NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

31. JAHUAP

STRADANJE SVETIH ČUDOTVORACA I BESPLATNIH LEKARA
KIRA i JOVANA, i ATANASŠE MUČENICE SA TEOKTISTOM, TEODOTIJOM i EVDOKSIJOM,
trima kćerima njenim

Sveti Kir, ugodnik Božji, rođen je i vaspitan u Aleksandriji, u Egiptu. Beše to čuven lekar. I lečaše telesne bolesti ne primajući nagrade, a bogonadahnutim poukama svojim i primerom vrlinskog života svog lečaše duševne neduge među ljudima. Dolazeći bolesnicima, on im govoraše ne o propisima Galena i Hipokrata[1], već o zaveštanjima svetih proroka i apostola, i o tome kako se treba čuvati od grehova koji bivaju uzroci telesnih bolesti. Jer je oboljenje duše teže od svih bolesti tela. I kada duša mnogo boluje od grehova, često se dešava da i telo pada u tešku bolest, pošto Bog dopušta kaznu za grehe. Tako sveti Kir, poučavajući bolesnike i propovedajući im reč Božju, mnoge jeline privede poznanju istinitog Boga i obrati u hrišćanstvo, iscelivši im i duše i tela izvrsnim lekom.
U to vreme carovaše nečestivi car Dioklecijan. I on diže gonjenje na hrišćane. I sveti Kir, slavni lekar aleksandrijski, bi optužen carskom namesniku aleksandrijskom da je hrišćanin i da mnoge poučava hrišćanskoj veri. Namesnik naredi da ga uhvate. A sveti Kir, saznavši za to, pobeže iz Aleksandrije i Egipta, i ode u Arabiju. Ovo on učini, ne što se bojao muka i smrti za Hrista, već što se povinjavao rečima Hristovim: Kad vas gone u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23), i što je hteo da još bude od pomoći bližnjima, i što je želeo da primi monaški čin kako bi sebe bolje pripremio za stradanje za Gospoda svog. I čim dođe u Arabiju, on odmah uze na sebe monaški anđelski lik. Njegov dolazak u Arabiju bio je po naročitom promislu Božjem, da bi i tamo izbavio mnoge od idolopokloničke propasti, uputio na put spasenja i priveo Hristu. On napusti tamo i svoj lekarski zanat, jer dobi od Boga dar čudotvorstva. I više nije lečio bolesti lekovima, već je molitvom i rečju isceljivao od svih bolesti. I zbog takvih čudesa njegovih slavljaše se ime Hristovo, i ogromno mnoštvo idolopoklonika napuštahu svoju zabludu i obraćahu se Hristu, istinitom Bogu.
Sveti Jovan pak beše rodom iz Edese[2], pobožan hrišćanin, inače rimski oficir. Kad nastade Dioklecijanovo gonjenje na hrišćane, on ostavi svoj oficirski čin i slavu ovoga sveta, i otadžbinu, i dom, i rodbinu, i bogatstvo, smatrajući sve to za trice. I otputova u Jerusalim. I baveći se tamo neko vreme, on ču za svetog Kira i čudesa koja čini, jer se slava njegova beše pronela svuda. I silno zažele da vidi tako velikog ugodnika Božjeg i da živi pored njega. Stoga otputova najpre u Aleksandriju da traži svetog Kira. Ali kad ga tamo ne nađe, on se stade brižljivo raspitivati za njega gde se nalazi. I saznavši da je u Arabiji, on žurno otputova tamo. I kad ga pronađe, on se svom dušom prilepi uz njega. I bi očevidac čudesa njegovih. I postade usrdni podražavalac vrlinskog života njegovog.
U to vreme bi izvedena na mučenje za Hrista jedna bogoljubiva žena, Atanasija, sa tri kćeri svoje, koje se zvahu: Teoktista, Teodotija i Evdoksija. One behu odvedene u grad Kanop[3] u kome idolski žrec beše Kasijan, a gradonačelnik Sirijan. Kada za to čuše sveti Kir i Jovan, bojahu se da ne otpadnu od Hrista male devojčice. Jer su one u tako mladim godinama mogle, ne samo pretnjama biti uplašene, nego i samim laskama lako prevarene. Jer najstarijoj među njima, Teoktisti beše petnaest godina, Teodotiji trinaest, a Evdoksiji jedanaest. Usto je sveti Kir zebao i od njihove majke Atanasije, da se ona ne bi zbog dece preklonila jelinstvu, ne želeći da gleda gde joj ljuto muče decu i nemilosrdno prolivaju krv njihovu. Jer je poznato, koliko majka po samoj prirodi pati srcem svojim zbog dece svoje Zato sveti Kir reši i otputova u grad Kanop, da utvrdi u veri Hristovoj devojčice i mater njihovu, i da ih obodri i ohrabri za podnošenje muka. Sa svetim Kirom pođe i sveti Jovan. I kada stigoše u Kanop, nađoše u okovima Atanasiju i njene kćeri. I mnogim bogonadahnutim poukama utvrđivahu ih u ljubavi Hristovoj, da rado polože duše svoje za Gospoda Hrista.
O tome odmah bi obavešten gradonačelnik Sirijan. Jer neko od neznabožaca dođe k njemu i reče mu: Neka dva nova i nepoznata čoveka pojaviše se u našem gradu, jedan je y monaškoj odeći, a drugi u vojničkoj. I oni sada nagovarahu one okovane devojke da se ne poklone bogovima našim, nego da ostanu čvrste u bezbožnoj veri svojoj. I još ih savetuju: da se ne pokoravaju naredbama carskim; da poštuju jedino nekog Isusa, i da samo Njemu odaju božansku čast, ne mareći za smrt.
Čuvši to, Sirijan se razjari, i naredi da ih odmah obojicu dovedu pred njega. I uhvatiše svetog Kira i Jovana, i izvedoše ih na sud pred bezbožnog sudiju Sirijana. Kad ih ugleda, on ih upita: Vi li se to, bedni neprijatelji bogova naših, trudite da obmanete devojčice, i da svakovrsnim smicalicama umnožite hrišćansku veru na sramotu cara? No iako ste dosada bili bezumni, evo sada se odrecite ništavne vere svoje, koja je puna svakojakih vradžbina, pa molbama i žrtvama umilostivite bogove naše. Tako ćete, ne samo izbegnuti muke koje vas očekuju, nego ćete se udostojiti i počasti od nas. He postupite li tako, onda ćete iskusiti na sebi jarost i neumoljivi gnev ne samo Sirijanov i Dioklecijanov, nego i samih bogova, mada su oni vrlo milostivi. Ali su nemilosrdni kada ih beščeste.
Na to sveti Kir i Jovan odgovoriše: Naš je običaj da malo govorimo o mnogim stvarima. Ali ovo znaj: mi niti vaše ništavne počasti želimo, niti se Hrista odričemo, pa ma kako stradali za Njega. – Tada Sirijan, sav besan od jarosti, škrgutnu zubima i reče im: Kada biste iole imali pameti, vi bezbožnici, trebalo bi da ste blagodarni čovekoljublju sudije, i odrekavši se svoje zablude izbegnete grozne muke. Ali pošto u vas ništa drugo ne vidim sem gordosti, nepokornosti i oholoumlja, to nisu potrebne mnoge reči, nego treba odmah da pristupimo delu. Jer ćete na taj način, i željenu nagradu dobiti, i, protiv svoje volje, carskom se naređenju pokoriti.
Rekavši to, namesnik naredi da se dovedu devojčice s majkom. I pred njima stade svete mučenike Kira i Jovana na razne načine mučiti: bičevima ih šibaše, motkama tukoše, svećama žegoše, pa im rane octom i solju poliše i suvim krpama trljaše; onda im noge u vrelu smolu staviše; i još ih na mnoge druge muke metnuše. A sve to činiše, da bi im se osvetili za drskost i slomili njihovo junaštvo, i da bi zaplašili devojčice i mater njihovu, koje su ovo posmatrale. Ali bogomrski mučitelj ne ycpe ni u jednom ni u drugom. Jer niti pokoleba junaštvo Svetih stradalnika, niti mogade zaplašiti devojčice i njihovu majku. Tada mučitelj naredi da odreše svete, i stade mučiti svetu Atanasiju i kćeri njene. I pošto ih je dugo mučio, njega spopade stid, jer vide da se slabi ženski pol u junačkom stradanju ničim ne razlikuje od silnih i nesavladljivih muževa, svetog Kira i Jovana. One imađahu istu ljubav ka Hristu i veru, i podnošahu iste muke za Njega, i, krepljene Bogom, imađahu isto junaštvo, i stradahu kao u tuđem telu, nimalo se ne obazirući na muke, jer gledahu ka ljubljenom Ženiku svom, Hristu Bogu, koji sa visine slave svoje posmatraše stradanje nevesti Svojih, i pomoć im Svoju pružaše. Videvši to, mučitelj naredi da prestanu mučiti svete mučenice, i donese odluku da ih mačem poseče. A one iđahu veselo na smrt kao na svadbu. I biše otsečene svete glave blaženoj Atanasiji i trima blagoslovenim ćerkama njenim: Teoktisti, Teodotiji i Evdoksiji.
Po posečenju svetih mučenica, opet biše izvedeni na sud sveti Kir sa svetim Jovanom. Mučitelj im se obrati dugim govorom, naglasi kako mu je stalo do njihovog života i zdravlja, pokaza im poklone, ukaza na muke, i najzad zapreti smrću. No kada vide da je sve to uzalud, on izreče ovakvu presudu: Galilejskom učitelju Kiru, i jednovernom mu Jovanu, koji su prezreli carsku naredbu i odbili da prinesu žrtvu velikim bogovima, – naređujem da se po zakonu carskom otseku glave.
I vojnici ih uzeše i posekoše ih trideset i prvog januara 311. godine, na onom istom mestu, gde i svete device sa majkom svojom položiše duše svoje za Gospoda svog. A potajni hrišćani uzeše sveta tela njihova, i krišom ih česno sahraniše u crkvi svetog apostola i evanđelista Marka u zasebnim grobovima: u jednom – svete mučenike Kira i Jovana, a y drugom – svetu Atanasiju sa kćerima. Posle pak mnogo godina, za vreme blagočestivog cara Teodosija Mlađeg[4], sveti Kiril, patrijarh aleksandrijski[5], dobi naređenje preko Anđela Božjeg, te prenese mošti svetih mučenika Kira i Jovana u naselje Manutin[6], da bi isterali odatle mnoštvo demona, u slavu Hrista Boga našeg, slavljenog vavek sa Ocem i Svetim Duhom, amin.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
VIKTORINA, VIKTORA, NIKIFORA, KLAVDIJA, DIODORA SERAPIONA I PAPIJA

Ovi sveti behu iz Korinta. Postradaše 251. godine, za vreme cara Dekija, a od antipata Tercija. Izvedeni pred antipata, oni ispovediše veru u Hrista. Zbog toga ih svakog posebno staviše na strašne muke, te na razne načine postradaše. Svetog Viktorina, Viktora i Nikifora metnuše u jednu veliku kamenu stupu, pa im sva tela stucaše, i oni predadoše duše u ruke Božje. Svetom Klavdiju otsekoše i ruke i noge, i tako skonča. Svetog Diodora baciše u užarenu peć, i spališe. Svetom Serapionu glavu mačem otsekoše. Svetog Papija u more baciše, te skonča. I tako svi dobiše od Gospoda vence mučeništva.

SPOMEN SVETE MUČENICE
TRIFENE

Ova sveta beše rodom iz Kizika u Helespontu[7], kći nekog senatora Anastasija i majke Sokratije hrišćanke. Ona postrada, ne što je drugi izvedoše pred jeline i idolopoklonike, već sama dobrovoljno ode jelinima: ismeja njihove idole, i osudi njihova sramna dela, pomoću kojih oni bezumnici smatrahu da odaju poštovanje svojim lažnim bogovima. Pa ne samo to, nego ih još učaše da napuste veru ništavnih idola, i da se obrate u veru Hristovu. Stoga namesnik Kesarije naredi te je vrgoše u peć užarenu. Ali blagodaću Hristovom ona bi sačuvana nepovređena. Zatim je obesiše o jedno visoko drvo, pa je spustiše na eksere, koji behu dole pobodeni, i bi sva isprobadana. Onda je baciše zverovima, da je rastrgnu, ali, silom Božjom, ona i tu ostade čitava i nepovređena, jer joj se zverovi ne približiše. Najzad natutkaše na nju jednog divljeg bika, i on je probode rogovima. I tako ova blažena primi neuvenljivi venac mučeništva. A na onome mestu, gde se proli sveta krv mučenice, izbi izvor čiste vode, od koje piju porodilje, koje nemaju mleko da doje svoju decu, i odmah dobijaju mleko. Pa ne samo žene, nego i životinje koje nemaju mleko, čim piju od ove vode, izobilno dobijaju mleka molitvama svete mučenice Trifene.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NIKITE
zatvornika Pečerskog, episkopa Novgorodskog

Više od drugih zaslužuju poštovanje oni hrabri vojnici koji nemaju običaj voditi borbu sa neprijateljem u opštem stroju, nego zasebno jurišaju na njega. Mada Gospod mnogo puta i popušta da takvi privremeno padnu, da se ne bi preuznosili, ipak ih, zbog njihove ranije revnosti i hrabrosti, ne ostavlja do kraja bez blagodatne pomoći, nego ih ponova podiže i čini nepobedivima. Jedan od takvih hrabrih vojnika Hristovih, posle prepodobnog Isakija zatvornika, beše i ovaj blaženi Nikita u svetom manastiru Pečerskom. O njemu slavni Polikarp, obavešten od svetog Simona, kazuje sledeće:
Za vreme igumanovanja prepodobnog Nikona, jedan brat svetog Pečerskog manastira, po imenu Nikita, stade moliti igumana da mu da blagoslov da se podvizava nasamo, u zatvorništvu. Iguman mu branjaše govoreći: Čedo moje, neće biti korisno po tebe da mlad sediš bez posla. Bolje će biti da ostaneš sa bratijom radeći s njima, i nagrada ti neće propasti. Sam si video kako brat naš Isakije pešternik bi u zatvorništvu sablažnjen od besova, i propao bi da ga velika blagodat Božja ne spase radi molitava prepodobnih otaca naših, Antonija i Teodosija. Nikita na to odgovori: Nikada se, oče, ja neću sablazniti u zatvorništvu. Ja imam jaku želju da čvrsto stojim protivu đavolskih iskušenja; i moliću čovekoljubivog Boga, da i meni podari dar čudotvorstva, kao nekada Isakiju zatvorniku, koji i do sada čini mnoga čudesa. Opet mu iguman reče: Tvoja želja prevazilazi tvoje moći. Pazi, čedo, da ne padneš zbog svog prevaznošenja. Ja ti naređujem da pre služiš bratiji, i za poslušanje svoje dobićeš od Boga venac.
No Nikita ne hte nikako da posluša savete igumanove: on nije mogao da savlada u sebi silnu žudnju ka zatvorničkom životu. Stoga, za čim je žudeo, on to i učini: zatvori se u pešteri, čvrsto zagradi ulaz, i boravljaše u molitvi nasamo, ne izlazeći. Ali, posle ne mnogo dana on ne izbeže đavolove zamke: u vreme svog molitvenog pevanja on ču glas koji se moljaše zajedno s njim, i oseti neiskazani miris. I sablaznivši se time, on razmišljaše u sebi: Kada ovo ne bi bio anđeo, onda se ne bi molio sa mnom, i ne bi ovde bilo miomira Svetoga Duha. – I on se stade prilježno moliti, govoreći: Gospode, javi mi se sam jasno da bih Te video. Na to bi glas k njemu: Neću ti se javiti, jer si mlad, da ne bi pao pogordivši se. – A zatvornik sa suzama reče: Nikada, Gospode, ja se neću sablaznuti. Mene je iguman naučio da ne slušam đavolje sablazni; a sve što mi ti narediš, ja ću izvršiti.
Tada dušegubna zmija, zadobivši vlast nad njim, reče: Nemoguće je čoveku, dok je u telu, videti mene. Stoga, evo šaljem anđela svog da bude s tobom, a ti vrši volju njegovu. – I tog časa stade pred njim đavo u obliku anđela. Nikita pade na zemlju i pokloni mu se kao anđelu. Đavo mu onda reče: Od sada se ti nemoj više moliti nego čitaj knjige. Na taj način ti ćeš razgovarati sa Bogom, i davaćeš korisne savete onima što dolaze k tebi, a ja ću uvek moliti Tvorca sviju za tvoje spasenje.
Zatvornik poverova ovim rečima i, sablažnjen, on se već više ne moljaše, nego revnosno čitaše knjige. Pritom, on vide đavola gde se neprestano moli za njega, i radovaše se držeći da se to anđeo moli za njega. Sa onima koji mu dolažahu, zatvornik razgovaraše mnogo na osnovu Svetog Pisma o korisnim po dušu stvarima; a stade i prorokovati. I pronese se slava njegova na sve strane, i svi se divljahu kako se reči njegove ispuniše. Jednom on posla knezu Izjaslavu[8] vest: Danas je ubijen knez Gljeb Svjatoslavič[9]; pošalji odmah sina svog Svjatopolka na kneževski presto u Novgorod.
I kako reče, tako i bi. Stvarno, posle nekoliko dana stiže vest o ubistvu kneza Gljeba. Od toga vremena stade se još više govoriti o zatvorniku da je prorok; i potpuno mu verovahu i knezovi i bojari. – U samoj stvari, đavo ne zna budućnost, nego objavljuje ono što će sam učiniti preko rđavih ljudi, podgovorivši ih ili da ubiju, ili da ukradu, ili da učine koje drugo zlo. Tako isto, kada k zatvorniku dolažahu ljudi da čuju od njega reč utehe, onda mu đavo, tobožnji anđeo, saopštavaše sve što se s njima dogodilo. Nikita je proricao, i sve se tako zbivalo.
Osim toga, niko se sa Nikitom nije mogao uporediti u poznavanju knjiga Staroga Zaveta: sve ih je znao napamet: Knjigu Postanja, Izlaska, Levita, Brojeva, Sudija, Carstava, i sva proroštva po redu. Uopšte, sve starozavetne knjige on je znao vrlo dobro; a svete knjige Novoga Zaveta: Evanđelja, Dela Apostolska, Poslanice svetih apostola, date nam po blagodati Božjoj radi našega spasenja i utvrđenja u dobru, on nikada nije hteo ne samo da čita, nego ni da ih vidi, niti da čuje za njih; niti je drugome dopuštao da razgovara sa njim o Novom Zavetu. Po tome i postade svima jasno, da je on prelašćen, sablažnjen od đavola.
Utučeni zbog toga, k prelašćenome dođoše prepodobni oci: iguman Nikon, Jovan, koji posle njega bi iguman, Pimen postnik, Isaija, potonji episkop rostovski, Matej prozorljivi, Isakije zatvornik, Agapit lekar, Grigorije čudotvorac, Nikolaj, kasnije episkop tmutarakanski, Nestor Letopisac, Grigoje pisac kanona, Teoktist, docnije episkop černjigovski, Onisifor prozorljivi. Svi oni, proslavljeni vrlinama, došavši uznesoše Bogu molitve za Nikitu i oteraše đavola od njega, tako da ga Nikita više ne vide. Zatim, izvevši ga iz peštere, oni ga moliše da im kaže što iz Staroga Zaveta. A on se stade kleti da nikada čak ni čitao nije te knjige, koje je do maločas znao napamet. Pored toga, on ni jednu reč nije znao sada iz njih, te ga jedva naučiše da čita i piše. Postepeno došavši k sebi molitvama prepodobnih otaca, on ispovedi svoj greh, i gorko se kajaše zbog njega.
Posle toga on naloži na sebe veliko uzdržanje i poslušanje, i provođaše strog i smiren život, tako da sve prevaziđe vrlinama. A čovekoljubivi Gospod, videći takve podvige blaženog Nikite, i ne odbacujući ni ranije vrline njegove, koje je još iz mladosti upražnjavao, primi njegovo istinsko pokajanje, i kao što je nekada, primajući pokajanje svetoga Petra, koji ga se triput odrekao, rekao Petru: Pasi jaganjce moje, pasi ovce moje (Jn. 21, 15.16.17), tako i ovom blaženom Nikiti dade dokaz da mu je pokajanje primljeno. Jer ga zbog prevelike ljubavi, koju pokazivaše držanjem svih zapovesti, Gospod učini pastirem Svoga slovesnog stada, podigavši ga na episkopski presto Novgorodski, 1096. godine. Tako Gospod, da bi pastvu njegovu potpuno uverio i ubedio da je svetitelju oprošteno njegovo ranije pokliznuće, proslavi njegov vrlinski život darom čudotvorstva. Tako jednom u vreme suše on se pomoli Bogu i nizvede kišu s neba, drugom prilikom on molitvama svojim ugasi požar grada; i mnoga druga čudesa on satvori.
Pošto je trinaest godina mudro upravljao svojom slovesnom pastvom, sveti Nikita pređe ka Gospodu u večni život 31. januara 1108. godine. I bi česno pogreben u sabornoj crkvi svetih bogoroditelja Joakima i Ane. Telo blaženog Nikite ležalo je u grobu sakriveno četiri stotine pedeset godina, a godine 1558. u vreme cara Jovana Vasiljeviča, mitropolita Makarija i arhiepiskopa Novgorodskog Teodosija, mošti svetoga Nikite behu pronađene čitave i potpuno nepovređene. Do današnjega dana one izlivaju mnoga isceljenja onima koji im sa verom pristupaju. Bogu našem slava, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ILIJE ARDUNISA

Sveti Ilija beše iz Kalamate u Moreji. On beše berberin po zanimanju. Bistar po prirodi, iskusan po životnom iskustvu i opštenju sa ljudima, on uživaše poštovanje i prijateljstvo svih pretstavnika svoga mesta, koji mu se često obraćahu za savet. Jednom se među pretstavnicima naroda vođaše razgovor o raznim teškim obavezama i bezbrojnim nasiljima koje Morejski hrišćani podnošahu od tadašnjih zavojevača, Turaka. Žalostivi Ilija, koga je srce bolelo zbog teške sudbine njegovih bednih sažitelja, plameno željaše da pretstavnike naroda ubedi da na svaki način preduzmu sve potrebne mere da se hrišćanima olakšaju teške dažbine, jer postoji opasnost da se mnogi siromašniji, da bi izbegli zlostavljanja, odreknu svoje vere i prime muhamedanstvo. Pretstavnici se ne složiše sa Ilijinim mišljenjem, izjavljujući da oni ne vide nikakvu opasnost po hrišćane. Tada Ilija, pun revnosti za dobro bližnjih, želeći im pokazati da i drugi mogu postupiti tako isto, reče im: „Neka mi ko da fes, ja ću i radi toga promeniti veru“. – Jedan od pretstavnika, želeći da se našali s njim, posla mu fes. A Ilija, zaboravivši na đavolovo lukavstvo, i nesvesno se podavši njegovoj veštoj sablazni, odmah pođe k mesnome kadiji i odreče se hrišćanske vere.
Ovaj neočekivani postupak Ilijin silno ožalosti i rastuži tamošnje hrišćane. No posle kratkog vremena Ilija dođe k sebi, i stade gorko plakati i silno osuđivati sebe zbog svoga bezumlja. I želeći da svoj zločin zagladi i prinese plodove dostojne pokajanja, on se udalji u Svetu Goru Atonsku, kao u spasonosno pristanište svih vitlanih životnim iskušenjima. Tamo on sa velikom skrušenošću srca ispovedi svoj greh jednome duhovniku, i s ljubavlju i usrđem izdrža naloženu mu epitimiju. Po izdržanju epitimije on bi pomazan svetim mirom, i na taj način pričislen slovesnom stadu Hristovom. Postavši ponova ovcom stada Hristova, on ne hte više da život svoj predaje taštem svetu, nego reši da ga posveti isključivo Bogu, pa zato i primi na sebe monaški obraz.
Primivši anđelski obraz, Ilija provede osam godina u divnim asketskim podvizima. Ali, sećajući se reči Gospoda i Spasitelja našeg: Ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 33), on nikada nemaše potpun mir u duši i spokojstvo u savesti. Zato otkri svom duhovniku da ima nameru i želju da svoj zločin spere ne samo suzama nego i krvlju svojom. Duhovnik pohvali njegovu nameru i savetova mu da otputuje u Kalamatu i neustrašivo isnovedi Hrista tamo gde Ga se i odrekao.
I tako uzevši blagoslov od svog duhovnog oca i praćen njegovim molitvama, Ilija napusti Svetu Goru i brzo stiže u Kalamatu. Stigavši tamo, on obavesti mesne duhovnike o svojoj nameri. Ali oni, bojeći se za njega, zadržavahu ga od takvog pothvata. He obazirući se na to Ilija, tvrdo rešen na mučenički podvig, prezre svaki strah, i stade hodati po ulicama i pijačnom trgu sa namerom da ga Turci primete. Spočetka ga oni ne poznaše; ali kad on prođe ulicom dva-tri puta, oni poznadoše u njemu svog ranijeg sabrata i stadoše vikati put njega: Nisi li to ti Mustafa, Ardunis? – Da, odgovori im svetitelj neustrašivo, ja sam, ali samo ne Mustafa već Ilija i hrišćanin pravoslavni.
I stade bez ikakve bojazni ružiti veru njihovu i propovedati da je Hristos istiniti Bog. Čuvši to, bezbožnici ga dohvatiše, silno izbiše, pa odvedoše sudiji, govoreći i tvrdeći: Ovaj čovek je dobrovoljno primio našu veru, čak nas je i molio o tome, i sada je ruži. – Pošto mučenik na sudijino pitanje o njegovoj veri odgovori isto što i oni koji ga privedoše, sudija naredi da ga vrgnu u tamnicu i okove, da bi tamo mogao bolje razmisliti o sebi. Provevši u tom teškom zatvoru nekoliko dana, on bi ponova izveden pred sudiju radi isleđenja. A kad sudija uvide da su svi njegovi napori uzaludni, on donese odluku da se mučenik spali.
Dželati ga odmah odvedoše na gubilište, gde je sve već bilo gotovo. Izvršioci smrtne kazne ga baciše u oganj, no – o, čuda! oganj se ne kosnu ni mantije mučenikove, pa čak ni kose njegove: drva i sav gorivi materijal izgoreše i u pepeo se pretvoriše, a mučenikovo telo ostade celo celcato; međutim duša Ilijina je već likovala u nebeskim naseljima, stojeći pred prestolom Svevišnjega.
Tako ratoborac Hristov Ilija primi od Gospoda Hrista neuvenljivi venac mučeništva. Oni što čuvahu mučenikovo telo, uveče jasno videše svetlost koja siđe s neba i okruži sveto telo mučenikovo. Videći to, agarjani govorahu: Pošto ga naš oganj ne sažeže, to evo sam Bog posla oganj s neba da ga sažeže.
Hrišćani otkupiše od mučitelja svete mošti, koje izdavahu od sebe neizrecivo blagouhanije, i pogreboše ih česno i pobožno u crkvi; a svetu glavu odvojivši od njih, sa pobožnošću je položiše u manastiru toga mesta, zvanom Vulkanon, gde od nje i do sada bivaju divna i preslavna čudesa. Tom prilikom i blagočestivi učitelj kalamatski Dionisije dobi za sebe radi osvećenja rebro od svetog tela mučenikovog, od koga takođe bivahu mnoga čudesa, u slavu svetog mučenika i Gospoda našeg Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i obožavanje, sa bespočetnim Ocem Njegovim i Presvetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Sveti prepodobnomučenik Ilija postrada 1686. godine.

Kraj i Bogu našem slava!


NAPOMENE:
[1]Galen – znameniti učeni lekar grčki, rođen 131. godine posle Hrista; bio dvorski lekar kod ondašnjih careva rimskih; Galen je imao ogroman uticaj na lekare celoga sveta, i njegov ugled bio je nepokolebljiv u njihovim očima sve do šesnaestog veka. – Hipokrat je drugi čuveni lekar grčki; živeo mnogo ranije od Galena, od 460. do 356. godine pre Hrista; od njega je ostalo nekoliko pisanih dela, na kojima se Galen učio.
[2]Grad u Kilikiji, jugoistočmoj oblasti Male Azije.
[3]Grad u Donjem (severnom) Egiptu.
[4]Car Teodosije II, ili Mlađi, carovao od 408. do 450. godine.
[5]Sv. Kiril I bio patrijarhom od 412. do 444. godine.
[6]Manutin – nedaleko od grada Kanopa. – Kasnije mošti svetih Kira i Jovana behu prenesene u Rim, a odatle u Minhen.
[7]Kizik – grad Frigije, na zapadnoj obali Male Azije, na jednom od poluostrva Mramornog Mora.
[8]Izjaslav Jaroslavič – veliki knez Kijevski od 1054-1068. g.
[9]Gljeb Svjatoslavič – knez Novgorodski, stariji sin velikog kneza Kijevskog Svjatoslava, bio ubijen od Finaca 1078. godine.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *