NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

24. JAHUAP

ŽITIJE PREPODOBNE MAJKE NAŠE
EVSEVIJE – KSENIJE

Žitija i proslavljenja Svetih liče na svetlost zvezda. Jer kao što su zvezde postavljene na nebu da obasjavaju podnebesje, te ih vide i Indijanci, ne skrivaju se ni od Skita, ozaravaju zemlju, osvetljuju mora, i moreplovci se upravljaju prema njima, a zbog bezbrojnosti njihove ne znamo im imena, ali se divimo svetloj lepoti njihovoj, – tako i svetlost Svetih, iako su njihove mošti zatvorene u njihovim grobovima, no sile njihove u podnebesju nisu ograničene granicama zemlje, mi se divimo njihovom žitiju i čudimo njihovoj slavi kojom ih Bog proslavlja, kao što proslavi i ovu ugodnicu svoju, prepodobnu Kseniju. Njeno divno žitije napisaše stari, i predadoše potomstvu, radi prosvećenja i kao primer onima koji žele da s ljubavlju služe Bogu.
U Rimu beše jedan znamenit i ugledan čovek, veliki senator, pravoslavni hrišćanin. On imađaše samo jedno čedo, kao zenicu oka, kćer Evseviju. Kada ona stiže za udaju, jedan velikaš, takođe senator, zatraži je od njenih roditelja za svoga sina. Roditelji se dogovoriše, i zaručiše Evseviju za visokorodnog mladića, uglednog i bogatog. I bi utvrđen dan venčanja. Ali devica, ispunjena božanskom ljubavlju, željaše da se večnim devstvom svojim unevesti Besmrtnom Ženiku, Gospodu Hristu, koji je lepši od sinova ljudskih. Ali tu svoju želju ona skrivaše pred roditeljima. Jer je znala da oni kada bi saznali njenu nameru, ne bi hteli ni čuti za to, i sigurno bi bili odlučno protiv toga, mazeći je i primoravajući je na brak. Pošto im ona beše jedinica, i naslednica svih njihovih bogatstava, oni su želeli da uživaju u njenom supružanstvu i deci. Blažena pak Evsevija imađaše dve verne robinje, koje su od detinjstva rasle sa njom, i služahu joj usrdno i predano. Ona im nasamo reče: Hoću da vam kažem jednu tajnu, ali vas najpre zaklinjem Gospodom Bogom, da nikome ne kažete što budete čule od mene, jer ću vam otkriti misao i želju srca svog. Pazite dakle, da niko od smrtnih ne sazna moju tajnu. A vi, ako hoćete, pristanite uz mene, da i vi spasete duše svoje, i pomognete meni jadnoj. – Odgovoriše joj robinje: Šta god nam narediš, gospođo naša, učinićemo, utoliko pre što je namera tvoja korisna po duše naše. Mi smo gotove pre da umremo za tebe, nego što bi ikome kazale ono što nam budeš rekla. – Devica im onda reče: Znate, da moji roditelji hoće da me udadu. A meni nikada ni na um ne dođe da pomislim na brak. I vrlo mi teško pada što roditelji hoće sa mnom da učine. Jer, šta je ovaj život? Samo sen, i dim, i san. Poslušajte me dakle: rešimo se na zajednički čist život. I ako je volja Božja na strani moje namere, i vi pristanete na moj predlog, i sačuvate u tajnosti što vam govorim, onda ćemo razmisliti šta nam dalje valja činiti. No verujte mi, kada bi moji roditelji čak i saznali za ovo, i uzaželeli da me silom udadu, ne bi bili u stanju, – Bog mi pomogao! – da me ne odvrate od moje namere, pa makar me predali ognju ili maču, ili zverovima. Čuvši to, obe robinje rekoše: Neka bude volja Gospodnja! jer i mi pristajemo uz tvoju nameru, i želimo što i ti, gospođo naša. I milije nam je umreti s tobom, nego carovati bez tebe. – Pošto to ču od svojih robinja, blažena Evsevija proslavi Boga. I tri device, imajući podjednaku ljubav prema Hristu, razmišljahu svakog dana šta da rade, da bi im se želja mogla ostvariti. I moljahu Boga da ih On uputi.
Od onoga dana, u koji se zarekoše na ljubav Gospodnju, i odlučiše na čist život, Evsevija tajno od roditelja razdavaše preko svojih dveju sluškinja potrebitima sve što imađaše: zlato, srebro i sve skupocene stvari. A i sluškinje razdavahu tečevinu svoju što imađahu, pripremajući se radi ljubavi Hristove na siromaštvo.
Pošto se već približi dan venčanja, i sve se pripreme privođahu kraju, blažena se Evsevija dogovori sa dvema svojim dvorkinjama, te one noću, preobučene u mušku odeću, ponevši nešto para, iziđoše iz kuće da niko ne primeti. Prekrstivši se, obratiše se Hristu Bogu, ovako govoreći: Sine Božji, Ti budi s nama, i kaži nam put kojim da idemo, jer ljubavi tvoje radi ostavljamo dom i sve s njim. I volimo da se potucamo i mučimo, Tebe želeći i Tebe ištući.
I tako napustivši dom, i pomolivši se sa suzama, one putovahu plačući i radujući se. A usput govoraše sveta Evsevija sluškinjama svojim: Vi ćete otsada biti sestre moje i gospođe moje. I ja ću vam služiti u sve dane života svoga. Samo, o gospođe moje! prezrimo sve radi Boga, i ne tražimo ništa na zemlji! Jedino, spasavajmo duše svoje! begajmo od sujetnih dušegubnih briga žitejskih! Verujmo Gospodu koji je rekao: Svaki koji ostavi kuću, ili oca, ili mater, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni (Mt. 19, 29). O sestre moje! spasavajmo duše svoje!
Dok im je sveta tako govorila, dođoše do mora. I nađoše lađu koja je imala da plovi u oblast Aleksandrije. Platiše put, i ukrcaše se u lađu. I pošto duvaše povoljan vetar, za nekoliko dana stigoše u Aleksandriju. Odatle opet isploviše, iskrcaše se na ostrvo, zvano Koa, udaljeno petnaest hiljada koraka od Halikarnasa, grada Karijskog[1]. Jer svuda tumarahu, želeći da nađu neko zabačeno i nepoznato mesto, gde ih roditelji Evsevijini ne bi pronašli. I ostadoše na tom ostrvu ne plašeđi se. I tu se opet preobukoše u ženske haljine. I uzevši pod najam jednu malu kućicu, življahu blagodareći Boga, kome se neprestano moljahu, da im pošalje čoveka duhovnika, koji bi ih mogao zamonašiti i brinuti se o dušama njihovim. A sveta Evsevija govoraše drugaricama svojim: Molim vas Gospoda radi, sestre moje, sačuvajmo tajnu našu: nemojmo govoriti nikome o postojbini svojoj i o nameri svojoj, ni radi čega napustismo dom, ni kako se zovemo, da ne bi roditelji moji na taj način doznali gde se nalazimo. Zaklinjem vas dakle Bogom, da sve ovo u tajnosti čuvate do kraja života mog, i nikome ništa ne recite! Ako vas pak ko upita za moje ime, recite da se zovem Ksenija, što znači Strankinja[2]. Jer, eto, kao što vidite, stranstvujem, ostavivši Boga radi dom i roditelje. I otsada me ni vi ne zovite Evsevijom već Ksenijom, jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego stranstvujući zajedno s vama u ovom životu tražim onaj koji će doći.
Pošto to reče drugama svojim sveta Evsevija, one joj obeđaše da će sve biti kako im naređuje. I otada svetu nevestu Hristovu zvahu mesto Evsevija Ksenija. Jednom pak, preklonivši kolena svoja sa sestrama, sveta stade plakati i govoriti: Bože, učini s nama strankinjama i ubogima veliku milost Tvoju, kao što si učinio sa svima svetima Tvojim, i pošalji nam bogougodna čoveka, Gospode, pomoću koga bi se mogle spasti i mi smirene!
Pošto se tako, pomoliše, sveta Ksenija iziđe sa sestrama iz kuće u kojoj življahu, i gle, ugledaše jednog česnog starca sedih vlasi, gde ide iz pristaništa. On beše po monaški odeven; lice mu beše kao u anđela. I pritrčavši mu, sveta devojka pripade k nogama njegovim, plačući i govoreći: Božji čoveče, ne prezri onu koja stranstvuje u tuđini; ne odvrati se od uboge bednice, niti se gnušaj molbe grešnice, nego se ugledaj na svetog apostola Pavla, i budi nam nastavnik i učitelj, kao što on bi svetoj Tekli. Seti se nagrade, pripremljene od Boga pravednicima, i spasi me zajedno sa ovim dvema sestrama!
Kada to ču Božji služitelj, udariše i njemu suze, i reče joj: Šta želiš da vam učinim? Ona odgovori: Budi nam po Bogu otac i učitelj, i vodi nas gde bi se mogle spasti, jer smo strankinje i neznamo kuda da idemo, a stid nas je da se pokazujemo ljudima. On ih upita: Otkuda ste? i kakav je razlog te ste ovde tako same? Sveta odgovori: Mi smo iz vrlo daleke zemlje, slugo Hristov. I dogovorismo se da zajedno otputujemo iz naše otadžbine, i dođosmo u ova mesta. A molismo Boga i dan i noć, da nam pošlje čoveka pomoću koga bi se mogle spasti. I eto, Bog nam posla tvoje prepodobije, koje može uzeti na sebe nemoći naše.
Na to sveti starac reče: Verujte mi, sestre, i ja sam ovde stranac, kao što vidite. Dolazim iz svetih mesta, gde sam bio da se poklonim, i sada se vraćam u svoju otadžbinu. – Upita ga sluškinja Hristova: Iz koje je zemlje prepodobije tvoje, gospodine moj’? On odgovori: Ja sam iz zemlje Karijske, iz grada Milasa. Opet mu reče nevesta Hristova: Molim tvoju svetinju, kaži nam svoj čin, jer mi izgleda da si episkop. Starac joj odgovori: Oprosti mi, sestro, čovek sam grešan i nedostojan inočkog obraza, ali sam po milosti Božjoj prezviter, i iguman malog bratstva u manastiru svetog i preslavnog apostola Andreja. Zovem se Pavle.
Čuvši to, sluškinja Hristova, zahvali Bogu, govoreći: Hvala Ti, Bože, što si uslišao mene ubogu; i poslao mi, kao nekada svetoj Tekli svetog Pavla, slugu tvog, da spase mene sa ovim dvema setrama. – I reče starcu: Molim te, slugo Božji, ne prezri nas strankinje, nego nam budi otac po Bogu. A blaženi Pavle odgovori: Rekoh vam da sam i ja stranac, i ne znam kakvo ću vam dobro učiniti ovde. A ako hoćete da idete u moj grad, nadam se da će Gospod učiniti milost s vama, i ja ću se prema svojim moćima starati o vama. – Devojke sa suzama, klanjajući se starcu, govorahu: O, slugo Božji, povedi nas sa sobom; ići ćemo s tobom kuda narediš, samo učini milost prema strankinjama, i budi nam vođ ka večnom životu!
Čovek Božji povede sa sobom ove svete devojke, i dovede ih u svoj grad Milas. Tu, u blizini crkve pronađe im jednu usamljenu kuću, koju sveta Ksenija kupi novcem što beše ponela od kuće. Podiže i crkvu, ne veliku, u ime svetog prvomučenika Stefana. A uskoro sagradi i mali devičanski manastir, u koji sabra nekoliko devica, i Hristu ih unevesti. A brinjaše se o njima sveti Pavle iguman, koji i postriže u monaštvo svetu Kseniju sa dvema njenim drugama. I niko ne doznade sve do končine blažene Ksenije odakle je ona, i radi čega je napustila svoje otačastvo, i kako joj je pravo ime, jer se stalno nazivaše Ksenijom, A kada su prepodobnog Pavla pitali za te device, on je odgovarao da ih je doveo sa ostrva Koa. I svi držahu da su one otuda. Stoga i manastirčić njihov nazivahu po tom ostrvu: Koa.
He prođe mdogo, a episkop toga grada Kiril usnu u Gospodu. I na episkopski presto bi izabran prepodobni Pavle, iguman manastira sv. apostoda Andreja. I kad kao episkop dođe u devičanski manastir, on gospoću Kseniju, i preko njene volje, postavi za đakonisu, kao zaista dostojnu toga čina. Jer, iako u telu, ona vođaše anđeoski život. I ma da je, kao senatorska kći, odrasla u udobnostima i nezi, ona se odade vrlo teškom i surovom životu, i tako iđaše podvižničkom savršenstvu nekim novim i neobičnim i teškim putem. Uzdržanja njenog bojahu se demoni, i pobeđivani njenim postom i podvizima begahu, i ne usuđivahu se ni da joj priđu. Jela je svaki drugi, ili treći dan. A mnogo puta i po čitavu sedmicu ništa nije uzimala u usta. A kada se prihvatala hrane, ona nije jela ni povrće, ni sočivo, ni zelje, niti što drugo od lepih jela, ni vina, nego samo malo hleba, koji je kvasila svojim suzama. Pa i hleb je posipala pepelom iz kadionice. I tako je radila u toku celog života svog, ispunjujući proročku reč: Jedoh pepeo kao hleb, i piće svoje suzama rastvarah (Ps. 101, 10). A staraše se na sve moguće načine da to svoje uzdržanje sakrije od sestara. Samo njene dve druge i sažiteljke posmatrahu to krišom, i same podražavahu njeno dobrodeteljno, vrlinsko žitije. U nje je bila takva razbuđenost, da je od večera do jutrenja po svu noć stajala moleći se sa uzdignutim rukama k nebu. To cy sestre stalno posmatrale krišom. Ponekad bi pak preklonila kolena, i tako od večera do jutra tvorila molitvu sa suzama. Tako je ona stalno služila Gospodu. I to je činila s takvim smirenjem, da je smatrala sebe gorom od svih.
Ali, ko može ispričati ostale vrline njene? Koja bi reč bila kadra da izrazi sve njene podvige? Šta da rečemo o njenoj krotosti? Jer je niko nikada ne vide da se ljuti, niti žitije svoje okalja nekom sujetom i veličanjem. Lice u nje beše smerno, um bez oholosti, pogled skroman, telo izmoždeno isposništvom, a srce spokojno, bez ikakve pometenosti. I koje to vrline ne beše u nje? Bdenje – neprekidno, uzdržanje – veliko, smirenje – neiskazaio, ljubav – neizmerna, bedne je pomagala, stradalnicima sastradavala, grešnicima bila milostiva, a zavedene izvodila na put pokajanja. O njenoj pak odeći ne treba ni govoriti. Nosila je neke rite, pa je ipak smatrala da je i njih nedostojna. I sav život njen prohođaše u umilenju srca i neprestanom prolivanju suza. I pre su se mogli videti studenci gde za vreme žege presahnu, nego li oči njene da prestanu sa suzama. Gledajući stalno ka ljubljenom Hristu, Ženiku svom, oči su njene prolivale potoke suza, jer je čeznula da Ga vidi licem k licu, i davidski govorila: Kada ću doći i pokazati se licu Božjem, licu sladčajšeg Ženika mog? Suze su mi hleb dan i noć (Ps. 41, 3.4).
A kada se ovoj nezaboravnoj devici, neporočnoj nevesti Hristovoj, približi vreme da ide iz ovog privremenog života, nastade praznik svetog Jefrema, nekadanjeg episkopa u tom gradu. I blaženi episkop Pavle pođe sa celokupnim klirom u selo Levkin, u kome se nalazila crkva svetog episkopa Jefrema, i u njoj česne mošti njegove. U to vreme prepodobna Ksenija sazva sve svoje sestre u manastirsku crkvu, i stade im govoriti: Gospođe moje i sestre, znam koliku ljubav k meni pokazaste, kako slabost moju podnesoste, i pomogoste meni strankinji. I sada vas molim, imajte tu ljubav do kraja prema meni, sluškinji vašoj, i pominjite u molitvama svojim mene ubogu i grešnu i strankinju, da se Bog smiluje na mene, da me gresi moji ne spreče, nego da molitvama vašim nesmetano pređem ka Hristu mom. I evo, kraj se moj približi, i duša je moja bolna i žalosna veoma, jer nepripremljena odlazim iz tela svog. A pošto sada otac naš episkop, gospodin Pavle, nije ovde, to mu vi, kada bude došao, mesto mene recite: Ovako reče uboga Ksenija: Radi Boga, česni oče, sećaj se moga stranstvovanja, jer si me ti uputio, i uveo u ovaj život; stoga – moli se za mene, da me Gospod ne postidi u mojoj nadi!
Čuvši to, sve sestre stadoše plakati, i govoriti: Gospođo naša i nastavnice duša naših, ti nas ostavljaš sirote i bedne. Ko će nas otsada upućivati na put života, ko poučavati? I ko će se moliti za nas kad nas čamotinja spopadne? He, gospođo, ne ostavljaj nas u ovakvo vreme! Seti se, ti si nas sabrala u ovaj tor svoj; postaraj se za duše naše, gospođo, i umoli Boga da te radi nas ubogih ostavi još neko vreme u ovom životu, da bi nas uputila na spasenje.
Pripadoše k nogama njenim i dve njene druge, plačući gorko i govoreći: Ti nas već napuštaš, gospodarice naša, i odlaziš odavde bez nas. A šta ćemo bez tebe raditi mi uboge? Šta ćemo činiti mi strankinje u tuđoj zemlji? O! teško nama ubogima i bednima i strankinjama što ne radismo na sebi, te nas stoga ostavljaš same, gospođo naša! Seti se naših tuga koje s tobom zajedno otugovasmo! Seti se stranstvovanja našeg i svog! Seti se kako ti u svemu svesrdno poslužismo! Seti se nas, i pomoli se za nas Bogu, i povedi nas sa sobom, da se ne odvajamo od tebe, gospođo naša!
U tolikom sveopštem plaču i uzbuđenju, stade i sama gospođa Ksenija plačući govoriti: Poznato vam je, sestre moje, kako sveti apostol Petar pre toliko vremena izjavljuje ovo, govoreći: He docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni; nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje. Ali će doći dan Gospodnji kao lupež (2. Petr. 3, 9-10).
Znajući ovo dakle, sestre moje, nemojmo se lenjiti za ovo kratko vreme, nego stražimo, upalimo svetilnike naše, uzmimo ulje u sudove svoje, pripremimo se za susret Ženika, jer ne znamo u koji će nas čas pozvati Gospod. Eto, žetva nailazi, i delatelji su gotovi, samo očekuju zapovest Gospodnju.
Kada ovo prepodobna reče, i sve sestre pripadoše k nogama njenim plačuđi, ona podiže k nebu ruke svoje, i lijući suze moljaše se ovako: Bože, Ti si me do ovoga časa štitio u stranstvovanju mom, poslušaj mene ubogu i grešnu sluškinju Tvoju: budi milostiv ovim sluškinjama Tvojim, sestrama mojim, čuvaj ih, i sačuvaj od svake zamke ćavolje u slavu i pohvalu svetog imena Tvog! Molim Ti se, Bože moj, seti se i ovih dveju sestara mojih, koje su zajedno sa mnom stranstvovale radi ljubavi Tvoje! I kao što se u ovom privremenom životu ne odvojiše od mene, tako nas i u Carstvu Tvom ne razdvoj, nego nas zajedno udostoj dvorca Tvog!
Pošto se tako pomoli Bogu, prepodobna zamoli sestre da sve izađu na kratko vreme, i ostave je samu u potpunoj tišini. I kada sve izađoše iz crkve, ona ostade sama. A dve druge njene, stojeći pred vratima crkve, virahu kroz ključaonicu, i videše kako kleči i moli se Bogu. Zatim se krstoliko rasprostre u molitvi ničice po zemlji, i dok se tako rasprostrta moljaše, iznenada sinu u crkvi svetlost kao munja i silan miris stade izlaziti iz crkve. A one brzo uđoše unutra, i kad je htedoše podići sa zemlje, videše da se upokojila u Gospodu. To bi u podne u subotu dvadeset i četvrtog januara 450. godine. I izišavši te dve sestre plačući, pozvaše druge sestre, govoreći: Majke naše i sestre, hodite da kukamo, jer sve osirotesmo! Hodite da plačemo, jer nam nestade stuba! Lišismo se česne majke naše; otide od nas nastavnica naša, i ostadosmo same: sveta Ksenija, majka naša umre!
Sve sestre uđoše unutra, i kad je videše gde se prestavila, nastade veliki plač i jauk. A čovekoljubivi Bog, želeći da pokaže svima kakvo je sakriveno blago bila na zemlji prepodobna Ksenija, pokaza veliko i presvetlo znamenje na nebu; u onaj čas, u koji prepodobna Ksenija predade svoju svetu dušu u ruke Gospodnje, u vedro i jasno podne, pojavi se na nebu nad devičkim manastirom veoma svetao venac od zvezda sa krstom u sredini, sjajnijim od sunca. – Ovo znamenje videše svi. A građani Milasa, koji u to vreme sa svojim episkopom prepodobnim Pavlom još behu u selu Levkinu, videše ovo znamelje na nebu, i začuđeni, pitahu se: Šta ima ovo da znači? Blaženi pak episkop Pavle Duhom razumede, i reče narodu: Gospođa Ksenija usnu, i zbog nje bi ovo znamenje venca. – I čim završi svetu liturgiju, vrati se episkop u grad sa svima ljudima koji su o prazniku bili u selu, i nađoše građani da je gospođa Ksenija umrla, kao što im episkop objavi.
U devički manastir sleže se silan svet: ljudi i žene sa decom, privučeni nebeskim znamenjem. I govorahu: Slava Tebi Hriste Bože, što imaš mnoštvo svetih koji tajno tvore volju tvoju! Slava Tebi, Sine Božji, koji si se ovaplotio i dobrovoljno raspeo za nas grešne, što si nam otkrio svoje veliko blago, koje se dosada ovde skrivalo! Slava Tebi, Gospode, što si ubogi grad Tvoj Milas udostojio da bude riznica i čuvalište Tvoga blaga, čuvajući u njemu skupoceni biser, svetu nevestu Tvoju, koju si primio u svoje nebeske dvore, ostavivši čisto i sveto telo njeno gradu Tvome na čuvanje!
Dok tako svi plakahu i govorahu, gledajući na venac i krst koji su se videli na nebu, sav se hristoljubivi narod, naročito žene, zapališe revnošću, i gromko govorahu episkopu Pavlu: Nemoj skrivati slavu grada našeg, prepodobni episkope! nemoj prećutati hvalu našu! nemoj skrivati biser koji nam je Bog otkrio! Pokaži otvoreno upaljenu sveću, koja je dosada pod poklopcem bila i potajno svetlila! pokaži je svima, neka svi protivnici naši vide i poznadu kakvome Gospodu služimo! Neka vide neznabošci i postide se! Neka vide Jevreji tajnu Krsta, i poznadu da je Bog Onaj koga su oni raspeli! Neka vide svi neprijatelji Krsta Hristovog, i zakukaju! Neka vide kako Gospod Anđela i po smrti proslavlja sluge Svoje! Neka vide svi kakvom je slavom Hristos Bog ovenčao nevestu Svoju Kseniju, koju su ljudi smatrali za nepoznatu strankinju, i zarobljenicu! Neka vide svi kakvog se dara i blagodati udostoji naš ubogi grad!
Dok narod tako s usrđem govoraše episkopu, pristupi episkop sa sveštenstvom česnom telu svete Ksenije, i, kao što dolikuje, položiše ga na nosiljku. Onda episkop i sveštenstvo uzeše nosiljku na ramena; i ispred njih su nošene mnoge sveće i kadionice; i pevajući nošahu sveto telo ka sredini grada. I svi se divljahu divnom čudu; kad nosiljka sa telom svete Ksenije nošena iđaše, iđaše nad nosiljkom i venac sa krstom na nebu javljeni; i opet, kada nosiljku postaviše usred grada, stade i venac sa krstom iznad nosiljke. – To čudesno znamenje videše i žitelji okolnih sela, te se u grad sleže silan narod, tako da sve ulice behu zakrčene. I blaženi episkop Pavle sa narodom provede svu noć uoči nedelje kraj svetog tela prepodobne, bdeći i pojući sve do svanuća. I mnoga se iscelenja dogodiše od svetih moštiju njenih. Jer se svaki isceljivaše, ma od kakve v dugotrajne bolesti bolovao, čim bi se dotakao nosiljke.
Kad nastade sveta nedelja, pokriše plaštanicama česno telo prepodobne Ksenije, i pojući pogrebne pesme odnesoše ga do mesta zvanog Sikinije, na ulazu u grad, na južnoj strani. Jer pre svoga prestavljenja sveta Ksenija je bila ostavila amanet da je tu sahrane. I sav narod posmatraše kako venac od zvezda sa krstom ide po nebu nad svetim telom prepodobne dok je nošeno do Sikinija; i kad tu spustiše odar, stade i venac nad njim. Dok je sahrana obavljana, neki iz naroda, od onih plaštanica što su bile na odru svetiteljkinom, razdeliše među sobom na parčad, i sa verom odneše da čuvaju radi isceljenja od raznih bolesti. Pošto episkop, kao što je propis, mirom mirosa sveto telo prepodobne Ksenije, i metnu ga u novi grob, i tako izvrši česnu sahranu, odmah postade nevidljiv venac od zvezda sa krstom koji je dotle sijao na nebu. I bivahu mnoga isceljenja od groba svete Ksenije svima koji su sa verom dolazili.
Uskoro umre i jedna od dveju druga prepodobne Ksenije. Potom za njom ubrzo i druga ode u večni život. I biše obadve sahranjene kraj nogu svete gospođe svoje. A kada menjaše svetom ova druga, dođoše joj sve monahinje, i zaklinjući je moljahu je da im kaže sve što zna o gospođi Kseniji. I ona, videći sebe da je pri kraju ovoga života, ispriča im podrobno sve o svetoj Kseniji, otkuda je, ko su joj roditelji, i zbog čega pobeže iz roditeljskog doma i svoga otačastva sa dvema robinjama svojim, kako prikri svoje ime Evsevija i nazva se Ksenija, pošto stranstvovaše radi ljubavi Božje. I tako sve doznaše nepoznato žitije neveste Hristove Ksenije.
Tako prepodobna Ksenija ugodi Bogu: beše tuđa svetu, a žitelj neba; beše u telu, a izjednači se sa anđelima bestelesnim; skinu telo kao haljinu, i kao zmiju zgazi đavola; ovaj svet je smatrala kao đubre, i sačuva neporočnim svoje devstvo kao skupocenu riznicu; unevesti se Hristu ljubavlju, venča sa verom; i čemu se nadaše, to i dobi; i sada se raduje u dvorima Besmrtnog Ženika svog i molitvama svojim mnogo pomaže vernima, jer smrt ne umrtvi sile njene, niti dobročinstva njena ograniči na jedno mesto. Ona je mnoge vrline stekla Hrista radi, zato nam i Hristos javlja preko nje veliko milosrđe, odazivajući se svetim molitvama svoje ljubljene neveste.
Pošto prođe nekoliko godina od prestavljenja svete Ksenije, prestavi se i prepodobni episkop Pavle, duhovni otac svete Ksenije. I on ugodi Bogu: jer molitve njegove izgonjahu demone i isceljivahu od svake bolesti. I bi pogreben u crkvi svetog apostola Andreja, gde najpre beše iguman. A duša njegova sveta prestade Bogu u slavi svetih. Neka nas njegovim toplim posredovanjem za nas pred Bogom, i molitvama prepodobne Evsevije, prozvane Ksenije, i zastupništvom svetih dveju robinja njenih, Gospod udostoji milosti svoje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
VAVILE SICILIJSKOG

Ovaj sveti otac naš Vavila rodi se na Istoku, u gradu Teupolju, od blagorodnih i bogoljubivih roditelja. Vaspitao se u nauci i strahu Gospodnjem, i izučio Sveto Pismo, što sve odvodi čoveka vrlo brzo k Bogu. Od mladosti zavoleo Boga, a omrznuo svet. Kada mu roditelji umreše, on njihovo bogatstvo razdade ubogima, udovicama i siročadi. Oslobodivši se na taj način svake svetovne brige i žitejske sablazni, on se povuče u gopy y usamljenički život sa dva svoja učenika: Agapijem i Timotejem. A postade i sveštenik, i pokaza se dostojan svešteničkog zvanja.
Kasnije otputova u Rim. Ali tamo krvoločni neznabošci pokušaše da ga kao hrišćanina predadu vlastima. Zbog toga sveti napusti Rim sa svoja dva učenika, i pređe na ostrvo Siciliju. Tamo provede dosta vremena, i mnoge neznabošce privede bogopoznanju pomoću blagodati Duha što beše u njemu. Ali pošto se grad, po reči Evanđelja, ne može sakriti kad na gori stoji, to se i ovaj blaženi ne mogade sakriti od kneza Sicilije. Ovaj uhvati blaženoga i njegova oba učenika. I pošto oni smelo ispovediše Hrista kao istinitog Boga, on ih najpre toliko bi, da im tela potpuno pomodreše. Zatim naredi vojnicima da ih vode kroz sve sicilijske gradove, i u svakome ih muče najraznovrsnijim mukama, i tako zaplaše sve gradove. A sveti mučenici se junački držahu na svima mučilištima, nadajući se i gledajući jedino u večna blaga. Najzad mačem otsekoše glave svetiteljima, pa im tela baciše u vatru. Ali im vatra ni najmanje ne naškodi, i tela ostadoše čitava i nepovređena. Neki od hrišćana dođoše, uzeše tela njihova, i česno ih sahraniše na istom ostrvu Siciliji. Postradali u trećem stoleću.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKEDONIJA

Ovome svetom ocu našem Makedoniju visovi planinski behu vežbalište i podvizavalište. Jer se tamo bavio, i tamo podvizavao. Čas je pustinjovao na jednom mestu, čas na drugom, čas prelazio na treće: pustinjovao je dakle u Finikiji, i u Siriji, i u Kilikiji. A prelazio je iz mesta u mesto, da bi izbegao uznemiravanja od posetilaca. Ovaj blaženi je proveo četrdeset i pet godina bez krova nad glavom, bez kolibe, i bez ikakvog uopšte skloništa: živeo je u jednoj dubokoj jami. A kada ostari, skoliše ga te se skloni u jednu kolibu. Kasnije pak upotrebljavaše kao stanište jednu keliju, ne svoju, nego tuđu. Tako provede još dvadeset i pet godina; skupa do sedamdeset godina. Pošto se četrdeset godina hranio samo ječmom, omekšanim u vodi, prepodobni se razbole. Otada je živeo upotrebljavajući po parčence hleba i malo vode. Zbog tako čudesno podvižničkog života udostoji re od Boga da čini čuda: izgonio je đavole, isceljivao od raznih bolesti i strasti, i činio mnoga druga čudesa.
Pošto je tako po zakonu poslužio Bogu sedamdeset godina, ovaj blaženi otide ka Gospodu, 418. godine.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILONA
episkopa Karpasiskog

Pobuđen Božjim otkrivenjem, sveti Epifanije posveti đakona Filona za episkopa Karpasiskog na Kipru, kada sveti Epifanije bi pozvat u Rim da molitvom svojom isceli bolesnu sestru cara Honorija. Protumačio je Petoknjižije i Pesmu nad Pesmama. Upokojio se mirno u petom stoleću.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIONISIJA OLIMPISKOG

Blagosloven Bog koji i sada ukrepljuje sluge Svoje, da junački ratuju protiv nevidljivih neprijatelja – demona. Ovi izabranici, uz saradnju blagodati Božje, koseći pukove Satanine, dobijaju vence i slavu od Boga, na osudu malovernih koji tvrde da sada nisu vremena da se Bogu ugađa onako kako su Mu ljudi ranije ugađali. To je očigledna laž, jer pojava i u naša vremena mučenika i prepodobnih, po svemu sličnih drevnim svetiteljima, dokazuju da vreme ne može imati nikakav uticaj na spasenje onih koji istinski žele spasenje, i da ono zavisi od naše sopstvene volje i rešenosti da istrajno idemo krsnom stazom evanđelskog samoodrečenja, uz pomoć Božju, koja je kao i ranije tako i sada neiscrpna za ljude i nepromenljiva, kao što je Bog nepromenljiv u biću Svom. Između mnogih koji sobom potvrđuju ovu istinu, mi ćemo ukazati na bogonosnog Dionisija, koji je prevazišao i drevne: jer tada je bilo mnogo vrlinskih ljudi, i jedan se ugledao na drugoga i takmičio s drugim; a sada, pri malom broju opitnih, nije čudnovato ako neki, nemajući pred očima uzore za ugledanje na njih, malaksavaju u strogim podvizima hrišćanske pobožnosti. Cilj, veli životopisac, sa kojim predlažem povest o bogougodnom životu prepodobnog Dionisija jeste: s jedne strane, da presečem lažna mišljenja današnjih ljudi o tome kako je u naše vreme nemoguće ugađati Bogu, a s druge – da pružim onima koji se spasavaju utehu i primer i da podržim sile njihovog podvižničkog duha. A da ću reći suštu istinu i izneti samo ono što su mi kazali bogonosni i verodostojni oci – svedok mi je Bog. Ja čvrsto pamtim da dužnost i pravičnost zahtevaju ne skrivati dušekorisne povesti, nego ih predavati svima i svakome, da bi svaki, znajući ih, podražavao dela i podvige svetih. Stoga, obratite pažnju na ovo moje kazivanje.
Prepodobni Dionisije rodio se u Fanariskoj oblasti u Tesaliji, u naselju Platini[3]. Roditelji njegovi, Nikolaj i Teodora, behu ljudi siromašni, ali pobožni. Iako s mukom zarađujući izdržavanje, oni vaspitavahu svoje dete sa naročitom brižljivošću. Noću, kada je dete ležalo u kolevci, oni su viđali čudnu pojavu: nad detetom je, kao sunce, sijao krst. Oni to smatrahu kao znak da će se njihovo čedo odreći sveta i svih telesnih umovanja i, po rečima svetog apostola, razapeti se s Hristom (Gal. 2, 19). Videći tako čudno dete, roditelji mu se radovahu i slavljahu Boga.
Kad dete napuni šest godina, roditelji ga dadoše u školu, da se tamo uči kako svetovnom znanju tako i Svetom Pismu. U mladom Dionisiju se pojaviše u velikoj meri prilježnost, prirodna darovitost, i, što je glavno, blagodat Svetoga Duha: on za kratko vreme izuči ono što je neophodno za um, i obuči srce svoje u strogim pravilima hrišćanskog morala. I mnogi su gledali na njega kao na čudo, zato što se čuvao od rđavog društva i igara svojstvenih njegovom uzrastu, a stalno čitao pobožne knjige, provodio noći u molitvama, ugušivao u sebi svako rđavo čuvstvo telesnog umovanja, i iznuravao telo svoje. Na taj način on se uznosio nad svim čulnim i okriljavao sebe božanstvenom željom molitvenoga duha.
U to vreme njemu umreše roditelji. Posle smrti siromašnih roditelja dečak Dionisije, nemajući ni ono što je najneophodnije za život, skupljaše decu i obučavaše ih čitanju i pisanju, te se na taj način izdržavao. No videći kako je taština sve što je privremeno, i kako sve što je u svetu odvlači čoveka od njegovog glavnog posla: spasenja, – mladić Dionisije se reši da ostavi sve i posveti sebe monaškom životu. U to vreme kada on beše zauzet ovom spasonosnom mišlju, i ne imađaše mira od nje, dođe u njegovo mesto jedan sveštenomonah iz Meteorskih manastira, po imenu Antim. Dionisije se upozna s njim, podrobno se obavesti od njega o pravilima njihovog podvižničkog života, i naposletku se reši da otputuje sa njim. Od roditeljskog imetka ponese samo jednu srebrnu čašu, pa i nju pokloni samom Antimu.
Po dolasku u Meteore on potčini sebe tamošnjem starcu Savi, poznatom zbog vrlinskog života, i povinjavaše mu se sa velikim smirenjem, gledajući u njemu uzor za podražavanje u ispunjavanju monaških dužnosti. No Dionisije ne ostade tamo dugo. Znajući po čuvenju da je Sveta Gora Atonska neobično podesna za bezmolvije, za podvižničko molitveno tihovanje, i pustinjačko podvizavanje, on moli starca za dozvolu da se udalji na Aton. Iskreno voleći svog skromnog i smirenog poslušnika, starac nipošto ne pristajaše na to. Utoliko više što on u Dionisiju gledaše i sapodvižnika u duhovnom životu i potporu staračkih dana svojih. Bojeći se pak da Dionisije ne pobegne tajno, starac zaključa kapiju manastirsku i sakri lestvice. No uzalud. Junoša je znao da su pobude njegove za stranstvovanje u Svetu Goru čiste i prijatne Gospodu; a kako još ne beše dao u Meteorima monaške zavete, on se reši da se krišom iskrade bez pristanka i znanja starčevog.
I tako, polažući čvrstu nadu na Gospoda Hrista, on se jedne noći spusti sa manastirskog bedema i, pomoću Božjom, ne povredi se nimalo, iako je bedem bio visok, pa pohita na Aton kao košuta na izvore vodene. Došavši tamo, on se najpre raspita, gde da nađe starca, čijem bi rukovodstvu mogao poveriti početak podvižničkog života. Njemu ukazaše na divnog Serafima. Dionisije se javi starcu. Starac ga primi s radošću, prvo kao verskog skitača. A potom ga mudri starac stade tretirati kao učenika i, izloživši mu pravila savršenog otšelničkog života, ostavi ga kod sebe. Pod strogim rukovodstvom starčevim mladi Dionisije s dana na dan tako napredovaše u podvižništvu, da kroz izvesno vreme bi udostojen anđelskog obraza – monaštva, i potom rukopoložen za đakona. Neobična bogobojažljivost u sveštenosluženju, dirljiva smirenost Dionisijeva i njegovo napredovanje u opitima podvižničkog života ushićavahu, zadivljavahu i radovahu starca. Tako, na primer, jednom na Cveti, otsluživši svetu liturgiju, prepodobni Dionosije se udalji iz kelije u pustinjsku šumu, i provede tamo do Velike Subote. Kasnije, na starčevo pitanje, čime se hranio tih dana i gde se nalazio, prepodobni odgovori da je bio u skitu Karakali i da se hranio kestenjem i travom. Starac se udivi.
Međugam, divni Serafim bi izabran za prota Svete Gore. Zbog toga, po pravilima ondašnjeg vremena, njega poslaše u Valahiju u pratnji igumana. Da bi i Dionisije imao svoje vrste poslušanje, staračko veće odluči da on bude rukopoložen za prezvitera radi služenja u protatskoj sabornoj crkvi namesto Serafima. A kad se prepodobni Serafim vrati, prepodobni Dionisije ostade s njim po pređašnjem. Pošto prođe neko vreme, prepodobni najzad stade moliti starca Serafima da mu da blagoslov na bezmolvije, na usamljeničko molitveno tihovanje radi uzvišenijih podviga i neprekidnog molitvoslovlja, što beše izdavna plamena želja njegova. Iako je veoma želeo da ga zadrži pored sebe radi utehe starosti svoje, starac ipak ne hte da stešnjava njegovu slobodu i da ugušuje u njemu stremljenje ka bezmolviju, zato mu ostavi na volju da ide kuda želi, samo pod uslovom: da s vremena na vreme dolazi k njemu radi razgovora o dušekorisnim stvarima i o dešavajućim se đavolskim iskušenjima, naročito o onim što vojuju na misao i srce.
Dobivši blagoslov od starca na podvige pustinjačkog života, prepodobni Dionisije stade tražiti mesto koje bi imalo sve uslove za usamljeničko podvizavanje. Blizu skita Karakale on pronađe duboku i neprohodnu pustinju. Zavukavši se u nju, on napravi sebi tesnu kolibu. U kakvim je podvizima on tamo živeo, to je samo Bog video i zna. Hrana mu je bila kestenje, kojim Sveta Gora izobiluje. I retko je kad okušao hleb u obližnjim kelijama, kuda su ga ponekad pozivali radi bogosluženja. Njegovo nesticanje beše takvo, da ma kuda otišao iz svoje pustinje, uvek je ostavljao vrata kelije nezatvorena, jer u keliji ne beše ničeg na šta bi se mogla polakomiti zla ruka lupeža. Docnije on podiže kraj svoje kelije mali hram u čast Presvete Trojice. Tu on provede tri godine, anđelski slavosloveći Boga dan i noć, i bestrasno prohodeći put života svog, zbog čega se i udostojavao božanskih otkrivenja. Naposletku on zažele da vidi i sveta mesta, gde je Spasitelj naš bio raspet, da bi tamo sozercavao događaje života Hristovog, i naslađivao srce svoje posmatranjem samih mesta na kojima su se ti dogaćaji zbivali radi spasenja palog roda ljudskog.
I tako, ostavivši Svetu Goru, prepodobni Dionisije otputova u Jerusalim. Tamo se sa neiskazanom duhovnom radošću i veseljem pokloni svima svetim mestima. Ondašnji patrijarh jerusalimski, poznavajući život i čistotu prepodobnoga, upotrebi mnogo napora da ga zadrži pored sebe, sa ciljem da ga kao dostojnog izabere za naslednika svoga prestola. Ali prepodobni nipošto ne pristajaše na takav predlog, izvinjavajući se svojim slabostima. I pošto smireno otkloni od sebe čast, koje ga je udostojavao svjatjejši patrijarh, on se vrati u Svetu Goru radi svojih uobičajenih podviga u nenarušivoj tišini svog pustinjskog bezmolvija. Tu mu Gospod, za velike podvige njegove, sada opipljivo pokaza Svoje osobito promišljanje i očinsko staranje o njemu, što prepodobni jasno primeti pri obnovljenju i proširenju svoga hrama. U vreme kada se on bavljaše preziđivanjem hrama, jedan njegov poznanik između bratije poseti ga i vide gde mu dva nepoznata čoveka pomažu u svima njegovim poslovima. Na pitanje ovoga, ko su ti ljudi, prepodobni mu odgovori da on nije video i ne vidi pri svojim radovima nikakvog stranog čoveka. Međutim dok oni tako razgovarahu, ona dva nepoznata čoveka postadoše nevidljivi. Iz toga prepodobni izvede zaključak da je Bogu prijatan njegov trud. Isto tako, u subotu sirne nedelje Bog mu na čudesan način posla hrane radi potkrepljenja telesnih moći kako bi dostojno otpostio Četrdesetodnevni post.
Nije manje dirljivo staranje Promisla o životu prepodobnoga prilikom napada razbojnika na njega. Za vreme usamljeničkog podvizavanja prepodobnog Dionisija u pustinji, mnogi mu se svetogorski monasi obraćahu za savete i pouke. Videći to, jedan razbojnik mišljaše da dolaznici daju svetitelju novac, pa se reši da ga ubije i opljačka novac. I jednom on se prikrade keliji prepodobnog, i sakri u obližnjem potoku, da tu nameru izvede. Tako prikriven on provede ceo dan, i ne vide prepodobnog Dionisija, a nasigurno je znao da on nije kod kuće, i da pri povratku on neminovno mora proći potokom pored njega. Da bi se uverio da li se prepodobni vratio, razbojnik se privuče njegovoj keliji i ugleda prepodobnog u njoj. To ga začudi. Na pitanje razbojnikovo, kako se on, kada i kojim putem vratio u svoju keliju, prepodobni odgovori da se vratio običnim putem – potokom. Poražen strahom, razbojnik pade pred noge svetitelju i, ispovedivši mu iskreno svoj greh što je hteo da ga ubije, on ga moli da mu oprosti i da posreduje pred Bogom za njega. Nezlobivi starac mu oprosti, i mnogo mu govori o pokajanju te, uz pomoć blagodati Božje, dovede razbojnika dotle da on dade reč da će se popraviti. I otišavši u jedan od manastira, pomoćju Božjom razbojnik postade dobar i iskusan monah. Međutim prepodobni, dirnut takim osobenim promišljanjem Božjim o njemu, sedam godina se budno podvizavaše u svome bezmolviju, u svome usamljeničkom molitvenom tihovanju.
No slava vrlinskog života njegovog odazva ga, najzad, iz pustinje. Jer bratija Filotejevske obitelji, ostavši bez igumana, ubedljivo moljahu prepodobnog da se primi igumanstva, te da im bude i otac i nastojatelj. Smireni Dionisije spočetka odbijaše tu ponudu, izjavljujući da je on slab nositi tako teško breme uprave. No docnije, saznavši da je to volja Gospodnja, on ostavi svoje bezmolvije radi spasenja bratije i primi se dužnosti nastojatelja Filotejevske obitelji.
Pošto primi upravu, prepodobni se najpre postara da manastir dovede u red. A da bi osigurao potrebne namirnice, on lično otputova u Carigrad radi prošnje milostinje, što on, pomoćju Gospodnjom, obavi vrlo uspešno. Ali kao što u pšenici uvek biva kukolja, tako se i među bratijom Filotejevskog manastira nađoše nezadovoljni monasi. Gubeći iz vida svoje sopstveno dobro i zanemarujući zavete angelskog obraza – monaštva – oni stadoše roptati i žaliti se na prepodobnog Dionisija, upisujući mu u krivicu što je izmenio neke običaje njihovog ranijeg života i što je zaveo stroga pravila u pogledu crkvenih bogosluženja. Videći da to roptanje ne prestaje, prepodobni, naviknut na usamljeničko podvizavanje i tišinu a ne na metež života, skinu sa sebe zvanje igumana i, praćen nekolicinom odane mu bratije, udalji se u Veriju. Tamo se nastani u skitu prepodobnog Antonija, koji je u to vreme imao samo dvadeset monaha. Tu on, po pređašnjem, provođaše život u neprekidnim trudovima bratskog poslušanja i davaše sobom primer podvižničkog bestrašća i anđelske čistote. Tamo on obnovi hram Preteče, i sastavi pravila za svoju monašku zajednicu, sam izvršujući na očigled sviju ono čemu učaše druge. Zbog toga mnogi iz Verije priticahu k njemu i, slušajući zanosne reči njegove, ostavljahu svet i poveravahu sebe njegovom mudrom rukovodstvu na krsnim stazama monaškoga truda.
U to vreme episkop Verije otide ka Gospodu. Osirotela pastva, želeći da ima za svog pastira prepodobnog Dionisija, obrati se njemu ubedljivom i upornom molbom, da primi jerarhijski žezal uprave. Smireni Dionisije, ma da je veoma uporno odbijao ovako visoko zvanje, smatrajući sebe nedostojnim, ipak njihove molbe nisu prestajale. Da mu ne bi dosađivali, on zamoli ljude da mu dadu vremena da razmisli i da sazna volju Božju. Narod se umiri. Međutim, kad nastupi noć, prepodobni se sakri. Tada, presto Verijske crkve zauze neki Atinjanin, po imenu Neofit, koji posle godinu dana bi uklonjen, pošto život njegov nije odgovarao njegovom visokom zvanju.
No da narod ne bi ponovo zahtevao od njega da se primi episkopskog položaja, prepodobni Dionisije se udalji na Olimpisku Goru. Tamo se on u jednom mestašcu u podnožju Olimpa raspita kod jednog seljaka o položaju Olimpa, i doznade da Olimp ima izvrsnih mesta za monaško usamljeničko tihovanje. Vođen od ovog čoveka, prepodobni stiže na visoravan, gde sada postoji manastir Svete Trojice. Videći živopisni položaj i lepotu tamošnje pustinjske prirode, prepodobni se ispuni radosti i veselja, i reče: „Ostajem da živim ovde na gori, jer ona ima sve uslove za usamljenički život“.
Nastanivši se u toj pustinji, prepodobni se hranjaše onim što mu davaše spomenuti seljak, i ostade tamo dosta vremena. Međutim po okolini gore Olimpa brzo se pronese glas o sakrivenom podvižniku. I jedan monah dođe k prepodobnome i zamoli ga za dozvolu da ostane kod njega. Zatim se nađoše i drugi podražavaoci njihovog života, te se društvo izabranih uveća toliko, da je prepodobni bio prinuđen podizati kelije i crkvu. Ali gde se pojavi monaška zajednica za slavljenje Boga, tu ni vrag ne drema: nađoše se ljudi koji gazdu onoga mesta, gde se beše nastanio prepodobni, agarjanina Saku obavestiše da na njegovom imanju nekakav monah podiže manastir. Agarjanin se razbesne: odmah se u Larisi javi turskome agi pod čiju je upravu spadao Olimp sa okolinom, i žaleći se na samovoljne monahe zahtevaše da se oni predadu sudu, a manastir koji su počeli bez dozvole zidati – poruši.
Teško beše prepodobnome kada ga jedan od odanih mu ljudi, sveštenik sela Litohorije, izvesti o zamkama koje se počinju plesti protiv njega. Da bi dao mesta gnevu, on se sa suzama udalji odatle u mesto, gotovo susedno Olimpu, zvano Zagora. Mada on i tu nađe izvrsne uslove za usamljeničko molitveno tihovanje, kao i na Olimpu; mada i tu slava njegovog podvižničkog života okupi oko njega mnoštvo monaha, ipak ga je Bog prizivao na ranije mesto – Olimp, i Svojim promišljanjem udesio mu svečan i slavan povratak tamo na sledeći način:
Od kako se prepodobni udalji sa Olimpa zbog agarjaninovog neprijateljskog pothvata protiv njega, u okolini gope Olimpa nastade strahovita suša i bezkišje, te su žiteljima pretili glad i pomor. Na njihovu veliku žalost, njih zadesi strašna nepogoda: grad im poobara voćke, satre vinograde i njive, pa čak i kuće ošteti; gromovi treskahu strahovito, munje sevahu oslepljujuće, poražavajući sve strahom i užasom. Uzalud su vršili molepstvija i plakali; gnev Božji nije prestajao. Tada svd shvatiše uzrok svojih nevolja. Sam agarjanin, vinovnik progonstva prepodobnog Dionisija i njegovog bratstva, prepade se i ustrese kad mu hrišćani objasniše da ih Bog kažnjava zbog svetog pustinjaka. Najzad se on reši da svoje naročite ljude, praćene nekolicinom hrišćana, pošalje k prepodobnome sa molbom, da zaboravi na nanesene mu uvrede od njegove strane, i da se vrati na Olimp, te produži tamo svoj usamljenički život.
Nezlobivi starac bi tronut smirenjem svog neprijatelja, vrati se i utonu u nenarušivu tišinu svojih olimpijskih pustinja. Od toga vremena podvižnički život prepodobnog Dionisija tekao je spokojno. Da bi se češće opominjao svetih mesta Jerusalimskih, on – jedan od najviših brežuljaka nazva Maslinskom Gorom, jedno mesto – Golgotom, a drugo – Vitanijom, kuda se i povlačio radi savršenog bezmolvija i tajnih molitava. Uz to, prepodobni postavi sebi za pravilo da se dvaput godišnje penje na vrh Olimpa radi odsluženja svete liturgije, i to 20. jula, i 6. avgusta o prazniku Preobraženja Hrista Spasitelja. Tamo on podiže i hram u ime proroka Ilije, kuda monasi i do danas odlaze svake godine o prazniku svetog proroka Ilije, dvadesetog jula. Za takvim angelopodobnim životom njegovim slava je išla kao senka za telom. Stoga se i bratstvo njegovo toliko umnoži, da je on morao graditi manastir za njega. I on to učini, sam radeći barabar sa radnicima i hraneći se samo povrćem.
Sada treba reći što i o nekim od čudesa njegovih. Po udaljenju prepodobnog Dionisija iz manastira, mesto koje je pripadalo manastiru i imalo pešteru sa izvorom vode, zauze jedan čobanin i napravi kolibu sebi, i tor. Učenici prepodobnoga uzalud ga moljahu da se ukloni odatle, no čobanin nije hteo ni da čuje. A kada se prepodobni vrati i doznade za ovo nasilje, on krotko savetovaše čobanina da manastir ostavi na miru i da ne otima monašku imovinu. Ali ovaj, umesto da posluša, izgrdi starca, i nije hteo ni da zna za njega. Tada prepodobni dodade: „Ako je volja Božja da ovde žive monasi, onda ćeš ti videti…“ I nesrećni čobanin vide posledice svoje nerazumnosti: tog istog dana, kada njegova stada behu na pašama oko manastira, odvali se ogromna stena i zatrpa veliki deo ovaca. Osim toga, u njegovim stadima nastade pomor, te za kratko vreme izgubi sva stada, pa i sam pade u tešku bolest, od koje ga nikakve lekarije ne mogoše izbaviti. Kada susedi njegovi doznaše za njegovu nevolju, i odgonetnuše uzrok njegove bolesti, oni mu posavetovaše da se obrati prepodobnome, i da moli od njega oproštaj i isceljenje. Bolesnik tako i uradi. Prepodobni, dirnut njegovim patnjama, blagoslovi ga i, hraneći ga u toku sedmice bratskom trapezom, potpuno mu povrati zdravlje.
Jednom prilikom prepodobni bi pozvan u mesto Turija radi ispovesti tamošnjih hrišćana, pošto oni veoma uvažavahu prepodobnog oca. Među njima bejaše jedan otvoreni i davnašnji neprijatelj svete tajne ispovesti, koji se ne samo nikad nije ispovedio nego se i podsmevao svima koji su smatrali da je ispovest neophodni uslov za očišćenje sebe od prljavština grehovnih. Saznavši za ovog nesrećnika, prepodobni zamoli da ga privole da dođe k njemu na razgovor. I ovaj dođe. No umesto da primi razlaganje svetoga starca o tajni ispovesti, on stade odricati pred njim silu ispovesti. Ogorčen njegovim demonski samovoljnim mišljenjem, prepodobni strogo izgovori rečn svetoga apostola Pavla: „Pošto kvariš prave puteve Gospodnje i ismevaš moje reči i zapovesti Hristove, nesrećniče, onda evo ruke Gospodnje na te i gneva bez milosti na dom tvoj! Neka se preko tebe i drugi opamete!“
Sa ovim rečima prepodobni ostavi nesrećnika i otide u svoju pustinju. Sud Božji ne odocni. Tek što prepodobni ode, bezakonik i sav dom njegov padoše u tešku bolest, od koje pomre cela porodica njegova, a on sam ostade u žalosnom i paćeničkom stanju. Tada neki srodnici njegovi obavestiše svetog starca o njemu, i usrdno ga moliše da dođe i ukaže pomoć nesrećniku. Sastradalni starac ne odbi, nego se uputi k njemu, ali pre no što stiže kod njega, nesrećni bolesnik ispusti dušu bez hrišćanske pripreme. Prepodobni gorko žaljaše zbog toga. Nešto slično dogodi se i u selu Ekaterini. Prolazeći jednom kroz ovo selo, prepodobni vide nepristojne igre i kola devojaka sa mladićima. Silno ogorčen tako javnim sablaznom i satanskim slavljem razvrata, blaženi priđe gomili devojaka i krotko im reče: „Zašto vi devojke tako bestidno igrate sa mladićima, pevate sablažnjive pesme koje izazivaju sladostrašće i kod vas i kod njih, i zaboravljate da su vam smrt i sud Božji za vratom?“ – Devojke se zbuniše i ćutahu, sem jedne bestidnice koja mu podrugljivo odgovori: „Ah, vi lažni monasi! šta te se mi tičemo? ti gledaj sebe! Sami vi živite nevaljalo, a druge učite čednosti“. – „Blagosloven Bog koji sve uređuje na korist! strogo na to reče starac. Da bi se i druge naučile skromnosti, ti ćeš biti primer toga kako Gospod grozno kažnjava devojačku bestidnost“. – Rekavši to, on produži put. Odmah posle toga, u nesrećnu devojku uće bes pre no što ona dođe do doma oca svog, i ona, bacajući penu, gruvaše se o zemlju, i bejaše u veoma žalosnom stanju. Poraženi time, roditelji njeni ne znađahu šta se to sa njom događa. Tada im jedna njena drugarica, koja beše očevidac svega što se odigralo, ispriča sve. Roditelji onda potražiše prepodobnog i, našavši ga, padoše mu pred noge, smireno ga moleći za svoju nesrećnu kćer. Nezlobivi starac bi dirnut njihovim suzama, i pomolivši se isceli besomučnicu. A ona, u zahvalnost Gospodu Bogu, posveti Njemu svoj devičanski život i skonča u pokajanju.
Monahu u Veriji, koji unekoliko beše pismen, slučajno dođe do ruke vračarska knjiga. Sa radoznalošću rasmatrajući u njoj tajne satanskog gatanja, on se nehotice oduševi verovanjem u njih. I to mu ne bi zabadava. Iduće noći on ugleda pred sobom crnca džinovskog rasta, koji mu reče: „Ti si me prizivao, i evo me. Što god želiš učiniću, samo mi se pokloni“. – „Gospodu Bogu mome se klanjam i njemu jedinome služim“, odgovori monah, pogađajući ko je ovaj crnac. – „Dakle, nećeš da mi se pokloniš? Radi čega si me onda prizivao, dopuštajući sebi čitanje tajni mojih?“ Sa ovim rečima Satana udari monahu silan šamar i iščeze. Osećanje bola i straha probudi monaha; obraz mu oteče i pocrne tako, da je strašno bilo gledati ga. Svakim danom se bol uvećavao i unakažavao monaha. Najzad se od otoka i oči prestadoše videti. Saznavši za uzrok tako čudne bolesti, poznanici monahovi izvestiše o tome prepodobnog Dionisija. Ovaj odmah dođe, pomoli se Bogu i Majci Božjoj, pomaza jelejem bolesno mesto, i monah se tog časa isceli i proslavi Boga.
Jedna starica, udovica, razbole se, i izjavi prepodobnome želju da se pred smrt, koju je očekivala, obuče u anđelski obraz – zamonaši. „He boj se, starice, odgovori joj božanstveni Dionisije, po primanju monaškog obraza ti ćeš živeti još dvanaest godina“. – Tako i bi, kao što pretskaza bogonadahnuti starac.
Jedna žena imađaše sina jedinca. Ovoga srce povuče na Olimp, i on bi tamo postrižen za monaha od prepodobnog oca. Zatim, želeći da vidi svoju majku, on sa blagoslovom starca ode k njoj. Monaški čin, koji junoša primi iz ruku prepodobnoga, silno uznemiri nesrećnicu. U nastupu gneva na postupak sina, ona dohvati kamilavku sa njegove glave i, gazeći je nogama, zahtevaše od njega da se ponovo obuče u svetovno odelo. Bedni sin je posluša. Kroz nekoliko dana posle toga sveti starac dođe u to selo. Izmeću ostalih k njemu priđe ruci i ta žena. – „He prilazi mi, nesrećnice, koja si drsko izgazila anđelski obraz, strogo joj reče starac. Nadajući se da ti sin bude pomoćnik u starosti, ti ćeš ugledati sutra gde on umire zlom smrću. Naslaćuj se onda posledicama svoje lakomislenosti i bezočnosti!“ – I stvarno, sutradan se sin njen omače sa visokog drveta i pade na zemlju mrtav.
Starica Egina iz sela Platarije, videvši svetitelja, reče mu: „Stara sam i ne mogu više da radim i hranim sebe; zamoli Gospoda da me upokoji“. – „He tuguj, odgovori prepodobni: danas ćeš umreti. Evo ti tri srebrnika za sahranu“. Tako i bi. Starica iznenada zanemože i, predavši reči prepodobnoga susedi ma koji se behu okupili oko nje, ona mirno ispusti dušu.
Najzad se i sam božanstveni Dionisije približi svome izlasku iz vremena u večnost, sa zemlje – u obitelji Oca nebeskog. Nalazeći se u manastiru Dimitriadskom, i kada bratija čitahu polunoćnicu, prepodobni potpuno već iznemogao prisede da se malo odmori. Po svršetku polunoćnice služašči Jeromonah priđe k prepodobnome i, misleći da je zaspao, on ga polako dodirnu. Bolesni starac ne dade odgovora. Ovaj ga onda ponovo dodirnu, i oseti da mu je telo bez života, samo se primećivaše jedva čujno disanje. Prisutni se ustumaraše oko starca, a on odjednom izgovori ove reči: „Slava Tebi, Bože, slava Tebi! Blagodarim Ti, Vladičice, za milost Tvoju!“ – Na pitanje bratije, kako se oseća, sveti Dionisije slabim glasom reče da mu je duša već bila van tela i on bio gotov da se javi k Bogu, ali, osećajući da još treba da se kaje, molio je Vladičicu da mu da vreme za pokajanje, i eto – molitva mi je uslišena. Vodite me na Olimp, jer tamo treba da umrem.
Želja mu bi ispunjena. Ali on ne hte da svoje poslednje dane okonča u kinoviji, njime osnovanoj, već je molio da ga odvedu na Golgotsku stenu, koju je on ustrojio u spomen palestinske Golgote. I bratiji koja se tu okupi on objavi da je vreme njegovog odlaska k Bogu već nastupilo. Plač i suze monaha zbog rastanka s njim silno potresoše starčevo srce. Rekavši im u oproštajnom govoru svom ono što je neophodno za sticanje carstva Božjeg, sveti Dionisije otpusti bratiju, a ostavi pored sebe samo dva učenika. Tri dana posle toga on se udalji na svoj olimpiski Eleon, neobično bezmolvan i povučen. Ali on skonča u svojoj niskoj pešteri u blizini kinovije, gde je po dolasku na Olimp najpre živeo.
Neobično je dirljivo poslednje pretsmrtno zaveštanje prepodobnoga bratiji. „Živite po ustavu Svete Gore, govoraše umirući starac, i podvizavajte se prema svojim moćima i silama, i Gospod vas neće ostaviti. Gajite ljubav jedan prema drugome; volite usamljenički život, smirenje, molčanije, molitvu; strogo držite postove, predate nam od svetih Otaca; svrh svega pak čuvajte se samočinija i nepokornosti: samočinije je gore od svega! Ko u kinoviji – opštežiću – bude imao ma kakvu sopstvenost, novac ili odeću, takvog izgonite kao metiljavu ovcu koja može zaraziti i ostale. Što je moguće češće ispovedajte svoje pomisli, znajući da ko ih skriva od duhovnika, taj dopušta demonima da se gnezde u njegovoj duši. Ako se među nekima pojavi neprijateljstvo, – mirite se pre zalaska sunčeva, kao što Gospod naređuje. Čuvajte se besposličenja. Ko može da radi, a ne radi, takvog, po zapovesti svetog apostola (2. Sol. 3, 10), ne treba puštati za trpezu. Ko pak ima potrebu da ide van manastira, neka za to pita igumana. Ako mu on dopusti, dobro; ko pak otide tajno, greh ima na duši, i on je sam kriv svojoj propasti. Onoga koji malaksava trpite i popravljajte kao deo svog vlastitog tela. Nikakvi sastanci po kelijama! A kruna svega – ljubav prema Bogu! Ako ispunite moj zavet – milostiv je Bog: nagrada za to biće carstvo Njegovo. Ako se udostojim slobode pred Gospodom, i ja vas sa svoje strane neću ostaviti. A to ćete poznati po tome, ako manastiri, ustrojeni mnome sa mnogim trudovima i znojem, postignu savršenstvo. Vidite li to, onda znajte da sam dobio slobodu pred Bogom da posredujem za vas“.
Na završetku on se pomoli za svoja duhovna čeda, blagoslovi ih, i nekoliko dana posle toga, upravo dvadeset i četvrtog januara, mirno otide ka Gospodu[4]. Sveto telo njegovo bi pogrebeno u pritvoru crkvenom, podignutom njegovim vlastitim rukama. Kroz nekoliko pak godina njegov grob bi otvoren; neiskazani miomir se izvi iz svetih moštiju njegovih. Taj miomir se i sada izliva iz njih, i jeste očigledni dokaz blagodatnog projavljenja slave, koju u svetlosti Svetih prepodobni Dionisije primi od Boga koji proslavlja one koji Njega slave. Amin.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
AGAPIJA i TIMOTEJA

Učenici svetog sveštenomučenika Vavile Sicilijskog[5].

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILIPIKA

Prezviter, prestavio se u miru u Gospodu svom.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
PAVLA, PAVSIRIJA i TEODOTIONA

Rođena braća; postradali u Egiptu 290. godine za vreme cara Dioklecijana. Pavle i Pavsirije behu od mladosti monasi, a Teodotion – član razbojničke družine u šumi. Zbog ispovedanja vere u Hrista, carski namesnik izvede na sud Pavla i Pavsirija. Pavlu tada beše trideset sedam godina, a Pavsiriju dvadeset pet. Doznavši za to, Teodotion ostavi šumu i razbojničku družinu, pa ode da vidi braću i da se oprosti s njima. Kada dođe na sudište i vide kako namesnik sudi njegovu braću on se ne usudi da priđe bliže, nego se malo povuče ustranu, i stade razmišljati kakvo bogatstvo i kakva slava očekuju njegovu braću na nebu. U tom razmišljanju njemu blagodat Božja zagreja srce, i on se vrati, stupi pred carskog namesnika, i izjavi da je i on hrišćanin. Zatim skoči na namesnika i obori ga sa sudijskog prestola. Teodotiona odmah uhvatiše, usijane mu klince u rebra i u stomak ukucaše, pa mu onda glavu odsekoše. I tako Teodotion primi venac mučenika. A Pavle i Pavsirije biše bačeni u reku, i tako okončaše svoje mučeništvo za Gospoda Hrista.

SPOMEN SVETIH MUČENIKA
ERMOGENA i MAMANTA

Ovi prijatelji Hristovi postradaše za Gospoda Hrista.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VARSIMA

Za veru Hristovu postradao sa dva brata svoja mačem posečen.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZOSIME

Podvizavajući se bogougodno, prepodobni se u miru prestavio.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
JOVANA KAZANSKOG

Sveti mučenik Jovan postrada za Hrista u gradu Kazanu 24. januara 1529. godine. Za knezovanja velikog knjaza Vasilija Jovanoviča, Tatari napadoše na Nižnji Novgorod i mnoge odvedoše kao roblje u Kazan; među njima beše i bogobojažljivi Jovan. Primoravan od Tatara da se odrekne Hrista i pokloni Muhamedu, Jovan smelo ispovedi da je Isus Hristos njegov Bog i Gospod. Razjareni time, Tatari mu odrubiše glavu.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NEOFITA ZATVORNIKA

Ovaj prepodobni bi rođen na Kipru 1134. g. od pobožnih roditelja Atanasija i Evdoksije, koji htedoše na silu da ga ožene. Tajno napustivši nevestu, prepodobni se sakri u manastir sv. Jovana Zlatousta zvani Kucuventi, gde postade monah. Posetivši zatim Sveta Mesta vrati se na Kipar, kojim tada vladahu Latini, i nastani se u stenovitom mestu koje sam nazva Enklistra (= zatvor), gde zatim osnova i manastir. Manastir snabde tipikom, koji sam napisa oko 1183. g., i drugim korisnim pravilima i knjigama. Življaše dugo kao zatvornik u stenovitoj pećini iznad manastira, i prestavi se u miru.


NAPOMENE:
[1]Karija – jugozapadki deo Maloazijskog poluostrva. Halikarnas – jedan od glavnih gradova Karije.
[2]Od grčke reči εύθυmέω, koja znači: tuđ, stran, inostran.
[3]Sveti Dionisije se rodio krajem 15. veka.
[4]Sv. Dionisije oe upokojio polovinom 16. veka.
[5]O njima videti pod današnjim danom: Spomen svetog sveštenomučenika Vavile Sicilijskog.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *