sada međutim, razgolićene, postale su svima javne. Zato kod devstvenice ili kod monaha vidljivi bivaju i najmanji gresi, kao što u čistoj kući svima pada u oči neka buba, makar bila i najmanja; dok kod svetskih ljudi, kao u nečistim pećinama, skrivaju se unutra najveće otrovnice, pokrivane stalno nekim materijalom. Zato mi treba da neprestano čistimo našu kuću, i da pazimo da se ne uvuče neka dušegubna životinjica u riznice naše duše, i da kadimo sva mesta duše naše božanskim tamjanom molitve. Jer kao što najjači lekovi ubijaju otrovne životinje, tako i nečiste pomisli odgoni molitva sa postom.
81. Jedan od dušegubnih zverova jeste povesti se za onima koji govore da postoji sudbina, koju nazivaju i „postankom“. I ovo je jedna vrlo opasna žaoka đavolova. U vrednim dušama đavo često samo pokrene u umu zaraznu prestavu o tome, pa pobegne, a u nemarnim dušama on i gospodari takvim shvatanjem. Jer niko od onih koji žive u vrlinama, ne veruje niti prihvata to suludo i glupo shvatanje i priznaje Boga kao početak svih bivalih i svih bivajućih dobara, a zatim kao drugo posle Boga smatra svoju volju, tog starešinu i sudiju i vrline i poroka. Oni pak koji od bezvoljnosti doživeše padove zbog lenjosti, takvi odmah pribegavaju ovome verovanju u demona sudbine. Kao deca, koja napuštaju i beže od roditelja ne podnoseći njihovo korisno vaspitavanje, tako i ovakve osobe, odbegnuvši odlaze u pusta mesta i pridružuju se divljim i pustinjskim demonima, jer ih je stid da priznaju da je njihova volja uzrok svega onoga što su učinili, i zato klevetaju i izmišljaju nepostojeće.
82. Uz to još, udaljivši sebe od Boga, oni vele da im nečista uživanja dolaze od toga što su stvoreni takvi. Jer bludničeći i kradući, bolujući od srebroljublja i spletkarenja, oni se stide svojih dela, i odstupiše od istine. A kraj tog njihovog cilja jeste dušegubno očajanje. Njima je bilo potrebno da takvim shvatanjima ustvari isključe Boga iz svog života i Božji sud. Jer govore: Ako je meni tako suđeno da bludničim ili da sam gramžljiv, onda je sud suvišan; jer pravedna kazna biva za dobrovoljno učinjene grehe, dok čovek nije odgovoran za delo učinjeno ne po njegovoj volji nego što je tako suđeno, te prema tome ukida se svaki sud Božji.
83. Kako pak oni verovanjem u sudbinu odriču i Božanstvo čućete sada: Treba ih prvo navesti da kažu da li je Božanstvo starije, ili mlađe od te njihove tašte sudbine, ili je savečno sa njom. Zatim im reći: ako je Bog stariji, onda je nesumnjivo sve od Boga postalo, jer je on u svemu; prema tome Bog je gospodar i sudbine. U tom slučaju pak, ako postoji i sudbina po kojoj je neko od rođenja gramzivac ili bludnik, onda je stvaranjem takvog čoveka sam Bog uzrok zla, što je neumesno. Ako pak kažu da je Božanstvo mlađe od sudbine, onda znači da je i Bog podčinjen njoj, i sve što sudbina hoće Božanstvo mora da je sluša, što opet znači da je Bog po takvom njihovom shvatanju uzrok zla; a to je takođe neumesno. A ako, na kraju, kažu da je Božanstvo savečno sa sudbinom, onda znači da Bog i sudbina međusobno neprestano ratuju, pošto su im prirode suprotne. Eto, dakle, iz takvih se misli njihovih vidi koliko je glupo to njihovo lakomisleno shvatanje. Za njih je i rečeno u Svetom Pismu: „Reče bezumni u srcu svom: nema Boga“ (Ps. 13, 1); i još: „Govoriše bezakonja na visini“ (Ps. 72, 8).
84. Oni izmišljaju sebi izgovore za grehe. Jer, zaslepljeni, oni potkresavaju reči Svetoga Pisma, želeći da njima potvrde svoje zlo shvatanje. Tako, najpre počinju da Jevanđelja izvrću, bljujući ustvari svoj otrov. Jevanđelje veli: „A Hristovo rođenje ovako bi“ (Mat. 1, 18). Oni uzimaju ovu reč „rođenje“, koja označava Hristovo rođenje i Hristov domostroj spasenja ljudi, i onda je zloupotrebljavaju. Takođe zloupotrebljavaju i lažno tumače ono što Jevanđelje kaže za zvezdu Vitlejemsku, a ustvari trebalo bi da iz toga saznaju slavni Hristov dolazak u svet. Jer ta presvetla zvezda postala nam je propovednik istine, a njihova sujetna namera govori o mnogim zvezdama koje obeležavaju ljudsko rođenje. Očigledno je iz toga da zloća svuda sama sebi protivureči. Takođe navode i proroka Isaiju kao potvrdu za svoje bezumlje. Jer vele da je on rekao onu reč: „Gospod gradi mir i stvara zlo“ (Is. 45, 7). Što se tiče mira svi priznaju da je on delo Božje, a što se tiče zla takvi zaista žive u zlu, tj. u zlu duše, koje i jeste pravo zlo. Zla pak koja popušta na nas Bog, za nas su ona veoma korisna. Jer gladi i suše i bolesti i siromaštvo i neke druge nevolje bivaju na spasenje duše i na urazumljenje tela. Jer „koji je to sin kojega otac ne kara?“ (Jevr. 12, 7). Pored toga oni još navode sledeće reči iz Svetoga Pisma: „Njegovi putevi nisu po čoveku“ (Jerem. 10, 23), hoteći time, na svoju pogibiju, da kažu da kad neko nema „puteve“ po čoveku, znači da ih treba tražiti u sudbini. A to po njihovom shvatanju znači ovo: puteve nema strast gramzivosti, črevougodija, bluda i druge strasti, koje nemaju svoje sopstveno biće. Međutim Sveto Pismo naziva putevima život i smrt, koji su zajednički svima. Jer život i smrt i jesu putevi koji nas vode, i to: život nas uvodi u ovaj svet, a smrt iz ovoga veštastvenog sveta nas prevodi u drugi svet.
85. Tako dakle ovi sujeverci sve čine da bi odrekli da imaju slobodnu volju, i staraju se da slobodu zamene robovanjem. To i jeste posao zla da sebe uvek vuče dole, u sve gore i gope stanje, i ovi ljudi sami su sebi svedoci da su sebe prodali zlu. Upravo to je đavolova lukava veština: on se stara da nemarljive duše lažnim učenjem vuče dole ne dozvoljavajući im da se uzdignu gope y poznanje istine. Kao što lađa kad bez krme plovi biva uvek u valovima i buri, tako ovim ljudima stalno se nosi opasnost nad glavom; i ne mogu oni ni da dospeju u spasonosno pristanište, jer su napustili Gospoda koji upravlja svim. Eto tako đavo obmanjuje duše koje mu se predaju. No đavo često pokušava da uznemiruje ovakvim stvarima i marljive duše, hoteći da i preseče njihov dobri put. Jer im ubacuje misao da i činjenje dobra dolazi od kretanja zvezda. Osobito ovakvu pomisao ubacuje đavo onima koji su izučavali svetsku mudrost pa posle stupili u monaštvo. Jer đavo je mudar u zlu i prema raspoloženjima ljudi postavlja im svoje zamke. Neke on stalno napada očajanjem, druge vuče dole kroz slavoljublje, treće potkopava kroz srebroljublje. Jer đavo, kao neki smrtonosni lekar, pruža ljudima razne otrove: nekoga od ljudi on ubija time što mu u jetru daje otrov pohote; drugoga ubija u srce raspaljujući mu u srcu gnjev; nekima pak upropašćuje silu uma bilo neznanjem, koje im daje, bilo duhom radoznalosti.
86. Neke je pak đavo skrenuo s puta raznim nepravilnim ispitivanjima i mudrovanjima. Takvi, želeći da reše neka pitanja o Bogu i Božjoj suštini, upropastiše sebe. Jer oni, ne prošavši kako treba podvižnički život na delu kretoše odmah u sozercanje, i dobivši vrtoglavicu padoše. He obavivši kako treba ovo prvo (tj. praktične podvige), oni promašiše i ovo drugo (tj. sozercanje). Oni koji uče azbuku, prvo se bave prvim slovom, pa uče najpre kako se ono piše, pa onda kako se zove i kako se izgovara, pa zatim kakvo značenje brojčano ima, i na kraju kakav ton mu se daje. Pa kada je za prvo slovo azbuke potrebno toliko usrđe i znanje, koliko je više potrebno uložiti prethodno mnogo truda i vremena kada se radi o Tvorcu, da bi se udostojili sozercanja Njegove neizrecive slave? Neka se niko ne upinje da shvati božanske tajne polazeći od spoljašnje svetske učenosti. Jer takav, prelašćen od demona, obmanjuje sebe u svom umu. Jer Psalmopevac veli: „Iz usta dece i odojčadi načinio si sebi hvalu“ (Ps. 8, 3). Isto tako i Gospod u Jevanđelju: „Pustite decu neka dolaze k meni, jer je takovih carstvo nebesko“ (Luk. 18, 16). I još na drugom mestu veli: „Ako ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko“ (Mat. 18, 3). Ono što si ti naučio, to je bilo za svet; sada postani lud radi Boga; otseci ono staro, da bi novo zasadio; poruši trule temelje, da bi postavio dijamantski temelj Gospodnji, te tako i ti kao Apostol bio sagrađen na čvrstoj steni.
87. He treba biti svadljiv, i nemoj se zbog mnogogovorljivosti baviti mnogo čim. Jer đavo može da našteti i kroz neblagovremeno pričanje. On ima mnoge zamke i opasan je lovac: malim ptičicama on postavlja male zamke, a velikim pticama on priprema velike zamke. Jedna takva velika i smrtonosna zamka jeste i verovanje u sudbinu. Zato treba izbegavati i samu pomisao takvu. Ako ti se čini da se misao da postoji sudbina potvrđuje kroz stvari i proviđanja, znaj da je to samo nagađanje i da takvo shvatanje nije sigurno. Jer ono što oni predviđaju unapred ne dolazi uvek neminovno. Kao što obični ljudi i moreplovci iz posmatranja kretanja oblaka stiču izvesno bledo znanje o vetrovima i kišama, tako i ovima dolazi lažno predviđanje unapred od demona. Uz to i oni sami govore ponešto nagađajući kao vračare, i to je već dovoljno da može razbiti njihovu luckastu misao. Jer ako ta njihova lažna nagađanja dolaze od demona, onda je uzaludno svo njihovo dokazivanje.
88. Ako pak neprijatelj, pravdajući se, i dalje nastoji da dokazuje takva shvatanja, možeš ga izobličiti samim tim što on u razna vremena različitim mislima i shvatanjima napada dušu. A to je dokaz njegove kolebljivosti, a kolebljivost – njegove nepostojanosti. Ono pak što je nepostojano, blizu je propasti. Jer đavo ne ostaje zadovoljan tim svojim prvim zlom (tj. tim zlim shvatanjem), nego potura duši učenje o automatičnosti svega (tj. da je sve u svetu samo sobom postalo). Tako on govori da je sve samo od sebe i da je um naš ustvari proizvod prirode, i kada telo naše umre i raspadne se, onda se i duša i um raspadaju. Sve pak to đavo nam podmeće, da bi nam nemarnošću upropastio dušu. Kada nam naiđu te i takve maglovite maštarije, ne treba da se saglašavamo sa njima kao da su istinite. Jer te maštarije samo pokazuju zlobu đavolju, i naleću u razna vremena na razne načine, i opet u tren oka iščezavaju. Znam jednog slugu Božjeg koji provodi vrlinski život, koji, sedeći jednom u keliji svojoj, posmatraše nailaženje potajnih pomisli i računaše koja je pomisao prva i koja druga, i koliko vremena svaka od njih traje, i da li je iščezla ili je dostigla do sledećeg dana; tako je on tačno saznao Božju blagodat i svoju izdržljivost i silu, a takođe i nemoć i poraz vraga.
89. Potrebno je, dakle, da mi primimo i držimo ova pravila. Jer kada trgovci prolaznih stvari svakodnevno mere i premeravaju svoju zaradu, i s radošću prihvataju veću zaradu, a s tugom štetu, daleko većma nego oni treba da bdimo mi koji smo trgovci istinitog blaga, i ka većim blagima stalno težimo; a desi li nam se neka mala šteta od vraga, onda da to s teškoćom podnosimo, jer ćemo biti suđeni. Ali, nemojmo očajavati zbog toga, i zbog tog nevoljnog greha napuštati sve ostalo. Jer kad već imaš devedeset devet ovaca, traži i onu izgubljenu. Nemoj se uplašiti zbog te jedne, nemoj pobeći od Gospodara, inače će ti krvožedni đavo zarobiti i uništiti svo tvoje stado dobrih dela. Nemoj dakle da pobegneš zbog jednoga, jer je Vladika dobar, i jer govori kroz Psalmopevca: „Ako i padne, neće propasti, jer ga Gospod drži za ruku“ (Ps. 36, 24).
90. Ma koliko učinili ili zaradili na zemlji, treba da to smatramo za malo u odnosu na buduće večno bogatstvo. Jer na ovoj zemlji mi se nalazimo kao u drugoj majčinoj utrobi. Kao što u onoj prvoj majčinoj utrobi nismo imali svoj sadašnji život, niti smo tamo imali ovakvu čvrstu hranu kao sada, niti smo mogli da radimo ovako kao sada ovde, i još smo tamo bili bez sunčeve svetlosti i svakog zraka; i uopšte rečeno: tamo smo se lišavali mnogo čega što ovde imamo. Tako i u ovom sadašnjem svetu treba da se obogaćujemo ka carstvu nebeskom: okusili smo ovdašnju hranu – zaželimo onu božansku; uživali smo u ovdašnjoj svetlosti – zaželimo i zavolimo ono Sunce pravde; smatrajmo gornji Jerusalim za svoj grad i svoju majku, a Boga nazovimo svojim Ocem; živimo ovde celomudreno, da nasledimo večni život.
91. Jer kao što deca u majčinoj utrobi, kada, uzimanjem tamošnje slabe hrane i življenjem tamošnjim skučenijim životom, odrastu i postanu savršenija, onda se kroz to streme ka većem i boljem stanju, tako i pravednici od ovoga načina življenja u svetu uznose se ka višnjem putovanju, po onome što je napisano: „iz sile u silu“ (Ps. 83, 8). Grešnici pak, kao i umrla u utrobi matere nedonoščad, tako i oni prelaze iz jedne tame u drugu tamu. Jer se oni već na zemlji umrtvljuju, jer pokrivani mnoštvom grehova, i otšpavši iz ovog života, oni bivaju bačeni u tamna i ledena mesta. Tri puta se rađamo u život: Prvo rođenje, to je izlazak iz majčine utrobe, kada dolazimo iz zemlje u zemlju; druga pak dva rođenja uzvode nas od zemlje na nebo. Prvo od ta dva rođenja jeste rođenje od blagodati, koje nam biva od božanskog krštenja, i to nazivamo istinskim novim rođenjem. Treće pak rođenje biva nam od pokajanja i od naših dobrih podviga. U ovom trećem mi sada stojimo.
92. Mi koje smo pristupile istinskom Ženiku treba da se lepše ukrasimo. Poučimo se od razmatranja svetskoga braka. Kada devojke u svetu, sjedinjujući se sa mužem koji se lako pridobija, ulažu toliki trud oko kupanja, i mazanja mirisima, i raznovrsnog ukrašavanja, – jer time misle da sebe učine privlačnijima; – kada dakle one koje žive po telu imaju toliko staranje, koliko treba da ih prevaziđemo u usrđu mi koje smo obručene za nebeskog Ženika, i da trudoljubivim podvigom speremo nečistotu grehova, i telesne haljine da zamenimo duhovnim. One ukrašuju telo svetskim i zemaljskim cvećem, a mi ukrasimo dušu vrlinama, i umesto dragog kamenja stavimo oko glave trostruki venac: veru, nadu i ljubav; oko vrata pak stavimo onaj čestiti ukras – smirenoumlje; umesto pojasa opašimo se celomudrenošću; siromaštvoljublje neka nam bude svetla odežda, a na trpezi neka bude nepropadljiva hrana, tj. molitve i psalmi. No kao što veli Apostol, nemoj u molitvi i pojanju samo jezik da pokrećeš, nego i duhom razumevaj ono što govoriš. Jer često biva da usta govore, a srce se bavi pomislima. Treba takođe paziti da nam se ne desi da, kada dođemo na božansku svadbu, nama nestane ulja u žišcima našim, tj. nestane vrlina. Ženik će nas omrznuti i neće nas uopšte primiti, ako ne bude dobio od nas ono što smo mu obećale. A šta je to? – Da se manje brinemo o telu, a više da zalivamo i obrađujemo dušu, – eto to su naša obećanja Njemu.
93. Na bunaru koji ima dve kofe na čekrku, pa se jedna spušta prazna a istovremeno se druga čekrkom izvlači puna; na takvom bunaru nemoguće je istovremeno izvući obe kofe pune s vodom. Tako je isto i sa nama: kada svo staranje posvetimo duši, onda ona, ispunjena dobrima, uspinje se težeći ka visini; telo pak naše, postavši podvizima lako, ne sprečava silu koja njime rukovodi. Svedok je toga Apostol, koji veli: „Ukoliko se naš spoljašnji čovek raspada, utoliko se unutrašnji obnavlja“ (2. Kor. 4, 16).
94. Ako se nalaziš u opštežićnom manastiru, nemoj menjati mesto, jer ćeš sebi mnogo nauditi. Jer kao što kvočka, ustajući često sa jaja, kvari ih i pretvara u mućkove, tako i devstvenica ili monah ohlađuje i umrtvljuje se u veri ako prelazi s mesta na mesto.
95. Nemoj da te obmanjuje uživanje bogatih u svetu kao da od toga neke koristi ima. Oni uvažavaju veštinu ribarenja radi zadovoljstva, a ti postom i skromnim jelima nadmaši njihovo izobilje u hrani. Jer je rečeno: „Duša koja se nalazi u raskalašnosti, ruga se medu“ (Priče 27, 7). Nemoj se nasićivati hleba, pa nećeš zaželeti vina.
96. Vrag ima tri osnovne stvari iz kojih proizilazi svaki porok. To cy: pohota, uživanje, žalost. Ovo troje jedno od drugoga zavisi i jedno za drugim sleduje. Uživanje je moguće delimično savladati, no pohotu je nemoguće. Jer uživanje se izvršuje kroz telo, dok pohota počinje od duše. Žalost je pak sastavljena od obadvoga. Ne dopusti pohoti da stupi u dejstvo, i time ćeš i ostalo uništiti. A ako dopustiš da uznapreduje ovo prvo (tj. pohota) i da se rasprostre na drugo, onda će oni stvoriti uzajamni krug i podršku među sobom, te uopšte neće dopustiti duši da im se otme. Jer je napisano: „Ne daj vodi izlaz“ (Prem. Sirah. 25, 25).
97. Ne koristi svima sve, zato neka svaki umom svojim nauči šta mu koristi. Jer mnogima koristi u opštežiću, a drugima je korisno otšelništvo u samoći. Kao što među biljkama: neke na vlažnom zemljištu brzo bujaju, a neke više vole suvo zemljište; tako i među ljudima: neki dobro čine na visokim mestima, a neki se spasavaju na nižim. Mnogi su se spasli u gradu, misleći na pustinjski život, dok su mnogi u gori, činećn ono što i svetovnjaci, propadali. Jer je moguće i živeći sa mnogima monahovati dušom; i živeći usamljen – umom svojim boraviti sa masama.
98. Mnoge žaoke ima đavo. Ako nemaštinom nije pokvario dušu – onda postavlja bogatstvo kao zamku. Ne uspe li ništa kroz uvrede i ruženja – on tada ističe pohvale i slavu. Pretrpi li poraz od zdravlja – on navodi bolest na telo. Ne uspevši da obmane uživanjima – on onda pokušava da neželjeni prevrat duše izvrši kroz nemila stradanja. Jer navodi neke teške bolesti, da bi pomoću njih izazvao malodušnost i pomračio njihovu ljubav prema Bogu. Ali, ako ti se telo razboli i zahvati ga teška vrućica sa strahovitom žeđi, ti onda, ako to trpiš što si grešnik, seti se onog budućeg mučenja i večnog ognja i kazne od suda, i tada nećeš očajavati zbog ovih sadašnjih muka. Raduj se što te Gospod posetio i imaj uvek na jeziku onu radosnu reč: „Nakazujući nakaza me Gospod, no ne predade me smrti grehovnoj“ (sr. Ps. 117, 18). Jer si u tom slučaju kao gvožđe koje pomoću ognja zbacuje sa sebe rđu. Ako si pak i pravedan pa boluješ, znaj da napreduješ od velikih ka još većim visinama. Bio si zlato, no kroz oganj postani još čistiji. Dat ti je anđeo Satanin u telo; raduj se i vidi kome si sličan postao. Jer si se udostojio Pavlovog dara. Muči li te vrućica i stradaš od groznice, ali o tome Sveto Pismo veli: „Prođosmo kroz oganj i vodu“ (Ps. 65, 12). Posle te očekuje odmor i osveženje. Sad te snašlo ovo prvo, očekuj i ono drugo. Ostvarujući one svete reči Davidove: „Bejah bednik i siromah i bolesnik“ (Ps. 68, 30), postaćeš savršen kroz to troje. Zato on isti veli: „U nevolji si me raširio (tj. usavršio)“ (Ps. 4, 2). U tim podvizima osobito uvežbajmo dušu svoju, jer tada baš pred samim očima vidimo našeg neprijatelja.
99. Nemoj da se žalostimo što zbog bolesti i rana na telu ne možemo da stojimo na molitvi ili da glasno pevamo. Sve nam je to dato za očišćenje od pohotljivih želja; jer i post i ležanje na zemlji zapoveđeni su nam radi sramnih strasti. Ako pak bolest oduzme silu strastima, onda je trud suvišan. A zašto velim suvišan? Zato što se pagubne strasti umrtvljuju bolešću kao nekim većim i jačim lekom. To i jeste veliki podvig da u bolestima trpimo, i blagodarne pesme Višnjemu uznosimo. Ako nam se i oči izvade, nemojmo ni to teško podnositi, jer smo ustvari oslobođeni od nezasitih organa, i unutrašnjim očima sozercavajmo slavu Gospodnju. Ako smo ogluveli, zablagodarimo Bogu, odbacivši sasvim naš sujetni sluh. Ruke su nam otsečene? No imamo unutrašnje ruke, naoružane za borbu sa vragom. Bolest nam ovladala celim telom? – Ho y unutrašnjem čoveku većma cveta zdravlje.
100. Ako živimo u opštežiću pretpostavimo poslušanje podvigu. Jer podvizi vode preuznošenju, a poslušanje – smirenoumlju. A postoji i od vraga naloženi podvig, i njega upražnjavaju đavolji učenici. Kako ćemo onda mi razlikovati božanski i carski podvig od tiraninovog i demonskog? – Jedino po razumnoj meri. Neka ti svo vreme bude potčinjeno jednom pravilu posta; nemoj da postiš četiri ili pet dana pa sledećeg dana obiljem hrane da sve upropastiš. A to je baš milo vragu. Neumerenost svugde biva pagubna. Nemoj odjednom da istrošiš svo oružje, pa da se u vreme borbe obreteš bez oružja i budeš lako zarobljen; oružje pak to je telo, a borac to je duša. Zato se staraj o obadvoma prema potrebi. Ako si mlad i zdrav, onda posti, jer doći će starost sa bolešću. Na taj način, ukoliko možeš, skupljaj hrane, da je naćeš kad onemoćaš. Posti se sa razumnošću i tačnošću. Pazi da ti neprijatelj ne podiđe baš kroz lakoću posta. Mislim da se na to odnose Spasiteljeve reči: „Budite mudri trgovci…, to jest: prepoznajte tačno carski lik na novcu, jer postoji i falsifikovani novac; priroda zlata je jedna ista, ali se razlikuje po liku na njemu. Zlato je post, uzdržanje, milostinja, ali i neznabošci svoj neprijateljski lik utiskuju u njih, kao što se takođe i svi jeretici hvale tim istim podvizima. No na takve podvige treba paziti, i izbegavati ih kao falsifikovane. Pazi da neiskusno ne upadneš u takvu vrstu podviga i pretrpiš štetu. Zato primaj sa sigurnošću krst Hristov utisnut u vrline, to jest: pravu veru sa čistim delima.
101. Potrebno nam je da sa svakim rasuđivanjem upravljamo dušom svojom. I živeći u opštežiću nemojmo tražiti svoje, niti robovati svojoj volji, nego se potčinjavajmo našoj materi po veri. Sebe smo poslale u izgnanstvo, to jest izašle smo izvan svetskih granica; prema tome odrekle smo se sebe, i nemojmo tražiti opet jedno isto. Tamo u svetu smo imale slavu, ovde poniženje; tamo izobilje jela, ovde ni hleba dovoljno. Oni koji su učinili prestupe, u svetu se i ne hoteći stavljaju u tamnice; i mi treba sebe, radi grehova naših, da zatvorimo u tamnicu, da bismo dobrovoljno otklonile buduću kaznu.
102. Ako postiš, nemoj govoriti da ćeš se razboleti, jer i oni koji nisu postili dobijali su iste bolesti. Ako si otpočeo dobro delo nemoj otstupati što te neprijatelj ometa, jer će on biti pobeđen tvojim strpljenjem. I oni koji polaze na plovidbu, imajući u početku pogodan vetar, razapinju jedra, a kad im ubrzo naiđe suprotan vetar moreplovci se zbog njega ne vraćaju natrag niti istovaraju laću, nego pričekaju malo ili se odupru buri, pa produže plovidbu. Tako i mi kada nas napadne suprotni vetar, razapnimo krst umesto jedra, pa ćemo lako obaviti našu plovidbu.
103. To cy, eto, pouke ove česne i svevrlinske Sinklitikije, koje su pre dela nego reči. I još mnoge druge velike stvari objavila je ona na korist onih koji su je čuli i videli. Toliko je mnoštvo dobara proisteklo od nje, da ih ljudski jezik prosto ne može izraziti.
104. A mrzitelj dobra đavo, ne podnoseći toliko bogatstvo dobara, mučio je se i sebe sama kidao, eda bi na neki način zamutio taj izvor dobara. Zato nakraju on izaziva ovu hrabru devstvenicu da izađe u poslednju bitku; i toliko je neprijateljstvo prema njoj gajio da joj nije otpočeo zadavati rane na spoljašnje udove, nego je se dotakao same srži kostiju, jer je naveo na nju takvu unutrašnju duboku bolest, da je bilo nemoguće olakšati joj nikakvim ljudskim lekovima.
105. Prvo joj je ranio najnužniji za život organ, tj. pluća, i pagubnim bolestima je postepeno raspaljivao zloću. Jer mogao je i kroz neku silnu bolest da joj nanese končinu, međutim, kao krvoločni dželat, hteo je kroz mnoge rane i kroz dugo vreme da pokaže svoju sposobnost. On je postepeno razjedao pluća, i kroz stalna pljuvanja uništio ih. A imala je ona i neprekidnu vrućicu koja joj je kao crv potpuno obolestila telo.
106. Bilo joj je 80 godina kada je đavo naveo na nju Jovljeva stradanja, i još tada je upotrebio strašne muke, a sada joj skraćuje vreme silno joj pogoršavajući bolest i bolove. Trideset i pet godina je blaženi Jov proveo u ranama; a ovde neprijatelj je skratio rok trajanja rana na njenom sveštenom telu na tri i po godine, uzevši svaku Jovljevu desetinu kao jednu godinu. I ona se hrabro borila sa neprijateljem kroz ove slavne bolove pune te tri i po godine. Protiv Jova je đavo otpočeo prvo sa spoljašnjim ranama, a protiv ove blažene otpočeo je sa unutrašnjim mučenjima. Jer time što se dotakao koščane srži on joj je nanosio velike i strašne bolove. Čini mi se da se hrabri mučenici nisu tako podvizavali kao blažena Sinklitikija. Jer protiv njih je prokletnik spolja nastupao. Bilo da ih je napadao mačem ili ognjem, to je bilo blaže od ovih njenih muka. Umesto užarene peći on joj je sagorevao utrobu, raspaljujući postepeno oganj unutra, i kao crv tokom dugog vremena razjedao joj telo. Zaista je teško i nečovečno reći ovo: oni kojima je poverena sudska vlast, kada hoće da prestupnicima nalože teže kazne, uništavaju ih spaljujući ih na tihoj vatri; tako je i ovde neprijatelj, pokrećući u Blaženoj iznutra vatru vrućice koja postepeno tinja, danonoćno joj je nanosio neprestani bol.
107. Podnoseći junački tu bolest, ova blažena nije klonula duhom, nego se i nadalje borila protiv vraga. I opet je ona svojim dobrim poukama isceljivala one koje je vrag ranjavao, i kao iz usta krvožednog lava otimala duše neranjene. Ranjene pak lečila je spasonosnim lekovima Gospodnjim, a neke je netaknute očuvala, jer im je ukazivala na podmukle zamke đavolje i time ih sačuvala slobodne od greha.
108. Ova divna podvižnica govoraše da nikada ne treba da se predaju bezbrižnosti duše posvećene Bogu. Jer upravo njih osobito napada đavo. Kada su one u molitvenom tihovanju, on škripi zubima, i kad biva pobeđen on besni, a zatim se malo udalji i motri, pa ako vidi da one samo malo zadremaju, odmah počinje da podilazi. Jer kao što je nemoguće da i u najgorim ljudima nema ni iskre dobra, tako je suprotan slučaj i sa dobrima. Jer u stvarima koje su međusobno suprotne postoji po neki njihov delić u onoj suprotnoj strani. Tako biva da neki čovek, iako okružen svim onim što je najsramnije i utonuo u svaki razvrat ipak čini milostinju; a takođe među dobrima biva da često žive u celomudriju, postu, napornom podvigu, pa ipak bivaju tvrdice i ogovarači.
109. Ne treba dakle da prenebregavamo male stvari kao da one ne mogu naneti štetu. Jer i voda u toku vremena razbije kamen. Velika dobra koja bivaju u ljudi, dolazi im od božanske blagodati; a ono što se čini da je malo, naučeni smo da to treba svojim silama uništiti. Onaj ko se za veliko kroz blagodat izborio, a malo prenebregao, podvrgnuće sebe velikoj šteti. Jer Gospod naš kao pravi Otac, videći da dečica Njegova žele da hodaju kako treba, pruža svoju ruku i, oslobađajući nas potpuno od velikih opasnosti, ostavlja nas da se sami od sebe krećemo u onome što je malo, pokazujući da treba tim svojim kretanjima da pokažemo naše raspoloženje. Jer onaj ko je lako prevrtljiv u malome, kako će moći sačuvati ono što je veće?
110. Mrzitelj dobra, gledajući ovu blaženu gde se opet osnažuje protiv njega, bivao je besan; i uviđajući da njegovo nasilje doživljuje poraz, on izmišlja neki drugi način zlobe i udara blaženu po glasnim organima, da bi joj presekao govornu reč, misleći da će time izazvati nestašicu božanskih reči za monahinje koje su se skupljale oko nje. Ali, mada je uspeo da njihov sluh liši dalje koristi, on im je ostvario veću korist, jer su se one gledanjem njenih stradanja obnavljale i još više utvrđivale u veri. Jer rane njenoga tela isceljivahu ranjene duše, i moglo se videti kako veličina duše i trpljenja ove blažene bivaju predohrana neranjenima i lek onima koji su je posmatrali.
111. Kao povod za njenu bolest vrag uze ovo: on učini da joj jedna koščica zapadne u grlo, i grlo se zagnoji; gnojenje se brzo proširi i nastade truljenje po telu. Nakon dva meseca pocrneše mnoga mesta na telu. Pritom gnoj i težak smrad zahvatiše joj celo telo. A od toga su više nego ona stradale monahinje koje behu oko nje i prisluživahu joj. Ne budući u stanju podnositi strašnu vonju, monahinje su se često odvajale od nje. Kada je pak trebalo da joj priđu, za poneku potrebu, one su tada palile mnogo tamjana, i opet se udaljivale zbog nepodnošljivog smrada. Blažena pak Sinklitikija sigurno da je videla svog vraga, i nikako nije dozvoljavala da joj se ukazuje ljudska pomoć, pokazujući i na taj način svoju hrabrost. Prisutne su je molile da makar mirisima pomažu smrdljive rane, pošto im je bilo teško podnositi, ali ona to nije dopuštala. Jer, ona je smatrala da tom spoljašnjom pomoći gubi ovu slavnu bitku. Prisutne devstvenice nađoše i dovedoše jednog lekara, ne bi li je on mogao ubediti da prihvati lečenje. No ona to nije dopuštala, govoreći; Zašto me lišavate ove korisne bitke? Zašto tražite ovo vidljivo, ne znajući ono nevidljivo? Zašto se toliko interesujete za ovo što se sa mnom dešava, a ne vidite onoga koji to prouzrokuje? Na to joj prisutni lekar reče: Ne predlažemo ti lek radi lečenja ili utehe, nego da istruleli i mrtvi deo tela po običaju odsečemo da ne bi zarazio ostale delove. Jer i mi sada činimo ono što drugi čine mrtvacima, tj. donosimo ti da stavimo aloj i izmirnu i mirtu, sa vinom pomešane. Primivši ovaj savet ona je pristala, sažalivši se time ustvari na prisutne devstvenice. Jer time je uklonjena ona prekomernost smrada.
112. Ko se nije užasnuo videći tolike rane? Ko se nije korisno poučio videći dugotrpeljivost ove blažene i u njoj popaz vraga? Vrag je blaženoj baš onde zadao ranu odakle je izvirao spasonosni i slatki izvor poučnih reči; i na taj način velika njegova opakost onemogućila je svaku utehu drugima, jer je kao neka krvoločna zver rasturio sve staranje onih koji su se oko nje sakupljali, da bi tako mogao da rastrgne lov koji mu zapadne u čeljusti. Međutim, tražeći plen, đavo sam postade žrtva. Jer bi obmanut slabošću njenog tela kao nekim mamcem; videći da je žensko, prezreo ju je, jer nije znao njenu mušku odlučnost. On je samo gledao na njene bolesne udove, i oslepljen, nije mogao da vidi njenu najjaču misao. Ona je pak tako i ovu borbu izdržala još tri meseca, a telo joj ee pritom samo silom Božanskom održavalo. Jer je ono što doprinosi održavanju tela bilo svedeno na najmanju meru. Ona ništa nije jela. Jer kako je mogla uzimati hranu kad je vladala takva trulež i smrad? A i san ju je napustio, razbijan tolikim bolovima.
113. Međutim kad je ona konačno odnela pobedu, i kad se sasvim približila vencu pobedničkom, ona je onda imala i viđenja i posete Anđela, i pozive svetih devstvenica s neba da uzađe k njima, i obasjana neiskazanom svetlošću i viđenje raja. I pošto je sve to videla, ona, došavši opet k sebi, preporuči prisutnim devstvenicama da sve hrabro podnose i da ne budu malodušne. Reče im i ovo: Kroz tri dana odvojiću se od tela. I ne samo to, nego im je rekla i čas odlaska odavde. I kada se to vreme ispuni, otide blažena Sinklitikija ka Gospodu, primivši od Njega kao nagradu za svoje podvige carstvo nebesko, na slavu i hvalu Gospoda našeg Isusa Hrista, i sa Njim Oca i Svetoga Duha u vekove vekova. Amin[7].

ŽITIJE PREPODOBNE MATERE NAŠE
APOLINARIJE DEVICE.
koja se u muškom odelu i pod muškim imenom podvizavala

Kada umre grčki car Arkadije[8], sin njegov Teodosije[9] imađaše osam godina. Brat Arkadijev, rimski car Honorije[10] odredi maloletnom caru za namesnika prokonzula Antemija, čoveka mudra i vrlo pobožna. Do Teodosijevog punoletstva od je vladao umesto cara, zbog čega ga i sveti Simeon Metafrast[11] koji je napisao ovo žitije, naziva stalno carem.
Antemije car imađaše dve kćeri. Mlađa, od ranog detinjstva imađaše u sebi duha nečista, a starija, kojoj beše ime Apolinarija, izmalena mnogo posećivaše svete crkve i provođaše vreme u molitvama. Kada Apolinarija postade punoletna, roditelji smerahu da je udadu. Ali ona to odbi, i reče roditeljima: Hoću da idem u manastir da slušam Sveto Pismo i da vodim manastirski život. – A roditelji joj govorahu: Mi želimo da te udamo. – Ona im odgovori: Neću da se udajem, nego se nadam da će Bog i mene bogobojažljivošću sačuvati čistu, kao što čuva neporočnima svoje svete devojke.
I ovo izgledaše roditeljima novo i čudno, da devojka u tim godinama tako govorn, obuzeta božanskom željom. I opet zamoli Apolinarija svoje roditelje da joj dovedu neku monahinju koja bi je naučila Psaltiru i čitanju Svetog Pisma. A car Antemije mnogo tugovaše zbog njene namere, jer željaše da je uda. Ali pošto devojka beše postojana u svojoj želji, i ne pristajaše na prosioce, mladiće visokog porekla, roditelji joj rekoše: Šta onda hoćeš, kćeri? – A ona im odgovori: Molim vas da me date Bogu, i primićete nagradu za moje devičanstvo.
Videći da je Apolinarijina namera nepromenljiva, čvrsta i bogoljubiva, roditelji rekoše: Neka bude volja Gospodnja!
– I dovedoše joj iskusnu monahinju, koja je nauči da čita svete knjige. Onda Apolinarija reče roditeljima: Molim vas da me pustite da vidim sveta mesta u Jerusalimu, da se pomolim tamo i poklonim Časnom Krstu i svetom Vaskrsenju Hristovom. – A oni je ne htedoše pustiti, jer im ona beše jedina uteha u kući, i više je voljahu nego njenu sestru u kojoj beše nečisti duh. No pošto ona još dugo vreme navaljivaše na njih sa istom željom, oni najzad pristadoše iako teška srca. Onda joj dadoše mnoge sluge i sluškinje, i dovoljno zlata i srebra, i rekoše joj: Uzmi, kćeri, i idi; ispuni želju svoju, jer Bog hoće da mu budeš sluškinja. – I pošto je smestiše u lađu, grljahu je i govorahu: Seti nas se, kćeri, u svetim mestima. – A ona im reče: Kao što vi ispunjavate želju srca mog, tako neka Bog ispuni molitve vaše koje My upućujete! I neka vas izbavi Gospod u zli dan!
I rastavši se tako s roditeljima, ona krenu na put. A kada stigoše u Askalon[12], ostade onde nekoliko dana zbog bure na moru. I obiđe tamo sve crkve i manastire, moleći se i dajući poklone. Zatim našavši saputnike, produži put, i stiže u sveti grad Jerusalim. Tu se pokloni Vaskrsenju Gospodnjem i Časnom Krstu, usrdno se moleći za svoje roditelje. I svaki dan posećivaše ženske manastire, i davaše mnogo milostinje potrebitima. I poče otpuštati svoje suvišne sluge i sluškinje, darujući im slobodu. Pritom ih bogato obdarivaše i molitvama njihovim sebe preporučivaše. A posle nekoliko dana, pošto satvori svoje molitve po svetim mestima, i bi na Jordanu, reče onima što behu s njom: Braćo moja, hoću i vas da pustim na slobodu, samo hajdmo najpre u Aleksandriju da se poklonimo svetome Mini.
– A oni odgovoriše: Neka bude kako ti kažeš, gospođo.
Kada se približavahu Aleksandriji, doznade za njen dolazak prokonzul[13] Aleksandrijski, i posla ugledne ljude da je sretnu i da joj se poklone kao carevoj kćeri. Ona pak, da bi izbegla počasti, uđe u grad noću, i sama dođe u prokonzulov dom, i pokloni se njemu i njegovoj ženi. A prokonzul i žena mu padoše joj pred noge, govoreći: Zašto si tako uradila, gospođo? Mi poslasmo k tebi da ti se poklone, a ti, gospođa naša, došla si i poklonila si se nama. – Odgovori im blažena Apolinarija: Hoćete li da mi učinite po volji? – Oni rekoše: Da, gospođo. – Reče im sveta: Otpustite me što pre, niti navaljujte na me sa počastima, jer hoću da idem da se pomolim svetom mučeniku Mini.
– A oni pošto je obdariše česnim darovima, otpustiše je.
Blažena razdade te darove sirotinji, i zadrža se u Aleksandriji nekoliko dana, obilazeći crkve i manastire. U domu pak u kome boravljaše, nađe jednu staricu, koju bogato obdari, i zamoli je da joj tajno kupi mantiju, paraman, klobuk, pojas kožni, i sve ostalo od muške monaške odeće. Starica kupi sve to, donese blaženoj, i reče: Bog neka ti je u pomoći, majko moja! – Apolinarija uze odeću, i sakri je, da ne bi doznali njeni pratioci. Onda otpusti i ostale sluge i sluškinje; samo ostavi sa sobom jednog starog slugu i jednog evnuha. Sede na lađu i otputova u Liman. Tu najmi prevozna sredstva, i ode na grob svetog mučenika Mine. I pošto mu se pokloni i satvori svoje molitve, ona nabavi pokrivene kočije, i tako krenu u Skit da se pokloni tamošnjim svetim ocima.
Bilo je veče kada krenuše na put. Ona naredi evnuhu da sedi pozadi na kočiji, a sluga seđaše napred kao kočijaš i vozaše. A blažena seđaše unutra pod pokrovom, kraj sebe držaše monašku odeću i moljaše se u sebi, proseći od Gospoda pomoći da ostvari svoju nameru. A kada nasta mrak, i beše blizu ponoć, kočije stigoše do jedne baruštine koja beše kraj jednoga izvora, koji se kasnije nazva Apolinarijin izvor. Blažena Apolinarija diže kočijski pokrov i vide kako dremaju i evnuh i kočijaš. Tada skide sa sebe svetovne haljine, i obuče se u monašku mušku odeću, moleći se Bogu: Gospode, ti si me podstakao na monaštvo; udostoji me da ga do kraja nosim po tvojoj svetoj volji. – Prekrsti se, i polako siđe s kola, dok su obe sluge spavale. I ona zađe u baruštinu, sakri se, a kola nastaviše put. I nastani se svetiteljka u pustinji kraj baruštine, i življaše sama jednome Bogu, koga ljubljaše. A Bog, videći njenu ljubav k Njemu, štićaše je rukom Svojom, pomažući joj protiv nevidljivih napadača, i dajući joj sa palmovog drveta hranu za telo: urme.
Kočije pak one sa kojih krišom siđe svetiteljka produžiše put, i pred zoru se probudiše sluge, evnuh i starac, i na svoj veliki užas primetiše da im gospodarice nema u kolima. Samo videše njene haljine, ali nje ne beše. Čuđahu se mnogo kako je to neprimetno sišla i kuda je otišla, i radi čega je skinula sa sebe svoje haljine. Dugo su je tražili, dozivali je vičući, ali je ne mogoše pronaći. Nije im ništa drugo ostajalo, nego da se vrate natrag. I oni se vratiše u Aleksandriju, i ispričaše sve prokonzulu aleksandrijskom. On se tome mnogo čudio, i odmah caru Antemiju, ocu Apolinarijinom, sve podrobno opisa, i po evnuhu i starcu posla haljine njegove kćeri što su u kolima ostale.
Kad je car prokonzulovo pismo pročitao, gorko je plakao. Naročito pak gledajući na haljine svoje mile kćeri, neutešno su ridali i plakali i otac i majka, a c njima i svi velikaši. Onda Antemije blagodareći Boga, reče: Bože, Ti si je izabrao; utvrdi je u strahu Tvom! – I dok svi plakahu, neki od velikaša tešahu cara, govoreći: To je prava kći dobroga oca; to je pravi izdanak cara blagočestivog. Radi mnogobrojnih dobrih dela tvojih, gospodaru care, Bog te je blagoslovio takvom kćerkom.
– Takvim i mnogim drugim rečima ublažavahu gorku tugu njegovu. I svi se za nju moljahu Bogu da je ukrepi u takvom životu, jer su smatrali da je otišla da provodi surov pustinjački život. A tako ustvari i beše.
I prožive ta sveta devojka nekoliko godina na onom mestu, gde siđe s kola i nastani se u pustinji kraj baruštine, iz koje bezbrojni komarci kao oblak izletahu. Tu se boraše sa đavolom, i sa svojim telom, koje u početku beše nežno, jer carski odnegovano, ali kasnije koža njena postade tvrda kao u kornjače, i telo joj se isuši od trudova, postova i bdenja, i beše od sunčane žege opaljeno, i od neprestanih komaračkih ujedanja veoma umrtvljeno. A kada Gospod nađe za dobro da je uvrsti među oce pustinjake i da je javi ljudima radi koristi mnogima, učini da ona napusti ono baruštinsko mesto. Jer joj se anđeo javi u snu, i naredi joj da ide u Skit, i da joj ime bude Dorotej.
I pođe blažena Apolinarija. Ali je tako izgledala, da niko nije mogao raspoznati koga je pola, muškog ili ženskog. I dok je tako putovala pustinjom, jednog dana rano izjutra srete je sveti Makarije, i reče joj: Blagoslovi, oče! – A i ona zamoli u njega blagoslov. I pošto blagosloviše jedan drugo, iđahu ka Skitu. Sveta upita starca: Oče, ko si ti? – On joj odgovori: Ja sam Makarije. – A ona reče: Učini mi tu ljubav, oče, dopusti mi da ostanem sa tvojom bratijom. – I starac je odmah odvede u Skit, dade joj keliju, ne znajući da je to žena, nego mišljaše da je evnuh. Jer Bog mu ne otkri njenu tajnu, zbog velike koristi svima koja je potom imala od toga biti, u slavu svetog imena Njegovog. Upita je starac: Kako se zoveš? – Ona odgovori: Zovem se Dorotej. Slušao sam o svetim ocima što ovde žive, pa dođoh da budem učesnik njihovog života, ako se pokažem dostojan.
– Opet upita starac: Koji zanat znaš, brate? – Dorotej odgovori: Što mi narediš, oče, to ću raditi. – I pokaza joj da pravi užad od like.
I življaše ta sveta devojka kao muškarac, imajući keliju među muškima, i kao jedan od tih otaca. A Bog je čuvaše, da se ne dozna ko je ona. I usrdno se i danju i noću neprestano bavljaše molitvom i rukodeljem. Posle nekog vremena poče joj se među ocima širiti slava zbog strogosti njenog života, kojom prevazilazaše druge. I još joj podari Bog blagodat da isceljuje bolesti. I ime Dorotejevo beše svima na ustima, jer svi ljubljahu ovog tobožnjeg Doroteja, i poštovahu kao velikog oca.
Pošto prođe dosta vremena, đavo koji beše u mlađoj kćeri cara Antemija, sestri Apolinarijinoj, stade je jače mučiti, i vikaše: Ako me ne odvedete u pustinju, neću izaći iz nje. – A ovo lukavstvo izmisli đavo, da obelodani kako Apolinarija živi među muškinjem, i tako je otera iz Skita. Ali mu Bog ne dopuštaše da išta govori o Apolinariji. I mučaše đavo devojku, da bi je odveli u pustinju. I savetovahu velikaši cara da je pošalje svetim ocima u Skit, da se oni pomole za nju. I učini otac tako: svoju besomučnu kćer posla sa mnogo slugu pustinjskim ocima.
Kada stigoše u Skit, iziđe im u susret sveti Makarije, i upita ih: Što ste došli ovamo, čeda moja? – A oni odgovoriše: Blatočestivi car naš Antemije posla kćer svoju da se pomolite Bogu i iscelite je od bolesti. – Starac je uze, odvede je avi Doroteju, koji beše Apolinarija sestra besomučne, i reče: Učini ljubav, jer je careva kći i trebuje molitve ovdašnjih otaca i tvoje; pomoli se za nju, i isceli je, jer se tebi od Boga dade ovaj dar. – A kad Dorotej to ču, stade plakati i govoriti: Ko sam ja grešni, da tako o meni mislite kao da imam vlast izgoniti đavole? – I pade na kolena moleći starca: Ostavi me, oče, da oplakujem mnoge grehe svoje, jer sam nemoćan, i vrlo neuk i nevičan za takvo delo. – A Makarije mu reče: Zar nema drugih otaca koji čine čudesa u Bogu? Ali ovo delo je tebi prepušteno. – Dorotej reče; Neka bude volja Gospodnja! – I sažalivši se na besomučnu, odvede je u svoju keliju.
I poznade da je to njena sestra. I plačući nad njom tešaše se. I zagrlivši je govoraše: Dobro si nam došla, sestro! – A Bog zapuši usta đavolu, da ne prokaže sluškinju Božju Apolinariju koja se pod vidom muškarca skrivala. I svetiteljka se molitvom boraše sa đavolom. A jednoga dana kada đavo stade silno mučiti devojku, ustade blažena Apolinarija, i podigavši ruke k Bogu, moljaše se sa suzama za svoju sestru. Tada đavo ne podnoseći više sile molitvene, povika gromko: O muke moje! nevolja me goni, moram da idem odavde. – I oborivši devojku, iziđe iz nje. A sveta Apolinarija uze svoju zdravu sestru, odvede je u crkvu, i pripadajući k nogama svetih otaca, govoraše: Prostite me grešnoga koji toliko u vašoj sredini grešim. – A oni dozvaše careve ljude, predadoše im carevu kćer, i otpustiše ih sa molitvom i blagoslovom caru. I roditelji se silno obradovaše isceljenoj kćeri, i sav se Senat radovaše sa svojim carem, i slavljahu Boga za toliku milost njegovu, jer gledahu pred sobom devojku zdravu, licem divnu, i po naravi dobru. A sveta Apolinarija se sve većma smiravaše međ ocima, i neizmerno podvizavaše, i postade savršen shimnik.
Posle toga đavo opet izmisli lukavstvo. Želeći da cara ožalosti i dom njegov osramoti, a tobožnjeg Doroteja obruka i ogorči, uđe đavo ponova u isceljenu kćer carevu. I krijaše se u njoj, ne pokazujući je kao besomučnu, ali učini kao da je zatrudnela, i njen stomak rastijaše iz dana u dan kao da je bremenita. Kada to primetiše roditelji, smutiše se veoma, i pitahu devojku: S kim sagreši? ko te upropasti, te si bremenita? – A ona, čista i telom i dušom, govoraše: Ne znam, i prosto, ne razumem otkuda mi ovo. – Kada roditelji surovo nastojavahu i bijenjem je primoravahu da im kaže sa kim pade, đavo progovori ustima njenim: Onaj crnorizac što je u Skitu, u čijoj keliji boravih, on me napastvova, i od njega zatrudneh.
Tada se car silno razjari, i posla da se uništi ono mesto. Kada vojvode sa vojskom stigoše u Skit, sa gnevom zatražiše: Dajte nam crnorisca što je napastvovao carevu kćer i od koga je ona zatrudnela! Dajte nam ga odmah, dok vas nismo sve pobili! – Kada to čuše, svi se oci uplašiše mnogo. A blaženi Dorotej stade usred njih i reče: Ja sam koga vi tražite. Mene kao jedinog krivca uhvatite, a ostale oce, kao nevine, ostavite na miru. – Čuvši to, oci se ožalostiše, i govorahu Doroteju: Idemo i mi s tobom. – Jer ne verovahu da je on učinio taj greh. A blaženi Dorotej reče im: Gospodo moja, vi se samo molite za mene, a ja se uzdam u Boga i u vaše molitve, da ću se uskoro k vama vratiti zdrav. – Svi oci saborno uvedoše ga u crkvu, i satvorivši za njega molitvu i preporučivši ga Bogu, predadoše ga carevim vojvodama. Jer znađaše ava Makarije i ostali oci da Dorotej nije učinio nikakvo zlo.
Kada Doroteja dovedoše caru, on pade pred careve noge, govoreći: Molim vašu pobožnost da me strpljivo ćutke saslušate povodom vaše kćeri. Samo hajdmo nasamo, i ja ću vam kazati sve. Jer devojka nije upropašćena, niti je nad njenom čednošću izvršeno ikakvo nasilje, ne dao Bog!
Tada se car i carica izdvojiše s Dorotejem, i kad behu nasamo Dorotej im reče: Imenom Božjim vas molim, obećajte mi da ćete, kad saznate istinu, opet me pustiti da idem na svoje mesto. – A kada mu oni obećaše i svoju carsku reč dadoše, blažena Apolinarija im reče: Moja je smernost iscelila u Bogu kćer vašu molitvama svetih otaca. – Čuvši to, car i carica se udiviše, i prosto zanemeše, i veoma pažljivo slušahu. A sveta nastavi: Ja ću vam stvar otkriti, i dosada čuvanu tajnu obelodaniti na slavu imena Gospodnjeg, a na posramljenje đavola koji kleveta nevine. – Rekavši to, ona razgrnu svoje grudi, i pokaza da je ne muško nego žensko, i reče: Oče ja sam tvoja kći Apolinarija. – Kada to roditelji čuše, prosto obamreše od užasa i čuđenja. I odmah raspoznaše da je to njihova kći, i obradovaše se neiskazanom radošću, i mnoge suze tog dana od radosti proliše. A dovedoše blaženoj Apolinariji sestru njenu kao bremenitu, i upitaše je: Poznaješ li ovoga crnorisca? – Ona odgovori: Vaistinu, ovo je evnuh što me isceli u Bogu. – I pavši pred noge svetoj, moljaše da joj isceli nabrekli stomak. Apolinarija podiže sa zemlje sestru svoju, stavi svoj dlan na njen stomak, i odmah pobeže đavo, i isceli se stomak, i iostade kao što je ranije bio. Gledajući to, roditelji slavljahu Boga i govorahu: Vaistinu, ovo je kći naša Apolinarija. – I bi plač s radošću u carevom domu zbog dvoga: što se starija kćer Apolinarija, o kojoj dotle ne beše ni glasa, iznenada nađe, i što se druga kći izbavi od nedužne sramote.
I ostade sveta Apolinarija nekoliko dana kod svojih roditelja, i sve im potanko ispriča o sebi. I slavljahu Boga za sve njegovo božansko promišljanje. A kada sveta izjavi da hoće da se vrati u svoj Skit, moliše je roditelji da ostane kod njih, ali je ne mogoše umoliti, niti prekršiti reč koju joj dadoše, kada joj pre otkrića tajie obećaše da će je pustiti da se vrati na svoje mesto. I tako, protiv volje svoje, pustiše svoju milu kćer plačući i ridajući, a ujedno i veseleći se duhom zbog tako dobre kćeri koja sebe posveti na službu Bogu. I zamoli blažena Apolinarija svoje roditelje da se mole Bogu za nju. A oni joj rekoše: Bog, kome si se zaručila, neka te usavrši u strahu i ljubavi svojoj, i neka te milošću svojom krili. Sećaj se i nas, kćeri mila, u svojim svetim molitvama. – I htedoše joj dati mnogo zlata da nosi u Skit za potrebu svetim ocima, ali ona ne htede uzeti, govoreći: Oci moji ne trebaju bogatstva ovoga sveta, da ne bismo izgubili nebeska blaga. – I pošto satvoriše molitvu, mnogo plakahu grleći i ljubeći milu kćer, pa je otpustiše da otputuje u svoj Skit, radujući se i veseleći se u Bogu.
A kad stiže u Skit, obradovaše joj se oci i bratija, jer im se brat Dorotej povrati zdrav i čitav. I taj dan pretvoriše u praznik, uznoseći blagodarnost Bogu. I niko ne znađaše šta je Apolinarija doživela kod cara, niti ko saznade da je ona žensko. I življaše sveta Apolinarija, tobožnji Dorotej, među bratijom u svojoj keliji kao i ranije. Posle kratkog vremena ona provide svoj odlazak k Bogu, i reče avi Makariju: Učini mi ljubav, oče, da, u slučaju moga odlaska iz ovog života, bratija ne umivaju moje telo niti ga opremaju. – Starac odgovori: Kako to može biti?
A kada se ona prestavi ka Gospodu[14], dođoše bratija da umiju telo njeno, i videše da je žensko, i zadivljeni govorahu: Slava Tebi, Hriste, što imaš mnoge tajne svetitelje svoje! – Udivi se sveti Makarije što mu ova tajna ne beše otkrivena. Zatim u snu imade viđenje: neko mu govoraše: „Ne tuguj što tajna ona beše sakrivena od tebe, jer i ti treba da budeš uvenčan sa svetim ocima od pamtiveka“. I kaza mu poreklo i žitije, i ime blažene Apolinarije. – Probudivši se iz sna, starac sazva bratiju i obavesti ih o viđenju. I diveći se, svi slavljahu Boga, divnog u svetima svojim. Onda spremiše telo svetiteljkino i česno ga sahraniše na istočnoj strani crkve u grobnici svetoga Makarija. I od svetih moštiju njenih bivahu mnoga isceljenja, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA KRITSKOG

Ovaj svetitelj beše sa ostrva Krita, sin vrlo pobožnih roditelja, Teofana i Julijane. Pošto dosta vremena provede u školi, roditelji ga odrediše da čuva ovce. A on, goreći božanskom revnošću i ljubavlju, jednoga dana napusti svoju postojbinu i otputova u Selevkiju. Tamo provede ne malo vremena, živeći samo na vrlo malo hleba i vode. Kada mu bi dvadeset i šest godina, ikonoborac Lav IV[15] umre, i Pravoslavlje dobi slobodu. Tada ovaj prepodobni otputova u Jersalim sa mnogo ljubavi, da se pokloni svima svetim mestima. Nemoguće je opisati kakve je on sve strahote tamo pretrpeo od Agarjana i Jevreja u toku čitavih dvanaest godina.
Iz Jerusalima otputova u Rim. I primivši tamo anđelski obraz monaški, savlađivaše telo svoje uzdržanjem. Posle nekog vremena carigradski patrijarh sveti Nikifor[16] posla papi u Rim Mihaila Sinadona Ispovednika[17]. Ovaj tamo nađe prepodobnog Grigorija, uze ga sa sobom pri povratku za Carigrad i odvede u manastir u mestu Akrita, blizu Halkidona, i pričisli tamošnjim monasima. Tu je prepodobni živeo bosonog i imao na sebi samo jednu dugačku košulju. Spavao je na rogoži, a jeo i pio svakog drugog ili trećeg dana, i to po vrlo malo hleba i vode. Zatim se zatvori u jednu vrlo duboku jamu. I tu provede mnogo godina. Tu oplaka teške jade Crkve Hristove, koji je snađoše za vreme gonjenja svetih ikona.
A kad kasnije iziđe iz jame, on se zatvori u jednu vrlo tesnu keliju, obučen u jednu kožu. U blizini se nalazila bašta, i u njoj veliko bure puno vode. On je noću odlazio tamo, svlačio sa sebe kožu, ulazio u bure, i u njemu pročitavao ceo Psaltir. Izlazio bi kad završi čitanje celog Psaltira. I tako je radio svake noći u toku celog svog života. Najzad, posle tolikih velikih podviga, blaženi predade dušu svoju u ruke Božje, oko 820. godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FOSTIRIJA

Sveti otac naš Fostirije zasija na Istoku kao sunce, zatim otide na krajnji Zapad. Tamo se povuče na jednu visoku i tihu goru. I moljaše se usrdno Bogu, mučeći i kinjeći telo svoje postom, bdenjem, ležanjem na zemlji, i svakom drugom teskobom. Tako postade uistinu svetilo (φωστήρ = svetilo), saglasno imenu svom, obasjavajući vaseljenu. Jer čuvajući telo svoje svetim, i dušu čistom, i bogolikost neoskvrnjenom, on postade obitalište Svetoga Duha. Stoga se i udostoji blagodati da čini čudesa i leči svaku dugogodišnju i skorašnju bolest kod onih koji mu dolažahu sa verom. No ne samo to, nego ovaj blaženi otac i hleba dobijaše s neba, kao nekada prorok Ilija; samo sa tom razlikom što Ilija dobijaše hleb preko gavrana, a veliki Fostirije preko Anđela Božjeg, iako on po promislu Božjem, ne viđaše Anđela. Jer svakog dana Anđeo donošaše hleb, i ostavljaše ga na jedno izdvojeno mesto, ali se svetitelju ne pokazivaše. A ako bi prepodobnome došli sa strane dva ili tri brata, ili više braće, onda se na određenom mestu nalazilo hlebova prema broju braće.
Ko je ikada video tako neobično čudo? Ko je ikada čuo tako nešto čudesno? Jer se retko i vrlo malom broju svetaca dešavalo to. Ali blaženi Fostirije, po mudrom nahođenju promisla Božjeg, nije bio udostojen da ga ovo čudo prati do kraja života. Kada dakle beše sam, samoćujući i opšteći jedino sa Bogom, onda mu Anđeo donošaše hleb. Ali kad osnova manastir, i sakupi mnoge monahe, onda ne dobijaše više hleba od Boga, već rukodeljem zaraćivaše, ne samo koliko njemu beše potrebno za život, nego i mnogima drugim davaše. A to bi, ne što je Bog onemoćao. Na stranu s bogohulstvom! jer kako bi onemoćao da daje jednome čoveku ono što mu je potrebno Onaj koji je u pustinji hranio onolike hiljade nezahvalnih Jevreja? Niti pak to bi, što se Bog odvratio od molitve sluge svoga. Ne daj, Bože! Jer se prepodobni nikada nije molio Bogu da mu daje propadljivu hranu, pošto je čuo Gospoda koji kaže: „Ištite najpre carstva Božjeg, i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati“ (Mt. 6, 33). Nego to bi stoga što prepodobni ranije svega sebe beše potpuno i savršeno prepustio Bogu, i nimalo se ne brinjaše ni za najpotrebniju hranu, niti imađaše nekoga koji bi se brinuo za hleb njegov. Otuda je bila neophodna pomoć od Boga. Ali kasnije, kada dobi da i druge rukovodi u životu po Bogu i podvižništvu, on se zbog toga poče baviti rukodeljem, i time dade primer bratiji da i oni sami rade. Stoga nije više bilo potrebno da mu hrana dolazi odozgo, jer Bog to i hoće i prima pre svega drugog: da nipošto ne budemo besposleni i da ne jedemo zabadava hleb. Nego da radimo i svojim radom i trudom sebe da izdržavamo, a i drugima da dajemo što im treba. To je razlog dakle što je ovaj svetitelj ranije dobijao hranu preko Anđela, a kasnije mu to bilo uskraćeno. Pa ne samo to, nego mu Bog još i zabrani da ništa ne prima od ljudi što spada u svakodnevne potrebe, nego da svojim rukodeljem zarađuje sve što mu treba za život, da bi na taj način učio svoje učenike ne samo rečju nego i delom, i pokazao im da uvek treba da su zauzeti radom i svetom molitvom.
Pošto u to vreme jeres potresaše Crkvu Božju, bi sazvan Sabor, na koji pozvaše i blaženog Fostirija. Tu zablistaše njegove vrline. Jer njegove reči toliko uticaše na jeretike, da se mnogi od njih vratiše Pravoslavlju, a vrlo mnogi od njih postadoše monasi.
Kratko rečeno: sveti Fostirije činio je mnoga čudesa, ne samo za života nego i po svome prestavljenju Gospodu, koje bi petog januara uveče, uoči Bogojavljenja.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MINE

Prepodobni otac naš Mina podvizavao se u jednom opštežićnom manastiru Sinajske Gore u šestom veku. Pedeset godina on je tu vršio razna monaška poslušanja. U treći dan posle blažene končine ovog podvižnika sabraše se sva bratija u hram da, po crkvenom propisu, opoju preminulog. U toku ovog bogosluženja hram se iznenada ispuni mirisom, koji je izlazio od onog mesta gde počivaše pokojnik. Nastojatelj naredi te otvoriše grob prepodobnoga, i svi prisutni ugledaše gde iz oba stopala prepodobnoga teku dva izvora miomirisnog mira. Nastojatelj onda reče bratiji: „Pogledajte, to kao da je potekao znoj od trudova koje su podnele noge pokojnikove za života; ispunjen je miomira za dokaz da su trudovi njegovi primljeni Bogom. Stoga vršite i vi po čistoj savesti i sa potpunom marljivošću poslušanja koja vam se nalažu, da biste dobili nagradu za trudove od Gospoda Boga i Spasa našeg“.

SPOMEN SVETOG PROROKA
MIHEJA I

Sveti prorok Mihej, sin Jemvlajev, beše savremenik proroka Božjeg Ilije, i življaše u devetom veku pre Hrista, u vreme Izrailjskog dara Ahava i Judejskog cara Josafata. Prorekao opakom caru Ahavu pogibao u ratu s Asircima (1. Car. 22; 2. Dnev. 18). Proricao je sve usmeno, i nije pisao ništa. Drugi je pak bio prorok Mihej, jedan od dvanaestorice takozvanih „malih proroka“, koji je prorekao rođenje Gospoda u Vitlejemu, i napisao knjigu proročanstava; on je živeo i delao na sto trideset godina posle ovog proroka Miheja Prvog.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
SAISA

Postradao za Gospoda Hrista bačen u more.

SPOMEN PREPODOBNE
DOMNINE

Obestrastivši sebe podvizima, prepodobna Domnina upokojila se u miru.

SPOMEN PREPODOBNE
TATJANE

Isposničkim podvizima dušu osvetila i u miru se prestavila.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOIDA

Za ispovedanje vere u Hrista sveti Teoid postradao izgažen nogama od strane dželata.


NAPOMENE:
[1]Rimski car, gonitelj Hrišćana, vladao od 284. do 305. god.
[2]Apolon – grčkorimski bog, smatran za pokrovitelja prosvete i za božanstvo sunca.
[3]Nikomidija – bogat i napredan grad u Vizantiji, severozapadnoj oblasti Male Azije. I danas postoje mnoge razvaline koje svedoče o slavnoj prošlosti ovoga grada.
[4]Žitije svete Sinklitikije pripisuje se svetom Atanasiju Velikom. Za svetu Sinklitikiju se priča da je ona bila devstvenica, Koja je u blizini Aleksandrije skrivala više godina svetog Atanasija od arijanaca. – Naš prevod njenog žitija (Βίο καί πολιτεία τής άγίας καί μακαρίας καί διδασκάλου Συγκλητικής) je iz dela sv. Atanasija izdanih u Migne, Patrol. Graeca, tom. 28, s. 1488. i dalje.
[5]Ime Sinklitikija dolazi od reči „SINKLIT“ (σύγκλητος) što znači: savet, skupština.
[6]Grad Aleksandriju je osnovao Aleksandar Makedonski 397. pre Hrista, po kome je i dobio ime.
[7]Ispod teksta stoji: „Ovde se završavaju reči koje su izašle iz usta Svete Sinklitikije kroz blaženog Arsenija Pigadskog, i to onako kako sve ove reči stoje po ritmu“.
[8]Arkadije, po podeli Rimske carevine od strane njegovog oca Teodosija I Velikog, carovao u istočnom delu njenom, Vizantiji, od 395. do 408. godine.
[9]Teodosije II, sin Arkadijev, nazvan Mlađi, za razliku od svoga dede Teodosija I Velikog, carovao u Vizantiji od 408-450. god.
[10]Honorije, drugi sin Teodosija Velikog, dobio, pri podeli carevine, zapadni deo i carovao od 395. do 423. godine.
[11]Sveti Simeon metafrast, poznati crkveni pisac desetog veka (+940. g.); sastavljao i skupljao Žitija Svetih po poruci vizantijskog cara Konstantina VII (912-959. g.). Ponesen velikom ljubavlju i revnošću za ovaj posao, sveti Simeon je ne samo skupljao povesti o svetim podvižnicima, nego je mnoge od njih preradio, delimično skratio, i, što je majvažnije, sa starog i u mnogome nerazumljivog jezika izložio savremenim čistim jezikom i odličnim stilom. Zato je i dobio naziv Metafrast, što znači: prepričavalac, prevodilac.
[12]Askalon – jedan od pet glavnih filistimskih gradova u Palestini, na obali Sredozemnog Mora, između Gaze i Azota.
[13]Prokonzul, grčki: antipat, – znači upravitelj oblasti.
[14]Prestavila se oko 470. godine.
[15]Vladao Vizantijom od 775. do 780. g.
[16]Patrijarhovao od 806. do 816. god. Praznuje se 13. marta i 2. juna.
[17]Praznuje se 23. maja.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *