NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

30. JAHUAP

SABOR SVETIH OTACA NAŠIH, VELIKIH TRI JEPAPXA i VASELJENSKIH UČITELJA
VASILIJA VELIKOG, GRIGORIJA BOGOSLOVA i JOVANA 3LATOUCTA

Razlog zbog koga je ustanovljen ovaj praznik Tri Jerarha bio je sledeći. Za vreme cara Aleksija Komnena[1], koji se zacari posle cara Nikifora Votaniata[2], nastade u Carigradu među učenim i vrlinskim ljudima spor oko toga, ko je od ove trojice svetitelja najveći. Jedni govorahu da je Vasilije Veliki najveći: jer je duboko zašao u tajnu bića; jer se vrlinama upodobio Anđelima, i takmičio s Anđelima; jer nije lako opraštao grešnicima, nego je bio strog po naravi; jer nije imao u sebi ničeg zemaljskog. A božanstvenog Zlatousta smatrahu manjim od Vasilija: jer je tobož suprotnost Vasiliju, i lako je opraštao grešnicima, i brzo je privlačio pokajanju. – Drugi pak, naprotiv, uzdizahu božanstvenog Zlatousta, i govorahu da je on veći od Vasilija i Grigorija: jer je veoma čovekoljubiv; jer razume slabost ljudske prirode; jer svojim slatkorečivim i jasnim učenjem sve nas vodi, i grešnike pokajanju privodi; jer obadva druga oca nadmašuje mnoštvom svojih krasnorečivih knjiga, i uzvišenošću i širinom misli. – A treći, voleći najviše knjige Grigorija Bogoslova, govorahu da je on veći od Vasilija i Zlatousta: jer svojim divnim i kitnjastim stilom, uzvišenošću i dubinom misli, i svsžinom izraza, prevazilazi sve stare mudrace grčke i sve nove mudrace crkvene.
I tako jedni se nazvaše Vasilijani, drugi Grigorijani, a treći Jovaniti. No promislom Božjim ovaj spor bi rešen na korist Crkve i na još veću slavu trojice svetitelja. Episkop evhaitski Jovan[3], čovek vrlo obrazovan i svet po životu, imade jednu viziju u snu, naime: najpre mu se javiše svaki od ova tri svetitelja napose u velikoj slavi i neiskazanoj krasoti, a po tom sva tri zajedno. Tada mu rekoše: „Mi smo jedno u Boga, kao što vidiš, i ništa nema u nama protivrečno, nego smo svaki u svoje vreme, pobuđivani Duhom Božjim, pisali razne knjige na spasenje ljudima. I čemu nas je učio Duh Sveti, to smo i predavali ljudima radi njihovog spasenja. I među nama nema prvog ni drugog, nego ako jednoga spomeneš, odmah su i druga dvojica tu. Zato naredi da se prestanu deliti oni što spore oko nas. Jer, i za života našeg na zemlji a i sada, naša je glavna briga i nastojanje: miriti i u jedinstvo i saglasnost privoditi svet, a ne deliti. Osim toga, ustanovi nama trojici jedan zajednički praznik, i sastavi nam službu po tvome razumevanju, pa je predaj hrišćanima, jer smo mi jedno u Boga. A nema sumnje da ćemo mi priticati u pomoć spasenju onih koji budu praznovali naš zajednički praznik, jer očigledno je da i mi imamo izvesnu slobodu i silu pred Bogom“.
Rekavši to, svetitelji uziđoše opet na nebo, blistajući neiskazanom svetlošću, i jedan drugog zvahu po imenu. A prepodobni Jovan, čim se probudi iz sna, učini kako mu narediše božanstveni Jerarsi. I on reši spor i umiri narod, jer beše čovek čuven po vrlini i njegova reč imađaše silu i ubedljivost. I ustanovi zajednički praznik za sva tri svetitelja, i predade Crkvi Božjoj da ga praznuje[4]. I odredivši 30. januar kao zajednički praznik triju svetitelja, ovaj božanstveni muž, prepodobni Jovan pokaza mnogo mudrosti i pameti. Jer, pošto ova tri svetitelja imaju svaki posebno svoj dan praznovanja u mesecu januaru, i to: Vasilije Veliki 1. januar, Grigorije Bogoslov 25. januar, božanstveni Zlatoust 27. januar, on odredi da im zajednički praznik bude u trideseti dan istoga meseca. I sastavi im divnu službu, punu pohvala, kao što i dolikuje tako velikim ocima Crkve. Ovo on učini i zbog toga da bi pokazao da su pravi i vaseljenski učitelji Crkve jedino Sveti Oci, a ne grčki filosofi, za kojima su se neki tada povodili.
Božanstveni Zlatoust bio je mali rastom; imao je veliku glavu; bio je mršav i vrlo nežnog telesnog sastava; lice mu je bilo duguljasto, bledo i svetlo, oči krupne i duboke, pogled vrlo umiljat i blag; imao je veliko čelo, sa mnogo bora; po temenu ćelav; brada mu je bila mala i vrlo lepa, nešto proseda. Valja naglasiti da je svojom rečitošću i slatkorečivošću prevazišao sve mudrace i retore grčke; isto tako i dubinom i jasnoćom misli. On je, kao niko drugi, tako sjajno i duboko objasnio i protumačio Sveto Pismo, i tako mnogo doprineo propovedi Evanđelja i uzvisio propoved Evanđelja, da bi trebalo da Hristos ponovo dođe na zemlju, da nije bilo ovoga svetitelja. Ovaj zlatorečivi svetitelj postade tako veliki svojim svetim životom i bogomislijem, da nadmaši sve vrlinske ljude. I beše on izvor ljubavi i milostivosti, sav bratoljublje i pouka. Požive šezdeset i tri godine, i beše pastir Crkve Hristove, i otide ka Gospodu Hristu.
Sveti Vasilije Veliki bio je veoma visokog rasta, mršav i tanak, crnomanjast i bled, jakih i gustih obrva; davao je utisak čoveka misaonog i koji bdi nad sobom. Na licu je imao nešto bora; obrazi su mu bili duguljasti, obrasli gustom kovrdžastom bradom koja je bilo dosta dugačka i proseda. Po svome obrazovanju on je prevazilazio ne samo sve mudrace i naučenjake svoga doba, nego i one starih vremena. Jer je bio sve nauke izučio, i potpuno njima ovladao. Pa ne samo to, nego i podvižničkim životom steče božansku filosofiju, i uzdiže se do bogoviđenja. Zbog toga bi posvećen za episkopa; pastirstvovao u Crkvi Božjoj osam godina, i prešao Gospodu svome.
Grigorije Bogoslov bio je osrednjeg rasta, nešto bled i milolik, obrva sastavljenih, pogleda blaga; imao je bradu prilično gustu, ali ne i dugačku; bio je ćelav. O svetom Grigoriju moglo bi se reći ovo: ako bismo zamislili čoveka koji bi bio oduhovljeni i živi stub, sagrađen od svih vrlina, onda je takav bio ovaj veliki Grigorije. Živeći svetim i svetlim životom, on dostiže takve visine bogoviđenja i bogoslovlja, da je mudrošću svojom pobedio sve u nauci i dogmatima vere. Zato je i dobio izuzetan naziv: Bogoslov. Kao episkop upravljao Crkvom u Carigradu nekoliko godina. I kada mu bi preko osamdeset godina, on otputova iz ovoga sveta.

ŽITIJE SVETOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
VASILIJA VELIKOG
arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske[5]

„U domu Oca moga mnoge su obitelji“, rekao je Gospod naš u svom svetom Evanđelju (Jn. 14, 2). Te obitelji u domu Očevom, koji je Carstvo Nebesko, pripremljene su svetiteljima Božjim i svima koji u Hrista Boga veruju i kao kraj vere svoje primaju spasenje duša (sr. 1. Petr. 1, 9). No pošto su te obitelji mnoge i mnogobrojne, to znači da su i blagodarni darovi Božji mnogi i mnogobrojni, koji se daju svetima po meri njihove vere i truda. Ako pak postoje svetitelji koji su u sebe primili ne jedan i ne dva dara Božja, nego mnoge blagodatne darove Njegove, onda je u tom slučaju ovaj Svetitelj Božji, sveti otac naš Vasilije Veliki, primio u sebe sve darove one mnogorazlične blagodati Božje koju nam je Bog darovao u Hristu, u Crkvi Njegovoj. Jer on beše i sveti čovek Hrista Bogočoveka, i prepodobni podvižik i pravednik Božji; on beše i episkop Crkve Hristove, i savršeni monah, i oblagodaćeni bogoslov i bogovidac; on beše bogomudri ustrojitelj sveštene Liturgije i uopšte sveg bogosluženja crkvenog, i apostolski ureditelj bogomdanog kanonskog poretka u Crkvi i njene saborne organizacije; on beše nepokolebivi borac za veru pravoslavnu i dogmate apostolse i otačke, i istovremeno snishodljivi pastir i obratitelj zabludelih ovaca Hristovih. I zato veli za njega njegov brat, sveti Grigorije episkop Niski: „Kad se Vasilije uporedi po životu sa svima Svetima, on se pokazuje da ništa ne zaostaje iza njih“. A drevna crkvena pesma, spevana u njegovu čast, ovako kaže: „Sakupio si u sebi vrline svih Svetih, oče naš Vasilije: Mojsijevu krotost, Ilijinu revnost, Petrovo ispovedanje, Jovanovo bogoslovlje, i sa Pavlom nisi prestajao govoriti: Ko slabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da se ne raslim? Zato se sada zajedno sa tim svetima nastanjuješ i moliš se za spasenje duša naših“… No ko može makar i pobroji sve blagodatne darove Božje darovane ovom nebeskom čoveku i zemnom angelu za njegovu veliku veru i sve one bogotvorne vrline kojima je preizobilovao! Zato samo neke od tih darova Duha Svetoga i neke od njegovih vrlina i podviga mi ćemo pokušati da iznesemo, prizivajući pre svega njegove svete molitve n njegovu blagodatnu pomoć iz nebeskih obitelji Carstva Hristovog.
Ovaj sveti i vaistinu Veliki Vasilije, kako ga naziva još za života na zemlji njegov najveći drug i prijatelj sv. Grigopuje Bogoslov, bi rodom iz maloazijske oblasti Ponta[6], iz mesta zvanog Neokesarija, gde je ranije propovedao Evanđelje i utvrdio Crkvu Hristovu sveti Grigorije Čudotvorac, episkop Neokesarijski. Njegovi pretci, i po ocu i po majci, behu iz porodica blagočestivih i pobožnih, okićenih vencima ispovedništva i mučeništva za veru Hristovu. O njima priča sv. Grigorije Bogoslov sledeće. U vreme poslednjeg i strašnog gonjenja Maksimijanovog[7], Vasilijev deda po ocu i njegova blagočestiva supruga, Vasilijeva baba Makrina, koja beše učenica tadašnjeg episkopa Neokesarijskog Grigorija Čudotvorca, provedoše više godina u samoći, podvizavajući se u surovim gorama Ponta, i to ne zato što su se bojali mučeništva i izbegavali ga, nego sledujući onom zlatnom pravilu o mučeništvu, koje navodi pomenuti sv. Grigorije Bogoslov u svojoj pohvali svetom Vasiliju ovako: „Pravilo je mučeništva to da niti sami po snojoj volji hrlimo u stradanje, štedeći i same mučitelje i one slabije u veri; niti pak kad nas povedu na stradanje da od njega bežimo i odričemo se. Jer dok ono prvo pokazuje drskost, ovo drugo pokazuje plašljivost.“ Drugi pak deda svetog Vasilija, otac njegove majke Emelije, koji beše rodom iz Kesarije Kapadokijske, u vreme tog istog gonjenja Maksimijanovog postradao je mučenički za Hrista i veru njegovu. Tako sv. Vasilije preko svojih roditelja vodi poreklo od ispovednika i mučenika imena Hristovog, imena koje će on tako slavno i dostojno proslaviti.
Otac svetog Vasilija zvaše se takođe Vasilije i življaše u Neokesariji kao učitelj retorike i drugih osnovnih nauka tadašnjeg nižeg obrazovanja. Majka mu Emelija beše, kao što rekosmo, ćerka mučenika i uz to neobično lepa u licu. Oboje behu veoma blagočestivi, n ne manje čovekoljubivi nego hristoljubivi, jer življahu u čistoti duše i srca i činjenju dobrih dela milostinje. Bog im dade devetoro dece, od kojih četiri sina i pet kćeri. Najstarija od dece beše sestra Vasilijeva Makrina; Vasilije pak beše najstariji između braće, a za njim beše Navkratije, pa Grigorije, i najmlađi od sve dece Petar. Sestra Makrina, koja dobi ime po svojoj svetoj babi po ocu Makrini, postade dosta rano monahinja i proslavi se velikom svetošću. Za njom je pošao i Navkratije; a posle njegove prerane smrti, za ćerkom Makrinom pođe u monaštvo i majka im Emelija i najzad najmlađi brat Petar. Tako ova sveta porodica svetog Vasilija, budući zaista neka mala domaća Crkva, ukrasi i uvenča Crkvu Hristovu čitavim nizom svetitelja, svetih podvižnika n podvižnica i svetih služitelja Crkve Božje. Jer sveti Grigorije i brat mu Petar postadoše kasnije episkopi, prvi u gradu Nisi, a drugi u gradu Sevastiji u Jermeniji.
Vasilije bi rođen oko 330. godine u Neokesariji, i od ranog detinjstva beše slabačkog telesnog zdravlja, koje ga je pratilo i do same smrti. Dok još beše u detinjem uzrastu, priča njegov brat Grigorije, beše ga jednom zahvatila jedna samrtna bolest. Otac njegov moljaše se sa suzama Gospodu da ga isceli, i jedne noći u snu vide Gospoda, koji mu se javio kao ono u Evanđelju kad je iscelio sina careva čoveka. Gospod tada reče Vasilijevom ocu: „Idi, i sin tvoj je živ“. I tako Vasilije ozdravi po veri svoga oca. Svoje duboko hrišćansko vaspitanje dobio je Vasilije u bogatoj, ali ne samo imanjem nego još više blagočešćem porodici, u kojoj je i odrastao pod osobitim staranjem svoje babe Makrine i majke Emelije. O tome će sa velikom zahvalnošću govoriti kasnije sveti Vasilije u svojim pismima: „Ja sam se od detinjstva naučio pravoj veri u Boga od moje blažene majke i moje babe Makrine, i sada tu istu veru, mada naravno uzraslu, imam u sebi“ (Pismo 204. i 223). U tome je on ličio na svetog apostola Timoteja, za koga slično veli sveti apostol Pavle: „Sećam se tvoje nelicemerne vere, koja se useli najpre u babu tvoju Loidu i u majku tvoju Evnikiju, a uveren sam da je i u tebi, i zato te podsećam da podgrevaš taj dar Božji koji je u tebi“ (2. Tim. 1, 5-6). Jer kao što znamo da je apostol Timotej i stalno podgrevao i veoma umnožio svoju veru, tako znamo i za svetog Vasilija da je vrlinom i podvigom umnožio u sebi i uzrastao preizobilno ovaj blagodatni dar vere, koji je dobio kao evanđelsko seme u detinjstvu, i to ga umnožio na svim poljima svog ličnog i crkvenog života i rada. No Vasilije je istovremeno sa pobožnošću i hrišćanskim vaspitanjem dobio u detinjstvu i odlično opšte obrazovanje, jer, po rečima Grigorija Bogoslova, on nije prezirao sasvim ni opšte svetsko obrazovanje, kao što se dešava da to neki preziru, to jest oni koji žele da i svi drugi budu iste neznalice kao što su oni sami. Vasilijev prvi učitelj beše sam njegov otac, koji mu beše ne manje učitelj u bogopoštovanju nego u svetskim naukama. Na taj način je ovaj sveti mladić već od detinjstva bio vođen i u pobožnosti i u nauci ka onome savršenstvu koje će kasnije sam dostići.
Po smrti Vasilijevog oca i prvog njegovog učitelja Vasilije odlazi, oko 345. godine, u nedaleki popoznati po svojoj nauci grad Kesariju, centar susedne oblasti zvane Kapadokija, da tamo produži svoje dalje usavršavanje u naukama. Vasilije je pošao na dalje izučavanje nauka ne samo zato što su njegovi bili bogati pa su mogli da ga školuju, nego pre svega što mu je mlada duša bila žedna nauke i znanja. Stekavši kasnije ogromno znanje i obrazovanje, najbolje moguće u to doba, on međutim nije obožavao nauke i znanja ovoga sveta. On je sve to znanje upotrebljavao, kako kaže njegov drug Grigorije, samo kao „pomoćna sredstva (συνεργούς) naše hrišćanske filosofije“, tj. kao pomoćna sredstva i oruđa duhovna da se njima na shvatljiviji način izraze bogootkrivene i bogodane istine naše hrišćanske vere. Glavna pak filosofija i nauka Vasilijeva i glavna njegova briga i staranje beše težnja od zemlje ka nebu i od sveta ka sjedinjenju s Bogom, kako veli ovaj isti sv. Grigorije.
U Kesariju Kapadokijsku beše došao radi nauka i mladi, nešto malo stariji od Vasilija, Grigorije iz mesta Arijanza, potonji veliki bogoslov Crkve Hristovs i arhiepiskop Carigradski. Sa njim se ovde najpre upoznao sveti Vasilije i oni od tada pa kroz ceo život postaju nerazdvojni drugovi, čije će međusobno prijateljstvo po Bogu, bratska ljubav u Hristu i neraskidna veza u Duhu Svetom doneti neocenjive koristi čitavoj Vaseljenskoj Crkvi. Nasuprot njima, a zajedno s njima, učio se tada u Kesariji i carski srodnik Julijan, potonji otstupnik od Hrista Boga i zlobni gonitelj Crkve Njegove. Iz Kesarije je Vasilije otišao na dalje nauke u prestoni grad Carigrad gde se učio kod tamošnjeg čuvenog jelinskog ritora Livanija. Odavde je Vasilije, oko 352. g., produžio put za Atinu, koja je bila centar tadašnje filooofije i mudrosti. Tamo je nešto pre njega već bio stigao Grigorije i ovde prijateljstvo i pobratimstvo ova dva mlada čoveka postaje još dublje i čvršće, još jednodušnije i prisnije. U Atini je tada bilo mnogo učenika i studenata. Vasilije se među njima držao uvek ozbiljno, i to je njima ulivalo poštovanje. Oni su ga i voleli zbog njegovog skromnog karaktera, a osobito zbog njegove mudrosti i zrelosti u rečima i vladanju. Bilo je među njima i nekih ranijih poznanika Vasilijevih iz Kesarije, a nešto kasnije došao je i sam Julijan, potonji Apostata. Mnogi studenti su znali već za Vasilijevu mudrost i oštroumnost, pa su hteli da se sada ovde, u gradu jelinske mulrosti i nadmudrivanja, nadmeću s njim, eda bi ga u rečima i sofizmima, kojs su naučili, pobedili i ponizili, a sebe kroz to istakli. U tome su prednjačili neki studenti iz Jermenije; no ni oni niti iko drugi nije mogao da u razgovorima i diskusijama pobedi Vasilija i njegovog druga Grigorija.
Prijateljstvo Vasilijevo i Grigorijevo i njihova mudrost behu zapaženi među studentima i njihovim učiteljima u Atini. No njihovo izučavanje mudrosti i njihovo prijateljstvo imalo je jedan jedini cilj, kako veli sam Grigorije, a to je: hrišćansko podvižničko mudro življenje (τήν φιλοσοφίαν) i hrišćansku vrlinu (τήν άρετήν), a kroz to življenje radi budućih nada u Carstvu Nebeskom. U ovome su Vasilije i Grigorije jedan drugoga uzajamno pomagali i bili jedan drugome „merilo i pravilo vrlinskog života“. Družili su se samo sa čestitim drugovima, znajući da se zlo lako prenosi sa rđavih na dobre, i to lakše nego što to biva sa dobrom; kao što i bolest biva lakše prenošena nego li zdravlje. Ova dvojica mladih Hristovih podvižnika u celoj Atini znali su samo za dva puta: put u Crkvu i put u školu, a na sve drugo što ne vodi vrlini oni nisu obraćali pažnju. Drugi su se hvalili raznim zvanjima, pohvalama i počastima; njima pak dvojici samo je njihovo hrišćansko zvanje bilo veliko, i zato su se starali da ime hrišćansko bude projavljeno u njihovom životu. Ni bogata raznim idolima Atina, ni svetsko življenje i navike atinskog društva nisu uticale na ove svete mladiće, podvižnike imena Hristovog. Oni su posred neznabožne i u grehe ogrezle Atine ostajali još čvršći i nepokolebljiviji u veri u Hrista, jedinog živog Boga, i svojim životom starali se da budu svetlost usred roda nevaljaloga i grehovnoga. Zato su se ubrzo i pročuli po svom životu i mudrosti ne samo u Atini, nego i van Jelade po veseljeni.
U atinskim školama sveti Vasilije je brižljivo izučavao potrebne nauke, koje njemu nisu bile teške, pošto je po prirodi bio vrlo bistar i obdaren retkim duhovnim sposobnostima i talantima. U Atini se učio kod tada čuvenih sofista Imerija i Proeresija, a od nauka izučavao je retoriku (to jest besedništvo), gramatiku, filosofiju, astronomiju, geometriju i aritmetiku. Izučavao je donekle i osnovnu lekarsku nauku zbog svoga vrlo slabog telesnog zdravlja. Sve ove nauke uspeo je Vasilije da izuči daleko bolje od svih svojih vrsnika, pa čak i od samih učitelja, no duša njegova nije se mogla time zadovoljiti i ispuniti. Već je ubrzo osetio da duša ljudska je neugasivije žednija Boga živoga negoli mudrosti i nauke. Zato su on i Grigorije nazvali Atinu i njenu mudrost „prazna sreća“.
Vasilije je već osećao da se njemu treba vratiti u otadžbinu i tamo se odati jednom savršenijem i uzvišenijem životu. Zato po završenim naukama, oko 356. g., on kreće iz Atine na put u otadžbinu, ostavljajući Grigorija ožalošćenog u Atini zbog rastanka i razdvajanja. No neće proći mnogo vremena i sam Grigorije krenuće na put za Vasilijem. Došavši iz Atine Vasilije se zaustavio u Kesariji, gde je po želji drugih bio jedno vreme učitelj retorike, da bi se tako iskoristilo njegovo veliko svetsko obrazovanje. Vasilije je sa takvim uspehom predavao retoriku da su njegovi zemljaci iz susedne Neokesarije želeli da ga privuku k sebi i pozivahu ga obećavajući mu velike nagrade. U to vreme porodica svetog Vasilija bila se već preselila na udaljeno imanje u Pontijskoj oblasti i tamo se odala strogom podvižničkom životu. Naime, prvo je otišla od kuće najstarija sestra Makrina, koja je tamo osnovala monaško sestrinsgvo od devstvenica koje su se oko nje ubrzo sakupile. Po svedočanstvu brata njihovog Grigorija ova sveta Makrina svojom podvižničkom filosofijom osobito je uticala na svetog Vasilija i njome pobedila njegovu svetsku filosofiju. Pobedila je naravno zato što je i sam Vasilije već odavno goreo željom za tom istom filosofijom. Za Makrinom je uskoro pošao i njihov mlađi brat Navkratije, koji se nastani nedaleko od Makrininog manastira, na obali reke Irisa, i pošto provede u podvizima pet godina iznenada se preseli ka Gospodu. U manastir svete Makrine, čije je žitije divno opisao njihov brat Grigorije, uskoro dođe i majka njihova Emelija, a nešto kasnije u blizini otvori manastir i najmlađi njihov brat Petar. Tu se podvizavao i stariji brat Grigorije, pošto se po dogovoru bio odvojio od svoje žene Teosevije.
Davnašnju želju svetog Vasilija za savršenijim hrišćanskim životom, ubrzala je dakle podvižnička revnost svete Makrine, a uz to naravno i samo sveto krštenje koje je u ovo vreme primio od episkopa Kesarijskog Dianija (Pismo 51, 1-2. i O Duhu Sv., gl. 29), i još uz to čitanje Svetog Pisma i drugih hrišćanskih knjiga, koje je on sada s osobitim žarom izučavao, posle tolike svetske mudrosti i učenosti. Treba istaći ovde da sam Vasilije nije mnogo cenio svoje sjajno svetsko obrazovanje. O tome sam on govori u jednom svom kasnijem pismu. „Mnogo godina, veli on, potrošio sam uzaludno; i skoro sva moja mladost otišla je na izučavanje one mudrosti koja pred Bogom znači ludost“ (Pismo 223). Zato je sada želeo da se oda potpuno hrišćanskoj mudrosti života i spasenja, to jest izučavanju mudrosti Svetog Pisma i upražnjavanju hrišćanskog podvižništva. O tome on sam govori dalje u istom pismu ovako: „Jednoga dana ja se najzad probudih iz tog, tako reći, dubokog sna i upravih oči ka čudesnoj svetlosti istine Evanđelja, i sagledah nekorisnost mudrosti knezova ovoga prolaznog sveta. Plačući mnogo nad svojim bednim životom ja sam se molio Bogu da mi ukaže i da nekog rukovoditelja i učitelja da me on uvede u hrišćanske dogmate blagočešća. Zato sam se pre svega pobrinuo da popravim svoj život I svoje vladanje“. Želeći tako da se nauči hrišćanskoj filosofiji, hrišćanskoj mudrosti podvižništva, sveti Vasilije, razdavši svoju imovinu siromašnima i oslobodivši se tako žitejskih briga i vezanosti za ovdašnje, polazi na daleko putovanje po Istoku da tamo poseti velike podvižnike i na delu se pouči od njih monaškom podvižničkom životu. Na tom putovanju on je posećivao pojedine podvižnike i monaška naselja u Siriji, Mesopotamiji i Palestini, pa onda u Aleksandriji i Egiptu (Pismo 1), sretajući svuda velike podvižnike i diveći se njihovim podvizima, no i sakupljajući za sebe kao marljiva pčelica bogato monaško iskustvo. „Mnoge sam podvižnike, veli on, našao u Aleksandriji i oko nje, mnoge takođe u ostalom delu Egipta; druge opet našao sam u Palestini i u Celesiriji i Mesopotamiji. Kod svih njih divio sam se njihovom uzdržanju u jelu i piću, njihovoj istrajnosti i izdržljivosti u podvizima; divio sam se njihovoj stalnosti u molitvi, i kako su oni pobeđivali san, ne podležući ni jednoj potrebi prirode, nego održavajući uvek uzvišeno i nepokolebivo raspoloženje i bodrost duše, bilo u gladi ili žeđi; bilo u hladnoći i golotinji. Oni se nisu obzirali na telo, niti su gubili vreme na njegove potrebe, nego se tako ponašahu kao da življahu u tuđem telu, pokazujući time na delu šta znači biti putnik ovde na zemlji i imati življenje na nebesima (sr. Fil. 3, 20). Diveći se svemu tome i hvaleći život ovih muževa, koji su u samoj stvarnosti pokazivali da smrt Gospoda Isusa nose na telu svom (2. Kor. 4, 10), ja sam se molio Bogu i zaželeo da i sam, koliko mi je to moguće, postanem podražavalad tih muževa“ (Pismo 223, 2).
Na ovom svom putu po Istoku Vasilije je sreo negde u Aleksandrijskoj pustinji i samog svetog Atanasija Prevelikog, koji je u ovo vreme živeo u toj pustinji prognan od bezbožnih jeretika arijanaca. Ovo poznanstvo sa Ocem Pravoslavlja, čija se ispovednička slava u borbi sa jereticima bila pronela širom vaseljene, ostavila je duboki utisak na samog Vasilija i značila je neizmerno mnogo za dalji život i rad njegov, osobito za njegovu predstojeću borbu sa arijanizmom, koju će najvećim delom poneti on na svojim leđima, pogotovu kada se nešto kasnije sveti Atanasije preseli ka Gospodu. Ali nije samo sveti Vasilije poneo duboke utiske u duši od susreta sa ovim proslavljenim Ocem Crkve, nego je i sveti i veliki Atanasije dobro zapazio ovog svetog i dubokoumnog mladog čoveka, na koga će nešto kasnije, kada on postane episkop Kesarijski, gledati sa puno nade i poverenja kao na svog dostojnog naslednika u odbrani pravoslavne vere od arijanaca i drugih jeretika.
Pre ovog svog putovanja na Istok Vasilije je bio čuo za jednog podvižnika iz njegovog kraja po imenu Evstatija. Tog Evstatija je sada Vasilije na ovom putovanju susreo i sa njim razgovarao o podvižničkom životu. Taj Evstatije je imao neko čudno žitije sa mnogo promenljivosti i prevrtljivosti. Njega je bio sudio za njegove nerazumne krajnosti u shvatanju monaškog života i sveti pomesni Gangrski Sabor, čijoj se odluci on potčinio i pokajao se; posle pak nekog vremena uspeo je ovaj isti Evstatije da postane episkop grada Sevastije i da pridobije za sebe prijateljstvo i samoga svetog Vasilija. Ho y svojoj lukavoj prevrtljivosti i jeretičkoj naklonosti ovaj Evstatije će kasnije mnogo pakosti naneti svetom Vasiliju (Pismo 223, 3-7), što će se iz daljeg izlaganja videti.
Vrativši se sa toga putovanja po Istoku u svoju rodnu Kesariju, oko 358. g., Vasilije biva rukopoložen najpre za čteca a zatim i za đakona od strane episkopa Dianija, i tu je proveo jedno vreme čitajući u crkvi pred narodom božanske knjige Starog i Novog Zaveta. Početkom 360. godine prisustvovao je kao posmatrač na saboru u Carigradu uz poznatog borca protiv arijanstva, Vasilija Ankirskog. Ali vrlo nezadovoljan odlukama tog sabora, a osobito time što je i episkop Kesarijski Dianije, pod pritiskom cara Konstancija i prevarom od strane episkopa arijanaca, potpisao arijansku odluku o veri toga sabora, Vasilije napušta i Dianija i Kesariju i odlazi u samoću u Pont (Pismo 51, 2). Jedno vreme on se zadrža i podvizavaše se na imanju oca sv. Grigorija Bogoslova u Tiverini, a zatim ode i nastani se na obali reke Irisa u Pontu. Tamo mu uskoro dođe i njegov drug Grigorije i ostade sa njim u zajedničkim podvizima oko godinu i po dana (Pismo Grigorijevo 6, 1). U ovom lepom, ali surovom predelu Ponta, podvizavahu se zajedno ova dva druga i brata, izučavajući istovremeno još više Sveto Pismo i bogoslovlje. Čitajući tako dela učenoga Origena oni su iz njih izvadili one najlepše odlomke i sastavili jednu antologiju pod nazivom „Dobrotoljublje“ (Φιλοκαλία) (Pismo Grigorijevo 115, 3). Ovde su oni takođe radili i na organizaciji i uređenju monaškog života i poretka. Koristeći svoje bogato iskustvo sa puta po Istoku i svoje lično, a takođe i Grigorijevu podvižničku mudrost, Vasilije sastavlja ovde svoja čuvena monaška pravila i ustav monaškog života (Pismo Grigorijevo 6, 1), koja će kasnije igrati ogromnu ulogu u životu čitavog pravoslavnog monaštva, a osobito u organizaciji čuvenog Studitskog manastira.
Iz ovog mesta podvizavanja u Pontu izišao je sv. Vasilije u vreme kada je doznao da episkop Dianije u Kesariji umire, kajući se za ono potpisivanje arijanske vere i pozivajući k sebi Vasilija da se sa njim oprosti. Vasilije nikada nije bio zlopamtljiv i nemilostiv, zato je odmah oprostio episkopu Dianiju i stupio s njim u opštenje, pošto ga je isti uveravao da se nikada u duši i u umu nije bio odrekao pravoslavne vere svetih Nikejskih 318. Otaca (Pismo 51, 2). Posle smrti Dianijeve Vasilije se vrati opet u Pont, a za episkopa Kesarijskog bude izabran Evsevije (362. godine), čovek blagočestiv i pobožan, iako ne u svemu sposoban da savršeno upravlja Crkvom, pogotovu u ono teško i smutno vreme. Jer u to vreme beše ponovo još jače oživela zloverna jeres arijanska, koju je sada osobito rasprostranjivao čuveni krajnji arijanac Evnomije, rodom iz ovoga kraja a postavljen od arijanaca za episkopa Kizičkog. Ovaj Evnomije je mnogo zla nanosio Crkvi i mnoge obraćao u jeres arijansku svojom prepredenom govorljivošću i dijalektikom. I kako kaže istoričar toga vremena Sozomen (VI, 26, 10), da se pred Evnomijem u to vreme nije našao Vasilije i Grigorije, on bi bezmalo većinu verujućih iz Saborne (Pravoslavne) Crkve obratio u svoju jeres. No sveblagi i sveznajući i svemogući Bog nije ostavio nikada Crkvu svoju. On Koji, po rečima sv. Grigorija brata Vasilijevog, „vidi i zna sve još od pre postanka njihovog (sr. Danil 13, 42) i koji predviđa zlobu đavolju koja se pojavljuje u svakom pokoljenju, On isti priprema i odgovarajućeg lekara za dotičnu bolest u svakoj eposi i svakom naraštaju, da ne bi ljudska bolest, posejana đavolom, ostala neisceljena i zavladala rodom ljudskim, zbog nedostatka sposobnih lekara i spasilaca“. Zato upravo u ovo vreme bi poslan od Boga čovek Božji Vasilije radi odbrane Crkve Božje i njene pravoslavne vere od đavoimanih jeretika. „Mnogorazlično čovekoljublje Božje i Njegova promisao o rodu ljudskom, veli drug Vasilijev Grigorije Bogoslov, htela je da istakne Vasilija kao svetilnika Crkve, divnog i veoma slavnog, time što ga uvršćuje u ovo vreme u svešteničko služenje u gradu Kesariji, da bi iz Kesarije svstlio celoj vaseljeni“. I zaista, u to vreme Vasilije biva rukopoložen za sveštenika u Kesariji od episkopa Evsevija (oko 363. g.), uz koga je ostao da služi i pomaže mu, pogotovu što je u ovo vreme bilo gonjenje na Crkvu od strane bezbožnog Julijana Otstupnika.
U to isto vreme Vasilije povede borbu protiv jeretika Evnomija, napisavši, na molbu mnogih pravoslavnih, pet knjiga protiv njegove bogohulne jeresi a y odbranu pravoslavne vere u Svetu Trojicu.
Vasilije se nije otimao za episkopski čin. On je, kako veli sveti Grigorije Bogoslov za njega, postepeno i po redu i zakonu duhovnog napredovanja i uspinjanja prolazio crkvene položaje i činove, a nije bio kao oni koji odmah posle krštenja preskaču sve i otimaju se da budu episkopi. On je sledovao poredak i zakon postepenog uspona po volji Božjoj, jer je takav poredak mnogo bolji i korisniji za crkveni narod od onoga kada neko na nedozvoljen način i na brzinu dospeva do episkopskog čina, i to bez ikakvog podviga i iskustva, takoreći „za jedan dan“. Ništa se slično nije desilo vaistinu vslikom Vasiliju, nego kao što je y svemu bio veliki, tako je i ovde bio primer i obrazac za sve druge. On je prošao prvo kroz čin čteca božanskih knjiga u Crkvi, zatim je y svešteničkom činu slavio Gospoda, i najzad u episkopskom. Pritom nije on tražio čin i čast, nego je čast iskala i tražila njega, jer on nije po ljudskoj volji primio sveštenstvo, nego ga je primio po božanskoj blagodati od Boga. Ho o Vasilijevom episkopskom služenju mi ćemo govoriti malo kasnije dok ispričamo prvo njegovo svešteničko služenje.
Nije mnogo vremena prošlo u Vasilijevom svešteničkom služenju i radu pokraj episkopa Evsevija a ovome se desilo jedno iskušenje po ljudskoj slabosti, kao što veli isti sv. Grigorije. Evsevije beše čovek dobar i blagočestiv, i pokazao se kao takav u prethodnom gonjenju na Crkvu od strane Julijana, ali u odnosu prema Vasiliju na njega je, po zlobi i zavisti đavoljoj, napala neka ljudska slabost i iskušenje. Jer biva, kako veli isti mudri Grigorije, da se slabost dotakne ne samo mnogih slabijih, nego i onih najboljih, tako da se može reći da je samo Bog onaj koji ne podleže nikakvoj slabosti ili strasti. U Evsevija se pojavila izvesna surevnjivost i netrpeljivost prema Vasiliju zbog njegovog velikog ugleda u svemu narodu i zbog plodnog rada njegovog na njivi Gospodnjoj, te Vasilije stade od strane episkopa doživljavati poniženja i vređanja. Zbog takog postupanja episkopovog prema Vasiliju, protiv Evsevija ustade najbolji i najmudriji deo Crkve, to jest monasi i oni koji su sebe odvojili od sveta i posvetili svoj život Bogu. Oni nisu mogli da podnesu da se njihov vođ i učitelj ponižuje i vređa, i zato se odluče na jednu inače opasnu stvar, – na otcepljenje od velikog tela Crkve kojom upravljaše Evsevije. Uz njih je bio gotov da pristane i ne mali deo naroda kako iz nižih tako i iz viših redova. Odvojiti se od Evsevija ne bi bilo teško učiniti, jer je veliki bio ugled Vasilijev zbog njegovih daleko čuvenih podviga, te je on mogao svojim i najmanjim potstrekom, da je samo hteo, da pokrene i veće narodne mase. S druge strane, u gradu su i onako mnogi bili nezadovoljni episkopom Evsevijem, jer su, sudeći po neredu u gradu prilikom njegovog izbora, smatrali da je nezakonito došao za episkopa. S treće strane, odvajanje od Evsevija moglo se lako desiti i zbog toga što su u to vreme bili na Istoku neki od episkopa sa Zapada, koji su privlačili sebi mnoge pravoslavne. Šta je pak na sve to uradio ovaj divni Vasilije, učenik smirenog mirotvorca Hrista? Kako se on u svemu tome držao? Pošto mu nije bilo moguće da se suprotstavlja i protivnicima i pristalicama svojim, a niti mu je bilo ni svojstveno da se svađa i cepa telo Crkve, koja je i onako bila ugrožena odasvud i u velikoj opasnosti od napada i nasilja arijanskih, – ovaj sveti jerej Božji, pošto se posavetova sa svojim najvećim prijateljem Grigorijem, odluči da se ponovo povuče u Pont i tamo produži svoje monaške podvige u samoći. Došavši u Pont (oko 364-5. g.) on se zajedno sa Grigorijem ponovo da na uređivanje i ustrojstvo monaških naselja i manastira, i tamo nastavlja rad na sastavljanju svojih znamenitih monaških pravila. Vasilije je veoma zavoleo pustinju poput velikih pustinjaka i podvižnika, Proroka Ilije i Preteče Jovana, i zato se u pustinji opet nastanio. Smatrao je da je to y ovom momentu i bolje i korisnije, nego da slučajno u jednom takvom iskušenju učini nešto nedostojno svog dosadašnjeg živoga i vladanja i time pokoleba svoju inače mirnu i spokojnu savest. No iako je ovo njegovo povlačenje u samoću bilo toliko mudro i dostojno divljenja, još je bolji i većma dostojan divljenja njegov povratak u Kesariju, što ćemo sada izložiti.
U to vreme (oko 365. g.) episkop Evsevije tražaše sebi pomoćnika u crkvsnim poslovima, i zato se obrati Vasilijevom drugu Grigoriju, pišući mu i pozivajući ga da dođe i kao sveštenik pomogne mu u crkvenim poslovima i upravljanju. Grigorije je u to vreme takođe već bio sveštenik, i na taj poziv Vasilijevog episkopa, sa puno smelosti i smirenja istovremeno, odgovara da on ne može da podnosi onu uvredu koja je naneta i još uvek se nanosi njegovom najuvaženijem bratu Vasiliju (Pismo Grigorijevo 16). Zato sa svoje strane on savetuje Evseviju da sam pozove natrag Vasilija izvinivši mu se za nanetu uvredu. Ovo pismo Grigorijevo razgnjevilo je Evsevija, no Grigorije nije odustajao. U drugom pismu upućenom Evseviju on traži od njega da mu oprosti što kao prezviter sa takvom smelošću piše episkopu, ali s druge strane dodaje da ne može ne govoriti istinu. „Jer ti, veli on, iako imaš episkopski čin, dopustićeš i nama pravednu slobodu i smelost. Ljudima velikodušnim svojstveno je da radije primaju i smelost prijatelja, nego ulizavanje neprijatelja“ (Pismo 17). Najzad su ova pisma i posredovanja Grigorijeva podejstvovala na inače dobrog episkopa Evsevija da pristane da pozove k sebi Vasilija, pogotovu što je u to vreme, posle kratkotrajne vladavine pravoslavnog cara Jovijana, došao na vlast arijanac po veri car Valent, koji otpoče gonjenje na sve pravoslavne episkope i Crkve. Grigorije je posredovao u međuvremenu i kod Vasilija, pišući mu pismo i moleći ga da dođe da pomogne Crkvi, uveravajući ga da episkop Evsevije ima najlepše raspsloženje prema njima dvojici. „Dođi, pisaše on Vasiliju, i zbog poverenja koje imaš u mene i zbog teškog vremena koje je nastalo; jer na Crkvu su ustali jeretici i postoji opasnost da reč istine (tj. prava vera) ne propadne sasvim, ako duh Veseleila[8], mudrog strojitelja božanskih reči i dogmata, ne dođe što pre u pomoć“ (Pismo Grigorijevo 19, 1). Grigorije, koji i sam beše ne manji bogoslov od Vasilija, naziva njega Veseleilom crkvenih dogmata[9], jer se Vasilije zaista već bio proslavio u dogmatskoj bogoslovskoj borbi protiv arijanske jeresi, osobito protiv zlovernog Evnomija, koga je u svojih pet knjiga, kao što smo već rekli, potpuno obezoružao.
Tako se sveti Vasilije u ovo vreme, 365. godine, vraća u Kesariju da bude na pomoći episkopu Evseviju i čitavoj Crkvi pravoslavnih zbog nastalog gonjenja Valentovog, za koga Grigorije Bogoslov veli da je bio „ljubitelj zlata i mrzitelj Hrista, gonitelj Crkve posle gonitelja i otstupnika Julijana“. Car Valent beše kršten od arijanaca i potpuno naklonjen toj hristobornoj jeresi, zato beše opaki progonitelj svih onih koji su pravoslavno verovali u Svetu Trojicu. Uz Valentovu punu podršku arijanske vođe su navalile na sve Pravoslavne Crkve i episkope s namerom da ove preotmu sebi, pa su tako pokušali da sebi prigrabe i Crkvu u Kesariji. U svojim nasrtajima i političkoj prepredenosti arijanci su koristili i slabost i strah pojedinih pravoslavnih episkopa i uz to njihovu često bogoslovsku nespremnost i neupućenost. Pravoslavni su se odupirali kako su znali i predstojala im je sada velika borba. I pored sve gotovosti većine njih da se bori, primećuje sv. Grigorije Bogoslov, osećala se velika slabost, jer je nedostajao glavni predvodnik i čelovođa u bitci, glavni i najiskusniji branilac, snažan u rečima i silan u Duhu Svetom; a takav je upravo bio Vasilije. Vasilije se na sve te nužde i potrebe Crkve brzo odazvao, jer njegovu veliku dušu nije trebalo mnogo moliti. Pokorivši se savetu svetog Grigorija, ili još bolje savetu Duha Svetog, on proceni da sada nije vreme za ljudske sitnice, nego je vreme takvo došlo da zbog nastale nevolje i opasnosti sve drugo treba lako podnositi. Došavši iz Ponta on odmah stupa u borbu i, zajedno sa prijateljem Grigorijem, postaje nepokolebivi revnitelj za istinu vere koja je sada bila u opasnosti. Vasilije nije žalio sebe niti išta tražio za sebe, nego je celoga sebe dobrovoljno stavio u službu majci Crkvi. Sa požrtvovanošću i sa razumnošću on se sada borio i podvizavao za dobro Crkve, nikakve malodušne zamerke ne stavljajući episkopu Evseviju. Sa njim se on naprotiv potpuno izmirio i svestrano ga pomagao savetima, poslušnošću i sarađivanjem. Vasilije postade zaista odbranbeni zid pravoslavnima u Kesariji i celoj Kapadokiji, a za arijanske protivnike Crkve on beše oštri mač i oganj koji sažiže, kako veli Sveto Pismo (Jerem. 1, 18; 23, 29; Ps. 117, 12). U ovoj borbi Vasiliju svestrano pomagaše Grigorije Bogoslov, kao što Varnava pomagaše Apostolu Pavlu. Tu se već ispoljila velika duhovna moć i velika crkvena i bogoslovska sposobnost ovih velikih otaca Kapadokijskih, koji će od tada pa nadalje ostati zauvek kao veliki pobornici Svete Trojice i kao stubovi Crkve Hristove. Za Kapadokijce uopšte veli sveti Grigorije da njima ništa nije bilo tako svojstveno kao postojanost u veri i pravilno verovanje u Svetu Trojicu, od Koje su i dobijali moć da istraju u veri i u revnovanju za Pravoslavlje. No ove reči sv. Grigorija očigledno da važe pre svega za ovu svetu dvojicu Kapadokijaca.
Arijanski pokušaj da oduzmu Kesarijsku Crkvu nije uspeo i oni su se povukli pobeđeni. Posle toga nastupa jedan spokojniji, iako kraći, period u životu Kesarijske Crkve, sav ispunjen potpunom i nepomućenom saradnjom između svetog Vasilija i njegovog episkopa. Prezviter Vasilije staraše se da ukaže svojim radom i trudom svaku pomoć i podršku Evseviju, i još da pokaže da je onaj prethodni nesporazum među njima bio samo jedno iskušenje i zavist lukavog vraga roda ljudskog, koji mrzi slogu u dobru. On znađaše za pravilo i vrlinu poslušnosti i za svaki duhovni poredak, i poštovaše svoga episkopa. Zato je sada i ostao stalno uz Evsevsija, i, kako veli opet Grigorije: i poučavao ga, i slušao ga, i savetovao ga. On mu js bio sve i sva: i dobar savetnik, i sposoban pomoćnik, i tumač božanske reči, tj. Svetog Pisma, i učitelj u onome šta je trebalo uraditi, i oslonac starosti svog episkopa, i čvrsti bedem prave vere. Jednom rečju Vasilije beše najpouzdanije lice episkopovo za sve unutrašnje stvari i pitanja, i najvrednije i najsposobnije lice za sve spoljašnje poslove. Zbog svega toga, veli Grigornje, upravljanje Kesarijskom Crkvom prešlo je skoro od sada već u ruks Vasilijeve, iako je on ostao na drugom mestu i drugi po činu. Zbog velike ljubavi i privrženosti njegove ka episkopu i zbog velikog truda i pomoći njemu, vlast je po saglasnosti episkopa Evsevija prelazila u sigurne ruke Vasilijeve. Tako se dešavalo, dodaje isti Grigorije, da je episkop rukovodio narodom, a episkopom Vasilije. Takav način upravljanja Crkvom bio je i potreban i koristan za Evsevija, jer je on mlad i neiskusan postao episkop i nije bio još usavršen u duhovnim stvarima. Osim toga to je iziskivalo i teško vreme, i nevolje od mnogo brojnih neprijatelja Crkve. Zato Evsevije sada većma uvažavaše Vasilija i veoma cenjaše njegovu pomoć i podršku.
O Vasilijevom svešteničkom i pastirskom i bogoslovskom staranju o Crkvi imamo da kažemo od mnogoga samo ono što smatramo najnužnijim. Jer njegova delatnost beše veoma raznovrsna i veoma svestrana i plodna. On imađaše smelost pred carskim vlastima i nije se plašio ni onih najsilnijih u gradu. Njegova reč umirivaše razne razdore i svađe; posle njegovog suda o nečemu nije više bilo sumnji u pravičnost njegovog rešenja, jer iza njegovog suda uvek je stajala kao potvrda njegova velika vrlina i veliki ugled. Sve one koji su bili u nevoljama on je štitio i pomagao, kako duhovno tako i materijalno, jer i materijalna pomoć utiče na dušu, a ljubav i dobročinstvo potpuno je zadobijaju. Njegovo razdavanje milostinje, vrlina koju je nasledio još od svojih roditelja, beše na daleko čuveno: on i sirote hranjaše, i strance ugošćavaše, i o devstvenicama se starao i monahe zbrinjavao, i sve ih istovremeno rečju i primerom poučavao. Posebnog pak spomena su dostojni njegovi trudovi i staranja na ukrašavanju hramova Božjih i crkvenih bogosluženja. Po svedočanstvu već svetog Grigorija ovaj sveti otac još kao prezviter sastavio je mnoge crkvene molitve, koje je uvodio u bogosluženja osnovanih njime manastira, (kao što se go vidi u njegovim monaškim pravilima), a takođe i u samoj Kesariji. Ove njegove svete i bogonadahnute molitve biće zatim primljene u čitavoj Crkvi Hristovoj i ostaće u njoj na sve vekove. Ovaj posao na ukrašavanju hramova i bogosluženja i svo ostalo svoje liturgičko stvaralaštvo nastaviće sveti Vasilije kada postane episkoi Kesarijski, kada će prepisati i urediti i poznatu po njegovom imenu svetu i božansku Liturgiju Pravoslavne Crkve. Jednom rečju, kako veli Grigorije, Vasilije je učinio u Crkvi sve ono što jedan pravi čovek Božji, sjedinjen s Bogom, može da učini za narod Božji i njegovo spasenje.
Jedan posebni događaj u životu naroda u Kesariji pokazao je najbolje veliko Vasilijevo dobročinstvo. Godine 368. nastupi velika suša i glad u Kesariji i okolini. Čitav grad je stradao od užasa gladi, a pomoći nije bilo niotkuda. Kesarija je grad dosta udaljen od mora, te nije bilo mogućnosti da se nekom trgovinom nekako izađe iz te teške nevolje. Pored same gladi koja je mučila osobito siromašnije stanovništvo, ljudima je posebno teško padala nemilostivost i ravnodušnost bogatih. Štaviše, postoje neki bogataši koji i očekuju takve teške momente, da bi se koristili od tuđe nevolje prodavanjem svojih zaliha za skupe novce. Takvi ne samo što ne umanjuju opštu narodnu nesreću, nego je još i povećavaju. Ovakvi ne slušaju onu reč Božju koja govori da ko daje milostinju siromahu, taj Bogu pozajmljuje (Priče 19, 17); ili onu drugu reč koja veli da ko skriva pšenicu u vrsme gladi, da bi se njome obogatio, taj je proklet od svega naroda (Prič 11, 26). Ovakvi neće da čuju ni jedne reči od onoga što je Bog obećao čovekoljupcima, niti se boje pretnji koje je Bog izrekao nečovečnima. Koliko je velika pogreška takvih ljudi vidi se iz toga što oni, zatvarajući srce svoje za nevolje drugih ljudi, zatvaraju time i milost Božju za same sebe, iako kao obični ljudi imaju veću potrebu za milošću Božjom, nego što drugi ljudi imaju potrebu za njihovom milostinjom. Obrevši se u ovakoj nevolji sveti Vasilije je osećao potrebu da nešto učini za narod koji je stradao. I on učini, ali ne čudo koje učiniše Mojsije i Ilija, koji čudesno nahraniše gladne; niti čudo koje učini Gospod kad nahrani izobilno hiljade ljudi sa pet hlebova, – jer čuda bivaju radi nevernih, a ne radi vernih, veli Apostol (1. Kor. 14, 22), – nego Vasilije, sa ništa manjom već istom takvom verom, učini ono što je upravo odgovaralo ovoj sadašnjoj nevolji i što je vodilo istim rezultatima. On naime sakupi narod u crkvu i dovede čak i dečicu na molitvu, pa zatim poče da propoveda narodu da se pokaje, a osobigo nemilostivim bogatašima da pomognu svojim zalihama svima gladnima i nesrećnima. Tada on izgovori onu svoju čuvenu besedu: „U vreme gladi i suše“, koju otpoče ovim rečima: „Kad lav zariče, ko se neće uplašiti? Kad Gospod Bog progovori, ko neće prorokovati?… Narodi čujte, Hrišćani poslušajte! jer tako govori Gospod Bog, ne Sam svojim ustima, nego se služeći ustima slugu svojih kao organima. Nemojmo se mi razumna bića pokazivati nemilostiviji od nerazumnih životinja. Jer one sve zajednički se služe travom koja po prirodi raste iz zemlje, dok mi prigrabljujemo sebi ono što ustvari pripada svima, i ono što bi moglo biti od koristi mnogima mi samo za sebe zadržavamo“… Ovim i drušm svojim potresnim rečima i besedama svetitelj je otvorio riznice bogatih, te tako ispunio u rečima svojim ono što kaže Sveto Pismo: Razdaje hranu gladnima i nahranjuje hlebom siromašne; daje im hranu u vreme gladi i gladne duše ispunjuje dobrima (Is. 58, 7; Ps. 131, 15; 32, 19; Lk. 1, 53). Zatim je svetitelj sakupio na jedno mesto u gradu sve gladne i nenahranjene, sve od nevolja iznemogle i oslabele; ljude i žene, decu i starce, i svakog ko beše u gladi i nevolji. Prilozima bogatih on je sakupio svaku vrstu hrane koja pomaže ublažavanju gladi, i onda je tom okupljenom narodu delio hranu iz zajedničkih kazana punih toplih jela kojima se može utoliti glad i nemoć ovih nevoljnika. Podražavajući primeru Gospodnjeg služenja svojim učenicima kada im smireno opra noge, Vasilije i sam služaše svojim rukama narodu zajedno sa drugim svojim prislužnicima i pomagačima u tom poslu. On je šta više lečio i tela mnogih oslabelih i obolelih, ali nije zaboravljao ni duše njihove. Po rečima Grigorijevim on je, sa brigom o telu njihovom, ujedno vodio računa i o vrednosti i duhovnoj koristi duša njihovih, i tako je bio dobrotvor i duša i tela njihovih. Takav je eto bio ovaj novi hlebodavac Josif, iako za njega možemo reći da je učinio i nešto više od Tosifa. Jer dok je Josif iskoristio u Egiptu vreme onih sedam rodnih godina i sakupio žito za godine gladi, a pri tom još kao nagradu za svoje čovekoljublje dobio vlast nad zemljom, dotle je Vasilije činio dobro drugima bez ikakve dobiti za sebe, gledajući jedino da čovekoljubljem prema ljudima pridobije božansko čovekoljublje i prehranjivanjem drugih na zemlji zadobije nebeska blaga.
U vreme svog prezviterskog služenja u Kesariji Vasilije se osobito posvetio propovedanju i tumačenju reči Božje. On nije samo telesno hranio narod, nego je hranom reči Božje činio narodu jedno savršenije dobročinstvo. Vasilije, iako je činio tolika telesna dobročinstva, ipak je smatrao da je važnije razdavati narodu uzvišenu nebesku hranu, to jest reč Božju, koja se naziva „hlebom Anđela“ (Ps. 77, 25), kojim se hrane i napajaju duše gladne i žedne Boga i koje traže ne ovu prolaznu nego hranu neprolaznu i nepropadljivu. Upravo takvu hranu duhovnu davao je dušama ovaj siromašniji od mnogih no duhovno bogatiji od svih hlebodavac, koji je utoljavao pre svega silnu žeđ životvorne i hranljive reči Božje, koja istinski oživotvorava i hrani dušu, vodeći onoga ko se njome hrani kako treba ka duhovnom uzrastanju u meru rasta visine Hristove (Ef. 4, 13). Tako propovedajući i tumačeći reč Božju Vasilije je još kao prezviter održao niz beseda na Psalme i Proroke i na razna evanđelska mesta, a uz veliku Četrdesetnicu tumačio je narodu Mojsijev Šestodnev. Ove i još mnoge druge bogonadahnute besede ostavio je sveti Vasilije u nasleđe Božjem narodu Crkve kroz vekove.
Zbog svog ovakvog bogougodnog života i rada Vasilije je zadobio ljubav i poverenje većine naroda i klira u Kesariji i mnogih episkopa u Kapadokijskoj mitropoliji i oko nje. Iako još prezviter, on je već imao odlučujuću ulogu u životu i radu Crkve Kesarijske, te se s pravom očekivalo da će on i biti njen budući episkop. No vrag roda ljudskog i neprijatelj Crkve Hristove nije sedeo miran, nego je protiv njega pokrenuo zavist i neprijateljstvo u nekim ljudima i sveštenicima u Kesariji i nekim episkopima iz okolnih Crkava. To ce ispoljilo osobito u momentu kada je po smrti episkopa Evsevija došlo do izbora novog episkopa ili tačnije rečeno mitropolita u Kesariji.
Evsevije se upokojio juna meseca 370. godine, izdahnuvši na samim rukama Vasilijevim. Uskoro posle toga bi izbor novog mitropolita na presto Kesarijski, kojom prilikom bi izabran sveti Vasilije, ali, kako veli Grigorije Bogoslov, „ne bez muke, niti bez zavisti i protivljenja od strane nekih episkopa iz okolnih krajeva i još nekih njihovih pristalica iz samoga grada Kesarije“. Ovi su hteli i nastojali da proture nekog drugog kandidata umesto Vasilija, jer su već znali kakve je on čvrste ruke i nepokolebljivog karaktera. Ovo njihovo protivljenje izboru Vasilija bilo je uzelo šire razmere; ali sve njihove ljudske smicalice nisu mogle pobediti volju Božju. „Trebalo je da pobedi Duh Sveti, veli isti Grigorije, i On zaista i pobedi neodoljivo“. Kao organ pak Svetoga Duha pri izboru Vasilija za mitropolita Kesarijskog naročito je poslužio stari episkop Grigorije iz maloga grada Nazijanza, otac Grigorija Bogoslova. On je zajedno sa svojim sinom Grigorijem, Vasilijevim drugom, i sa još nekim dostojnim pravoslavnim episkopima iz okolnih krajeva, pa čak i izvan Kapadokije, učinio mnogo da bi ubedio većinu episkopa da izaberu Vasilija za episkopa. U tu svrhu pisao je on, ili bolje reći on je samo govorio a sin mu Grigorije pisao, pisma na razne strane: Crkvi Kesarijskoj (Pismo 41. Grig. Bg.), uglednom pravoslavnom episkopu Evseviju Samosatskom (Pismo 42. i 44) i još drugim episkopima (Pismo 43). U pismu Kesarijcima, kliru i narodu, ovaj sveti otac i još svetiji sin pisahu ovako za Vasilija: „Ja sam mali pastir malenog stada i najmanji među služiteljima Duha Svetog, no blagodat Božja nije mala, niti se ona ograničuje mestom. Zato neka se dozvoli smelost i nek se dopusti i nama malima da progovorimo, jer se radi o opštoj stvari, tako važnoj i toliko značajnoj… Jer radi ce o Crkvi, za koju je Hristos stradao, i radi ce o onome koji će tu Crkvu da predstavi i privede Bogu (tj. o episkopu). Svetilo je telu oko, kao što čusmo iz Svetog Pisma (Mt. 6, 22), no to ne važi samo za ovo telesno oko koje telesno gleda i biva gledano, nego to važi i za oko koje duhovno gleda i duhovno biva posmatrano, to jest za episkopa, koji je svetilo Crkve. I kao što biva da ako je telesno oko čisto i zdravo, tada i celo telo biva pravilno rukovoćeno, ako li je pak nečisto, on da ni telo ne ide pravo; tako biva i sa starešinom Crkve: kakav je on, takva će mu biti i Crkva: ili zajedno s njim propada, ili se zajedno s njim spasava. Nama je potrebno da se brinemo o svakoj Crkvi, kao o telu Hristovom, no osobito o vašoj Crkvi (Kesarijskoj) koja je od početka do sada bila majka svih Crkava (ovdašnjih), i na koju smo svi gledali tako kao što sve tačke na periferiji kruga gledaju u svoj centar. To smo činili ne samo zbog Pravoslavne vere koja se u toj Crkvi propovedala od početka, nego i zbog od Boga joj očigledno darovane blagodatne jednodušnosti i sloge… Zato, ako nam ikako bude moguće usled starosti da dođemo, mi želimo da pomognemo (u izboru dostojnog episkopa). Ja verujem da vi među vama imate i druge muževe dostojne episkopstva, no ja nikoga između uvažavanih među vama ne mogu da stavim ispred najbogoljubljenijeg sina našeg Vasilija prezvitera. Govoreći ovo ja prizivam Boga za svedoka, jer Vasilija znam kao čoveka čistot u reči i životu i kao jedinog i najsposobnijeg između svih koji može da se suprotstavi našem sadašnjem vremenu i ovom jeretičkom buncanju koje je sada ovladalo. Ovo vam pišem svima: i sveštenicima, i monasima, i dostojanstvenicima gradskim i savetnicima, i svemu narodu“ (Pismo 41). Ista dva Grigorija, otac i sin, pisahu i episkopu Evseviju iz Samosata, mesta koje nije spadalo u oblast Kesarijske mitropolije, te prema tome episkop toga mesta nije učestvovao u izboru mitropolita Kapadokijske oblasti. No episkop Evsevije beše čovek od velikog ugleda i uticaja, i zato ga moljahu da utiče koliko može, pa čak i da ličio dođe“, da bi se u Kesarijskoj Crkvi očuvalo Blagočešće (= Pravoslavlje) izabiranjem toj Crkvi pastira po volji Gospodnjoj, koji bi mogao upravljati narodom Gospodnjim“. „Mi imamo u vidu, pisahu dalje oni, muža koji nije ni vama nepoznat; i ako se udostojimo da njega dobijemo za episkopa, znam pouzdano da ćemo steći veliku slobodu pred Bogom, i učinićemo narodu koji nas poziva na izbor najveće moguće dobročinstvo“ (Pismo 42). Ostalim pak episkopima takođe su slično pisali da nikoga ne pretpostave Vasiliju, jer se s njim niko ne može sravniti ni po životu, ni po rečitosti i mudrosti, ni po vrlinama. A što se neki izgovaraju, dodaju oni, time što je Vasilije slabog zdravlja, mi im odgovaramo da treba da shvate da mi ne biramo sebi nekog telesnog atletu ili rvača, nego učitelja u veri i arhijereja (Pismo 43).
Ovakvo svoje postupanje i staranje o izboru Vasilija za mitropolita Kesarijskog, ovi sveti Grigoriji, otac i sin smatrahu kao vrlo važan „podvig i borbu za Crkvu“ Hristovu (Pismo 44, 6), jer se sveti Oci mere i veličine Vasilijeve mogu nekada zaista poistovetiti sa celokupnom Crkvom Božjom. Izbor za novog episkopa Kesarijskog obavljao se ujesen iste godine (septembra 370. g.). I kada je tom prilikom starac Grigorije iz Nazijanza doznao da su protivnici svetog Vasilija i Crkve uspeli da privuku sebi polovinu glasova, bolesni starac se diže iz krevsta i, ne žaleći nikakvog trula i ne gledeći na muke od bolova, dođe onako bolestan na magaretu i svojim glasom odluči izbor u korist velikog Vasilija. „Trebalo je tako da pobedi Duh Sveti, veli na to sv. Grigorije Bogoslov, i On zaista i pobedi neodoljivo. Jer On pokrenu iz udaljenih oblasti muževe poznate po blagočešću i revnosti koji će ovog velikana izabirati i rukopolagati, a ca njima pokrenu i ovog novog Avrama našeg patrijarha, to jest oca moga, koji, ne obazirući se na svoju bolest, krete na put da pomogne izboru Vasilija, oslanjajući se jedino na silu i pomoć Duha Svetoga, Čijom silom čak i bolest može doneti zdravlje, odlučnost vaskrsnuti mrtve, i blagodat Njegova podmladiti stare“. Neka se niko ne čudi ovakvim teškoćama pri izboru svetitelja Božjeg Vasilija za episkopa, nego neka radije zaključuje da se svako Božje dobro delo najčešće meri upravo po prebrođenim teškoćama i iskušenjima. Jer nam kroz mnoge muke valja ući u Carstvo nebesko (D.A. 14, 22). U izboru svetog Vasilija nije pobedila ni svetska vlast, koja se nažalost često toliko meša u crkvene stvari, iako njoj tu nema mesta; niti je pobedila neka naklonost jeretička (arijanska), nego je izbor odlučila blagodat Duha Utešitelja, koja je i pokrenula starca Grigorija episkopa na podvig koji opisasmo. Pored starca Grigorija izboru Vasilijevom osobito se obradovao njegov drug, a sin starčev Grigorije, koji nazva tom prilikom Vasilija svetiljkom, Duhom Svetim postavljenom na svećnjaku Crkve, okom vaseljene, trubom velikom i glasovitom, i carskom palatom sazdanom od bogomudrnh reči. No i pored svoje radosti, Grigorije nije odmah došao da čestita Vasiliju i da sa njim, takoreći, podeli vlast. A to nije učinio zato, da se ne bi povećala zavist protivnika Vasilijevih koji tek što behu pretrpeli poraz. No ovi protivnici ne mirovahu. Odmah posle izbora svetog Vasilija za episkopa otpoče i borba raznih neprijatslja Crkve Božje protiv ovoga stuba Pravoslavlja; naročito od strane jeretika arijanaca i duhoboraca. Tako se ovaj svetitelj peć od prvog dana svog episkopovanja imao neprestano boriti, takoreći, na svim linijama duhovnog bojišta. Tu beše borba sa zavišću poraženih protivnika pri njegovom izboru, pa borba sa nedostojnim kliricima Mitropolije Kesarijske, i osobito sa Antimom, episkopom Tijanskim; tu je i borba sa svemoćnom carskom vlašću, i osobito sa eparhom Modestom; zatim tu je bogoslovska i crkvena borba sa jereticima arijancima: zvanim „Anomeji“, i drugima zvanim „Makedonijani“ (duhoborci), i trećima zvanim „Savelijanci“ (Markelijanci); najzad tu je i borba za celu Crkvu u veseljeni: za uklanjanje raskola Pavlinova u Antiohiji, za sjedinjenje Istočnih i Zapadnih episkopa, i još mnoge druge borbe, ili jednom rečju rečeno: „Briga za sve Crkve“ (2. Kor. 11, 28). Neka naše kazivanje o svemu tome bar malo nešto kaže, da bi čitaoci imali što veću korist od svakog podviga Svetiteljevog.
Dobivši od Duha Svetog episkopsko dostojanstvo i starešinstvo u Crkvi, Vasilije se ponašao i postupao onako kako dolikuje onima koji su primili takvu blagodat. On je pokazao život dostojan i doličan takvom položaju, i nije izneverio nade onih koji su ga uvažavali. Pri svemu tome on nije odstupio od svog podvižničkog života. Jer koliko god je ranije prevazilazio druge u svemu, toliko je sada sve više i neprestano prevazilazio i sebe sama. Sve nevolje i probleme svoje i drugih Vasilije je na najmudriji način rešavao. On je verovao i smatrao da ako je za običnog čoveka vrlina da ne bude poročan i zao, ili da bude makar malo dobar, onda za pastira i starešinu, osobito kad se radi o vlasti kakva je episkopska, zlo i porok je već i samo to ako ne prevazilazi i ne nadmaša druge u svemu, ili ako nema vrline ravne svom visokom položaju i dostojanstvu. O Vasilijevom usavršavanju u vrlinama i mudrosti moglo bi se ustvari reći, veli Grigorije Bogoslov, ono što se u Sv. Pismu veli za Spasitelja: da On, postavši čovek, „napredovaše u uzrastu i mudrosti i blagodati“ (Lk. 2, 52), iako u stvari on još od početka beše savršen. Tako i ovde: Vasilijeve vrline i mudrost nisu imale šta da rastu i da se povećavaju, jer još od ranije sve one behu savršene i prisutne u njemu; samo sada su se većma ispoljavale, pošto episkopska vlast i položaj daju više prilika i povoda da se one ispolje i pokažu javno.
Kao primer takvog ispoljavanja njegovih savršenih vrlina neka posluži i sledeće. Posle svog izbora i rukopoloženja za mitropolita, ovaj veliki jerarh Crkve, iako imađaše vlast kao mitropolit, nije se ipak okrenuo protiv onih koji su bili protiv njegovog izbora, nego ih je naprotiv smekšavao i ukroćivao i prema njima su odnosio sa velikodušnošću iskusnog lekara i pastira. Ovo pak njihovo ukroćivanje i lečenje nije činio sa laskanjem i ulizivanjem, nego sa velikodušnom čovečnošću, ne sveteći se nego ubećujući na poslušnost, poslušnost koju su mu kao mitropolitu cele oblasti dugovali. Ovaj iskusni pastir ljudi znao je dobro da velika popustljivost i preterana snishodljivost odvodi u raspuštenost i raslabljenost, a c druge strane, velika strogost većma razžešćuje i dovodi do drskosti. Zbog toga je ovo dvoje jedno drugim ispravljao i dopunjavao, sjedinjujući tako strogost sa snishodljivošću i odlučnost sa krotošću. Nisu mu bile potrebne mnoge reči da bi postojeće zlo ispravio, jer je delima svojim uspevao da učini daleko više. Ljude nije sebi podčinjavao lukavstvom ili veštinom, nego ih je pridobijao sebi za prijatelje blagonaklonošću i ljubavlju. Takođe se nije služio čak ni svojom mitropolitskom vlašću da ih pridobije, nego ih je pridobijao štedeći ih. Mnogi njegovi dotadašnji protivnici bivahu sada pobeđivani velikom mudrošću Vasilijevom i njegovim neuporedivim i nedostižnim vrlinaštvom. Raniji protivnici, sada su smatrali za svoje spasenje približiti se i pridružiti se Vasiliju i biti mu poslušan; svaki pak sukob s njim ili odvajanje od njega smatrali su za stvar opasnu i pagubnu, koja ih može i od Boga odvojiti i otuđiti. Mnogi od njih sada su se svojevoljno žurili da se izvine ovom velikom jerarhu i da neprijateljstvo zamene uvaženjem i poštovanjem prema njemu. Sami su se starali da se dobro vladaju, jer je jedino to Vasilije uvažavao. Mnogima od tih horoepiskopa njegove mitropolije Vasilije i sam pisaše posebne poslanice, i moleći a ponekad i preteći, ispravljaše navike i prestupe protivne običajima Crkve. Iz nekih od tih poslanica kasnije su izdvojeni mnogi sveti kanoni koji od tada važe za čitavu Crkvu Vaseljensku. Tako, sveti Vasilije još od početka beše kanon (= pravilo) pastirstvovanja i upravljanja Crkvom. No, nažalost, zavist i zloba đavolja ni ovde nije izostala. Jer među ranijim protivnicima Vasilijevim beše nepopravljivih i zlobnih neprijatelja, koji su čak i Vasilijeve najbliže srodnike potstrekavali protiv njega. Vasilije se ipak borio da makar neke od njih ispravi, dok je nske prepuštao da se sami u sebi razjedaju, kao što rđa jedući gvožđe i sama sa gvožđem zajedno propada. Ovi nepopravljivi protivnici Vasilijevi mnoge su klevete iznosili i zla nanosili svetitelju. Jer, ne mogući se uporediti s njim niti mu ma u čemu protivstati lice u lice, oni su se protiv svetitelja bavili klevetama i podmetanjima i osuđivanjima i spletkarenjem. Između ostalih kleveta oni su ga nazivali gordim i nadmenim, zato što njegova ozbiljnost i pravičnost, čvrstina karaktera i podvižnička usebesabranost beše za njih neugodna i porazna za njihove poroke. Sveti Grigorije, koji je najbolje poznavao Vasilija, veli: Hristoliko smirenje i podvižničke vrline Vasilijeve ovi podlaci oglašavahu za poroke, pošto su sobom merili svetitelja, a ne sebe njime. Vrline i poroci, dodaje on, često su blizu jedni drugih i liče katkad jedni na druge, te je neznalicama vrlo lako smatrati vrlinu za porok i obratno, porok za vrlinu. Uostalom, zaključuje Grigorije, ko može lava osuđivati što nije kao majmun, nego je ozbiljnog i carskog držanja.
No ovaj sveti, veliki, i vaistinu vaseljenski jerarh Crkve Hristove, nije gledao da sredi crkveno stanje samo u svojoj mitropoliji, nego je svojim uzvišenim umom i okom apostolske duše svoje zamišljao i sagledavao nešto daleko veće i uzvišenije. Dok su drugi gledali samo ispred svojih nogu, i interesovali se jedino sređivanjem i obezbeđivanjem svojih stvari, ne idući malo dalje niti zamišljajući da učine nešto veće i važnije, dotle se, iako smiren i umeren mitropolit Kesarijski nije zadovoljavao takvim delokrugom rada. On je poglede duše svoje bacao nadaleko i naširoko, te obuhvatio njima svu vaseljenu i sva mesta u njoj gde je bila propovedana spasonosna reč Božja.
Zato je svu vaseljenu i učinio predmetom svojih briga i staranja. Pred njegovim svetim očima bio je ovakav prizor: nasleđe Božje, narod Hristov, sveti narod, stečen i spasen krvlju, stradanjem Spasovim i naukom, sav je potopljen u moru zla i nevolja zbog raznih zabluda i jeresi i drugih pagubnih nauka. Sveta Crkva Hristova strahovito strada od neprijatelja, natutkanih đavoljom zloćom. To svetom Vasiliju nije davalo mira, niti mu je bilo dovoljno vapiti i moliti se Bogu da izbavi Crkvu Svoju od zala koja su je napala. Naprotiv, polažući svu nadu na Boga, on se i sam založi da pomogne Crkvi u takvom njenom stanju. I zaista, bila bi to velika nesreća da onaj, koji je postavljen iznad svih i koji gleda uzvišeno, ne brine za opštu stvar i opšte spasenje. Jer ovde se upravo nije radilo o jednom čoveku, koji kao jedinka, i kad nije u dobrom stanju, ipak ne nanosi štetu celini; nego se radilo o zajedničkom telu Crkve, koje kao celina ako nije u dobrom stanju nanosi štetu i propast i svim pojedinačnim članovima toga tela. Osećajući i znajući sve to bolje od drugih, sveti Vasilije kao opšti staratelj i borac za opšte dobro svih, brinuo se sa bolom i tugom, da bi na neki način pronašao spasenje od toga. Taj sveti bol pastira i apostola on nošaše danonoćno u srcu, jer imaćaše srce osetljivo i brižno i sastradalno. Jer kako veli premudri Solomon, a i sama Istina: Osetljivo je srce crv koji razjeda kosti; veselost pak biva samo pri neosećanju tuđeg bola, dok sastradavanje donosi žalost, i stalna briga o nečem razjeda srce (Priče 14, 30). Kao Jona nekada stradaše i ovaj otac naroda Crkve (sr. Jona 4, 8); i kao David silažaše do same smrti, i ne davaše sna očima svojim, niti dremanja trepavicama svojim (Ps. 131, 4). Brige za sve Crkve iscrpljavahu mu i mučahu i onaj ostatak slabačkog tela što je imao, tako da je sa bolom nekada govorio ove potresne reči: „Crkve se nalaze skoro u takvom stanju, u kakvome je moje telo“ (Pismo 30). On tražaše i božansku i ljudsku pomoć koja bi nekako zaustavila i ugasila opšti požar u Crkvi, i koja bi razagnala gustu tamu kojom bejasmo odasvud obavijeni, kako o tome veli sv. Grigorije. U jednom od svojih pisama sv. Vasilije piše jednom episkopu o potrebi borbe i podviga za Crkvu i istinitu pravoslavnu veru: „Treba da znaš da ako i mi ne prihvatimo borbu za zaštitu Crkve, u kakvu su neprijatelji zdravog učenja stupili protiv Crkve, eda bi je uništili i razorili, onda ničega nema što će sprečiti da istina, napadnuta od neprijatelja, sasvim propadne, a mi ćemo biti podvrgnuti osudi Božjoj što nismo revnosno i složno po Bogu učinili ono što treba za sjedinjenje svih pomesnih Crkava“ (Pismo 65). Krenuvši tako još u samom početku svoje episkopske delatnosti u višestruku borbu za spasavanje Crkve, sveti Vasilije otpoče svoj apostolski rad u dva pravca i na dva polja. Prvo je na bogoslovskom polju počeo da brani i pravilno dogmatski izlaže pravoslavnu veru o Svetoj Trojici protiv jeretika arijanaca i savelijanaca i njihovih raznih grupica i ogranaka. Na pastirskom pak crkvenosabornom polju on otpoče veličanstveno delo objedinjavanja Pravoslavnih Crkava i zbijanja u redove pravoslavnih episkopa, da bi se ostvarilo njihovo čvrsto i nepokolebivo jedinstvo, koje bi onda moglo odoleti svim napadima jeretika, a uz to još i privući mnoge slabije i kolebljivije episkope. Jer beše velik broj kolebljivih episkopa, koji su se povodili čas za jednima čas za drugima. Za onu prvu, bogoslovsku delatnost Vasilijevu veli ovako sv. Grigorije Bogoslov: „Vasilije najpre prikupi i sjedini sve svoje moći u sebi, koliko god beše moguće, i stupi u zajednicu sa Duhom Svetim u dubini svoga bića; zatim stavi u pokret, s jedne strane, svu snagu čovečjih misli i logičkih zaključaka, a c druge strane ispita svu dubinu Svetoga Pisma; pa onda izloži u rečima i spisima našu Pravoslavnu veru (τήν εύσέδειαν); i pobijanjima i protivdokazima on odlučno razbi veliku jeretičku drskost“. Jeretike, sa kojima se Vasilije lično sretao, pobeđivao je u razgovoru živom rečju svojom; onima pak koji su bili daleko, on je slao pisane strele svoje, to jest svoje spise za koje se može reći da nisu bili po sili slabiji od onoga što beše napisano na tablicama Mojsijevim. Šta više, njegove knjige nisu propisivale zakon samo za jedan narod, kao Mojsijeve samo za Judeje, nego su bile za svaki hrišćanski narod po vaseljeni, i one su govorile ne o jelima i o pićima i privremenim žrtvama i očišćenjima, nego su objavljivale samu reč Istine, od koje i dolazi naše spasenje.
Međutim sveti Vasilije nije ostao samo pri bogoslovskom radu i trudu na reči Istine, jer reč sama još nije savršena ako nema i dela uza se, kao ni delo što nema vrednosti bez razumne reči i pravilnog učenja i verovanja. Zato je on uz reč dodavao i delatnost, to jest i trud na pastirsko – crkvenom delu ukrepljenja i ujedinjenja svih pravoslavnih, da bi se tako pravilno verujući sačuvali u tačnosti Istine, a oni krivo vepyjyći bili pridobijeni za Crkvu kroz mudru pastirsku ekonomiju, ukoliko je to, naravno, bilo moguće a da se ne povredi pravilna vera Crkve. Kao mitropolit cele Kapadokije, sa izvesnom vlašću i nad oblastima Ponta, Galatije i Male Jermenije, Vasilije preduzme jednu dalekosežnu misiju ujedinjenja svih pravoslavnih, i na Istoku i na Zapadu, i povraćanja u krilo Crkve svih zabludelih episkopa, klirika i laika. U tu svrhu on je lično mnoge episkope posećivao, iako je to za njega zbog slabog zdravlja bilo teško; mnogima je pisao i umoljavao preko drugih; jedne je preklinjao, poučavao i savetovao, druge je izobličavao, pretio i kažnjavao. Kao neki mudri i iskusni arhistratig on je štitio narode i gradove, a takođe i same pojedince od jeretika i zlih pastira, pronalazeći za sve odgovarajući put spasenja i lečeći raznim duhovnim lekom sve što se moglo i dalo izlečiti. On se, po rečima svetog Grigorija, kao duhovni Beseleil, to jest graditelj i arhitekta božanske skinije Crkve (sr. 2. Mojs. 31, 2), služio za izgradnju Crkve svakim pogodnim građevinskim materijalom i svakim majstorskim znanjem i veštinom, ugrađujući i usklaćujući sve što se da i može, da bi se dobila jedna bogata i savršena lepota. Ova apostolska delatnost Vasilijeva produžavala se tokom svih godina njegovog episkopstva, no već u samom početku ovoga njemu je predstojala velika borba i podvizi u sukobu sa silnim carskim državnim vlastima.
Odmah po dolasku za episkopa u Kesariju Sveti Vasilije je imao da se bori otvoreno protiv mešanja i nasilja državne vlasti u crkvene poslove. To beše za vladavine hristobornog cara Valenta[10], gonitelja pravoslavne vere i pristalice arijanske jeresi. On beše krenuo protiv pravoslavnih episkopa, primoravajući ih na primanje jeresi Arijeve, koja je učila da je Sin Božji obična tvar, a ne savršeni Bog. Sam Valent beše kršten od arijanaca i zato na njega imahu veliki uticaj arijanske vođe, koje su ga i potsticale na gonjenje pravoslavnih. Upravo u to vreme Valent beše uspeo da skoro sve pravoslavne episkope ili podčini jeresi, ili da ih progna, a na njihova mesta on po Crkvama dovođaše arijance. Putujući iz Carigrada po raznim oblastima, on je episkope progonio i crkvenu imovinu oduzimao, čineći to nekad prevarom i arijanskom zaverom, a nekad otvorenim prinuđivanjem i nasiljem nad ljudima i njihovim savestima. Svoju pagubnu carsku veru hteo je nametnuti svima, a to značaše duševnu pogibao za sve. Njegove vojne starešine ulazile su u hramove pravoslavnih i preturali svete prestole mešajući krv nevinih ljudi sa beskrvnom Žrtvom, prinošenom u Crkvama, i zlostavljajući pravoslavni narod, osobito monahe i devstvenice. Posebno pak u maloazijske oblasti bezbožni car Valent beše poslao svog eparha Modesta[11] da prinudi pravoslavne episkope da se podčine carevoj politici nametanja arijanstva ili poluarijanstva. Prošavši kroz mnoge gradove u Maloj Aziji izvršujući carsko narećenje, Modest je stigao u zimu 371. godine i u Kesariju Kapadokijsku“, majku Crkava“ u tim istočnim oblastima Male Azije, kako je naziva sv. Grigorije Bogoslov. On nastojavate da i tu Crkvu potčini caru i njegovoj jeresi i da tako i u njoj ugasi živu iskru pravoslavne istine. Sam Modest beše kršten od arijanaca i zato kao lav rikaše protiv pravoslavne vere, zbog čega mnogo dosadi svetom Vasiliju.
On naredi da mu dovedu Svetitelja i nastojaše da ga skloni na carsku veru. No pošto u tome ne uspe, on mu poče razjareno pretiti. „Šta ti misliš, Vasilije, – reče Modest izbegavajući da svetitelja nazove episkopom, – te se usuđuješ da se protiviš tako moćnom caru i da jedini ti od svih drugih budeš toliko drzak? Vasilije odgovori: O čemu ti govoriš, i kakvo je to moje bezumlje, jer ja još ne mogu da razumem o čemu se radi. – Jedini ti, reče eparh, ne potčinjavaš se carevoj veri, dok su se svi drugi podčinili i pokorili. – Na to mu Vasilije odgovori: Ja ne prihvatam tu carevu veru zato što moj Car (Nebeski) to ne odobrava. Niti ja pristajem da se klanjam tvari, budući da sam i sam stvorenje, no kome je zapoveđeno da postane Bog (καί Θεός είναι κεκελευσμένος). – Pa šta ti misliš da smo mi koji zapovedamo? Jesmo li nešto ili ništa? Zar ti ne čini veliku čast da si zajedno sa nama i da smo ti prijatelji?
– Vi ste eparsi (namesnici), reče Vasilije, i to vrlo slavni, ja to ne poričem; ali niste viši od Boga. Da mi budete prijatelji, to je velika stvar, zašto da ne? Jer i vi ste stvorenja Božja. No mi želimo da vas imamo za prijatelje kao što imamo i druge ljude oko nas, ne više. Jer Hrišćanstvo se meri ne po licima, nego po pravoj veri. – Na te reči eparh skoči sa svoje stolice, planu još većma od gnjeva i poče da sv. Vasiliju govori oštrije i grublje reči: Šta dakle? ne bojiš se moje vlasti? – Zašto da se bojim, odgovori Vasilije. Šta će mi se desiti? – Šta veliš, šta? viknu eparh. Desiće ti se jedno od mnogoga što ja imam u svojoj vlasti da ti učinim. – A šta je to? reče Vasilije. Reci mi da čujem. – Oduzimanje imanja, reče eparh, izgnanstvo, mučenja, smrt. – Na to mu reče Vasilije: Imaš li ti čim drugim da me plašiš? Jer ništa od svega toga ne plaši me. – Tada Modest zapita: Kako to i na koji način?
– A Vasilije mu reče: Zato što ne možeš oduzeti imanje onome koji ništa nema, osim ako ti je potrebno da mi oduzmeš moje vete haljine i ono malo knjiga, što predstavlja sve moje imanje. U progonstvo me pak ne možeš prognati, jer ja ne pripadam ni jednom mestu, i zemlja po kojoj ovoga momenta gazim nije moja, i opet: moja je svaka zemlja u koju me proteraš. Ili da kažem još tačnije: sva je zemlja Gospodnja, na kojoj sam ja došljak i prolaznik. Mučelja se takođe ne plašim, jer ne postoji telo za mučenje, pošto će moje slabo telo pasti od tvog prvog udarca. Smrt pak za mene biće dobrotvor, jer će me brže poslati Bogu, radi Kojega živim i Kojemu služim, i za Kojega sam već mnogo puta umro stremeći k Njemu još odavno. – Na te reči eparh se zaprepasti i reče: Niko do sada nije tako odgovarao meni Modestu i sa tolikom smelošću. – A Vasilije mu odgovori: Nije ti se, valjda, još desilo da se sretneš sa episkopom, inače bi ti sigurno tako odgovorio, boreći se za tako uzvišene stvari. Znaj, namesniče, mi u svemu ostalome ponašamo se smireno i krotko, većma nego drugi, jer nam to zapoveda zapovest Božja; i to ne samo prema jednom caru, nego se ni pred običnim ljudima ne ponašamo sa nadmenošću. Ali, kada se radi o Bogu, i kada je u opasnosti vera u Boga, onda mi sve drugo preziremo, i samo na Boga gledamo. A što se tiče ognja i mača i zverova i mučenja tela raznim sredstvima, za nas to predstavlja pre zadovoljstvo nego pretnju. Ti nas možeš vređati, pretiti nam i činiti sve što hoćeš po svojoj vlasti. Reci to isto i caru neka i on čuje da nas ne možeš pridobiti za se, niti ćeš nas prinuditi da pristanemo na bezbožno učenje, makar nam još opasnije pretio. Najzad Modest reče: Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje. A sveti Vasilije odgovori: Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči.
Kada je carski namesnik čuo ovakve smele reči Vasilijeve i uvideo njegovu nepokolebljivosg i neustrašivost, naredio je da se Vasilije ostavi na slobodi i da mu se dozvoli da se vrati spokojno na svoje episkopsko mesto. Caru pak rekao je Modest ovo: Care, pobeđeni smo od ovog starešine ovdašnje Crkve. To je čovek koji se ne boji pretnji ili bilo kakvih reči i ubeđivanja. Mi možemo zastrašiti neke od onih koji su strašljivci, ovoga pak ili treba otvorenom silom prinuditi, ili ne očekivati da zbog naših pretnji on popusti u nečemu. Na te reči Modestove car je odustao od svoje namere, i čak se zadivio hrabrosti ovoga muža, kao što biva ponekad da vrlina hrabrog čoveka izazove divljenje i samog neprijatelja. Car je tada zapovedio da Vasilija više ne primoravaju.
Međutim nije prošlo dugo vremena a Valent je ponovo pokušao da na drugi način iskuša svetog Vasilija. Sledeće godine na praznik Bogojavljenja, za vreme dok Vasilije svršavaše službu Božju u hramu prepunom naroda veoma odanog svome arhipastiru, uđe u hram car Valent sa svojom carskom pratnjom i umeša se u narod hoteći da tako dođe u opštenje sa Vasilijem. Pred veličanstvenim prizorom koji vide u hramu car se veoma iznenadi i zaprepasti, jer nikada tako nešto ne vide u arijanskim crkvama. On vide masu naroda, čiji glasovi i pevanje odjekivaše kao neki gromovi; vide talase naroda koji behu kao more, no ipak stajahu u redu i poretku i oko oltara i svuda unaokolo. Vasilija pak vide car gde stoji uspravan kao stub ispred sveg naroda a pred Bogom i svetim žrtvenikom, kao što nekada prorok Samuilo stajaše ispred svog naroda pred Bogom (1. Car. 19, 20). Vasilije stajaše nepomičnog tela i pogleda očiju, kao da se ništa nije desilo, a oko njega stajaše sveštenstvo sa velikim uvaženjem i strahopoštovanjem. Videći sve to, i ne znajući s čim da uporedi takav veličanstveni prizor, car se veoma iznenadi i zadivi tako velikom uvaženju koje svi imađahu prema Vasiliju. Car je sa sobom imao izvesne darove koje je hteo da prinese pred oltar, no stajaše za momenat u neodlučnosti i neizvesnosti, pošto niko još ne dolažaše da te darove uzme, jer niko nije znao da li će Vasilije da ih primi ili ne.
Pošto se na taj način car našao na istom skupu sa Vasilijem, Vasilije mu najzad primi darove i stupi s njim u razgovor o božanskoj nauci i rečima.
Beše pak tu prisutan s carem i neki Demosten, snabdevač carevog dvorca hranom. On se umeša u razgovor i napade na vaseljenskog učitelja vere, govoreći kojekakve gluposti i pokazujući svoje neznanje. A božanski Vasilije se nasmeši na sve to i reče ovome: Videsmo i Demostena nepismenog[12]. Na to se ovaj nađe uvređen, pa se još više razdraži, a veliki Vasilije mu odgovori: Tvoje je da se staraš o spremanju jela, a o božanskim dogmatima ti ne možeš raspravljati niti im pristupiti, jer si gluv i ništa ne osećaš (Teodoritova Istorija IV, 19). Ovaj Demoeten je i kasnije pokretao gonjenje na Pravoslavne episkope i prognao je baš brata svetog Vasilija – Grigorija episkopa Niskog. No i ovoga puta car Valent opet ostavi na miru arhiepiskopa Kesarijskog.
Nepokolebivi stav svetog Vasilija odbio je i donekle ukrotio prvi nalet carevog neprijateljstva. No Vasilijeve nevolje s vlastima nisu još bile završene. Neprijatelji pravoslavne vere, i posebno Vasilijevi neprijatelji, potpaljivali su gnjev carev, ukazujući na to da se jedini Vasilije odupreo potpunoj carevoj pobedi nad pravoslavnim episkopima. I zaista, ovo je bilo tačno, jer u to vreme behu već prognani i sv. Meletije Antiohijski i Evsevije Samosatski, i mnogi drugi nosioci Pravoslavlja na Istoku. Zato car Valent, posle svog poraza pred Vasilijem, ponova ustade protiv njega, i ovoga puta odluči da ga protera. Za progonstvo Vasilijevo sve je već bilo gotovo, spremljena je bila i naredba o progonstvu i careva ruka beše gotova da je potpiše. No Bog, Koji čuva Crkvu svoju, spreči tu nepravednu odluku. Jer kada car htede da potpiše naredbu o progonstvu svetog Vasilija, ruka mu zadrhta i nešto ga spreči da to učini. Istoga momenta javiše mu da mu se iznenada teško razboleo sin Galatije. – No borba sv. Vasilija sa državnim vlastima nije se ni na tome završila.
U to vrsme desio se jedan novi sukob koji su iskoristile i ieke crkvene starešine i vođe, umešavši se sada u borbu protiv Vasilija više nego sama državna vlast. Zbog tog novog sukoba, a osobito zbog ponašanja tih episkopa, protivnika Vasilijevih, mnogi se crkveni narod sablažljavao i duševnu štetu trpeo. Jer ti episkopi iskoristiše tu priliku, o kojoj će dalje biti reči, da njome prikriju, s jedne strane, svoje neslaganjs u veri sa Vasilijem, a c druge strane svoju zlopamtljivost i osvetu zbog poraza koji su pretrpeli prilikom Vasilijevog izbora za episkopa. Oni su se do sada potčinjavali Vasiliju kao mitropolitu samo za to što su morali to činiti pod pritiskom njihovih vernika, jer je narod sav odreda veoma poštovao Svetog Vasilija. No ovi baš tu njegovu slavu i ugled nisu mogli podnositi. Desio se dakle sledeći sukob. Da bi ponizila Vasilija i oduzela mu veliki crkveni ugled i crkvenu moć koju je imao kao mitropolit Kesarijski, carska vlast je našla sledeći povod za to. Po naredbi cara Valenta, dotadašnja velika oblast Kapadokije bude početkom 372. godine podeljena na dve oblasti, na Prvu i Drugu Kapadokiju. Kao centar Prve Kapadokije ostala je i dalje Kesarija, za centar pak Druge Kapadokije proglašen je grad Tijana. Po ovoj novoj političkoj podeli mnogi delovi Kesarijske mitropolije ostali su na teritoriji Druge Kapadokije. Želeći da iskoristi za sebe ovu političku podelu i da se odvoji od Kesarijske mitropolije, episkop grada Tijane Antim otkazuje poslušnost svome mitropolitu Vasiliju i odvaja se od njega podčinjujući sebi episkope i sveštenike na teritoriji Druge Kapadokije, i pritom tražeći takođe da za političkom podelom teritorije sleduje obavezno i crkvena podela. Kao dotadašnji mitropolit drevne mitropolije Kapadokijske Vasilije stajaše za drevne običaje Svetih Otaca i pravila crkvenog upravljanja, koja potiču iz davnina. Tako u ovom sukobu novozvani mitropolit Tijanski Antim nanese mnogo pakosti Vasiliju kao zakonitom kanonskom mitropolitu cele oblasti, jer ovaj Antim tajno sazivaše svoje sabore i otimaše sebi sveštenike, bilo ubeđivanjem ili nasiljem; usto on prigrabljivaše sebi i crkvene prihode koji pripadahu mitropoliji Kesarijskoj, i druga slična bezakonja on činjaše. Da bi svoja bezakonja prikrio, on je razne laži i klevete izmišljao protiv Vasilija, pa čak, – o, bezumlja! – klevetao Vasilija Velikog u pitanjima vere. Sve ovo naravno išlo je na opštu štetu Crkve, na slabljenje pravoslavnih pred jereticima i na sablazan mnogih hrišćanskih duša, jer ljudi se često i po zluradosti raduju svakoj novini koja ruši staro stanje, i od toga gledaju da izvuku neku korist za sebe. Svako rušenje postojećega lakše je od podizanja razorenoga, veli Grigorije Bogoslov. Ova borba sa Antimom potraja skoro 2. godine.
Ustavši odlučno u odbranu drevnih crkvenih običaja i kanonskih prava svoje mitropolije, sveti Vasilije se nije borio za sebe i za svoju vlast, nego se borio za korist Pravoslavne Crkve i Pravoslavne vere, čiji je poslednji stub i temelj u ovo vreme bio upravo veliki Kesarijski mitropolit i njegova mitropolija. Zato ga Grigorije Bogoslov i naziva mitropolitom višnjega Jerusalima. U takvoj situaciji svetitelj Božji tražaše jedino kanonsko rešenje tog problema i zato se nije poveo za greškama svojih protivnika i glavnih krivaca u ovoj stvari, nego je našao dostojno rešenje za to zlo. Da bi osujetio pokušaj poniženja moćne u Pravoslavlju i pravoverju mitropolije Kesarijske, čije bi svako slabljenje označavalo i slabljenje Pravoslavne Crkve u tim teškim za nju vremenima, on smisli sledeću mudru i pravilnu stvar: poveća moć Kapadokijske Crkve time što osnova nove episkopije po svoj Kapadokiji, i na njih dovede i rukopoloži za episkope ljude veoma dostojne i sebi privržene, koje on izabra između najboljih tadašnjih pravoslavnih podvižnika i bogoslova. Takvi su bili: njegov najbolji drug Grigorije Bogoslov i njegov brat Grigorije Niski i nešto kasnije sveti Amfilohije Ikonijski. Svetog Grigorija Bogoslova on uz pomoć Grigorijevog oca, episkopa iz Nazijanza, rukopoloži za episkopa malog mesta Sasima u drugoj Kapadokiji, a svog mlađeg brata Grigorija za episkopa grada Nise. Ovim kanonskim crkvenim postupkom zakoniti mitropolit i iskusni crkveni vođa i pastir Vasilije postigao je tri korisne stvari, po svedočanstvu samog Grigorija Bogoslova. Prvo, izborom novih i brojnijih episkopa posvećena je veća pažnja i briga o dušama; drugo, svaki grad je dobijao svog episkopa koji će se starati o njegovim potrebama; i treće, na taj način se rešavao dotični crkveni spor i međusobna borba.
Ovde treba reći nekoliko reči o jednoj stvari u ovom postupku Svetog Vasilija, koja je mnoge navela da pogrešno vide i ocene sam ovaj postupak Svetog Vasilija. Naime, ovakav postupak velikog Vasilija ražalostio je i njegovog tihog i spokojnog druga Grigorija Bogoslova, i među njima nastade izvesna nesuglasica. Šta na to treba reći? Pre svega treba reći da se Grigorije uopšte slagao sa Vasilijevim postupkom, samo što je narav Grigorijeva bila tiha, željna mira i molitvenog tihovanja, a na ovaj način on je uvučen u najžešću crkvenu borbu. A baš tu borbu sa Antimom neprijatelji su zloupotrebljavali u svojim klevetama na Vasilija i njegove prijatelje. Grigorije je ubeđivao Vasilija da on nije za takve crkvene borbe. I sa tog razloga Grigorije nije ni otišao u inače malo i prolazno mesto Sasima, nego je većma želeo usamljeničku tišinu i molitveno sozercavanje u podvizima i sve većoj ljubavi prema Bogu (v. Pisma Grig. 48. i 49). Vasilije pak sa svoje strane, vrlo je dobro znao pravu vrednost i dostojnost velikog Grigorija, i da on daleko prevazilazi tu počast da bude postavljen za episkopa u ovako malom mestu i u ovakvim prilikama, i zato je o tome pisao episkopu Evseviju Samosatskom ovako: „I ja bih želeo da brat Grigorije upravlja takvom Crkvom, koja bi odgovarala njegovoj veličini i dostojnosti, a mislim da bi za njega bila dostojna jedino cela vaseljena kad bi se sabrala sva u jedno. No pošto je to nemoguće, onda neka ga, neka on bude takav episkop kome neće mesto davati čast, nego će on davati čast tom mestu. Jer velikome je svojstveno ne samo da se zadovoljava velikim, nego i da male stvari čini svojom silom i moći velikima“ (Pismo 98, 2). He treba dakle ovde misliti da Vasilije nije znao, ili je precenio, ili podcenio pravu vrednost Grigorijevu i njegove ne samo bogoslovske, nego i crkvene i pastirske sposobnosti, a kao dokaz toga neka posluži sledeća činjenica svima poznata. Kada je Vasilije, krajem 378. godine, već bio na samrti, on je upravo savetovao svetom Meletiju Antiohijskom i drugim pravoslavnim episkopima da nikog drugog nego Grigorija pošalju u Carigrad da tamo povrati od arijanaca skoro izgubljeno Pravoslavlje. Ova poslednja želja i poslednja radost Vasilijeva bi zaista i ispunjena, i Grigorije bi poslan u Carigrad, gde on za kratko vreme pokaza svoje nenadmašne pastirske sposobnosti. Jer on za nepune dve godine vaskrsnu tamo Pravoslavlje i povrati Carigrad iz ruku arijanaca u Pravoslavlje. No kada je sv. Vasilije rukopoložio Grigorija za maleno mesto Sasima, Vasilije se brinuo pre svega za dobro Crkve, i to ne samo svoje Kesarijske mitropolije, koja je bila stub i tvrđava Pravoslavlja na Istoku, i svaki pokušaj slabljenja Vasilijeve crkvene pozicije bio bi na štetu svemu Pravoslavlju a u korist arijancima, – nego se on time brinuo i za celu Crkvu na Istoku. Pustinoljubiva pak duša Grigorijeva govorila je slobodno drugu Vasiliju tužne prekore zbog takve vrste prijateljstva koje ga eto sprečava da se smireno podvizava. No to je Grigorije činio samo u ličnim pismima i razgovorima, dok je pred drugim ljudima, i osobito pred Vasilijevim neprijateljima, on vatreno branio Vasilija (Pismo Gr. Bg. 48), smatrajući da je to Vasilije učinio ne po nekoj volji ili slabosti ljudskoj, nego po volji samog Duha Svetog. Iako je Vasilije znao da ceni prijateljstvo, veli Grigorije, kada je trebalo da se radi Boga učini nešto veće i važnije, on tada nije gledao samo na ono što prijatelju ide u račun, nego ono što je Crkvi Božjoj korisnije. A za dokaz da Grigorije i pored žalosti nije osuđivao Vasilija za taj postupak neka posluži još i sledeći događaj. Kada novonazvani mitropolit Tijanski Antim dođe u grad Nazijanz, koji beše na teritoriji Druge Kapadokije, da privoli Grigorija i njegovog starog oca episkopa da se otcepe od Vasilija i priđu novoj mitropoliji, pa ih je čas molio čas im pretio, oni su obadvojica najenergičnije odbili to i ostali verni svojoj Kesarijskoj mitropoliji i njenom velikom mitropolitu Vasiliju, zbog čega im je ogorčeni porazom Antim pripisivao „vasilijanizam“, to jest veliku privrženost Vasiliju (Pismo Gr. Bg. 50). Na kraju treba još i ovo reći da ta žalost Grigorijeva nije dugo potrajala, jer se uskoro on svim silama dao na to da pomogne velikom Vasiliju i sa njim čitavom Pravoslavlju, kako na bogoslovskom tako i na crkvenom polju, što će se odmah videti iz izlaganja daljih događaja iz života ovog svetog Vasilija.
Jedna od najvećih briga Svetog Vasilija beše staranje oko ujedinjenja pomesnih Crkava Istoka i Zapada. No to ne beše nimalo lak posao. I u tom, kao i uopšte u svom bogoslovskom i pastirskom radu u Crkvi Božjoj sveti Vasilije je imao da izdrži tešku borbu i doživi mnoge gorčine i od neprijatelja i od prijatelja. Stanje crkveno na Istoku beše vrlo teško, a i odnos između Istočnih i Zapadnih pomesnih Crkava ne beše bolji. Jer posle svetog Prvog Vaseljenskog Sabora u Nikeji 325. godine, koji je pravoslavno ispovedio veru Crkve u jednosušnost Sina Božjeg i Oca, jeretici arijanci su pokušavali na sve načine da izvrnu tu svetu Nikejsku veru, ili makar da navedu pravoslavne da u odbrani te vere odu u neku drugu nerazumnu krajnost. Lukavost arijanska i revnost ne po razumu episkopa Markela iz grada Ankire, dovela je do toga da se čak i mnogi pravoslavni međusobno podele po pitanju svetog Nikejskog Sabora. Jer ovaj nerazumni Markel, u svojoj, tobože, revnosti, pod vidom zaštite Nikejske vere obnovn Savelijevo učenje, koje beše već davno osuđeno. Njegovi učenici to učenje raširiše još više, tako da su arijanci lukavo govorili da i Nikejska vera liči na Savelijevo učenje. Na Istoku su zato pravoslavni vrlo rano osudili Markela i njegove učenike. Ovi pravoslavni pokušavahu da objasne Zapadnim episkopima, i osobito Rimskom episkopu, da prestanu podržavati Markela i njegove pristalice, pošto je to išlo na račun ugleda Nikejske vere pravoslavnih. Među takvima prvi behu Sveti Vasilije Veliki i Sv. Meletije Antiohijski. Oni nastojavahu da objasne Rimskom episkopu Damasu i drugima da ne podržavaju Markelove učenike na Istoku, jer time potpomažu razjedinjenju pravoslavnih, na radost zluradih arijanaca. Grupa takvih učenika Markelovih beše u Antiohiji i ne hoćaše se potčinjavati svetom Meletiju, podržavana u tome baš od Rimskog episkopa. Ovaj raskol u Antiohiji veoma otežavaše ne samo ujedinjenje pravoslavnih na Istoku, nego i sjedinjenje Istočnih i Zapadnih Crkava. Po nadahnuću Duha Svetoga Sveti Vasilije uze na sebe taj podvig da sjedini i Istočne episkope međusobno i Zapadne sa Istočnima, oslanjajući se u tome na svetog i velikog Atanasija Aleksandrijskog, koji još beše u životu.
Sveti Atanasije Veliki imađaše veliki ugled i uvaženje kod svih pravoslavnih na Istoku, a takođe i na Zapadu. Zato Sv. Vasilije, želeći da dođe do opštenja sa episkopima i Crkvama na Zapadu, obrati se prvo Sv. Atanasiju odmah sledeće godine pošto je postao episkop (371. g.). I Sv. Vasilije moljaše Sv. Atanasija da bude u ovom slučaju za Crkvu ono što prorok Samuil beše za Jevrejski narod, i da posreduje da Zapadni episkopi dođu na Istok i podrže pravoslavne u borbi protiv arijanaca. „Ja sam uvideo, po ovoj maloj sposobnosti koju imam za shvatanje stvari, veli Sv. Vasilije, da je jedini način da se pomogne našim Crkvama saglasnost i jednodušnost s nama Zapadnih episkopa. Jer ako bi oni onu revnost, sa kojom ustaju na Zapadu protiv jednog ili dva tamošnja jeretika, pokazali i prema Crkvi u našim krajevima, onda bi od toga nastala opšta velika korist“ (Pismo 66). Osobito Sv. Vasilije moljaše Sv. Atanasija da Zapadni episkopi priznaju Sv. Meletija u Antiohiji, a ne da podržavaju grupicu vernih oko episkopa Pavlina, koja još nije ni pravilno verovala u Svetu Trojicu. Zato je potrebno, moli Sv. Atanasija Sv. Vasilije, da on posreduje kod Zapadnih da oni odbace svoju podršku Markelovim sledbenicima na Istoku. Nije dovoljno da u Rimu znaju samo da anatemišu zloglasnog Arija, a y isto vreme podržavaju Markela, koji iako je protivan Ariju, nije međutim ništa manji jeretik od Arija, jer on odriče postojanje Sina Božjeg kao posebnog Lica u Svetoj Trojici (Pismo 69). Svetog Atanasija Vasilije nazivaše duhovnim ocem svojim i cele Crkve Pravoslavne (Pismo 82), jer znađaše da je on učinio više od svih za jedinstvo vere i Crkve, i da će opet učiniti nešto takvo. No i Sv. Atanasije uvažavaše mladog episkopa iz Kesarije i govoraše da treba slaviti Boga što je dao takvog episkopa Kapadokiji, kakvog bi želela da ima svaka oblast u vaseljeni (Pismo Sv. Atan. Paladiju). No Sveti Atanasije se uskoro upokoji i otpočinu u Gospodu od mnognh trudova svojih i stradanja za Pravoslavnu veru. U to isto vreme Sv. Vasilije uputi i pismo papi Damasu u Rim, iznoseći mu teško stanje Crkava na Istoku i moleći ga da dođe neko sa Zapada i pomogne im, a ocobito da pomogne pomirenju Pavlinovom sa Crkvom u Antnohiji (Pismo 70). Na ovo pismo nikakvog odgovora iz Rima Sv. Vasilije ne dobi.
Sledeće 372. godine obrete se na Istoku jedan đakon Milanske Crkve po imenu Savin, i Sv. Vasilije iskoristi da sa grupom Istočnih episkopa pošalje po njemu pisma raznim episkopima u Iliriji, Italiji i Galiji. Tako i bi. On okupi sa sv. Meletijem oko 30. episkopa pravoslavnih i napisa opširno pismo episkopima u Italnji i Galiji, Koje ovi Istočni episkopi potpisaše i poslaše po đakonu Savinu. U pismu Sv. Vasilije opisivaše teško stanje na Istoku i pozivaše Zapadne da dođu u pomoć protiv arijanaca. Ukazivaše svetitelj Božji na potrebu mira, ljubavi i uzajamne pomoći u Crkvi, koja je jedno telo Hristovo, i završavaše pismo ovako: Vi sa Zapada dugujete Istoku neocenjiva dobra koja ste sa Istoka dobili, tojest veru i propoved Evanđelja, zato sada nemojte prezreti taj deo vaseljene preplavljen jeresima, niti dozvolite da se ugasi vera na Istoku odakle je prvo i zasijala (Pismo 91. i 92). U ovim tako divnim i potresnim rečima svetiteljevim oseća se pre svega veliko smirenje njegovo, pošto je smirenje uopšte prva vrlina i odlika svetitelja Božjih. Gle, zar to nije veliko smirenje govoriti o gašenju vere na Istoku, kad taj Istok ima živog jednog Vasilija Velikog! No i ovoga puta na preklinjanja svetitelja Božjeg Rim i Zapad ostadoše gluvi i nemi. Ipak Sv. Vasilije ni sada ne posustade i ne odustade od staranja o jedinstvu Crkve Hristove. Druge godine (373. g.) on opet pokrenu Istočne episkope, a osobito Evsevija Samosatskog i Sv. Meletija Antiohijskog, da ponovo pišu na Zapad i traže njihovo bratsko opštenje i pomoć. Ova tri sveta episkopa naročito su hteli da objasne Zapadu da pošalje svoje predstavnike da oni upoznaju pravo stanje crkvenih stvari na Istoku te da na Zapadu ne primaju bilo koju jeretičku grupu u svoju zajednicu, pa makar im ta grupa i potpisivala Nikejsko ispovedanje vere. Jer se, naime, dešavalo da sa Istoka odu na Zapad i prestavnici nekih jeretičkih grupa i paptija, koji u Rimu licemerno priznaju pravoslavnu veru, a onda se sa pismima od Zapadnih episkopa vrate na Istok, i to koriste protiv pravoslavnih radi utvrđenja i širenja svoje jeresi (Pismo 129). Tako su bili uradili jeretici duhoborci na čelu sa Evstatijem Sevastijskim, koji otide u Rim papi Liberiju, licemerno potpišu Nikejsku veru, dobiju od pape kanonsko pismo, sa kojim su onda prkosili pravoslavnima ka Istoku i utvrđivali svoju jeres (Pismo 263). Dok se Sv. Vasilije spremao da sa ostalim episkopima napiše takvo pismo na Zapad, dođe sa Zapada prezviter Evagrije, koji beše rodom iz Antiohije, ali je pre nekoliko godina bio otišao na Zapad u pratnji jednog zapadnog episkopa koji beše dotle prognanik na Istoku. Po ovome prezviteru Evagriju iz Rima su vratili natrag ona pisma Vasilijeva i Istočnih episkopa, jer im se tobož nisu dopala, a uz ta pisma pošalju i jedan obrazac pisma kako treba pisati na Zapad. Uz to su iz Rima tražili da prvo dođe sa Istoka na Zapad jedno poslanstvo izabranih ljudi, pa tek onda možda bi neko sa Zapada mogao doći na Istok (Pismo 138). Ovo bejaše javno ponižavanje i Svetog Vasilija i Istočnih episkopa, i za Vasilija to označavaše ustvari rušenje Nikejske vere pod izgovorom, tobož, njene podrške. To, y stvari označavaše još i ovo: da Sv. Vasilije treba da se odrekne Sv. Meletija, jer Rim držaše u Antiohiji svo vreme stranu odeljenoj grupi Pavlinovoj. U odgovoru prezviteru Evagriju Sv. Vasilije tražaše da sve što bude učinjeno u Crkvi treba da bude po volji Gospodnjoj i po crkvenom redu i poretku, a ne po volji i želji ljudi (Pismo 156).
Nije bilo malo ogorčenje Svetog Vasilija na Zapad, a ocobito na gordi Rim, kada je uskoro, to jest 375. godine, umesto svih njegovih nastojanja, rimski episkop Damas odgovorio osudom svetog Meletija i pismenom podrškom Pavlinove grupe. Jer te godine Damas posla pisma kojima priznaje Pavlina za episkopa u Antiohiji, što vojvoda carev Terentije pokuša da na silu sprovede u delo. Čuvši za to, veliki jerarh Kapadokijski i cele vaseljene piše vojvodi Terentiju i veli mu da se on ne meša u stvari koje nisu njegova nadležnost, nego nadležnost crkvenih starešina, zato neka on tu stvar prepusti episkopima. Što se pak tiče takvog postupanja Rima, to neka se vojvoda tome ne čudi, jer u Rimu potpuno ne znaju ovdašnje prilike, a i ne nastoje da ih upoznaju kako treba. Ja želim da imam mir i ljubav sa svima, veli Sv. Vasilije, no ja nipošto i nikada ne mogu zaboraviti i napustiti Meletija, tog pravog čoveka Božjeg i najdivnijeg episkopa istinite Crkve Božje u Antohiji. I ne Meletije nego Pavlin nema pravilnu veru o Svetoj Trojici, i zato „ja ne samo što nikada neću ustupiti pred ljudima koji se hvale da su dobili neko pismo od nekih ljudi, nego da su ga dobili i sa samog neba, ja ih ne mogu smatrati da pripadaju zajednici Svetih, ako oni ne sleduju za pravom i zdravom verom Pravoslavnom“ (Pismo 214).
No i pored takvog ponašanja episkopa Rimskog i ostalih sa Zapada, velika briga i ljubav Sv. Vasilija za pravoslavnu veru i jedinstvo Crkve učini da on još jednom pokuša delo ujedinjenja Istočnih i Zapadnih episkopa. U svetog Meletija u to vreme beše jedan veoma sposoban đakon po imenu Dorotej. On beše vičan putovanjima i razgovorima o crkvenim poslovima. Njega Sv. Vasilije izabra da ga pošalje u Rim sa novim pismima od Istočnih episkopa. Drugi Istočni episkopi predlagahu da bi dobro bilo da pođe u Rim brat Vasilijev Sv. Grigorije, episkop Niski. Međutim njima Sv. Vasilije odgovori da njegov brag Grigorije, zbog svoje smernosti i bezazlenosti, nije pogodan za razgovore sa gordim i nadmenim papom rimskim, čovekom koji smatra sebe da sedi negde gore visoko, te zato ne može da čuje one koji mu iz nizine odozdo govore istinu (Pismo 215). O tadašnjoj gordosti rimskog episkopa pisaše u to vreme Sv. Vasilije i episkopu Evseviju Samosatskom, povodom papinog nepriznavanja Sv. Meletija a priznavanja polujeretika Pavlina: „Kada se pokušava ispraviti gorda narav nekog, onda ona postaje još gordija i nadmenija. Zato nam je bolje da očekujemo pomoć jedino od Gospoda, jer ako nam se On smiluje, kakva nam onda druga pomoć treba? A ako se gnjev Božji produži nad nama, kakva će nam onda korist biti od zapadne gorde obrve? Jer oni na Zapadu niti znaju pravu istinu o stvarima kod nas, niti dopuštaju da ih neko obavesti, jer su unapred obuzeti lažnim predrasudama. Oni i sada (u Antiohiji) čine ono što su činili ranije sa Markelom: protive se onima koji im govore pravu istinu, a podržavaju jeres. Zato htedoh i sam, bez vas drugih episkopa, da napišem starešini Rimskom i da mu kažem da oni niti znaju pravo stanje stvari kod nas, niti pak pristaju da im neko ukaže put kojim bi ga mogli doznati. I takođe da mu još kažem da ne napada one koji se i onako nalaze u nevolji zbog mnogih iskušenja, niti pak da smatra da je gordost neko dostojanstvo, jer sama gordost je već dovoljan greh da čoveka načini neprijateljem Božjim“ (Pismo 239, 2). Izabravši dakle nrezvitera Doroteja, (jer on u međuvremenu beše rukopoložen za prezvitera od Sv. Meletija), Sveti Vasilije sa ostalim episkopima posla po njemu i po prezviteru Sanktisimu dva pisma na Zapad početkom 376. godine. Jedno pismo beše upućeno od svih Istočnih svima Zapadnim episkopima, a drugo sam Sv. Vasilije uputi episkopima Italije i Galije. U oba pisma bi izneto teško stanje Crkve na Istoku zbog borbe sa jereticima, i bi tražena bratska pomoć od Zapadnih episkopa. Jer govoraše njima sveti Vasilije: „Gospod naš Isus Hristos primio je da čitavu Crkvu Božju nazove telom Svojim, a sve nas učinio je međusobnim udovima, i svima nama je dao da budemo bliski jedni drugima shodno povezanosti udova. Stoga, iako smo mestom boravka daleko jedni od drugih, ipak smo kroz to jedinstvo blizu jedni drugima“ (Pismo 243). Ukazujući zapadnima na to saborno jedinstvo Crkve kao tela Hristovog, Sv. Vasilije im smireno napominje i ovo: „Svuda se rasprostrlo zlo jeresi, i zato se treba bojati da ono ne proguga naše pomesne Crkve, pa se onda okrene ka zdravim delovima – vašim Crkvama. Možda smo mi prvi predani oštrim zubima neprijatelja Hristovih da nas samelju zbog umnoženja grehova kod nas. Ali verovatnije je zaključiti da je opšti neprijatelj duša naših prvo napao na nas zato što je odavde iz naših krajeva (sa Istoka) počelo da se širi i propoveda Evanđelje Carstva Božjeg koje se zatim proširilo po svoj vaseljeni. Zato je on počeo prvo ovde da širi svoju otstupničku nauku, a zatim će nastojati da je raširi po svoj vaseljeni“ (Pismo 243, 3). Došavši sa tim pismima Vasilijevim u Rim, ozbiljni i čvrsti prezviter Dorotej predade ih Rimskom episkopu, koji u to vreme držaše sabor u Rimu, na kom beše prisutan i arhiepiskop Aleksandrijski Petar. U raspravljanju sa Dorotejem papa Damas i Petar nazovu pred njim svetog Meletija Antiohijskog i Evsevija Samosatskog arijancima, što veoma uvredi Doroteja i on tako oštro i odlučno odgovori da su se i oni uvredili, jer je i on njima prebacio opštenje sa Markelom, koji zaista beše jeretnk, dok sv. Meletije i Evsevije to nisu. Iako beše zadovoljan zbog ovakvog držanja Dorotejevog kad je u pitanju istina, veliki mirotvorac Vasilije ipak pisaše kasnije Petru Aleksandrijskom izvinjavajući se za takvo ponašanje Dorotejevo prema Petru, koga Vasilije uvažavaše. No što se tiče episkopa Meletija i Evsevija, dodaje Sv. Vasilije u istom pismu Petru, oni ni najmanje nisu jeretici, jer da su oni zaista takvi, ja ni za momenat ne bih pristao da imam opštenje sa njima (Pismo 266).
Nažalost, sva ova preklinjanja i molbe mirotvorca Vasilija nisu naišle na pravu bratsku ljubav i pomoć na Zapadu. Jedino što su sledeće 377. godine odgovorili pismom neki od Zapadnih episkopa, no ne i Rimski episkop. Ali od tih njihovih običnih pisama nije bilo stvarne pomoći. Velika duša Vasilijeva tugovaše zbog toga, no ne očajavaše. Jer, govoreći o teškom stanju Crkve na Istoku, on ni malo nije očajavao nego je time pokazivao svoje veliko smirenje. U njega nije bilo straha da će Crkva Božja na Istoku propasti, jer je on dobro znao Ko je Glava Crkve i jedini Spasitelj njen, Koji će učiniti da će te iste pomesne Crkve na Istoku kroz nekoliko godina triumfovati na Drugom Vaseljenskom Saboru 381. g. u Carigradu, izišavši i bez Zapadne i rimske pomoći kao pobednik protiv Arijeve i Apolinarijeve i duhoboračke jeresi. Tako će ce obistiniti i ispuniti i ovde ona istinita reč Spasiteljeva da se sila Božja u nemoći našoj pokazuje (2. Kor. 12, 9). Te se reči Gospodnje ispuniše upravo na Svetom Vasiliju onda kada je on tugovao nad teškim stanjem u Crkvi na Istoku i iz smirenja tražio odasvud pomoć. „Neka vam nije nepoznato, – smelo ispovedaše on baš tada, – da smo mi javno izloženi svima opasnostima, kao u moru napred isturene stene, i da mi dočekujemo gnjev jeretičkih valova, koji navaljuju i razbijaju ce o nas, te tako ne zapljuskuju one što su iza nas. Kada pak kažemo „nas“ mi ne mislimo na našu ljudsku moć, nego na blagodat Boga našeg, Koji u našoj ljudskoj slabosti pokazuje svoju silu“ (Pismo 203, 1).
U svojoj brizi i staranju na delu mirotvorca i spasioca Crkve Hristove veliki Vasilije je neumorno radio na izmirenju i sjedinjenju ne samo Istoka i Zapada, nego i pojedinih episkopa i pomesnih Crkava međusobno. Takođe je on nastojao i da mnoge slabe u veri ili otpale od vere otme iz kandži arijanskih i pridobije za Crkvu Pravoslavnu. O tome je sam on pisao ovako: „Naše vreme veoma teži razaranju Crkava svuda, i to smo već poodavno uvideli. Uz to još nema nikoga da se brine o izgrađivanju Crkve, i o ispravljanju grešaka braće, i o snishodljivosti prema slabima, i o zaštiti onih koji su zdravi. Zato je velika potreba u ovo vreme starati se i brinuti se da se učini neko dobro za Crkvu. Dobro pak učiniti za Crkvu znači sjediniti ono što je sada razdvojeno. A sjedinjenje može biti ako ushtednemo biti prema slabima snishodljivi u onome što ničim ne šteti dušama… Zato je, mislim, potrebno da prave i istinite sluge Gospodnje pokažu veliko staranje o vraćanju u jedinstvo Crkve onih koji su na razne načine razdeljeni međusobno. Jer „ništa tako nije svojstveno hrišćaninu kao stvarati mir“ (Pismo 113. i 114).
Ova pastirska ljubav i mirotvorstvo svetog Vasilija načinili su od njega drugog Apostola Pavla. Jer kao i sveti Apostol, tako i ovaj svetitelj Božji beše svima sve da kako god spase koga (1. Kor. 9, 22). Takvim svojim radom i snishodljivošću Sv.Vasilije je uspeo da mnoge vernike, pa čak i episkope, obrati iz arijanske i duhoboračke jeresi u Pravoslavlje. Jer on najpre od njih tražaše samo najnužnije ispovedanje Nikejske vere i odbacivanje arijanskog i duhoboračkog učenja da je Sin ili Duh Sveti tvar, a ne istiniti Bog. Kada je zatim takve slabiće u veri privodio u krilo Pravoslavne Crkve, onda je kod njih dopunjavao sve ono drugo što im je nedostajalo (Pismo 113). Nije svetitelj Božji popuštao u veri ili dozvoljavao otstupanje od nje, – Bože sačuvaj!, – nego je samo pastirski mudro i postepeno privodio od jeretika zaražene u veri ka potpunom poznanju Istine. Takav njegov pastirski rad brzo je urodio velikim plodom, jer je mnoge episkope, klirike i mirjane, pa čak i čitave pomesne Crkve obratno od jeresi u Pravoslavlje. Neki nerazumni i ne po razumu revnitelji sablažnjavali su se takvim njegovim postupanjem prema slabima u veri, i neki cv zbog toga čak otstupili od njega, među kojima behu i izvesni monasi iz grada Kesarije. Doznavši za takvu nerazumnu i neumesnu revnost, sam sveti i preveliki Atanasije Aleksandrijski pisao je u zaštitu svetog Vasilija ovo: „Recite tim drskim monasima iz Kesarije da ne ustaju protiv vozljubljenoga nam Vasilija episkopa, istinskog sluge Božjeg, nego neka ga slušaju kao deca oca i neka ne protivureče onome što on čini i govori. Jer kada bi on bio sumnjiv u istini vere, onda bi njihovo protivljenje bilo pohvalno; no i oni sami, a i mi svi, znamo sigurno da je Vasilije pohvala Crkve i prave vere. Ne treba se protivu takvoga boriti, jer se on silno podvizava i bori za istinu, poučavajući one kojima je to potrebno. Zato treba imati poverenja u njegovu dobru savest. Jer znam dobro da on biva sa slabima slab, eda bi i slabe pridobio (1. Kor. 9, 22). Neka ti monasi gledaju na tu pastirsku mudrost njegovu, i neka proslavljaju Boga što je Kapadokiji dao takvoga episkopa, kakvoga bi želela da ima svaka zemlja u veseljeni“ (Pisma Paladiju i Jovanu).
Blaženi Grigorije Bogoslov priča kako se jednom prilikom dok je Sv. Vasilije besedio u Crkvi o Svetoj Trojici, jedan prisutni monah sablaznio kao da Sv. Vasilije ne govori dobro o Duhu Svetom. Kada taj monah sutradan kritikovaše Vasilija pred drugima i pred Sv. Grigorijem, Grigorije ga pred svima izobliči zbog njegove drskosti i objasni mu da je Vasilije jedina svetiljka Istine i životvorna sila njena. Dokaz: on je još jedini ostao neproteran od arijanaca, i po bogodanoj mu mudrosti propoveda jasnu istinu o Božanstvu Svetoga Duha, no tako da bi pridobio i one koji se još kolebaju u veri u Duha Svetog (Pismo Grig. Br. 58). Sveti Grigorije i na drugom mestu izobličava takve drske i nepoverljive ljude, govoreći: Imaju neki zlobni ljudi, koji se sablažljavaju, i sablažnjavaju druge, time dodaju sebi zlo na zlo, jer se usuđuju govoriti protiv Vasilijevog bogoslovlja o Duhu Svetom. Vasilije pak smatra da rečju Božjom treba mudro upravljati i sa znanjem i rasuđivanjem njome raspolagati (sr. Ps. 111, 5). Osobito to treba činiti sada u vreme ove noćne borbe sa jereticima, dok ne nastupi vreme razvedravanja. Vasilije je znao da drske jeretičke vođe, koje imađahu veliki uticaj na cara jeretika, pogrešno shvataju i namerno izvrću i najtačnije pravoslavne reči o veri, i tako ga često opadaju i klevetaju kod cara. Nije mnogo trebalo pa da car progna Vasilija, i jereticima preda njegovu Crkvu na opštu propast pravoslavnih duša. Zato je bogoprosvećeni svetitelj Božji i pastir Crkve mudro izlagao pravu i istinitu veru o Duhu Svetome kao Trećem Licu Svete i Božanske Trojice, no pri tome birao takve reči iz Svetoga Pisma i iz pouzdanih svedočanstava Svetih Otaca, kakve jeretici ne bi mogli lako izvrtati i na zlo upotrebljavati. To ce najbolje vidi iz knjige koju Sveti Vasilije napisa u odbranu pravoslavne vere o Duhu Svetom protiv jeretika duhoboraca. Tu knjigu sveti Vasilije napisa na traženje svetog Amfilohija Ikonijskog. A evo kako.
U Kesariji Kapadokijskoj svake godine petoga septembra beše veliki crkveni praznik i sabor u čast svetog mučenika Evpsihija. Sa svih strana su se skupljali episkopi i narod na svenoćno bdenije i praznovanje svetog mučenika Hristovog. Tako bi i godine 374. Za vreme dok Sveti Vasilije kao mitropolit cele Kapodokije načalstvovaše na svenoćnoj službi svetom Evpsihiju, okružen masom horoepiskopa i naroda, on u jednom momentu, posle čitanja Psalama, proiznese stari svima poznati vozglas u slavu Svete Trojice: „Slava Ocu kroz Sina u Duhu Svetom!“ Zatim čtec produži čitanje a narod pevanje Psalama, i na kraju se opet ču glas arhiepiskopa Vasilija, ali sada sa jednim novim trojičnim vozglasom: „Slava Ocu sa Sinom i sa Svetim Duhom!“ O tome i sam Sv. Vasilije ovako piše svetom Amfilohiju: „Kada sam se nedavno molio sa narodom i izgovarao obadva vozglasa Bogu i Ocu, i to jednom: „Sa Sinom i sa Duhom Svetim“, a drugi put: „kroz Sina u Duhu Svetom“, neki od prisutnih prebaciše mi da upotrebljavam neke reči koje ih začuđuju“ (O Sv. Duhu, 1, 3). Da bi pokazao da je onaj prvi vozglas pravilno zamenio ovim drugim, zbog toga što ga je jeretik Aecije zloupotrebljavao unižujući Duha Svetoga, a zatim da bi opravdao upotrebu ovog novog i tačnijeg vozglasa Svetoj Trojici, kojim se jasno izjednačuje Duh Sveti sa Ocem i Sinom, Sveti Vasilije je i napisao čitavu knjigu o Duhu Svetom, koju je krajem 375. g. uputio Svetom Amfilohiju. U njoj on navodi drevna predanja i izreke Svetih Otaca koji posvedočavaju pravilnost njegovog učenja o Duhu Svetom. No pre svega on ukazuje na samu tajnu svetog Krštenja, koju je sam Gospod propisao da vršimo: „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28, 19), a ne „kroz Svetoga Duha“. Kako je onda posle takvog slavljenja Svetog Duha mogao neko da posumnja da sveti i veliki duhonosac Vasilije ne uči tačno o Svetome Duhu? A što je on ponekad upotrebljavao ne uvek iste reči i nazive za Duha Svetog, to je bilo zato što je svetitelj dobro znao da sila naše vere nije u golim rečima, nego u pravilnom verovanju i istinitom poimanju onoga što nam je Bog otkrio. Ugledajući se i ovde na svetog i velikog Atanasija, Sv. Vasilije se nije slagao sa nerazumnim i neblagovremenim revniteljima oko prostih i golih reči. To opravdava i Sv. Grigorije Bogoslov govoreći takvima: „Neće biti nikakve štete ako se umesto jednih upotrebljavaju druge reči, koje izlažu i uče tu istu istinu. Jer naše spasenje nije većma u rečima, nego li u samim stvarima“, to jest u stvarnom ispovedanju istinite vere. Kad su u jednoj prilici Sv. Grigoriju govorili nešto protiv Sv. Vasilija, on im odgovori: Vasilije je moj rukovoditelj u životu i učitelj u dogmatima… Vasilijevo bogoslovlje jeste i moje bogoslovlje, i svakoga onoga ko mi je prijatelj. Vasilijevo verovanje o Duhu Svetom jeste i moje verovanje. To je vera svih pravoslavnih. Jer Vasilije, veli dalje Sv. Grigorije, i javno propoveda najpravoslavnije učenje da je Duh Sveti Bog; pa se čak i zaklinjao pred drugima, kada je to bilo potrebno, da ako ne poštuje zajedno sa Ocem i Sinom i Duha Svetog kao jednosušnog i ravnočasnog, neka sam bude odvojen i lišen Duha Svetog zauvek. Onima pak koji su se nerazumno i bez razloga sablažnjavali o Vasilijevu pastirsku mudrost i snishodljivost, kojoj ga je radi spasenja slabih sam Duh Sveti učio, Sv. Grigorije je govorio da po slaboj veri svojoj ne drže obične reči kao pravilo vere, jer istina nije u običnom glasu i zvuku reči, nego u samoj misli i istini (Pismo Gr. Bg. 58). Vasilijeva teologija o Duhu Svetom proizilazi i dolazi njemu od samog Duha Svetog, a što ponekad on ne govori o njoj istim rečima, treba se setiti da ni sami sveti Evanđelisti nisu svi istim rečima govorili o Gospodu, jer je tako bilo potrebnije i korisnije. Pa ipak svi sveti Evanđelisti govorili su jednu istu propoved Evanđelja, ali svaki onako kako ga je učio Duh Sveti koji beše u njima.
Da bi pokazali veliko pastirsko staranje i želju Svetog Vasilija za spasenje svih i svakoga, i za sjedinjenje svih u istinitu veru i Crkvu Pravoslavnu, pa makar neki pre toga bili i jeretici, ispričaćemo još i njegovo dugotrpeljivo staranje koje on pokaza prema episkopu Evstatiju Sevastijskom, kao nekada Goepod prema Judi. Spomenuto je već da ovaj Evstatije beše čovek veoma prevrtljiv i nepostojan u veri. U mlađim godinama on beše učenik samoga Arija, a kasnije učitelj zloglasnog jeretika Aecija (Pisma 223. i 244). No pokajavši se kasnije, on bi primljen od Episkopa Ermogena u Vasilijevoj Kapadokiji, gde on posle pokajanja postade čak i sveštenik (Pisma 244. i 263). Međutim kasnije Evstatije opet priđe arijancima, ali se ubrzo ponovo pokaja i vrati u Kapadokiju gde posle ispovedanja pravoslavne vere uspe da se dodvori da ga izaberu i za episkopa u gradu Sevastiji. Ni posle toga njegova čvrstina u pravoslavnoj veri nije bila postojana, jer je opet jednom potpisao arijansku veru, a onda se pred papom Diberijem pokajao i potpisao Nikejsku pravoslavnu veru (Pisma 244. i 263). Najzad, on ni tu ne ostade, nego priđe novonastaloj jeresi duhoboraca i postade jedan od njenih glavnih vođa. Međutim, ovaj prepredeni i prevrtljivi čovek, još dok bejaše pravoslavan, uspe da zadobije poverenje i ljubav Svetog Vasilija najviše zbog svog naizgled strogog asketskog života. Tako u vreme kada Vasilije bi izabran za episkopa, Evstatije već beše episkop Sevastijski i imaćaše crkveno opštenje sa pravoslavnima, te ga i Vasilije primi u crkvenu zajednicu i čak mu Evstatije postade i prijatelj. Međutim ne prođe mnogo vremena a neki episkopi počeše popreko gledati na Sv. Vasilija zbog toga što pre Vasilija behu uvideli da Evstatije licemeri u veri i životu, a Vasilije se još druži s njim. Jer u isto to vreme Evstatije pred drugima kvaraše veru pravoslavnu i družaše se sa otvorenim jereticima. Zbog toga jednoga dana u mesecu junu 372. godine sam Sv. Vasilije ode kod Evstatija, i stade razgovarati sa njim o veri, da bi se lično uverio da li je on stvarno jeretik ili nije. Dva dana oni tako razgovarahu o veri, i lukavi Evstatije uspe da sakrije svoje prave misli, te se Sv. Vasilije vrati od njega uspokojen i umiren, hvaleći Boga što ovaj čovek nije jeretik. Ali ne dugo posle toga episkop Nikopoljski Teodot napade otvoreno svetog Vasilija govoreći mu za Evstatija da kud god ide hvali se kako nije popustio pred Vasilijem niučemu niti se složio sa njim u veri (Pisma 98-99). Uz to još Evstatije beše otpočeo pred drugima da ruži i kleveta Svetoga Vasilija pripisujući mu svakojake izmišljotine, da bi sebe time lukavo sakrio i opravdao pred svojim učenicima i pristalicama. Doznavši za to Sv. Vasilije otide ponova Evstatiju i zatraži od njega izričito da mu potpiše pismeno izloženu pravoslavnu veru, inače će ga odmah isključiti iz zajednice pravoslavnih episkopa. Ovo bi 373. godine. No Evstatije, čim to potpisa, ode od Vasilija i odreče pred drugima sve što je učinio. Da bi svoju krivicu i jeres sakrio, Evstatije otpoče da govori i da svuda širi neka pisma, tvrdeći da je Vasilije, tobože, pristalica Apolinarijeve jeresi (Pisma 125. i 129. i 131). Prišavši otvoreno jereticima duhoborcima Evstatije se naročito okomi na Svetog Vasilija zbog njegovog pravoslavnog učenja o Duhu Svetom, kojim je Sv. Vasilije u prah razvejao duhoboračku jeres i zabludu. Tada Sveti Vasilije, posle toliko truda i trpljenja i nastojanja da obrati i spase ovoga Judu, javno i pismeno izobliči Evstatija za svo njegovo dosadašnje licemerje i hramanje u veri na obe noge, kao i za ulizivanje svima i svakome, i za nepostojanost karaktera, te ga na kraju sasvim odluči od Pravoslavne Crkve (Pismo 223-4. i 263). No iako bedni Evstatije beše naneo toliko zla i pakosti Sv. Vasiliju, ovome ipak beše žao tog čoveka, koga radi Istine Božje morade odlučiti od Crkve. „Znajte, piše Sv. Vasilije tim povodom, da i mene boli to odsecanje, i da sa mnogo bola reših da to učinim. No znajte i to da ljubiteljima Istine nije ništa milije od Boga i Božje Istine“ (Pismo 151). Ovo isključenje iz Pravoslavne Crkve i odvajanje od najvećeg jerarha njenog – Sv. Vasilija beše konačna pogibao za Evstatija. To je dobro znao Sv. Vasilije, zato je tako često pokazivao veliko i dugo trpljenje i milostivost prema Evstatiju, eda bi kako spasao grešnika. Sv. Vasilije blagodaću Božjom beše svestan svojeg značaja u Crkvi, i zato je jednom drugom prilikom sa smernom smelošću pisao nekim episkopima: „Onaj ko napušta zajednicu sa nama, neka zna da takav samoga sebe otcepljuje od cele Crkve“ (Pismo 204, 7). Ovo pravilo ostade da važi za sve pravoslavne do danas, i do kraja veka.
Tako sveti i veliki Vasilije beše veliki mirotvorac i organizator Crkve Pravoslavne. Takvim njegovim radom i trudom, i takvom pastirskom i bogoslovskom mudrošću, ubrzo biše okupljeni u jedno svi pravoslavni na Istoku, a takođe pridobijeni i povraćeni Crkvi i mnogi jeretici. Osobito je Sv. Vasilije znao i umeo da podiže i daje Crkvi mlađe klirike, episkope i bogoslove, koji su posle produžili njime započeto delo. Takvi su bili: sveti Amfilohije Ikonijski, sveti Grigorije Niski brat Sv. Vasilija, i najmlađi im brat Petar, koga Sv. Vasilije rukopoloži za prezvitera, a kasnije bi izabran i za episkopa Sevastijskog. Ovi mladi episkopi i bogoslovi nastaviše borbu za Pravoslavlje zajedno sa starim, već prekaljenim borcima: Svetim Meletijem, svetim Grigorijem Bogoslovom, i drugima. Kroza sve ove Oce, saborce i učenike Vasilijeve, trijumfovaše sveto Pravoslavlje na Drugom Vaseljenskom Saboru u Carigradu 381. godine. Posebno pak boraše se za Pravoslavlje a protiv jeresi arijanske Sv. Grigorije Bogoslov, koga Sv. Vasilije posla u Carigrad da oslobodi porobljenu arijanstvom prestonicu, što on i učini. Za njim sledi Sv. Amfilohije Ikonijski, koji pošto dobi knjigu o Duhu Svetom od Sv. Vasilija, održa sabor u Ikoniji 378. g na kome osudi duhoboračku jeres. Sveti pak Grigorije Niski, brat Sv. Vasilija, izazvan Evnomijem koji posle smrti Sv. Vasilija napisa knjigu protiv Sv. Vasilija, – za života to nije smeo učiniti, – napisa 12. knjiga protiv Evnomija i njegove jeresi, a y zaštitu Sv. Vasilija i Pravoslavne vere.
Upokoji se pak sveti i bogonosni Vasilije posle mnogih i čestih svojih bolesti u 49-oj godini svoga života, 31. decembra 378. godine, i bi pogreben 1. januara 379. godine. O njegovom upokojenju i pogrebu govori Sv. Grigorije Bogoslov. Pošto sveti Vasilije svoj zemni put završi i veru očuva, željaše silno da otide iz ovoga sveta. Ho y poslednjem momentu svoga života on, iako veoma slab i bolestan, učini i to dobro Crkvi što ustade i rukopoloži Duhom Svetim najvernije od svojih učenika i klirika, tako da sveti oltar ne oskudeva u sveštenstvu. U poslednjim časovima njegovog zemnog života sabra se oko njega hor Anđela i Svetitelja s neba, a ca zemlje sav grad Kesarijski sa okolinom. Svi oni željahu da Sv. Vasilije još ostane na zemlji radi veće koristi Crkvi i svoj vaseljeni. Ali je trebalo, veli Sv. Grigorije, da se pokaže da je i Vasilije čovek. Zato, poučivši sve prisutne božanskim rečima i tajnama, Svetitelj s radošću predade dušu anđelima da je nose Bogu, izgovarajući poslednje reči: „U ruke tvoje predajem duh moj“. Pri pogrebu njegovo telo nošahu ruke svetih ljudi, a svi verni hrljahu sa svih strana da se dotaknu makar i krajička odežde njegove, ili ma čega njegovog, jer to smatrahu za veliki blagoslov. I ne samo verni, nego i neznabošci, pa čak Jevreji iz grada Kesarije i okoline tiskahu se svi odreda, da bi odali poštu i blagodarnost ovom velikom dobrotvoru svom. Jer Sv. Vasilije je svojom milostinjom i dobročinstvom obasipao ne samo hrišćane nego i Jevreje i Jeline. U tom izlivu svenarodne tuge i poštovanja prema Sv. Vasiliju toliki se narod sleže oko njegovog svetog tela, da je nekoliko njih umrlo od tiskanja, što sveti Grigorije i sav narod smatraše ne nesrećom nego blagoslovom i blaženstvom za njih, jer se takvi udostojiše da zajedno otputuju sa Svetiteljem u onaj svet. Tako bi pogreben i pribrojan Ocima svojim ovaj među jerejima Arhijerej, i među propovednicima veliki Glas Reči Božje, i među mučenicima Mučenik.
Nedostalo bi nam vremena kada bi hteli da ispričamo još i ostale podvige i dela ovog bogonosnog oca i vaseljenskog jerarha Crkve Hristove Pravoslavne. Jer mi još ništa nismo rekli o njegovim besmrtnim vrlinama milostinje i ljubavi prema bednima[13]; ni o njegovom podvižničkom životu u pustinji i na episkopskoj katedri; ni o njegovim molitvenim uzletima u gornje svetove, o čemu svedoči njegov rođeni brat Grigorije koji ga je viđao sveg obasutog božanskom nesazdanom svetlošću[14]; ni o njegovim podvizima i trudovima na uređenju blagoljepija i poretka u hramovima Božjim i crkvenim bogosluženjima; ni o njegovim ustrojstvima manastira i monaških i kanonskih pravila, koja i do danas Pravoslavna Crkva čuva kao svoje dragoceno blago i besmrtno nasleđe; ni o njegovom uzvišenom bogoslovlju i tumačenju Svetog Pisma, koje oboje zauvek ostadoše u Crkvi Pravoslavnoj kao svagdašnje pravilo vere i obrazac bogodoličnog bogoslovstvovanja; ni još o mnogim drugim njegovim delima i podvizima i vrlinama nadčovečanskim, ili bolje reći bogočovečanskim. Pritom da i ne govorimo o tome kakva on dela božanska čini i sada na nebu za Crkvu Božju u svetu i za nas grešne na zemlji, prinoseći tamo, po nelažnoj reči njegovog nerazdvojnog i na nebu i na zemlji druga Sv. Grigorija Bogoslova, žrtve i molitve za nas ljude i za sav narod Božji na večnoj Liturgiji u onom blagoslovenom i nezalaznom Carstvu Presvete i Živonačalne Trojice. Jer On je, po reči istoga Grigorija (Beseda 18. i 43), čovek i ugodnik Božji, verni služitelj i ekonom tajni Božjih i željeno biće Duha Svetoga; on je stub i tvrđava Crkve Pravoslavne, volja Gospodnja za nju i za nas, spasonosno pravilo i program za sve Crkve i sve duše; on je svetilnik sveta koji zrači rečju Života, osnova vere i hram Duha Svetog, obitalište svake blagodati i svake vrline Hristove; on je vaseljenski trojični Jerarh Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve Pravoslavne kroza sve vekove vekova.

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
IPOLITA RIMSKOG
i KENSORINA, SAVINA i HRISIJE DEVICE
i ostalih 20. mučenika postradalih s njim.

Ovi sveti postradaše 269. godine, za carovanja Klavdijeva[15] a namesnikovanja Vikarijeva i Ulpijeva. Sveti Kensorin beše prvi član Senata, magister po zvanju[16]. Optužen kao hrišćanin, i upitan, on smelo ispovedi Hrista. Zato bi bačen u tamnicu. Pošto silom Hristovom učini mnoga čudesa, pa i mrtvoga vaskrse, svi prisutni vojnici poverovaše u Hrista. Zato im svima glave otsekoše; a beše ih dvadesetoro.
Blažena Hrisija, hrišćanka, blistaše i poreklom i pobožnošću. I ona bi izvedena na sud. Najpre je obesiše, pa je volovskim žilama tukoše; zatim je iznemoglu povališe na zemlju, i biše je debelim motkama, i rebra joj buktinjama pališe, i onda u tamnicu vrgoše. Docnije je opet izvedoše iz tamnice, kamenjem joj vilice polomiše, korbačima olovnim po leđima biše, zatim joj kamen o vrat vezaše i u dubinu morsku baciše. I tako blažena devica dobi venac mučeništva.
Zato što ispovedi veru u Hrista, svetog Savina tukoše teškim čekićima; zatim ga o drvo obesiše, žilama biše, i bakljama mu grudi pališe. A on usred tih muka, blagodareći Gospoda, predade dušu svoju u ruke Njegove.
Saznavši za ova mučeništva sveti Ipolit sveštenik rimski, pobuđen božanskom revnošću, ode i ukori namesnika za svirepost i nečovečnost, i nazva ga krvopijom. Namesnik se naljuti i naredi te ga po licu tukoše, i na druge mnoge i strašne muke staviše, a ca njim i sveštenike i đakone koji su ga pratili. Najzad im vezaše i ruke i noge, pa u more baciše. I tako ovi blaženi dobiše neuvenljive vence mučeništva.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOFILA NOVOG

Rođen i odgajen u Carigradu u vreme cara Konstantina i Irine[17]. Kao vojvoda otišao u rat protiv Saracena, tojest Agarjana[18]. A imao je pored sebe i druge dve vojvode kao pomoćnike, koji su mu zavideli. Kada se Agarjani približiše, Teofil iziđe sa flotom i udari na njih, pokaza veliku hrabrost uletevši usred agarjanske flote i oštetivši je silno. Ali one druge dve vojvode, zavidljivci, ostaviše ga i pobegoše.
No pošto agarjanskih lađa beše mnogo više nego njegovih, opkoliše ga i uhvatiše živog. I kao zarobljenika odvedoše ga sa sobom, baciše u tamnicu, i držaše u njoj četiri godine. Zatim ga, jednog bogomrskog praznika svog, izvedoše iz tamnice, i navaljivahu na njega i milom i silom da se odrekne Hrista i primi njihovu veru. Pošto on to odbi, oni mu otsekoše glavu. I tako ovaj sveti mučenik dobi neuvenljivi venac.[19]

SPOMEN SVETOG
PETRA
cara bugarskog

Sin bugarskog cara Simeona (+ 927); veliki poštovatelj svetog Jovana Rilskog (+ 946). Učinio bugarsku Crkvu nezavisnom od Carigrada i sačuvao Pravoslavlje u Bugarskoj od bogumila. Posle jednog neuspešnog rata sa Madžarima i Rusima umro 967. godine u 56. godini života.

STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
TEODORA

Blaženi Teodor beše rodom iz Mitiline, i imađaše ženu i decu. Jednom, razljugivši se zbog nečega, on se odreče Hrista i primi muhamedanstvo. No potom, kada pomračenje minu i on dođe k sebi, pokaja se zbog bezumnog postupka svog i, ostavivši svoj zavičaj, dođe u Svetu Goru. Tu on jednome duhovniku ispovedi svoj greh i izdrža određenu mu epitimiju. Zatim bi pomazan svetim mirom; i na taj način, pričislivši se razumnom stadu Hristovom, stade se podvizavati u duhovnim podvizima. I podvizavaše se dugo vreme. Ali duša njegova, nemajući potpuno spokojstvo, ne beše zadovoljna tim podvizima: ona je stalno čeznula za drugim, višim podvigom, kao zahtevajući da zločinačko odrečenje njegovo od Hrista bude oprano krvlju.
I tako, ukrepljen molitvom duhovnog oca svog, on se vrati u svoj zavičaj, izađe pred kadiju toga mesta i upita ga, da li onaj koji je uvređen ili ismejan može imati pravo da traži zadovoljenje. Razume se da može, odgovori sudija. Mučenik onda reče: „Ja imađah veru hrišćansku, ali, pomračen đavolom, ja je napustih i primih vašu. Sada dođoh k sebi i vidim da je moja vera čisto i pravo zlato, a vaša – ništavni metal“. Pri ovim rečima on skide sa svoje glave čalmu, baci je pred sudiju, a na glavu metnu crnu skufju[20] koju je imao pod miškom.
„Šta to radiš glupane? ti si s uma sišao?“ ljutito povika nečestivi sudija. – „He, odgovori mučenik, ja se nalazim pri svesti i zdravom umu“. Sudija još nekoliko puta ponovi svoje prve reči, na što mu mučenik odgovaraše da je potpuno pri svesti i zdravoj pameti. Tada sudija naredi da ga zaključaju u tamnici.
Dvaput je mučenik izvođen iz tamnice na ispitivanje, ali uzalud. Pošto sudija na taj način uvide da je stradalnik čvrst i nepokolebljiv u ispovedanju vere Hristove, on ga osudi na smrt. No da bi njegova odluka postala izvršna, sudija ga odasla k naziru Omer Agi. Ovaj, sa svoje strane, takođe upotrebi sva sredstva da svetitelja pridobije za svoje bezbožje, ali sve beše uzalud. Stoga blaženi stradalnik bi predat dželatima, da se nad njim izvrši smrtna kazna.
Dželati, ljute zveri, bezdušno tukoše stradalca, udariše ga nožem u slabinu, pa kroz prozor baciše, i najzad povedoše na gubilište. Ispred sviju išao je birov i vikao da će na isti način postradati svaki koji se odrekne prave vere. Stigavši na gubilište, mučenik satvori molitvu i, izmolivši oproštaj od svih prisutnih hrišćana, pope ce sam na visoki kamen, s ljubavlju poljubi konopac o koji je imao biti obešen; i kroz nekoliko minuta njegova blažena duša pretstade prestolu Večne Pravde.
Česne mošti mučenikove biše bačene u more; ali ih kroz nekoliko dana more izbaci na obalu. Stoga hrišćani, uzevši od sudije dozvolu, česno ih pogreboše pri hramu svetog Jovana Preteče. Posle nekog vremena, međutim, njih nestade. Tražili su ih, tražili, ali uzalud; sve do današnjeg dana one nisu pronađene, i niko ne zna šta se s njima dogodilo. A Bogu, divnome u Svetima Svojim, slava i moć vavek, amin.[21]

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
FILIKA, MAKSIMA, HERKULINA, VENERIJA, STIRAKINA,
MINE, KOMODA, JERME, MAVRA, JEVSEVIJA, RUSTINA,
MONOGREJA, AMANDINA, OLIMPIJA, KIPRA, TEODORA,
TRIVUNA, MAKSIMA prezvitera, ARHELAJA đakona i
KIRINA episkopa

Ovi sveti mučenici postradaše sa svetim Ipolitom Rimskim i svetom Hrisijom.[22]

SPOMEN PRONALASKA ČUDOTVORNE IKONE
PRESVETE BOGORODICE „VELIKOBLAGODATNE“

Ova čudotvorna Ikona Majke Božje bi pronađena na današnji dan 1823. godine na ostrvu Tinosu u Grčkoj, i do danas ona čini velika i neprekidna čuda.[23]

SPOMEN PREPODOBNOG
ZINONA

Rodom iz Ponta; sin bogatih roditelja; u mladosti službovao u vojsci; bio i na carskom dvoru raznosač carskih gramata. Došavši u Antiohiju on se nastani na jednoj gori u pećini gde su sahranjivali mrtvace. U toj grobnici on provede četrdeset godina, vodeći vrlo surov život, očišćujući dušu božanskim sozercanjem i uzlaženjem k Bogu pomoću vrlina. Jedanput nedeljno sveti Zinon je odlazio u crkvu i pričešćivao se Svetim Tajnama. U pećini svojoj, ovaj bogougodnik nije imao ni postelje, ni ognjišta, ni svetiljke; jedine stvari koje je on imao i sva dragocenost bile su mu knjige koje je dobijao od svojih poznanika. Na sebi je imao bednu odeću; hranio se hlebom koji mu je donosio poznanik bogoljubac, i to u maloj količini; piće mu je bila samo voda. Bio neizmerno smiren i niušta nije smatrao sebe, iako je izobilovao blagodatnim darovima. Prestavio ce y početku petoga veka.


NAPOMENE:
[1]Vizantijski car Aleksije I Komnen carovao od 1081. do 1118. godine.
[2]Nikifor III Votaniat carovao od 1078. do 1081. godine.
[3]Jovan, mitropolig evhaitski, – jedan od istaknutih crkvenih pisaca i pesmopisaca jedanaestog veka; skončao krajem jedanaestog stoleća. Pored ostaloga napisao: službu Trima Jerarsima, kanon Isusu sladčajšemu, kanon Angelu Hranitelju, dva kanona svetom Teodoru Tironu koji su i danas u crkvenoj upotrebi na bogosluženjima.
[4]Praznik u čast triju vaseljenskih učitelja i svetitelja: Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatousta, ustanovljen je 1064. g.
[5]Ovo žitije sastavljeno je uglavnom po pohvalnom nadgrobnom slovu sv. Grigorija Bogoslova svetom Vasiliju (XLIII. PG 36, 493-605), po delima, i osobito pismima, samog svetog Vasilija, i zatim po delima ostalih svetih i velikih Kapadokijskih otaca i po delima istoričara Crkve iz tog vremena. – Ovo žitije je dopuna Žitiju sv. Vasilija Velikog pod 1. januarom.
[6]Pont – oblast u Maloj Aziji, južno od Crnog Mora a severno od susedne oblasti Kapadokije.
[7]Maksimijan, suvladar Dioklecijana, vladao od 286. do 305. godine.
[8]Veseleil je bio bogoobdareni i od Mojsija izabrani graditelj starozavetne skinije (v. 2. Mojs. 35, 30-36, 2).
[9]Veliki svetitelj Božiji Grigorije Bogoslov, mada u bogoslovlju ravan Vasiliju, ako ne i veći od njega, uvek se smiravao pred vaistinu velikim Vasilijem, nazivajući ga svojim „rukovoditeljem u životu i učiteljem u dogmatima“ (Pismo Grigorijevo 58, 1). Isto tako, govorio je u odnosu na Sv. Vasilija i njegov mlađi brat po telu, takođe veliki bogoslov, sv. Grigorije Niski, koji svog starijeg brata naziva: „naš učitelj i otac“, „učitelj naš u dogmatima“, „učitelj i pastir posle Apostola“, „istiniti tumač (prorok) Duha Svetoga“, „mnogoglasni propovednik spasonosne propovedi Alostola“, itd.
[10]Car Valent vladao od 364. do 378. g.
[11]Ovaj eparh beše upravitelj celog Istoka, a y isto vreme starešina careve garde – pretorijanaca.
[12]Demosten je bio najčuveniji besednik stare Grčke. Živeo je u 4. veku pre Hrista.
[13]Dovoljno je samo spomenuti ono njegovo monaško i dobrotvorno naselje, to jest domove i bolnice i gostionice koje je on podigao za bedne, stare i sirote na ulazu u grad Kesariju, koje po njemu i dobi ime „Vasilijada“ i čije zidine još i danas postoje u Turskoj. Svečano otvaranje i osvećenje Vasilijade bilo je na sv. muč. Evpsihija 5. septembra 374. g., kada je sv. Grigorije Bogoslov izgovorio na tom mestu svoju znamenitu besedu „O ljubavi prema bednima“ (Beseda 14. O „Vasilijadi“ v. i Bes. 43, 60-63, i Pismo Vas. Vel. 176, i sv. Grigorija Niskog, Protiv Evnomija, knj. I).
[14]Sveti Grigorije Niski u Nadgrobnom Slovu svetom Vasiliju tvrdi za njega: „Mi smo videli na Vasiliju ovo: beše jednom u noći, dok se on moljaše u kući, da ga sveg obasja svetlost; a beše ta svetlost nematerijalna; božanskom silom potpuno osvetljavaše odaju a ne proishođaše ni od kakve materijalne stvari“ (PG 46, 809).
[15]Klavdije II car rimski, carovao od 268. do 270. godine.
[16]Magister ustvari znači učitelj; ali ovaj naziv označavao je na carskom dvoru u Vizantiji jednu od najviših dvorskih dužnosti.
[17]Carovali zajedno od 780. do 797. godine.
[18]Odnosno Arabljana; Arabljani su u to vreme sačinjavali silnu državu, u čiji su sastav ulazile cela Arabija, Sirija, Egipat i Severna Afrika.
[19]Na ostrvu Kipru 784. godine.
[20]Skufja je grčka reč, znači meku monašku kapu.
[21]Sveti mučenik Teodor postrada 1784. godine.
[22]Videti o njima pod današnjim danom: Spomen svetog sveštenomučenika Ipolita, (pape) rimskog, i onih s njim: Kensorina, i Savina, i Hrisije device, i ostalih dvadeset mučenika.
[23]Povest o njoj i njenim čudesima videti pod 25. martom.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *