NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
2. JAHUAP
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
SILVESTRA pape rimskog
 
Sveti Silvestar, u starom Rimu rođen i u svetoj veri vaspitan, bi učenik prezvitera Kirina. Od njega se nauči knjižnoj mudrosti i dobrim običajima. Kao punoletan, beše veoma gostoljubiv. Iz ljubavi k Bogu i k bližnjemu on dovođaše strance u svoj dom, i pošto bi im oprao noge, ugošćavaše ih, i činjaše im svaku uslugu.
Jednom iz Antiohije dođe u Rim, propovedajući Evanđelje carstva, episkop Timotej, čovek svet i ispovednik[1] Hristov. Njega Silvestar primi u svoj dom. I dobivši mnogo duhovne koristi od njegovog svetog života i učenja, on postade savršen u vrlinama i veri. A Timotej, živeći u Silvestrovom domu godinu i nekoliko meseci, mnoge Rimljane od idolopoklonstva obrati k Bogu. Zbog toga ga eparh grada[2] Tarkvinije baci u tamnicu, i dugo držaše u okovima. I bi tri puta bijen što ne pristade da prinese žrtvu idolima. Zatim mu mačem otsekoše glavu. A blaženi Silvestar noću uze njegove svete mošti, i sahrani ih u domu svom sa odgovarajućim pesmama. Zatim žena jedna hrišćanka, po imenu Teonisija, sa blagoslovom episkopa rimskog Melhiada[3], podiže o svom trošku hram svetom Timoteju, u koji i prenese mošti svetog mučenika.
Eparh grada Tarkvinije dozva Silvestra i tražaše od njega imovinu što je ostala posle Timoteja, i prisiljavaše ga da prinese žrtvu idolima. A kada ovaj ne htede, on mu grožaše mukama. Silvestar pak, providevši da će eparh brzo umreti od iznenadne smrti, reče mu evanđelsku reč: Ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe (Lk. 12, 20), i nećeš ostvariti ono što se hvastaš da ćeš mi učiniti. – Razgnevi se eparh na ove reči, i naredi da svetoga Silvestra vežu železnim verigama i bace u tamnicu. A sam sede da jede. I kad jeđaše ribu, zapade mu riblja kost u grlo, koju nikakvim načinom ni lekarijom ne mogaše izvaditi. I mučeći se od toga sve do ponoći, izdahnu, kao što proreče svetitelj. I sutradan rodbina s plačem sahrani eparha. A hrišćani s radošću izvedoše Silvestra iz tamnice. I veoma ga poštovahu ne samo hrišćani nego i nehrišćani. Jer mnoge sluge eparhove, kada videše da se proroštvo Silvestrovo ispuni, udlašiše se, i pripadahu k nogama svetiteljevim bojeći se da se i njima ne desi neko zlo kao njihovom gospodaru; a drugi, ubeđeni tim čudom, poverovaše u Hrista.
Kada sveti navrši trideset godina, episkop rimski Melhiad proizvede ga za đakona. Zatim, posle Melhiada Silvestar bi od svih izabran na presto rimskog episkopa, i beše na njemu kao velika sveća na svetnjaku. I pasaše stado Hristovo kao drugi apostol, rečju i delom upućujući ga na spasonosnu pašu. A kada nađe neke sveštenike, koji su čin svoj ostavili i trgovinom se bavili, vrati ih opet crkvenom služenju. I donese kanon da se niko od posvećenih ne sme baviti trgovinom.
Ovaj presveti otac nadenu kod Rimljana imena sedmičnim danima, jer u to vreme, prvi dan sedmice, koji mi nazivamo nedeljom, Rimljani nazivahu danom sunca, a ostale dane nazivahu danom Meseca, danom Marsa, danom Merkura, danom Jupitera, danom Venere, danom Saturna[4]. Svetitelju behu odvratna nečestiva imena neznabožačkih bogova, i naredi da se prvi dan naziva dan Gospodnji, jer u taj dan Gospod naš slavno vaskrse iz mrtvih, a ostale dane onako kako ih Rimljani i sada nazivaju. A odredi i ovo: da hrišćani poste samo u onu subotu u koju Hristos umre i siđe u ad da ga razruši i izvede otuda praoca Adama sa praoiima, a y ostale subote zabrani da se posti.
U to vreme beše u Rimu velika zmija koja je živela u jednoj dubokoj pećini pod gorom, zvanom Tarpej. Toj zmiji neznabošci svakog meseca prinošahu žrtve kao bogu. Kad god je izlazila iz pećine, uvek bi zatrovala vazduh svojim otrovnim dahom, te bivahu mnogi smrtni slučajevi među ljudima koji življahu u blizini, naročito među decom. Sveti Silvestar, želeći i da ljude izbavi od te napasti i da ih od bezbožja[5] privede istinitom Bogu, sazva hrišćane što življahu u gradu, i naloži im trodnevni post i molitvu. A sam prednjačaše svima u postu i molitvi. I jedne noći javi mu se u viđenju sveti apostol Petar, naređujući mu da uzme sa sobom neke sveštenike i đakone, i da bez bojazni otide u pećinu gde zmija boravi, da na ulazu pećine otsluži svetu službu, i da zatim uđe unutra u pećinu, da prizove ime Gospoda Isusa, i tako učini da zmija nikada više ne izađe iz pećine.
Svetitelj postupi po apostolovom naređenju: otide pećini i, pošto otsluži svetu službu, uđe u pećinu, i našavši u njoj neka vrata zatvori ih, govoreći: Neka se ova vrata ne otvore do dana drugog dolaska Hristovog! – I zatvorivši tako zmiju, učini da nikada ne izađe. A neznabošci mišljahu da će tamo zmija pojesti Silvestra i sveštenike njegove. No kada videše da izađe nepovređen, diviše se. I otada ne videše da zmija iziđe. I mnogi u tome poznaše silu istinitoga Boga, i obratiše se veri.
U ono vreme kada carovaše Konstantin Veliki, koji još ne beše prosvećen svetim krštenjem, a beše otišao iz Rima u rat protiv Likinija, nasta u Rimu u njegovom otsustvu gonjenje na hrišćane od strane rimskog Senata. Primoravahu hrišćane da prinose žrtve idolima; i kad ovi odbijahu, podvrgavahu ih najraznovrsnijim mukama. Zbog toga sveti Silvestar uze svoj klir, iziđe iz grada, i skrivaše se u gori zvanoj Soraktes. Posle toga car Konstantin, pobedivši Likinija, izdade zapovest (edikt) o prestanku gonjenja hrišćana, tako da niko ne sme huliti Hrista niti zlostavljati hrišćane. I podiže u carskom domu svom crkvu u ime Spasitelja Hrista. I naredi da se slobodno krste svi koji žele da budu hrišćani, a da bele haljine za krštenje uzimaju iz carskih riznica. I krsti se u to vreme vrlo mnogo ljudi; i iz dana u dan rastijaše i uvećavaše se Crkva Hristova, a idolopoklonstvo opadaše. I nastade radost velika kod hrišćana, jer ih beše tako mnogo u Rimu da htedoše već da proteraju iz grada sve koji ne žele da budu hrišćani. Ali car zapreti narodu, govoreći: Bog naš ne želi da Mu iko pristupa na silu i pod moranjem, nego ako ko dobrovoljno i blagonamerno pristupa Njemu, taj My je po volji, i On ga milostivo prima. Stoga, neka svaki slobodno veruje kako hoće, i neka jedan drugoga ne goni. – Takvoj naredbi carevoj ljudi se veoma obradovaše, jer dopušta svima da slobodno žive, svaki u svojoj veri i po svojoj slobodnoj volji.
He samo u Rimu nastade radost kod hrišćana, nego i u celom svetu: jer svuda puštahu iz tamnica i okova hrišćane, za Hrista mučene; vraćahu se iz progonstva ispovednici Hristovi; slobodno dolažahu svojim domovima oni što su se iz straha od mučitelja krili po gorama i pustinjama; i svuda gonjenje umuče i mučenje prestade.
Ali, đavo, ne mogući da gleda gde se toliko širi crkveni mir i svetlost vere, podstače Jevreje da otidu slavnoj Jeleni, majci carevoj, koja se tada nalažaše u domovini svojoj Vitiniji[6]. I oni joj ovako govoriše: Dobro uradi car, sin tvoj, što bezbožje napusti i idolske hramove poruši. Ali zlo učini što poverova u Isusa i poštuje ga kao Božjeg Sina i istinitog Boga. A Isus je bio čovek Jevrejin i mađioničar, varao je ljude maćioničarskim prividnostima. Njega je Pilat kao zločinca mučio i na krstu raspeo. A što car ozdravi, to nije silom Isusovom, nego blagodaću Boga koji je stvorio nebo i zemlju. Stoga treba, carice, da odvratiš sina svog od takve zablude, da se ne bi višnji Bog razgnevio i caru se neko zlo desilo.
Kada Jelena ovo ču, izvesti pismom sina svog o tome. A on, pročitavši, napisa svojoj blaženoj majci da Jevreji, koji tako govore, dođu sa njom u Rim, i neka se pred svima raspravljaju o veri sa hrišćanskim episkopima, pa čija strana pobedi, njena će vera biti bolja.
Carica izvesti Jevreje o ovom carevom naređenju. Odmah se skupiše mnogi mudri Jevreji, vični njihovom zakonu, znalci proročkih reči i upoznati sa jelinskim učenjem, i gotovi na raspravljanje o veri. I oni sa caricom Jelenom otputovaše u Rim. Među njima beše i jedan vrlo mudar ravin[7], po imenu Zamvrije, koji ne samo beše vičan i savršen u jelinskoj mudrosti i u jevrejskim knjigama, nego beše i preveliki mađioničar. Na njega Jevreji polagahu svu svoju nadu: ako hrišćane ne pobedi rečima, nadvladaće ih mađioničarskim čudesima.
Kada dođe dan raspravljanja između Jevreja i hrišćana, sede car na presto svoj sa celim Senatom. I iziđe pred cara sveti Silvestar sa malom družinom: nekolicinom episkopa koji su se tada zatekli u Rimu. Uđoše u dvoranu i Jevreji, njih sto i dvadeset. I poče raspravljanje, koje i carica Jelena željaše da čuje, zbog čega i sede iza zavese. A car i Senat imali su da presude o onome što budu govorile obe strane.
U početku Jevreji zahtevahu da od strane hrišćana stupe u parbu s njima dvanaest najmudrijih ljudi. A sveti Silvestar se usprotivi tome, govoreći: Mi se ne uzdamo u množinu ljudi Nego u Boga koji sve ukrepljuje. Njega u pomoć prizivajući, govorimo: Ustani, Bože, brani stvar svoju. – Jevreji na to rekoše: To je iz našeg Pisma, jer te reči naš prorok napisa. Ti treba iz vašeg Pisma da govoriš, a ne iz našeg. – A Silvestar odgovori: Istina, u početku vama bi govoreno Pismo Staroga Zaveta i propovedi proroka, ali sve to i nama pripada, jer je u njima mnogo šta rečeno o Hristu Gospodu našem. Stoga treba danas o tome da raspravljamo s vama, jer vaše knjige postadoše nam svoje, a naše vama su tuđe, i vi ćete radije verovati svojim knjigama negoli našim. Zbog toga ćemo vam iz vaših knjiga pokazati istinu kojoj se vi protivite. I pobeda će biti čudesna i očigledna, kada je odnesemo oružjem koje smo uzeli iz ruku protivnika. – Na to car reče: Pravda je u rečima episkopa, a ne može joj se protivrečiti; jer ako vam, o Jevreji, hrišćani iz vašeg Pisma privedu dokaz o Hristu svome, onda će nesumnjivo pobeda biti na njihovoj strani, i vi ćete biti tučeni od svojih vlastitih knjiga. – Kada ovo reče car, ceo Senat pohvali sud njegov.
Onda stadoše Jevreji govoriti hrišćanima ovako: Svedržitelj Bog naš u Knjizi Ponovljenih zakona govori: Vidite, vidite da ja jesam, i da nema boga osim mene (5 Mojs. 32, 39), kako onda vi Isusa, koji beše čovek, koga oci naši raspeše, nazivate Bogom, i uvodite tri Boga: Oca, u koga i mi verujemo; i Isusa, za koga kažete da je Sin Božji; a trećim bogom nazivate Duha? Verujući tako, zar se ne protivite javno Tvorcu svega Bogu, koji uči da nema drugih bogova osim njega? – Na ovo bogonadahnuti Silvestar odgovori: Ako bez ikakve uzrujanosti i vreve razgledate Pisma, naći ćete da mi ništa novo ne uvodimo kada ispovedamo Sina Božjeg i Svetoga Duha. Jer to nismo mi izmislili, nego su nam to božanski proroci objavili. Pre svega David, prorok i car, predskazujući pobunu vaših otaca protivu Spasitelja našeg, reče: Zašto se bune narodi, i ljudi pomišljaju uzaludne stvari na Gospoda i na Hrista (= na Pomazanika) njegovog (Ps. 2, 1-2). Eto dakle, govoreći o Gospodu i Pomazaniku njegovom, on uvodi ne jedno lice nego dva. A da je Hristos – Sin Božji, to objavljuje isti prorok, govoreći: Gospod reče meni: Ti si Sin moj, ja te danas rodih (Ps. 2, 7). Jer je jedan koji rađa, a drugi koji je rođen.
Na to rekoše Jevreji: Pošto kažeš da Bog rodi, ti time bestrasnog činiš strasnim. I kako to, Sin je Bog rođen u vremenu, i postao je u vremenu? Jer reč „danas“ označava vreme, i ne dopušta da se veruje da je Bog večan. – Silvestar odgovori: He kažemo mi, o Jevreji, da je u Bogu rođenje strasno, nego ispovedamo da je Božanstvo bestrasno, a takvo i rođenje; kao što se od uma rađa reč. Niti uvodimo vremensko rođenje Sina od Oca, nego verujemo da je njegovo roćenje večno nevremensko, jer znamo da je Sin, zajedno sa Ocem i Duhom, Tvorac vremena. A Tvorac vremena nije pod vremenom. Ta pak reč: „Ja te danas rodih“, označava ne gornje i predvečno božansko rođenje, nego rođenje dole, primljeno u vremenu i u telu radi spasenja našeg. Znao je prorok da je Hristos Bog pre vekova, zbog čega i kaže: Presto je tvoj, Bože, večan (Ps. 44, 7). A objavljujući unapred Njegovo ovaploćenje koje je imalo biti u poslednje vreme, govori: Ti si Sin moj, ja te danas rodih. – Ovim dakle rečima: „Ti si Sin moj“, označava ne vremensko nego predvečno rođenje Njegovo; a rečima: „ja te danas rodih“, označava Njegovo rođenje koje se dogodilo u vremenu. A što reče: „Ja te rodih“, prorok pokaza da i ono rođenje Sina, koje je imalo biti u vremenu, Otac pripisuje sebi kao svoje vlastito, jer je imalo biti po Njegovoj volji. No osim toga, ta reč: „ja te danas rodih“, označava večnost rođenja Božjeg, u kojoj ne postoji ni prošlost ni budućnost, nego je „danas“ svagda sadašnje. – A o Duhu Svetom isti David svedoči, govoreći: Rečju Gospodnjom nebesa se učvrstiše, i Duhom usta njegovih sva vojska njihova (Ps. 32, 6). Ovde dakle spominje Oca – Gospoda, i Sina koga naziva Rečju zbog višeg i bestrasnog rođenja, i Duha Svetoga. I na drugom mestu kaže: Svetoga Duha svog nemoj uzeti od mene (Ps. 50, 11). I opet: Kuda bih otišao od Duha tvoga? (Ps. 138, 7). Ovim rečima prorok jasno pokazuje da postoji Duh Sveti, i ispunjuje sve i sva. I opet govori: Pošlješ Duha svog, i postaju (Ps. 103, 30). Nije li to sve David rekao? No i Mojsije Bogovidac u Knjizi Postanja navodi ovakve reči Božje: Da načinimo čoveka po obličju svome i po podobiju (1 Mojs. 1, 26). S kim to onda govoraše Bog ako ne priznamo da drugo Lice beše s Njim? He može niko reći da je to govorio Bog Nebeskim Silama. Jer same te reči: „po obličju svome“, ne dopuštaju ni da se pomisli na to. Jer nije isto obličje i podobije Boga i Anđela. Anćeli su niži po prirodi i po sili. Jedno je priroda Božja, a drugo anđelska. Morao je dakle neko drugi biti onaj sa kojim Bog izgovori te reči: „po obličju svome“. I morao je taj drugi biti iste prirode i obličja i podobija i istosti sa Bogom koji govori. A ko može biti takav, ako ne Sin, koji je sa Ocem jednosuštan, jednoslavan i jednomoćan, neizmenljivo Obličje Očevo? Šta onda mi novo uvodimo kada verujemo i govorimo da postoji Otac i Sin i Sveti Duh? I ako to neznabošcima izgleda neverovatno i besmisleno, nije čudnovato, jer ne znaju Sveto Pismo. Ali zašto ne verujete vi, koji se poučavate rečima svetih Proroka, među kojima nema nijednoga koji nije prorokovao o Spasitelju našem?
A kada ovaj božanstveni otac željaše da još govori o Presvetoj Trojici, prekidajući njegov govor car reče Jevrejima: Ove reči koje nam episkop navede iz Pisma, o Jevreji, jesu li tako napisane i u vašim Knjigama? – Oni odgovoriše: Jesu.
– Car reče: U ovom raspravljanju o Presvetoj Trojici, mislim, da ste pobeđeni. – A oni odgovoriše: He, dobri care! nikako nas Silvestar pobediti ne može, ako mi iznesemo protivrazloge koje imamo. Jer mi imamo mnoge protivrazloge, i gotovi smo da ih odmah iznesemo, ali vidimo da je izlišan razgovor i uzaludan trud raspravljati o Trojici. Nije sada reč o tome, da li je jedan Bog ili tri, nego o ovome: da Nazarećanin nije Bog. Jer, ako se i dopusti da postoje tri boga, iz toga ne izlazi da treba smatrati da je Isus Bog. Isus nije Bog, nego to beše čovek, rođen od ljudi, s grešnicima živeo, s carinicima jeo i pio; i kao što u njegovom Evanđelju piše, bio kušan od đavola, zatim izdan od učenika, uhvaćen, ismejan, bijen, žučju i octom napojen, razdeven, haljine njegove kockom podeljene, ia krst prikovan, umro i pogreben, – kako se takav čovek može nazivati Bogom? To je razlog o care, što se sada govori protivu hrišćana da oni uvode novog boga. Ako dakle o njemu mogu da što kažu, i ako imaju kakve dokaze neka nam ih izlože.
Kada oni to rekoše, sveti Silvestar poče govoriti: He kažemo mi da su tri Boga, kao što smatrate vi, o Jevreji! nego ispovedamo jednoga Boga, koji se u tri Lica ili Ipostasi poštuje i obožava od nas. No trebalo je da vi najpre pokažete da razlozi, koje povodom vašeg prvog pitanja navedoh iz vaših Knjiga, nisu dobri, pa da onda idemo dalje u raspravljanju. Ali pošto se sada otkazujete da o tome govorite, mi ćemo kao što sami predlažete, porazgovarati o Gospodu našem Isusu Hristu. Počećemo od ovoga: Bog koji je sve priveo u biće, stvorio je čoveka; i kada vide da je on postao sklon svakome zlu, ne prezre stvorenje ruku Svojih koje je propadalo, nego blagovole da Sin Njegov, koji je nerazdeljivo sa Njim (jer je Bog svuda prisutan), siđe k nama. I On siđe, i rodivši se od Djeve bi pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom (Gal. 4, 4.5). A da se imao roditi od Djeve, proreče božanstveni prorok Isaija, govoreći: Eto, devojka će zatrudneti, i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil (Is. 7, 14). A to ime, kao što i vi znate, označava Božji dolazak k ljudima, i u grčkom prevodu se kaže da Emanuil znači: s nama Bog. Ovaj prorok dakle pre mnogo vremena unapred objavi da se Bog ima roditi od Djeve. – A Jevreji rekoše: Na našem jevrejskom jeziku u knjizi proroka Isaije ne stoji djeva nego devojčica, a vi to iskvariste, jer napisaste u svojim knjigama djeva mesto devojčica. – Sveti episkop Silvestar odgovori: Ako u vašim knjigama ne stoji djeva nego devojčica, to nije li devojčica jedno isto što i djeva? Pogledajmo dalje, kada prorok Isaija, kao od lica samoga Boga, reče Ahazu: Išti sebi znak od Gospoda Boga svog, išti ozdo iz dubine ili ozgo s visine. Ahaz reče: Neću iskati, niti ću kušati Gospoda. Tada reče prorok: Zato će vam sam Gospod dati znak: eto, devojka će zatrudneti (Is. 7.10.11. 12.14). Ako pak vi kažete da prorok govori ne o devojci nego o devojčici i da devojčica nije devojka, onda se i obećani znak ne može nazvati znakom, jer da udata devojčica rodi, to nije znak već prirodni zakon i običaj. Ali roditi bez veze sa muškarcem, nije obična pojava već znak koji premaša prirodne zakone. Ta devojčica dakle, kao što je kod vas napisano, beše devojka, pošto Gospod obeća da u njoj da znak, i to takav znak da natprirodno rodi sina ne poznavši muža. I mi ne iskvarismo Pismo, napisavši mesto devojčica devojka, nego pre ispravismo, da bismo jasnije poznali u njoj taj prečudni Božji znak koji prevazilazi prirodu ljudsku. Ko se ikada od ljudi rodi bez muškog semena osim Adama sazdanog od zemlje, i Eve sazdane od rebra njegovog? I gde to rodi žena ne sastavši se s mužem? Ta Bog ne bi ni obećavao znak, kada bi ta devojčica zatrudnela, ne na natprirodan način nego na prirodan način sastavši se s mužem. To bi bila obična prirodna stvar. Ali pošto čedna devojka zače bez muža od Duha Svetoga, zato je to znak Božji novi i preslavni. I bi s nama Bog, po obećanju, natprirodno rođen od Djeve čiste.
Jevreji rekoše: No pošto rođeni od Marije ne bi nazvan Emanuil već Isus, onda to nije onaj koga Bog obeća preko proroka nego drugi. – Sveti Silvestar odgovori: Običaj je u Svetom Pismu da se ponekad mesto imena upotrebljavaju događaji i dejstva, kao ovo: Nadenu mu ime: brz na plen, hitar na grabež (Is. 8, 3) Iako se niko nikada nije nazivao takvim imenom, ipak pošto je Hristos imao da pobedi neprijatelje i zapleni plen, kao ime mu se smatrahu ta dela njegova koja je imao učiniti. A što kaže i o Jerusalimu isti prorok: Nazvaćeš se grad pravde (Is. 1, 26)? Niko nikada nije taj grad nazivao gradom pravde, nego ga svi zovu njegovim običnim imenom: Jerusalim. Ali pošto se tada Jerusalim uzvisio pred Bogom, dato mu je u proroštvu ime grad pravde, zbog onoga što se u njemu dogodilo. I još se u Svetom Pismu može naći toga da se izvesna dela upotrebljavaju kao imena.
Da je pak Bog imao živeti s ljudima, čuj šta o tome prorokuje Varuh: Ovaj Bog naš, kome niko nije sličan, otkri sve puteve znanja, i dade ga sluzi svome Jakovu, i Izrailju koga on ljubi; zatim se javi na zemlji, i sa ljudima požive (Varuh. 3, 36. 37.38). A da je imao biti kušan od đavola, proreče Zaharija: I pokaza mi Gospod Isusa poglavara svešteničkog, koji stajaše pred anđelom Gospodnjim, i đavo mu stajaše s desne strane da mu se protivi. I reče Gospod đavolu: Gospod neka ti zapreti, đavole! (Zahar. 3, 1.2). A da je imao biti prodan od svoga učenika, unapred objavi psalmopevac: Koji jede hleb moj, podiže na me petu (Ps. 40, 10). O hvatanju Njegovom bi prorečeno u knjizi Solomonovoj: Rekoše u sebi oni što pomišljaju nepravo: uhvatimo na prevaru pravednika, jer nam je nepotreban, i protivi se našim delima (Prem. Solom. 2, 1.12). I o lažnim svedocima pisano je unapred: Ustaše na me lažni svedoci (Ps. 26, 12). A o raspeću Njegovom reče: Probodoše ruke moje i noge moje; izbrojaše sve kosti moje (Ps. 21, 17.18). Isti prorok unapred govori i o deljenju haljina Hristovih: Razdeliše haljine moje među sobom, i za dolamu moju baciše kocku (Ps. 21, 19). On isti proreče da će biti napojen octom sa žuči: Dadoše mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj napojiše me octom (Ps. 69, 22). I opet o sahrani Njegovoj pretskaza: Metnuše me u tamu najdonju (Ps. 87, 7). I vaš praotac Jakov, provideći to isto Duhom, reče: Spusti se i leže kao lav i kao ljuti lavić (1 Mojs. 49, 9).
Ta i vrlo mnoga druga svedočanstva o Gospodu Hristu navodeći iz svetih Proroka, sveti Silvestar ubedi Jevreje. Jer ustima njegovim govoraše Sveti Duh, i on pokaza jasno da je Hristos istiniti Bog, rođen od Djeve. A Jevreji rekoše: Zašto je bilo potrebno da se Bog rodi u telu ljudskom? Zar nije mogao drukčije spasti rod ljudski? – Svetitelj odgovori: U Boga je sve moguće. Ali je trebalo da đavo bude pobeđen od onoga, koji je od njega bio pobeđen. Čovek je bi pobeđen od njega, ali čovek rođen ne na običan prirodni način, ne od muškarčevog učešća, nego čovek sazdan od zemlje, i to od takve zemlje koja je bila kao devojka čista i čedna. Jer tada zemlja još ne beše prokleta od Boga, niti je beše oskrnavila krv ubijenoga brata ili neko ubistvo zverova; još je ne behu počeli kvariti truležna tela mrtvaca; niti beše okaljana od nekih nečistih i prljavih dela. Od takve zemlje bi praroditelju sazdano telo, koje božansko udahnuće ožive. Kada svezlobni đavo pobedi takvoga i tako rođenoga čoveka, trebalo je stoga da i sam bude pobeđen od takvog istog čoveka. A takav je Gospod naš Isus Hristos, rođen, ne na običan način i po prirodnom zakonu, nego od čiste i svete devojačke utrobe, kao Adam od čedne zemlje. I kao što Adam bi oživljen božanskim udahnućem, tako se i Gospod naš Isus Hristos ovaploti dejstvom Duha Svetoga koji je sišao na Presvetu Djevu, i beše savršeni Bog i savršeni čovek po svemu, osim greha, imajući u jednom licu dve prirode: božansku i čovečansku. Čovečanska priroda dakle postrada za nas, a Božansgvo ostade nestradalno. I upotrebi svetitelj ovakvo poređenje: kao što se ne seku sunčani zraci kada se seče drvo obasjano sunčanim zracima, tako i čovečanska priroda Hristova, sjedinjena sa Božanstvom, mada pretrpe stradanja, Božanstvo ipak ne postrada.
Kada to govoraše sveti Silvestar, car i ceo Senat pohvališe Silvestra, i priznadoše mu da je u ovom raspravljanju odneo pobedu. A Jevreji ne behu u stanju da išta više reknu protiv Silvestra.
Tada Zamvrije mađioničar reče caru: Iako nas Silvestar nadvlađuje svojim rečima, jer je bogat u rečima i vešt u razgovoru, ipak mi nećemo otstupiti od svog otačkog zakona, niti ćemo poći za čovekom koga oci naši svi složno predadoše na smrt. A da je jedini Bog onaj koga mi poštujemo, i da nema drugoga, ja sam gotov da to pokažem, ne rečju kao Silvestar, već delom. Samo, naredi, o care, da dovedu ovde velikog i ljutog bika, i odmah će tvoja carevina i svi prisutni saznati da nema Boga osim našeg Boga. – A neko od prisutnih reče caru: Ima takav bik u mome stadu, nedaleko od gradskih zidova; njega ne može niko u jaram uhvatiti, niti ga rukom pogladiti ili dodirnuti. – I odmah posla car da tog bika dovedu.
U to vreme razgovarajući, sveti Silvestar upita Zamvrija: Zbog čega tražiš bika? I kada ga dovedu šta ćeš mu raditi? – Zamvrije reče: Hoću da pokažem silu imena Boga našeg, koje kada budem šapnuo biku na uho, odmah će uginuti. Jer smrtna priroda ne može da podnese ime Božje, niti može živ ostati onaj koji čuje to ime. Naši oci, kada volove dovoćahu za žrtvu, ime su to izgovorili na uši volovima, a ovi su odmah sa silnim rikanjem padali i umirali, i bivali gotovi za žrtvu. – Silvestar reče: Ako to ime, kao što kažeš, ubija svakoga koji ga čuje, onda kako si ga ti naučio? – Zamvrije odgovori: Ti ne treba da znaš tu tajnu, jer si naš neprijatelj. – Na to car reče Zamvriju: Ako nećeš da tu tajnu otkriješ episkopu, onda je kaži nama. – Odgovori Zamvrije: Ni koža, ni hartija, ni drvo, ni kamen, niti ikakva stvar može držati na sebi to ime ako se napiše na njoj; jer će odmah poginuti i onaj koji piše i uništiće se stvar na kojoj se piše. – A car reče: Kaži nam kako si se ti sam naučio tome imenu? Jer je nemoguće saznati ga, ako se ne izgovara niti piše. – Zamvrije odgovori: Ja sedam dana postih, o care; onda u nov srebrni umivaonik nalih čiste vode sa izvora, i molih se. Tada nevidljivi prst ispisa po vodi reči koje me naučiše imenu Božjem. – Na to mudri Silvestar reče: Ako si se tako naučio imenu tome kao što pričaš, šta onda biva kada to ime govoriš nekome na uvo, ne čuješ li ga i sam kao onaj kome ga kazuješ? i kako čuvši to ime, i sam ne umreš? – Odgovori mađioničar: Rekoh ti da ti ne treba da znaš ovu tajnu, jer si naš neprijatelj. No našta reči, kada treba delom dokazati ono što se govori! Izaberi jedno od dvoga: Ili ti prizovi ime tvoga Nazarećanina i umrtvi bika, pa ćemo i mi u njega verovati; ili ću mu ja reći na uvo ime Boga našeg, i na taj ga način umrtviti, ali ćeš tada i ti morati verovati u našeg Boga.
Svi prisutni, kada to čuše, pohvališe Zamvrijev predlog. A hrišćani se kolebahu, no sveti episkop ih uspokoji. Car pak reče Zamvriju: Treba najpre da ti ispuniš što si obećao, jer si obećao da ćeš jednom rečju ubiti bika. – Mađioničar odgovori: Kada tako naređuješ, o care, pogledaj silu Boga moga. – I rekavši to, približi se biku, koga vezana čvrstim konopcima snažni ljudi s velikom mukom jedva držahu i vođahu za rogove. I kada priđe biku, šapnu mu nešto na uvo, i bik strašno riknu, zatrese se, i pade mrtav.
Svi se prisutni veoma udiviše tome, a Jevreji, pljeskajući, povikaše: Pobedismo! pobedismo! – Sveti Silvestar zamoli cara da naredi da se utišaju. A kad nastade tišina, episkop reče Jevrejima: Nije li u vašim Knjigama napisano ovo što svemogući Bog govori: Ja ubijam i oživljujem; ranim i isceljujem? (5 Mojs. 32, 39). – A oni odgovoriše: Da, tako je napisano. – Silvestar reče: Ako je Zamvrije imenom Božjim ubio bika, onda neka ga tim istim imenom i vaskrsne. Jer je Bog dobrotvor a ne zlotvor; i u Njegovoj je prirodi da čini dobro, a činiti zlo – protivno je Njegovoj prirodi. Volja je njegova svagda dobra, svagda hoće da čini dobro; a katkad biva da i po nečim zlim kazni nekoga radi koristi drugih. Ali to biva po nuždi; i takve stvari ne čini rado, nego primoran našim zločinima. Kada dakle Zamvrije lako učini ono što priroda Božja ne voli, utoliko lakše može učiniti ono što je za Boga prirodno: da oživi vola onim istim imenom Božjim kojim ga umrtvi, i ja ću pristati uz veru njegovu. – A Zamvrije reče caru: Care, Silvestar još hoće da se prepire rečima. Ali reči nisu potrebne, kada se dogodilo ovako čudesno delo. – A Silvestru reče: Ako imaš, o episkope, kakvu silu, onda učini i ti neko čudo imenom tvoga Isusa.
– Episkop odgovori: Ako hoćeš, ja ću ti pokazati silu Hrista mog, kada prizivanjem svetog imena njegovog vaskrsne bik koga si ti ubio. – Zamvrije reče: Naprazno se hvališ, Silvestre, jer je nemoguće da bik oživi. – Car pak reče Zamvriju: Ako dakle to što ti nazivaš nemogućim, episkop učini, da li ćeš onda poverovati u njegovog Boga? – Zamvrije odgovori: Vaistinu ti se zaklinjem, o care! da ću, ako vidim vaskrslog bika priznati Hrista Boga i primiti Silvestrovu veru. – To isto rekoše i ostali Jevreji.
Tada episkop kleče i svesrdno se sa suzama pomoli Bogu. Zatim ustade, podiže ruke k nebu, i govori gromko da svi čuju: Gospode Isuse Hriste Sine Božji i Bože, Tebi je lako i umrtvljivati i oživljavati, raniti i isceliti, blagovoli da prizivanjem presvetog i životvornog imena tvog oživi bik koga Zamvrije umrtvi prizivanjem đavola, jer je vreme da se jave čudesa tvoja radi spasenja mnogih. Usliši me slugu tvoga u ovaj čas, da se proslavi presveto ime tvoje!
Onda priđe biku i reče gromko: Ako je Isus Hristos, rođeni od Djeve Marije, koga ja propovedam, istiniti Bog, ustani i stani na noge svoje, i odbacivši svaku divljinu, budi krotak!
Čim to svetitelj reče, bik odmah ožive i ustade, i stajaše krotak. Svetitelj naredi da mu sa rogova skinu konopce i reče biku: Idi odakle si došao, i nemoj nikome uditi, nego budi krotak, tako ti naređuje Isus Hristos Bog naš. – I otide bik veoma krotak, iako je pre toga bio neukrotivo divalj.
Kad to videše, svi kao jednim ustima povikaše: Veliki je Bog koga Silvestar propoveda! – A Jevreji sa Zamvrijem pritrčaše svetitelju, stadoše mu cslivati noge, i moljahu ga da se pomoli Bogu za njih i da ih primi u hrišćansku veru. Tada i blažena Jelena trže zavesu iza koje je sedela slušajući raspravljanje i gledajući šta se događa, iziđe i pade svetitelju pred noge, ispovedi Hrista da je istiniti Bog i zamoli da je udostoji svetog krštenja. – I krštena bi tada sveta Jelena, tako isto i Jevreji sa Zamvrijem, i vrlo mnogi ljudi pristupiše Bogu i prisajediniše se Hristovoj Crkvi.
Posle toga sveti Silvestar branjaše veru pravoslavnu od jeresi arijanske i posla svoje pretstavnike na I Vaseljenski Sabor u Nikeju. Požive ostalo vreme svoga života u svom uobičajenom trudu i staranju o Crkvi Hristovoj. I pošto je tako dobro pasao svoje razumno stado, u dubokoj starosti pređe ka Gospodu, godine 335. U episkopstvu prožive dvadeset i tri godine i deset meseci. A sada u beskonačnom životu sa Anđelima proslavlja Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici Boga, kome i od nas neka je slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
TEOGENA
episkopa parijskog
 
Sveti sveštenomučenik Teogen bejaše episkop u gradu Pariju[8]. Za carovanja Likinija[9] vojnici uhvatiše Teogena u Frigiji[10], i Zalikintije tribun[11] ga silom primoravaše na vojnu službu, ali se ovaj usprotivi tome. Zato bi rasprostrt i vezan za četiri stuba, i žestoko bijen motkama. Svetitelj junački podnošaše mučenje i pri tome pretskaza da će tribunu i opcionu[12] biti polomljena kolena i da će Likinije pretrpeti poraz. Posle tog svetitelja zatvoriše u tamnicu. Nalazeći se u tamnici, svetitelj odbi da prima ma kakvu hranu. Kada o tome izvestiše Likinija on naredi da ga bace u more. Tada svetitelj, izmolivši od izvršilaca smrtne kazne vreme za molitvu, stade, i okrenut istoku, sa rukama uzdignutim k nebu moljaše se tri sata. Za vreme molive on bi obasjan neobičnom svetlošću, te se izvršioci kazne, mornari i vojnici, obratiše u hrišćansku veru.
Tako Teogon, potopljen na pučini morskoj, predade svoju svetu dušu Gospodu, oko 320 godine. Docnije hrišćani izvadiše iz vode njegovo sveto telo i pogreboše blizu gradskih bedema. Od moštiju svetog Teogona događala su se mnoga čudesa i isceljenja od raznih bolesti.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
SERAFIMA SAROVSKOG
 
Prepodobni Serafim, starac Sarovski, rodio se u gradu Kursku, u Rusiji, od blagočestivih i imućnih roditelja, Isidora i Agatije. Otac mu je bio trgovac. Rodio se 19 jula 1759 godine, i na svetom krštenju dobio ime Prohor. Njegov otac imao je veliko usrđe prema hramovima Božjim, a mati njegova bila je, više nego njen muž, poštovana zbog svoje pobožnosti i dobrotvorstva. U trećoj godini svojoj Prohor izgubi oca, te mu kao jedina vaspitačica ostade njegova pobožna mati Agatija. Pod njenim rukovodstvom on odraste u hrišćanskoj pobožnosti i u ljubavi prema molitvi u hramu Božjem.
Od ranog detinjstva nad blaženim se pokazivalo neobično staranje Božje, koje je pretskazivalo u njemu blagodatnog izabranika Božjeg. Jednom, kada je mati njegova razgledala građevinu crkve, započetu još njenim mužem, ona povede sa sobom sedmogodišnjeg Prohora na sam vrh zvonare koja se zidala. Nesmotrenošću dete pade sa zvonare na zemlju. Agatija se u užasu strča sa zvonare, misleći da se sin njen razbio namrtvo. No sa čuđenjem i radošću ona ga ugleda gde stoji na nogama, čitav i nepovređen. Tako se na blagodatnom detetu ispuniše reči Svetog Pisma: Zlo te neće zadesiti, i udarac neće dosegnuti do tela tvog, jer će anđelima svojim zapovediti za tebe da te čuvaju na svima putevima tvojim. Na ruke će te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom (Psal. 90, 10-12).
U desetoj godini Prohora počeše učiti pismenosti, i on stade brzo shvatati crkveno pismo, obelodanjujući svetli um i pamćenje, i u isto vreme ukrašujući sebe krotošću i smirenjem. Ali on se iznenada teško razbole, tako da se ukućani njegovi nisu nadali da će ozdraviti. U to teško za njega vreme Prohor vide u snu Presvetu Bogorodicu, koja mu obeća da će ga posetiti i isceliti od bolesti, Reči Bogomatere se uskoro zbiše. U to vreme dogodi se u Kursku litija, na čelu sa čudotvornom ikonom Znamenske Presvete Bogorodice. Zbog kiše i blata, litija, da bi skratila put, uputi se preko dvorišta Prohorove kuće. Blagočestiva Agatija pohita te iznese bolnog sina i prinese ga k čudotvornoj ikoni Bogomatere, posle čega dečko potpuno ozdravi.
Pobožni dečak se vrlo marljivo truđaše u učenju, izučavajući Sveto Pismo i druge božanstvene i dušekorisne knjige, ustremivši sav um svoj k Bogu, prema kome je ljubavlju plamtela njegova čista duša. Međutim, njegov stariji brat, koji se bavio trgovinom, stade pomalo priučavati Prohora na nju. Ali ovaj posao ne beše Prohoru po srcu; njegova je duša žudela da stekne sebi blago netruležno i nepotrošljivo. Nemajući mogućnosti da radnih dana posećuje božanstvenu liturgiju, Prohor nije propuštao gotovo ni jedan dan a da rano izjutra ne otide u hram Božji na jutrenje. Nedeljom pak i praznikom on je naročito voleo da se bavi čitanjem duhovnopoučnih knjiga. Pri tome on je ponekad čitao naglas i svojim vršnjacima, ali je više voleo da to radi povučen i u tišini. Od majke se Prohorove nije skrilo čemu stremi duša njenog sina, no ona se nije protivila njegovoj želji. I kada pobožni mladić navrši sedamnaest godina, on donese čvrstu odluku da sa blagoslovom matere napusti svet i posveti se monaškom životu. Mati mu uz blagoslov pokloni metalni krst, od koga se on nikada potom nije odvajao.
Ostavivši svet, blaženi junoša se najpre uputi na bogomolje u Kijevo-Pečersku lavru. Tamo jedan prozorljivi zatvorenik, po imenu Dositej, proviđajući u Prohoru dobrog podvižnika Hristovog, blagoslovi ga da ide da se spasava u Sarovskoj pustinji[13]. Idi, Čedo Božje, – govoraše prozorljivi starac mladom podvižniku, – i ostani u Sarovskoj obitelji; to će ti mesto biti na spasenje; pomoću Božjom ti ćeš tamo završiti i svoje zemno stranstvovanje. Sveti Duh, Riznica dobara, rukovodiće život tvoj u svetinji.
Poslušavši savet prozorljivog starca, Prohor otputova u Sarovsku pustinju. Tamo ga s ljubavlju primi nastojatelj pustinje, starac Pahomije, monah krotak i smirenomudar, koji se mnogo podvizavaše u postu i molitvi, i bejaše primer monasima. Providevši dobru nameru Prohorovu, Pahomije ga uvrsti među poslušnike i predade ga pod rukovodstvo starcu, jeromonahu Josifu, manastirskom blagajniku. Nalazeći se u kelejnom poslušanju kod starca, Prohor je sa revnošću ispunjavao sva manastirska pravila i ustave i različna poslušanja bratska: u hlebari, u prosfornici, u stolarnici. Sem toga on je vršio u hramu dužnost crkvenjaka. Nikad on nije bivao besposlen, nego se stalnom zaposlenošću starao da sačuva sebe od mrzovolje, koju je smatrao kao najopasnije iskušenje za monaha. Bolest ova, govoraše on kasnije na osnovu vlastitog iskustva, leči se molitvom, uzdržavanjem od praznoslovlja, rukodeljem, čitanjem Svetoga Pisma i trpljenjem, zato što se mrzovolja i rađa iz malodušnosti, nehata i praznoslovlja.
Na crkvena bogosluženja Prohor je odlazio pre svih, nepokretno otstajajući celo bogosluženje, ma koliko ono bilo dugo. Van crkve on je voleo da se povlači u svoju keliju. Baveći se rukodeljem ili ma kojim drugim poslušanjem, on je neprestano imao u pameti i u srcu Isusovu molitvu, silom njenom savlađujući razna vražja iskušenja. He zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem Sarovske obitelji, mladi podvižnik, ugledajući se na neke manastirske starce koji se sa nastojateljevim blagoslovom behu iz manastirske ograde povukli u potpunu samoću u dubini manastirske šume, sa blagoslovom svoga starca Josifa takođe se u slobodnim časovima povlačio u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sa molitvom je on spajao uzdržanje i post: sredom i petkom nije uopšte jeo, a y druge dane jeo je samo jedanput dnevno. Svi su gajili poštovanje i ljubav prema neobičnom podvižniku, čiji se neprekidni i upadljivi podvizi nisu mogli sakriti, bez obzira na njegovo duboko smirenje. Naročitu ljubav i poverenje pokazivahu prema njemu, kao prema svome rođenom čedu, starci: Pahomije i Josif. Ta ljubav i sveopšte poštovanje Sarovskih monaha prema mladom podvižniku Hristovom osobito se jasno obelodaniše u sledećem slučaju.
Godine 1780 Prohor se teško razbole. Celo mu telo oteče, i on, trpeći žestoke muke, nepomično ležaše na svojoj tvrdoj postelji. Lekara nije bilo, i nikakvi lekovi nisu pomagali; kako izgleda, to je bila vodena bolest. Bolest je trajala tri godine, od kojih je godinu i po paćenik proveo u postelji. I za sve to vreme iz njegovih usta ne iziđe reč roptanja; on svega sebe, i telo i dušu, beše predao Gospodu, i neprestano se moljaše, suzama svojim natapajući postelju svoju. Njegov duhovni otac i nastavnik, starac Josif, služaše mu u vreme bolesti kao običan poslušnik; nastojatelj obitelji, starac Pahomije, ne odmicaše se od njega; starac Isaija i drugi starci i bratija takođe se mnogo starahu oko njega. Najzad, bojeći se za sam život bolesnikov, nastojatelj Pahomije odlučno predloži bolesniku da se pozove lekar. Ali blaženi još odlučnije odbi lekarsku pomoć. Oče sveti, reče on starcu, ja sam predao sebe istinskom Lekaru duša i tela, Gospodu našem Isusu Hristu i Prečistoj Materi Njegovoj; a ako ljubav vaša nađe za dobro, Gospoda radi, snabdite mene ubogog nebeskim lekom (= svetim Pričešćem).
Tada starac Josif, na molbu bolesnika i po svome usrđu, otsluži svenoćno bdenije i liturgiju; na bogosluženje se bratija sabraše iz ljubavi da se pomole za stradalnika. Posle liturgije Prohor se na svom bolesničkom odru ispovedi i pričesti svetim Tajnama Hristovim. I gle, po pričešću, njemu se javi u neiskazanoj svetlosti Presveta Djeva Marija, praćena svetim apostolima: Jovanom Bogoslovom i Petrom. Okrenuvši se svojim božanskim likom prema Bogoslovu, Ona reče, ukazujući prstom na Prohora: „Ovaj je našega roda“. – Potom ona metnu desnu ruku svoju na Prohorovu glavu, i tog časa tečnost, koja je ispunjavala njegovo telo, stade kuljati kroz otvor koji se načini na desnoj slabini. Prohor se ubrzo potpuno isceli, samo ožiljci rane, kroz koju tečnost isteče, ostadoše zauvek na njegovom telu, kao neki svedok čudesnog isceljenja.
Ubrzo zatim na mestu ovog javljanja Brgomatere, po naročitom promislu Božjem, bi podignuta dvospratna crkva sa dva prestola, i kraj nje bolnica, na mestu porušene kelije Prohorove. Prohor je, po nalogu nastojatelja, skupljao priloge za to građenje, i sopstvenim rukama izradio u donjoj bolničkoj crkvi presto od kiparisovog drveta. Pošto je taj presto bio osvećen, prepodobni Serafim se do kraja života svog pričešćivao svetim Tajnama prvenstveno u tom hramu, radi neprestanog sećanja na veliko dobročinstvo Božje, ukazano mu na tom mestu.
Provevši u Sarovskoj pustinji osam godina kao poslušnik, Prohor se 18 avgusta 1786 godine, u dvadeset sedmoj godini života udostoji postriga u monaški obraz, pri čemu dobi novo ime – Serafim. Monaški čin, i samo značenje novog imena[14], potsećajući Serafima na čistotu i plameno služenje Anđela Bogu, pojačavahu u njemu sve više i više želju i svetu revnost da služi Gospodu. Serafim udvoji svoje trudove i podvige i stade živeti još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje.
Na godinu dana i nešto više posle toga, prepodobni bi proizveden u čin jerođakona[15]. Od toga vremena on je oko šest godina gotovo neprekidno služio u tom činu, domećući trud na trud, podvig na podvig, goreći duhom i plamteći božanskom ljubavlju. Noći uoči nedelje i praznika on je provodio u bdenju i usrdnoj molitvi, bez odmora, stojeći na molitvenom pravilu do same liturgije. A po završetku službe Božje on je još dugo vreme ostajao u hramu, dovodeći u red utvari i starajući se o čistoti oltara Gospodnjeg. I pored svega toga, blaženi Serafim gotovo nije osećao trudove, nije se zamarao, nije se posle njih nuždavao dužeg odmaranja, često puta sasvim zaboravljajući na hranu i piće. I kada je odlazio na odmor, on je žalio što čovek ne može, slično Anđelima, neprekidno služiti Bogu.
Duša Serafimova je sve više i više uzlazila po lestvici vrlina i bogomislenih sozercanja; i kao odgovarajući na njegovu plamenu svetu revnost, Gospod ga je y njegovim podvizima tešio i krepio blagodatnim viđenjima nebeskim. Sozercavajući ova, on je osposobio sebe, zbog čistote duše, na neprekidno uzdržavanje i postojano uzvišavanje duše k Bogu. Tako je ponekad za vreme bogosluženja u crkvi on posmatrao svete Anđele kako u obliku munjenosnih mladića, obučenih u bele zlatotkane odeće, saslužuju i pevaju sa bratijom. Pevanje njihovo nemoguće je ni rečju izraziti, i ma kakvoj melodiji zemaljskoj usličiti. „I srce se moje topljaše kao vosak“ (Psal. 21, 15), govorio je on kasnije rečima psalmopevca, sećajući se one neiskazane radosti, koju je osećao pri tim nebeskim javljanjima. I od te radosti on se tada ničeg sećao nije. Samo se sećao svog ulaska u crkvu, i izlaska iz nje.
No izuzetno blagodatnog i značajnog viđenja prepodobni se udostoji jednom Velike Nedelje za vreme božanstvene liturgije, i to na Veliki Četvrtak. Liturgiju su služili bogobojažljivi starci, Pahomije i Josif, zajedno sa blaženim Serafimom, jer je Pahomije bio duboko zavoleo mladog, no iskusnog u dobru, monaha, i božanstvenu službu gotovo je uvek služio sa njim. Kada Serafim posle malog vhoda vozglasi: Gospodi, spasi blagočestivija, i, izišavši na carske dveri sa rečima: i vo vjeki vjekov, podiže ruku sa orarem ka prisutnima, njega iznenada obasja odozgo neobična svetlost, kao od sunčanih zrakova. Podigavši oči u pravcu svetlosti, blaženi Serafim ugleda Gospoda Isusa Hrista u obličju Sina Čovečijeg, koji jače od sunca sijaše neiskazanom svetlošću i beše kao rojem pčela okružen Nebeskim Silama: anđelima, arhanđelima, heruvimima i serafimima. On iđaše od zapadnih vrata crkvenih, zaustavi se prema amvonu, i, podignuvši ruke svoje, blagoslovi služašče i prisutne. Zatim On uđe u ikonostasnu ikonu pored carskih dveri. – Srce blaženoga prepuni se neiskazanom radošću u slatkoj plamenoj ljubavi ka Gospodu, i ozari se božanskom svetlošću nebeske blagodati. I od tog tajanstvenog viđenja on se sam za trenut sav izmeni po izgledu, te ne mogaše se ni maći s mesta ni progovoriti. Mnogi to primetiše, ali niko nije znao pravi razlog tome. Tada, dva jerođakona odmah priđoše k Serafimu i uvedoše ga u oltar. No i posle toga on je oko dva sata stajao nepomično na jednom mestu; samo mu se lice svakog časa menjalo: čas ga je pokrivala neka belina, slična snegu, čas se razlivalo po njemu neko živo rumenilo. Služaščim starcima, Pahomiju i Josifu, izgledalo je da je Serafimu pripala muka, što se prirodno moglo dogoditi njemu na Veliki Četvrtak, posle dugog posta, naročito kada se ima u vidu ljubav koju je blaženi Serafim izdavna gajio prema Velikom Postu. Ali su potom shvatili da mu se dogodilo viđenje. Kada Serafim dođe k sebi, starci ga upitaše šta se to dogodilo s njim. Serafim im krotko, detinjski poverljivo ispriča svoje viđenje. Opitni u duhovnom životu starci složiše u srcu svom njegovo kazivanje; pa posavetovaše Serafima da se ne pogordi i neda u duši svojoj mesta pagubnoj misli o nekoj svojoj vrednosti pred Bogom. I niko, sem spomenutih staraca, ne doznade tada kakve divne posete Božje bi udostojen blaženi Serafim.
I svetitelj posle ovog blagodatnog nebesnog viđenja, ne uobrazi se zbog nekih svojih duhovnih darova, nego se još više utvrdi u smirenomudriju. Ograđen dubokim smirenjem, on se peo iz sile u silu i, podvizavajući se neprestano u duhovnom samoponižavanju, on je verno i čvrsto išao carskim putem Krsta Gospodnjeg. Od toga vremena Serafim stade još više iskati bezmolvije i češće se udaljavati radi molitve u Sarovsku šumu, gde mu je bila načinjena pustinjska kelija. Provodeći dane od jutra do večeri u manastiru sudelovanjem u bogosluženjima i ispunjavanjem manastirskih pravila i poslušanja, on se uveče povlačio u pustinjsku keliju radi noćne molitve, a izjutra rano opet se vraćao u manastir radi vršenja svojih dužnosti.
Godine 1793 prepodobni Serafim bi u svojoj trideset petoj godini rukopoložen u čin jeromonaha. I u tom činu on je, kao i dotada, ali sa još većom ljubavlju, nastavio neprekidno sveštenosluženje, svakodnevno se sa verom i bogobojažljivošću pričešćujući svetim Tajnama Hristovim.
Uskoro posle toga prepodobni Serafim uze na sebe još veći podvig i dobrovoljno se udalji u pustinju. To on učini po smrti svog ljubljenog starešine i nastavnika, blaženog starca Pahomija, koji ga pred svoju končinu i blagoslovi na ovaj podvig. Sa gorkim plačem isprativši u zemlju telo svoga nastavnika, i dobivši blagoslov za taj novi podvig od novog nastojatelja, starca Isaije, svoga duhovnog oca, Serafim ostavi obitelj radi bezmolvnih, usamljeničkomolitvenih podviga u pustinji.
Kelija prepodobnog Serafima nalazila se u neprohodnoj borovoj šumi, na obali reke Sarovke, na visokom brežuljku, na šest do sedam kilometara daljine od manastira, i sastojala se iz jedne drvene sobe sa peći. Pokraj kelije prepodobni ustroji malenu gradinu, a potom i pčelinjak koji ogradi plotom. Nedaleko od prepodobnog Serafima življahu u usamljenosti drugi sarovski pustinjaci; i sva okolina koja se sastojala iz raznih brežuljaka, načičkanih šumom, džbunjem i pustinjačkim kelijama, podsećala je na izvestan način na Svetu Goru Atonsku. Zato prepodobni nazva svoje novo obitalište Atonskom Gorom, davši i drugim, najusamljenijim mestima u šumi, imena raznih svetih mesta: Jerusalim, Vitlejem, Jordan, Kedronski potok, Golgota, Maslinska Gora, Tavor, eda bi što življe prestavljao sebi sveštene događaje iz zemaljskog života Spasiteljevog, kome on konačno predade svu volju svoju i sav život. Neprestano upražnjavajući čitanje svetog Evanđelja, on je naročito voleo da na ovim mestima čita o evanđelskim događajima koji su odgovarali nazivima ovih mesta. U svome Vitlejemskom vrtu on je pojao evanđelsko slavoslovlje: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja (Lk. 2, 14). Na obadi Sarovke, kao na obalama Jordana, on se sećao propovedi svetog Jovana Krstitelja i Spasiteljevog krštenja. Spasiteljevu Propoved na gori o blažestvima on je slušao na jednoj gori koja se dizala pored Sarovke; a na drugom visu, nazvanom Gora Preobraženja, on je, zamišljajući svete Apostole prisutnima, sozercavao slavu preobrazivšeg se Gospoda. Zavukavši se u najveću gustinu neprohodne šume, on se sećao Spasiteljeve molitve u Getsimanskom vrtu i, dirnut do dna duše unutarnjim patnjama njegovim, on je lio suzne molitve za svoje spasenje. Na takvozvanoj Maslinskoj Gori on je sozercavao slavu Vaznesenja Hristova na nebo i Njegovo sedenje s desne strane Oca.
Prepodobni Serafim je stalno nosio jednu istu odeću, prostu, štaviše ubogu; na glavi – iznošenu kamilavku, na sebi pohabanu podrasu od belog platna, na rukama – kožne rukavice, na nogama – kožne čarape i opanke; na polukaputu na leđima uvek mu je visio onaj krst kojim ga je majka blagoslovila ispraćajući ga iz kuće u svetu obitelj; na leđima mu je bila torba, u kojoj je neizostavno nosio sv. Evanđelje, koje ga je potsećalo na spasonosno nošenje blagog jarma i lakog bremena Hristovog. Revnosnom podvižniku Hristovom sve je vreme prolazilo u neprestanim molitvama i psalmopjenijima, čitanju sveštenih knjiga i u telesnim trudovima.
Za vreme hladnih dana prepodobni je skupljao granje i suvarke i svojom sekiricom sekao drva radi zagrevanja svoje uboge kelije. Leti je radio u svojoj maloj gradini, koju je on sam obrađivao, i čijim se povrćem prvenstveno hranio. Radi đubrenja zemlje on je u vreme toplih letnjih dana odlazio u baruštinska mesta po mahovinu. U te baruštine je ulazio obnažen, samo opasan oko bedara. Komarci i drugi insekti, kojih je tamo bilo vrlo mnogo, žestoko bi mu izujedali telo, tako da je ono često puta ne samo oticalo nego čak i pomodrilo i krvlju se zalivalo.
Ho podvižnik Božji dobrovoljno je trpeo te mučne rane, Gospoda radi, pa im se čak i radovao, jer, kao što je on kasnije govorio, „strasti se istrebljuju stradanjem i mukom, ili proizvoljnom ili šiljanom Promislom“. I zato je on, radi potpunog i sigurnog očišćenja duše, uzimao na sebe dobrovoljna stradanja. Pošto bi na takav način nakupio mahovinu, ugodnik Božji je đubrio leje, sadio seme, zalivao ga, plevio i brao povrće, neprestano slavosloveći Boga i izlivajući svoju tihu, svetu radost kroz pevanje sveštenih pesama, pomoću kojih je osvežavao i vaspitavao duh svoj usred jednolikih telesnih poslova. Raspolažući svetlim pamćenjem, i od detinjstva pobožno pažljiv prema crkvenim bogosluženjima, Serafim je znao napamet mnoštvo crkvenih pesama. On je voleo da ih peva za vreme rada, u svojoj bezmolvnoj, usamljenoj pustinji. Pri tome su neki, najbliži prepodobnome, ljudi primećivali da su mnoge od tih pesama odgovarale mestu i njegovom usamljeničkom monaškom dobrodelanju. Tako, sveti Serafim je naročito voleo da često peva: Vsemirnuju slavu[16] u čast Bogorodice, koju je smatrao Pokroviteljkom svoje pustinje; Pustinjim neprestanoje božanstvenoje želanije bivajet, mira suščim sujetnago kromje[17], antifon koji izobražava pustinjački život i okriljuje dušu pustinjakovu ka božanstvenim predmetima; tako isto i pesme koje dušu čovekovu uznose ka velikom delu ljubavi Božje, ka stvaranju sveta i čoveka, kao: Iže ot nesuščih vsja privedij, Slovom sozidajemaja, soveršajemaja Duhom[18]; Vodruzivij na ničesomže zemlju poveljenijem tvojim[19], itd.
I tako, usred te trudbeničke molitve, na poslu u gradini, u pčelinjaku, u šumi, prepodobni se pogružavaše u tako duboko sozercavanje duhovnih tajni, da je, neprimetno za sebe, prekidao rad, alat mu ispadao iz ruku, ruke se opuštale, oči davale licu naročiti, blagodatni izraz samoudubljenosti. Starac se svom dušom pogružavao u sebe, umom ushodio na nebo i lebdio u Bogosozercanju. I ako bi se kome u tim trenucima desilo da bude pored prepodobnoga, ili da prođe pored njega, niko nije smeo narušiti njegovu blagodatnu tišinu i pokoj, i svaki se tiho skrivao od njega. U svakom predmetu, u svakom radu sveti Serafim je video prikriveni odnos njihov prema duhovnom životu, i iz toga se poučavao, i oči uma svog podizao gope. Tako, pri rubljenju drva, odrubivši jedno ili tri, on se udubljivao u sozercanje velike tajne Jednoga Boga, slavljenog u Trojici.
Pored telesnih trudova, prepodobni Serafim, da bi sve više i više napredovao u duhovnom usavršavanju, predavao se uzvišenim radovima uma i srca i čitao mnogo knjiga, naročito – Sveto Pismo, svetootačka dela i bogoslužbene knjige. Za njega najglavnija knjiga bilo je Sveto Evanđelje, koje je uvek nosio sa sobom, i nikad se nije rastajao s njim. Podvižnički život, čistota srca, molitveni razgovori s Bogom, duhovna samoudubljenost i ogromna načitanost u Svetom Pismu i dušekorisnim knjigama – ozariše njegov um takvom svetlošću, da on jasno pojimaše i svom dušom pronicaše u smisao reči Božjih. U pustinji on postavi sebi kao stalno pravilo: da svakodnevno pročitava i objašnjava sebi po nekoliko odeljaka iz Evanđelja i Apostola. „Dušu treba snabdevati rečju Božjom, – govorio je on kasnije, – jer je reč Božja hleb anđelski, kojim se hrane duše, gladne Boga: Iznad svega treba upražnjavati čitanje Novoga Zaveta i Psaltira. Od čitanja Svetoga Pisma biva prosvećenje u razumu, koji se od toga izmenjuje božanstvenom izmenom. Treba tako obučiti sebe, da um prosto pliva u zakonu Gospodnjem, pod čijim rukovodstvom treba ustrojavati i život svoj. Vrlo je korisno baviti se čitanjem reči Božje u samoći i pročitati celu Bibliju razumno. Za jedan takav pothvat, osim drugih dobrih dela, Gospod neće ostaviti čoveka Svojom milošću, nego će ga ispuniti dara razumevanja“. I sveti starac od neprestanog upražnjavanja u čitanju Reči Božje steče takav blagodatni dar razumevanja, a ujedno s njim mir duševni i uzvišeni dar umilenja srca. U Svetom Pismu on je tražio ne samo istinu, nego i toplinu duha, i neretko su za vreme sveštenog čitanja iz njegovih očiju tekle suze umilenja, od kojih se čovek, po vlastitom priznanju starčevom, sav zagreva i ispunjuje duhovnim darovima, koji na neizreciv način naslađuju um i srce.
Prepodobni je svakodnevno po Sljedovanoj Psaltiri vršio monaško molitveno pravilo, prema propisu najdrevnijih hrišćanskih pustinjaka. U svoje vreme on je pevao i čitao Prvi, Treći, Šesti i Deveti čas, večernje, malo povečerje, molitve pred spavanje; pri čemu je takođe često, umesto večernjeg pravila, pravio po hiljadu poklona odjedanput; polunoćnicu i druge crkvene službe. Izučivši sve oblike i stepene molitve, on se uspeo ne samo do podviga takozvane umne molitve, nego i do najviše na zemlji visine molitvenog sozercanja, kada um i srce bivaju sjedinjeni u molitvi, pomisli nisu rasejane i srce se zagreva duhovnom toplotom, u kojoj prosijava svetlost Hristova, ispunjujući mirom i radošću celog unutrašnjeg čoveka.
Spasavajući se tako u pustinji u toku nedelje, sveti Serafim je uoči nedelje i praznika dolazio u Sarovsku obitelj, prisustvovao večernju, svenoćnom bdeniju ili jutrenju, i na ranoj liturgiji pričešćivao se Svetim Tajnama. Posle toga je do večernja primao bratiju koji su mu dolazili po raznim nevoljama svojim, pa se zatim, uzevši sa sobom hleba za nedelju dana, vraćao u svoju pustinjsku keliju. Celu prvu nedelju Velikog Posta on je provodio u manastiru, i u te dane spremao se za sv. Pričešće, ispovedao se i pričešpivao Sv. Tajnama.
Sa molitvenim podvizima blaženi starac sjedinjavaše podvige velikog uzdržanja i posta. U početku svoga pustinjačkog, otšelničkog života on se hranjaše tvrdim i suvim hlebom, koji nedeljom uzimaše sa sobom iz manastira za celu sedmicu. No i od te količine hleba on je udeljivao dobar deo pustinjskim životinjama i pticama, koje su ga veoma volele i često pohodile mesto njegovih molitvenih podviga. Čak divljim zverovima starac ulivaše strahopoštovanje. Tako, k njemu često dolažaše ogromni medved, koga on hranjaše: na njegovu reč medved je odlazio u šumu i potom ponovo dolazio, i starac ga je hranio, a nekad davao i svojim posetiocima da ga hrane. Docnije prepodobni Serafim još više pojača svoj post: odreče se hleba, i naviknu sebe na takvo uzdržanje, da sebe hranjaše, po rečima sv. apostola: „radeći svojim rukama“ (1 Kor. 4, 12), samo povrćem iz svoje gradine. U toku pak prve nedelje Velikog Posta on uopšte nije uzimao hranu do pričešća Svetim Tajnama u subotu. Prestavši potpuno da uzima hleb iz obitelji, on je u toku dve i po godine živeo, bez ikakvog izdržavanja od strane manastira. I bratija behu u nedoumici, čime se to starac mogao hraniti za sve to vreme, ne samo leti nego i zimi. Tek na kratko vreme pred smrt starac ispriča nekim svojim bliskim licima da se on oko tri godine hranio samo odvarom od trave snić[20], koju je leti skupljao i sušio za zimu.
Međutim mnogi stadoše narušavati bezmolvije, usamljeničko molitveno tihovanje blaženoga pustinjaka, posećujući ga radi duhovne pouke i utehe. Mnogi od sarovske bratije dolažahu k njemu za savete i pouke, ili da ga samo vide. Umejući da poznaje i razlikuje ljude, starac se od nekih sklanjaše, držeći se molčanija. One pak kojima stvarno beše potrebna njegova duhovna pomoć, on rado primaše i s ljubavlju ih rukovođaše svojim savetima, poukama i duhovnim razgovorima. Takvi behu, na primer, njegovi stalni posetioci, shimonah Mark i jerođakon Aleksandar[21]. No i oni, zatičući ponekad starca potpuno pogruženog u bogomislije, nisu se usuđivali da ga uznemire, nego su, ili sačekivali kraj njegovih molitvenih podviga, ili, počekavši neko vreme, tiho se udaljavali od njega. Bivalo je kod prepodobnog i stranih posetilaca. Kada bi pak starac, van svoje pustinjske kelije, neočekivano sreo koga bilo u šumi, on obično nije stupao u razgovor, nego mu se smireno klanjao i odlazio dalje. Jer, govorio je on kasnije u svojim poukama, niko se nikada nije kajao zbog ćutanja. No uopšte prepodobnom Serafimu posetioci behu teški, jer mu narušavahu bezmolvije. Naročito mu beše teško, kada žene dolažahu k njemu; no da im ne da pouke nije mogao, smatrajući takav postupak nedragim Bogu. Ali, pošto je ženskom polu zabranjen pristup u Svetu Goru Atonsku, sveti starac reši da tu zabranu proširi i na svoju goru, koju je on nazvao tim istim imenom. I jednom, došavši u manastir za vreme božanstvene liturgije, prepodobni zatraži za to blagoslov od sarovskog strojitelja starca Isaije, koje, posle izvesnog kolebanja[22], dade mu na to blagoslov ikonom Bogomatere. Ujedno s tim starac Serafim se plamenom molbom obrati Bogu i Presvetoj Bogorodici: da mu ispune želju, i ženama bude zabranjen pristup u njegovu pustinjsku goru, da ne bi dolaženje žena bilo kamen spoticanja i sablazni za neke od bratije i još više za mirjane. Kao dokaz Božjeg pristanka na ovu molbu, prepodobni zamoli od Boga ovo znamenje: da polegnu po stazi grane drveta, pored koga on ima proći, vraćajući se posle Božićnih praznika iz Sarova u svoju pustinjsku keliju.
I zaista, kada prepodobni, noću uoči 26 decembra, pođe u Sarov na božanstvenu liturgiju, i dođe do mesta gde se zemljište okomice spušta naniže, on ugleda gde su sa obe strane staze ogromne grane vekovnih borova zatrpale putanju i zakrčile prolaz ka njegovoj keliji, od čega uoči tog dana nije bilo ni traga. Tada sveti starac, prepun blagodarnosti Bogu, pade na kolena, ubedivši se iz ovoga da je njegova želja ugodna Gospodu. I sam on pohita te natrpa na stazu klade. I tako od tada bi potpuno zatvoren pristup k njemu ne samo ženama nego i svima uopšte stranim licima.
Videći takve podvige velikoga starca, iskonski vrag roda ljudskog naoruža se protiv njega svemogućim iskušenjima i zamkama. I stade navoditi na podvižnika razne strahote: čas se pred vratima čulo zavijanje kao nekog divljeg zvera; čas je izgledalo da gomila naroda lomi vrata njegove kelije, izbija dovratnike, baca se drvljem na starca, i tome slično; pokatkad danju, no osobito noću, u vreme molitvenog bdenja starca Serafima, njemu se iznenada pričinjalo da se njegova kelija ruši, i sa svih strana provaljuju u nju s jarosnim urlanjem strašne zveri; ponekad su se odjednom pojavljivali pred njim otvoreni grobovi iz kojih ustaju mrtvaci. I kada ga je, kasnije, jedan mirjanin u prostoti srca svog upitao: „Baćuška, jesi li viđao zle duhove?“ on je s osmehom odgovorio: „Oni su odvratni. Kao što je grešnome nemoguće pogledati u svetlost anđela, tako je užasno i bese videti, jer su odvratni“.
Ho sva ta strašna viđenja, užase i iskušenja, praćena ponekad i telesnim stradanjima, blagodatni starac je nadvlađivao usrdnom molitvom i pobeđivao silom česnog i životvornog Krsta Gospodnjeg. He jedanput starac Serafim je bio kušan duhom častoljublja, jer je bio biran za igumana i arhimandrita raznih manastira. Ali je on u takvim slučajevima uvek sa nepokolebljivom odlučnošću, prožetom dubokim smirenjem, odbijao ta postavljenja, stremeći ka istinskom podvižništvu i ištući u monaškom životu samo spasenje duši svojoj i bližnjima.
Videći smirenoumlje svetoga starca, đavo povede protiv njega silan misleni rat, vodeći ga sa takvom silom, od koje su padali i neki od najvećih podvižnika. Tada se starac Serafim, u teškoj nevolji duševnoj, obrati srdačnom molitvom Podvigopoložniku našega spasenja Gospodu Isusu Hristu i Njegovoj Prečistoj Djevi-Materi. I u isto vreme, da bi odstranio i istrebio đavolje zamke, on odluči da uzme na sebe novi viši molitveni podvig, po ugledu na drevne hrišćanske stolpnike. U dubini neprohodne šume, u noćno doba, ni od kog nevićen, on se peo na visok granitni kamen, da bi pojačao svoj molitveni podvig, i dugo se, stojeći ili klečeći na njemu, molio proiznoseći iz dubine duše carinikovu molitvu: Bože, milostiv budi meni grešnome!
Ovaj novi stolpnik postavi i u keliji svojoj osrednji kamen, na kome se molio od jutra do mraka. Sa tog kamena on je silazio samo radi odmora od krajnje iznurenosti ili radi majušnog okrepljenja sebe ubogom hranom. U tom velikom podvigu prepodobni Serafim provede hiljadu dana i hiljadu noći. Đavo bi konačno pobeđen, i misleni rat prestade. Ali od takvog neobičnog molitvenog podviga i skoro trogodišnjeg stajanja na nogama starac krajnje iznuri svoje telo i dobi teške rane na nogama, koje ga nisu napuštale sve do same smrti njegove. I tek tada on prekinu svoj nepodnošljivo teški podvig stolpništva, na koji su se i u starini odlučivali samo veoma retki podvižnici.
No za života starčeva niko nije znao za ovaj neobičan molitveni podvig njegov, koji je on umeo sakriti od radoznalog pogleda ljudskog. Igumanu Nifontu, nasledniku starca Isaije, bi od strane preosvećenog episkopa tambovskrg upućeno poverljivo pismeno pitanje o prepodobnom Serafimu, na koje nastojatelj sarovski odgovori: „O podvizima i životu oca Serafima mi znamo; no o nekim tajnim delanjima, kao i o stajanju 1000 dana i noći na kamenu, nikome ništa nije poznato“. – Tek pred blaženu končinu svoju prepodobni Serafim, po primeru mnogih drugih podvižnika, ispriča nekima od sarovske bratije između ostaloga i o ovom svom divnom podvigu. Jedan od prisutnih primeti tom prilikom, da taj podvig prevazilazi ljudske sile. Na to sveti starac uzvrati sa smirenjem vere: „Sveti Simeon Stolpnik stajao je na stubu četrdeset godina; ta zar su moji trudovi slični njegovom podvigu?“ A kada sagovornik reče da je starac u to vreme, verovatno, osećao pomoć blagodati koja ga je krepila, prepodobni odgovori: „Da, inače ljudske sile ne bi bile dovoljne. Unutrašnje ja sam se krepio i tešio tim nebeskim darom koji silazi odozgo od Oca svetlosti“. Zatim, poćutavši malo, dodade: „Kada u srcu biva umilenje, onda Bog biva s nama“.
Posramljeni đavo stade plesti nove zamke svetome starcu, da bi ga udaljio iz pustinje. On posla na njega zle ljude. Oni presretoše prepodobnog u šumi, i stadoše tražiti od njega novac koji on tobož dobija od mirjana – posetilaca. Starac odgovori da on ni od koga ne dobija novac. Ali mu oni ne poverovaše, i jedan od zločinaca polete na njega, no sam pade. Prepodobni Serafim je raspolagao telesnom snagom te bi, sa sekirom u rukama, mogao zaštititi sebe od triju razbojnika. Ali on se opomenu Spasiteljevih reči: Svi koji se late noža, od noža će izginuti (Mt. 26, 52), pa ispustivši sekiru, prekrsti ruke na grudi i krotko reče: „Činite što vam je potrebno“.
Jedan zločinac, dohvativši sekiru, tako silno udari starca ušicama od sekire po glavi, da svetome starcu linu krv iz usta i ušiju, i on se onesvešćen sruši. Zločinci naetaviše da ga jarosno biju ušicama od sekire, cepanicama, rukama i nogama. Najzad, primetivši da on ne diše, i držeći da je mrtav, oni mu konopcima svezaše i ruke i noge, sa namerom da ga bace u reku, i na taj način sakriju svoj zločin, a sami poleteše u starčevu keliju po zamišljeni plen. No kada brižljivo pregledaše, poispreturaše i polomiše sve u keliji, oni ništa ne nađoše sem svete ikone i nekoliko krompira. Tada ih spopade strah i kajanje što, bez ikakve koristi za sebe, ubiše svetog, eiromašnog čoveka Božjeg, pa se dadoše u bekstvo. Međutim prepodobni Serafim, osvestivši se i nekako odvezavši sebi ruke, uznese Bogu molitvu da oprosti njegovim ubicama, i sa mukom se dovuče do svoje kelije, gde svu noć provede u strašnim mukama.
Sutradan prepodobni sa najvećim naporom dobaulja do manastira u vreme sv. liturgije. Izgled je njegov bio strašan: kosa pokvašena krvlju, umršena i puna prašine i blata; lice i ruke izubijani; uši i usta sa zasušenom krvlju; nekoliko zuba izbijeno. Na pitanja zaprepašćene bratije starac je ćutao, samo je zamolio da mu pozovu nastojatelja, starca Isaiju, i manastirskog duhovnika, te ovoj dvojici ispriča šta mu se desilo. I tako, na zlu radost đavola, prepodobni Serafim bi prinuđen da ostane u manastiru. U nepodnošljivim mukama on ležaše jedva živ, ne primajući nikakvu hranu. Tako on provede osam dana. Tada, uplašeni za njegov život, poslaše po lekare. Pregledavši prepodobnoga, lekari nađoše da mu je glava razbijena, rebra polomnjena, grudi izgažene, celo telo na mnogim mestima pokriveno smrtonosnim ranama, i divljahu se kako je starac mogao ostati u životu posle takvih batina.
Bratija se sabraše u keliji prepodobnoga na savetovanje šta da se preduzme, da bi se prepodobnome pomoglo. Poslaše i po nastojatelja. I baš u vreme kada javiše da nastojatelj dolazi, prepodobni Serafim se zanese i zaspa tananim, lakim spokojnim snom. U snu vide on divno viđenje, slično onom koje ranije kao poslušnik vide za vreme svoje teške bolesti. K njemu priđe Presveta Bogorodica, u carskoj porfiri, okružena nebeskom slavom; za njom iđahu apostoli Petar i Jovan Bogoslov. Zaustavljajući se kraj odra, Presveta Djeva prstom desne ruke ukaza na bolesnika i, obraćajući se prečistim licem svojim na stranu gde stajahu lekari, reče: „Što se mučite?“ Zatim, obraćajući se opet licem k starcu Serafimu izgovori: „Ovaj je od moga roda!“
Posle toga viđenje, o kome prisutni ni slutili nisu, završi se. A kad nastojatelj uđe u keliju, bolesnik već beše došao k sebi. Starac Isaija ga stade uporno i s ljubavlju nagovarati da se koristi savetima i pomoćju lekara. No bolesnik, bez obzira na svoje očajno stanje, odlučno odgovori da on sada ne želi nikakvu pomoć od ljudi, i moljaše nastojatelja da mu dopusti da svoj život prepusti Bogu i Presvetoj Bogorodici. Nastojatelj bi prinuđen da ispuni želju starcu, koji se od divne božanstvene posete nalažaše u toku nekoliko sati u neiskazanoj, nezemaljskoj radosti. Potom se sveti starac umiri, bolovi popustiše i snaga mu se poče postepeno vraćati. Posle kratkog vremena on već ustade s postelje, stade pomalo hodati po keliji, i uveče se potkrepi hranom. Od tog istog dana on se opet stade postepeno predavati duhovnim podvizima.
Od dana oboljenja starac provede u manastiru oko pet meseci. Bolest ga napravi pogrbljenim, što se još i ranije primećivalo kod njega, pošto ga jednoga dana, kada je sekao drva, jedno drvo beše priklještilo. No, osetivši ponovo u sebi snage za vođenje pustinjačkog života, prepodobni Serafim se obrati nastojatelju sa molbom da ga otpusti u pustinju. Starac Isaija i bratija moljahu ga da zauvek ostane u manastiru. Ali prepodobni odlučno odgovori da on ni u šta ne smatra napade, slične onom koji mu se desio, i da je gotov po cenu života podneti sve nedaće koje ga snađu. Tada otac Isaija blagoslovi njegovu želju, i prepodobni se vrati u svoju pustinjsku keliju.
Uskoro posle toga razbojnici, koji behu izbili starca, biše pronađeni. To behu spahijski ljudi nekog mesnog spahije Tatiščeva. Tada prepodobni Serafim, oprostivši im s ljubavlju, moli nastojatelja i spahiju da ih ne kažnjavaju, izjavljujući da će u protivnom napustiti Sarovsku obitelj i tajno se udaljiti u druga daleka sveta mesta. Na molbu starca razbojnicima oprostiše, ali ix Bog nakaza za svog ugodnika: uskoro silan požar potpuno uništi njihove kuće. Tada razbojnici dođoše u pokajanje, i sa suzama moliše prepodobnog Serafima za oproštaj i svete molitve. I po blagoslovu njegovom oni se vratiše na put vrlinskog života.
Za svoje visoke podvige i bogougodni život sveti starac se udostoji od Boga blagodatnog dara prozorljivosti. No utoliko više on je izbegavao slavu ljudsku i stremio ka bezmolviju, usamljeničkom molitvenom podvizavanju. Godine 1806 nastojatelj Sarovske obitelji, starac Isaija, ukloni se sa starešinstva zbog bolesti i ostarelosti, i bratija jednodušno izabraše na njegovo mesto prepodobnog Serafima. Ali prepodobni Serafim se ukloni od toga, kako zbog dubokog smirenja svog, tako i zbog krajnje ljubavi svoje prema pustinji i bezmolviju. Tada za nastojatelja bi izabran otac Nifont, od detinjstva poznat prepodobnom Serafimu. Međutim starac Isaija, zbog neduga i slabih sila svojih, ne beše u stanju da prevaljuje put od šest kilometara do pustinje Prepodobnog Serafima, i teši sebe razgovorima sa njim. I to ga veoma žalošćaše. Tada bratija stadoše iz ljubavi voziti prestarelog Isaiju k prepodobnom Serafimu, pošto obojica behu telesno slabi. No uskoro i ovaj poslednji od najmilijih prijatelja prepodobnog Serafima po duhovnom životu otide ka Gospodu. Ovaj gubitak duboko ožalosti prepodobnog Serafima, i od toga vremena on stade više i češće razmišljati o truležnosti ovog privremenog života, o budućem životu i Strašnom sudu Hristovom. Ujedno s tim on se stade sa naročitim usrđem moliti za upokojenje duša dragih mu srcu: blaženog Pahomija, Josifa i Isaije. I, prolazeći mimo manastirsko groblje, on je uvek na njihovim grobovima uznosio plamene molitve Svevišnjemu za njih i za druge sarovske starce i podvižnike, nazivajući ih, po plamenosti i uzvišenosti molitava, „ognjenima od zemlje do neba“. Starac je i drugima zaveštavao da ih češće pominju u molitvama. Tako jednoj poznatoj monahinji, koja je ne retko bivala u Sarovu i posećivala prepodobnog Serafima, on dade ovakvu zapovest: „Kada dolaziš k meni, svrni na grobove, načini tri poklona, proseći Boga da upokoji duše slugu Svojih: Isaije, Pahomija, Josifa, Marka, i ostalih; i potom govori za sebe: prostite, oci sveti, i pomolite se za mene“.
Po smrti starca Isaije prepodobni Serafim ne promeni način svog pustinjačkog života, nego dodade novu osobenost svome podvižništvu, naloživši na sebe teški podvig molčaništva. K njemu u pustinju dolažahu posetioci, ali on ne izlažaše k njima. Je li mu se desilo da sretne koga u šumi, on je padao ničice na zemlju i nije podizao oči dok dotični ne bi prošao. U takom bezmolviju, u takom pustinjačkom molitvenom podvizavanju prožive on oko tri godine. He dugo do toga on prestade čak posećivati Sarovsku obitelj nedeljom i praznikom. Jedan brat nosaše mu i hranu u pustinjsku keliju njegovu, osobito zimi, kada u starca ne beše njegovog povrća. Hrana mu je nošena jedanput sedmično, i to u nedelju. Kada je brat ulazio u pretsoblje, starac je, rekavši za sebe: „amin“, otvarao vrata glave oborene k zemlji. I tek pošto bi brat otišao, starac je stavljao u sud na stolu parčence hleba ili malo kupusa, i time davao na znanje bratu šta da mu iduće nedelje donese.
No sve to behu samo spoljašnji znaci molčalništva, molitvenog ćutalaštva. Suština pak mnogotrudnog podviga starčevog stvarno se sastojala ne u spoljašnjem uklanjanju od opštenja, nego u bezmolviju uma, u odrečenju od svake žitejske pomisli, radi najčistijeg, najsavršenijeg posvećenja sebe Bogu.
Mnogi od bratije veoma žaljahu zbog takvog udaljenja blagodatnog starca od opštenja sa njima i zbog uzimanja na sebe podviga molčalništva. A neki ga čak ukoravahu što se povukao u samoću, dok bi, opšteći sa bratijom, nazidavao bratiju rečju i primerom, ne škodeći blagoustrojenju svoje duše. No na sve te prekore starac je odgovarao rečima prepodobnog Isaka Sirina: „Zavoli bezmolvije, jer ono više vredi nego hraniti gladne u svetu“, i rečima svetog Grigorija Bogoslova: „Divno je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje od toga, ako čovek očišćuje sebe radi Boga“.
Mnogotrudnim podvigom molčalništva prepodobni Serafim na najsavršeniji način očišćavaše i prosvećivaše pravednu dušu svoju, i još je bolje i više uvođaše u tajne bogosozercanja, potpuno obezoružavajući đavola za borbu sa pustinožiteljem. Kakve plodove duha donošaše ovaj podvig blaženom Serafimu, može se jasno videti iz pouka svetoga starca o bezmolviju, koje su nesumnjivo zasnovane i na ličnom opitu, „Kada boravimo u molčaniju, – govorio je kasnije prepodobni Serafim, – onda vrag, đavo, ništa ne uspeva protivu tajnoga čoveka srca; a ovo treba shvatiti o molčaniju u razumu. Molčanije rađa u duši molčalnika razne plodove duha. Od usamljenosti i molčanija rađaju se umilenje i krotost. Sjedinjeno sa drugim delanjima duha, molčalništvo, molitveno ćutalaštvo uzdiže čoveka k pobožnosti. Molčanije približuje čoveka Bogu i čini ga kao zemnog anđela. Ti samo sedi u svojoj keliji u straženju i molčaniju, i staraj se na sve moguće načine da sebe približiš Gospodu, a Gospod je gotov da te od čoveka načini anđelom: Na koga ću pogledati? Samo na krotkog i molčaljivog i ko dršće od reči mojih (Is. 66, 2). Osim drugih duhovnih tečevina, plodom molčanija biva mir duše. Molčanije uči bezmolviju i neprekidioj molitvi, a uzdržanje čini pomisao nerasejljivom. Najzad, onoga koji stekne molčanije očekuje mirno raspoloženje“. – Tako je prepodobni Serafim prohodio podvig molčalništva i, dostižući najviše duhovne darove, dobijao i nove blagodatne utehe, osećajući u srcu neiskazanu „radost u Duhu Svetom“ (Rim. 14, 12).
Penjući se dalje po lestvici vrlina i monaškog podvižtištva, prepodobni uze na sebe još viši podvig: zatvorništvo. To se dogodi na sledeći način. U vreme o kome je reč, nastojatelj sarovski beše otac Nifont, čovek bogobojažljiv, vrlinast, bratoljubiv i veliki revnitelj crkvenog ustava i poretka. A otac Serafim, od smrti starca Isaije, uzevši na sebe zavet molčanija, življaše u svojoj pustinji bezizlazno, kao u zatvoru. Ranije je on nedeljom i praznikom odlazio u obitelj radi sv. Pričešća. No sada, posle molitvenog podviga na kamenu, noge ga brljahu, i on nije mogao da ide. Mnoge monahe sablažnjavaše nedoumica, ko prepodobnog Serafima pričešćuje Svetim Tajnama. Zbog toga strojitelj sazva manastirski sabor od najstarijih jeromonaha, i iznese pred njih pitanje o pričešćivanju starca Serafima. Posle većanja starci rešiše: predložiti ocu Serafimu da, kao i ranije, dolazi u manastir radi pričešćivanja Svetim Tajnama, ako ga noge služe; ako ga pak noge ne služe, onda da pređe i stalno živi u manastirskoj keliji. Na veću bi rešeno da se ova odluka dostavi starcu Serafimu preko brata koji mu nedeljom nosi hranu, pa neka izabere šta želi. Brat tako i uradi, ali mu prvi put starac ne odgovori ni reči. Bratu bi stavljeno u dužnost da iduće nedelje po drugi put dostavi ocu Serafimu predlog manastirskog sabora. Tada sveti starac, blagoslovivši brata, zajedno s njim uputi se peške u manastir. Prnhvativši drugi predlog manastirskog sabora, prepodobni pokaza da zbog bolesti nije bio u stanju dolaziti u manastir nedeljom i praznikom, kao što je to činio ranije. Ovo se dogodi 8 maja 1810 godine, kada prepodobnom Serafimu beše pedeset godina.
Povrativši se u obitelj posle petnaestogodišnjeg boravka u pustinji, otac Serafim se, ne svraćajući u svoju keliju, uputi u bolnicu. To bi danju, pre početka svenoćnog bdenija. Kada zazvoniše zvona za bdenije, otac Serafnm se pojavi na svenoćnom bdenju u hramu Uspenija Bogorodice. Sva se bratija veoma začudiše, kada se među njima u tren oka pronese glas da je otac Serafim rešio da se nastani u manastiru. Sutradan, 9 maja, na dan svetog Nikolaja Čudotvorca, otac Serafim dođe, po običaju svom, u bolničku crkvu na ranu liturgiju, i pričesti se Svetim Tajnama Hristovim. Iz hrama on ode u keliju strojitelja Nifonta i, uzevši od njega blagoslov, nastani se u svojoj pređašnjoj manastirskoj keliji. Tu on nikoga nije primao, nikuda nije izlazio, i ni s kim nije ni reči progovarao, tojest, uzeo je na sebe nov, veoma težak podvig zatvoreništva.
O podvizima oca Serafima u zatvoru zna se vrlo malo, jer on nikoga ne puštaše k sebi, niti s kim reč progovori. U keliji svojoj on ne imađaše ništa čak ni od najneophodnijih stvari. Ikona Bogomatere, pred kojom je stalno gorelo kandilo, i jedan panj, koji je zamenjivao stolicu, – to beše sve. Za sebe pak, strogi podvižnik ne upotrebljavaše čak ni vatru. U to vreme on nošaše pod košuljom na leđima veliki gvozdeni krst, radi umrtvljivanja tela, „da bi se duh spasao“ (1 Kor. 5. 5). No verige i kostret otac Serafim nije nosio nikada, niti je drugima savetovao da ih nose. „Ko nas uvredi rečju ili delom, -govorio je on, – i ako mi evanđelski podnesemo uvrede, – eto nam veriga, eto i kostreti! Ove duhovne verige i kostret su iznad gvozdenih!“ Odeću prepodobni otac nošaše istu, koju i u pustinji. Voda mu bejaše jedino piće; a hrana – tucano, nesamleveno brašno od ovsa, i beli rezani kupus kiseli. Vodu i hranu donošaše mu monah Pavle, koji življaše u njegovom susedstvu. Satvorivši molitvu pred kelijom starčevom, brat je ostavljao hranu kod vrata. A zatvornik je, da ga niko ne bi video, pokrivao sebe velikim platnom i, uzevši posudu klečeći, unosio je u svoju keliju, kao da ju je primio iz ruku Božjih. Zatim, potkrepivši se, on je stavljao posudu na pređašnje mesto, opet skrivajući lice svoje platnom, po ugledu na drevne pustinožitelje, koji su kukuljicom skrivali lice svoje.
Molitveni podvizi oca Serafima u zatvoru behu veoma teški, veliki i raznovrsni. On i ovde, kao i u pustinji vršaše svoje pravilo i sva svakodnevna bogosluženja sem božanstvene liturgije. Pored toga, on se predavaše podvigu umne[23] molitve, govoreći u srcu naizmenično čas Molitvu Isusovu čas Bogorodičinu. Ponekad se sveti starac, stojeći na molitvi, pogružavao u dugotrajno umno sozercanje Boga: stajao je pred svetom ikonom, ne čitajući nikakvu molitvu i ne praveći poklone, već samo umom u srcu sozercavajući Gospoda.
U toku nedelje otac Serafim je pročitavao ceo Novi Zavet, ovim redom: u ponedeonik – Evanđelje po Mateju, u utorak – po Marku, u sredu – po Luki, u četvrtak – po Jovanu, u ostale dane – Dela i Poslanice svetih Apostola. Ponekad se kroz vrata čulo kako on, čitajući, tumači za sebe Evanđelje i Dela svetih Apostola. Dela sv. Apostola on je tumačio naglas, i to dosta dugo vremena. Mnogi su dolazili i slušali reči njegove sa nasladom, utehom i duhovnom korišću. Nekad je on sedeo nad knjigom, ne prevrćući listove, sav utonuo u sozercanje čiste uzvišene misli Svetoga Duha. Ni jedan mu se deo tela nije micao: oči su netremice bile uperene na jedan predmet.
Potpuno samoudubljivanje oca Serafima u evanđelske istine ne ostade neoblagodaćeno odozgo. Najvažnije svedočanstvo o tome jeste to što on bi udostojen nedokučljive uznesenosti u nebeske obitelji, slično sv. apostolu Pavlu, sv. Andreju Jurodivom i prepodobnom Varsanufiju, koji behu uzneseni do trećega neba.
O tome, neshvatljivom za običan ljudski razum, viđenju ili otkrivenju, poslušnik Jovan Tihonov (kasnije jeromonah Joasaf) kazuje ovo: „Jednom, posle izlaska oca Serafima iz zatvoreništva, poseti me jedan bogoljubivi brat, sa kojim sam obično delio svaku radost i utešnu reč, izrečenu ocem Serafimom. U toku razgovora on me iznenada upita, da li mi je otac Serafim otkrio veliku tajnu o tome kako je bio uznesen u nebeske obitelji. Ja mu odgovorih da ništa čuo nisam o toj velikoj milosti Božjoj. I stadoh raspitivati brata da mi on što više kaže o tome, ali on, pri svoj želji svojoj, nije mi mogao ništa jasno reći o tome. Isprativši brata, ja sam s nestrpljenjem čekao da se spusti veče, pa da otidem k ocu Serafimu i zamolim ga da mi ublaži dušu kazivanjem o toj velikoj milosti Božjoj. Ja to učinih čim pade veče. Starac me dočeka kao čedoljubiv otac, i odmah za mnom zaključa vrata. Kad sedosmo, i ja taman htedoh da ga zamolim da mi kaže svoju veliku tajnu, on mi tog trenutka rukom svojom zaluši usta, i reče: „Ogradi sebe ćutanjem“. I onda mi stade izlagati sa svojstvenom mu prostotom istoriju Proroka, Apostola, svetih Otaca i Mučenika. Svi Sveti, govoraše on, koje Crkva Hristova proslavlja, ostavili su nam svoj život kao primer za podražavanje; svi su oni bili podobostrasni nama ljudi, ali su tačnim ispunjenjem zapovesti Hristovih dostigli savršenstvo i spasenje, našli blagodat, udostojili se raznovrsnih darova Svetoga Duha i nasledili Carstvo Nebesko. A pred Carstvom Nebeskim sva slava ovoga sveta je ništa; sve naslade ovoga sveta nemaju ni senku onoga što je u nebeskim obiteljima ugotovljeno onima koji Boga ljube; tamo je večna radost i slavlje. No da bi naš duh stekao slobodu da se uznosi tamo i hrani preslatkim razgovorom sa Gospodom, nužno je smiravati sebe neprestanim bdenjem, molitvom i imanjem na umu Gospoda. Eto ja, ubogi Serafim, radi toga prelazim Evanđelje svaki dan. U ponedeonik čitam Evanđelje Matejevo od početka do kraja; u utorak – Markovo; u sredu – Lukino; u četvrtak – Jovanovo; u ostale pak dane pročitavam Apostolska Dela i Poslanice; i ni jedan dan ne propustim, a da ne pročitam dnevno Evanđelje i Apostol, i svetome. Time se ne samo duša moja, nego i samo telo moje naslađuje i oživotvorava; time što razgovaram sa Gospodom, što držim u pameti svojoj život i stradanja Njegova, što dan i noć slavoslovim, hvalim i blagodarim Iskupitelja mog za sve milosti Njegove, izlivane na rod ljudski i na mene nedostojnog“.
Posle toga starac mi ponova reče: „Radosti moja! molim te, stekni duh mirni, i onda će se hiljade duša spasti oko tebe“. I ovo on ponovi još dva puta. Onda, u neopisivoj radosti, povišenim glasom starac reče: „Evo, ja ću ti kazati o ubogom Serafimu“. Pa spustivši glas, nastavi: „Miljem mi ispuni dušu reč Gospoda mog Isusa Hrista: Mnoge su obitelji u domu Oca moga (Jov. 14, 2), tojest za one koji služe Njemu i proslavljaju sveto Ime Njegovo. Na ovim rečima Hrista Spasitelja zadržah se ja ubogi, i poželeh da vidim te nebeske obitelji. I Gospod ne liši mene ubogog Svoje milosti, ispuni mi želju i molbu: i ja bih uznesen u nebeske obitelji, samo ne znam, sa telom ili osim tela, Bog zna, to je nedokučljivo. A o toj radosti i sladosti nebesnoj, koju tamo osećah, nemoguće je da ti iskažem“
I sa ovim rečima otac Serafim zaćuta. U to vreme on se malo naže napred, glava mu se sa zatvorenim očima prekloni, i on otvorenu šaku desne ruke sasvim polako i ravnomerno kretaše prema srcu. Lice mu se postepeno menjaše i izdavaše divnu svetlost, i najzad toliko zasija, da je nemoguće bilo gledati u njega; a na usnama i u celom izrazu njegovom bejaše takva radost i nebesko ushićenje, da ga je zaista moguće bilo u to vreme nazvati zemaljskim anđelom i nebeskim čovekom. Za sve to vreme tajanstvenog ćutanja, on kao da je sozercavao nešto sa umilenjem i slušao nešto sa zaprepašćenjem. No čime se upravo ushićavala i naslađivala duša pravednikova, jedini Bog zna.
Pravednik Božji, po nemoći ljudskog jezika, ne beše u stanju da mi rečima objasni čudesno uznesenje svoje u nebeske obitelji, ali mi to pokaza neobičnom svetlošću lica svoga i tajanstvenim ćutanjem svojim. A ja, ma da sam bejah očevidac ovog divnog događaja, uvek ću reći jedno isto: Bog zna kako se sve to odigra.
Posle prilično dugog ćutanja, koje, po mome mišljenju, potraja oko po sata, otac Serafim stade ponova govoriti, i u najradosnijim osećanjima, uzdahnuvši, sa umilenjem reče: „Ah, premili moj oče Jovane, kada bi ti znao kakva radost, kakva sladost očekuje dušu pravednikovu na nebu, ti bi se onda rešio da u ovom privremenom životu sa blagodarnošću podnosiš sve muke, gonjenja i klevete, pa čak kada bi i sama ova kelija naša (pri tome on ukaza na svoju keliju) bila puna crva, i kada bi crvi jeli telo naše u toku celog zemaljskog života našeg, i onda bi svim srcem trebali pristati na to, samo da ne budemo lišeni one nebeske radosti, koju Bog ugotovi onima koji Ga ljube. Tamo nema ni bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja; tamo je neiskazana sladost i neiskazana radost; tamo će pravednicn zasijati kao sunce. No kada tu nebesku slavu i radost nije mogao iskazati ni sam sveti apostol Pavle (2 Kor. 12, 4), kakav će onda drugi jezik ljudski biti u stanju da izrazi krasotu nebeskih naselja, u kojima će se nastaniti duše pravednih“.
U toku svih godina svoga zatvoreništva prepodobni starac se svake nedelje i praznika pričešćivaše svetim Tajnama Hristovim, koje mu iz bolničke crkve donošahu u keliju posle pane liturgije. A da nikada ne bi zaboravljao na čas smrtni, i da bi ga što jasnije i neposrednije zamišljao, sveti Serafim zamoli da mu načine mrtvački sanduk i metnu u predsoblje njegove zatvorničke kelije. Želja svetoga starca bi ispunjena: u jednom celom celcatom komadu hrastovom izdubiše mu mrtvački sanduk sa poklopcem, koji neobojen stalno stajaše u predsoblju. Tu se starac često molio, spremajući se za odlazak iz ovog života. U razgovorima sa sarovskom bratijom, otac Serafim je često govorio odnosno tog sanduka: „Kada budem umro, molim vas, braćo, položite me u moj mrtvački sanduk“.
Duhovnim podvizima svojim sveti podvižnik je dodavao i telesni rad, osvežujući ponekad zamorene staračke grudi svežim vazduhom. Rano pre zore, kad sve još spava, sveti starac je, tvoreći Molitvu Isusovu, prenosio između nadgrobnih spomenika neveliku naramicu drva sa jednog mesta na drugo, bliže njegovoj keliji. Kada ga jednom manastirski iskušenik – buditelj – primeti i, obradovan, baci se preda nj celivajući mu noge i proseći blagoslov, otac Serafim ga blagoslovi i reče mu: „Ogradi sebe ćutanjem i pazi na sebe“.
Provevši u zatvorništvu oko pet godina, sveti starac potom izmeni u nekoliko spoljašnji izgled svoga zatvorništva: vrata kelije njegove biše otvorena, i svaki je mogao dolaziti k njemu, ali on nije odgovarao na pitanja, držeći se svog zaveta molčanija, i produžujući svoja duhovna zanimanja. Tadanji episkop tambovski Jona, koji je često posećivao Sarovsku obitelj, zažele jednom da lično vidi oca Serafima. U tom cilju on dođe k njegovoj keliji; ali prepodobni otac, čvrsto ispunjujući svoje zavete pred Bogom i čuvajući se čovekougodništva, ne naruši ni ovoga puta svoje molčanije i zatvorništvo. Očigledno, za prepodobnog Serafima još ne beše nastupilo vreme da ostavi zatvorništvo. Tako je to shvatio i preosvećeni vladika, koji odbi predlog igumana Nifonta da se vrata od kelije skinu sa njihovih kuka, rekavši: „Da nekako ne pogrešimo“. I ostavi starca na miru.
No ubrzo posle toga za prepodobnog Serafima stvarno nastupi čas da sasvim ostavi podvig svoga zatvorništva i molčaništva. Sa potpunim samoodrečenjem, trpljenjem, smirenjem i nepostidljivom verom prolazeći put opštežićnog monaha, pustinjaka, stolpnika, molčalnika i zatvornika, on steče sebi veliku čistotu duševnu i udostoji se od Boga viših blagodatnih darova duhovnih. I tada, po volji Svevišnjega, on morade ostaviti bezmolvije, i produžujući sav život u Bogu i za Boga, život ispunjen najuzvišenijeg odrečenja od sveta, stupiti na služenje tom istom svetu – svojom ljubavlju, bogodanim blagodatnim darovima učiteljstva, prozorljivosti, čudesa i isceljenja, svojim duhovnim rukovodstvom, molitvom, utehom i savetima. Na taj način prepodobni Serafim uze na sebe previsoki podvig takozvanog starčestva (= staraštva)[24], u kome i okonča svoj mnogotrudni i pravedni život.
Ovaj podvig veliki starac otpoče time što stade stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Monasima je savetovao da strogo i revnosno drže sva monaška pravila: da crkvena bogosluženja vrše neizostavno po crkvenom ustavu; da nepropustljivo prisustvuju bogosluženjima u hramu; da budno prate sva bogosluženja; da se neprestano bave „umnom“ molitvom; da živo i usrdno obavljaju sa smirenjem svoja poslušanja; da za trpezom sede sa strahom Božjim; da bez opravdanog razloga ne izlaze iz manastira; da se uzdržavaju od samovolje i samodelanja; da trpeljivo podnose sva iskušenja; da čuvaju međusobni mir, itd.
Posle toga sveti starac poče primati i mirjane. Vrata njegove kelije behu otvorena svima – od rane liturgije do osam sati uveče. Sve je primao rado, svakome davao blagoslov i potrebne kratke pouke. Posetioce je primio odeven, kao i obično, u belu podrasu i polumandiju; nedeljom i praznikom imao je na sebi još epitrahilj i narukvice, pošto se tih dana pričešćivao. Sa naročitom je ljubavlju sveti starac primao one kod kojih je primećivao iskreno i smireno kajanje, i one koji su pokazivali plameno usrđe za duhovni život. Posle razgovora sa takvima, on je na njihove priklonjene glave stavljao kraj od epitrahilja i svoju desnu ruku i predlagao im da izgovaraju za njim ovu pokajnu molitvu: „Sagreših ja, Gospode, sagreših dušom i telom, rečju i delom, umom i pomišlju i svima svojim čulima: vidom, sluhom, mirisanjem, ukusom, pipanjem, voljno i nevoljno, svesno i nesvesno“. Zatim je on sam čitao razrešnu molitvu od grehova, što je posetiocima davalo olakšanje savesti i neku naročitu duhovnu nasladu. Posle toga on je krstovidno pomazivao čelo posetiočevo jelejem iz kandila pred ikonom Božje Majke, „Umilenje“, koju on nazivaše: Radost svih radosti. A ako je to bilo do podne, davao je svetu bogojavljensku vodicu i blagosiljao parčencetom nafore ili svetog hleba, osvećenog na svenoćnom bdeniju. Potom, celivajući posetioca, govorio je u svako vreme: Hristos voskrese! i davao da celivaju ikonu Majke Božje ili krst koji je visio na njegovim grudima.
Posetioce koji su mu otkrivali neke svoje naročite duševne muke i patnje, sveti starac je očinski tešio i davao im potrebne savete i lekove duhovne. U drugim slučajevima on je predlagao opštehrišćanske pouke, naročito upućivao na neprestano sećanje na Boga, na molitvu i celomudrenost. U svima takvim slučajevima on je osobito zaveštavao da se uvek ima na jeziku i u srcu: molitva Gospodnja – „Oče naš“, molitva arhanđelska – „Bogorodice Djevo, raduj se“, Simvol vere i Molitva Isusova: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga“. U tome neka bude, govorio je on, sve tvoje bdenje i obučavanje! Išao ili sedeo, odlazio ili dolazio, radio ili u crkvi stajao pre početka bogosluženja, to imaj neprestano u ustima i u srcu svom. Takvim prizivanjem imena Božjeg, ti ćeš naći pokoj, dostići ćeš čistotu duhovnu i telesnu, i u tebe će se useliti Sveti Duh, izvor svih dobara, n On će te rukovoditi u svetinji, u svakoj pobožnosti i čistoti.“
Svetog starca posećivaln su ugledni ljudi, i visoki državni činovnici, i članovi carske familije. No naročito mu je mnogo dolazio prost svet, i tražio od njega ne samo pouke nego i žitejske pomoći. Jer, verujući u njegovu svetost i prozorljivost, oni su tražili od njega pomoć u čisto žitejskim nedaćama i nevoljama, i on im je usrdno pomagao. Tako, jednom dotrča u manastir prost seljak, sa kapom u rukama, razbarušene kose, i sav očajan upita prvog monaha koga srete: „Baćuška! jesi li ti otac Serafim?“ A kada mu pokazaše gde je otac Serafim, on polete k njemu, pade mu pred noge, i ubedljivo mu stade kazivati: „Baćuška! meni su ukrali konja, i ja sam sada bez njega potpuni ubožjak; ne znam čime ću porodicu hraniti. A kažu da ti pogađaš“. Otac Serafim ga umiljato uhvati za glavu, i privukavši je k svojoj glavi, reče mu: „Ogradi sebe ćutanjem i pohitaj u to i to selo (kaza mu koje). Kada budeš ulazio u njega, ti svrati s puta na desno, zaobiđi četiri kuće, pa ćeš ugledati kapidžik; uđi na njega, odveži svoga konja od panja i izvedi ćutke“. Seljak odmah sa verom i radošću potrča prema dobijenom uputstvu, nigde se ne zaustavljajući. Posle se u Sarovu pronese glas da je on stvarno našao konja na ukazanom mestu.
Drugi, sličan slučaj, kazivao je otac Pavle, monah Sarovski. „Jednom, govoraše on, privedoh k ocu Serafimu mladog seljaka sa uzdom u rukama, koji je plakao, jer beše izgubio konje, i ostavih ih same. Posle pak nekog vremena ja opet sretoh tog seljaka i upitah ga: „Šta, dakle? jesi li našao svoje konje?“ – „Kako da ne, baćuška, našao sam“, odgovori seljak. „Gde i kako? upitah ga ja dalje. A on odgovori: „Otac Serafim reče mi da idem na trg, pa ću ih tamo videti. Ja odoh, i zaista tamo videh moje konjiće, uzedoh ih i odvedoh svojoj kući“.
Neretko sveti starac je takođe isceljivao nedužne, pomazujući ih jelejem iz kandila što je visilo u njegovoj keliji pred spomenutom ikonom Majke Božje. No i pored svega toga prepodobni Serafim još ne beše potpuno ostavio svoje zatvorništvo. Iako je bio skinuo sa usta pečat molčanija i primao posetioce, ipak on sam nikuda nije izlazio iz svoje kelije.
Uskoro za prepodobnog Serafima nastupi vreme da potpuno ostavi svoje zatvorništvo. Ali pre no što se reši na to, on se molitvom obrati Bogu da mu otkrije Svoju volju po toj stvari. I gle, noću uoči 25 novembra 1825 godine, njemu se u snoviđenju javi Božja Mati zajedno sa svetiteljima toga dana: Klimentom Rimskim i Petrom Aleksandrijskim, i razreši mu da izađe iz zatvora i da posećuje pustinju. Sutradan, ustavši od sna i svršivši svoje uobičajeno molitveno pravilo, on saopšti svoju želju igumanu Nifontu, od koga i dobi blagoslov na to. Od toga vremena prepodobni stade posećivati svoju pustinjsku keliju i moliti se u njoj.
Sveti starac naročito često iđaše na takozvani „Bogoslovski izvor“. Ovaj se izvor nalazio na dva kilometra od manastira i postojao je od davnih vremena; ali je bio zapušten: izvorište mu je bilo pokriveno nastrešnicom od brvana, zasutom zemljom, voda mu je oticala samo kroz jednu cev. U blizini izvora stajaše na stubiću ikona sv. apostola i evanđelista Jovana Bogoslova, od čega je izvor i dobio svoj naziv. Ovo mesto se veoma dopadalo prepodobnom Serafimu. Po njegovoj želji izvor bi raščišćen i obnovljen, nastrešnica uklonjena, i mesto nje načinjen nov trem sa cevi. Tu starac stade ponajviše provoditi vreme, baveći se bogomislijem i telesnim radovima, jer zbog bolesti on već nije mogao da odlazi u pređašnju keliju. Prepodobni skupljaše kamičke po reci Sarovki i njima popločavaše izvor. Načini kraj izvora i leje za sebe, i tu gajaše povrće. Na brežuljku blizu izvora bi načinjena za starca malena brvnara bez prozora, pa čak i bez vrata, sa zemljanim ulazom pod malim zidom. Uvlačeći se u brvnaricu, prepodobni otac se u tom ubogom skloništu odmarao posle rada, sklanjajući se od podnevne žege. Kasnije mu bi napravljena nova kelija sa vratima i peći, ali bez prozora. Tu, u svojoj pustinji, on provođaše sve radne dane, a uveče se vraćaše u manastir. To mesto stadoše nazivati donjom pustinjicom oca Serafima, a izvor – studencem oca Serafima.
Dirljivo je bilo videti ovog smirenog, pogrbljenog starca, koji se podupire motikom ili sekirom, u pustinji, kako seče drva ili obrađuje gradinicu, sa ubogom kamilavkom na glavi, u pohabanoj mantiji, sa torbom na leđima u kojoj se nalazilo Evanđelje, i breme od kamenja i peska radi umrtvljavanja tela. Na pitanja nekih, radi čega on to nosi na leđima, sveti starac je odgovorio rečima svetog Jefrema Sirina: „Mučim onoga koji mene muči“.
Broj posetilaca blagodatnog starca se stade naglo povećavati. Jedni ga očekivahu u manastiru, drugi mu dolažahu u pustinju, željni da ga vide i dobiju od njega blagoslov i pouku. Potresno je bilo videti kada se sveti otac vraća u svoju pustinjicu posle svetog Pričešća – u mantiji, epitrahilju i narukvicama. Gomile naroda su se tiskale oko njega i usporavale mu hod. No u to vreme ni s kim nije govorio, nikome nije davao blagoslov, i kao da nikoga nije video, sav pogružen u razmišljanje o blagodatnoj sili Svete Tajne. Iguman Nifont, koji je duboko poštovao i voleo blagodatnog starca, govorio je povodom mnoštva posetilaca svetome Serafimu: „Kada otac Serafim življaše u pustinji (prvoj i daljnoj), onda on drvećem zakrči sve prilaze k njemu, da mu narod ne bi dolazio; a sada stade primati sve, te do ponoći nemam mogućnosti da se manastirska kapija zatvori“.
Od tog doba u prepodobnom ocu Serafimu Bog otkri vernima vaistinu veliko i dragoceno blago. Naročito beše sladak i utešan dušekorisni razgovor blagodatnog starca, prožet nekom osobitom ljubavlju i prepun neke tihe, životvorne vlasti. I celokupno njegovo ophođenje sa posetiocima odlikovaše se pre svega dubokim smirenjem, i svepraštajućom, delatnom ljubavlju hrišćanskom. Reči njegove zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna, ozaravahu duše duhovnim razumevanjem, raskravljivahu ih na suzno i skrušeno pokajanje, izazivahu radosnu nadu na mogućnost popravke i spasenja čak i kod okorelih i izgubljenih grešnika, ispunjavahu dušu blagodatnim mirom. Ma ko došao k njemu, bednik u ritama ili bogataš u raskošnim haljinama, sa ma kakvim mukama na duši, gresima, potrebama i sa ma kakvim savestima, – sve ih on s ljubavlju grljaše, svima se do zemlje klanjaše i, blagosiljajući ih, sam im ruke celivaše. Nikoga on surovo ne koraše niti strogo izobličavaše; ni na koga ne nalagaše teško breme, sam noseći krst Hristov sa svima tugama. Ponekad je on i izobličavao, ali krotko, razblažujući reč svoju smirenjem i ljubavlju. Starajući se da savetima probudi glas savesti, on je pokazivao put spasenja, i često puta tako, da slušalac najpre ni shvatio nije da je reč o njegovoj duši; no potom je sila reči, začinjene blagodaću, neizostavno vršila svoj uticaj. Od njega nisu izlazili bez stvarne pouke ni bogati, ni siroti, ni prosti, ni učeni, ni velikaši, ni obični ljudi: za sve njih bilo je dosta žive vode, koja je tekla iz usta pređašnjeg molčalnika, smirenog i ubogog starca. Naroda se svakodnevno sticalo k njemu na hiljade, naročito u toku poslednjih deset godina njegovog života. Svakodnevno je pred njegovom kelijom u Sarovu bilo oko dve hiljade ljudi, i više. Njemu to nije bilo teško, i on je sa svakim nalazio vremena da porazgovara na korist duše. U nekoliko reči on je objašnjavao svakome ono što mu je upravo bilo najpotrebnije, otkrivajući često puta najsakrivenije pomisli posetiočeve.
Reči svoje, kao i sav život svoj i sva dela svoja, prepodobni otac Serafim svagda zasnivaše na Svetom Pismu, na spisima svetih Otaca i na poučnim primerima iz života svetitelja, ugodnika Božjih. Pri tome blagodatni starac naročito je uvažavao one svetitelje, koji se pokazaše najhrabriji pobornici i najsjajniji revnitelji pravoslavne vere, kao: Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatousta, Klimenta papu rimskog, Atanasija Velikog, Kirila Jerusalimskog, Amvrosija Mediolanskog, i njima slične. Sveti Serafim je sa osobitim žarom čuvao i branio čistotu Pravoslavlja. Tako, kada ga jednom prilikom upita neki raskolnik – staroobrjadac – koja je vera bolja, crkvena ili staroobrjadačka, on mu odgovori kao onaj koji vlast ima: „Ostavi svoja buncanja. Naš život je more, naša sveta Pravoslavna Crkva je lađa, a sam Spasitelj je krmanoš. Kada ljudi sa takim Krmanošem, zbog svoje grehovne nemoći, sa mukom preplivavaju more života, i svi se ne spasavaju od davljenja, kuda ti onda hoćeš sa svojim čamcem, i načemu zasnivaš svoju nadu – da se spaseš bez krmanoša?“
Zbog čistote duše dobivši od Boga dar prozorljivosti, sveti Serafim je često davao ponekim posetiocima pouke koje su odgovarale njihovim najtajnijim osećanjima i najskrivenijim mislima, iako mu ih nisu otkrili. Evo jednog takvog primera. Jednom prilikom dođe iz radoznalosti u Sarov generallajtnant L. Razgledavši manastirska zdanja, on htede da otputuje, ne dobivši ništa za svoju dušu. No njega zaustavi spahija Prokuđin, nagovarajući ga da svrati kod zatvornika starca Serafima. Nadmeni general u početku odbijaše, ali na uporno navaljivanje Prokuđinovo on pristade. I čim stupiše u keliju, starac Serafim, idući im u susret, pokloni se generalu do nogu. Ovakva smirenost porazi gordog generala. A Prokuđin primetivši da ne treba da ostane u keliji, izađe u pretsoblje. General pak, okićen ordenjem, ostade oko pola sata u razgovoru sa starcem. Kroz nekoliko minuta začu se plač iz starčeve kelije: general je plakao kao malo dete. Kroz po sata otvoriše se vrata, i sveti Serafim izvede generala ispod ruke, koji je i dalje plakao, pokrivši lice rukama. Ordenje pak i kapu general beše zaboravio u keliji. Otac Serafim mu iznese, i zakači mu ordenje na mundir. Kasnije je taj general pričao da je on proputovao celu Evropu, poznaje mnoštvo raznovrsnih ljudi, ali je prvi put u životu video onakvu smirenost s kakvom ga je sreo zatvornik sarovski, i dotle nije znao za takvu prozorljivost s kakvom mu je starac otkrio sav njegov život do najtajnijih pojedinosti. A kada mu je za vreme razgovora sa ocem Serafimom popadalo ordenje sa grudi, prozorljivi starac mu je rekao: „To je zato što si ih nezasluženo dobio“.
Ljubav blagodatnog starca bila je prosto sveobuhvatna i bezgranična. Izgledalo je da on voli sve i svakoga više no što majka voli svoga milog sina jedinca. Nije bilo stradanja, nije bilo nevolje u bližnjega, a da ih on ne saoseti, ne primi u svoju dušu, i ne nađe odgovarajuće lekove. I na taj način on postade u očima pravoslavnog ruskog naroda, utočište, duhovni oslonac i uteha svima koji stradaju i pate, svima koji su natovareni i ozlojeđeni, svima kojima je potrebna milost Božja i pomoć blagodatna. Lica svih uzrasta, zvanja i stanja obadva pola, detinjski poverljivo, iskreno i prostosrdačno otvarali su pred njim svoju dušu i srce, svoje sumnje i nedoumice, svoje duhovne potrebe i muke, svoje grehe i grehovne pomisli. A da sve to posetilac ispovedi bez ikakvog lažnog stida i prikrivanja, neretko mu je priticao u pomoć sam oblagodaćeni starac, prozorljivo čitajući u duši njegovoj i naglas mu govoreći njegove grehe i pomisli. I ljubavlju prebogati sveti starac sve je umirivao i uspokojivao, niko nije odlazio od njega bez olakšanja i duševnog umirenja, bez stvarne pouke i blagodatne utehe, – niko: ni bogati, ni siroti, ni prosti, ni učeni, ni poniženi, ni ugledni. I svi su osećali njegovu veliku ljubav i njenu blagodatnu silu; i neretko se dešavalo da potoci suza grunu iz očiju ljudi tvrda i okamenjena srca.
Često je prepodobni otac Serafim izazivao kod mnogih zavist, prekore ili nedoumice, što on prima sve bez razlike, što svima podjednako čini dobro, što sve u istoj meri pažljivo saslušava, teši i poučava, ne razlikujući ni pol, ni zvanje, ni imovno stanje, ni moralne odlike svojih posetilaca. Povodom toga prepodobni otac je ne jedanput govorio: „Pretpostavimo da ja zatvorim vrata svoje kelije. Posetioci, kojima je potrebna utešna reč, zaklinjaće me Bogom da im otvorim vrata, no, ne dobivši od mene odgovor, oni će sa tugom odlaziti svojoj kući… Kakvo opravdanje ja mogu dati Bogu na Strašnom sudu Njegovom?
Drugom prilikom kada jedan inok upita starca: „Što ti sve učiš?“ on odgovori: „Ja se držim učenja Crkve koja peva: He skrivaj reč Božju, već objavljuj čudesa Njegova“[25].
Tako je sveti starac smatrao za stvar svoje savesti, za dužnost svoga života, da prima sve koji mu dolaze, i da će za to dati odgovor na Strašnom sudu Božjem. A kada bi primetio da njegovi posetioci slušaju njegove savete, drže se njegovih pouka, i sa puta greha i propasti stupaju na put vrline i spasenja, on se nije ushićivao time kao plodom svoje delatnosti, niti je to pripisivao sebi, nego je blagosiljajući za sve Dobrotvora – Boga, govorio u takvim slučajevima: „He nama, Gospode, ne nama, nego imenu Svome daj slavu (Psal. 113, 9). Mi smo dužni udaljavati od sebe svaku radost zemaljsku sledeći učenju Gospoda Hrista, koji je rekao: He radujte se tome što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima“ (Lk. 10, 20).
Jednom prilikom jednovremeno dođoše k ocu Serafimu u njegovu manastirsku keliju strojitelj Visokogorske pustinje jeromonah Antonije i jedan trgovac iz Vladimirske gubernije. Otac Serafim zamoli strojitelja da sedne i pričeka, a ca trgovcem stade odmah razgovarati. Milostivo, blago i nežno izobličavao je njegove poroke i davao mu savete: „Sve tvoji nedostaci i nevolje, – govoraše mu on, – posledice su tvoga strasnog života. Ostavi takav život, ispravi puteve svoje“. Opširna reč starčeva o toj stvari beše prožeta tako dirljivom srdačnošću i toplinom, da i trgovac, na koga se to odnosilo, i slučajno prisutni otac Antonije, biše dirnuti do suza. A kada trgovac izađe iz kelije, onda se otac Antonije, dugogodišnji poznanik i poštovalac prepodobnog Serafima, usudi reći svetom starcu: „Baćuška, pred vama je duša ljudska otkrivena kao lice u ogledalu: na moje oči, još ne saslušavši duhovne potrebe i nevolje ovoga bogomoljca, vi mu već sve sami kazaste. Sada ja vidim, da je um vaš tako čist, da od njega ništa nije sakriveno u srcu bližnjega“.
No otac Serafim mu metnu na usta svoju desnu ruku, kao zapušujući ih, i reče: „He govoriš kako treba, radosti moja. Srce čovečje je otkriveno jedino Gospodu, i samo je Bog jedini srceznalac; a „srce u čoveka duboko je“ (Ps. 63, 7)“.
Otac Antonije ga ponovo upita: „Ta kako vi to, baćuška, ni jednu reč ne upitaste trgovca, a kazaste mu sve što mu je potrebno?“ Tada mu prepodobni Serafim smireno odgovori: „On je išao k meni, kao i drugi, kao i ti, išao kao ka sluzi Božjem; ja, grešni Serafim, tako i mislim da sam ja grešni sluga Božji, što mi naređuje Gospod kao sluzi Svome, to ja i predajem onome kome treba ono što je korisno. Prvu pomisao, koja se pojavi u duši mojoj, ja smatram kao ukazanje Božje, ne znajući šta je na duši u moga sagovornika, već samo verujući da mi tako ukazuje volja Božja radi sagovornikove koristi. Kao gvožće kovaču, tako sam ja predao sebe i svoju volju Gospodu Bogu: kako je Njemu ugodno, tako i radim; svoje volje nemam, nego što je Bogu ugodno, to i predajem“
Međutim, ova blagodatna prozorljivost prepodobnog oca Serafima bila je uistinu neobična. Dobijajući pisma, on je često, ne otvarajući ih, znao njihovu sadržinu i davao odgovore: „Evo, reci ovo od ubogog Serafima“, itd. Posle blažene končine njegove nađeno je mnogo takvih neotvorenih pisama, na koja je on U svoje vreme odgovorio. Duhom je sveti starac bio u zajednici sa mnogim podvižnicima, koje nikada nije viđao i koji su živeli na hiljade kilometara daleko od njega. Kada se u zatvorniku Zadonskog Bogorodičnog manastira Georgiju pojavi misao, da promeni svoje obitalište i povuče se u još usamljenije, i niko sem njega nije znao o tome, odjednom k njemu dođe nekakav stranik[26] iz Sarovske pustinje od oca Serafima i reče mu: „Otac Serafim mi je naredio, da ti kažem: Toliko godina boraviš u zatvorništvu, sramota je da te savlađuju đavolje pomisli – da ostaviš svoje mesto. Nikuda ne odlazi! Presveta Bogorodica zapoveda ti da tu ostaneš“. – Rekavši to, stranik se pokloni i ode. A kada ga stadoše tražiti, ne mogoše ga naći ni u manastiru ni oko manastira.
Dok se još ništa nije znalo o ugodniku Božjem Mitrofanu, prvom episkopu Voroneškom, i o njegovom predstojećem proslavljenju, pošto još nije bilo nikakvih otkrivenja ni znamenja, prepodobni Serafim je sa nekoliko svojeručno napisanih reči čestitao preosvećenom arhiepiskopu voroneškom Antoniju otkrivanje svetih moštiju ugodnika Božjeg Mitrofana.
Jednom mirjaninu, nekom A. G. Vorotilovu, sveti starac je ne jedanput govorio, da će na Rusiju ustati tri države i mnogo je iznuriti; ali će je i Gospod zbog Pravoslavlja pomilovati i sačuvati. U to vreme ove su reči bile nepojmljive; no kasnije su događaji objasnili, da je starac govorio o Krimskom ratu.
Od 1831 godine prepodobni otac je mnogima govorio o pretstojećoj gladi, i Sarovska ce obitelj po njegovom savetu, snabdela hranom za šest godina, te blagodareći tome u njoj nije bilo gladi. Kada ce y Rusiji prvi put pojavila kolera, prepodobni je otvoreno izjavljivao da nje neće biti ni u Sarovu ni u Divjejevu, što ce y potpunosti obistinilo, jer od prve kolere nije umro nijedan čovek ni u Sarovu ni u Divjejevu.
Po svome blagodatnom daru prozorljivosti sveti starac je podjednako video i prošlost i budućnost, sa nekoliko reči ocrtavao predstojeći život čoveku, i govorio reči i davao savete, koji su izgledali čudni, ali su ih kasniji događaji opravdali, i time ih obelodanili kao pune duha prozorljivosti.
Svojim darom prozorljivosti sveti Serafim je donosio raznovrsne koristi bližnjima. Tako, jednom doputova iz Penze u Sarov pobožna udovica đakona, po imenu Evdokija. Želeći da uzme blagoslov od prepodobnog oca, ona ga sa mnoštvom naroda doprati iz bolničke crkve, i stade pozadi svih, podaleko od njegove kelije, čekajući svoj red. Međutim, sveti starac, ostavivši sve, odjednom je viknu: „Evdokija! hodi ovamo brže!“ Evdokija se veoma začudi što je on zovnu po imenu, kada je nikad nije bio video. I priđe mu sa osećanjem strahopoštovanja i trepeta. Otac Serafim je blagoslovi, dade joj svetu naforu i reče joj: „Treba da požuriš kući, da bi sina zatekla kod kuće“. Evdokija požuri, i stvarno jedva zateče sina svog kod kuće: u njenom odsustvu uprava Penzenske seminarije izabrala je njenog sina za studenta Kijevske Duhovne Akademije, i pošto je Kijev daleko od Penze, trebalo ga je što pre ispratiti. I ovaj njen sin, po završetku Akademije, zamonaši se dobivši ime Irinarh; zatim je bio nastavnik po seminarijama, rektor i najzad episkop.
Blagočestiva udovica Pelagija Ivanovna Škarina, žiteljka grada Arzamasa, još izmalena imala je želju da stupi u monaštvo. No otac Serafim, na pet godina do svoje končine, pretskaza joj da će biti sirota, da će se udati, da će imati sedmoro dece, – pri čemu ih prozorljivi starac nazva sve po imenu, – i da će zatim izgubiti muža. Mada su ova predskazanja rano izrečena, ona su se sva u potpunosti ispunila.
Varošanki Balahni Zajajevoj prepodobni otac je savetovao da neizostavno stupi u manastir; ali ona je odbijala. On joj kaza i razlog zašto joj to savetuje. „Bićeš nesrećna u braku, – reče joj, – imaćeš mnogo dece; ali ćeš muža izgubiti, i ostaćeš udovica; i trpećeš još veću oskudicu nego pri mužu“. – Zajajeva ne posluša starčev savet, udade se, i posle je gorko žalila: jer se sve reči oca Serafima ispuniše na njoj.
Nadežda Teodorovna Ostrovska kazivaše sledeće: Moj rođeni brat, potpukovnik V. T. Ostrovski, po poruci naše tetke, koja je imala veliku veru prema ocu Serafimu, ode u Sarovsku pustinju k tome prozorljivom starcu. Otac Serafim primi moga brata vrlo milostivo i, između ostalih pouka, odjednom mu reče: „Ah, brate Vladimire, kakav ćeš ti biti pijanica!“ – Ove reči silno ogorčiše i ožalostiše moga brata. On je imao od Boga mnoge darove, i sve ih je upotrebljavao na slavu Božiju; prema ocu Serafimu gajio je duboku odanost, a prema potčinjenima bio je kao nežni otac. Zato je on sebe smatrao veoma udaljenim od pijanstva, koje ne dolikuje njegovom zvanju i načinu života. Prozorljivi starac, primetivši njegovu smućenost, reče mu i ovo: „Uostalom nemoj da se smućuješ, i nemoj se žalostiti: Gospod ponekad popušta da ljudi usrdni k Njemu zapadnu u užasne poroke, i to radi toga da oni ne bi zapali u još veći greh – visokoumlje, uobraženost. Tvoje će iskušenje proći, milošću Božjom, i ti ćeš smireno provoditi ostale dane svoga života; samo ne zaboravljaj svoj greh“. – Ovo čudno pretskazanje starca Božjeg stvarno se potom i zbi. Zbog raznih rđavih okolnosti moj brat zapade u tu nesrećnu strast – pijanstvo i, na opštu žalost svih srodnika, on provede nekoliko godina u tom nesrećnom stanju. No najzad, zbog molitava oca Serafima i zbog svoje prostosrdačnosti, on bi pomilovan od Gospoda: ne samo on ostavi svrj pređašnji porok, nego i sav način svoga života potpuno izmeni, starajući se da živi po evanđelskim zapovestima, kao što hrišćaninu dolikuje.
Godine 1832 neki spahija Bogdanov udostoji se videti prepodobnog oca Serafima u Sarovskoj pustinji. U razgovoru, pored osgaloga, Bogdanov upita blaženog podvižnika, šta bi mu on naložio da čita. Sveti podvižnik odgovori: „Evanđelje po četiri glave dnevno, od svakog evanđelista po jednu, i još život pravednoga Jova. Jer, iako mu govoraše žena da je bolje da umre, on ipak sve trpljaše i spase se. Usto, nemoj zaboravljati da šalješ darove onima koji ti nepravdu naneše“.
Na pitanje Bogdanova, treba li se lečiti u bolestima, i kako uopšte provoditi život, bogomudri podvižnik odgovori: „Bolest očišćuje grehe. Ipak, kako ti je volja. Idi srednjim putem; ne uzimaj na sebe ono što je iznad tvojih moći – pašćeš, i đavo će ti se nasmejati; ako si mlad, uzdržavaj se. Jednom đavo predloži nekom pravedniku da skoči u provaliju, na što ovaj pristade, ali ga Grigorije Bogoslov zadrža. Evo šta da radiš: kada te ruže – ne ruži; kada te gone – trpi; kada te sramote – hvali; osuđuj sam sebe, pa te Bog neće osuditi; potčinjavaj volju svoju volji Gospodnjoj; nikada ne laskaj; znaj šta je dobro i zlo u tebi, – blažen čovek koji to zna; ljubi bližnjega svog, bližnji tvoj je – delo tvoje. Ako živiš po telu, pogubićeš i dušu i telo; ako pak po Bogu, spašćeš ih obadvoje. Ovi su podvizi veći nego ići na bogomolju u Kijev, ili i dalje“. – Poslednje reči oca Serafima odnosile su se na moju želju da otputujem na bogomolju u Kijev i dalje, ako on blagoslovi. No, stvar je u tome, što ja ovu svoju želju nisam bio saopštio ocu Serafimu, a on je saznao za nju jedino darom prozorljivosti, koji je imao po blagodati Božjoj.
Sem dara prozorljivosti Gospod beše obdario prepodobnog Serafima blagodaću isceljivanja telesnih neduga i bolesti. Još ranije, u 1823 godini, pre nego što on konačno ostavi svoj zatvor, on učini jedno poražavajuće čudo: isceli od neizlečive bolesti susednog zemljoposednika M. V. Mantorova. Kada bolest ovoga uze preteće razmere, te mu parčeta kostiju stadoše ispadati iz nogu, i svaka nada u pomoć medicine beše izgubljena, rođaci i poznanici posavetovaše Mantorovu da otide k ocu Serafimu, o čijem se svetom životu slava već beše pronela širom cele Rusije. I Mantorova, čije imanje beše udaljeno četrdeset kilometara od Sarova, odvezoše k ocu Serafimu u Sarov. Sa velikom mukom Mantorov bi unesen pod trem kelije blagodatnog zatvornika, koga sa suzama stade moliti da ga isceli od užasnog neduga. Tada ga starac sa očinskom ljubavlju i srdačnim saučešćem upita, da li on veruje u Boga. I kada mu bolesnik trokratno ispovedi svoju čvrstu i potpunu veru u Boga, prepodobni mu umilno reče: „Radosti moja! ako ti tako veruješ, onda veruj i u to, da je sve moguće od Boga onome koji veruje, pa stoga veruj da će Gospod i tebe isceliti, a ja, ubogi Serafim, pomoliću se .
Posle toga on se povuče u svoju keliju i, kratko vreme zatim, on izađe otuda sa svetim jelejem iz kandila pred ikonom Božje Matere „Umilenje“, naredi Mantorovu da obnaži noge, i on pomaza bolesna mesta. I tog časa, kraste od rana što pokrivahu telo, za tren oka otpadoše, i Mantorov dobi iscelenje, i bez ičije pomoći sam izađe iz kelije sarovskog čudotvorca. A kada se Mantorov, osetivši da je isceljen, od radosti baci prepodobnome pred noge, celivajući ih i blagodareći za iscelenje, starac ga podiže i strogo mu reče: „Zar je Serafimovo delo da umrtvljuje i oživljuje, nizvodi u pakao i izvodi, – šta je tebi, prijatelju? To je delo Jedinog Gospoda, koji ispunjuje volju onih koji Ga se boje i sluša molitvu njihovu. Gospodu svemogućem i Prečistoj Materi Njegovoj odaj blagodarnost“. – Sa tim rečima smirenomudri ugodnik Božji otpusti Mantorova.
He manje poražavajuće iscelenje izvrši sveti starac 1827 godine nad nekrm ženom Aleksandrom Lebeđevom. Ona je više od godine dana patila od nekih strašnih neobjašnjivih nastupa, praćenih bljuvanjem, škrgutom zuba, grčenjem celoga tela, posle čega je ona bivala potpuno onesvešćena. Takvi nastupi dešavali su joj se svakodnevno. Lekovi lekarski nisu ništa pomagali. Jedan iskusan, verujući i čestit lekar, koji vrlo zauzimljivo i usrdno upotrebi sve svoje znanje i umenje najzad joj dade savet da se osloni na volju Svevišnjega i da od Njega ište pomoć i zaštitu, jer je niko od ljudi izlečiti ne može. To izazva duboku tugu kod bolesničinih srodnika, a nju baci u očajanje. No jedne noći k njoj se javi jedna nepoznata žena, veoma stara, i kada prestravljena bolesnica stade čitati molitvu svetome Krstu, žena joj reče: „He plaši se mene; i ja sam takvo isto ljudsko biće, samo sada nisam iz ovoga sveta, već sam iz carstva mrtvih. Ustani sa postelje svoje i pohitaj što brže u Sarovsku obitelj k ocu Serafimu: on te sutra očekuje kod sebe i isceliće te“. Bolesnica se usudi da je upita: „A ti ko si i otkuda si?“ Starica odgovori: „Ja sam iz Divjejevskog manastira, prva nastojateljica – Agatija“.
Sutradan rođaci povezoše bolesnicu u Sarov, pri čemu ona putem dobi strahovite nastupe i grčeve. U Sarov stigoše posle kasnije liturgije u vreme trapeze bratije, kada se prepodobni otac Serafim zatvarao i nikoga nije primao. No približivši se k njegovoj keliji, bolesnica još ne beše uspela da satvori uobičajenu molitvu, a starac iziđe k njoj, uze je za ruku i uvede u svoju keliju. U keliji joj metnu epitrahilj na glavu, tiho izgovori molitve Gospodu i Presvetoj Bogorodici, zatim je napoji bogojavljenskom vodom, dade joj parčence nafore i tri dvopeka, i reče joj: „Svaki dan uzimaj po dvopek sa svetom vodom; a otidi u Divjejevo na grob sluškinje Božje Agatije, uzmi sebi zemlje i napravi koliko možeš poklona: Agatija te sažaljeva i želi ti isceljenje“. Onda dodade: „Kada ti bude teško, ti se pomoli Bogu i reci: Oče Serafime, pomeni me na molitvi i pomoli se za mene grešnu, da ne bih opet zapala u ovu bolest od protivnika i neprijatelja Božjeg“. Tada od bolesnice otide nedug primetno sa velikim šumom. I bolest joj se više nije vraćala. I posle toga ona rodi četiri sina i pet kćeri.
Septembra 1831 godine doputova iz Simbirske i Nižegorodske gubernije spahija Nikolaj Motovilov, sav bolestan, i bi čudesno isceljen molitvama oca Sarafima. U svojoj zabelešci, koja se čuva u Divjejevskom manastiru, on ovako piše o svom isceljenju: „Veliki starac Serafim isceli me od teških i neverovatnih, velikih reumatičnih i drugih bolova i bolesti: celo mi telo beše oduzeto, noge zgrčene i u kolenima otečene, na leđima i slabinama rane; od svega toga neizlečivo sam patio preko tri godine. Moje isceljenje dogodi se na sledeći način. Petog septembra 1831 godine ja bih dovezen u Sarovsku pustinju; 7 i 8 septembra, na dan Roždestva Božje Matere, bih udostojen dvaju razgovora sa baćuškom ocem Serafimom u njegovoj manastirskoj keliji, ali isceljenje još ne dobih. A 9 septembra mene odvezoše k njemu u obližnju pustinjicu njegovu, u blizini njegovog studenca, i četiri čoveka koji me na rukama nošahu a peti mi podržavaše glavu, prinesoše me k njemu, okruženom masom posetilaca sa kojima je on razgovarao; moji nosioci me smestiše na njegovoj livadici pored jednog ogromnog i vrlo debelog bora na obali reke Sarovke. Na moju molbu, da mi pomogne i isceli me, on mi reče: „Pa ja nisam doktor; treba doktorima ići kada ko hoće da se leči od kakvih bilo bolesti“. Ja mu onda podrobno ispričah moje patnje, i kako sam oprobao sve glavne načine lečenja, ali iscelenje ne dobih. Meni već ni u čemu nema spasa, a nemam druge nade na isceljenje od mojih bolesti osim blagodati Božje. Ali pošto sam grešan i sam nemam slobode ka Gospodu Bogu, to prosim njegove svete molitve, da bi me Gospod iscelio. On me onda upita: „A verujete li Vi u Gospoda Isusa Hrista da je On Bogočovek, i u Njegovu Prečistu Božiju Mater da je Ona Prisnodjeva?“ Ja odgovorih: „Verujem“. „A veruješ li, – nastavi on da me pita, – da Gospod, koji je ranije sve neduge po ljudima isceljivao trenutno i jednom rečju svojom ili dodirom svojim, može i sada tako isto lako i trenutno isceliti jednom rečju svojom one što trebaju Njegovu pomoć, i da je zauzimanje za nas Božje Matere pred Njim svemoćno, i da Vas na Njeno zauzimanje Gospod Isus Hristos može i sada isto tako trenutno i jednom rečju potpuno isceliti?“ Ja odgovorih, da svemu tome istinski od sve duše i srca verujem i da, kad ne bih verovao, ne bih ni naredio da me dovezu ovde kod njega. „Ako dakle verujete, – završi on, – onda ste Vi već zdravi!“ „Kako zdrav, – upitah ja, kada me moji ljudi i Vi držite na rukama?“ He, – reče mi on, – vi ste sada svim telom svojim već potpuno zdravi najzad“. I on naredi ljudima koji me držahu na svojim rukama da otstupe od mene, a on me sam uze za ramena, podiže me sa zemlje i postavivši me na noge, reče mi: „Sigurnije stojte, čvršće se držite nogama na zemlji! eto tako! ne plašite se, vi ste sada potpuno zdravi“. I zatim dodade, radosno me posmatrajući: „Eto, vidite li kako vi sada dobro stojite“. Ja odgovorih: „Hteo ne hteo ja dobro stojim, zato što me Vi dobro i čvrsto držite“. Tada on, odvojivši svoje ruke od mene, reče: „E pa eto, sada vas već i ja ne držim, a vi i bez mene čvrsto stojite. Hodajte smelo, baćuška moj, Gospod vas isceli; hajde krenite se s mesta“. I uzevši me za ruku jednom svojom rukom a drugom me pomalo gurkajući sleđa, on me povede po travi i po neravnoj zemlji oko velikog bora govoreći: „Eto, vaše bogoljublje, kako ste vi dobro krenuli!“ Ja odgovorih: „Zato što me vi izvolite dobro voditi“. „He, – reče mi on na to, odvojivši od mene svoju ruku: „Sam Gospod je izvoleo da vas potpuno isceli, i sama Božja Majka Ga umoli za to. Vi ćete i bez mene sada krenuti, i svagda ćete dobro ići; hajde, krenite se…“ I stade me gurati, da bih ja išao. „Ta tako ću pasti i povrediti se …“ „He, – protivrečaše mi on, – nećete se povrediti nego ćete čvrsto poći…“ I kada ja osetih u sebi nekakvu silu koja Me tu oseni odozgo, ohrabrih se malo i pođoh sigurnim korakom. On me onda odjednom zaustavi i reče Mi: „Dosta je!“. Pa me upita: Šta dakle, jeste li se sada uverili da vas Gospod isceli u svemu, i to potpuno? Uze Gospod bezakonja vaša i grehe vaše očisti. Vidite li kakvo čudo Gospod učini s vama. Stoga nesumnjivo verujte svagda u Njega – Hrista Spasitelja našeg, i čvrsto se uzdajte u Njegovo milosrđe prema vama; zavolite Ga svim srcem, priljubite se uz Njega svom dušom Svojom, i vazda se nepokolebljivo nadajte u Njega, i blagodarite Caricu Nebesku za Njenu veliku milost prema vama. No pošto vas je vaše trogodišnje stradanje silno iznurilo, to vi Sada nemojte naglo da hodite po mnogo, nego postepeno: malo po malo navikavajte se na idenje i čuvajte svoje zdravlje kao dragoceni dar Božji…“ I još dosta porazgovaravši sa mnom, on me otpusti u gostoprimnicu potpuno zdrava. A pošto mnogi bogomoljci behu sa mnom pri isceljenju mom, i behu se pre mene vratili u manastir, to oni već behu razglasili svima o velikom čudu ovom“.
Posle svog isceljenja Motovilov postade vrlo čest posetilac manastira. Za vreme jednog svog razgovora sa starcem Serafimom krajem novembra 1831. on je imao sreću da vidi svetoga starca ozarenog Blagodaću i obasjanog svetlošću. Tada mu je starac rekao da život hrišćanina treba da bude život u Svetom Duhu.
Evo šta priča Nikola Motovilov u svojoj zabelešci, koja se čuva u arhivi manastira Divjejeva, a koju je zabelešku objavila 1903. godine njegova udovica Jelena Motovilova[27].
Dan je bio oblačan, priča Motovilov; zemlja beše pokrivena debelim snegom, koji je stalno padao, kada me otac Serafim postavi da sednem pored njega na jedno oboreno stablo. Gospod mi je otkrio, reče mi, da ste vi u detinjstvu želeli da saznate koji je cilj hrišćanskog života. Vama su savetovali da posećujete crkvu, da se molite, da činite dobra dela, jer se u tome, govorili su, sastoji cilj hrišćanskog života. Ali vas taj odgovor nije mogao da zadovolji. Stvarno, molitva, post, noćna bdenja kao i svi drugi hrišćanski podvizi, dobri su kao takvi; ali cilj našeg života nije da samo to ispunjavamo, jer su to samo sredstva. Pravi cilj hrišćanskog života je da zadobijemo Duha Svetoga. Morate znati da samo ono dobro delo donosi plodove Duha Svetog, koje je učinjeno iz ljubavi prema Hristu. Prema tome, zadobijanje ovog Duha je cilj našeg života. – U kom smislu vi govorite da treba zadobiti Duha Svetog, zapitah oca Serafima; ja to dobro ne razumem. – Zadobiti znači steći, reče mi on. Vi sigurno znate šta znači steći novac. To isto važi i za Svetog Duha. Cilj zemaljskog života za običnog čoveka je da zaradi novac, ili da stekne počasti, odlikovanja i nagrade. Sveti Duh je takođe kapital, i to večiti kapital i jedino blago koje nikada ne prestaje. Svako delo učinjeno iz ljubavi prema Hristu donosi blagodat Svetoga Duha; u svakom slučaju, molitvom se to najlakše postiže, jer je ona oruđe kojim uvek raspolažemo. Može se dogoditi da biste hteli da idete u crkvu, ali da crkva nije blizu, ili da je služba svršena. Ili imate želju da udelite prosjaku, ali njega nema; ili želite da budete neporočni, ali zato nemate snage. Ali molitva, za nju uvek ima mogućnosti, ona je dostupna kako bogatom tako i siromahu, kako učenom tako i prostom, jakom kao i slabom, zdravom kao i bolesnom, pravednom kao i grešnom. Snaga molitve je ogromna i, više nego sve drugo, ona daje Duha Svetoga. – Oče, rekoh, vi sve vreme govorite o blagodati Duha Svetoga, koju treba zadobiti, ali kako i gde je mogu videti? Dobra dela su vidljiva, a zar Duh Sveti može biti vidljiv? Kako mogu znati da li je On sa mnom ili nije? – Blagodat Svetoga Duha, koja nam je data prilikom Krštenja, sija u našem srcu uprkos našim gresima i tami koja nas okružuje. Ona se pojavljuje u neiskazanoj svetlosti onima preko kojih Gospod najavljuje svoju prisutnost. Sveti Apostoli su opipljivo osetili prisutnost Duha Božjeg. – Zapitah ga: Kako bih ja lično mogao da postanem svedok? – Tada otac Serafim obavi ruku oko mene i reče mi: Prijatelju, mi smo sada obojica u Duhu, ti i ja. Zašto ne gledaš u mene? – Oče, ne mogu da vas gledam, jer je vaše lice postalo svetlije od sunca i oči su mi zasenjene. – He plašite se, vaše Bogoljubije, jer ste i vi sada postali svetli kao i ja. I vi ste sada ispunjeni Duhom Svetim, inače ne bi vam bilo moguće da me vidite takvim. – I nagnuvši se prema meni, šapnu mi blago na uvo: Svim srcem molio sam Gospoda da vas udostoji da vidite, telesnim očima, ovaj silazak Njegovog Duha. I evo, uzvišena milost utešila je vaše srce kao što majka teši svoju decu. Dakle, prijatelju, zašto me ne pogledate? He bojte se ničega, Gospod je sa vama! – Ja ga tada pogledah i sav pretrnuh. Zamislite: u sredini sunce, pri njegovom najsjajnijem blistanju podnevnog lučezarja vidite lice čoveka koji sa vama razgovara. Vidite pokrete njegovih usana, izraz njegovih očiju, čujete njegov glas, osećate da jedna njegova ruka leži na vašem ramenu, ali ne vidite ni tu ruku, ni to lice, već jedino tu zaslepljujuću svetlost koja se rasprostire svuda oko vas, i koja obasjava svojim sjajem snežni pokrivač kojim je pokriven proplanak, kao i snežne pahuljice koje padaju poput belog praha. – Šta osećate? zapita otac Serafim. – Tišinu i mir koje ne mogu izraziti, rekoh. – Šta još osećate? pitaše on. – Neiskazanu radost koja ispunjava moje srce, odgovorih. – Ta radost koju osećate ništavna je kada se uporedi sa onom radošću za koju je rečeno „da oko još ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, što ugotovi Bog onima, koji ga ljube“ (I Kor. 2, 9). Nama su dati samo nagoveštaji ove radosti, ali šta kazati o pravoj radosti? Šta još osećate, vaše Bogoljubije? – Neiskazanu toplotu, rekoh ja. – Kakvu, prijatelju! Mi smo u šumi, sada je zima i svuda je sneg oko nas… Kakva je to toplota koju osećate? – Odgovorih: Kao kada bih se kupao u toploj vodi. Osećam takođe miris, kakav nikad do sada nisam osetio. – Znam, znam, reče on, ja vas hotimično pitam. Taj miris koji osećate je blagouhanije Duha Božijeg. A ta toplota o kojoj govorite nije u vazduhu, već u nama. Zagrejani njom, pustinjaci se nisu bojali zime, jer su bili odeveni blagodatnom haljinom, koja im je zamenjivala odelo. Carstvo Božije nalazi se unutra u nama. Stanje u kome smo sada dokaz je za to. Eto šta znači biti ispunjen Svetim Duhom. – Da li ću se sećati ove milosti koja nas je danas posetila? zapitah ja. – Verujem da će vam Gospod pomoći da sačuvate ovo u svom srcu, jer to nije dato samo radi vas jednoga, već preko vas, ostalom svetu. Idite s mirom i neka Gospod i Njegova Presveta Majka budu sa vama! – Kada sam ga napustio, završava Motovilov, viđenje nije prestajalo: starac je bio u istom položaju koji je imao u početku razgovora i neiskazana svetlost koju sam video svojim očima, produžavala je da ga i dalje obasjava“.
Besomučnike prepodobni otac Serafim isceljivaše svojim prisustvom, krstom i molitvom. Ja bejah svedok, – kazivao je seljak Lihačevski, koji je radio u Sarovu, – kada nekolicina ljudi privedoše ka tremu pustinjske kelije oca Serafima jednu besomučnu ženu, koja se celim putem odupirala a pred samim tremom pala i, zabacivši glavu nazad, vikala: „Sažeći će, sažeći će!“ Otac Serafim izađe iz kelije i, pošto žena ne htede da otvori usta, on joj silom sunu nekoliko kapljica svete vode. Ja, i svi mi ugledasmo gde tog trenutka iz njenih usta izađe kao nekakav oblak od dima. A kad je starac odmah zatim ogradi krsnim znakom i sa blagoslovom satvori nad njom svetu molitvu, besomučnica se osvesti i sama se stade moliti. Docnije, ugledavši je u sarovskoj sabornoj crkvi potpuno zdravu, ja je upitah, šta ona sada oseća. „Hvala Bogu, odgovori ona, sada ne osećam pređašnju bolest“.
Mnogo raznih čudesa učini prepodobni Serafim nad teškim bolesnicima; mnoga su od njih zapisana, a mnoga su ostala urezana samo na tablicama srca isceljenih. Mi smo samo neka spomenuli. I u svim tim slučajevima oblagodaćeni starac imao je običaj da bolesnike pomazuje uljem iz kandila, koje je gorelo pred njegovom kelejnom ikonom Bogomatere „Umilenje“. I kada su ga pitali, zašto on to radi, on je odgovorio: „Mi čitamo u Svetom Pismu da su apostoli mazali uljem mnoge bolesnike i isceljivali ih. A mi, kome ćemo sledovati ako ne apostolima?“ I bolesnici, pomazivani prepodobnim, dobijahu isceljenje.
Vreme, koje prepodobnom ocu našem Serafimu ostajaše od sna i poslovanja sa posetiocima, on provođaše u molitvi. Vršeći sa svom tačnošću i usrđem molitveno pravilo radi spasenja svoje duše, on beše u isto vreme veliki molitvenik i posrednik pred Bogom za sve žive i pokojne pravoslavne hrišćane. Radi toga je on pri čitanju Psaltira na svakoj Slavi nepropustljivo uznosio od sveg srca sledeće molitve:
1. Za žive: „Spasi, Gospode, i pomiluj sve pravoslavne hrišćane i one koji na svakom mestu vladavine Tvoje žive pravoslavno; podaj im, Gospode, duševni mir i telesno zdravlje i prosti im svaki greh voljni i nevoljni; i svetim molitvama njihovim pomiluj i mene jadnog“.
2. Za pokojne: „Upokoj, Gospode, duše preminulih slugu Tvojih: praotaca, otaca i braće naše koji ovde počivaju i svuda preminule pravoslavne hrišćane; podaj im, Gospode, carstvo i učešće u Tvom beskonačnom i blaženom životu, i prosti im, Gospode, svaki greh voljni i nevoljni“.
U molitvi za pokojne i za žive kod prepodobnog oca Serafima naročiti značaj imađahu voštane sveće, koje u njegovoj keliji gorahu pred svetinjom. To objasni novembra meseca 1831 godine sam sveti podvižnik otac Serafim u razgovoru sa Nikolajem Motovilovim. Motovilov kazivaše: „Videvši kod baćuške oca Serafima mnoga kandila, naročito mnoge gomile voštanih sveća, i velikih i malih, na raznim okruglim poslužavnicima, na kojima se od mnogogodišnjeg kapanja sveća behu obrazovali čitavi voštani brežuljčići, ja pomislih u sebi: zašto li to baćuška otac Serafim pali tako mnogo sveća i kandila, te stvara u svojoj keliji nepodnošljivu vrućinu? A on, kao primoravajući moje pomisli da umuknu, reče mi: „Vi želite znati, vaše bogoljublje, zbog čega ja palim tako mnogo kandila i sveća pred svetim ikonama Božjim. Evo dakle zbog čega. Ja imam, kao što je i vama poznato, mnogo osoba koje su raspoložene prema meni i čine mnoga dobra vodeničnim siroticama mojim[28]. Oni mi donose zejtin i sveće i mole da se pomolim za njih. I kada čitam ovoje pravilo, ja ih u početku pomenem jedanput. A pošto je mnogo imena, i ja ne mogu da ih ponavljam na svakom mestu pravila gde treba, i vremena bi mi nedostalo za vršenje moga pravila, to ja i palim sve te sveće za njih na žrtvu Bogu, za svakoga po jednu sveću, za neke pak po jednu veliku sveću za nekoliko njih, za neke opet stalno prislužujem kandila; i gde treba na pravilu da ih pomenem, ja govorim: Gospode, pomeni sve te ljude, sluge Tvoje, za čije duše ja ubogi pripalih Tebi ove sveće, i kandila. A da to nije moj izum, ljudski izum ubogog Serafima, ili prosto neka moja revnost, ni na čemu božanstvenom nezasnovana, ja ću vam kao potvrdu navesti reči Božanstvenoga Pisma. U Bibliji se kaže da Mojsije ču glas Gospoda koji mu govoraše: Mojsije, Mojsije! reci bratu svom Aronu, da pali preda mnom kandila i danju i noću, jer mi je to po volji, i ta mi je žrtva blagoprijatna. – Eto, vaše bogoljublje, zbog čega je sv. Crkva Božja primila kao običaj da se u sv. hramovima i u domovima hrišćanskim pale kandila pred svetim ikonama Gospoda, Božje Majke, svetih Anđela i svetih ljudi koji su ugodili Bogu“.
Jednom je veliki molitvenik, prepodobni otac naš Serafim, primećen gde za vreme molitve stoji u vazduhu. O tome knjeginja E. S. Š. kazuje ovo. K njoj doputova iz Petrograda njen bolesni bratanac G. J. He oklevajući dugo, ona ga odveze u Sarov k ocu Serafimu. Mladi čovek je patio od takvog neduga i slabosti, da su ga na krevetu uneli u manastirsko dvorište. U to vreme otac Serafim stajaše na vratima svoje manastirske kelije, kao očekujući da sretne raslabljenog. I odmah naredi da bolnika unesu u njegovu keliju. I obrativši se bolesniku, on mu reče: „Ti se, radosti moja, moli; i ja ću se moliti za tebe; samo pazi, lezi kako ležiš, i na drugu stranu se ne okreći“. Bolnik dugo ležaše, pokoravajući se rečima starca. No trpljenje mu oslabi, i radoznalost ga potstače da pogleda šta starac radi. I on, osvrnuvši se, ugleda oca Serafima gde stoji na vazduhu u molitvenom stavu, i od neočekivanosti i neobičnosti onoga što vide on vrisnu. Pošto završi molitvu, otac Serafim mu priđe i reče: „Eto, ti ćeš sada svima pričati da je otac Serafim – svetac, moli se na vazduhu… Gospod će te pomilovati… No ti pazi, ogradi sebe ćutanjem i ne pričaj to nikome do dana moga prestavljenja, inače će ti se bolest tvoja opet vratiti“. G. J. stvarno ustade sa postelje i, mada oslanjajući se na druge, ipak on na svojim nogama izađe iz kelije. U manastirskoj gostoprimnici ga sa svih strana saletahu pitanjima, kako je i šta radio otac Serafim, i šta je govorio. Ali on, na čuđenje svih, ne reče ni reči. I mladi čovek, iscelivši se potpuno, otputova u Petrograd. A posle izvesnog vremena on opet doputova kod svoje tetke, kneginje E. S. Š. Tu saznade da se blaženi starac otac Serafim upokojio od trudova svojih. I tada ispriča o njegovom moljenju na vazduhu.
A o „Bogoslovskom izvoru“, koji dobi naziv „Serafimov studenac“, sveti starac pričaše kasnije: „Ja se molih da ova voda u studencu isceljuje od bolesti“. – I tada voda ovog izvora dobi naročita, neobična i celebna svojstva, koja se i do danas održavaju. Ta se voda ne kvari, makar godinama stajala u nezatvorenim sudovima. Njome se u svako doba godine, čak i za vreme najjačih mrazeva, polivaju i umivaju bolesni i zdravi, i to im koristi. Mnogima koji su patili od strašnih rana prepodobni Serafim je naređivao da se omiju vodom iz tog studenca, – i svi su od toga dobijali isceljenje. Neki su, umivši se ovom vodom, progledali; drugi su, pijući od nje, brzo se isceljivali od unutrašnjih neduga i sa odra teških bolesti ustajali zdravi i čili.
Za vreme kolere tridesetih godina prošlog stoleća sticalo se na „Serafimov studenac“ ne malo vernih, čak iz najudaljenijih pokrajina, i po veri svojoj dobijali od njegove celebne vode olakšanje i isceljenje, Tako i konjički kapetan Teplov, čije se imanje nalazilo u Ekaterinoslavskoj guberniji, gde je kolera stala kositi, opomenu se da mu je prepodobni Serafim ranije, kao uzgred, govorio: „Kada te bude snašla neka nevolja, ti navrati k ubogom Serafimu u keliju; on će se pomoliti za tebe“. I ovo sećanje potstače ga da se sa svojom ženom iz daljine obrate starcu Serafimu, da ih izbavi od pagubne bolesti. I gle, iduće noći sveti starac se javi u snu ženi Teplova i naredi joj da se uputi na Bogoslovski izvor, da uzme vode sa njega, pa da se napije od nje i omije njome ona, njen muž, ukućani i sva posluga. Sa potpunom verom u moć molitvenog zastupništva ugodnika Božjeg Serafima Teplovi otputovaše na izvor, napiše se vode i umiše, pa vodom napuniše čitavo bure i odvezoše na svoje imanje. I stvarno, oboleli ljudi na imanju Teplova, od kojih mnogi već behu na samrti, čudesno se isceliše, upotrebivši ovu vodu, i otada niko više ne umre od kolere na imanju Teplova.
Uticaj blagodatnog starca nije se ograničio samo na Sarovsku pustinju. Izuzetni značaj on je imao za razviće mesnog ženskog monaštva. Naročito su dirljivi bili odnosi prepodobnog Serafima prema Divjejevskom sestrinstvu, osnovanom oko 1780 spahinicom, udovicom pukovnika, Agatijom Meljgunovom. Ostavši udovica u mladim godinama, ona poče gajiti nameru da svoj život posveti Bogu. Sa tim ciljem ona obiđe mnoga sveta mesta. I gle, odmarajući se na dvaestak kilometara od Sarovske obitelji u selu Divjejevu, ona u polusnu vide Majku Božju, koja joj naloži da ostane na tom mestu i podigne hram u čast Kazanske čudotvorne ikone Njene. Kasnije se Meljgunovoj, koja primi monaštvo sa imenom Aleksandra, pridružiše i druge podvižnice, te tako bi položen početak Divjejevskoj obitelji, sa kojom je neodvojivo vezano ime prepodobnog Serafima Sarovskog. Još sama osnivačica Divjejevske obitelji, umirući, poveri buduću sudbu sestara prepodobnom Serafimu, tada jerođakonu. I blaženi starac Pahomije, iguman sarovski, ostavljajući ovaj svet, poveri ocu Serafimu staranje o Divjejevskoj zajednici. Prepodobni Serafim se staraše o njoj sa pravom očinskom ljubavlju i brigom. Divjejevske sestre su odlazile k njemu za blagoslov i pomoć u raznim teškoćama i nedoumicama. Starac im je starateljski davao dobre i dušekorisne savete, svom dušom se unoseći u njihov život i poredak.
Molitvama prepodobnog i sredstvima dobrotvora, isceljenih prepodobnim, Divjejevsko je sestrinstvo raslo. Ujedno sa tim, sveti Serafim razdeli obitelj na dve polovine, no pod zajedničkom upravom i rukovodstvom, tako da se na izvesnom rastojanju, pod zasebnom ogradom, podizahu nove kelije sa posebnim hramom, te se pojavi kao novi manastirčić. „Ovo je, govoraše prepodobni, po volji Gospoda i Božje Matere“. Tako uradi ugodnik Božji, jer je smatrao da je nezgodno i neprobitačno la čiste deve žive zajedno sa udovicama, koje su neko vreme provele u braku. Po ukazanju Presvete Bogorodice starac izabra za ovo jedno mesto, nedaleko od Kazanske Divjejevske crkve, na poklonjenom imanju. I tu podiže vodenicu za Divjejevske sestre. Na taj način prepodobni otac Serafim obrazova naročito, takozvano Serafimovsko-Divjejevsko sestrinstvo, odvojeno od pređašnjeg, koje osnova gorespomenuta Agatija Meljgunova,
Brinući se o sestrama Divjejevskim, naročito o „svojim vodeničnim sestrama“, kako je obično prepodobni Serafim nazivao sestre nove odvojene zajednice, on ih je neumorno tešio i bodrio u svima teškoćama i nevoljama mnogotrudnog monaškog života. No, blagodareći blagodatnom uticaju prepodobmog oca, Divjejevska obitelj stade privlačiti k sebi sve više i više sestara, koje su pod očinskim rukovodstvom svetoga starca tražile bogougodan monaški život. Neke su posvećivale svoj život Bogu u Divjejevskoj obitelji iz zahvalnosti za isceljenje, dobijeno molitvama svetoga starca. Druge pak on je, po svojoj prozorljivosti, od detinjstva kao predodređivao za ovo, i izrana ih rukovodio ka stupanju u manastir. A kada bi sestre, bojeći se za budućnost, stale tugovati zbog materijalne nezbrinutosti i neosiguranosti manastira, on ih je tešio govoreći im da je ovo mesto izabrala za njih sama Carica Nebeska, i Ona će ih u svemu pomoći, tako da će u njih biti i svoj hleb, i svoje crkve, i svoj ustav crkveni, kao u Sarovu. I dodavao je, da će i on, „ubogi Serafim“, svagda preklanjati za njih kolena na molitvu. Sestre Divjejevske obitelji behu u potpunom poslušanju prepodobnom Serafimu. Bez starčevog blagoslova one ništa nisu preduzimale. Kada bi koja sestra na izvesno vreme odlazila iz manastira, ona se i pred odlazak iz obitelji i po povratku u obitelj javljala prepodobnom po blagoslov.
Starica Divjejevske obitelje Matrona Plješčejeva kazivala je o sledećem čudesnom događaju. „Stupivši u Divjejevski manastir, ja sam, po blagoslovu oca Serafima, imala kao poslušanje, da sestrama spremam hranu. Jednom, zbog slabunjavosti i zbog vražjeg iskušenja ja zapadoh u takav duševni nemir i utučenost, da se reših da nečujno i bez blagoslova napustim manastir, – toliko mi se učinilo teško i nepodnošljivo ovo poslušanje. Bez sumnje otac Serafim je provideo moje iskušenje, jer me je iznenada pozvao da otidem do njega. Ja pođoh k njemu trećeg dana po Petrovu dne, i sav put preplakah. Došavši do njegove sarovske kelije, ja pred vratima satvorih, po običaju, molitvu. Odgovorivši: „amin“, starac me srete kao čadoljubiv otac i, uhvativši me za obe ruke, uvede me u keliju. Onda reče: „Eto, radosti moja, ja te očekivah celoga dana“. Ja mu sa suzama odgovorih: Baćuška, tebi je poznato kakvo je moje poslušanje; ranije mi je bilo nemoguće doći; i čim sestrama izdadoh obed, ja odmah krenuh k tebi, i sav put preplakah. – Tada mi otac Serafim svojom maramicom ubrisa suze, govoreći: „Matuška, suze tvoje ne kaplju uzalud na pod“. Pa zatim privodeći me ka ikoni Carice Nebeske „Umilenje“, reče mi: „Pokloni se, matuška, i celivaj, Carica Nebeska utešiće te“. Ja načinih poklon i celivah svetu ikonu, i osetih takvu radost na duši, da prosto potpuno oživeh. Posle toga otac Serafim mi reče: „Nu, matuška, sada idi u gostoprimnicu, a sutra dođi u daljnu pustinjicu“. No ja mu na to primetih: Baćuška, ja se bojim da sama idem u daljnu pustinjicu. – A otac Serafim na to reče: „Ti, matuška, putem do pustinjice čitaj naglas neprestano: Gospode, pomiluj!“ I pritom sam otpevuši nekoliko puta: Gospode, pomiluj!
„Ja tako i uradih: sutradan sam celim putem govorila naglas: Gospode, pomiluj! I ne samo nisam osećala nikakav strah, nego sam štaviše osećala u srcu najveću radost, po molitvama oca Serafima. Prilazeći k daljnoj pustinjici, odjednom ugledah gde otac Serafim sedi blizu svoje kelije na panju i pored njega stoji užasno veliki medved. Ja premreh od straha i povikah na sav glas: Baćuška, umreću! – i padoh. Otac Serafim, čuvši moj glas, udari medveda i mahnu mu rukom. Medved, kao neki razumni stvor, odmah pođe u gustu šumu na onu stranu kuda mu otac Serafim pokaza rukom. A ja, videći sve to, drhtah od užasa; i čak kad mi otac Serafim priđe sa rečima: „He užasavaj se! ne boj se!“ ja produžih da vičem: Jaoj, umreću! – Na to mi starac reče: „He, matuška, nećeš umreti; smrt je daleko od tebe; a ovo je radost“. I onda me odvede k onom istom panju na kome je maločas sedeo, pa, pomolivši se Bogu, posadi me na njega, i sam sede. No tek što sedosmo, a ono odjednom se iz guste šume pojavi onaj isti medved, pa prišavši k ocu Serafimu leže kraj njegovih nogu. Ja pak, nalazeći se u blizini tako strašnog zvera, spočetka bejah u najvećem užasu i trepetu. No zatim, videći da se otac Serafim ophodi sa njim bez ikakvog straha kao sa krotkim jagnjetom, pa ga čak iz svojih ruku hrani hlebom, ja se postepeno smirih i živahnuh verom. Tada mi naročito čudesno izgledaše lice velikog oca mog: ono beše svetlo i radosno kao u anđela.
„Naposletku, kada se potpuno smirih, a starac već beše skoro čitav hleb dao medvedu, on mi pruži preostali komad hleba i naloži mi da ja sama pohranim medveda. No ja mu odgovorih: Bojim se, baćuška, on će mi i ruku odgristi. – A otac Serafim, pogledavši na mene, osmehnu se i reče: „He, matuška, veruj da ti on neće odgristi ruku“. Tada ja uzeh pruženi mi komad hleba, i pohranih njime medveda sa takvim uživanjem, da bih želela još da ga hranim, jer zver beše krotak i prema meni grešnoj, zbog molitve oca Serafima. Videći me spokojnom, otac Serafim mi reče: „Sećaš li se, matuška, prepodobnom Gerasimu na Jordanu služio je lav, a ubogom Serafimu služi medved. Eto, i zverovi nas slušaju, a ti si, matuška, klonula duhom. Ta zbog čega da mi padamo duhom? Evo, da sam poneo makaze, ja bih ga sad i ostrigao“. – Tada ja u prostoti svojoj rekoh: Baćuška, kada bi ovog medveda videle sestre, one bi umrle od straha. – No on odgovori: „He, matuška, sestre ga neće videti“. Ja onda rekoh: A ako ga neko zakolje, meni će ga biti žao. Starac odgovori: „He, neće ga ni zaklati; sem tebe niko ga neće videti“. Ja još razmišljah kako ću ispričati sestrama o ovom strašnom čudu. A otac Serafim odgovori na moje misli: „He, matuška, do jedanaest godina posle moje smrti ti nikome ne pričaj o ovome. A onda će ti volja Božja otkriti kome ćeš kazati“.
Posle dosta vremena starica Matrona dođe nekim poslom u keliju gde se, sa blagoslovom oca Serafima, bavio živopisom seljak Efim Vasiljev, poznat po svojoj odanosti i ljubavi prema blaženom starcu. I videći da on živopiše oca Serafima, odjednom mu reče: „Bilo bi zgodno da tu namalaš oca Serafima sa medvedom“. Efim Vasiljev je upitao, zbog čega ona tako misli. I ona njemu prvome ispriča o onome čudesnom događaju. A tada se baš beše navršilo jedanaest godina od starčeve smrti. Za sestre Divjejevske obitelji prepodobni otac Serafim ostavi naročito molitveno pravilo, i dade im potrebna uputstva o čuvanju riznice i crkvene imovine. Spočetka sestre „vodenične zajednice“ ne imađahu posebni hram, što im pričinjavaše značajne teškoće. Ali kad ugodnik Božji čudesno isceli gorespomenutog Mantorova, onda ovaj iz blagodarnosti prema čudotvornom starcu, i po savetu njegovom, prodade svoje imanje i dade sve na zidanje velikog kamenog hrama za „vodenične“ sestre. Hram bi podignut sa dva prestola: jedan u ime Roždestva Hristova, drugi u ime Roždestva Presvete Bogorodice, i osvećen 1829 godine.
Što se tiče rada prepodobni otac Serafim je, sem vodeničnih poslova, zaveštao Divjejevskim sestrama da se bave radom koji je svojstven prostim ljudima. A crtanje, šijenje svilom i zlatom, i druga slična poslovanja, koja zahtevaju udubljivanje umno i spadaju u umetnost, on nije hteo dopustiti. Svagda veran svome načelu, on je ovakvo zaveštanje zasnivao na pravilima sv. Vasilija Velikog i sv. Grigorija Bogoslova, koji preporučuje da se u manastiru bave samo poslovima koji zadovoljavaju manastirske potrebe. No pri svima radovima otac Serafim je savetovao držati se strogo pravila: „Posao u rukama, molitva u ustima“.
Sva ova starčeva zaveštanja strogo su ispunjavana u Divjejevskom sestrinstvu. A skretanja od njih obično su povlačila za sobom neprijatne posledice po obitelj; no sveti Serafim ju je čuvao od nevolja i beda. Tako, prepodobni je bio zaveštao da u podignutom hramu Roždestva Hristova, gde se stalno imao čitati psaltir, gori neugasiva sveća pred ikonom Spasitelja a pred ikonom Božje Majke – neugasivo kandilo. I pritom je dodao, da, ako se ovo njegovo zaveštanje bude ispunjavalo tačno, Divjejevsko sestrinstvo neće trpeti nevolje i bede, i da za ovu svrhu neće nedostati ulja. Ali jednom crkvenica, kada svi behu izašli iz hrama, ugleda da se kandilo ugasilo i zejtin sav izgoreo, a međutim to je bio poslednji zejtin. Tada se ona seti zaveštanja prepodobnog Serafima, i pomisli da se, eto, reči njegove nisu ispunile, i da stoga ni drugim pretskazivanjima njegovim ne treba poklanjati vere. Vera u prozorljivost blagodatnog starca stade je napuštati. No odjedanput ona ču prasak i, podigavši glavu, ona vide da se kandilo upalilo, da je puno zejtina, i da u njemu plove dve male novčanice. Zbunjena, ona pohita k starici Jeleni Mantorovoj, kod koje beše na poslušanju, i ispriča joj šta se dogodilo. Na putu je srete seljak i dade joj 300 rubalja u novčanicama za zejtin u neugasivom kandilu za pokoj duša njegovih roditelja.
He ograničavajući se na zaveštanja, data Divjejevskim monahinjama, prepodobni Serafim ode mnogo dalje: još za života svog on spremi mesto za zidanje saborne crkve, pošto su tada, kao i ranije, sestre koristile parohijski hram za bogosluženja. „U nas će, matuška, – govorio je on jednoj divjejevskoj starici tešeći je, – biti i saborna crkva. Na našoj zemlji biće i naša stada, i ovčice, i volovi. Zašto onda, matuška, tugovati? Sve će u nas biti naše. Sestre će i orati, i žito sejati.“
Tako prepodobni otac naš Serafim obrazova zasebno, takozvano Serafimsko-Divjejevsko sestrinstvo, odvojeno od pređašnjeg, osnovano gorespomenutom Agatijom Meljgunovom. Ali po duhu on nije odvajao vodenično sestrinstvo od Divjejevskog, i kao osnivača obojih smatrao je monahinju Agatiju, čiju je uspomenu duboko poštovao. Pokroviteljkom pak novoobrazovane zajednice sveti podvižnik je priznavao Presvetu Majku Božiju. „Eto, matuška, znajte, – govoraše on jednoj starici, – ovo mesto izabra sama Carica Nebeska za proslavljanje Njenog imena: Ona će vam biti bedem i zaštita“.
Sa istom takom brigom i ljubavlju prepodobni Serafim se starao još i o Ardatovskoj obitelji i o Zelengorskom sestrinstvu, ispunjavajući blagodatni zavet Bogomatere, koja mu u divnom viđenju poveri ove tri ženske obitelji na rukovodstvo i uređenje.
Pri kraju svoga zemaljskog života sveti podvižmik se udostoji od Boga neobično divnih darova bdagodati. Sva ličnost njegova odisala je svetom krotošću i smirenoumljem. Njegove reči, pouke, saveti, razgovori u svojoj čudesnoj prostoti vršili su neodoljiv uticaj: i neuki i učeni, i bogati i siromasi, i mirjani i monasi dobijali su od dodira i razgovora sa njim velike duhovne koristi i utehe. Čak su se i neverni i maloverni obraćali na put spasonosnog pokajanja. Dar prozorljivosti i čudotvorstva rastao je u blagodatnom starcu sve više i više. On je čitao u duši svojih posetilaca pitanja, pre no što su ih ovi izrekli, i davao na njih odgovore. Duša ljudska bila je otkrivena pred njim kao lice u ogledalu.
Neiscrpna isceljenja lila su se iz svetog podvižnika. Kada su neki na to ukazivali, on je sa smirenjem odgovarao da to čini ne on, „ubogi“, već molitveno posredovanje Presvete Bogomajke i svetih Apostola Hristovih. Svi koji su pili i umivali se sa „Serafimovog studenca“, isceljivali su se od svojih neduga. Jednome monahu kome ruke behu potpuno oduzete, sveti starac dade sud sa svetom vodom i reče mu: „Uzmi i pij!“ Ovaj popi vodu i isceli se. Žena nekog Vorotilova beše na samrti. Muž njen, gajeći veliku veru k prepodobnome, obrati mu se sa suzama da pomogne njegovoj bolesnoj ženi; no prepodobni izjavi da njegova žena mora umreti. Tada Vorotilov, sav u suzama, pripade k nogama njegovim preklinjući ga da se pomoli da ženi njegovoj budu vraćeni život i zdravlje. Prepodobni se pogruzi na desetak minuta u „umnu“ molitvu; zatim otvori oči, podiže Vorotilova na noge, i radosno mu reče: „Nu, radosti moja. Gospod daruje supruzi tvojoj život. Idi s mirom domu svom“. Vorotilov s radošću pohita doma, i tamo saznade da je njegovoj ženi nastupilo olakšanje upravo u onim trenucima kada se prepodobni Serafim nalazio u molitvenom podvigu. Ubrzo zatim žena potpuno ozdravi.
Nekima je sveti starac pretskazivao blisku smrt, želeći da oni ne bi prešli u večnost bez hrišćanske pripreme; drugima je pak pretskazivao smrt, da bi ih pobudio na pokajanje, jer ih bez pokajanja i ispravljenja života očekuje kazna Božja u onom svetu.
Približavajući se kraju svoga mnogotrudnog života, ovaj slavni borac Hristov ne samo ne umanji svoje trudbeništvo, nego pređašnjim podvizima dodade nove trudove i podvige. Poslednjih godina svoga života on je spavao sedeći na patosu, naslonjenih leđa uza zid i ispruženih nogu; a ponekad je priklanjao glavu na kamen ili na prerubljeni panj, ili se opružio na vreću, na cigle, na cepanice, koje su se nalazile u njegovoj keliji. Približavajući se pak času svoga odlaska iz ovoga sveta, on se spuštao na kolena i spavao ničice k patosu na laktovima, podržavajući glavu rukama. Hranu je uzimao jedanput na dan, uveče; odeću je nosio ubogu i bednu. Na pitanje jednog bogatog čoveka, zašto nosi takve dronjke, blaženi starac odgovori: „Joasaf carević smatrao je mantiju, koju mu dade pustinjak Varlaam, uglednijom i dragocenijom od carske porfire“.
Prepodobni Serafim, iako već beše potpuno umro za svet, ipak ne prestajaše da u isto vreme sa bezgraničnom ljubavlju molitveno posreduje pred Bogom za one što žive u svetu. Nebo mu postade sasvim srodno. Kada posetioci iz Kurska pitahu oca Serafima, nema li što da poruči svojim rođacima, on, ukazujući na likove Spasitelja i Bogomajke, s osmejkom reče: „Evo mojih rođaka, a za žive moje rođake ja sam već živi mrtvac“.
Na godinu i devet meseci pred svoju končinu prepodobni Serafim bi udostojen posete od strane Presvete Bogomatere. To se dogodi rano izjutra na Blagovesti, 25 marta 1831 godine. „Na dva dana ranije, – kazivaše starica divjejevskog sestrinstva Evpraksija, – baćuška mi naredi da dođem kod njega za taj dan. Kada ja dođoh, baćuška objavi: „Imamo viđenje Božje Matere“. I poklopivši me ničice, on me prekri svojom mandijom i čitaše nada mnom po knjizi. Potom, podigavši me, reče: „Nu, sada se drži za mene i ničega se ne boj“. U to vreme nastade huka, slična huci šume od velikog vetra. Kad se huka utiša, začu se pevanje, slično crkvenom. Onda se vrata od kelije sama otvoriše, postade svetlo, svetlije od dana, i miomir ispuni keliju, sličan najlepšoj izmirni. Baćuška stajaše na kolenima, sa rukama k nebu podignutim. Ja se uplaših. Baćuška ustade i reče: „He plaši se, čedo; ovo nije opasnost, nego nam se od Boga šalje milost. Evo, Preslavna, Prečista Vladičica naša Presveta Bogorodica ide k nama!“ – Napred iđahu dva anđela, držeći, jedan u desnoj a drugi u levoj ruci, po grančicu sa tek rascvetalim cvetovima. Kosa im beše zlatastožuta, i padaše im po ramenima. Oni stadoše napred. Za njima iđahu sv. Jovan Preteča i sv. Jovan Bogoslov. Haljine na njima behu bele, blistave od čistote. Za njima iđaše Bogomater, a za Njom dvanaest deva. Carica Nebeska imađaše na sebi mandiju, sličnu onoj koja se viđa na ikoni Tužne Božje Majke; mandija beše blistava, ali kakve boje – ne umem reći, neiskazano lepa; zakopčana ispod grla velikom okruglom kopčom, trakom ukrašenom divnim čudesno ukrašenim krstićima, ali čime ukrašena ne znam, samo se sećam da je sijala neobičnom svetlošću. Riza, preko koje bejaše mandija, beše zelena, visoko prepasana pojasom. Preko mandije beše kao epitrahilj, a na rukama narukvice, koje kao i epitrahilj, behu ukrašene krstovima. Rastom Ona izgledaše viša od svih deva. Na glavi Joj beše uzvišena kruna, raznoliko ukrašena krstićima, predivna, čudesna, a blistala je takom svetlošću da je nemoguće bilo gledati očima u nju, isto kao i u kopču, traku i u samo lice Carice Nebeske. Kosa joj beše raspuštena po plećima i beše duža i lepša nego u anđela. Deve iđahu za Njom po dve i dve, u vencima, u haljinama razne boje; behu raznoga rasta, raznih lica i razne boje kose, koja im se spuštala takođe po plećima; sve behu velike lepote; i one stadoše u krug oko sviju nas. Carica Nebeska bejaše u sredini. Kelija postade prostrana i vrh se sav ispuni plamena kao od gorećih sveća. Beše svetlije nego u podne; svetlost beše naročita, neslična dnevnoj svetlosti; beše svetlije i vidnije nego od sunčane svetlosti. Ja se uplaših i padoh. Carica Nebeska priđe k meni i, dodirnuvši me desnom rukom, izvoli mi reći: „Ustani, device, i ne boj se nas. Takve deve, kao što si ti, dođoše ovde sa mnom“. Ja ne osetih kako ustadoh. Carica Nebeska izvoli ponoviti: „He boj se; mi smo došli da vas posetimo“. Otac Serafim već ne stajaše na kolenima nego na nogama pred Presvetom Bogorodicom, i Ona govoraše s njim tako umiljato, kao sa svojim bliskim. Obuzeta velikom radošću, ja upitah oca Serafima, gde smo mi. Mislila sam da već nisam živa. Potom kada ga zapitah: Ko su ovo? Prečista Bogorodica naredi mi da priđem k devama i da ih sama upitam. One stajahu sa obe strane po redu kako su i došle: na prvim mestima stajahu sv. velikomučenica Varvara i Ekaterina, na drugim – sv. prvomučenici Tekla i sv. velikomučenica Marina, na trećim – sv. velikomučenica carica Irina i prepodobna Evpraksija, na četvrtim – sv. velikomučenica Pelagija i Doroteja, na petim – prepodobna Makrina i mučenica Justina, na šestim – velikomučenica Julijana i mučenica Anisija. Ja prilazih svakoj od njih, i svaka mi kazivaše svoje ime i podvige mučeništva i života Hrista radi, shodno onome što je napisano o njima u Žitijama svetih; sve govorahu: „Nije nam Bog tek onako darovao ovu slavu, nego za stradanje i poniženje. I ti ćeš postradati“.
Presveta Bogorodica je mnogošta govorila ocu Serafimu što učesnica u viđanju nije mogla čuti. A evo šta ču: „He ostavljaj moje deve“ (divjejevske). Otac Serafim odgovori: „O, Vladičice! ja ih prikupljam, ali ne mogu sam od sebe da ih rukovodim“. Na to mu Carica Nebeska reče: „Ja ću ti, ljubimče moj, u svemu pomagati. Naloži im poslušanje; ako ga izvrše, onda će biti s tobom i blizu mene; a ako izgube mudrost, onda će se lišiti udela ovih bližnjih deva mojih; ni mesta, ni venca takvog neće biti. Ko im učini nepravdu, biće poražen od mene; ko im posluži Gospoda radi, biće pomenut pred Bogom“. Zatim, obraćajući se meni, reče mi: „Eto, pogledaj na ove moje deve i na vence njihove: neke od njih ostaviše zemaljsko carstvo i bogatstvo, zaželevši carstvo večno i nebesno; zavoleše dobrovoljno siromaštvo; zavoleše Jedinog Gospoda; i zato se, vidiš, udostojiše ovakve slave i časti. Kako je bilo ranije, tako je i sada. Samo su pređašnje mučenice stradale javno, a sadašnje – tajno, mukama srca, i nagrada će im biti takva ista“.
Viđenje se završi time što Presveta Bogorodica reče ocu Serafimu: „Skoro ćeš, ljubimče moj, biti s nama“, i blagoslovi ga. Oprostiše se sa njim i svi sveti: sv. Jovan Preteča i Jovan Bogoslov blagosloviše ga, a deve se celivaše s njim ruka u ruku. Meni bi rečeno: Ovo viđenje tebi je dato radi molitava oca Serafima, Marka, Nazarija i Pahomija. I potom u tren oka sve postade nevidljivo.
Viđenje je trajalo ne jedan sat. Baćuška, obraćajući se posle toga meni, reče: „Eto, matuška, kakve blagodati udostoji Gospod nas uboge. Meni je na ovakav način bilo već dvanaest javljanja od Boga. Gospod udostoji i tebe. Eto kakvu radost doživesmo! Imamo razloge zbog kojih treba da imamo veru i nadu u Gospoda. Pobeđuj neprijatelja đavola, i budi u svemu mudra protivu njega: Gospod će ti pomoći u svemu. Prizivaj sebi u pomoć Gospoda i Mater Božiju, svetitelje, i mene ubogog pominji. Pamti i govori u molitvi: Gospode, kako ću umreti? Kako ću, Gospode, na strašni sud doći? Kako ću, Gospode, odgovor dati za dela svoja? Carice Nebeska, pomozi mi!
Uzlazeći sve više i više po lestvici vrlina i podviga monaških, prepodobni otac Serafim se, najzad približi k odlasku svom iz ovoga sveta. Još na godinu dana pre smrti on oseti krajnju iznemoglost. U to vreme on napuni sedamdeset i dve godine. U svoju pustinjicu on već ne odlažaše često; beše mu čak teretno da u Sarovu prima mnogobrojne posetioce. Noge ga strašno boljahu, što beše posledica neprestanih bdenja njegovih, hiljadudnevnog molitvenog podviga njegovog, i premlaćenosti od strane razbojnika. Iz rana na nogama neprestano je curio neki sok. Ali u licu prepodobni je ostajao svetao i radostan, osećajući duhom onu nebesku radost i slavu, koje ugotovi Bog onima koji Ga ljube.
Isceljujući kao i ranije mnoge verne, i čudesnim darom prozorljivosti pomažući mnoge u njihovom preporodu i spasenju, prepodobni otac naš stade počešće pretskazivati svoju blisku končinu. Dajući nekima poslednje pouke, on je uporno tvrdio: „Mi se više nećemo videti“. Nekim monasima, a i mirjanima, preporučivao je da se ubuduće sami brinu o svome spasenju, primećujući da se oni nikada više neće videti, i praštajući se sa njima molio ih je da se mole za njega. Često su viđali svetog starca gde stoji kraj svog mrtvačkog sanduka, razmišljajući o zagrobnom životu, i pokatkad gorko plačući. Nekim divjejevskim sestrama je otvoreno govorio: „Sile moje malaksavaju; živite sada same, ostavljam vas … Gospodu i Prečistoj Materi Njegovoj“. Neki su tražili od njega blagoslov da ga idućeg Velikog Posta posete u Sarovu, no on je odgovarao: „Tada će se vrata moja zatvoriti, vi me nećete videti“.
I po telesnom izgledu stalo se primećivati da se život svetog podvižnika brzo gasi, ali je duhom bio još bodriji nego ranije. Nagoveštavao je on o bliskoj končini svojoj i najbližim prijateljima i sapodvižnicima svojim, na primer, blaženom jeromonahu Timonu, vernom učeniku svom, koji se podvizavao u Nadjejevskoj pustinji. Pri tome mu je dao i poslednje dušekorisne pouke: „Sej, oče Timone, sej danu ti pšenicu. Sej na dobroj zemlji, sej i na pesku i na kamenu, sej kraj puta, sej i u trnju, da bi negde proklijala, i uzrasla, i rod donela, makar i ne brzo. I dani ti talant ne skrivaj u zemlji, da ne bi bio istjazavan od Gospodara tvog, nego ga podaj trgovcima, neka trguju njime“.
Svome kelejniku prepodobni je ne jedanput govorio, ciljajući na svoju blisku končinu: „Skoro će biti končina!“ Jednome od sarovskih staraca, davši mu pouku, on naredi da dune u sveću; i kada se ona ugasi, on reče: „Eto, tako ću se i ja ugasiti“. A nekima je od bratije govorio: „Život se moj skraćuje; duhom, kao da sam se ovog trenutka rodio, a telom sam po svemu mrtav“.
Videći istinski podvižnički život prepodobnog Serafima, jedan od sarovske bratije, pouke radi, upita svetoga podvižnika na kratko vreme pred njegovu blaženu končinu: „Zašto, baćuška, mi ne provodimo onako strogi život; kakav su provodili drevni podvižnici blagočešća?“ „Zato, – odgovori sveti starac, – što nemamo odlučnosti. Kada bismo imali odlučnosti, onda bismo živeli kao i Oci koji u starini prosijaše podvizima i pobožnošću: jer je blagodat i pomoć Božja k vernima i onima koji svim srcem traže Gospoda i sada ista kakva je i ranije bila; jer, po reči Božjoj, Isus Hristos je juče i danas onaj isti i vavek (Jevr. 13, 8)“. – Ova duboka i sveta istina, koju je otac Serafim shvatio na osnovu svog vlastitog iskustva životnog, beše, takoreći, zaključna reč njegovih usta i pečat njegovih podviga.
Pred početak 1833 godine prepodobni izmeri sebi grob sa strane oltara Uspenske crkve. Na nedelju dana do svog prestavljenja, na Božić 1832 godine, otac Serafim beše na svetoj liturgiji i pričesti se svetim Tajnama Hristovim. Posle liturgije razgovarao je sa igumanom, ocem Nifontom. Između ostalog on ga je molio da se stara o bratiji, naročito o mlađima. Tom prilikom mu ostavi zaveštanje da ga sahrane u grob koji je on sebi spremio. U nedelju, prvog januara 1833 godine sveti starac dođe poslednji put u bolničku Zosimo-Savatijevsku crkvu, celiva sve ikone i svuda pripali sveće, pa se potom, po običaju svom, pričesti Svetim Tajnama. Po završetku liturgije on se oprosti sa svom prisutnom u crkvi bratijom, sve ih blagoslovi i celiva, i tešeći ih govoraše im: „Spasavajte se; ne padajte duhom; bdite; danas vam se venci spremaju“. Pošto se oprosti sa svima, sveti starac celiva Krst i ikonu Bogomatere; zatim obilazeći oko svetog prestola, on učini uobičajeni poklon, i iziđe iz oltara na severne dveri.
Toga dana brat Pavle, sused blagodatnom starcu po keliji, koji je često vršio dužnost njegovog kelejnika i donosio mu hranu, primeti gde sveti otac tri puta odlažaše na spremljeni mu grob i dugo ostajaše gledajući u zemlju. Uveče taj isti monah ču kako starac u svojoj keliji peva uskršnje pesme, proslavljajući Vaskrsenje Hristovo.
Sutradan, drugog januara, otac Pavle u šest sati izjutra izađe iz svoje kelije za ranu liturgiju i u tremu blizu kelije oca Serafima oseti miris dima. U keliji bogougodnog starca uvek je gorelo mnogo sveća; upozoravan da od toga može nastati požar, on je obično odgovarao: „Dok sam ja živ, požara neće biti; a kad umrem, moja će končina biti objavljena požarom“. Tako i bi. Otac Pavle, satvorivši uobičajenu molitvu, zakuca na vrata starčeve kelije, no odgovor ne dobi, a vrata behu iznutra zabravljena. On onda, držeći da je starac otišao u svoju pustinju i da u njegovoj keliji nešto gori, pozva bratiju. Kada otvoriše vrata, videše da vatre nema, samo su knjige ležale na klupi kraj vrata u neredu i neke platnene stvari koje su mnogi posetioci donosili starcu. Ove su stvarčice tinjale, verovatno od iskre sa sveće, čiji je podsvetnjak tu stajao, ali vatre nije bilo. Stvari što su tinjale, ugasiše. Napolju je još bio mrak, praskozorje je tek počinjalo, a i u keliji je bilo mračno, te ni oca Serafima nisu mogli primetiti. Utom bratija, obaveštena o svemu, naiđoše sa rane liturgije. Upalivši sveću, oni ugledaše oca Serafima gde gologlav u svojoj običnoj beloj podrasi, kleči na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga pred ikonom Božje Matere „Umilenje“. O vratu mu je visio metalni krst sa Raspećem; ruke su mu bile prekrštene na grudima; na analoju pred ikonom ležala je otvorena knjiga po kojoj je on vršio svoje molitveno pravilo pred ikonom Bogomatere. Misleći da je starac zaspao, monasi ga stadoše oprezno buditi, no odgovora ne bi: starac je završio svoj podvižnički život na zemlji. Oči su mu bile zatvorene, lice oživljeno i oduhovljeno bogomislijem i molitvom, telo još toplo, kao da je tog časa duh njegov napustio svoje zemno obitalište.
Sa blagoslovom nastojatelja, igumana Nifonta, bratija na rukama preneše telo blaženog starca Serafima i položiše u susednoj keliji jeromonaha Evstatija. Tu mu omiše čelo i kolena, odenuše ga po monaškom činu, i položiše u već poznati nam hrastov mrtvački sanduk, i odmah prenesoše u sabornu crkvu.
Vest o končini svetog starca brzo se pronese, i naglo se steče u manastir sva okolina. Svi su tugovali i gorko plakali zbog smrti prepodobnog pravednika, naročito sestre Divjejevske, jer su u njemu gubile svog duhovnog oca i staraoca. Njihov je plač bio utoliko neutešniji, što nije bilo čoveka koji bi bio u stanju da njega zameni kao duhovnog rukovodioca.
U noć blažene končine prepodobnog Serafima jeromonah Filaret, koji se podvizavao u Glinskoj pustinji, izlazeći sa jutrenja iz hrama, ukaza bratiji na neobičnu svetlost na nebu i reče: „Eto kako duše pravednih uzlaze na nebo! Sada se duša oca Serafima uznosi na nebo“.
Osam dana stajalo je telo prepodobnog Serafima u sabornoj crkvi Uspenja. Grobnicu blaženom starcu spremiše na onom mestu koje on sam davno beše izabrao. Sarovska obitelj beše još pre dana sahrane preplavljena hiljadama i hiljadama naroda, koji se sticaše sa svih strana, iz susednih pokrajina i gubernija. Svi su jednodušno oplakivali končinu svetoga starca, i svaki se tiskao da celiva velikog ugodnika Božjeg. Na sam dan sahrane, na zaupokojnoj liturgiji beše tako mnogo naroda u crkvi, da su se sveće na svetnjacima oko pokojnika gasile od zapare. Sahranu izvrši iguman sarovski otac Nifont, uz sasluženje mnogobrojne bratije. Telo prepodobnoga bi sahranjeno sa desne strane oltara saborne crkve, pokraj groba Marka zatvornika. Kasnije nad grobom bi podignut metalni spomenik u obliku grobnice, sa natpisom: „Živeo u slavu Božiju 72 godine, 6 meseci i 12 dana“.
I posle blaženog prestavljenja svog prepodobni Serafim davao je razna isceljenja i čudotvorenja svima koji mu se sa verom obraćaju. On je produžio da i iz onog sveta pokazuje ljudima svoju čudesnu samilosnu ljubav, koju je neprestano pokazivao za života svog na zemlji, kada se svakome, po neiskazanoj dobroti svojoj, obraćao sa rečima: „radosti moja“. Naročito se on često javljao sarovskim i divjejevskim sestrama radi njihovog isceljivanja i utehe.
Tako, na šest meseci posle blažene končine oca Serafima jedna sestra Divjejevske obitelji razbole se od besomučnosti. I jedne noći ona u snu vidi kao da se nalazi u Divjejevskoj crkvi, gde i prepodobni Serafim; starac je, sa još jednom sestrom koja se takođe nalazi tu, uzima za ruke, uvodi u oltar, obilazi sa njom oko prestola, i ona se odjednom oseti dobro i lako. Probudivši se, ona se prekrsti i potpuno dođe k sebi; probudi se ona potpuno zdrava, i od tada više nikada nije imala nastupe besomučnosti.
Druga sestra Divjejevske obitelji razbole se silno od očiju. Uoči Nove 1835 godine vidi ona ovakav san: kao nalazi se ona u crkvi Tihvinske Božje Majke, iz carskih dveri izlazi u beloj rizi prepodobni Serafim, daje joj vozduh i naređuje da njime obriše oči; ona ga pita: „Jesi to ti, baćuška?“ a on joj odgovara: „radosti moja, kako si ti neverujuća! Sama si me molila, a ne veruješ. Ta ja kod vas liturgiju služim“. Posle toga starac postade nevidljiv. – Od toga vremena monahinju prestadoše boleti oči.
Poznati i od svih poštovani ruski podvižnik sa Atona jeromonah Serafim, u shimi Sergije, poznat pod imenom „Svetogorac“, u svojim kelejnim zabeleškama saopštava sledeće: „Godine 1849. ja se razboleh. Bolest moja beše ubitačna; ja nisam mislio da ću ostati u životu. Nikakva mi sredstva ne mogahu povratiti snagu i zdravlje. Bejah u očajanju. No kasno uveče na Novu godinu 1850 g. odjednom neko mi tiho govori: „Sutra je dan končine oca Serafima, sarovskog starca; otsluži za njega zaupokojnu liturgiju i parastos, i on će te isceliti“. Ovo me silno uteši. Iako nisam lično znao oca Serafima, ali sam 1838 godine, boraveći u Sarovu, stekao prema njemu ljubav i veru. Ova se osećanja još jače učvrstiše u meni kada 1839 godine sanjah kako od sve duše služim molepstvije ocu Serafimu i gromko pevam: „Prepodobni oče Serafime moli Boga za nas!“ Samo, kada mu je posle šeste pesme valjalo čitati Evanđelje, i ja ne znađah koje, da li Evanđelje prepodobnome ili koje drugo, odjednom neko mi govori: čitaj trideset i šesto začalo od Mateja. Pri ovim rečima tajanstvenog glasa ja se probudih. Od tog doba, i sada, ja iskreno verujem da je otac Serafim veliki ugodnik Božji. No da se vratim na moju bolest u 1849 godini. Prema tajanstvenom nagoveštenju, koje mi je preporučivalo pomen ocu Serafimu, ja zamolih, pošto sam ne bejah u stanju, da se za njega otsluži liturgija i parastos. I čim to uradih – bolest me prođe: ja osetih neobično spokojstvo, izbavih se od nasilja zlog. I od toga vremena sve do sada ja sam blagodaću Božjom zdrav“.
U sredu pete nedelje Velikog Posta 1858 godine divjejevska monahinja Evdokija, zajedno sa drugim sestrama, punjaše ledom ogromnu lednicu, koja beše duboka tri metra. No okliznuvši se iznenada, ona pade na samo dno lednice, gde behu nekoliko gomila oštroga komaća leda. Od silnog pada ona i ne jauknu. Jedva je izvukoše onesvešćenu. Videći da je još živa, poslaše u selo po lekara. Kada posle nekoliko časova dođe k sebi, duhovnik je ispovedi i pričesti. Jadnica se žaljaše na samrtne muke u slabini i glavi, na kojoj beše mnogo modrica. Od najmanjeg dodira ona je padala u nesvest. Došavši, lekar nađe da je njeno stanje vrlo opasno. Posle dve nedelje, u toku kojih ona gotovo nije spavala od bolova, u ponoć na Veliki Četvrtak ona zaspa površnim snom u kome vidi ovo: prepodobni otac Serafim uđe k njoj u keliju i reče joj: „Došao sam da posetim moje sirotice; odavno nisam bio ovde“; ona mu gorko plačući reče: „O, baćuška, kako me boli slabina!“ Starac onda, sastavivši tri prsta desne ruke, prekrsti triput povređeno mesto, govoreći: „Stavljam ti flaster i zavoj“. Posle toga on postade nevidljiv. Evdokija se probudi i otvori oči, – u keliji beše savršena tišina, i ona ponovo zaspa. Probudivši se u pet sati izjutra, ona vide da leži na bolesnom kuku ne osećajući nikakav bol. Prisetivši se javljenja njoj baćuške Serafima, ona reče: „Dugo sam osećala kao da flaster stoji na pozleđenom mestu“. I tog dana ona sama, bez ičije pomoći, ustade sa kreveta i ispriča svima o svome čudesnom isceljenju.
Mnogima je prepodobni davao isceljenje, savetujući im da piju vodu sa njegovog studenca i da se omiju njome. Tako, dve godine posle končine blaženog starca, jedna sestra Divjejevske obitelji teško se razbole od tifusa i beše na samrti; pritom joj se potpuno oduze jedna ruka. I gle, ona vidi u snu prepodobnog oca Serafima, koji je pita, zašto ona ne dođe k njemu na studenac; i uzevši je za bolesnu ruku, podiže je, naređujući joj da to neizostavno učini. – Probudivši se, monahinja oseti da joj je ruka isceljena. A kada je sestre odvezoše u Sarov na „Serafimov studenac“ i obliše vodom iz njega, ona dobi potpuno isceljenje.
Konjički kapetan Teplov, koji gajaše osobito poštovanje prema prepodobnom ocu Serafimu, dođe 1834 godine u Sarov sa trogodišnjom ćerkom koja bolovaše od nogu. Otsluživši parastos na starčevom grobu, poneše dete na Serafimov studenac, čvrsto verujući da će se Gospod radi starčevih molitava smilovati na nju. Napojivši devojčicu vodom sa studenca i omivši joj noge, oni poneše vode u manastir sa namerom da nad njom otsluže molepstvije sa vodoosvećenjem. No pri ulazu u manastir devojčica se otrže iz dadiljinih ruku i otrča napred kao zdrava, i dobi potpuno isceljenje.
U 1856 godini jedinac sin vicegubernatora Kostromske gubernije A. A. Borzko, osmogodišnji dečko, stade patiti od grčeva u stomaku. To ce pretvori u strašnu bolest, sa užasnim iznurujućim napadima, tako da se roditelji stadoše bojati za život svoga jedinčeta. U to vreme rasoforna monahinja Kostromskog ženskog manastira S. D. Davidova pokloni materi bolesnog dečaka Opis života i podviga Serafima Sarovskog. Ovaj Opis stadoše čitati dečakovi i otac i majka, diveći se dejstvima blagodati Božje, koja se projavila u prepodobnom. Jedne noći dečko vide u snu Spasitelja, okruženog Anđelima, koji mu obeća isceljenje, ako on izvrši ono što mu bude naredio starac koji će doći k njemu. Potom mu se javi starac, koji mu kaza da se zove Serafim, i reče mu: „Ako hoćeš da ozdraviš, uzmi vode sa studenca koji se nalazi u Sarovskoj šumi i zove se „Serafimov“, pa njome tri dana izjutra i uveče omivaj glavu, grudi, ruke i noge; i pij od nje“.
Izjutra dečko ispriča svoj san roditeljima; i rni behu u nedoumici kako da nabave tu vodu; i tugovahu zbog toga. Sutradan izjutra dečko ispriča roditeljima drugi san: javi mu se okružena Anđelima Božja Mati, i sa ljubavlju mu naređivaše da postupi po starčevim rečima. – Tog baš dana vrati se sa puta u Sarov gospoća Davidova, i roditelji je dečakovi zamoliše da im da malo vode sa Serafimovog studenca. Ona im odmah posla bocu te vode. I kada dečko postupi po uputstvu starčevom, on se stade postepeno oporavljati, i potpuno ozdravi.
Neke je prepodobni Serafim spasavao od razbojnika i lopova, na čudesan način javljajući se i preteći ovima. Tako, jednom je neka bogomoljka išla Muromskom šumom. Čuvši na jednom zabačenom mestu zapomaganje i viku, ona izvadi ikonicu prepodobnog Serafima koju je pri sebi imala, pa zakrsti njome sebe i ono mesto otkuda je dolazilo zapomaganje. Uskoro su nedaleko pronađena dva izmrcvarena čoveka, koji ispričaše kako su ih razbojnici hteli ubiti, ali su se odjednom razbegli. Uhvaćeni kasnije, ovi razbojnici kajući se za razbojništvo u Muromskoj šumi, kazivahu ovo: kada su se spremali da svojim žrtvama zadadu poslednji udarac, odjedared istrča iz šume sed, pogrbljen, u pohabanoj kamilavci i beloj podrasi monah, koji preteći prstom viknu: „Sad ću vam ja pokazati!“ A za njim trčaše gomila naroda sa motkama. – Kada ovim razbojnicima pokazaše ikonicu prepodobnog Serafima, uzetu od one bogomoljke, oni izjaviše da je to onaj monah.
Mlada seljanka iz Rjazanske gubernije i sreza Olga I. dobi nastupe neke strašne bolesti, koji behu praćeni štucanjem, zevanjem, pomračenjem vida i besnilom. Ona je kidala sebe, vikala, pokazivala neprirodnu snagu i cepala u paramparče haljine na sebi. Njena stradanja produžavala su se osam godina. Godine 1858 ona sa trima bogomoljkama-skitačicama krenu u Sarov i Divjejevo. Putem je ponekad osećala nastupe, ali je još mogla ići. Ukoliko se više približavala Sarovu, utoliko su se nastupi pojačavali. A kad ugleda Sarov, ona leže na put, i nipošto nije htela dalje. Jedva su je sa najvećim naporom doveli u Sarov. Posle molepstvija Carici Nebeskoj i parastosa za oca Serafima, ona se sa svojim saputnicima uputi na njegov studenac. No tu napad beše izuzetno strahovit; ona se drala: „Što me ti daviš! ja sam jak, što ti mene vezuješ? Izaći ću, izaći ću!“ Nekoliko puta ju je udarilo o zemlju na mrtvo; dva sata ona beše slepa i nema. Najzad zli duh povika: „Tri izađoše, jedan ostade“. Posle dvadeset i četiri sata ona ce y Sarovu pričesti Svetim Tajnama i krenu u Divjejevo. Ali na pola kilometra do manastira ona pade na zemlju. Nekoliko puta putem nju je okretalo kao točak. Sa velikim naporom dovedoše bolesnicu do gostoprimnice pred veče. Svu noć ona provede u nemiru, i pobegla bi da je nisu držali. Izjutra, ne kazujući joj, povedoše je u crkvu Preobraženja Gospodnja, gde je pustinjica prepodobnog oca Serafima, pretvorena u sveti oltar i čuva se sva njegova odeća. Kada su je vukli u crkvu, neprirodna snaga protivljaše se snazi nekolicine ljudi. Zao duh deraše se: „Izaći ću, izaći ću! Ćutaću!“ Sa rasprostrtim rukama i nogama, i sa nabreklim vratom i stomakom odvukoše je do kamena Serafimovog. Položivši je na njega, oni je pokriše mandijom, metnuše na nju epitrahilj svetoga starca: bolesnica se stalno derala; a kada joj na ruke navukoše rukavice oca Serafima, ona postade kao mrtva. Malo po malo vrat, stomak i ostali delovi tela stadoše se vraćati u normalno stanje; provevši sat i po y nesvesti, bolesnica dođe k sebi potpuno, i moljaše se sa suzama, i blagodaraše Gospoda i ugodnika Njegovog za svoje isceljenje. No pošto beše veoma iznurena, ona nije mogla govoriti mnogo; njene saputnice su pričale o njoj, a ona je potvrđivala; tvrdila je to, da joj nikada nije bilo tako lako i prijatno kao sada. Nastojateljnica obitelji blagoslovi je na put slikom oca Serafima i parčencetom od njegovog kamena. Idućeg dana, otstojavši liturgiju, molepstvije i parastos, ona otputova u Moskvu.
Isceljenje muromskog trgovca Ivana Zasuhina, sina njegovog i kćeri opisano je u časopisu „Graždanin“ za oktobar 1884 godine. Muromski trgovac Ivan Ivanov Zasuhin 21 marta 1882 godine doputova iz Urjupina kući svojoj u Murom teško bolestan. U Urjupinu se on razboleo od trbušnog tifusa. Mesni doktor u Urjupinu unekoliko mu olakša bolest, ali mu savetova da ide u svoje rodno mesto, što on i učini. Putovanje veoma zamori bolesnika i on doputova u Murom vrlo slab. Bi pozvan doktor Stabrovski. I on ga stade lečiti od trbušnog tifusa. Bolest popusti, temperatura spade od 40, 1° na 37, 5°. He prođe mnogo dana i bolesnik se stade popravljati. Ali se za vreme bolesti kod njega pojavi otok za ušima, pa zatim na vrhu desne noge. Lekar nađe za potrebno da se otok raseče, da bi izašla tečnost koja se tamo nakupila. Ali rasecanje ne ispade dobro, jer tečnost nije izlazila, a otok stade rasti sve više i više. Ni Stabrovski, ni drugi lekar u ovoj bolesti ne pomogoše. Tada oni predložiše bolesniku da otputuje u Petrograd, smatrajući da će mu možda tamo moći pomoći pomoću operacije. Bolesnik otputova u Petrograd. Konzilijum petrogradskih profesora, Bogdanovskog i Multanovskog, nađe da je operacija nemoguća, i oni posavetovaše bolesniku da se vrati kući. Po povratku u Murom, u Zasuhinovoj bolesti nastade novi zaplet: on dobi zapalenje plućne maramice i rastrojstvo stomaka. Bolesnik oslabi konačno. Pozvaše i druge lekare; oni ustanoviše da je bolesnikovo stanje beznadežno, pa mu čak i dan smrti odrediše. Posle takve izjave lekara, bolesnik se stade pripremati za smrt. Bi pozvan sveštenik, kao duhovni lekar. On zateče bolesnika veoma slabim, ali pri svesti. Kao pravi hrišćanin, Zasuhin se iskreno ispovedi i udostoji svetog Pričešća. He prođe mnogo dana, opet pozvaše sveštenika. Sveštenik dođe i zateče bolesnika pri svesti, ali potpuno oslabelog. I pročita mu molitvu na ishod duše. No trećeg dana bolesniku bi bolje. Stvar beše u ovome: susedka, ugledna gospođa M. T. Bičkova, žaleći veoma što tako rano umire dobar sused, donese bolesnikovoj ženi vode, zahvaćene sa studenca oca Serafima i zamoli je da samrtniku da od te vode. Žena prinese mužu vodu, ali on već ne beše u stanju ni usta otvoriti; žena je jedva uspela da mu kašičicom spusti u usta nekoliko kapi, a ostalu vodu ona mu izli na glavu. Od tog trenutka, bolesnik se potpuno umiri, tako da žena pomisli ne umire li već, i stade pažljivo motriti. No bolesnik, na njeno čuđenje, zaspa tihim snom; i spavaše nekoliko sati. Probudivši se, bolesnik potraži nešto da popije. Ovaj neočekivani zahtev potpuno zbuni ženu, te ona nije znala šta da mu da, a da mu ne bi škodilo. Pade joj na pamet misao, da mu da mleko; i ona to učini. Ali se potom seti da mu je mleko zabranjeno, stoga stade strepiti od rđavih posledica. Popivši mleko, bolesnik oseti da mu je dobro. Stomak je počeo da radi, i nema onoga što se ranije dešavalo. Od tih trenutaka (16 novembra) njemu bi bolje. Sutradan lekar pregleda grudi Zasuhinu i nađe poboljšanje. No kuk je i dalje ostao bolestan i podnadut, rane se nisu zatvarale. Tada bolesnik, ne obazirući se na svoju krajnju iznemoglost od bolesti, izjavi da želi da sam lično otputuje u Sarov i pokloni se ovom ugodniku Božjem. Spremajući se za, put, žena njegova uze sa sobom, za svaki slučaj, sve što je potrebno za sahranu. Biše povedena i deca, da bi bolesnik, u slučaju žalosnog ishoda, video svoju decu u poslednjim trenucima svoga života. Položaj bolesnikov beše vrlo težak: sedeti u kolima on nije mogao, pošto mu bolesna noga beše savijena, a truckanje kola pričinjavalo mu je nepodnošljive bolove. Pri svakom zadržavanju, njega su na rukama iznosili iz kola. U takvom bolesnom stanju Zasuhin stiže u Serafimovsko-Divjejevski manastir. Tu je bolesnik imao nameru da malo odahne od teškog putovanja i provede dvadeset i četiri sata. To je bilo petoga juna, na sam dan Duhova. Nastupi vreme svenoćnog bdenija, i bolesnik se reši da bude na bogosluženju, bez obzira na silne bolove. Žena i njegove sluge preneše ga na nosilima iz gostoprimnice do crkve, i skoro ga na rukama uneše u crkvu. Kada posle veličanija sav narod pristupaše i celivaše ikonu Svete Trojice, pođe s velikim naporom i bolesnik na svojim štakama, uz pomoć žene i drugih, da se pokloni prazničnoj ikoni i da ga pomažu svetim jelejem. Kada celiva ikonu i dobi pomazanje, on nehotice baci pogled na svetu ikonu Božje Majke u ikonostasu, koja je ranije bila u keliji starca Serafima i pred kojom se on tako plameno molio, i u tom trenutku oseti kako mu noga čvrsto stade na patos i prestade bol. On ostavi svoje štake i bez njih, na čuđenje svih prisutnih ode na svoje mesto. Kada seslužba završi, Zasuhin ustade smelo na noge i izađe iz crkve, gde su ga sluge očekivale sa nosilima. No, pošto mu njihova pomoć nije bila potrebna, on im predade čak i svoje štake, pa bez ičije pomoći prođe put, oko četvrt kilometra, do gostoprimnice. Sutradan on opet peške ode u crkvu, gde se i pričesti svetim Tajnama. Tog istog dana on pohita i u Sarov, i tamo na grobu oca Serafima otsluži parastos. Sutradan izjutra, posle bogosluženja, on požuri na celebni studenac, čijom vodom bi on onako čudesno spasen od smrti. Studenac je udaljen od manastira oko dva kilometra. No bolesnik lako pređe taj put. Putem je razmišljao, da li da sa bolesnog mesta izvuče drenažu ili ne. Mnogi mu savetovahu da to ne čini; i on ih posluša. Kad dođe do studenca, on se skinu nag, priđe pod sami studenac, i čim oseti na sebi hladnu vodu njegovu – kroz njegovo telo prostruja kao neka prijatna vrelina i nova snaga. Izišavši, on vide da jedne drenaže nema na otoku, a drugu onda izvuče sam. Idućeg dana on se na sv. liturgiji pričesti Svetim Hristovim Tajnama. Zatim Zasuhin postade potpuno zdrav.
U sina g. Zasuhina, mališana od osam godina, sva glava beše pokrivena krastama, i silno ga boljaše. Vodili su ga poznatom profesoru za kožne bolesti, g. Polotebnovu. Pregledavši mališana, on izjavi da se njegova bolest mora lečiti najmanje dve godine. Zasuhin povede mališana u Sarov. Na putu u Sarovsku pustinju, petog juna, na Svetu Trojicu, oni se zaustaviše da se odmore u Serafimsko-Divjejevskoj obitelji. Tu doznaše od monahinja da po zapovesti blaženog starca treba sa umnom molitvom prolaziti po jarku, koji sestre iskopaše po njegovom uputstvu, po kome je, prema njegovim rečima, prošla sama Mati Božja. Zasuhini pođoše sa celom porodicom da ispune zapovest svetoga starca. Bolesni mališan, po savetu monahinje koja ga vođaše, spuštao se na dno jarka, kidao travu i cveće i stavljao ih sve vreme na svoju bolesnu glavu. Došavši u Sarov, on se okupa u Serafimovom studencu. I kada se 15 juna vratiše doma, u grad Murom, glava se mališanova ne samo beše potpuno očistila, nego i obrasla divnom gustom kosom. – Treće čudo milosrđa Božjeg desilo se sa ćerkom Zasuhina, kojoj povređeni prst bi isceljen jelejem iz kandila nad grobom oca Serafima.
Mnogo i drugih čudesnih znamenja i isceljenja činjaše prepodobni otac naš Serafim posle svog blaženog prestavljenja. Od dana njegove končine neprestano se dešavaju isceljenja na onima koji mu pribegavaju sa molitvom i verom za njegovo posredovanje pred Gospodom. U godini 1891 nad grobnicom prepodobnog Serafima bi podignuta kapela.
Uspomena na uzvišeni podvižnički život starca i vera u moć njegovog molitvenog posredovanja, u toku vremena ne samo nije oslabila, nego je sve više i više rasla i utvrđivala se kod svih slojeva pravoslavnog naroda. Potpuno deleći tu narodnu veru u svetost starca Serafima, Sveti Sinod Ruske Crkve je već nekoliko puta priznao kao potrebu da se preduzmu potrebne mere za proslavljenje ugodnika Božjeg. Godine 1895 preosvećeni vladika Tambovski podneo je Svetom Sinodu izveštaj sa materijalom naročite komisije koja je ispitala dvadeset i četiri slučaja čudesnih znamenja i isceljenja, učinjenih molitvama starca Serafima. Posle toga preosvećeni vladika Tambovski podneo je Svetom Sinodu, početkom i krajem 1897 godine, dve zbirke kopija pismenih izjava raznih lica o čudesnim znamenjima i isceljenjima, koja su se zbila na molitve svetoga oca Serafima. Najzad 1902 godine 19 jula, na rođendan starca Serafima, Njegovo Veličanstvo car Nikolaj Aleksandrovič, imajući u vidu molitvene podvige blaženopočivšeg ugodnika Božjeg i svenarodno usrđe prema uspomeni njegovoj, izrazi želju da se privede kraju Svetim Sinodom već započeta stvar o proslavljenju bogougodnog podvižnika. U početku 1903 godine Sveti Sinod, potpuno ubeđen u istinitost i tačnost čudesa, koja se zbivaju na molitve starca Serafima, donese odluku da ga prizna u liku Svetih, blagodaću Božjom proslavljenih, a svečane ostatke njegove – svetim moštima. Za svete mošti bi napravljen o trošku cara i carice kivot od srebra i pozlaćen. Svečano proslavljenje novojavljenog ugodnika Božjeg bi izvršeno devetnaestog jula 1903 godine u prisustvu cara, carice i drugih članova carske familije, i mnogohiljadne mase naroda. Tom prilikom se desiše mnogobrojna isceljenja na molitveno posredovanje prepodobnog Serafima Sarovskoga čudotvorca. Molitvama njegovim neka Gospod Bog sačuva i nas od svake bede i nevolje! A Bogu, divnome u Svetima Njegovim, neka je svaka čast, slava i poklonjenje – svagda, sada i uvek, i kroza sve vekove, amin.
 
STRADANJE SVETOG NOVOMUČENIKA
3OR3IJA
 
Još u detinjstvu ovaj blaženi Zorzije bi kupljen kao rob od jednog Turčina, koji ga poturči. No posle izvesnog vremena ovaj aga umre, a Zorzije ostade u muslimanskoj veri do svoje sedamdesete godine; i nije se ženio. Življaše Zorzije povučeno u svojoj radnji, kupujući i prodajući razne stvari. Sem turskog jezika on nije znao drugi. Ho y starosti svojoj on jednog dana ustade i iz svoje radnje ode pravo k mesnom sudiji, skide sa sebe turban i dade ga sudiji rekavši mu: Hrišćanin sam se rodio, hrišćanin imam da umrem. – Sudija se začudi takvoj promeni kod njega u starosti, i reče mu: Sali[29], šta je s tobom? Ta ti si, brate, s uma sišao! – Blaženi mu odgovori: Hrišćanin sam, hrišćanin hoću da umrem. – Sudija ga dugo ispitivaše zbog kakvih razloga on to čini. A blaženi na sve to odgovaraše samo: Hrišćanin sam. – Najzad ga zatvoriše u jednu odaju da bude sam, i da bi došao k sebi.
Sutradan Zorzije bi ponovo izveden pred sudiju na ispitivanje. Ispitivan od sudije, blaženi Zorzije jasno i glasno ispovedi pred sudijom svoju veru u Hrista. A kad mu sudija stade pretiti mukama, blaženi na to ništa ne odgovaraše sem: Hrišćanin sam. – Blaženi starac bio je uopšte po prirodi ćutljiv.
Trećeg dana sudija ponovo izvede Zorzija na sud. I kada se i ovoga puta uveri da Zorzije ostaje nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri, on ga osudi na smrt, i predade ga janičarima da presudu izvrše. Na putu ka gubilištu janičari nemilosrdno bijahu blaženog starca. No blagosloveni junak Hristov podnošaše to ćutke i s radošću. A kad stigoše na jedan trg, mučitelji staviše mučeniku zamku oko vrata, pa ga primoravahu da izgovori salavati, tojest ispovedanje muslimanske vere. Ali blaženi ne otvori usta, niti izgovori koju reč. Tada ga mučitelji počeše biti, mučiti, ismevati i vući po celome trgu, da bi mu se što više narugali pred svetom. Zatim ga odvedoše na gubilište, pa ga stadoše bosti noževima, tražeći od njega da izgovori salavati; no blaženi starac ne hte to učiniti. Oni ga onda ponovo stadoše bezdušno tući i gaziti. Potom ga podigoše na vešala, pa opet skinuše, eda bi se mučenik predomislio. Ali blaženi starac ostade čvrst i nepokolebljiv u svojoj hrišćanskoj veri. Pošto uvideše da ni na koji način ne mogu uspeti u svojoj nameri, mučitelji podigoše neustrašivog mučenika na vešala i obesiše. Tako blažena duša svetog Zorzija uziđe na nebo, i dobi venac mučeništva od Gospoda Hrista, koji molitvama svetog mučenika Zorzija neka i nas udostoji Carstva Nebeskog. Amin[30].
 
SPOMEN SVETOG TEOPEMPTA
 
U miru se prestavio.
 
SPOMEN SVETE
TEODOTE
 
Ova sveta beše majka prvog para svetih bezsrebrenika Kozme i Damjana, koji se slave 1. novembra.
 
SPOMEN PREPODOBNOG MARKA GLUVOG
 
U miru se upokojio.
 
SPOMEN SVETOGA MUČEHIKA
SERGIJA
 
Posle mučenja zbog vere u Hrista, ovaj sveti mučenik bi mačem posečen u Kesariji Kapadokijskoj, 304. godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
KOZME I,
patrijarha Carigradskog
 
Onaj sveti patrijarh beše ukrašen mnogim vrlinama; patrijarhovao bogomudro u drugoj polovini jedanaestog stoleća, posle patrijarha Jovana Ksifilina, a za vreme careva Mihaila VII Duke (1071-1078) i Nićifora III (1078-1081).
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOPISTA
 
Za svoju veru u Gospoda Hrista sveti Teopist skončao kamenjem zasut.
 
SPOMEN SVETE PRAVEDNE
JULIJANIJE
 
Rođena u blizini grada Muroma od bogatih i pobožnih roditelja, plemića. U šestoj godini ostala siroče. Sav život provela u molitvi, postu, i milostinji. Bila uvek blaga i puna ljubavi prema svojim slugama, i prema ljudima uopšte. Njena dobra dela neizbrojna. Spavala na daskama samo dva sata u toku dvadeset i četiri sata. Upokojila se 2 januara 1604. Posle 10 godina mošti joj otkrivene netljene i mirotočive, i čudotvorne.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SILVESTRA PEČERSKOG
 
Prepodobni Silvestar živeo u dvanaestom stoleću; produžio letopis Nestora Letopisca i napisao devet žitija svetih Pečerskih ugodnika Božjih. Imao od Boga dar izgoniti đavole. Svete mošti njegove počivaju u Kijevskim pešterama prepodobnog Antonija.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ispovednicima se nazivali u staroj Crkvi hrišćani, koji su u vreme gonjenja javno objavili, ispovedili da su hrišćani i zbog toga pretrpeli mučenje, ali su ostali u životu.
  2. Eparh grada = upravnik grada, gradonačelnik.
  3. Sveti Melhiad – papa rimski od 311. do 314. godine.
  4. Sve su to bili bogovi, koje su neznabožni Rimljani smatrali za pokrovitelje dotičnih dana.
  5. Neznabošci su poštovali mnoge bogove, ali istinitog Boga nisu poznavali; zato ih sveti Pavle naziva bezbožnima (Ef. 2, 12).
  6. Severozapadna pokrajina Male Azije.
  7. Ravin – počasna titula u Palestini, davana istaknutim učiteljima i tumačima starozavetnog zakona.
  8. Parij – grad kraj Dardanela, u Miziji, severozapadnoj pokrajini Male Azije.
  9. Likinije – rimski car, sacarovao Konstantinu Velikom; upravljao istočnom polovinom carevine od 304 do 320 godine.
  10. Frigija – velika oblast Male Azije, obuhvata sav srednji deo zapadne polovine Male Azije.
  11. Tribun – glavnokomandujući nad vojskom pokrajine.
  12. Opcion – pomoćnik centuriona; centurion – starešina vojnog odreda od sto ljudi.
  13. Sarovska pustinja nalazi se u Tambovskoj guberniji, srez Temnikovski, udaljena od grada Temnikova 40 kilometara, na uvoru reke Sarovke u reku Satis. Ovo mesto bilo je još ranije osveštano podvizima vrlinskih podvižnika: najpre inoka Teodosija i zatim Gerasima. Oni su imali blagodatna viđenja i pretskazali budući značaj ove pustinje. Sarovska se pustinja odavno slavila strogam držanjem monaških ustanova i podvižničkim životom svojih pustinjaka. U njoj se nalazi sedam hramova; znamenita riznica, puna prekrasnih i izvanrednih bogoslužbenih prinadležnosti.
  14. Jevrejska reč „Serafim“ znači: plamen, gorenje. Ustvari, ovo je ime anđelsko, kojim se nazivaju svetli duhovi nebeski, koji pripadaju jednome od najbližih Bogu činova Nebeske jerarhije i zauzimaju pred prestolom Svevišnjega prvo mesto u prvom liku.
  15. To je bilo u decembru 1787. godine.
  16. Dogmatik prvoga glasa.
  17. Voskresni antifon prvoga glasa, na jutrelju.
  18. Irmos treće pesme Kanona, voskresnog, trećeg glasa.
  19. Irmos treće pesme Kanona voskresnog, osmog glasa.
  20. Trava snitь rasprostranjena je u Rusiji; pušta mnogo korenja u zemlju; narod je upotrebljava kao lek za neke bolesti; mlado lišće se ponekad upotrebljava kao povrće u čorbi.
  21. Mark je bivao kod starca dvaput mesečno, a Aleksandar jedanput. Sa njima je prep. Serafim rado razgovarao o dušespasonosnim predmetima.
  22. Blagosiljajući prepodobnog Serafima, Isaija primeti u nedoumici: „Ta kako mogu ja sa pet kilometara daljine paziti da tamo ne pristupaju žene?“ No prep. Serafim odgovori na to sa verom i ubeđenjem: „Vi samo blagoslovite, pa nijedna od njih neće uzići na moju goru“.
  23. Umnom molitvom se kod podvižnika naziva sozercajna bogomislena molitva, kada se podvižnik u bezmolviju svom dušom pogružava u nju.
  24. Staraštvo prestavlja jedan od najuzvišenijih podviga monaštva, za koji su sposobni samo malobrojni izabranici. To je duhovno rukovodstvo i lečenje od strane starca sviju monaha i dolaznika, kojima je potrebna duhovna uteha i savet. Dobrovoljni učenici, dolazeći k starcu, otvaraju pred njim svu svoju dušu i predaju mu se na potpuno poslušanje, a starac uzima na sebe preteški podvig ljubavi hrišćanske i veliku odgovornost pred Bogom za njihove duše.
  25. Stihira na Gospodi vozvah na večernju utornika Strasne sedmice.
  26. Stranik je skitač verski, koji sa izvesnih razloga verskih stalno putuje od jednog svetog mesta do drugog, od jedne svetinje do druge.
  27. Tu zabelešku je štampao pisac Sergije Nil u „Moskovskim Vjedomostima“ od jula 1903. g.
  28. Tako je sv. Serafim nazivao sestre Serafimo-Divjejevskog manastira.
  29. Sali je bilo njegovo tursko ime.
  30. Sveti Zorzije postrada u Mitilini 1770. godine.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *