NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. JAHUAP
 
SPOMEN SVETE
GENOVEVE
 
Zaštitnica grada Pariza. Postom, molitvom i milostinjom udostojila se carstva Božjeg, i upokojila se trećeg januara 512 godine u 89 godini svoga života.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
MAJKE I DVOJE DECE NJENE
 
Za veru u Hrista postradali u ognju sagoreni.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AKAKIJA ČUDOTVORCA
 
Prepodobni Akakije Mirsinon podvizavao se u Latru, gde je osnovao veliku lavru Presvete Bogorodice. Udostojio se dara čudotvorstva.
 
SABOR SVETIH SEDAMDESET APOSTOLA
 
Osim dvanaest velikih apostola Gospod Hristos izabra još i sedamdeset drugih, malih, apostola i posla ih na propoved Evanđelja. O tome sveti evanđelist Luka piše ovo: Potom izabra Gospod i drugih sedamdesetoricu, i posla ih po dva i dva pred licem svojim (Lk. 10, 1). Jer Dvanaestoricu držaše pored sebe, a Sedamdesetoricu odašiljaše na propoved. Kakva imena behu ove Sedamdesetorice, nije sasvim poznato. Jer, kao što piše sveti evanđelist Jovan: mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s njim. A Isus reče dvanaestorici: Da nećete i vi otići? (Jn. 6, 66-67). I bi da se pred dobrovoljno stradanje Gospoda Hrista veoma smanji broj učenika njegovih, i jedva ko od Sedamdesetorice ostade sa Njim, pa i jedan od Dvanaestorice otpade. A po vaskrsenju Gospodnjem, lik svetih dvanaest apostola bi popunjen Matijom. Lik pak Sedamdesetorice popunjavaše se postepeno iz redova onih koje Dvanaestorica pridobijahu za veru svojom propoveđu Evanđelja, i sveti apostol Pavle, koga sam Gospod pozva u apostolstvo i pridruži Dvanaestorici kao prvovrhovnog sa svetim Petrom.
O Sedamdesetorici apostola postoji pisana povest pod imenom svetog sveštenomučenika Doroteja, episkopa tirskog. Ta se povest spominje i u početku knjige Apostol, i u Prologu. Ali tamo se piše i o nekima koji su isprva apostolovali, a zatim od vere i apostolstva otpali. Kao što je Nikolaj došljak iz Antiohije, jedan od sedmorice đakona, koji se sa Simonom vračarem odvrati od vere (D.A. 6, 5). Takođe Figel, Ermogen i Dimas, o kojima piše sveti Pavle Timoteju: Znaš ovo da se odvratiše od mene svi u Aziji, među kojima je Figel i Ermogen (2 Tm. 1, 15). I opet: Dimas me ostavi, omilevši mu sadašnji svet (2 Tm. 4, 10), i zatim postade idolski žrec u Solunu. O njima piše i sveti Jovan Bogoslov u svojoj Prvoj poslanici: Od nas iziđoše, ali ne behu od nas; kad bi bili od nas, onda bi ostali s nama (1 Jn. 2, 19). I takve ne treba ubrajati u broj svete Sedamdesetorice. Jer kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? (2 Kor. 6, 14). U toj povesti prešlo se ćutke preko mnogih, koje sveta Crkva poštuje kao svete u mesecoslovu ubrajajući ih u svetih sedamdeset apostola. To cy: Timotej, Tit, Epafras, Arhip, Ahil, Olimp, Kodrat, Ahaik. Osim toga, u tome spisu pod imenom svetoga Doroteja ima i mnogo drugih sumnjivih kazivanja. Zbog toga su ovde sa velikom opreznošću pokupljeni podaci o sv. Sedamdesetorici apostola iz Svetoga Pisma, i predanja svetih Otaca, i verodostojnih drevnih crkvenih istoričara i pisaca.
1. Prvi od sedamdeset apostola beše sveti Jakov, brat Gospodnji, koga sveti apostol Pavle spominje u poslanici Galatima, govoreći: Iziđoh u Jerusalim da vidim Petra. Ali drugoga od apostola ne videh osim Jakova, brata Gospodnjeg (Gal. 1, 18-19). On bi od samog Gospoda postavljen za prvog episkopa u Jerusalimu. Jednom o prazniku Pashe, kada se beše mnogo naroda sabralo u Jerusalim, rekoše mu starešine jevrejske, da se popne na krov od hrama i da govori protiv Hrista. Sveti Jakov se pope i poče govoriti narodu o Hristu kao Sinu Božjem i istinitom Mesiji, o njegovom vaskrsenju i njegovoj večnoj slavi na nebesima. Razjarene starešine rinuše ga s krova te pade i mnogo se povredi, no još beše u životu. Tada ga kamenjem i motkom dotukoše. I tako mučenički okonča svoj apostolski podvig. – Praznuje se 23 oktobra.
2. Sveti evanđelist Marko, koji napisa sveto Evanđelje po kazivanju svetog apostola Petra. Njega spominje sveti apostol Petar u svojoj Prvoj poslanici, govoreći: Pozdravlja vas crkva u Vavilonu, i Marko sin moj (1 Ptr. 5, 13). Od svetog apostola Petra on bi postavljen za episkopa u Aleksandriji. Tu su ga idolopoklonici, zbog propovedi Evanđelja, vezali, i čvrsto vezana vukli po kaldrmi, i svega izrazbijali. I tako izranavljena i iskrvavljena bacili u tamnicu, gde mu se sam Gospod javi i pozva ga u nebesku slavu. I on predade duh svoj Gospodu. – Praznuje se 25 aprila.
3. Sveti evanđelist Luka. Napisao sveto Evanđelje na molbu hrišćana. Sveti apostol Pavle ga spominje u poslanici Kološanima: Pozdravlja vas Luka lekar ljubljeni (Kol. 4, 14). Napisao je Dela Apostolska. I posle mnogih trudova, svoje apostolstvo okonča mučenički u Tivi (Tebi) Beotijskoj[1]. – Praznuje se 18 oktobra.
4. Sveti Kleopa, najmlađi brat svetog Josifa Zaručnika. Išao u Emaus sa svetim Lukom, o čemu sveti Luka govori, prećutkujući svoje ime (Lk. 24, 35). Po vaskrsenju video Gospoda. I u lomljenju hleba poznao vaskrslog Gospoda Hrista (Lk. 24, 30-31). Za svedočanstvo Hristovo ubijen od Jevreja. – Praznuje se 30 oktobra.
5. Sveti Simeon, srodnik Gospodnji. Posle svetog Jakova bio drugi episkop u Jerusalimu. I za raspetog Hrista raspet okončao. – Praznuje se 18 septembra i 27 aprila.
6. Sveti Varnava, nazvan tako od apostola, a ranije se zvao Josija. Pominje se u Delima Apostolskim (D.A. 4, 36), i u poslanici Galatima, gde sveti apostol Pavle kaže: Iziđoh u Jerusalim sa Varnavom (Gal. 2, 1). Sa svetim Pavlom služio Evanđelju, i najpre propovedao Hrista u Rimu. Zatim bio postavljen za episkopa u Milanu. U svojoj postojbini, na ostrvu Kipru, kamenjem ubijen od Jevreja i Jelina; i sahranjen sa Evanđeljem Matejevim na prsima, koje je on svojom rukom bio prepisao. – Praznuje se 11 juna.
7. Sveti Josija, ili Josif, nazvan Varsava i Just. Zajedno sa Matijom biran kockom na mesto Jude izdajnika. Spominje se u Delima Apostolskim (D.A. 1, 23). O njemu sveti apostol Pavle u poslanici Kološanima veli: I Isus nazvani Just (Kol. 4, 11). Smatra se da je ovaj Josija sin svetog Josifa Zaručnika, kao Jakov i Simon i Juda, ne Iskariotski. Bio episkop u Elevteropolju, gde postrada za Evanđelje. – Praznuje se 30 oktobra.
8. Sveti Tadej, bio najpre učenik svetog Jovana Preteče, zatim Hristov. To nije onaj Tadej, koji beše jedan od Dvanaestorice apostola. Krstio edeskog kneza Avgara i očistio ga od gube. I posle mnogih podviga u propovedanju Hristovog Evanđelja upokoji se u Gospodu u Finikijskom gradu Viritu[2]. – Praznuje se 21 avgusta.
9. Sveti Ananija. Krstio apostola Pavla (D.A. 9, 13-18). Bio episkop u Damasku[3]. U gradu Elevteropolju kamenjem ubijen od oblasnog upravitelja Lukijana. – Praznuje se 1 oktobra.
10. Sveti prvomučenik Stefan arhiđakon. Zasut kamenjem od Jevreja, otide Gospodu Isusu Hristu, koga vide, kada mu se nebesa otvoriše, gde stoji s desne strane Bogu (D.A. 7, 55.56.59). Prvi postradao mučenički za Gospoda Hrista, zbog čega i prozvan „Prvomučenik“. – Praznuje se 27 decembra i 2 avgusta.
11. Sveti Filip. Jedan od sedmorice đakona. Krstio Simona Vračara u Samariji i evnuha carice arapske Kandakije. (D.A. 8, 13.27). Bio episkop u Traliji azijskoj, i mnoge verom prosvetio. Skončao mirno u dubokoj starosti i prešao u neostarivi život. – Praznuje se 11 oktobra.
12. Sveti Prohor. Jedan od sedmorice đakona (D.A. 6, 5). Saputnik svetog Jovana Bogoslova, i zajedničar u njegovim trudovima. U gradu Nikomidiji Vitinijskoj bio prvi episkop. Zatim, propovedajući Hrista u Antiohiji[4], mučenički postrada. – Praznuje se 28 jula.
13. Sveti Nikanor. Jedan od sedmorice đakona. U isti dan, u koji sveti prvomučenik Stefan bi zasut kamenjem, nastade veliko gonjenje na crkvu Jerusalimsku (D.A. 8, 1). Tada bi ubijen sveti Nikanor sa dve hiljade vernih. – Praznuje se 28. jula.
14. Sveti Timon. Jedan od sedmorice đakona. Bio episkop u gradu Bostri u Arabiji. Zbog propovedi Evanđelja mnogo postradao od Jevreja i Jelina. Bio u usijanu peć bačen, ali nepovređen izašao. Zatim za Hrista na krstu izdahnuo, i Gospodu otišao. – Praznuje se 28 jula.
15. Sveti Parmen. Jedan od sedmorice đakona. Pun vere vršio poverenu mu od svetih apostola elužbu. Na oči svetih apostola umro mučenički. – Praznuje se 28 jula.
16. Sveti Timotej. Trudio se sa svetim Pavlom u propovedanju Evanđelja. Bio episkop u Efesu. Sveti Pavle mu uputio dve poslanice. – Praznuje se 22 januara.
17. Sveti Tit. Trudio se takođe sa svetim Pavlom u propovedanju Evanđelja. Bio episkop gortinski na Kritu. I njemu sveti Pavle uputio Poslanicu. Skončao u dubokoj starosti. – Praznuje se 25 avtusta.
18. Sveti Filimon. Bio episkop u Gazi. Sveti Pavle uputio mu posebnu Poslanicu. Skončao mučenički za carovanja Neronova. – Praznuje se 19 februara i 22 novembra.
19. Sveti Onisim. O njemu sveti Pavle piše Filimonu. Mučen od rimskog eparha Tertula skončao u Puteoli. – Praznuje se 15 februara.
20. Sveti Epafras. Sveti Pavle ga spominje u poslanici Filimonu, govoreći: Pozdravlja te Epafras koji je sa mnom sužanj u Hristu Isusu (st. 20). Bio episkop u Kolosi, i ujedno u Laodikijskoj crkvi i Jerapoljskoj. Sa svetim Pavlom bio u uzama u Rimu, odakle pišući Kološanima Pavle kaže: Pozdravlja vas Epafras, koji je od vas, sluga Isusa Hrista; on se jednako trudi za vas u molitvama, da budete savršeni i ispunjeni svakom voljom Božjom. Jer ja svedočim za njega da ima veliku revnost i brigu za vas i za one koji su u Laodikiji i u Jerapolju (Kol. 4, 12-13).
21. Sveti Arhip. Spominje se u poslanici Filimonu. Posle svetog Epafrasa, držanog u uzama u Rimu, bio episkop u Kolosi. Pišući Kološanima, sveti Pavle veli: I kažite Arhipu: gledaj na službu koju si primio u Gospodu da je dovršiš (Kol. 4, 17). – Praznuje se 19 februara i 22 novembra.
22. Sveti Sila. Sa svetim apostolom Pavlom propovedao reč Božju. I s njim podneo mnoga stradanja, i rane, i tamnicu. O njemu piše u Delima Apostolskim: A Pavle izabravši Silu, iziđe utvrđujući crkve (D.A. 15, 40-41; 16, 19; 17, 4). Bio episkop u Korintu. Pošto se dovoljno potrudio u propovedanju reči Božje i satvorio mnoga znamenja i čudesa, mirno skončao i Gospodu otišao. – Praznuje se 30 jula.
23. Sveti Siluan. Sveti Petar ga u svojoj Prvoj poslanici spominje ovako: Po Siluanu, vašem vernom bratu, kao što mislim, pišem vam ovo malo (1 Petr. 5, 12). Takođe i sveti Pavle u Drugoj poslanici Korinćanima piše: Sin Božji Isus Hristos, koga mi vama propovedasmo ja i Siluan (2 Kor. 1, 19). On je sa svetim Pavlom propovedao reč Božju. I bio episkop u Solunu. Mnogo se potrudio, mnogo za veru stradao, dok nije Gospodu na nebesa uzišao. – Praznuje se 30 jula.
24. Sveti Kriskent. Sveti Pavle ga spominje u svojoj Drugoj poslanici Timoteju govoreći: Kriskent u Galatiju (2 Tim. 4, 10), tojest poslan od mene na propoved. Bio episkop u Galatiji. Zatim propovedao Hrista u Galiji, gde i učenika svoga Zahariju postavi za episkopa u gradu Vijeni. Opet se vratio u Galatiju, gde mučenički skonča za Hrista u vreme Trajanovo. – Praznuje se 30. jula.
25. Sveti Krisp. Dela Apostolska ga spominju ovako: A Krisp, starešina zbornički, verova Gospodu sa svim domom svojim (D.A. 18, 8). O njemu i sveti Pavle u Poslanici Korinćanima kaže da je Krispa krstio (1 Kor. 1, 14). Bio episkop na peloponeskom ostrvu Egini, između Jegejskog i Jonskog mora. Skončao u miru.
26. Sveti Epenet. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Rimljanima, govoreći: Pozdravite mi ljubljenog Epeneta, koji je prvina iz Ahaje u Hristu (Rm. 16, 5). Bio episkop u Kartageni. – Praznuje se 30 jula.
27. Sveti Andronik. Njega u istoj Poslanici spominje sveti Pavle, govoreći: Pozdravite Andronika, – i naziva ga svojim rođakom i drugarom u sužanjstvu, koji je još i po tome čuven što je pre apostola Pavla poverovao u Hrista (Rm. 16, 7). Bio episkop u Panoniji. – Praznuje se 17 maja i 30 jula.
28. Sveti Stahije. I njega sveti Pavle pominje u Poslanici Rimljanima: Pozdravite, veli, i Stahija mi ljubljenog (Rm. 16, 9). Sveti apostol Andrej Prvozvani postavio ga za prvog episkopa u Vizantiji u Argiropolju. – Praznuje se 31 oktobra.
29. Sveti Amplije. I njega sveti Pavle spominje u istoj Poslanici, govoreći: Pozdravite Amplija, meni ljubljenoga u Gospodu (Rm. 16, 8). Bio episkop u Diospolju; i ubijen od Jelina, mučenički skončao za Gospoda Hrista. – Praznuje se 31 oktobra.
30. Sveti Urban. I njega spominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreći: Pozdravite Urbana, pomoćnika našeg u Hristu (Rim. 16, 9). Bio episkop u Makedoniji, i mučenički skončao za Gospoda. – Praznuje se 31 oktobra.
31. Sveti Narkis. I njega spominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreći: Pozdravite domaće Narkisove, koji su u Gospodu (Rm. 16, 11). – Bio episkop u Atini. – Praznuje se 31 oktobra.
32. Sveti Apelije. I njega pominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreći: Pozdravite Apelija, okušanoga u Hristu (Rm. 16, 10). Bio episkop u Irakliji. – Praznuje se 31 oktobra.
33. Sveti Aristovul. I njega spominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreći: Pozdravite domaće Aristovulove (Rm. 16, 10). Bio episkop u Britaniji, i tamo posle mnogih trudova i stradanja mirno skončao. – Praznuje se 31 oktobra.
34. Sveti Irodion. I njega pominje sveti Pavle u istoj Poslanici, govoreći: Pozdravite Irodiona, rođaka moga (Rm. 16, 11). Bio episkop Neopatarski. – Praznuje se 8 aprila.
35. Sveti Agav. Dobio dar proroštva. Spominje se u Delima Apostolskim: I dođe odozgo iz Judeje jedan prorok, po imenu Agav, i uze pojas Pavlov i svezavši svoje ruke i noge reče: tako veli Duh Sveti: čoveka čiji je ovaj pojas, ovako će svezati u Jerusalimu Jevreji, i predaće ga u ruke neznabožaca (D.A. 21, 10.11; 11, 28). – Praznuje se 8 aprila.
36. Sveti Ruf. Sveti Pavle ga pominje u Poslanici Rimljanima, govoreći: Pozdravite Rufa, izbranoga u Gospodu (Rm. 16, 13). Bio episkop u Tivi, u Grčkoj. – Praznuje se 8 aprila.
37. Sveti Asinkrit. Spominje se u istoj Poslanici (Rm. 16, 14). Bio episkop u Irkaniji Azijskoj. – Praznuje se 8 aprila.
38. Sveti Flegont. Pominje se u istoj Poslanici (Rm. 16, 14). Bio episkop u trakijskom gradu Maratonu. – Praznuje se 8 aprila.
39. Sveti Erma. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 14). Bio episkop u Filipopolju. – Praznuje se 8 aprila.
40. Sveti Patrov. Spomenut na istom mestu (Rm. 16, 14). Bio episkop u Neapolju. – Praznuje se 5 novembra.
41. Sveti Ermije. Spomenut na istom mestu (Rm. 16, 14). Bio episkop u Dalmaciji. – Praznuje se 5 novembra.
42. Sveti Lin. Sveti Pavle ga spominje u Drugoj poslanici Timoteju (2 Tm. 4, 21). Bio prvi episkop u Rimu. – Praznuje se 5 novembra.
43. Sveti Gaj. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Rimljanima, govoreći: Pozdravlja vas Gaj, domaćin moj i cele crkve (Rm. 16, 23). Bio episkop u Efesu posle svetog Timoteja. – Praznuje se 5 novembra.
44. Sveti Filolog. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici govoreći: Pozdravite Filologa (Rm. 16, 15). Sveti Andrej ga postavio za episkopa u Sinopi. – Praznuje se 5 novembra.
45. Sveti Lukije. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici (Rm. 16, 21). Bio episkop u Laodikiji Sirijskoj.
46. Sveti Jason. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 21). Bio episkop u Tarsu. – Praznuje se 28 aprila.
47. Sveti Sosipater. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 21). Bio episkop u Ikoniji. – O ovoj poslednjoj trojici sveti Pavle piše, govoreći: Pozdravlja vas i Lukije i Jason i Sosipater, rođaci moji (Rm. 16, 21). – Praznuje se 28 aprila i 10 novembra.
48. Sveti Olimp. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici (Rm. 16, 15). Bio sledbenik svetog apostola Petra, i kada Petar postrada u Rimu, po zapovesti Neronovoj bi posečen i on zajedno sa svetim apostolom Irodionom. – Praznuje se 10 novembra.
49. Sveti Tercije. Pisao Poslanicu Rimljanima koju mu je sveti Pavle diktirao. U njoj sam spominje sebe ovako: Pozdravljam vas i ja Tercije, koji napisah ovu poslanicu u Gospodu (Rm. 16, 22). Bio episkop u Ikoniji posle svetog Sosipatra, gde se i uvenča mučeničkim vencem. Praznuje se 30 oktobra i 10 novembra.
50. Sveti Erast. Sveti Pavle ga spominje u istoj Poslanici (Rm. 16, 23). Bio najpre ekonom crkve Jerusalimske, a potom episkop u Peneadi Palestinskoj. – Praznuje se 10 novembra.
51. Sveti Kvart. Spomenut u istoj Poslanici (Rm. 16, 23). Bio episkop u Bejrutu. – O ovoj poslednjoj dvojici sveti Pavle piše: Pozdravlja vas Erast, blagajnik gradski i brat Kvart. – Praznuje se 10 novembra.
52. Sveti Evod. Bio episkop u Antiohiji posle svetog apostola Petra. U svojoj Poslanici Antiohijanima spominje ga sveti Ignjatije Bogonosac, govoreći: Sećajte se blaženog Evoda, oca svog, koji vam od apostola prvi bi postavljen za pastira. – Praznuje se 7 septembra.
53. Sveti Onisifor. Sveti Pavle ga spominje u Drugoj poslanici Timoteju, govoreći: A Gospod da da milost Onisiforovu domu, jer me mnogo puta uteši, i okova se mojih ne postide (2 Tm. 1, 16). Bio episkop u Kolofonu i u Kirini. – Praznuje se 7 septembra.
54. Sveti Kliment. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Filibljanina, kada veli: Koji se u evanđelju trudiše sa mnom, i Klimentom (Flb. 4, 3). Bio episkop u Rimu posle Lina i Klita. Proteran u Herson. Skončao mučenički: utopljen u more s kamenom o vratu. – Praznuje se 25 novembra.
55. Sveti Sosten. Posle svetog Krispa, kao starešina zbornice jevrejske, obraćen u hrišćanstvo svetim Pavlom. O njemu piše u Delima Apostolskim: Onda svi Grci uhvatiše Sostena, starešinu zbornice, i biše ga pred sudnicom (D.A. 18, 17). I sam sveti Pavle spominje ga u svojoj Poslanici Korinćanima, koja počinje ovako: Pavle, voljom Božjom pozvani apostol Isusa Hrista, i brat Sosten (1 Kor. 1, 1). Bio episkop u Kolofonu. – Praznuje se 8 decembra.
56. Sveti Apolos. Njega spominju Dela Apostolska: Dođe u Efes jedan Jevrejin, po imenu Apolos, rodom iz Aleksandrije, čovek rečit i silan u knjigama. Ovaj beše upućen na put Gospodnji, i goreći duhom, govoraše i učaše pravo o Gospodu (D.A. 18, 24-25). Spominje ga i sveti Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima, kada kaže: Ja posadih, Apolos zali, a Bog dade te uzraste (1 Kor. 3, 6). Bio episkop u Smirni pre svetog Polikarpa. – Praznuje se 10 septembra i 8 decembra.
57. Sveti Tihik. Spominje se u Delima Apostolskim i u poslanicima: Efescima i Kološanima. Sveti Pavle veli: A kako sam ja i šta radim, sve će vam kazati Tihik, ljubljeni brat i verni sluga u Gospodu, koga poslah k vama za to isto da znate kako smo mi, i da uteši srce vaše (Ef. 6, 21-22). A y Drugoj poslanici Timoteju piše: A Tihika poslao sam u Efes (2 Tm. 4, 13). Posle svetog Sostena bio episkop u Kolofonu. – Praznuje se 8 decembra.
58. Sveti Epafrodit. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Filibljanina, govoreći: Ali nađoh za potrebno da pošljem k vama brata Epafrodita, svoga pomagača i drugara u vojevanju, a vašega poslanika i slugu moje potrebe (Flb. 2, 25). Bio episkop u Adrijaniji. – Praznuje se 8 decembra.
59. Sveti Karp. Sveti Pavle spominje ga u Drugoj poslanici Timoteju, govoreći: Kad dođeš donesi mi kabanicu što sam ostavio u Troadi kod Karpa, i knjige (2 Tm. 4, 13). Bio episkop u Veriji Trakijskoj .
60. Sveti Kodrat. Bio episkop najpre u Atini, a potom u gradu Magneziji, gde je propovedajući Evanđelje mučenički postradao u vreme cara Adrijana[5].
61. Sveti Marko, zvani drukčije i Jovan. Dela Apostolska ga često spominju kao saputnika apostola Pavla i Varnave. Kao ovo: A Varnava i Savle, predavši pomoć, vratiše se iz Jerusalima u Antiohiju, uzevši sa sobom i Jovana koji se zvaše Marko (D.A. 18, 25). Bio episkop u gradu Biblosu u Finikiji. I njegova senka je isceljivala od bolesti. – Praznuje se 27 septembra.
62. Sveti Zinon, ili Zina, zvani zakonik, tojest učitelj Mojsijeva zakona. Sveti Pavle ga spominje u Poslanici Titu; Zinu zakonika pošlji mi što pre (Tit. 3, 13). Bio episkop u Diospolju. – Praznuje se 27 septembra.
63. Sveti Aristarh. Spominju ga Dela Apostolska (D. A. 19, 29) i poslanice svetoga Pavla: Kološanima (4, 10) i Filimonu (st. 23). Bio episkop u Apamiji Sirijskoj. – Praznuje se 15 aprila i 27 septembra.
64. Sveti Pud. Sveti Pavle ga spominje u Drugoj poslanici Timoteju, kada veli: Pozdravlja te Pud (2 Tm. 4, 21). Bio ugledan građanin rimski, član Senata, čovek blagočestiv. Dom Pudov bio je najpre utočište svetim apostolima Petru i Pavlu, a posle se obratio u crkvu, nazvanu Pastirska. Priča se da je u njoj sveti Petar činodejstvovao.
65. Sveti Trofim. Njega spominju Dela Apostolska (D.A. 20, 4), a i sveti Pavle u Drugoj poslanici Timoteju: Trofima ostavih u Miletu bolesna (2 Tm. 4, 20). Sa Pudom i Aristarhom sledovao svetom apostolu Pavlu na putu, i u svima gonjenjima, i najzad sva trojica posečeni od Nerona kad i sveti Pavle. – Praznuje se 15 aprila.
66. Sveti Marko, nećak Varnavin. Bio episkop u Apolonijadi. Njega spominje sveti Pavle u Poslanici Kološanima zajedno sa svetim Aristarhom: Pozdravlja vas Aristarh, koji je sa mnom u sužanjstvu, i Marko nećak Varnavin (Kol. 4, 10).
67. Sveti Artema. Spominje ga sveti Pavle, pišući Titu: Kad pošljem k tebi Artemu (Tit. 3, 12). Bio episkop u Listri. – Praznuje se 30 oktobra.
68. Sveti Akila. Spominju ga Dela Apostolska (D. A. 18, 2) i sveti Pavle (Rm. 16, 3). Bio episkop u Irakliji. Propovedao reč Božju u Aziji i Ahaji. Ubijen od neznabožaca. – Praznuje se 14 jula.
69. Sveti Fortunat. Sveti Pavle ga spominje u Prvoj poslanici Korinćanina (1 Kor. 16, 17). Blaženo postrada propovedajući reč Božju.
70. Sveti Ahajik. Njega zajedno sa Fortunatom spominje sveti Pavle, kada veli: Obradovah se dolasku Fortunatovu i Ahajikovu, jer mi oni naknadiše što sam bio bez vas; jer umiriše duh moj i vaš (1 Kor. 16, 17-18).
Ovim se završava lik svetih Sedamdeset apostola. Po jednom evanđelskom nabrajanju dodaju se ovoj Sedamdesetorici još druga dva apostola koje Gospod javi:
71. Sveti Dionisije Areopagit. Spominju ga Dela Apostolska (D.A. 17, 34). Najpre bio episkop u Atini. Zatim propovedao Hrista u Galiji[6]; tamo i mačem posečen. A da i on pripada istom apostolskom liku, svedoči Jevsevije, episkop Kesarije Palestinske. O ovim apostolima on kaže ovo: Ovima dodade onog Areopagita, po imenu Dionisija, koga Pavlova propoved u Atini obrati u veru, o čemu piše Luka u Delima Apostolskim.
72. Sveti Simeon, zvani Nigar. Njega sveti Luka spominje u Delima Aopstolskim, govoreći: A y crkvi koja beše u Antiohiji behu neki proroci i učitelji: Varnava i Simeon, zvani Nigar (D.A. 13, 1) A da i on pripada istom apostolskom liku, svedoči sveti Epifanije, stavljajući ga među apostole kada nabraja njihova imena ovako: Marko, Luka, Just, Varnava, Apelije, Pyf, Nigar (tojest Simeon Nigar), i ostalih Sedamdeset dva. – Tako sveti Epifanije pišući o ovoj dvojici uverava nas da lik ovih svetih apostola sadrži u sebi sedamdeset i dva lica; i da je sveti Simeon Nigar jedan od njih. No i sveti Jovan Damaskin, u Oktoihu petoga glasa u sredu na večernju, posle Dvanaestorice apostola spominje sabor Sedamdeset i dva, govoreći: Svehvalna Dvanaestorica pokaza se savršeno, videći jedne revnosti sabor Sedamdeset i dva.
Njihovim svetim molitvama, koje mnogo pomažu, da se udostojimo i mi biti zajedničari svetog skupa nebeskoga zvanja, i gledati svevišnjeg Apostola i Arhijereja vere naše Isusa Hrista, slaveći Ga sa Bogom Ocem i Svetim Duhom kroza sve vekove, amin.
Jevsevije, episkop Kesarije Palestinske, u prvoj knjizi svoje Crkvene istorije piše sledeće: „Ime svakog od dvanaestorice apostola Hristovih dovoljno je poznato iz evanđelskih svedočanstava, ali se spisak sedamdesetorice apostola potpuno tačan nigde ne nalazi. Ako se pažljivije rasmotri ta stvar, onda se mogu naći više od sedamdeset, držeći se samo jednog svedočanstva svetog apostola Pavla, koji u Prvoj poslanici Korinćanina kaže: Javi se (Hristos po vaskrsenju Svom) Kifi, zatim jedanaestorici; a potom ga videše više od pet stotina braće, od kojih su mnogi živi i sad, a neki i pomreše (1 Kor. 15, 5-6). – Neke od takvih mnogih koji se trudiše u propovedanju Evanđelja Hristova u to vreme i slično svetim apostolima verom prosvetiše razne zemlje, i stoga dostojnih samog imena apostolskog, spomenućemo ovde posebno.
Sveti Lazar, koji četiri dana leža mrtav i Gospod ga vaskrse. U vreme velikog gonjenja na crkvu Jerusalimsku, posle ubistva svetog prvomučenika Stefana, sveti Lazar bi prognan iz Judeje i otisnut na more u čamcu bez vesala, zajedno sa svetim učenikom Gospodnjim Maksiminom, i sa svetim Kelidonijem koji se rodio slep ali bio isceljen Gospodom. Ho po promislu Božjem čamac doplovi do ostrva Kipra, i sveti Lazar tamo propoveda Hrista u gradu Kidoniji. Docnije on bi u tom gradu posvećen za episkopa od strane svetog apostola Varnave, a tamo se na ostrvu Kipru i upokoji u miru. Kada posle blizu hiljadu godina otkopaše grob Lazarev u gradu Kidoniji na Kipru, nađoše sveto telo njegovo u mermernom kovčegu, na kome je stajao natpis: „Lazar Četvorodnevni – prijatelj Hristov“[7].
Sveti Josif iz Arimateje, tajni učenik Hristov, koji je izmolio od Pilata telo Gospoda Isusa, takođe je bio od zavidljivih Jevreja prognan iz Judeje, i propovedao Hrista u Engleskoj, gde se i prestavio. Englezi ga i počitaju kao apostola svoje zemlje[8].
Sveti Nikodim, koji je noću dolazio Isusu da sluša nauku Njegovu (Jn. 3, 1-2), i koji je dao dobar savet Jevrejima da ne osuđuju Isusa dokle Ga ne saslušaju i ispitaju šta radi (Jn. 7, 50-51), a koji je potom zajedno sa Josifom česno ukopao telo Isusovo (Jn. 19, 39, 40), – takođe postrada od Jevreja za veru u Hrista i propoved apostolsku budući prognan iz Judeje[9].
Sveti Gamalil bio je učitelj svetog apostola Pavla. On dade mudar savet Sinedrionu odnosno propovedi svetih Apostola, rekavši: Prođite se ovih ljudi i ostavite ih; jer ako bude od ljudi ovo delo, pokvariće se; ako li je od Boga, ne možete ga uništiti; čuvajte se da se kako ne nađete kao bogoborci (D.A. 5, 38-39). – Kasnije on verova u Hrista i javno Ga apostolski propoveda. Posle mučeničke končine svetog arhiđakona Stefana on uze telo njegovo i sahrani ga na svom imanju nedaleko od Jerusalima. Takođe on skrivaše kod sebe prognanog zbog propovedanja Hrista svetog Nikodima, kojega, kada se upokoji, i sahrani blizu groba svetoga prvomučenika Stefana, gde zatim i sam bi sahranjen[10].
Evnuh carice Etiopske Kandakije, kršten svetim apostolom Filipom na putu (D.A. 5, 34-40), koji i svoju caricu obrati ka Hristu, bi prvi propovednik Hrista u Etiopiji[11], gde i skonča mučeničkom smrću.
Sveti Zakhej koji s radošću primi Gospoda u dom svoj i ču od Njega: „danas dođe spasenje domu ovom“ (Lk. 19, 1-10), po vaznesenju Gospodnjem sledova svetom apostolu Petru, i bi od njega postavljen za episkopa Kesarije Palestinske, gde apostolski propoveda Hrista[12].
Sveti Kornilije kapetan, kršten svetim apostolom Petrom (D.A. 10, 1-48), bi potom postavljen od njega za episkopa i propoveda Hrista u gradu Skepsiji[13], gde i skonča u miru[14].
Sveti Longin kapetan koji beše na straži kod krsta Gospodnjeg i ispovedi da je Isus zaista Sin Božji (Mt. 27, 54), bi takođe na straži kod groba Gospodnja i beše očevidac Vaskrsenja Hristova, o čemu i svedočaše pred svima. Kasnije on propovedaše Hrista kao apostol u Kapadokiji, gde i postrada mučenički[15].
Sveti Ignjatije Bogonosac, po predanju, bio je ono dete koje Gospod uze u Svoje ruke i na koje ukaza apostolima, rekavši: Ako ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko (Mt. 18, 2-5). Njega sveti apostol Petar i rukopoloži za episkopa u Antiohiji, gde on apostolski propoveda Hrista. On mučenički postrada za Hrista u Rimu, bačen lavovima koji ga rastrgoše[16].
Sveti Polikarp, episkop grada Smirne, kao apostol je neumorno propovedao Evanđelje Hristovo. U Žitiju svetog Ignjatija Bogonosca sveti Simeon Metafrast naziva svetog Polikarpa božanstvenim apostolom, govoreći: „Doputovaše oni u Smirnu, i tamo sveti Ignjatije celiva svetog Polikarpa, božanstvenog apostola, evoga saučenika“. Sveti Polikarp postrada mučenički za Gospoda Hrista[17].
Sveti Jerotej, član Atinskog areopaga[18]: njega sveti apostol Pavle nauči svetoj veri hrišćanskoj, i bi od njega postavljen za episkopa u Atini. Zajedno sa drugim svetim apostolima i sveti Jerotej bi prenesen po vazduhu u Jerusalim pred Uspenije Prečiste Bogomatere. Skončao mučenički[19].
Sveti Antipa, episkop Pergamski[20], takođe postrada zbog apostolskog propovedanja Hrista[21]. O njemu sam Gospod Hristos u Otkrivenju svetog Jovana Bogoslova govori ovako: Antipa, verni svedok moj, bi ubijen (Otkr. 2, 13).
Sveti Dimitrije, koga spominje sveti Jovan Bogoslov u svojoj trećoj poslanici, govoreći: Dimitriju svedočiše svi, i sama istina; a i mi svedočimo; i znate da je svedočanstvo naše istinito (3 Jn. 12). Sveti Dimitrije bi episkop u Asijskom gradu Filadelfiji[22].
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ZOSIMA MONAHA I ATANASIJA KOMENTARISIJA
 
Ovaj sveti Zosima beše iz Kilikije. Življaše u pustinji zajedno sa zverinjem. Uhvaćen od kneza Dometijana, on ispovedi da je Hristos istiniti Bog. Usijanim gvožđem bušili mu uši; bacili ga u kazan pun uzavrelog blata; zatim ga glavačke obesili; i na čudesan način od svega toga ostao nepovređen. U tom naiđe jedan lav koji ljudskim glasom govoraše o Božanstvu Hristovom. To privuče veri Hristovoj Atanasija Komentarisija[23]. A mučitelj otpusti svetitelja slobodna. I on otide u pustinju i u gore, gde je ranije boravio. I pošto nauči Atanasija istinama vere, krsti ga. A življahu tamo zajedno. Jednom prilikom se na neobičan način rascepi stena, u koju oni uđoše, i predadoše duše svoje u ruke Božje.
 
SPOMEN SVETIH
ŠEST MUČENIKA
 
Skončaše za Hrista.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEOKTISTA
 
Bio iguman obitelji koju sam osnovao, u Kukumi Sicilijskoj. Tu se podvizavao sa svojom sabraćom, grčkim monasima, pošto behu pobegli od ikonoborstva. Prepodobni Teoktist upokojio se godine osamstote.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
EVSTATIJA I,
arhiepiskopa srpskog
 
Blaženi Evstatije bi rođen u Budimljanskoj župi od bogobojažljivih roditelja. Žarko voleći svoje roditelje, on izmalena razvijaše u sebi ljubav k Bogu: izbegavao je tašte zabave, negovao u sebi vrline, revnosno posećivao crkvu i s uživanjem pratio božanstveno pojanje i čitanje, starajući se da razume smisao toga. Jednom on dođe k svojim roditeljima i reče im: „Ja silno želim da se učim; dajte me da učim knjigu“.
Čuvši ovakve reči, roditelji se obradovaše, zablagodariše Bogu što usadi tako dobru želju u dušu njihovog deteta, pa nađoše učitelja da njihovog sina uči knjizi. I pomoćju Božjom on za kratko vreme prevaziđe u učenju sve svoje vršnjake. Posvetivši se sav izučavanju božanstvenih knjiga, on nimalo nije mislio ni o jelu, ni o piću, ni o odelu, pa je čak malo mislio i o roditeljima, nego je svu ljubav svoju i nadu polagao na Gospoda. A kada postade punoletan i ozbiljno razmisli o svome prizvanju, on odluči da ostavi roditeljski dom i pođe putem Gospodnjim kao monah. Zato se uputi u Zetsku oblast, u manastir svetog Arhangela Mihaila, gde se nalazilo i sedište Zetske episkopije. Tu ga episkop Neofit postriže u monaški čin, n on stade provoditi vrlo strog podvižnički život, dan i noć posvećujući molitvi i ne osvrćući se natrag ka taštini sveta koju beše ostavio. Odlikujući se uzdržanjem i čistotom života, iznuravajući sebe postom i bdenjem, on je nepropustljivo hitao u crkvu na dnevna i noćna bogosluženja, strogo držao kelejno molitveno pravilo, a y ostalo vreme predavao se bogomisliju i umnoj molitvi. Nemajući nikakvu sopstvenost, on se starao da od određenog mu manastirom udela za hranu i odelo uštedi radi razdavanja ništima. Podvizavajući se u manastirskoj tišini sa potpunim smirenjem, on ipak brzo postade poznat u celom tom kraju kao veliki podvižnik koji podražava drevne oce.
He zadovoljavajući se monaškim podvižništvom u svom manastiru, Evstatije goraše od želje da poseti sveti grad Jerusalim radi poklonjenja Grobu Gospodnjem i ostalim svetinjama. He otkrivajući nikom ovu tajnu nameru svoju, on sa suzama moljaše Gospoda Hrista da ga udostoji da ostvari plamenu želju svoju: da srećno otputuje u Sveti Grad i pokloni se mestu gde je On prolio svoju krv za spasenje roda ljudskog, i gde je učinio velika čudesa.
Molitva ugodnika Božjeg bi uslišena. Kada on razmišljaše o tome gde bi našao bogobojažljive saputnike, k njemu dođoše dva monaha, kao od samog Gospoda poslani, i oni mu u razgovoru rekoše da putuju u Jerusalim da se poklone Grobu Gospodnjem. Zablagodarivši Gospodu Bogu i poklonivši se prečistoj ikoni Njegovoj i ikoni svetog Arhistratiga Mihaila, on radosna i vesela srca krenu sa ova dva monaha na davno željeni put. Pomoću Božjom on lako i blagopolučno stiže u Jerusalim. Tu se on pobožno pokloni Grobu Gospodnjem i svima svetinjama na mestu stradanja Gospodnjih. He žureći, on obiđe sva sveta mesta i naslađivaše se posmatrajući ih. Poseti on i svu okolinu Jerusalima gde življahu prepodobni i bogobojažljivi muževi – podvižnici, učeći se od njih i usvajajući njihova pravila života i podviga.
Pošto provede dugo vreme u Svetoj Zemlji, on krenu natrag, ali ne pravo u svoju otadžbinu već u Svetu Goru Atonsku, želeći da vidi tamošnji monaški život i da se nasladi dušekorisnim razgovorima o podvižništvu i čistoti duševnoj i telesnoj. Doputovavši u Svetu Goru, prepodobni Evstatije se nastani u srpskom manastiru Presvete Bogorodice Hilendaru. Tu se on sa velikim usrđem predade monaškim podvizima, sa smirenjem i pokornošću obavljajući svaki posao, određen mu kao poslušanje, neizostavno posećujući sva crkvena bogosluženja i predajući se nasamo noćnoj molitvi i bogomisliju. Tako provede on mnogo godina i postade poznat među svima atonskim podvižnicima. Mnogi sedi starci, a ne samo mlađi monasi, često dolažahu k Evstatiju, i s ljubavlju i duhovnom utehom vođahu dušespasonosne razgovore.
Posle nekoliko godina takvog podvižničkog života, Evstatije bi jednodušnom odlukom sabora cele Svete Gore postavljen za igumana manastira Hilendara. Postavši upraviteljem manastira, Evstatije se stade još usrdnije podvizivati, pružajući primer u svakom trudu i vrlini, učeći rečju i delom. Vodeći vrlinski život na tako vidnom položaju, prepodobni Evstatije se veoma proču i steče sveopštu ljubav ne samo kod atonskih podvižnika nego i kod mirjana, i to ne samo kod prostih ljudi nego i kod velikaša i careva. Svi su hitali da Evstatiju ukažu počast i da ga obaspu darovima. Ali te darove on nije primao za sebe, nego ih je darežljivom rukom razdavao bednima, udovama, siročadi, koji nisu imali hrane i krova. Blagočestivi kraljevi srpski, čuvši za visoke vrline prepodobnog Evstatija, pribegavahu k njemu za savet, i njegovu obitelj obasipahu izobilnim darovima. Blaženi Evstatije revnovaše da u svemu ide tragom velikog Save, osnivača Hilendarske obitelji.
Nije čudnovato onda što pri takim preimućstvima i vrlinama prepodobni Evstatije bi, i protiv svoje volje, izabran i rukopoložen za episkopa Zetske eparhije, sa sedištem u onom manastiru svetog Arhistratiga Mihaila u kome on kao mladić primi angelski obraz monaški. Iskusan u duhovnom životu i u crkvenim poslovima, blaženi Evstatije, postavši vladika, sa velikim uspehom obavljaše svoje pastirske dužnosti i postade najistaknutiji episkop srpski. A kada skonča arhiepiskop srpski Joanikije, blagočestivi kralj srpski Milutin sazva sabor episkopa, igumana i boljara; i sabor jednoglasno izabra na srpski arhiepiskopski presto svetog Save ovog blagočestivog episkopa zetskog Evstatija. Po smirenosti svojoj episkop Evstatije pokuša da se odrekne tako visokog i odgovornog položaja. Ali mu to ne primiše; i on uskoro bi svečano od celokupnog sabora uzveden na arhiepiskopski presto. Sveti Evstatije se pokori promislu Božjem, i plamenom molitvom zablagodari Gospodu Bogu na velikim milostima Njegovim, kojih on smatraše sebe nedostojnim.
Istrajno se trudeći na spasenju svoje duše, sveti Evstatije se plameno brinjaše oko dobra poverene mu Srpske crkve. Arhiepiskopski presto srpski raspolagao je u to vreme velikim bogatstvima, i sveti Evstatije uloži sve staranje na to, da nijedna crkva ne oskudeva ni u čemu potrebnom, i on štedro dodeljivaše siromašnim crkvama ono što im je potrebno.
Sveti Evstatije nije dugo upravljao Srpskom crkvom (od 1279-1286): sedam godina posle svog stupanja na visoki presto on se teško razbole i vide da mu se približava kraj. Nalazeći se u predsmrtnoj bolesti, on nije roptao nego je s radošću očekivao odlazak iz ovog zemaljskog sveta u nebeske obitelji. Nahodeći se tada u svojoj arhiepiskopiji, u Žiči, on se usrdno spremao i molio Gospoda da mu podari mirnu končinu. Oko bolnikove postelje beše se sabrao sav crkveni Sabor srpski: obližnji episkopi, igumani i monasi, i sav klir crkveni. Svi plakahu, videći gde se približava kraj njihovom učitelju i arhipastiru. No, bolnik, podigavši se s postelje, obrati se onima što plakahu: Ostavite takvu žalost; uzveličajte Gospoda sa mnom, i uzvisimo ime Njegovo zajedno (Psal. 33, 4).
Svi prisutni obratiše se od plača k molitvi i pesnopjeniju na ishod duše. Zatim se sveti Evstatije pričesti Svetim Tajnama. I posle malog odmora on se obrati prisutnima: Hodite, vozljubljeni, da damo jedan drugome poslednji celiv, jer se ja rastajem s vama.
Ovo praštanje izazva mnogo ridanja kod duhovne dece svetog Evstatija. Naposletku, podigavši ruke svoje k nebu, blaženi izgovori ove reči: „Ti znaš kraj svačijeg života, Bože bogova i Gospode gospoda, u ruke Tvoje predajem duh moj!“ – Tako se divno i slavno prestavi sveti Evstatije. To bi godine 1286, januara četvrtog.
Duhovna lica, koja se behu sabrala kraj odra, zajedno sa mirjanima sahraniše sa češću telo blaženog arhiepiskopa u Žiči, u hramu Spasitelja, položivši ga u mermernu raku, koju ranije beše pripremio sebi sam sveti Evstatije. Uckopo posle sahrane, na grobu svetog pokojnika stadoše se zbivati znamenja i čudesa. Ponekad su na grobu viđali gde gore sveće; ponekad pak noću su se čule kod groba neke reči, nekakav razgovor, kao da se tu sleglo mnogo hiljada ljudi. Jedan čovek, koji služaše pri hramu Spasitelja, bolovaše od nosa. Mnogo je sredstava on probao i mnogo novaca na lečenje istraćio, ali pomoći nije bilo. Izgubivši nadu u zemaljska sredstva, bolesnik se plamenom molitvom obrati ka Gospodu Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj u hramu Spasitelja, na svakom bogosluženju stojeći neumorno kraj rake prepodobnog Evstatija. Jedne noći bolesnik vide u snu sebe gde stoji, kao što imađaše običaj i na javi, kraj rake prepodobnog Evstatija; k njemu se javi blagoliki muž u arhijerejskom odjejanju i upita ga šta mu treba. Bolesnik ispriča sve po redu. Tada mu došavši muž reče: „Mene je Gospod poslao da te iscelim; samo ne greši više, da ne bi još gore postradao“. Pri ovim rečima on prekrsti bolnika i dotače se rane njegove. Bolnik ga upita: Ko si ti, sveti vladiko?“ Došavši odgovori: „Ja sam sluga Hristov, monah, ime mi je Evstatije, ležim na ovom mestu“.
Bolnik se probudi i prepade, pa sa strahom pohita k tadašnjem arhiepiskopu Jakovu i obavesti njega i ceo sabor o ovom čudesnom viđenju. Tada pak bolnik se potpuno isceli, i svi proslaviše Gospoda i Njegovog svetitelja Evstatija.
Čudesa na grobu svetog Evstatija stadoše se umnožavati. Jednom nađoše tri izvanredno lepa cveta gde behu izrasla na mermernoj raki njegovoj, iako je ona bila potpuno suv kamen, i na njoj nije bilo ni zemlje niti ikakve vlage. Ovo čudesno znamenje navede sve na misao, da Bog proslavlja Svoga ugodnika i obnavlja telo njegovo neraspadljivošću. Tada se pak jednome od monaha toga manastira, eklisiarhu, u noćnom viđenju javi neki strašan mladić sa plamenim mačem u rukama, i sa gnevom reče: „Zašto ste nehatni videći takva znamenja? ili ne razumete da telu preminulog nije određeno da vidi truljenje, već treba da bude izvađeno iz zemlje?“
Obavešten o svima ovim čudesima, blagočestivi kralj Milutin se posavetova sa arhiepiskopom Jakovom, pa naredi da se raka svečano otvori. A kad raka bi otvorena, u njoj se pokaza netljeno telo svetiteljevo, kao da je živo. Tada ono bi sa velikom češću podignuto iz grobne rake, položeno u kivot i postavljeno u hramu. I bi određeno da se praznuje dan svetiteljevog prestavljanja, četvrti januar.
Posle izvesnog vremena, zbog opasnosti od neprijateljskih najezda, mošti svetog Evstatija, staranjem arhiepiskopa Jakova, biše prenesene iz Žiče u Peć, gde i počivahu pod spudom u hramu Pećke Patrijaršije do 1737 g. kada biše odnesene na neko drugo mesto.
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA VATOPEDSKIH
IGUMANA JEVTIMIJA I DVANAEST MONAHA
 
Ovi sveti prepodobnomučenici postradaše od papista koji rušiše Svetu Goru Atonsku za carovanja vizantijskog cara Mihaila Poleologa (1258-1282 god.). Zato što smelo izobličiše latine zbog jeresi, propodobni Jevtimije bi potopljen a monasi obešeni, i tako mučeničkom končinom proslaviše Gospoda koji ih uvenča.
Spomen se njihov vrši četvrtog januara u obitelji Vatopedskoj. Opšti pak spomen svih svetih novomučenika praznuje se u Svetoj Gori Atonskoj u drugu nedelju, po nedelji Svih Svetih.
Podroban opis stradanja svetih prepodobnomučenika Vatopedskih nalazi se pod desetim oktobrom.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
HRISANTA i EFIMIJE
 
Ovi sveti mučenici počivaju u blizini svetog Akakija.
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG NOVOG PREPODOBNOMUČENIKA
ONUFRIJA
 
Sveti prepodobni mučenik Onufrije rodi se u selu Gabrovu, u Trnovskoj eparhiji, u Bugarskoj, od bogatih i pobožnih roditelja. Na svetom krštenju on dobi ime Matej. Kada Matej poodraste, roditelji ga dadoše v školu, u kojoj on pokazivaše veliki uspeh.
Jednom prilikom Matej skrivi nešto, i roditelji ga kazniše. No ova ozbiljna roditeljska kazna izazva u njegovom detinjem umu misao na odmazdu, koja je zbog njegove detinjske nerazumnosti mogla biti ubitačna po njega samog. Tako jednom, nalazeći se u društvu Turaka, a ljut na svoje roditelje zbog one kazne, izjavi pred njima da želi primiti muhamedansku veru. Ovu detinjsku nameru svoju on je mogao lako ostvariti, da ga roditelji ne oteše iz ruku Muhamedovih služitelja. Iz toga se vidi da zbog vere i pobožnosti roditelja ljubav Nebeskog Oca ne ostavi dečka koji po nerazumnosti svojoj izjavi želju da se odrekne hrišćanske vere.
Kada Matej dostiže punoletstvo, opomenu se on svoga odrečenja, i zbog toga udalji u Svetu Goru Atonsku i nastani u manastiru Hilendaru. Tu se on zamonaši, dobivši ime Manasija, i prohođaše duhovne podvige budno i revnosno. Posle izvesnog vremena on bi, zbog svoga vrlinskog i podvižničkog života, rukopoložen za jerođakona. U ovom sveštenom zvanju Manasija prilagaše trud ka trudu, podražavajući u vrlinama podvižnike Hristove, i na taj način iđaše iz sile u silu. Ali, po učenju svetih Otaca, ukoliko čovek napreduje u vrlini, utoliko se ukrašuje smirenjem, te mu tada i najmanji gresi izgledaju veliki, i on svim srcem tuguje zbog njih, prinoseći pokajanje. Tako i Manasija, napredujući u vrlini i razgledajući sav svoj pređašnji život, stade sa užasom gledati na svoj pad, tojest na odrečenje od Hrista, koje mu se dogodi još u detinjstvu, i koje mu od toga vremena bejaše kao neki tajni izobličitelj u duši. Osim toga i srce njegovo nemaše mira zbog Spasiteljevih reči u božanskom Evanđelju: „Koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima; a ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mat. 10, 32-33)“.
Imajući stalno u pameti ove sveštene reči, Manasija tugovaše, i sva mu duša beše obuzeta strahom. A šta, mišljaše on, ako ja za svoje odrečenje ne rodim rodove dostojne pokajanja, pa se u dan Velikoga Suda Hristos odrekne mene pred Ocem Nebeskim kao što se ja odrekoh Njega pred ljudima? Srce njegovo ne beše spokojno; u njemu ne carovaše onaj radosni mir, koji se od svemilosrdnog Boga šalje podvižnicima na potkrepljenje i utehu. Stoga mu podvizi, koje je obavljao, izgledahu sasvim nedovoljni, da bi ga očistili od dubokog pada i umilostivili Boga. Pri tome dušom mu je kružila misao, da on srce svoje može pomiririti sa nebeskim Tvorcem jedino ako Gospoda Hrista bude ispovedio pred nevernima. Stoga se on reši da za svoje odrečenje od Hrista ispovedi Njega pred Turcima, prolivši krv svoju, i na taj način očisti sebe od pada i pomiri sebe sa Bogom.
Ova sveta i mučna namera nije ga napuštala dan i noć. Ipak, nemajući poverenje u sebe, on je usrdno i smireno molio Boga da mu otkrije, da li je to ugodno Njemu (sr. Rm. 12, 2). I, ako My je njegova želja ugodna, onda neka je učini nepokolebljivom, i neka blagodaću Svojom ukrepi da junački ispovedi veru hrišćansku pred neprijateljima Hristovim i mučenički skonča. No pošto su, po rečima Svetoga Pisma, „pomisli smrtnih bojažljive i namere njihove pogrešive“ (Prem. Sol. 9, 14), to se i Manasija ne odluči da stupi u veliki podvig mučeništva dok ne dobije savet od opitnih otaca. Stoga on sa smirenjem i krotošću otkri svoju želju duhovnim starcima i zamoli ih za blagorazumni savet. Starci mu posavetovaše da dobro razmisli o svojoj nameri, i da se ne odluči na tako strašan podvig dok ne upozna svoje moći.
Savet opitnih muževa Manasija primi sa radošću pa se stade još više podvizavati u postu, bdenju, molitvi i trudovima. Pri tome želja da postrada za Hrista ne samo se nije hladila u njegovom srcu nego se sve jače razgorevala, naročito kada doznade za nedavno stradanje novih prepodobnomučenika: Jevtimija, Ignjatija i Akakija. Saznavši da su se ovi sveti mučenici, pripremajući se za podvig mučeništva, koristili savetima i rukovodstvom duhovnika Nikifora, on ode k njemu u Pretečin skit. I tamo pred opitnim duhovnim Nikiforom on čistosrdačno izloži svoju nameru, i zamoli da ga primi u svoju keliju i spremi za mučenički podvig, kao što je to uradio sa Jevtimijem, Ignjatijem i Akakijem. Pristajem, čedo, reče mu umiljato duhovnik Nikifor, ali samo pod uslovom, da niko od stranih ljudi ne zna o tvojoj nameri da postradaš za Hrista, i da sve vreme svoga pripremanja na mučeništvo ti provodiš tako kao da se već nalaziš u stradanjima za Hrista pred žestokim mučiteljima.
Pristajem, sveti oče, s radošću odgovori blaženi. I tako, postigavši što je želeo: biti učenik opitnog muža, – Manasija se vrati u svoj manastir, rasporedi svoje stvari i novac, od kojih jedan deo razdade kao milostinju, a drugi ostavi manastiru s tim da manastir hrani njegovog rođenog oca, koji je u to vreme živeo zajedno s njim u manastiru Hilendaru kao postriženi monah.
Posle toga, pod vidom toga kao da hoće da ide u Jerusalim radi poklonjenja svetim mestima, on se sakri od sviju i dođe k duhovniku Nikiforu. Ovaj s očinskom ljubavlju primi blaženoga i smesti ga u zasebnu keliju. Pri tome mu naredi, da nema nikakve veze ni s kim, i da se sam nasamo moli Bogu. Zaključavši se u tesnoj i mračnoj keliji, Manasija se stade podvizavati u trajnom bdenju i molitvi. Pri tome on je telo svoje ukroćavao zemnim poklonima, koje je u toku dvadeset i četiri sata pravio po 3500, i bezbrojnim pojasnim poklonima. Molitva sa suzama se takoreći srodi s njim: on ju je stalno imao u ustima i u umu. I na taj način blaženi podvižnik u ovoj tesnoj keliji, slično zlatu, prekaljivao je sebe u trpljenju i junaštvu. A za potkrepljenje tela upotrebljavao je kao hranu hleb sa vodom, i to svakog drugog dana, a ponekad svakog trećeg. Varenu pak hranu za sve vreme jeo je ponekad samo subotom i nedeljom.
Nakon četiri meseca u njegovoj duši, već očišćenoj i gorećoj plamenom ljubavlju prema sladčajšem Isusu, javi se rešenost da stupi na davnoželjeni podvig: postradati za pravoslavnu veru i primiti mučeničku končinu. U to vreme starac Nikifor ga postriže u veliki anđelski obraz sa imenom Onufrije. I bi rešeno od strane duhovnika i drugih staraca da ga upute na ostrvo Hios, da tamo primi mučenički podvig. I tako, ispraćen zajedničkim molitvama i blagoslovima, hrabri vojnik Hristov Onufrije napusti Svetu Goru Atonsku, praćen onim istim inokom Grigorijem koji je pre toga s ljubavlju pratio tri mučenika Hristova: Jevtimija, Ignjatija i Akakija.
Krenuše na put oni, štićeni promislom Božjim, uskoro stigoše srećno u Hios. Tu oni otsedoše u domu kod jednog hrišćanina, gde u zasebnoj sobi provedoše sedam dana u postu, bdenju i molitvi, potkrepljujući dušu svoju čestim pričešćivanjem Svetim Tajnama Hristovim. I naoružavši se na taj način u sva duhovna oružja, Onufrije se reši da u idući petak, kao dan spasonosnih stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista, izađe u borbu protiv duha zla i prolije krv svoju za Isusa Hrista. A jedne, od provedenih u molitvi, noći blaženi Onufrije, iznuren, prisede da odahne, i uhvati ga lak i tanan san. U tom snu on vide gde pred njim stoji lik arhijereja, sveštenika i vojnika, koji mu rekoše: „Ustani i idi k Caru koji hoće da te vidi“. – „Zbog čega, odgovori im blaženi bojažljivo, Car želi da vidi mene, i šta mu trebam ja, ništavni čovek? Preklinjem vas, ostavite me“. – „Nemoguće je, rekoše mu na to nebeski posetioci, ustani i hajde za nama“. Onufrije ustade i pođe za ovim svetlonosnim muževima. Potom dođoše oni na neko otvoreno i prostrano mesto; ono beše sve zaliveno neobičnom svetlošću; i tu, na prekrasnom i kao od sunčanih zrakova načinjenom prestolu, seđaše u blesku i sjaju Car, kome blaženi Onufrije priđe i pokloni se do zemlje. U to vreme Car se obrati prisutnima, i pokazujući rukom na jedno svetlo mesto reče: „Eno za njega je već gotova obitelj“.
Pri ovim rečima Onufrija napusti tanani san, i on se probudi, osećajući u srcu svom nebesku radost. Proslavivši Boga koji ga uteši čudesnim viđenjem, on se u molitvi svojoj usrdno obrati i svetom Vasiliju Velikom, pošto to beše noć njegovog praznika, da i on svojim bogoprijatnim molitvama posreduje za njega pred prestolom Božjim. No velika tuga obuze srce njegovo kada on iduće noći već ne osećaše tu nebesku radost, i mesto nje naiđe strah i trepet, te se on stade plašiti nečeg. Videći sebe u takvom stanju, on se sa suzama obrati starcu Grigoriju: Oče, božanstveni oganj, koji zagrevaše srce moje, ugasnu! Zbog čega se ja kukavac liših te utehe? – Zbog gordosti, odgovori mu Grigorije, jer ti uobrazi u sebi nešto veliko. Eto, zato se sakri od tebe blagodat Božja. – Teško meni bedniku. reče Onufrije, ridajući i jecajući. Kakvog se dragocenog dara liših! Šta će sada reći sveti oci i bratija atonski? Umesto da čuju o novom mučeniku i obraduju se mome spasenju, oni će čuti o mom ponovnom odrečenju od Hrista. Teško meni grešnome! teško meni nesrećnome!
Isplakavši svoj bol, on pripade k nogama Grigorijevim i ležeći kraj njegovih nogu, koraše sebe što ne mogade sačuvati božanstvenu utehu. Zatim stade na molitvu, i dotle se moljaše pred Srceznalcem dok ponovo ne oseti u srcu svom onu toplotu koja ga beše napustila. Osećajući u sebi duševni mir, on se detinjski prostodušno, sa suzama radosnicama u očima, obrati Grigoriju rekavši: „Oče, blagosloven Bog! meni je sada opet dobro“.
Sutradan izjutra Grigorije iz predostrožnosti obrati pažnju na to, da Onufrije ponovo ne zapadne u duhovnu gordost, jer su lukavstva zlobnoga vraga silna, i on kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Naročito se on okomljuje na one koji hrabro odbijaju sve njegove napade. Drevna zloba ne drema i gotova je da navede oluje svojih lukavstava, samo ako kod podvižnika Hristovog pronađe i najmanju slabost. Stoga opitni starac Grigorije, da bi smirio sve pomisli Onufrijeve, i da se Onufrije ne bi uzdao u sebe, naredi mu da od svih što su u tom domu ište molitve za sebe padajući im pred noge i celivajući im noge. Posle toga, tog istog dana blaženi Onufrije se zaključa u crkvi, i stade se s jaukom moliti, izlivajući pred Srceznalcem bol svoje tužne duše.
Čujući Onufrija gde se moli sa jaukom, Grigorije mu ovoga puta ne zabrani da javno izliva svoju tugu pred Ocem nebeskim, jer vide da njegova glasna molitva izlažaše iz srca, zagrejanog božanskom toplinom. A kada blaženi završi svoju molitvu, Grigorije mu iz predostrožnosti primeti govoreći: Zar ti nisi čuo šta kaže Gospod u Evanđelju: „da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja“ (Mt. 6, 3). Zbog čega se ti to hvastaš i moliš glasno? Razume se, zbog toga da bi te svi čuli i hvalili. Nesretniče! opet si pao u gordost i upropastio trud svoj. Opet te duhovna gordost oslepi!
Slušajući od starca Grigorija ove reči, blaženi mu krotko odgovori: Sagreših, oče! prosti mi i pomoli se za mene Bogu, da me On izbavi od zamki đavoljih. – Međutim, opitni Grigorije, videći duboko smirenje Onufrijevo, radovaše se u duši za njega, a izruži ga radi toga, da bi blaženoga vodio k podvigu mučeništva putem smirenja i na taj način satro svezlobnog i gordog đavola. Cilj bi postignut, i sada Grigorije stade spremati blaženoga da primi stradanja za ispovedanje imena Hristova. Svu noć oni provedoše zajedno na molitvi. Potom, pričestivši se Svetim Tajnama Hristovim, Grigorije obuče Onufrija u svetovno odelo (kosa i brada behu mu obrijani još s večeri), i čim stade svitati otpusti ga sa željom da srećno izvrši mučenički podvig.
Putem blaženi Onufrije se srete sa jednim hrišćaninom, i u razgovoru s njim, videći da je dobronameran, on mu otkri svoju želju: da želi postradati za Hrista. Dobri Hrišćanin se obradova, ali mu primeti da mu je odelo potpuno tursko, samo mu nedostaju crvene cipele, koje u ovakvom slučaju mora imati. I on mu kupi takve cipele. Zatim odoše u hram Presvete Bogorodice, zvane Obradovana, pa u hram svete Matrone Hiogradske, gde otslužiše molepstvije Carici Nebeskoj, moleći od Bogomajke potkrepljenje i pomoć.
Odatle Onufrije krenu u Mehkeme (= Viši sud). Došavši u Mehkeme, on upita poslužitelja, može li da vidi pretsednika. – Šta će ti on? odgovori poslužitelj. – Imam da izjavim žalbu pred njim. – A imaš li zato odobrenje od nižeg suda? upita poslužitelj. – Nemam odgovori zbunjeno Onufrije. – U takvom slučaju ne možeš videti pretsednika, odgovori mu poslužitelj grubo.
He postigavši cilj, Onufrije se sa tugom vrati nazad domu onog dobrog hrišćanina koji mu kupi cipele. No ovaj ga dobronamerni hrišćanin uspokoji i posavetova mu da ponovo ide u Mehkeme, i da se tamo nikome ne prijavljuje, nego da prosto podigne zavesu koja deli molioce i sudije, i tako uđe gde sudije zasedaju.
Onufrije postupi po savetu dobroga hrišćanina, uđe u sudnicu i obrati se sudijama sledećim rečima; Pre petnaest godina ja na ovom mestu zadobih opasnu ranu, i od toga vremena obiđoh razne gradove i lekare, ali ne dobih isceljenje. I svi oni, kao po nekom dogovoru, govorili su mi, da moju ranu ne može niko izlečiti sem ono mesto gde sam ranu zadobio. Stoga ja ponovo dođoh ovamo, da ranu svoju potpuno izlečim. – A kakva je tvoja rana, upita ga kadija (= sudija), i šta ti upravo želiš da dobiješ od nas? – Rana je moja, odgovori mučenik, ove vrste: još kao dečko ja se po nerazumnosti svojoj odrekoh hrišćanske vere pred vašim muslimanima. Ali nikad nisam sledovao muslimanskoj veri, već sam svagda bio istinski hrišćanin i ispunjavao sve hrišćanske obrede. No kad postadoh punoletan, meni tek tada puče pred očima jasno kao dan moj pad, koji i smatram za duboku ranu u mojoj duši. Posle toga obiđoh mnoga sveta mesta da bih sebe izlečio pokajanjem, ali se misli moje ne uspokojiše, niti srce moje dosada nađe pokoja. Stoga proklinjem vašu veru sa vašim lažnim prorokom Muhamedom, i smelo izjavljujem pred vama da sam hrišćanin. – Govoreći, to on baci prema njima sa svoje glave zelenu čalmu, čiji jedan kraj pade na lice kadiji a drugi na lice muftiji.
Sudije se začudiše takvoj smelosti jednog hrišćanina. I jedan od njih stade sa gnevom govoriti svetome: Šta to, nesretniče, radiš? Podigni i ponovo stavi sebi na glavu ovu svetu stvar. – A mučenik, osmehnuvši se, stade ružiti sve njihove stvari, koje oni nazivaju svetima, pa i samu veru njihovu sa svima njenim obredima.
Čujući hulu na svoju veru, sudije besno povikaše: „Smrt ovome čoveku!“ i narediše da ga u tamnicu vrgnu i noge mu metnu u klade. Kada sveti mučenik bi uveden u mračni zatvor, nađe tamo u lancima neke hrišćane, koji ga sa saučešćem raspitivahu za njegovo ime i otadžbinu. Ali, stradalnik Hristov, da ne bi dao povod za podozrenje, ne kaza im da je monah, već samo da je iz Trnova, i da mu je ime Matej. No svetitelj ne ostade dugo u tamnici, jer sudije ga tog istog dana osudiše na smrt. I kada svetog sužnja izvedoše iz tamnice pred sudije, oni ga pitahu šta on misli o sebi. I kada videše da je hrabri stradalnik nepokolebljiv u svome veroispovedanju, narediše da mu se glava odrubi a telo sa odećom baci u more.
Posle toga povedoše svetog Onufrija na izvršenje smrtne kazne. Došavši na mesto na kome je nedavno bio obezglavljen novi prepodobnomučenik Mark, Onufrije prekloni kolena i bi nožem zaklan po grlu kao krotko jagnje, a njegova čista i neporočna duša odlete u nebeske obitelji četvrtog januara 1818 godine, u petak u tri sata po podne, kada blaženom Onufriju beše 32 godine.
Tako se završi divni podvig svetog stradalnika Onufrija, koji je on tako dugo čekao, radi pomirenja sebe sa sladčajšim Isusom, za Koga on proli svoju krv, te na taj način opra sebe od one mrlje koja mu je dušu mučila. Tek se time izleči ona smrtna rana, o kojoj prepodobnomučenik govoraše pred turskim sudijama.
Posle izvršenja smrtne kazne, svete mošti mučenikove biše strpane u vreću, u drugu vreću bi ubačena ona zemlja na kojoj su ležale mošti, da hrišćani ne bi uzeli ništa radi osvećenja, pa obe vreće utovariše u čamac, odvezoše na morsku pučinu i tamo baciše u more. Šta se desilo sa svetim moštima posle bacanja u more, za nas je ostala tajna. Samo znamo da ih je Onaj, za Koga je sveti mučenik postradao, sačuvao čitave i u talasima morskim, jer se u Svetom Pismu kaže: „Čuva Gospod sve kosti njihove, i nijedna se od njih neće slomiti“ (Psal. 33, 21), i da se on udostojio dobiti od Hrista Boga mučenički venac što Ga je ispovedio pred muhamedancima.
Molitvama svetog prepodobnomučenika Onufrija, Hriste Bože, udostoji i nas da dobijemo hrišćansku končinu i nebesko carstvo, koje si od postanka sveta ugotovio Svojim sledbenicima. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JEVTIMIJA NOVOG
 
Hodio u železnim verigama. Počiva nedaleko od manastira svetog Mokija.
 


 
NAPOMENE:

  1. Beotija – oblast srednje Grčke.
  2. Virit – sada Bejrut – drevni grad Finikije na obali Sredozemnog Mora; u V veku slavio se sa višom školom retorike, pesništva i prava.
  3. Damask – glavni, najbogatiji trgovački grad Sirije, Jedan od najstarijih gradova u svetu; nalazi se na severoistoku od Palestine, na reci Baradi koja protiče kroz njega, u divnoj i plodnoj ravnici, kraj istočnog podnožja Anti-Livana.
  4. Antiohija – prestonica Sirije, vrlo star i vrlo bogat grad; leži na reci Oronti, između planinskih grebena Livana i Tavra.
  5. Adrijan rimski car, carovao od 117 do 138 g.
  6. Današnja Francuska.
  7. Spomen svetog Lazara Četvorodnevnog praznuje se 17 okt. i u Lazarevu subotu.
  8. Praznuje se u Nedelju Žena Mironosica.
  9. Praznuje se 2. avgusta i u Nedelju Žena Mironosica.
  10. Zajedno sa svetim Gamalilom postrada i pobožni sin njegov Aviv, koji takođe verova u Hrista. Spomen ovog svetog roditelja i svetog sina praznuje se 2. avgusta.
  11. Etiopija – zemlja u Africi, odgovara današnjoj Abisiniji. Ona se nalazila u gornjim oblastima reke Nila i graničila se sa severa Tivaidom, sa zapada Libijom, sa juga Južnom Etiopijom i sa istoka Arabijskim zalivom i Crvenim Morem.
  12. Sveti Zakhej praznuje se 20. aprila.
  13. Skepsija – grad u zapadnoj maloazijskoj oblasti Miziji.
  14. Spomen svetog Kornilija praznuje se 13. septembra.
  15. Spomen svetog Longina svetkuje se 16. oktobra.
  16. Sveti Ignjatije Bogonosac praznuje se 29. januara i 20. decembra.
  17. Spomen svetog Polikarpa praznuje se 23. februara.
  18. Areopag – najviši Atinski državni savet i sud.
  19. Spomen sveštenomučenika Jeroteja praznuje se 4. oktobra.
  20. Pergam – u Miziji, severozapadnoj oblasti Male Azije.
  21. Spomen njegov praznuje se 11. aprila.
  22. Filadelfija – grad Lidijski u Maloj Aziji, nedaleko od Sarca, u podnožju Tmolusa.
  23. Komentarisije – zapovednik tamničke straže.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *