NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
21. JAHUAP
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKSIMA ISPOVEDNIKA i MUČENIKA
 
Veliki i po imenu i po životu, Maksim prepodobni bi rođen u Carigradu od roditelja visokorodnih i pravoslavnih[1]. Školovao se mnogo; proučio je svu filosofiju i bogoslovlje; i postao muž premudar i slavan, i na carskom dvoru poštovan. Videći njegovu obrazovanost i čestit život, car Iraklije[2] ga postavi, iako Maksim nije hteo, za prvog savetnika svog Carskog Senata. I beše veoma omiljen i ugledan u Senatu, i celom prestonom gradu od velike koristi.
No duboka priroda Maksimova i njegova velika ljubav prema Gospodu Hristu kao i njegovo neslaganje sa nekim stvarima na dvoru, o čemu će još biti reči, učiniše da on posle ne mnogo godina napusti ovaj svoj visoki položaj carskog sekretara i otide u manastir da se tamo u tišini potpuno posveti Bogu. Najpre stupi u manastir Filipik u Hrisopolju[3]. U tom manastiru on ne ostade dugo zbog najezde persijske vojske, koja u to vreme stiže do Halkidona, nego uskoro pređe u manastir sv. velikomučenika Georgija u mestu Kiziku u Helespontu. Ovaj manastir se nalažaše pod nadzorom episkopa kizičkog Jovana, čoveka veoma blagočestivog i obrazovanog, koji postade sv. Maksimu duhovni otac i učitelj u bogoslovlju. Ali kasnije, prepodobni Maksim je prevazišao svoga učitelja u duhovnoj mudrosti i vrlini, što se vidi iz knjiga koje je prepodobni Maksim uputio ovom episkopu Jovanu. U ovom manastiru sveti Maksim življaše u velikim telesnim i duhovnim podvizima duže godina sve dok 626. godine, pri napadu Persijanaca i Avara na Carigrad i okolinu, on bi prinuđen, kao i sva bratija u manastiru, da napusti manastir. Zajedno sa svojim poslušnikom Anastasijem, koji ga od tada praćaše nerazdvojno do same smrti, on krenu najpre u Jeladu, zatim ode na ostrvo Krit, gde je imao prepiranja o veri sa nekim episkopima monofizitskim, takozvanim severijanima.
U to vreme beše rasprostranjena jeres monofizitska, koja se iščauri iz jeresi Evtihijeve, i koja je bulaznila da u Gospodu Hristu postoji samo jedna priroda. Nasuprot pravoslavnom ispovedanju, koje veruje i tvrdi da u Gospodu našem, ovaploćenom Bogu, postoje dve prirode, božanska koju ima od večnosti, i čovečanska koju je uzeo od Svete Bogorodice kada je postao čovek. Ove dve prirode u jednom su licu Hristovom, jer se Hristos Bog ne deli na dva lica, nego se raspoznaje u dvema prirodama nesliveno. Iz ove monofizitske jeresi pojavi se u ovo vreme svetog Maksima nova jeres, jeres monoenergetska i monotelitska[4], koja uči da u Hristu Gospodu postoji samo jedno dejstvo, jedna energija, i samo jedna volja i jedno htenje. Pravoslavno pak verovanje i učenje u ovoj stvari jeste ovo: Bogočovek Isus Hristos, kao što ima dve prirode tako te dve prirode imaju i dva dejstva i dve volje. Zaštitnici i rasprostranjivači ove jeresi behu najpre carigradski patrijarh Sergije[5], patrijarh aleksandrijski Kir[6], i sam car Iraklije, koga oni zavedoše u tu jeres. Kroz tu jeres oni i car su želeli da ugode jereticima monofizitima i da se na osnovu nje sjedine pravoslavni i monofiziti. S tim ciljem i bi postavljen Kiros za patrijarha aleksandrijskog, da bi kao sledbenik te jeresi lakše sklopio lukavi sporazum u veri sa monofizitima, kojih je y Aleksandriji bilo najviše i gde im je bio centar. Ovom i ovakvom politikanstvu u veri i izdajstvu pravoslavne vere usprotive se odlučno sveti Maksim i Sofronije, potonji patrijarh jerusalimski[7].
Sa svetim Sofronijem, tada još monahom, sreo se prepodobni Maksim u Kartageni, gde je stigao sa ostrva Kipra, i nastanio se u jednom manastiru izbeglih monaha ispred arapske najezde. U tom manastiru beše iguman isti sveti Sofronije, koji beše rodom iz Palestine, i koji beše već otpočeo borbu protiv monoenergetske i monotelitske jeresi, koju osobito sprovođaše patrijarh Kir u Aleksandriji. Sofronije je još kao jeromonah lično došao da moli Kira aleksandrijskog i Sergija carigradskog da odustanu od svoje jeresi, koja ih odvajaše od pravoslavne vere Svetih Otaca. No oni ga ne poslušaše. Štaviše patrijarh Sergije pridobi za ovu jeres i papu Rimskog Honorija[8]. Kada pak uskoro, 634. godine, Sofronije bi izabran za patrijarha Jerusalimskog on sazva tamo sabor koji osudi ovu jeres i u pismu, koje on razasla svim patrijarsima, izloži pravoslavno svetootačko učenje. U Kartageni pak borbu protiv monotelitstva vođaše sveti Maksim sa svojim učenicicima. On potstrekavaše i kartagenske episkope na borbu protiv ove jeresi i pisaše na sve strane pravoslavnima, pobijajući jeretičku laž i izlažući pravoslavno učenje. Čuvši za takvo Maksimovo protivljenje jeresi, patrijarh Sergije pokušavaše da ga pridobije za svoju jeres i svoju jeretičku politiku, no u to.me nije uspeo, te se okrenu protiv svetog Maksima. U to vreme umre i sveti Sofronije u Jerusalimu, te prepodobni Maksim ostade, takoreći, jedini borac protiv monotelitstva, jeresi koju je carska vlast poštopoto htela da sprovede i nametne svima. Patrijarh Sergije je bio nagovorio cara Iraklija da napiše i izda ispovedanje njihove krive vere, puno jeresi monotelitske. Car napisa to ispovedanje i nazva ga Ektesis, tojest Izloženje[9]. I naredi da svi moraju tako verovati. Od toga nastade velika pometnja u Crkvi Hristovoj. A ava Maksim, gledajući kako pometnja potresa Crkvu ne samo u Carigradu, nego i po celom Istoku, i kako se jeretici umnožavaju i učvršćuju, a Pravoslavlje opada i koleba se u oluji gonjenja, tugovaše dušom, uzdisaše i mnogo plakaše.
U to vreme umre jeretik patrijarh Sergije i na njegovo mesto dođe Pir, takođe pristalica monotelitske jeresi[10]. On sazva sabor da potvrdi carevo monotelitsko Izloženje vere (Ektesis) i onda ga posla svima na potpis. Na Istoku to Izloženje potpisa Kir aleksandrijski, no na Zapadu papa Severin[11] odbaci carev Ektesis, a njegov naslednik papa Jovan IV[12] predade carev Ektesis saborskoj anatemi. Car Iraklije, koji beše već pri kraju života, videći da mnogi arhijereji i bogomudri oci odbacuju i ne primaju njegovo Izloženje, pa ga čak i anatemi predaju, oseti se veoma postiđen, i razasla na sve strane svoju poslanicu u kojoj je javljao da Izloženje nije njegovo veroispovedanje nego bivšeg patrijarha Sergija, koji ga je sam napisao, a njega privoleo da potpiše.
Pošto car Iraklije umre, na presto dođe njegov sin Konstantin[13]. Ali on carova samo četiri meseca i umre, tajno otrovan od svoje maćehe. Posle njega maćeha njegova Martina uspe pomoću patrijarha[14] da na presto dovede svog sina Irakliona. Ali posle šestomesečnog carovanja Iraklionovog ustade protiv njega ceo Senat, uhvatiše ga i otsekoše mu nos, kao i njegovoj majci Martini, pa oboje osramoćene poslaše na zatočenje. Onda izabraše za cara sina Konstantinova, a unuka Iraklijeva, Konstansa, koji potom dobi sina Konstantina, prozvanog Pogonat[15]. A kada se zacari Konstans, tadašnji patrijarh carigradski Pir, jednomišljenik Martine, za koga se u narodu držalo da je zajedno sa njom otrovao Iraklijevog sina Konstantina, oca novoizabranog cara Kostansa, uplaši se silno, pa se odreče patrijaršijskog položaja, i dobrovoljno ode u izgnanstvo u Afriku. Posle njega na carigradski patrijaršijski presto dođe Pavle[16] takođe jeretik monotelit. Tom se jeresi zarazi i car, i postade njen veliki pobornik i rasprostranitelj.
Dok se prepodobni Maksim bavio u Africi, stiže tamo patrijarh carigradski Pir, pošto napusti presto. I stade obilaziti gradove zavodeći pravoverne u svoje zloverje. I mnogo bi štete naneo tamo Crkvi Hristovoj, da nije imao odlučnog protivnika u licu prepodobnog Maksima. Oni su se po čitave sate prepirali oko vere. I pojavi se potreba da se u Kartageni sastane sabor afričkih episkopa, da čuju njihov spor. A to je želeo i Grigorije, patricije te pokrajine[17]. Sabor se sastade, i otpoče spor o veri između Pira i Maksima. I bogomudri Maksim pobedi Pira, pozivajući se na Sveto Pismo i na dogmate svetih otaca: i dokaza da u Hristu Bogu postoje dve prirode i dve volje, dva htenja i dva delovanja, ali u jednom nedeljivom licu[18]. Pobeđen, Pir se prekloni Pravoslavnima i bi primljen od Crkve s ljubavlju i čašću, i u svojstvu patrijarha. Tada Pir sastavi i knjižicu pravoslavnog veroispovedanja, i otputova u Rim kod pape Teodora, naslednika Jovanova. I primi ga papa česno, kao pravoslavnog patrijarha carigradskog. Ču se to u Carigradu, da je Pir prišao pravoslavnima, i silna pakost obuze jeretičko zborište. I pustiše lažan glas u narod, kako su tobož afrički episkopi i papa primorali Pira, iako on nije hteo da priđe njima. Taj glas dopre i do samog cara. Car odmah posla u Italiju jednog dostojanstvenika, po imenu Olimpija, jeretika, da Pira ponovo obrati u monotelitsko veroispovedanje. Stigavši u Italiju, Olimpije ode u grad Ravenu. Tu dozva k sebi Pira iz Rima, i povrati ga opet u monotelitsku jeres. A Pir, kao pas povrativši se na svoju bljuvotinu, zasluži da sa jednomišljenicima svojim bude predan anatemi od strane svetih otaca, što kasnije i bi.
U to vreme carigradski patrijarh Pavle, jeretik, nagovori cara Konstansa, te napisa (kao što ranije i ded njegov Iraklije napisa Izloženje) ispovedanje svoje vere, prepuno jeresi, nazvavši ga Tipos, što znači Uzor, Obrazac, i razasla ga na sve strane, sa naređenjem da se tako ima verovati i da se ne sme dalje o tome raspravljati[19]. Stiže Tipos i do Rima, kada papa Teodor već beše na samrti. Pošto on umre, papom postade blaženi Martin 649 godine. Car izrazi želju da novi papa usvoji njegov Tipos o veri. Ali on to odbi, govoreći: Kada bi i ceo svet hteo primiti to novo učenje, koje je suprotno Pravoslavlju, ja ga primiti neću, niti ću otstupiti od evanđelskog i apostolskog učenja i od predanja svetih Otaca, pa makar i smrt podneo. – A sveti Maksim, čuveni bogoslov, beše tada u Rimu[20] i savetova papi, blaženom Martinu, da sazove pomesni sabor, i da carevo veroispovedanje, zvano Tipos, saborski prokune kao jeretičko i Crkvi Hristovoj protivno. Tako i bi. Papa sazva sabor svojih episkopa, njih sto pet; među njima beše i ava Maksim, koji beše glavna bogoslovska snaga toga sabora. On i napisa bogoslovsko ispovedanje tog sabora. Sabor[21] predade anatemi zabludu Kirovu, Sergijevu, Pirovu i Pavlovu, kao i carevo jeretičko veroispovedanje Tipos. I posla papa svima vernima u svetu poslanicu, utvrđujući ih u Pravoslavlju, a osuđujući jeretičku zabludu i naređujući da je se revnosno čuvaju.
Čuvši za to, car se razljuti i razjari strašno. I posla u Italiju svoga namesnika Teodora Kaliopu, naredivši mu da papu Martina uhvati, i optuži kako on kobajagi šuruje sa Saracenima, podgovarajući ih da ustanu protiv grčkorimskog narstva i zarate sa njegovim carem; i kako tobož ne drži veru predanu od Otaca, pa čak i Prečistu Bogomajku huli. – Došavši u Rim juna 653. g. carev namesnik diže te optužbe protiv pape pred svima. A blaženi papa Martin, potpuno nevin u svemu zbog čega se optužuje, branjaše se od zlonamernih kleveta, i govoraše: Sa Saracenima nikada nikakve dogovore imao nisam, sem što sam preko njih slao milostinju pravoslavnoj braći koji su živeli u bedi i sirotinji. A Prečistu Bogomajku, ako ko ne poštuje, i ne ispoveda, i ne klanja Joj se, – neka bude proklet i ovog i onog sveta! Svetu pak veru, predanu od svetih Apostola i od svetih Otaca, nismo mi koji ne držimo, nego oni koji suprotno nama misle. – Ali namesnik carev ne uze u obzir odbranu papinu, nego tvrđaše da je papa kriv za sve, pa dodade naposletku da je, tobož, i na papski presto došao nezakonito. I jedne noći, da niko ne zna vojnici dođoše i odvedoše papu, i namesnik ga odasla caru u Carigrad. Zatim bi poslat u Herson na zatočenje, gde i skonča.[22]
Na nekoliko dana pre no što papa bi odveden, po carevom naređenju bi u Rimu uhvaćen prepodobni Maksim sa svojim učenikom Anastasijem, i okovan odveden u Carigrad. Jer car je znao po čijem savetu i nastojanju bi sazvan onaj sabor što izreče prokletstvo na jednovoljnike i njegovo veroispovedanje Tipos. Kada morem stigoše u Carigrad[23], izađoše pred prepodobnog Maksima neki ljudi koje car beše poslao. Sam izgled njihov odavao je njihovu svirepost. Oni bezočno dohvatiše prepodobnog, pa ga onako okovanog, bosog i bez odela, stadoše vući po ulicama. A za njim iđaše njegov učenik uzdišući. I dovukavši prepodobnog do jedne mračne tamnice, zatvoriše ga tu samog. Ni učeniku ne dopustiše da bude s njim, već i njega odvojeno zatvoriše.
Posle nekog vremena odvedoše prepodobnog na ispitivanje u carevu palatu, gde je već bio na okupu ceo Senat, samo bez cara. Kada prepodobni iziđe pred njih, svi ga pogledaše mrsko, puni jarosti i gnjeva. I naložiše jednome od dostojanstvenika, rizničaru, da ga ispituje. Ovaj rizničar beše krasnorečiv, i vešt da postavlja lukava pitanja i da pravdu pretvara u nepravdu, i da istinu izvitoperi bolje nego iko. I kakvo zlo i bezočnost ne projavi ovaj islednik pri isleđenju! Kakve sve pretnje i uvrede ne nanese svetitelju! He postide se ni česne starosti njegove (jer blaženome beše tada preko sedamdeset godina); ne poboja se ni blagodati koja je zračila iz lica svetiteljeva; ne poštedi ni krotku, blagu, smelu i ljubavnu narav njegovu, ni sveti čin njegov. Islednik iznošaše protiv nevinog pravednika najnepravednije optužbe, koje ne dolikuju iole pravičnom i zdravom razumu. Kroz njegovu prelukavu krasnorečivost probijala je veština, drskost i prepredenost, a isto tako bestidnost i bezumlje. Protiv krotkih i blagorazumnih reči pravednoga muža on nije mogao izneti ništa stvarno i istinito, nego je na krasnorečiv način govorio sve same besmislice i bestidnosti. I očigledno bio pobeđen. Kakve su lažne i neosnovane optužbe iznošene tada protiv svetog Maksima, i kakve su laži hteli da proture kao istinu, pokazuje učenik prepodobnoga Maksima, drugi Anastasije, opisujući sve to podrobno. Mi ćemo od toga izneti ovde nešto malo.
Čim sveti Maksim pretstade Senatu, odmah ga bezakoni čovek onaj, senator – rizničar, stade nezlobivog najsurovijim rečima izazivati, i pretnjama plašiti, nazivajući ga bezakonikom, izdajicom otadžbine, i neprijateljem carevim, i pripisujući mu sve što je najodvratnije i najgore. A svetitelj ga upita, zbog kakve krivice on govori protiv njega takve stvari, i za kakvo ga to izdajstvo optužuje. A on, podmukli klevetnik, privede svedoke koji očigledno lagahu i budalaštine iznošahu protiv prepodobnog, kako je on, tobož, kao prijatelj i naklonjen varvarima – Saracenima, predao im velike gradove i pokrajine grčkorimskog carstva: Aleksandriju, Pentapolj i Egipat. A svetitelj dokaza da je to laž, dostojna smeha, i reče: Šta će meni monahu zauzimanje gradova, i kakve veze ja hrišćanin imam sa Saracenima? Zar ja ne želim više dobra hrišćanskim gradovima?
Tada bezumni klevetnik pribeže drugim lažima, i, kao buncajući u snu, poče se derati i sipati klevete kako je, kobajagi, blaženi Maksim grdio cara istočnog a veličao careve zapadne. Pa izvede i lažne svedoke. A prepodobni, uzdahnuvši duboko, reče: Blagodarim Boga mog, što sam dat u ruke vaše, te me tako nepravedno optužujete, da bih se na taj način očistio od voljnih grehova mojih i od poroka života mog. Ali, evo, odgovoriću kratko na vaše klevete: Pitam vas najpre, da li od mene lično čuste to što kažete da sam grdio cara, ili vam je neko drugi pričao? A oni odgovoriše da su im to pričali drugi, koji su to iz njegovih usta čuli. No kad svetitelj zatraži da dovedu te ljude da se suoči sa njima, oni izjaviše da su ti ljudi već pomrli. Tada ih svetitelj upita: Kada izjavljujete da su pomrli ti ljudi koji su iz mojih usta čuli kako grdim cara, zašto me ne izvedoste na sud dok oni behu u životu? Da ste to uradili, uštedeli biste sebi mnoge napore, a i ja bih za dokazanu krivicu iskusio kaznu. No očigledno je da nije istina to zbog čega me klevetate; i oni koji me na sud izvedoše, sigurno nemaju pred očima svojim Boga koji ispituje srca ljudska. He video lica Gospoda mog, niti se hrišćaninom zvao, ako sam ikada pomislio, ili pred kim govorio, ili od koga čuo te laži koje protiv mene izmišljate.
Zatim privedoše lažnog svedoka, nekog Grigorija. On ispriča kako je u Rimu čuo gde učenik Maksimov Anastasije cara naziva „popom“ – čemu se taj Anastasije naučio od učitelja svog Maksima. A sveti Maksim smelo razgoliti ovu laž i klevetu, izjavljujući: Kada Grigorije beše u Rimu, razgovarao je s nama o jednovoljiju, i želeo da mi usvojimo dogmat o tome kako je izložen u Tiposu. Mi to odbismo, držeći se onoga što je korisno po duše naše. A to što vi sada govorite, to mi nije poznato, jer ni ja, ni učenik moj, nikada tako nešto govorili nismo, Bog je svedok. Ali znam, da tom prilikom rekoh, ne učeniku mom, već samom Grigoriju ovo: Dogmate vere treba da ispituju i da o njima donose odluke sveštenoslužitelji a ne carevi, jer je sveštenoslužiteljima povereno da i careve pomazuju, i ruke na njih stavljaju, i Hleb Nebeski prinose, i oltaru pretstoje; njima je dato da vrše i sve ostale Božanske i uzvišene Tajne. – To rekoh tada, i sada govorim. I sam Grigornje neće odreći da se seća tih reči mojih. Odrekne li to, on će se odreći sebe sama. Zbog ovoga neka me svaki ili osudi, ili opravda.
Tužioci, koji su svu nadu svoju bili položili na laži, ne znajući šta da rade, izvedoše pravednoga Maksima napolje, a uvedoše njegovog učenika Anastasija. Preteći mu strašno i svirepo, oni ga nagovarahu da rekne nešto protiv svog učitelja, i primoravahu ga da izjavi kako je učitelj njegov mučio u Rimu Pira dok su se prepirali o veri. A Anastasije, muški se držeći, izjavi: Učitelj moj, ne samo nije nikakvo zlo učinio Piru, nego ga je i veoma poštovao. – Kada to Anastasije izjavi, oni ga stadoše pesnicama tući po vratu, po licu, po glavi, želeći na taj načnn da nepravdom pobede. I onda ga opet poslaše natrag u tamnicu. A svetog Maksima ponovo uvedoše. I pokušaše da drugom klevetom pobede nepobedivog. A kleveta beše ova: on je, tobož, sledbenik Origenovih dogmata, i u svemu saglasan sa njim. – Svetitelj odmah lako opovrže ovu bezočnu klevetu, pokazujući da je Origen odlučen od Hrista i od udela hrišćana, a ko sleduje njemu i njegovim basnama, tome će Bog suditi. Tada ga opet ispitivahu o Piru, i zbog čega se on otpadi od carigradskog patrijarha, ne želeći da ima opštenje sa njim. I još mu mnoga druga pitanja postaviše. Onda pokrenuše pitanje o carskom Tiposu, kojeg se svetitelj gadio. I stadoše govoriti kako ovaj Tipos treba da se drži u velikom poštovanju, kao veliki i nepromenljivi dogmat vere. A kad svetitelj to opovrže, oni ga obasuše silnim grdnjama. I videći da su pobeđeni od prepodobnog Maksima, i u svoje mreže uhvaćeni, raspustiše Senat .
Posle toga otidoše caru, i podneše mu izveštaj o nesavladljivom junaštvu ovoga ave. I govorahu: Maksim je nepobediv u prepirkama, i niko ga ne može pridobiti za našeg jednomišljenika, makar ga i na muke stavili. – I prepodobni bi ponovo bačen u tamnicu. A posle kratkog vremena dođoše kod njega drugi, misleći da će ga čestim raspravloanjima i pretnjama uplašiti, te tako i na svoju veru skloniti. Oni mu rekoše da ih je patrijarh poslao, i stadoše pitati svetitelja: Kojoj crkvi pripadaš: vizantijskoj ili rimskoj, antiohijskoj ili aleksandrijskoj, ili jerusalimskoj? Eto, sve su te crkve s nama saglasne. Ako si ti dakle član vaseljenske Crkve, onda budi u jedinstvu s nama, da ne bi lutajući u izgnanstvu nastradao. – Blaženi muž im mudro odgovori: Hristos Gospod nazva vaseljenskom Crkvom pravo i spasonosno ispovedanje vere. Zato i Petra nazva blaženim što izreče takvo ispovedanje, i obeća da na takvom ispovedanju sazida Crkvu svoju. I ja hoću da čujem vaše veroispovedanje, kome su prišle sve crkve, kako vi kažete. Jer ne želim ni ja da se otpadim, ako je to veroispovedanje dobro. – Poslanici mu odgovoriše: Mada nismo ovlašćeni da o tome s tobom govorimo, ipak ćemo reći: mi govorimo da u Hristu postoje dva delovanja zbog razlike priroda, a jedno delovanje zbog sjedinjenja dveju priroda u jedno lice. – A svetitelj im reče: Kažete da se dva delovanja pretvoriše u jedno delovanje zbog sjedinjenja dveju priroda u jedno lice. Na taj način vi osim ta dva delovanja uvodite treće delovanje, sliveno. He, odgovoriše oni, nego kažemo dva delovanja, a jedno zbog sjedinjenja. Svetitelj reče: Vi sami sebi sačinjavate veru nepostojanu, i ispovedate da je Bog bez bića. Jer ako u jedno delovanje slivate dva delovanja zbog sjedinjenja priroda u jedno lice, i opet u dva delovanja razdeljujete jedno delovanje zbog razlike priroda, onda neće biti ni jedinstva ni dvojstva u delovanjima, koja se međusobno uklanjaju, i čine nedelatnim ono u čemu borave, i potpuno nepostojećim, nemajući ni jedan pokret od prirode, koji se prirodi ne može oduzeti ili promeniti. Jer inače priroda bi bila lišena svoga bića, nemajući delovanja po prirodi. To ja ne mogu da primim, niti naučih od svetih Otaca da tako ispovedam veru. A vi imate vlast, pa izvolite činiti što vam je volja. – Oni pak, nemajući šta da odgovore na to, rekoše mu da onaj koji se ne povinjava njima mora biti stavljen pod anatemu, i primiti propisanu za to smrt. Svetitelj im krotko i smireno odgovori: Ono što je Bog unapred blagovoleo o meni, to neka sada bude na slavu svetog imena Njegovog.
Poslanici onda otidoše i obavestiše o ovome one koji ih behu poslali. I pošto se car posavetova s patrijarhom (kao ono nekada Pilat s Jevrejima protiv Gospoda), osudiše svetoga na progonstvo u neki gradić, zvani Vizija, u Trakiji. Tako isto i učenika njegovog Anastasija poslaše na zatočenje u najudaljeniju pokrajinu grčkoga carstva, u neko ozloglašeno mesto Perveru. To isto uradiše i sa drugim učenikom prepodobnoga, onim Anastasijem iz Rima, koji napisa ovo Žitije prepodobnog Maksima. Njega poslaše u trakijski grad Mesemvriju.
U isto to vreme bi doveden u Carigrad i blaženi Martin, papa rimski. I pošto ga tu mnogo mučiše, poslaše ga y Herson u progonstvo. Dok još on beše u Carigradu, umre patrijarh carigradski Pavle. Posle Pavla opet dođe za patrijarha gorespomenuti Pir. A kad on posle četiri meseca umre, na presto patrijarškn stupi Petar[24], koji se isto tako čvrsto držaše monotelitske jeresi i nastojaše da pridobije za sebe i papu Evgenija I.
Pošto prođe mnogo dana, car i patrijarh Petar poslaše kod prepodobnog Maksima ugledne ljude: Teodosija, episkopa Kesarije Vitinijske[25], i dva patricija, Pavla i Teodosija[26]. Poslaše ih, da prepodobnoga pridobiju za svoga jednomišljenika. Oni su mnogo i dugo govorili prepodobnome, čas laskajući mu, čas preteći mu, čas ispitujući ga, a čas pitajući ga. Prisutan beše i vizijski episkop. Episkop Teodosije upita prepodobnoga: Kako živiš, gospodine avo Maksime? – On odgovori: Onako kako je pre vekova predznao Gospod i odredio da bude delovanje moga života, o kome On promišlja. – Upita ga Teodosije: Šta dakle, zar Bog pre vekova predznade i odredi dela svakoga od nas? – Svetitelj odgovori: Predznade Bog pomisli naše, i reči, i dela, koji su u našoj vlasti; a predodredi i odredi ono što ima da nam se desi, i nije u našoj vlasti nego u Njegovoj božanskoj volji. – Upita ga episkop Teodosije: Šta je u našoj vlasti, a šta nije? – Odgovori sveti Maksim: Sve to zna gospodin moj, samo kuša slugu svog. – Episkop na to reče: Uistini ne razumem i ne znam, i hoću da se naučim, kakva razlika postoji između onoga što je u našoj vlasti i onoga što nije u našoj vlasti. – Prepodobni Maksim odgovori: U našoj su vlasti naša dobra i zla dela, a nisu u našoj vlasti nakazanja i kazne koje nas snalaze, ili nagrade; jer mi nemamo vlasti ni nad bolestima ni nad zdravljem, nego samo nad uzrocima njihovim, koji bolest izazivaju, ili zdravlje čuvaju. I kao što je neuzdržanje uzrok bolesti, a uzdržanje uzrok dobroga zdravlja, tako je i držanje zapovesti Božjih uzrok dobijanja carstva nebeskog, a narušavanje zapovesti Božjih odvodi u pakao ognjeni. – Upita ga episkop: Zašto mučiš sebe ovim progonstvom, čineći dela koja to zaslužuju? – Svetitelj odgovori: Molim Boga da, kažnjavajući me ovom mukom, oprosti meni ono što sam učinio narušavajući svete zapovesti Njegove. – Episkop upita: He dešavaju li se nevolje mnogima radi iskušenja? – Svetitelj odgovori: Svetitelji bivaju iskušavani, da bi se obelodanile njihove tajne vrline, kao što je to slučaj sa Jovom i Josifom. Jer Jov bi kušan, da se pokaže dotle nepoznato junaštvo njegovo; a na Josifa nasrnu iskušenje, da bi se obelodanila njegova celomudrenost i uzdržanje, koji čoveka čine svetim. I svaki od svetitelja, koji su makar i nedobrovoljno stradali u ovom svetu stradali su zato, da nevoljama, koje ih po popuštenju Božjem snalaze, satru gordog otstupnika – đavola. Jer u svakom svetitelju trpljenje je delo iskušenja. – Episkop Teodosije reče: Zaista si dobro i korisno rekao, i želeo bih da o takvim stvarima uvek razgovaram s tobom. Ali, druga je stvar posredi, zbog koje ja i ova gospoda, uvaženi patriciji, dođosmo do tebe, prevalivši toliki put. Stoga te molim, pristani na ono što ti predlažemo, i obraduj celu vaseljenu. – Svetitelj odgovori: A šta je to, gospodine? I ko sam ja, i otkuda da moj pristanak na vaš predlog znači radost za celu vasellnu? – Episkop reče: Tako mi istine Gospoda mog Isusa Hrista, ovo što ti ja i ova mnogouvažena gospoda patriciji kažemo, to čusmo iz usta gospodina našeg patrijarha i blagočestivog cara. – Sveti Maksim reče: Recite mi onda, gospodo, šta želite, i šta čuste. – Teodosije odgovori: Patrijarh i car žele da preko nas saznadu od tebe, zbog čega ne držiš opštenje sa carigradskim prestolom. – Maksim odgovori: Znate za novačenja koja potekoše od spisa Kira, bivšeg patrijarha aleksandriskog, o devet poglavlja, koje usvoji i potvrdi carigradski presto patrijarški, i druge promene i dodatke i povrede svetih Sabora, koje počiniše prvosveštenici vizantijske crkve: Sergije, Pir i Pavle. Ta novačenja su poznata svima crkvama. I to je razlog što ja, sluga vaš, ne održavam opštenje sa carigradskom crkvom. Neka se uklone od Crkve sablazni, koje uvedoše pomenuti ljudi! Neka re uklone sa onima koji su ih uveli! Neka se otstrani s puta kamen spoticanja, i vi pođete glatkim putem Evanđelja, očišćenim od svake jeresi! I kada budem video da je crkva carigradska onakva kakva je ranije bila, tada ću i ja biti prema njoj kakav sam ranije bio, i obnoviću opštenje s njom bez ikakvog potsticanja od strane ljudi. A dok u njoj budu bile jeretičke sablazni, i arhijereji – sablaznitelji, dotle me nikakve reči ni dela neće navesti da sa njima uspostavim opštenje.
Episkop Teodosije ga upita: Kakvo zlo mi ispovedamo, te se tuđiš opštenja s nama? – Prepodobni Maksim odgovori: Vaše je zlo u ovome: Vi govorite da je jedno delovanje Božanstva i čovečanstva Spasiteljevog. No ako treba verovati svetim Ocima koji kažu, da je i priroda jedna u onih kojih je delovanje jedno, onda vi ispovedate Svetu Trojicu ne Trojicom nego četvoricom, kao da je ovaploćenje bilo saprirodno Logosu, i otstupi od srodne po čovečanskoj prirodi istosti koju ima s nama i s Prečistom Djevom Bogorodicom. Otstupanjem pak od srodne istosti, načini se drugi sastav, saprirodan Logosu, kao što je i Logos saprirodan Ocu i Duhu, i dobija se tako ne Trojica nego četvorica. I još: Kada oduzimate delovanje, i tvrdite da je jedna volja Božanstva i čovečanstva Hristova, smanjujete My razdeljivanje dobara. Jer ako svaka priroda nema svoje vlastito delovanje, onda i kada hoće kome da čini dobro, ne može, jer joj je oduzeto činjenje dobra: bez prirodnog delovanja i dejstva nijedna stvar ne može činiti što i delovati. Usto govoreći da i telo Hristovo ima jednu volju u dvema prirodama, vi ispovedate da je ono po volji sazdatelj svih vekova i celokupne tvorevine zajedno sa Ocem i Sinom i Svetim Duhom, a po prirodi sazdano. Ili tačnije govoreći: po volji telo je bespočetno (jer je volja Božja bez početka, kao što i Božanstvo nema početka), a po prirodi ono je novosazdano. Tako pak ispovedati, ne samo je bezumno nego je i bezbožno. Jer vi ne samo kažete da je u Hristu jedna volja, nego i da je ta volja božanska. A božanskoj se volji ne može pripisivati nikakav početak ili kraj, kao ni samom Božanstvu. Isto tako i Hristu, Gospodu oduzimate sva čudesa i osobine, pomoću kojih se raspoznaje njegovo Božanstvo i čovečanstvo, kada zakonom i Tiposom tvrdite da u Njemu niti je jedna niti dve volje ili delovanja. Nije jedna, jer razdeljujete u dve: nisu dve, jer ih slivate u jednu.
Govoreći im takve i mnoge druge stvari, kao što o tome opširno piše učenik svetiteljev Anastasije, oni počeše da uviđaju svoju zabludu. Reče mu episkop: Primi carev Tipos, ne kao pouzdani dogmat vere, nego kao rešenje spornih pitanja, jer je napisan ne kao dogmat nego kao rešenje. Sveti Maksim ga upita: Ako Tipos nije dogmat, koji određuje da je u Gospodu našem jedna volja i jedno delovanje, zašto me onda nizašta predadoste varvarima i neznabošcima? Zbog čega sam osuđen da boravim ovde u Viziji? i zbog čega su moji saslužitelji proterani, jedan u Perveru a drugi u Mesemvriju? – A kada bi spomenut onaj pomesni sabor u Rimu, sazvan od blaženog pape Martina radi anatemisanja monotelita, episkop Teodosije primeti: Nema važnosti taj sabor, jer ne bi sazvan po carskom naređenju. – Prepodobni odgovori: Ako se sabori, koji se drže, utvrđuju carskim naredbama, onda nema pravoslavne vere. Pogledaj na sabore, koji se po carskim naredbama održaše, a na kojima bogohulno proglasiše za dogmat da Bog Sin nije jednosuštan sa Bogom Ocem: prvi u Tiru, drugi u Antiohiji, treći u Selevkiji, četvrti u Carigradu pod arijancem Evdoksijem, peti u Nikeji, šesti u Sirmiji, a mnogo kasnije sedmi u Efesu pod pretsedništvom Dioskora, – svi se ti sabori održaše po carskim naređenjima. Ali su svi odbačeni, i anatemi predani, jer na njima behu doneseni bezbožni i bogoprotivni dogmati. Zašto ne odbacujete onaj sabor koji odluči Pavla Samosatskog, i predade ga anatemi? A taj sabor beše pod Dionisijem, papom rimskim, i Dionisijem Aleksandrijskim, i Grigorijem Čudotvorcem, koji i pretsedavaše ovome saboru. I ovaj sabor održa se bez carske naredbe, pa ipak je čvrst i neodbacljiv. Crkva Pravoslavna priznaje za istinite i svete one sabore, koji pokazaše da su njeni istiniti dogmati istiniti. I kao što tvoja preosvećenost zna, i druge tome uči: kanoni zaista naređuju da se u svakoj hrišćanskoj zemlji dva puta godišnje drže pomesni sabori radi zaštite spasonosne vere naše i radi ispravljanja onih kojima je potrebno ispravljenje. A kanoni i ne spominju carske naredbe.
Posle dugog razgovora i raspravljanja, bogomudra i bogoglagoljiva usta prepodobnog Maksima, i njegov jezik Duhom Svetim kretan, pobediše protivnike. I seđahu oni dugo ćuteći, pognjurene glave i oborenih očiju. Zatim ih obuze umilenje, i oni stadoše plakati. I ustavši pokloniše se svetitelju, našto im on takođe odgovori poklonom. I pošto satvoriše molitvu, oni s radošću pristupiše pravoslavnom veroispovedanju Maksimovom, i s radošću ga primiše. I obećaše da će i oni tako verovati i ispovedati kao i on, i da će i samog cara privesti Pravoslavlju. Da bi sve to potvrdili, oni celivaše sveto Evanđelje i časni Krst i svetu ikonu Spasitelja i Presvete Bogorodice. Posle toga dugo razgovarahu o korisnim stvarima, pa se oprostiše celivavši jedan drugog. I onda se episkop Teodosije sa patricijima vrati u Vizantiju.
Kada obavestiše cara o svemu što su razgovarali i uradili, razljuti se car strašno. I dogodi se to, da se episkop Teodosije i oba patricija, bojeći se carevog gneva, ponovo vratiše u jeres. I Pavle patricije bi nanovo poslat u Viziju, da otuda dovede u Carigrad prepodobnog Maksima ali sa čašću. A kad bi doveden, dadoše mu da živi u manastiru svetog Teodora[27].
Sutradan posla car kod prepodobnoga dva patricija, Epifanija i Troila. Praćeni mnogim visokim dostojanstvenicima, vojskom i slutama, oni dođoše s ohološću i sa slavom svetskom.
Dođe s njima i gorespomenuti episkop Teodosije. Ovoga prepodobni Maksim očekivaše. A očekivaše i da ispuni obeđanje: da ne samo on pravoslavno veruje, nego da i cara, i druge privede Pravoslavlju. Ali on slaga, ugađajući više zemaljskom caru i sujetnom svetu, nego nebeskom Caru i njegovoj svetoj Crkvi. Pošto svi posedaše, nateraše i prepodobnog da sedne. Tada patricije Troil povede razgovor, govoreći: Gospodar vaseljene, car, posla nas k tebi, da razgovaramo o onome što je korisno po njegovo carstvo, Bogom utvrđeno. Ali nam najpre kaži, da li ćeš ispuniti ono što se naređuje ili ne? Odgovori sveti Maksim: Da najpre čujem, gospodine šta mi naređuje njegovo veličanstvo, pa ću odgovoriti šta treba. Jer kako mogu odgovoriti na ono što mi nije poznato? A Troil nastojavaše na tom, govoreći: Nećemo ti kazati šta donosimo, dok nam kajpre ne kažeš da li ćeš se poviniti caru. Videći da uporno nastojavaju, i surovim rečima iznuđuju odgovor od njega prepodobni odgovori: Pošto vi nećete da kažete meni, sluzi svome, šta gospodar naš cap želi, onda evo mog odgovora pred samim Bogom n Anđelima njegovim, i pred svima vama: Rado pristajem na sve što mi car naredi, ako to nije protivno Bogu i ne škodi večnom spasenju duše. – Čim to svetitelj reče, patricije Troil ustade da ide, govoreći: Ja odlazim, jer vidim, da ovaj neće ispuniti volju carevu. – A prisutni ljudi uskomešaše se i nastade graja. Tada episkop Teodosije obrati im se rečima: Recite mu najpre šta car naređuje, pa ćete doznati njegov odgovor, jer ne dolikuje da otidete ne kazavši mu ništa, niti što čuvši od njega. – Onda patricije Epifanije reče prepodobnome: Car ti preko nas poručuje i kaže ovo: Pošto ceo Istok i oni na Zapadu, naši protivnici i raskolnici, gledaju u tebe, i zbog tebe se bune, ne želeći da se sjedine s nama u veri, neka Gospod omekša tvoje srce umilenjem, da nam se pridružiš, usvojivši Tipos koji smo mi sastavili. A mi ćemo te primiti s ljubavlju, i sa velikim počastima i slavom uvešćemo te u veliku crkvu, i postaviti pored nas, gde po običaju stoje carevi, i pričestiti se zajedno s tobom prečistim i životvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Nazvaćemo te i ocem našim, i biće radost ne samo u našem hristoljubivom gradu, nego i po celoj vaseljeni. Jer smo mi tvrdo ubeđeni: ako ti priđeš ovoj svetoj carigradskoj crkvi, pristaće uz nas svi koji se zbog tebe i zbog učenja tvog otrgoše od nas.
Sveti ava Maksim, obraćajući se episkopu Teodosiju, rečs sa suzama: Sve nas čeka veliki Dan sudni, vladiko. Ti znaš šta ugovorismo i utvrdismo pred svetim Evanđeljem i životvornim Krstom i svetom ikonom Spasitelja našeg Isusa Hrista i Presvete Majke Njegove, Prečiste Bogorodice i Prisnodjeve Marije. – Episkop obori oči, i odgovori krotko: Šta mogu da radim, kada se blagočestivom caru drukčije hoće? – Ava Maksim reče: Zašto si onda ti, i oni što s tobom behu, celivao sveto Evanđelje za potvrdu, kada u vas nije bila čvrsta namera da u delo privedete ono što govorite? Zaista me sve Nebeske Sile neće nagovoriti da učinim ono što car zahteva. Jer kakav ću izgovor navesti, ne kažem Bogu, nego samoj savesti svojoj, ako se zbog slave i poštovanja ljudskog, koje su ustvari ništa, odreknem prave vere koja spasava one koji je ljube?
Kada to svetitelj reče, skočiše svi, besni od ljutine, i nagrnuše na njega, i stadoše ga ne samo rečima grditi nego i rukama udarati. Jer, zgrabivši ga, oni ga bijahu, gurahu, odelo mu kidahu, tamo i ovamo vucijahu, nogama ritahu i gažahu, i svaki se truđaše da ga udari. I sigurno bi ga ubili, da to nije sprečno episkop Teodosije, i umirio ih. I kada prestadoše da ga tuku, oni ga stadoše pljuvati, i popljuvaše svega čoveka Božjeg od glave do nogu, i ppocto zaudarahu gadne pljuvačke njihove, kojima beše sva odeća njegova ubrljana. A episkop im reče: Ovo nije trebalo da se desi, nego je trebalo čuti njegov odgovor, i obavestiti cara. Jer drukčije se sude stvari koje podleže kanonima. – I jedva ih usavetova episkop, da se stišaju i sednu. I tako sedoše, pošto bezbrojne poruge i neiskazane uvrede sručiše na svetitelja.
Onda patricije Epifanije, dišući jarošću, vrlo surovo reče svetitelju: Kaži nam, zli starče, demonijače, zašto si ono rekao? Smatraš li za jeretike nas, i grad naš, i cara Hašeg? Mi smo nesumnjivo bolji od tebe Hrišćani i pravoslavci; i ispovedamo da Gospod naš Isus Hristos ima božansku i čovečansku volju, i dušu razumnu. Jer svaka priroda, koja ima um, nesumnjivo od prirode svoje ima i volju i delovanje, pošto je životu svojstven pokret a umu je svojstvena volja. I znamo da Gospod ima vlast htenja ne samo Božanstvom nego i čovečanstvom; naročito ne odbacujemo njegove dve volje i dva delovanja. – Odgovori Ava Maksim: Ako tako verujete, kao što uči Crkva Božja i kao što dolikuje razumnim bićima, zašto me onda primoravate da usvojim Tipos koji potpuno odbacuje sve što vi sada govorite? – Epifanije reče: To je učinjeno, da bi teške stvari postale razumljive, kako ne bi oni prefinjeni izrazi naškodili ljudima. – Ava Maksim reče: Naprotiv, svaki se čovek osvećuje ispovedanjem vere. – Patricije Troil prozbori: Tipos ne odbacuje dve volje u Hristu, već naređuje da svi preko toga prelaze ćutke. – Ava Maksim odgovori: Prećutati reč, to znači odbaciti je. Jer Duh Sveti kaže preko proroka: He postoje govori niti reči, gde se ne čuje glas njihov (Ps. 18, 4). Zbog toga, ako se neka reč ne izgovori, ona uopšte ne postoji. – Troil reče: Imaj u srcu svom što hoćeš, niko ti ne brani. – Odgovori sveti Maksim: No Bog svih nije ograničio spasenje samo na srce čovekovo, rekavši: Ko se odreče mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 32). I božanstveni apostol uči, govoreći: Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se ispoveda za spasenje (Rm. 10, 10). Kad dakle Bog, i Božji proroci, i apostoli naređuju da se tajna vere ispoveda rečima i glasom, što donosi spasenje celome svetu, onda nije korisno nalagati da se to veroispovedanje pokriva ćutanjem, da se ne bi umanjivalo spasenje ljudima. – A Epifanije razjareno upita: Jesi li potpisao Sabor u Rimu? – Svetitelj odgovori: Potpisao sam. – Epifanije upita: A kako si se usudio da potpišeš i anatemišeš one koji tako ispovedaju, kao što priliči razumnim bićima i kao što uči veseljenska Crkva? Zaista ćemo te po sopstvenoj presudi odvesti u grad, i izvesti vezana na trg, pa ćemo pozvati skitnice i bludnice, i sav narod, da te svi biju po licu i pljuju ti u usta. – Na ovo svetitelj odgovori: Neka bude kao što kažeš. Mi nismo anatemisali one koji ispovedaju dve prirode, iz kojih se sastoji Gospod naš, i dve prirodne volje i dva delovanja, koji dolikuju svakoj prirodi i Hristu Gospodu, koji je božanskom prirodom istiniti Bog, i čovečanskom prirodom istiniti čovek. Stoga pročitaj gospodine knjižicu u kojoj je izložen rad onoga Sabora, i ako nađeš ono što maločas reče, činite sa mnom što vam drago. Jer ja i moji saslužitelji, i svi koji su potpisali, anatemisali smo one koji kao Arije i Apolinarije govore da u Gospodu postoji jedna volja i jedno delovanje, i ne ispovedaju da je Gospod naš i Bog po obema prirodama, od kojih i u kojima postoji, i ima vlast htenja i delovanja, kojima izvršuje naše spasenje.
A Epifanijevi prijatelji, i ostali koji behu došli sa tim patricijama, govorahu među sobom: Ako ovoga i dalje budemo slušali, onda nećemo ni jesti ni piti. No hajdemo da obedujemo, a potom da idemo i obavestimo cara i patrijarha o onome što čusmo. Jer ovaj bednik, kao što vidimo, predade sebe Satani. – I ustavši, odoše da obeduju. A beše predprazništvo Krstovdana, i približavaše se vreme svenoćnog bdenja. Oni dakle obedovaše, i otidoše u grad razjareni.
Sutradan rano dođe kod prepodobnog Maksima patricije Teodosije, i oduze svetitelju sve knjige koje imađaše, ponavljajući careve reči: Nisi hteo počasti, onda idi u progonstvo, koje si zaslužio. – I predade ga vojnicima. Oni ga najpre odvedoše u Selemvriju, gde se zadržaše dva dana. Za to vreme jedan od tih vojnika pusti glas među narod u Selemvriji, da su vojnici doveli nekog starog inoka koji huli Prečistu Bogorodicu. A vojvoda onda dozva najviđenije klirike grada Selemvrije: prezvitere, đakone i česne inoke, pa ih posla kod blaženog Maksima da ga ispitaju, da li je istina, kako se priča o njemu, da on huli Božju Majku. Kad oni dođoše kod njega, prepodobni ustade i pokloni im se do zemlje, čestvujući česna lica njihova. Isto tako se i oni pokloniše svetitelju, pa posedaše svi. Tada jedan između njih vrlo uvaženi starac, obrati se svetitelju sa velikom krotošću i poštovanjem: Oče, pošto nas neki sablazniše povodom tvoje svetinje, pričajući kao da ti ne priznaješ Bogorodicom gospoću našu Prečistu Djevu Bogorodicu, to te zaklinjem Presvetom Saprirodnom Trojicom, da nam kažeš istinu, i tako ukloniš sablazan iz duša naših, kako se ne bismo ogrešili, sablažnjavajući se o tebe bez razloga. – A prepodobni Maksim se rasprostre krstoliko po zemlji, i onda ustavši i podignuvši ruke k nebu, izjavi gromko sa suzama: Ko ne ispoveda Gospođu našu svehvalnu, svesvetu, svebesprekornu, i prečasniju od svih Umnih Priroda, da je zaista po prirodi Majka Boga, koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima, neka bude proklet od Oca i Sina i Svetoga Duha, saprirodne i natprirodne Trojice, i od svih Nebeskih Sila, i od lika svetih Apostola i Proroka i beskrajnog mnoštva Mučenika, i od svakoga duha pravednoga koji je u veri skončao, sada i svagda i kroza sve vekove! – Čuvši to, svi se rasplakaše, i blagosloviše ga govoreći: Bog neka te ukrepi, oče, i neka te udostoji da bez smetnje dovršiš podvig svoj!
Slegoše se tu i mnogi vojnici, da čuju i pouče se razgovorom koji oci vođahu između sebe. A neko od domaćih vojvodinih videći gde se sleže vojska, i s poštovanjem sluša reči svetiteljeve, i negoduje protiv progonstva njegovog, naredi da prepodobnoga odmah vode odatle dve stadije daleko, dok se ne spreme oni koji će ga odvesti u Perveru na zatočenje. Klirici pak, pokrenuti božanskom ljubavlju, prođoše pešice sa svetiteljem te dve stadije, prateći ga. I kada dođoše vojnici koji su imali da ga vode u izgnanstvo, klirici oni na rukama odnesoše svetitelja i posadiše ga na konja. I grleći ga plačući, oprostiše se s njim, i vratiše se u grad svoj. A svetitelja odvedoše u Perveru, i tamo baciše u tamnicu.
Pošto prođe mnogo vremena[28], car opet posla, te iz zatočenja dovedoše u Carigrad prepodobnog Maksima i oba njegova učenika. Kad lađa stiže u grad, na zalasku sunca, dođoše dva zapovednika sa desetinom stražara, pa sužnje izvedoše iz lađe nage i bose, razdvojiše ih, i svakog posebno čuvahu. A posle nekoliko dana odvedoše ih u carevu palatu. Oba učenika ostaviše napolju pod stražom, a starca uvedoše unutra. Tamo beše na okupu Senat bez cara, i mnogo uglednih ljudi. I izvedoše prepodobnoga na sredinu. Tada ga rizničar ljutito upita: Jesi li hrišćanin? Starac odgovori: Blagodaću Hrista Boga svih – hrišćanin sam. A rizničar, sav besan, povika: Neistinu govoriš! Svetitelj odgovori: Ti kažeš da ja nisam hrišćanin, ali Bog kaže da ja jesam hrišćanin, i ostajem to nepokolebljivo. Rizničar ga upita: Ako si hrišćanin, zašto onda mrziš cara? Svetitelj odgovori: Otkud to znaš, kada je mržnja skriveno raspoloženje duše, kao i ljubav? Rizničar reče: Po onome što radiš, svima je postalo jasno da ti mrziš i cara i carstao njegovo. Jer si ti predao Saracenima Egipat, i Aleksandriju, i Pentapolj, i Tripolis, i Afriku. Sveti Maksim ga upita: Kakve dokaze imate za to? – Onda uvedoše nekog Jovana, koji je nekada bio u telesnoj gardi Petrovoj, kada je Petar bio vojvoda u Numidiji afričkoj. I taj Jovan izjavi: Pre dvadeset i dve godine, ded gospodara našeg cara naredi blaženom Petru, da krene sa vojskom u Egipat protiv Saracena. Petar, pak verujući u svemu tebi kao sluzi Božjem, napisa pismo tebi, tražeći od tebe savet. A ti mu odgovori da nije bogougodno pomagati Iraklijevo carovanje i njegove naslednike. Svetitelj mu reče: Ako istinu govoriš, i imaš Petrovo pismo upućeno meni i moj odgovor njemu, pokaži ih neka se pročitaju, i ja ću dobiti zasluženu kaznu po zakonu. Jovan odgovori: Ja nemam vaše pismo, niti znam da li ste pisali jedan drugome, no to se u ono vreme pričalo po vojničkim kasarnama. Svetitelj upita: Kada se to govorilo među tolikim vojnicima, kako se ti jedini nađe da me klevetaš povodom toga? Jesi li me ikada video, ili ja tebe? Jovan odgovori: Nikada te video nisam. Obraćajući se onda Senatu, svetitelj reče: Je li pravedno dovoditi ovakve klevetnike kao svedoke, sami sudite. Jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, meriće vam Bog, pravedni sudija nad sudijama (Mt. 7, 2).
Onda dovedoše Sergija Maguda, i on izjavi: Ovo je već deveta godina kako mi je blaženi ava Toma, došavši iz Rima, pričao ovo: Preko mene papa Teodor poruči Grigoriju, patriciju zapadnih zemalja, koji se beše odmetnuo od grčkoga carstva, da se ne plaši grčke sile, jer sluga Božji, ava Maksim, vide ovakav san: Na nebu, i na istoku i na zapadu beše mnoštvo Anđela: Anđeli što behu na istoku kliktahu: Konstantine avguste, ti ćeš pobediti! oni što behu na zapadu vikahu: Grigorije avguste, ti ćeš pobediti! i glas istočnih beše jasniji od glasa zapadnih. – Kada to Magud reče, rizničar povika prema svetitelju: Gle, Bog te posla u ovaj grad da budeš spaljen? A svetitelj reče: Blagodarim Boga što voljne grehe moje očišćuje nevoljnim kaznama. Teško svetu od sablazni, jer je potrebno da dođu sablazni; ali teško onome čoveku kroz koga dolazi sablazan (Mt. 18, 7). Nije trebalo takve laži govoriti pred hrišćanima, niti treba da ostanu nekažnjeni oni koji govore i rade ugađajući ljudima, koji danas jesu a sutra ih već nema. Ovo je trebalo govoriti u ono vreme kada je Grigorije bio u životu. I pravedno bi bilo da je ovde doveden patricije Petar, i ava Toma, i blaženi papa Teodor. I ja bih pred svima upitao patricija Petra: Reci gospodine patricije, jesi li mi ikad pisao o onome o čemu svedoči tvoj telesni gardist, ili ja tebi? Slično bih rekao i blaženom papi: Reci vladiko, jesam li ti ikada pričao san? I ako bi me papa i izobličio za san, to bi ipak bila njegova krivica, a ne moja. Jer snovi nisu stvar slobodne volje, a zakon sudi samo za one stvari koji potiču od slobodne volje.
Još iznošahu i druge klevete i neosnovane optužbe protiv nevinog i svetog muža; naročito o tome kako su tobož on i njegov učenik u Rimu grdili cara. No sve te klevete svetitelj u nezlobivosti svojoj obesnaži smirenim, mudrim i bogonadahnutim rečima, i dokaza svoju nevinost. Zatim uveden bi zasebno i učenik Anastasije. I primoravahu ga da rekne koju rđavu reč o svome učitelju. I kada on ne pristade da pravednika kleveta, oni ga žestoko tukoše pesnicama po ustima. Posle toga svakog posebno odvedoše u tamnicu i zatvoriše.
Sutradan uveče dođoše kod prepodobnoga Troil patricije i Sergije Eufraćanin, načelnik carske trpeze. Pošto sedoše, i narediše svetitelju da sedne, oni ga upitaše: Reci nam, gospodine avo, kakve si razgovore vodio s Pirom u Africi i u Rimu? i kakvim si ga razlozima ubedio, te je prokleo svoj vlastiti dogmat a usvojio tvoj? Svetitelj odgovori: Da su mi ovde moje knjige, u kojima sam izložio moje razgovore i raspravljanja s Pirom, ja bih vam to podrobno izneo. Ali, pošto su mi knjige oduzete, ja ću vam to izložiti, ukoliko se sećam. I izloži im svetitelj, ukoliko se sećao. A dodade i ovo: Ja nikakvog svog vlastitog dogmata nemam, već opšti veseljenske Crkve. Jer ja nisam uneo nijednu novu reč, koja bi se nazivala mojim dogmatom. Onda ga zapitaše: He opštiš li sa carigradskim prestolom? Svetitelj odgovori: He opštim. Upitaše ga: Zašto? Svetitelj odgovori: Zato što predstavnici ovoga prestola odbaciše Četiri Sveta Sabora preko Devet Poglavlja, sastavljenih u Aleksandriji, i zatim preko Izloženja napisanog patrijarhom Sergijem u ovom gradu, i nedavno preko Tiposa. I ono što preko Izloženja dogmatiziraše, to Tiposom odbaciše, i sebe same toliko puta prokleše i razoriše. Stoga oni koji su sami od sebe prokleti, i od pomesnog u Rimu sabora odlučeni, i tuđi sveštenstvu, kakve Tajne mogu vršiti? I kakav Duh silazi na one koje takvi rukopolažu?
Upitaše ga: Šta dakle, ti se jedini spasavaš, a svi ostali propadaju? Odgovori im svetitelj: Kada se u Vavilonu svi ljudi klanjahu zlatnom teletu, sveta tri Mladića nikoga ne osudiše na pogibao, jer ne gledahu na tuđa dela, nego samo na sebe, da ne bi otpali od istinite vere. Tako isto i Danilo, bačen u jamu, ne osudi one koji se ne moliše Bogu po naređenju Darijevom, nego mišljaše na sebe i staraše se o sebi, i voljaše umreti nego sagrešiti Bogu i biti ubijen od svoje savesti zbog narušenja Božjeg zakona. He dao stoga Bog ni meni, da koga sudim, ili govorim kako ću se samo ja spasti. A koliko mogu gotov sam umreti nego savest svoju smutiti, sagrešivši ma čime protiv pravoslavne vere. Oni ga upitaše: A šta ćeš raditi, kada se Rimljani sjedine sa Vizantijcima? Jer juče stigoše iz Rima dva pregovarača, i sutra u nedelju pričestiće se sa patrijarhom Prečistim Tajnama[29]. Prepodobni odgovori: Makar se sva veseljena stala pričešćivati s patrijarhom, ja se neću pričestiti s njim. Jer znam da Duh Sveti, preko apostola Pavla, i Anđele predaje anatemi, ako bi drugačije objavili Evanđelje, unosećn što novo (Gal. 1, 8). – Oni ga upitaše: Da li je neizostavno potrebno ispovedati u Hristu dve volje i dva delovanja? Svetitelj odgovori: Neizostavno je potrebno, pošto želimo da blagoverje poštujemo istinom, jer nijedno biće ne može ostati bez prirodnog delovanja. Sveti oci jasno govore da nikakva priroda ne može biti niti se poznavati bez svojstvenog joj delovanja. Ako dakle nema takve prirode i ako se priroda ne poznaje bez delovanja, kako se onda može poznati da je Hristos po prirodi zaista Bog i čovek? Tada oni rekoše: Znamo da je zaista tako, ali ne ožalošćuj cara, koji sastavi onaj Tipos, ne da išta oduzme od onoga po čemu se Hristos poznaje, nego radi umirenja, da mir zavede u crkvi, naređujući da se ćuti o onim stvarima koje stvaraju nesuglasice. A čovek Božji, bacivši se na zemlju, odgovori sa suzama: Neka se dobri i bogoljubivi car ne ljuti na moju ništavnost, jer ne mogu da gnevim Boga, prećutkujući ono što On naredi da se kazuje i ispoveda. Jer kada je, po božanstvenom apostolu, On taj koji postavi u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, onda preko njih On sam govori (1 Kor. 12, 28). I celo Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta, i sveti učitelji i Sabori uče nas da znamo ovo: Da ovaploćeni Hristos Isus Gospod i Bog naš ima silu hteti i delati i Božanstvom i čovečanstvom. Jer My ništa ne nedostaje od onog čime se raspoznaje kao Bog, i od onoga čime se raspoznaje kao čovek, osim greha. Ako je pak savršen po obojima, i ničega nije lišen, onda svu tajnu Njegovog očovečenja sramoti i unakažuje onaj koji ne ispoveda da je On biće koje ima odgovarajuća dolična svojstva obeju priroda, od kojih, i u kojima, i kroz koja On jeste.
To i mnoge druge stvari izreče svetitelj. Njegovi posetioci pohvališe njegovu mudrost, i ne mogahu mu ništa prigovoriti. Tada gospodin Sergije reče: Avo, svima pada teško to što mnogi, gledajući na tebe, prekidaju opštenje sa Vizantijskom crkvom. Svetitelj upita: Ima li koga, koji bi izjavio da sam mu ja zapovedio da ne opšti sa Vizantijskom crkvom? Odgovori gospodin Sergije: Sama činjenica da ti ne opštiš, vrlo mnoge odvraća od opštenja. Na to im čovek Božji reče: Ništa nije teže i žalosnije nego kada čoveka izobličava sama savest njegova; i nema veće slobode nego kada čoveka ne kori savest njegova.
Zatim Troil ukaza na to, da je na celom Zapadu carev Tipos anatemisan, pa upita svetitelja: Je li lepo da se izvrgava poruzi spis blagočestivog cara našeg? Svetitelj odgovori: Neka Bog oprosti onima koji usavetovaše cara gospodara da napiše Tipos, i onima koji pristadoše na Tipos. Troil upita: Ko usavetova, i ko pristade? Prepodobni odgovori: Pretstavnici Crkve usavetovaše, a velikaši pristadoše. I tako se smrad rana sruči na nevinog i od svake jeresi dalekog. No vi savetujte caru da se ugleda na blažene uspomene deda svog, cara Iraklija. Jer on kada saznade da mnogi oci Izloženje njegovo ne primaju, i izobličavaju, i odbacuju jeres što je u njemu, očisti se od te mrlje, poslavši na sve strane svoja pisma u kojima je objavio da Izloženje nije njegovo već bivšeg patrijarha Sergija. Neka i ovaj car postupi tako, pa će biti slobodan od svake mrlje. A oni ćutahu dugo, mašući glavama. A zatim rekoše: Sve je to nezgodno, niti može tako biti, kao što govoriš, avo. – I posle dugog razgovora, oprostiše se s njim, i odoše.
Posle nedelju dana u drugu subotu odvedoše u carsku palatu svetog Maksima i oba Anastasija, njegove učenike, radi ispitivanja. I najpre bi uveden prvi njegov učenik Anastasije, dok drugog Anastasija, onog iz Rima, ostaviše napolju. Anastasija uvedoše u dvoranu gde su već sedeli sa Senatom dva patrijarha: Toma, ondašnji patrijarh carigradski, i neki drugi. Utom uđoše i klevetnici, koji mnoge laži izrekoše protiv prepodobnog Maksima. I moljahu Anastasija da izjavi da je sve istina što klevetnici govore. Ali on veoma smelo izobliči njihove laži, muški govoreći pred patrijarsima i Senatom. A kada ga upitaše, da li je on anatemisao carev Tipos on odgovori: He samo da sam ga anatemisao, već sam i knjižicu protiv njega napisao. Upitaše ga velikaši: Šta dakle, zar nećeš izjaviti da si zlo učinio? On odgovori: He dao Bog, da rečem da sam zlo učinio, kada sam učinio ono što je po crkvenim pravilima dobro. – Zatim ga ispitivahu i za mnoge druge stvari. I pošto odgovori kako mu Bog pomagaše, izvedoše ga iz dvorane.
Onda uvedoše starca prepodobnog Maksima. I patricije Troil mu reče: Pazi avo, govori istinu, i Bog će se smilovati na tebe. Jer kada te po zakonu ispitamo, nađemo li da je istinita jedna od ovih optužbi što su protiv tebe iznesene, bićeš po zakonu stavljen na muke. Starac odgovori: Rekoh već, i opet kažem, nijedna od tih optužbi ne može biti istinita, kao što Satana ne može biti Bogom. No pošto Satana nije Bog, niti može biti, jer je otstupnik, tako i optužbe te ne mogu biti istinite, jer su lažne. Ipak, što hoćete da činite hajde činite. Ja se ne bojim muka, pošto blagočestivo poštujem Boga. Troil ga upita: Zar nisi anatemisao Tipos? Starac odgovori: rekoh već ne jedanput da sam ga anatemisao. Troil reče: Ako si anatemisao Tipos, onda si i cara. Prepodobni odgovori: Ja cara nisam anatemisao, nego spis tuđ pravoslavnoj i crkvenoj veri.
Troil upita: Gde si anatemisao? Sveti Maksim odgovori: Na pomesnom saboru u Rimu, u crkvi Spasitelja i Presvete Bogorodice. Tada ga upita eparh: Jesi li u zajednici sa ovom crkvom, ili ne? Svetitelj odgovori: Nisam u zajednici. Eparh upita: Zašto? Svetitelj odgovori: Zato što je odbacila pravoslavne Sabore. Eparh mu reče: Ako je naša crkva odbacila Sabore, kako se oni onda nalaze u kalendarskom diptihu[30]. Svetitelj odgovori: Kakva je korist od imena njihovih i spominjanja, kada su dogmati njihovi odbačeni? Eparh upita: Možeš li javno pokazati, da je sadašnja crkva odbacila dogmate pređašnjih svetih Sabora? Starac odgovori: Ako izvolite mogu vam pokazati.
Pošto nastade tišina, upita prepodobnoga rizničar: Zašto Rimljane voliš, a Grke mrziš? Svetitelj odgovori: Od Boga imamo zapovest, da nikoga ne mrzimo. Rimljane volim, jer su mi jednoverni; Grke volim, jer su istoga jezika sa mnom. Rizničar upita: Koliko ti je godina? Svetitelj odgovori: Sedamdeset i pet. Ovaj ga upita: Koliko je godina s tobom tvoj učenik? Svetitelj odgovori: Trideset i sedam. Tada neki klirik doviknu: Neka ti Bog plati za ono što si učinio blaženom Piru. A svetitelj ne odgovori ništa tome kliriku.
Isleđenje je dugo trajalo, i mnoga su pitanja bila postavljena, no dva prisutna patrijarha ni reči ne rekoše. A kada se reč o saboru u Rimu oteže, neki Demosten viknu: Nije važan bio taj sabor, jer ga je sazvao zbačeni papa Martin. Odgovori mu čovek Božji Maksim: Nije papa Martin zbačen, nego je gonjenje podneo. – Zatim udaljiše svetitelja iz dvorane, i dogovarahu se šta da rade s njim. I dogovoriše se nečovečni mučitelji, da mu tobož čovekoljubivo oproste život, ali da ga stave na muke strašnije od smrti. I predadoše ga u ruke gradskom eparhu.
Eparh uze prepodobnog Maksima i njegove učenike, i odvede ih u pretor[31]. Tamo najpre svukoše svetoga starca, i povališe ga na zemlju, pa ga, po eparhovom naređenju, strašno tukoše opakim žilama. Bezakoni mučitelj ne poštede starost njegovu, niti se postide ugleda njegovog, niti bi tronut videvši telo njegovo izmoždeno od isposničkih podviga. I svetitelj bi tako svirepo bijen, da se zemlja zali krvlju njegovom, i otpadahu parčad tela njegova, i ne ostade nijedno mesto na telu njegovom da ne bi pretvoreno u ranu. Zatim se taj svirepi zver besno okomi na učenike prepodobnoga, te i njih obojicu izbi isto tako. A kada ih bijahu, mučitelj vikaše: Takve patnje zaslužuju oni koji se ne pokoravaju carskim naredbama, i ostaju uporni. I tako ih, jedva žive, vrgoše u tamnicu.
Sutradan opet dovedoše u pretor svetog i prepodobnog muža sa prvim učenikom njegovim Anastasijem. Sveti starac beše jedva živ, sav u ranama. Bio je to dirljiv prizor gledati česnog starca, svetog podvižnika, bogoglagoljivog učitelja, bogoslova ispovednika – svega okrvavljenog, ljutim ranama pokrivenog od glave do nogu. Ali to ne dirnu tvrdokorne, nego ga podvrgoše još strašnijim mukama: nemilosrdno mu iz korena iščupaše bogoglagoljivi jezik, koji je točio reke premudrih učenja i potapao jeretička mudrovanja. To uradiše, da bi ućutkali bogoslovska usta. To isto uradiše i prvom učeniku njegovom Anastasiju. Pa ih opet vrgoše u tamnicu. Ali Gospod Hristos, koji je nekada učinio da odojčad slave sveto ime njegovo i da nemi progovori, učini te i ove verne i istinske sluge njegove: prepodobni Maksim Ispovednik i Mučenik, i prepodobni Anastasije njegov učenik, stadoše govoriti i bez jezika, i to bolje i jasnije nego pre no što im iščupaše jezike. A kada za to saznadoše bedni jeretici, o kako se postideše! i usto silnom zavišću ispuniše: desnu ruku prepodobnome nožem i maljem otsekoše, i na zemlju baciše. Pa to isto učiniše i njegovom učeniku, svetom Anastasiju, odrezavši mu ruku. A drugog učenika Anastasija iz Rima, poštedeše, zato što je nekada bio pisar kod cara.
Zatim prepodobnog Maksima sa učenikom njegovim izvedoše iz pretora, i vukoše ih po celome trgu ismevajući ih i pokazujući svemu narodu njihove iščupane jezike i otsečene ruke. Pritom derahu se i vikahu na sav glas. Posle takog nečovečnog mučenja i bestidnog ismevanja, svu trojicu poslaše svakog posebno u progonstvo u najzabačenije pokrajine. Poslaše ih bez ičega, bez hrane i odela, gole i bose. I oni mnoge muke i nevolje videše na putu. Prepodobni Maksim, teško bolestan, nije mogao ni da se vozi niti da jaše, nego vojnici načiniše nosiljku kao postelju, položišs na nju teško bolesnog starca, i sa velikim mukama ga jedva odnesoše u mesto zatočenja. To mesto beše u zemlji Skita, pod Kavkazom, grad Shimar. I tu ga vrgoše u tamnicu. A prepodobni Anastasije, učenik njegov, kome kao i njemu iščupaše jezik i otsekoše ruku, na putu umre svojim mnogonapaćenim i teško obolelim telom, a sveta duša njegova pređe ka Bogu u život besmrtni.
U tom zatočenju prepodobni Maksim provede još neko vreme među živima, ali u velikim patnjama. Zaključan u tamnici, on ni od koga nije imao nikakve usluge u starosti svojoj, niti ičije čovekoljubivo sažaljenje. A kada Gospod ushte da učini kraj njegovim patnjama i mukama, i da ga iz tamnice izvede u bezgranična prostranstva i večnu radost Nebeskog Carstva, On ga prethodno uteši na zemlji jednim božanskim viđenjem, kojim mu objavi dan i čas končine njegove. To velikom radošću ispuni blaženog stradalca. I ma da je svagda bio gotov na odlazak iz ovog sveta, on se ipak stade naročito pripremati. I kad dođe željeni dan i čas, on s radošću predade dušu svoju u ruke Hristu Bogu, koga od mladosti zavole, i za koga toliko postrada. Tako ispovednik Hristov i mučenik pređe iz ovog sveta, 13. avgusta 662 godine, i uđe u radost Gospoda svog. I bi sahranjen u tom gradu.
Posle svetiteljeve sahrane, pojaviše se na grobu njegovom tri sveće, koje su čudesno gorele plamenom neiskazanog bleska, i osvetljavale ono mesto. Jer on koji je za života svog bio svetlost svetu, ne prestade svetleti ni po prestavljenju svom. I sada svetli primerom vrlinskog i mnogostradalnog života svog i velike revnosti za Boga. A te tri sveće što tada behu viđens na njegovom grobu, behu očigledan znak da je takav ugodnik Presvete Trojice nastanjen u nezalaznoj svetlosti u Carstvu Božjem, gde sa pravednicima sija kao sunce, naslađujući se sozercanjem Trojične Svetlosti.
Po prestavljenju prepodobnog Maksima ostade u životu, u posebnom zatočenju drugi učenik njegov, Anastasije iz Rima, koji potom podrobno i opširno opisa život i podvige i stradanja oca i učitelja svog. Ovde je to žitije izloženo ukratko, koliko je potrebno za našu duhovnu korist, radi proslavljanja Boga, slavljenog u svetima, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas grešnih neka je čast i slava i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
NEOFITA
 
U Nikeji, gradu Vitinije[32], življaše čovek, po imenu Teodor sa svojom suprugom Florentijom. Oni behu hrišćani, koji se Boga boje i zapovesti Njegove pobožno drže. Oni dobiše sina, kome nadenuše ime Neofit. Pošto ga prosvetiše svetim krštenjem, oni ga vaspitavahu hrišćanski. A kada poodraste telom i razumom, i beše mu skoro deset godina, i on se stade učiti knjizi, useli se u njega blagodat Božja, koja iz usta dece čini sebi hvalu. Jer Duh Sveti diše gde hoće. I dete postade čudotvorac.
Neofit je imao običaj da, kada su ih iz škole puštali kućama, vodi svojoj kući svoje siromašne školske drugove, i tamo im razdeli svoj ručak. A sam bi ostajao gladan. I dok su njegovi drugovi jeli, on bi odlazio k istočnim vratima, prstom bi nacrtao krst na njima, i tu bi se molio i klanjao Hristu Bogu koji je radi nas bio raspet na krstu. A pošto bi se njegovi siromašni školski drugovi najeli, dolazili su k njemu i zaticali ga gde se moli kraj istočnih vrata. A tu u zidu beše jedan kamen, u koji blaženi Neofit udarajući rukom izvoćaše vodu kao iz izvora, da piju njegovi školski drugovi. I oni pijahu. A sveto dete činjaše ovo svaki dan, hraneći svoje vršnjake svojim ručkom, i pojeći ih vodom, na čudesan način iz kamena izvođenom. I zabranjivaše svojim drugovima da nikome ne pričaju o tome. I oni zaista nikome ne govorahu o tome. I čitavu godinu dana niko ne znađaše za to njegovo čudotvorstvo, ni roditelji njegovi, samo ona siromašna deca. A y toku druge godine, majci njegovoj Florentiji, koja beše veoma bogoljubiva, bi od Boga stkriveno u snu, da sin njihov izvodi vodu iz kamena kao Mojsije. I poji žednu decu. Ona pak ustavši, moljaše se Bogu da joj na očigledniji način pokaže to o sinu njenom. I gle s nebeskih visina dolete beo golub blistajući neiskazanom svetlošću, stade na Neofitovu postelju, i progovori mu čovečjim glasom: Poslan sam od Spasitelja da postelju tvoju sačuvam neporočnom. Čuvši to, majka pade mrtva od velikog straha.
Odmah se po celom gradu Nikeji pronese glas da je Florentija, žena Teodorova, umrla naprasno. I sleže se u njihovu kuću mnogo sveta, ljudi i žena, suseda i poznanika, i čuđahu se šta joj se to desilo te je naprasno umrla. A muž njen Teodor beše u to vreme na njivi. Odmah poslaše po njega i izvestiše ga da mu je supruga naprasno umrla. On od žalosti razdra odelo na sebi, i pohita domu svom ridajući. Na kapiji ga srete Neofit, i reče: Zašto tuguješ, oče? Majka moja nije umrla, već čvrsto zaspala. – I ušavši sa ocem, uze majku za ruku, govoreći: Ustani, majko moja, slatko si zaspala. – A ona, ustavši kao od sna, zagrli čedo svoje, i s ljubavlju ga ljubljaše. Kada to videše prisutni ljudi, proslaviše Boga. A Florentija ispriča mužu svome sve po redu, i ono što vide u snu, i ono što vide na javi. I tada se doznade i za ono čudo, da je Neofit iz kamena vodu izvodio. I svi behu veoma zadivljeni. A mnogi od prisutnih jelina divljahu se čudotvornoj blagodati Božjoj u čistom i neporočnom detetu Neofitu, i verovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista.
A golub onaj stalno se pojavljivaše kraj postelje svetoga deteta, i govoraše čovečjim jezikom. Jednom reče Neofitu: Neofite, napusti dom svoj, i hajde za mnom! – I božanstveno dete ustade, zagrli svoje roditelje, i ode za golubom. I golub ga odvede u goruOlimpijsku[33], i u jednoj urvini ulete u pećinu. Ušavši za golubom u pećinu, sveto dete nađe u njoj velikog lava, i reče mu: Idi ti odavde, i nađi sebi drugu pećinu, a meni Goopod naredi da ovde živim. – Čuvši to, lav mu jezikom poliza prah sa nogu, i ode. I življaše sveti u toj lavovskoj pećini, hranjen Anđelom. A posle godinu dana Bog mu naredi da opet ide u grad Nikeju kod svojih roditelja, koji behu na samrti. On ode, dade im poslednji celiv, i odasla ih Bogu. Imanje pak što beše ostalo iza njih, razdade siromasima, pa se ponovo vrati u goru Olimpijsku u svoje obitalište, i bi tamo dok ne napuni petnaest godina od rođenja, neprestano kao anđeo slaveći Boga, a hranu dobijaše iz ruku anđelskih.
U to vreme carovahu na Istoku i Zapadu Dioklecijan i Maksimijan[34] mučitelji. A y Vitiniji namesnik beše Dekije i sa njim Uap. I nastade gonjenje na Crkvu Hristovu po celoj vaseljeni od bezbožnih idolopoklonika. A kad Dekije dođe u Nikeju, birov objavi da se svi građani Nikeje i okoline saberu radi prinošenja žrtava bogovima. I bi određen dan za to pogano slavlje. Tih dana behu i carevi u Vitinijskoj pokrajini, pa dođoše i u Nikeju. I kada nastade demonski praznik, i narod sav prinošaše žrtve idolima, tada Anđeli Božji uzeše svetog Neofita sa Olimpijske gore i postaviše nasred trga nikejskog. Lice je njegovo blistalo, kao nekada Mojsijevo. I svetitelj povika gromko: Obretoh se među onima koji me ne traže, i pokazah se onima koji ne pitaju za me, da izobličim zabludu i obmanu bezbožne vere. – A narod, i sa njim i namesnik Dekije, začudiše se kada ugledaše svetla mladića gde se iznenada pojavi, i stade usred njih, i gromko progovori. I oni se pitahu: Ko je, i otkuda je? I građani odmah raspoznaše da je to Neofit, sin Teodora i Florentije. Namesnik Dekije naredi Neofitu da zajedno s njima prinese žrtve njihovim bogovima.A svetitelj, otvorivši junačka usta svoja, stade mu govoriti: Bezakoniče i krvopijo, šta radiš, gurajući tolike duše ljudske u pogibao? He znaš li da ćeš za sve ove, koje privodiš te prinose demonske žrtve, biti strašno istjazavan, i mučiti se večito u gejni ognjenoj ?
Ovo izlobličenje razjari namesnika Dekija, i on naredi da svetog mladića svuku, za ruke obese o drvo, i što jače biju volovskim žilama, pa onda skinu, i gurnu u ocat pomešan sa solju. A svetitelj to muški trpljaše, i gromko govoraše prisutnom narodu: Ljudi, oslepljeni bezbožjem i opsednuti neznanjem, pokajte se i izbavite od te tame, i pristupite Istinitoj Svetlosti – Hristu Bogu, i prosvetite se svetim krštenjem, da bi ste dobili večni život. – A namesnik, slušajući takve reči svetoga mladića, još se više razjari, i naredi da ga opet obese o drvo i železom mu stružu grudi. Mučen tako, sveti Neofit ne govoraše ništa do ovo: Sine Božji, pomiluj me!
Tada svetom Neofitu pristupi jedan od savetnika namesnikovih i reče: Što luduješ, Neofite, te se protiviš carskoj naredbi? Obećaj da ćeš prineti žrtve bogovima, i odmah ćeš biti oslobođen tih strašnih muka? – Svetitelj mu odgovori: Ja Bogu nebeskome prinosim žrtvu hvale, a mrtvim idolima i u njima živećim demonima neću se pokloniti. – I naredi namesnik da mu na smenu sve jače i jače stružu telo. I sluge nemilosrdno strugahu telo, smenjujući se, i viđahu se kosti gole. A svetitelj, krepljen Bogom u tim mukama, pevaše: Ako pođem posred seni smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom. Gospode! (Ps. 22, 1). – Videvši da ništa ne pomaže, namesnik naredi te prestadoše da ga muče i skidoše ga s drveta. I tešaše ga namesnik, govoreći: Videći mladost tvoju, i štedeći zdravlje tvoje, ja te više mučiti neću. Savetujem ti da se pokloniš bogovima našim, i odmah će ti carevi poslati najmudrije lekare, koji će te brzo izlečiti od tih rana. – Mučenik odgovori: Ja imam lekara – Gospoda mog Isusa Hrista, za koga trpim, i na koga se nadam. – I naredi namesnik da ga okovana zatvore u tamnicu.
Sutradan otide namesnik u carski dvorac, i obavesti careve o Neofitu. I reče im: Juče sam jednog mladića hrišćanina okovao, i stavio na muke, jer neće da se pokloni bogovima. A on i ne haje za muke, već neprestano priziva Hrista svoga. – Carevi narediše da se mladić živ spali. I ne samo on, nego i svi koji ispovedaju Hrista. I ode iz dvorca namesnik Dekije, a c njim i starešina Uap. I došavši na mesto, zvano Herkulovo Vežbalište[35], istaviše carske likove, pa naredi Dekije da mu iz tamnice dovedu mladog Neofita. Kada ga dovedoše, reče namesnik svetitelju: Neofite, pristupi i prinesi žrtvu bogu Herkulu, i bićeš drag svima bogovima, i mio carevima i nama. – A svetitelj odgovori: Ja se molim Bogu mome Isusu Hristu, da Njemu postanem drag i mio. – Naredi mučitelj da se silno užeže peć, da bi sažegao svetog Neofita. I vrgoše svetitelja u peć, pa zatvoriše vrata od peći na tri dana i tri noći, da ni od kostiju mučenikovih ne bi ostalo traga. A sveti mučenik Neofit, usred ognja hlađen božanskom rosom kao u nekom odmorištu veselo pevaše: Gospod je pastir moj, i ništa mi neće nedostajati. Na zelenoj paši pase me; tamo me nastani (Ps. 22, 1-2). I ostade potpuno čitav, kao i Tri Mladića nekada u vavilonskoj peći.
Posle tri dana dođoše mučiteljeve sluge da otvore peć i izbace pepeo, jer su smatrali da je mučenik potpuno sagoreo i peć se ugasila. A kada otvoriše vrata, neočekivano suknu iz peći veliki plamen, i opali mnoge idolopoklonike koji se behu slegli tamo, te jedva ko ostade čitav. A svetitelj gromko povika: Blagosloven si, Gospode Bože moj, koji me čuvaš čitava i nepovređena u mukama, i izbavljaš od lukavstva mučiteljeva, i koji si mi oganj u rosu pretvorio, i plamenom opalio one koji zaslužuju neugasivi oganj. Molim te, dakle, Gospodaru, nemoj posramiti slugu svoga nikako, dok pomoću Tvojom ne završim podvig svoj. – I iziđe svetitelj iz peći čitav, nimalo nepovređen od ognja. I uhvatiše ga sluge koji ostadoše neopaljeni od ognja, i odvedoše ga namesniku. A on, i idolopoklonici koji behu s njim, divljahu se takvome čudu, i pripisivahu ga bednici vradžbinama, ma da sami behu u vlasti demonskih vradžbina. Jer ih zloba beše oslepila, te ne mogahu poznati silu Hristovu.
Posle toga pade odluka da svetitelja bace zverovima. I spremiše gledalište, u sredini pobiše kolac, i naga svetitelja privezaše za njega. Tada pustiše medveda na njega. Medved jurnu na svetitelja, ali, kad mu se približi, stade, pogleda ga, i tog časa se povrati na svoje mesto. Tome se začudi namesnik i svi koji behu došli u gledalište. Onda pustiše medvedicu veoma opaku, koju su samo dva puta godišnje puštali u gledalište, jer beše vrlo zla, i mnoge beše rastrgla. Ona pritrča, pade kraj svetiteljevih nogu, ukazujući poštovanje Božjem ugodniku, pa se vrati na svoje mesto. Dok se to u gledalištu odigravalo, dođoše k namesniku neki pastiri i javiše mu da su doveli jednog ogromnog i svirepog lava, koga su pre pet dana bili uhvatili u pustinji, i za sve to vreme nisu mu dali ništa da jede. Namesnik se obradova tome, i naredi da lava uvedu u gledalište, gde sveti mučenik stajaše privezan nag za kolac. Uvedoše lava, kome se svi začudiše, jer beše ogroman i vrlo besan. I kad ga pustiše na svetitelja, on polete, ali došavši do njega, pogleda ga i stade, pa saže glavu, i lijući silne suze, lizaše noge svetitelju. A to beše onaj lav što ga sveti Neofit zateče u pećini na Olimpijskoj gori, i odasla na drugo mesto, a sam se useli u njegovu pećinu. Svetitelj ga poznade, i naredi mu da se vrati u svoje prvo obitalište na Olimpu, koje beše njemu ustupio. I zapreti mu da nikada ljude ne napada. Lav se pokloni mučeniku, i pođe iz gledališta ričući strašno, slomi vrata od gledališta, i projuri kroz narod. Svi se prepadoše i stadoše bežati, bojeći se opakog lava. Ali on nikome ništa ne učini, i ode u pustinju na svoje prvobitno mesto, kao što mu svetitelj naredi.
A mučitelj, prestravljen i užasnut, ne znajući više šta da radi, zapovedi da ubiju mučenika. Tu stajaše jedan zverolik i svirep varvarin sa kopljem u ruci. On polete na svetitelja, zari mu koplje u grudi, i probode ga skroz. I tako sveti mučenik Neofit, zaklan kao jagnje, predade dušu svoju u ruke Gospoda svog, u dvadeset prvi dan meseca januara[36]. A beše mu tada petnaest godina i četiri meseca od rođenja. Sada pak, nasledivši beskonačni život, slavi izvor života – Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
VALERIJANA, KANDIDA, AKILE i EVGENIJA
 
Ovi sveti dobropobedni mučenici postradaše 292 godine od vojvode Lisija za carovanja Dioklecijana i Maksimijana. Prva trojica: Valerijan, Kandid i Akila, behu kao hrišćani uhvaćeni u gorama Trapezuntskim. Jer kad beše nastalo gonjenje na hrišćane, oni ostaviše domove svoje, i imanja svoja, i sav sujetni svet, i otidoše u gore, voleći da žive sa zverima nego sa bogomrskim idolopoklonicima. Uhvativši ovu trojicu, idolopoklonici ih poslaše na zatočenje u pokrajinu Lasijsku, u gradić neki, zvani Pina. I tamo ih bezbožnici baciše u jednu teskobnu tamnicu. Posle izvesnog vremena prevedoše ih u Trapezunt[37], i izvedoše pred vojvodu Lisija. Pošto ispovediše veru u Hrista, i, primoravani da prinesu žrtve idolima, ne htedoše, njih najpre gole tukoše silno vrlovskim žilama. Zatim ih obesiše, pa gvozdenim grebenima strugoše, i buktinjama pališe. A svete stradalnike krepljaše božanska sila, koja im nevidljivo prisustvovaše u mukama. Ta sila iznenada toliko uplaši mučitelje njihove, da oni popadaše kao mrtvi. Videći to, Lisije se prepade, i naredi te ih odvedoše u tamnicu.
Posle nekoliko dana bi uhvaćen i sveti Evgenije, i ljuto bijen za ispovedanje vere u Hrista. Zatim Lisije ode u idolski hram, i za njim odvedoše tamo i mučenika Evgenija. Ušavši unutra, Evgenije se pomoli Bogu, i tog časa popadaše idoli i u prah se pretvoriše. Tada naredi mučitelj, te konopcima vezaše svetog Evgenija, i na zemlju položiše, i debelim motkama silno tukoše. Zatim ga golog obesiše, pa gvozdenim grebenima strugoše, i buktinjama žegoše, i ljutim octom, sa solju pomešanim, rane mu zalivaše. Posle toga svu četvoricu svetih mučenika u peć usijanu vrgoše, ali oni iziđoše iz nje nepovređeni. Najzad ih mačem posekoše. I tako se završiše muke ovah svetih mučenika.
 
STRADANJE SVETE DEVICE I MUČENICE
AGNIJE
 
Sveta mučenica Agnija u Rimu od hrišćanskih roditelja rođena i vaspitana. U trinaestoj godini svoga života ona privremenom smrću steče večna blaga, i obrete beskonačni život, jer vozljubi jedinog Životodavca i iz detinjstva se privi uz Njega. Mlada beše po godinama, no stara savršenim razumom; mlada telom, no mudrost beše sedina duše njezine; divna licem, no divnija verom. Ranjena ljubavlju slatkoga Isusa, rođenog od čiste Djeve, ona se devstvom svojim unevesti Njemu. I osim Njega nije htela nikoga drugoga imati za zaručnika. Visokorodna i lepa, ona lepotom svojom zanese oči i srce sina gradskog eparha Simfronija. Jer kad se jednom vraćala iz ženske škole, on je vide, i zaljubi se u nju. Onda se raspita za nju, i doznade dom roditelja njenih, pa joj stade slati mnoge poklone. A obećavaše joj još i veće, moleći je da pristane da se uda za njega. Sveta pak Angija odbacivaše te poklone kao đubre, ne smatrajući ih ni u šta. I izjavi da je ona zaručena boljem ženiku, od koga ima veće i skupocenije poklone. Zaručena Njemu, ona ne može da Ga napusti i izneveri svoju ljubav prema Njemu i veru u Njega. No mladić bivaše iz dana u dan sve zaljubljeniji u nju, i govoraše kako je ugledniji i bogatiji od drugih visokorodnih mladića. I misleći da devojka želi od njega veće i skupocenije poklone od onih prvih, on nakupova divno drago kamenje i biser, i skupocene haljine, i odnese joj sve to sam. I moljaše je, i sam lično i preko prijatelja i suseda, da nikoga ne pretpostavi njemu, znajući njegovo visokorodstvo i bogatstvo i kuće i imanja. I ona će biti gospodarica nad svim tim, ako pristane da mu bude supruga.
Tada mu svetiteljka stade otvoreno govoriti: Idi, od mene, potpaljivaču grehovnog ognja, strasni ljubitelju nečistote, i hrano pripremljena večnoj smrti! Otstupi od mene, jer te je pretekao drugi ljubitelj, koji mi nesravnjeno veće nakite podari, i prstenom me vere svoje zaruči. Ti se ne možeš uporediti sa Njim ni po rodu, ni po dostojanstvu. On me ukrasi duhovnim nakitom; desnicu moju i vrat moj okiti dragim kamenjem; na uši mi metnu minđuše od neiskazano skupocenog bisera; opasa me blistavim biserjem, i stavi mi znak na lice, da nikog drugog ne bih zavolela više od Njega. On me obuče u zlatotkane haljine, i okiti me bezbrojnim đerdanima. Pa mi još pokaza i neizrazivo skupocenu riznicu, ako održim veru u Njega. Stoga ne mogu ni da pogledam na koga drugog, da ne bih osramotila prvog ljubitelja mog. Niti mogu da ostavim Njega, sa kojim sam čvrsto vezana vezom ljubavi. Njegovo je blagorodstvo najuzvišenije, Njegova moć najjača, Njegova lepota najlepša, Njegova ljubav najslađa, prevazilazeći svaku blagodat. On mi je već spremio dvorac; Njegov glas mi je sladak; usta Njegova kaplju medom i mlekom; Njegovim čistim zagrljajima sam iskreno predana; telo se Njegovo već sjedini sa mojim, i krv Njegova ukrasi lice moje. Njegova je Majka – Djeva, a Otac Njegov ne pozna žene. Njemu Anđeli služe; sunce i mesec se dive lepoti Njegovoj; na Njegovu zapovest mrtvi vaskrsavaju; od Njegovog se dodira bolesni isceljuju; Njegovo se bogatstvo nikada ne smanjuje, i Njegove riznice ne ispražnjuju. Njemu sam jedinome verna; i Njemu svesrdno poveravam sebe. I kada imam Njega za muža, ja ostajem devicom. Ljubeći Njega, ja sam neporočna. Dodirujući Njega, čista sam. Niti se u tom braku rađaju deca. Tu je porođaj bez bolova; i plod se svakog dana umnožava.
Kada to ču od nje onaj bezumni mladić, obuze ga još nenasitija ljubav prema njoj. I bolujući srcem od ljubavi, tužan i kukavan on se teško razbole. Ležeći na postelji, on duboko uzdisaše, i lekarima bi jasno od čega boluje. A kad otac saznade za razlog njegove bolesti, odmah posla devojci i njenim roditeljima poruku da želi devojku zaručiti za svoga sina. A ona, kao i prvi put, odbi, govoreći: Nipošto se neću odreći svoga prvobitnog Zaručnika. – Ljut zbog odbijalja, eparh se brižljivo etade raspitivati, ko je taj što hoće da se uporedi sa njegovim sinom i da dom njegov omalovaži. Tada neko od prisutnih reče kako je Agnija od detinjstva hrišćanka, i kako je hrišćanskim mađijama toliko opčinjena, da Hrista, koga hrišćani smatraju za Boga, ona smatra za svog Zaručnika. Čuvši to, eparh se obradova, pošto ju je, kao sudija, mogao izvesti na sud zbog ruženja njihovih bogova, A nadao se da će silom vlasti svoje nagovoriti devojku da pristane na brak sa njegovim sinom.
Eparh posla svoje sluge da Agniju dovedu na sud. A kada ona pretstade bezbožnom sudu, eparh najpre pokuša laskanjem, pa onda pretnjama i primoravanjem da je odvrati od Hrista i od devstvenosti obećane Hristu. Ali se devica Hristova ne dade ni laskama zavesti, ni pretnjama uplašiti nego junačna duhom ona se i pretnjama i laskama potsmevaše. Videći takvo junaštvo u devojke, eparh Simfronije obrati se njenim roditeljima, i dugo s njima razgovaraše o zaručenju kćeri njihove za sina njegovog. A pošto su bili visokog porekla, nije im smeo činiti nikakvo nasilje, nego im je savetovao da svoju kćer na svaki način nagovore na brak. Oni pak to odbijahu, govoreći: Eparše, mi nećemo uspeti da je nagovorimo, jer od detinjstva znamo njenu odluku; ona se nipošto neće odreći nje, niti odustati od svoje namere.
Tada eparh ponova izvede devicu na sud. I mnogo joj govoraše o ljubavi telesnoj i braku. A kada nikakve laskave i zavodljive reči ne pomogoše, on joj najzad reče: Od dvoga biraj jedno: ili brak sa mojim sinom, ili, ako hoćeš da sačuvaš svoje devstvo, posveti sebe na doživotnu službu boginji Vesti[38], jer ona takve device traži. Na to blažena Agnija odgovori: Kada sam sina tvog, – iako mahnitom pohotom ponesen, ipak je živ čovek – prezrela, prezrela čoveka koji ima razum koji čuje, vidi, hodi, i može uživati blaga ovoga sveta, i ja ne mogu Hrista moga radi ni da ga pogledam, onda utoliko pre ne mogu poštovati gluvog i nemog, i mrtvog i besmislenog idola. I ja, da ne bih uvredila svemogućeg Boga, neću glavu svoju priklo niti mrtvome kamenu. Nasigurno znam da nema drugog Boga osim onoga koji stvori nebo i zemlju Sinom svojim, Gospodom našim Isusom Hristom, koji se nas radi ovaplotio, postradao i pogreben bio, i u treći dan vaskrsao, i koji sada na nebu caruje beskonačnim carstvom. Ja Njemu služim i Njemu se klanjam kao istinitom i živom Bogu, a tvoju glupu boginju, i sve vaše pogane bogove proklinjem.
Čuvši to, eparh Simfronije reče: Štedim tvoju mladost, te ti opraštam hule što izreče protiv naših bogova. Praštam ti, jer vidim da imaš nezreo razum. Poštedi dakle i ti sebe samu, i ne razljućuj bogove. – A sveta Agnija odgovori: Pošto mladost moju, kao glupavu, smatraš nizašta, i držiš da meni treba neka milost od tebe, znaj dakle, da vera nije u godinama i uzrastu tela, nego u razumu. I svemogući Bog hvali pamet, a ne godine; i uživa u razumu, a ne u godinama. A tvoje bogove, koje ne želiš da razgnevljujemo, ostavi, neka se sami ljute na mene, neka sami govore, neka mi sami oni narede da im odam poštovanje i da im se poklonim. – Eparh reče: Od ovoga izaberi jedno za sebe: ili sa drugim devojkama, na pohvalu doma tvoga, prinesi žrtvu boginji Vesti, ili ćeš na večnu sramotu roda tvog, otići u javnu kuću k bestidnim ženama.
Tada mu sveta Agnija smelo odgovori: Kada bi znao ko je Bog moj, ne bi govorio takve stvari. A ja, videći silu Gospoda mog Isusa Hrista, ni u šta ne smatram tvoje pretnje, i čvrsto se nadam, da i bogovima tvojim neću prineti žrtvu, i devstvo ću svoje sačuvati čisto i nerastljeno, jer imam čuvara tela mog – Anđela Božjeg. A Gospod moj Isus Hristos, Jedinorodni Sin Božji, koga ti ne znaš, On mi je tvrđava neoboriva, stražar neuspavljiv, i stalni zaštitnik. Nije On kao tvoji bogovi, koji su, ili od bakra od koga se prave kotlovi za potrebe ljudske, ili od kamena kojim se putevi kaldrmišu. Božanstvo pak ne obitava u kamenju, nego My je nebo presto; ne obitava u bakru ili kojoj drugoj skupocenoj stvari, nego u višnjem carstvu; i Njega slavi i klanja My se svako stvorenje. A ti, i oni slični tebi, ako se od idolopoklonstva ne obratiš istinitome Bogu, onda ćeš se zajedno sa bogovima tvojim, koji se u ognju kuju i u ognju rastapaju, mučiti u večnom ognju.
Eparh se silno razjari, i naredi da svetiteljku obnaže, i tako nagu vode u javnu kuću. A birovu naredi da usput viče: Nepobožna devojka Agnija, koja je bogove ružila, vodi se kao bludnica u javnu kuću! – A kada svetu devicu obnažiše, da bi je osramotili, Bog, u koga se ona uzdala, ne ostavi je niti dopusti da nevesta njegova bude postiđena i ismejana, nego tog trenutka učini te joj kosa na glavi toliko poraste da joj kao najbolja haljina pokri celo telo, i niko ne mogaše videti nagotu njenu. A kad je uvedoše u dom greha, ona ugleda Anđela Božjeg, budnog čuvara njene devstvene čistote. On je toliko neiskazanom svetlošću oblista, da zbog ogromne slave njene ne mogahu u nju gledati oči bestidnika i bezbožnika. I blistaše soba ona kao sunce kad sija u svoj sili svojoj, te su radoznale oči, koje su htele da gledaju u nju, slepile od silnoga bleska što je padao na njih. A kada se devica poče moliti, ugleda pred sobom belu haljinu, izatkanu ne ljudskim već anđelskim rukama. Ona je obuče, i videvši da odgovara njenom rastu, reče: Blagodarim Ti, Gospode moj Isuse Hriste što si mi, uvršćujući me u red sluškinja Svojih, podario ovu haljinu! – Tada dom greha postade dom molitve; mesto demonskog igrališta postade naselje slave Božje; bludničište pogano postade divan dvorac, gde nevesta Hristova slavljaše i hvaljaše Boga sa Anđelom koji joj se javi.
Mnogi, pokvareni umom i raspaljeni pohotom, dolažahu. Ali, čim bi ugledali slavu koja je okružavala devicu, i osetili božansku silu koja je štitila njenu devstvenost, spopadao ih je strah, napuštala pohota, i poklonivši se, oni su odlazili. Zatim sa drugovima svojim dođe i onaj mladić, začetnik zla, pun bludne strasti. Dođe sa željom da nasilje izvrši nad svetom devicom. A kada vide neke, koji pre njega behu ušli, gde izlaze ne uspevši ništa ismejavaše ih i nazivaše slabićima i bednicima. Onda sam odvažno uđe u sobu, u kojoj se svetiteljka moljaše. I videvši nebesku svetlost, on ne odade poštovanje slavi Gospodnjoj, nego bestidno polete na nevestu Hristovu. I pre no što je dodirnuo rukom, napade ga demon, obori ga na zemlju, čvrsto ga steže za gušu, i udavi. A drugovi njegovi mladići, koji behu došli s njim, videći da ga dugo nema, mišljahu da je tamo zauzet grehovnim delom. Tada jedan od njegovih najbližih drugova, želeći da mu čestita na uspehu i da ga pohvali, uđe unutra. I kad ga ugleda mrtva, stade gromko vikati: U pomoć, Rimljani! Ova veštica svojim vradžbinama ubi eparhova sina!
Odmah se sleže mnogo sveta. I videvši šta se desilo, jedni nazivahu devicu vešticom, a drugi govorahu da je nevina. Čuvši za ovo, otac ubijenoga žurno dođe. I kad ugleda mrgva sina, on se kukajući obrati devici: O nečovečna, i od svih žena najsvirepija ženo, zašto si umorila sina mog? Zar nisi imala na kom drugom da pokažeš svoju vradžbinsku moć? Kuku meni, šta si učinila? Pričaj, kako si ga ubila? – A svetiteljka mu krotko odgovori: Onaj, čiju je volju hteo da ispuni, iskonski neprijatelj roda ljudskog, koji ima vlast nad bludnicima i onima koji se Boga ne boje, a naročito ima vlast nad upropastiteljima devstvenosti, on ga ubi. Jer svi, koliko ih god dođe pre njega, živi su i zdravi, pošto odadoše poštovanje Bogu koji je poslao Anđela svog da me odene u ovu haljinu milosrđa, i da čuva nepovređenim devstvo moje, od kolevke obećano Hristu. Svi dakle drugi, ugledavši svetlost anđelsku, poklonili bi se i odlazili bez ikakve povrede. A sin tvoj bestidni, ne bojeći se Boga, čim uđe, stade besneti i vikati. I kada bestidno pruži ruku, želeći da me dodirne, odmah ga Anđeo Božji predade Satani na ovu gorku i sramnu smrt. On je ubijen po zapovesti Anđela Božjeg, a ne mojim vradžbinama, kao što ti misliš.
Eparh joj na to reče: Dokazaćeš da to nisi učinila svojim vradžbinama, kada umoliš Anđela svog da vaskrsne sina mog. Svetiteljka odgovori: Iako ste zbog neverstva vašeg nedostojni takvoga čuda, no pošto je došao čas da se sila Gospoda mog Isusa Hrista projavi i proslavi, izađite svi odavde da ja Bogu mome satvorim uobičajene molitve. I kada se moljaše ležeći ničice na zemlji, javivši joj se Anđeo Gospodnji, podiže je uplakanu, i vaskrsnu umrlog mladića. A mladić, izišavši napolje stade gromko vikati: Jedini Bog na nebu, i na zemlji, i na moru, jeste Bog hrišćanski. A drugi bogovi – ništa su, samo obmana zablude, koja i sebi i drugima donosi večnu pogibao. – Videvši i čuvši to, mnogi od naroda verovaše u taj dan, njih sto i šezdeset. I otidoše te se krstiše. Ali posle malo vremeka nevernici otsekoše glave i njima i vaskrslom mladiću.
Zbog takvog čuda uznemiriše se žreci i čarobnjaci, i digoše u narodu veliku bunu i metež, i izađoše pred sudiju sa ovim zahtevom: Ukloni iz naše sredine tu vešticu, ubij tu vračaru, koja ne samo ubija telo, nego i duše i srca upropašćava. – A Simfronije, koji vide onakvo čudo, beše u nedoumici, i željaše da pusti svetiteljku. Ali se poboja da se žreci ne pobune protiv njega, i da ne bude proteran iz otadžbine. Stoga ostavi svog namesnika Aspazija da on umiri narod, a sam otide tužan što nije mogao da oslobodi svetiteljku koja mu vaskrse sina.
Primivši vlast, Aspazije naredi da se u sredini grada zapali lomača, i da se u nju baci sveta Agnija. I kada svetiteljku baciše u vatru, vatra se odmah razdvoji u dva dela, i dade svetiteljki u sredini sebe mesto prostrano i prohladno. A suknu vatra na one što stajahu naokolo, i opali ih. Videći devicu neopaljivu, narod to pripisivaše ne sili Božjoj nego njenim vradžbinama. I derahu se silno, i huljahu strašno. A sveta mučenica, usred ognja podigavši ruke k nebu, moljaše se: Slava Tebi svemogući, od svih obožavani i slavljeni Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, kojim si me izbavio iz ruku bezbožnih ljudi, i sačuvao mi i dušu i telo čistima. Evo i sada nebeskom rosom Duha Svetoga rashlađuje se oganj, razdvaja se plamen, i sva se ognjena sila ustremljuje na sluge koji se trude da me sažegu. Blagosiljam Te, Oče svehvalni, što mi i usred ognja krčiš siguran put k Tebi. Eto, što verovah – to već vidim; čemu se nadah – to već dobih; i što želeh – to primih. Tebe ispovedam ustima i srcem; Tebe želeh svim bićem; evo idem k Tebi, živome istinitome Bogu, sa Gospodom našim Isusom Hristom, Sinom tvojim, i sa Svetim Duhom koji živi i caruje kroza sve vekove, amin.
Kada svetiteljka završi molitvu, i vatra se potpuno utasi, Aspazije ne mogade da trpi narodni metež, i naredi da zariju mač u svetiteljkino grlo. I tako mučenica Hristova Agnija, obagrivši se krvlju svojom, 304 godine, ode k Besmrtnom Ženiku svom. A roditelji s radošću uzeše česno telo svoje kćeri, svete Agnije, i sahraniše ga na imanju svom nedaleko od grada, kraj puta zvanog Numentan. Tu se mnogi hrišćani stadoše skupljati na molitvu, naročito noću, zbog straha od nevernika, koji bivahu u zasedi i tu i pored puta, i činjahu velike neprijatnosti. Tako jednom iznenada napadoše, i bacajući se kamenjem mnoge raniše, i sve rasteraše. Samo ostade jedna devojka, po imenu Emerentijana, koja beše vršnjakinja svete Agnije. Veoma smela, ona ružaše razbojnike, govoreći: Zašto, bezdušnici, bijete kamenjem nevine ljude? Šta su vam skrivili ljudi, koji Boga jedinoga slave, i vama svojim molitvama mnoga dobra izmoljuju? – Oni se razjariše, pa je kamenjem ubiše. I tako ona, moleći se kraj groba svete Agnije, predade duh svoj Gospodu. I tog časa bi silan zemljotres, sevanje munja i strašna grmljavina, i veći deo tih ubica pogibe, poraženi odozgo. I od toga doba ne usudiše se više napadati verne koji su dolazili na grob mučenice Hristove. A roditelji svete Agnije dođoše sa sveštenicima noću, te omiše okrvavljeno telo česno svete Emerentijane, i sahraniše je pored svete Agnije. Oni pak sami neprestano behu kraj groba svoje mile kćeri, po čitave noći bdijući i plačući. I jedne noći ugledaše lik devica gde prolaze pored njih, sve obučene u divne zlatotkane haljine i blistajući nebeskom slavom. A usred njih videše i svetu kćer svoju Agniju, koja je isto tako blistala i imala sa svoje desne strane jagnje belje od snega. I ona, pozvavši svoje drugarice da stanu i pričekaju malo, reče svojim roditeljima: He plačite za mnom kao za umrlom, već se osobito radujte, i zajedno sa mnom radujte, jer sam sa ovim devicama dobila svetla naselja. I Koga sam na zemlji volela svim srcem, Tome sam se sada prisajedinila na nebu. – Rekavši to, ona postade nevidljiva.
Posle dosta godina, kada carovaše Konstantin Veliki, teško se razbole kćer njegova Konstancija. Celo joj telo od glave do nogu beše pokriveno gnojavim ranama, i lekari joj ne mogoše ništa pomoći. No ona primi dobar savet, i ode noću na grob svete mučenice Agnije. I moleći se na grobu sa suzama i jakom verom, ona zaspa. I vide u snu svetu Agniju, koja joj ovako govoraše: He boj se, Konstancija! i veruj u Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg, Spasitelja tvog, koji te sada isceljuje od rana tvojih. – Prenuvši se iz sna, Konstancija se oseti tako zdrava, kao da nikada nije bolovala. I vrativši se u dvorac, ona ispriča svom ocu i braći kako je isceli sveta Agnija. I nastade velika radost u domu carevom. A i ceo grad se radovaše, slaveći Boga zbog takvog čuda. I mnogi dolažahu na grob svete mučenice, i isceljivahu se od raznih bolesti. A princeza Konstancija zamoli oca svog, te sagradi crkvu u ime svete mučenice Agnije na grobu njenom. I tu udesivši obitalište, Konstancija ostade tu u devstvu, sa mnogim drugim visokorodnim devicama, do kraja života svog. I tako postade manastir devojački pri crkvi device i neveste Hristove Agnije svete, u čast i pohvalu njenu, a y slavu Hrista Boga našeg, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKSIMA GRKA
 
Revnitelj istine i pobožnosti prepodobni Maksim, monah svetogorskog manastira Vatopeda, beše poreklom Grk, ali svojim velikim podvizima potpuno pripada Ruskoj Crkvi, kojoj je za života bio svetilo, a i po smrti joj ostao svetilo u svojim spisima.
Postojbina prepodobnog Maksima bejaše grad Arto u Albaniji, blizu Epira. On se rodi oko 1480 godine od pobožnih i bogatih roditelja Manuila i Irine, Grka po poreklu, zbog čega se i sam svuda označava kao Grk. Otac mu bejaše važan velikodostojnik i odlikovaše se čistotom pravoslavne vere. Stoga i Maksima on vaspita u dubokoj pobožnosti i strahu Božjem. Prvobitno obrazovanje u naukama Maksim dobi od svoga roditelja, jer u to vreme, sa padom Carigrada i svih grčkih oblasti pod vlast Turaka, behu uništene sve škole. U to tužno vreme, zbog porobljenosti Grčke, više naučno obrazovanje nije se moglo dobiti u njoj, pa su radi toga mnogi mladići iz grčkih pokrajina odlazili u evropske države. Pored toga, mnogi učeni Grci behu se rasejali po svima zapadnim državama, gde su ih s ljubavlju primali i oni su negovali nauku. Njima su bili otvoreni vladalački dvorovi, univerzitetske katedre i prijateljstvo bogatih i uglednih ljudi. Tada se Italija prvenstveno isticala osobitim pokroviteljstvom nauke; svuda su se po važnijim gradovima osnivale biblioteke. Pape, vladaoci i bogati građani hitno su radili na spasavanju grčkih rukopisa, da ih neznalice zavojevači ne bi pouništavali.
I mladi Maksim, željan nauke, otputova u Galiju. Tamo je slušao predavanja svoga znamenitog sunarodnika Jovana Laskarisa, koji je tada bio profesor na Pariskom univerzitetu. Završivši obrazovanje kod Laskarisa, Maksim, da bi se bolje upoznao sa starim jezicima, otputova u Veneciju. Tu se zbliži sa znamenitim štamparom izdavačem Aljdom Manuči, koji je duboko poznavao stare jezike. Kod njega je svagda bila grupa naučnika, koja mu je pomagala pri štampanju knjiga sa starih rukopisa. Uz pomoć takvih rukovodilaca Maksim se upozna sa književnim proizvodima stare Elade.
Iz Venecije Maksim otputova u Florenciju, gde provede dugo vreme, takođe među naučnicima, koji, na nesreću, behu zaraženi neznabožačkim ubeđenjima. Ali on, kao mudra pčela, usvajaše iz propovedane filosofije samo ono što nije tuđe hrišćanskoj veri. U to vreme Italija je žestoko bolovala bolešću neverja. I, kao što obično biva po zakonu Božjeg pravosuđa, za odbacivanje čiste vere bila je predana žalosnom sujeverju. Tada su verovali da je sve u svetu, naročito sudba čovekova, delo samo slučaja. Neki su držali da se sve upravlja kretanjem i uticajem zvezda, odbacivali su budući život i ismevali religiju. Neki su u njoj videli obmanu i ljudsku izmišljotinu. Ljudi i žene pribegavali su neznabožačkom običaju, i bavili se svakom vrstom sujeverja. Ova opšta zaraza bezverjem delimično je zahvatila i mladog Maksima, koji, krećući se u zaraženoj sredini, nije uvek mogao da pravilno shvati odnos filosofije prema evanđelskoj Istini. U tome ga je samo Bog spasao. Evo šta sam Maksim piše o tome: „Da se Gospod, koji se brine o spasenju svih, nije smilovao na mene, i da me nije ubrzo posetio Svojom blagodaću i misao moju ozario Svojom svetlošću, to bi i ja davno propao sa tamošnjim propovednicima bezbožja“.
Tako Maksim završi svoje školovanje na Zapadu: steče opširna znanja iz bogoslovlja i filosofije, iz istorije i književnosti, i temeljno izuči starogrčki, latinski, francuski i talijanski jezik. Ali, nije Pariski univerzitet dovršio Maksimovo obrazovanje, nego Sveta Gora Aton. U Italiji i u Galiji on je dobio svetovno obrazovanje, a na Atonu – bogoslovsko prosvećenje i utvrđenje u istinama vere pravoslavne.
Vrativši se sa Zapada, Maksim se kratko vreme zadrža u svom zavičaju. Oraspoložen blagodaću Božjom za monaški život, on ponova ostavi svoje rodno mesto i otide u Svetu Goru Aton. Sveta Gora je i tada, kao i sada, služila kao utočište za duše potpuno predane Bogu. Tamo su se mogle naći sve zgode ne samo za monaške podvige, nego i za umno usavršavanje i bogoslovsko obrazovanje. Maksim je mnogo puta slušao od svoga nastavnika Jovana Laskarisa o skupocenom blagu koje se čuva po bibliotekama svetogorskih manastira, a isto tako i o velikim starcima – filosofima, koji su u to vreme živeli na Atonu i bili ogledalo duhovne učenosti u najvišem smislu duhovne filosofije, zasnovane ne samo na sozercanju nego i na delanju podvižničkog života. U to vreme na Atonu su po manastirima bile usredsređene najbogatije grčke biblioteke, naročito u Vatopedu, gde su se nalazile retke dragocenosti crkvene nauke, koje su ostale posle smrti dvaju cara koji su monahovali u njemu: Andronika Paleologa i Kantakuzena.
Maksim doputova na Aton oko 1507 godine, stupi u manastir Vatoped, i tu primi monaški postrig. I tu, u samoći i daleko od vreve žitejske, u krugu opitnih, velikih i istonaravnih staraca, Maksim stade, kao trudoljubiva pčela, sabirati med sa svih miomirisnih cvetova svetogorskih, i provoditi život u upražnjavanju monaških podviga. Tako provede on oko deset godina. I smeraše Maksim da tu, u tišini Vatopedske obitelji i u podvizima monaškog poslušanja, i dane svoje okonča spokojno. Ali Gospod drukčije odredi.
Veliki knez Moskovski Vasilije Jovanovič obrati pažnju na dragocenu riznicu koju imađaše u svojim palatama: mnoge stare grčke rukopise, koji su donošeni iz Vizantije od samih početaka prosvećivanja Rusije Hristovom verom, pa sve do njegovih dana. Želeći da sazna sadržinu tih rukopisa, a ne nalazeći u Rusiji čoveka koji bi mu mogao tu želju ispuniti, on se po savetu i blagoslovu svoga duhovnog oca, mitropolita Varlaama, reši da uputi molbu na Aton, da mu otuda upute umnoga muža, koji je u stanju pregledati grčke knjige u njegovoj biblioteci i, ako bude potrebno, prevesti ih. Veliki knez napisa o tome patrijarhu carigradskom Teoliptu i protu Svete Gore Simeonu, moleći da mu pošalju u Moskvu vatopedskog starca Savu, na koga mu je ukazao vatopedski jeromonah Neofit koji je u to vreme bio u Moskvi radi skupljanja priloga, pa se sada vraćao iz Rusije. Sa ovom molbom i bogatim darovima biše marta meseca 1515 godine poslani od velikog kneza na Aton trgovci: Vasilije Kopil i Ivan Varavin.
Došavši u Svetu Goru, poslanici izložiše starcu Savi molbu i poziv velikog kneza Moskovskog, ali on odbi zbog starosti i zbog obolelosti nogu. Posle toga, prot Svete Gore Simeon, po savetu vatopedske bratije, odluči da prestarelog Savu zameni inokom Maksimom. Ali Maksim, kao predviđajući da ga u Rusiji očekuju velika i duga stradanja, odbijaše tako tešku misiju i odlazak iz omiljene Svete Gore. Iguman vatopedski, videći Maksimovu nepopustljivost, reče mu da – pružiti duhovnu hranu gladnima jeste sveto delo najveće ljubavi. Ovaj razlog umekša Maksima, i on, predavši se volji Božjoj, reši se da putuje u Rusiju.
Pri Maksimovom polasku za Moskvu, vatopedski iguman Antim napisa mitropolitu Varlaamu pismo, u kome ga izveštava da su izabrali i šalju inoka Maksima „kao znalca Svetoga Pisma i sposobnog za prevođenje i crkvenih i, takozvanih, jelinskih knjiga. Istina, Maksim ne zna ruski jezik, već samo grčki i latinski, ali mi se nadamo da će on brzo naučiti i ruski jezik“. I tako, sa molitvom i naputnim blagoslovom, inok Maksim krenu sa poslanicima za Rusiju, uzevši sa sobom i gorespomenutog jeromonaha Neofita i inoka Lavrentija, da bi mu se našli pri učenju ruskog jezika, pošto su ga oni unekoliko znali. Putovanje njihovo trajalo je dve godine, jer su poslanici velikog kneza morali provesti neko vreme u Carigradu i zatim na Krimu. Za to vreme Maksim je učio ruski jezik, i stigao u Moskvu 1518 godine.
U Moskvi Maksima primi veliki knez vrlo srdačno i, ukazavši mu prijateljsku pažnju, odredi mu boravak u Čudovom manastiru s tim da izdržavanje dobija iz njegovog velikokneževskog dvora. Sem velikog kneza, Maksimu ukaza osobitu pažnju prvojerarh moskovski Varlaam, čovek svetog života, koji se veoma obradova dolasku učenog muža i kasnije rado primaše njegove mudre savete.
Razgledanje velikokneževske biblioteke silno ushiti znanjeljubivog Maksima, jer takvo mnoštvo retkih knjiga on ne beše video ni na Istoku. Pošto pregleda celu biblioteku, Maksim podnese velikome knezu spisak neprevedenih knjiga. Posavetovavši se sa mitropolitom i bojarima veliki knez zamoli Maksima da se prihvati prevođenja Tolkovog Psaltira, pošto je ta knjiga bila u upotrebi više od drugih: od nje se počinjalo sa učenjem pismenosti; ona se najčešće upotrebljavala u crkvenom bogosluženju: ona je služila i za domaći pobožni život, kako usamljenom podvižniku tako isto i prostom mirjaninu. No pošto Maksim još ne beše jak u crkvenoslovenskom jeziku, njemu dadoše kao pomoćnike dva prevodioca: Dmitrija Gerasimova i Vlasija, koji su vladali latinskim jezikom; oni su imali prevoditi sa latinskog na crkvenoslovenski jezik ono što im Maksim bude prevodio sa grčkog na latinski. Još im kao pomoć behu data i dva pisara: Mihajlo Medovarcev i inok Troickog Sergijevog manastira Siluan.
Godinu i pet meseci radio je Maksim na prevodu Psaltira, i onda ga predao velikom knezu. Vasilije Jovanovič predade knjige mitropolitu Varlaamu. Mitropolit sa ushićenjem odobri na saboru prvi rad Maksimov. Sve to ipak nije zasenjivalo Maksima. On je predvideo da njegov rad može biti ili ne shvaćen ili rđavo protumačen od ljudi koji se ne odlikuju obrazovanjem i pritom ne znaju grčki jezik. Stoga je skromni trudbenik u pismu velikome knezu, ne smatrajući svoj rad za savršenstvo, pisao iz skromnosti i duboke smirenosti: „Trebalo bi da ovako važna knjiga ima i prevodioca vičnijeg, koji bi bio u stanju ne samo dubokomislene reči bogomudrih ljudi dostojno prevesti, nego i vaspostaviti i ispraviti ono što je tokom vremena i neznanjem prepisivača iskvareno. Jer, iako smo mi i sami Grci, i učili se kod čuvenih učitelja, ipak se još nalazimo negde dole, u podnožju gore Tavora, sa devetoricom učenika, pošto smo još nesposobni, zbog hrapavosti razuma, da budemo učesnici bogodoličnih viđenja Prosvetitelja Isusa, kojih se udostojavaju samo oni koji su zasijali visokim vrlinama. Ovo govorim zato što grčki jezik, po obilju značenja reči i po raznovrsnosti izraza, izmišljenim drevnim retorima, predstavlja dosta teškoća u prevođenjima, za čije bi nam savlađivanje trebalo još mnogo vremena i napora. No ipak, koliko nam je Bog dao i koliko smo mi sami mogli shvatiti, mi nismo propustili potruditi se, da naš prevod bude jasan, pravilan i razumljiv; a iskvareno prepisivačima ili vremenom, mi smo se starali da vaspostavimo ili ispravimo uz pomoć knjiga ili svojim dosećanjem; gde pak nismo mogli ništa učiniti, ostavili smo onako kako je bilo“. Pri tome, Maksim nije odricao, da se u njegovom prevodu mogu naći i pogreške, koje su se desile iz nepažnje ili nesporazuma; – i on moli, da se one, po mogućnosti, isprave, ali samo da te ispravke vrši čovek jak u znanju grčkog jezika i dobar poznavalac gramatike, retorike i značenja grčkih reči.
Ukazavši zatim na trud svojih pomoćnika i moleći gospodara da ih dostojno nagradi, Maksim za sebe prosi jednu milost: dozvolu da se sa svojim pratiocima Neofitom i Lavrentijem vrati u Svetu Goru. „Izbavi nas, pisao je on gospodaru, od tyge zbog dugog otsustvovanja; povrati nas bezbedno česnom manastiru Vatopedu koji nas već očekuje; daj nam da monaške zavete vršimo tamo gde smo ih izrekli, pred Hristom i strašnim Anđelima Njegovim, u dan postriga. Otpusti nas što pre u miru, da bismo i tamošnje pravoslavne hrišćane obavestili o tvojim carskim vrlinama, da bi znali potlačeni hrišćani tih zemalja, da još postoji na svetu car, koji ne samo vlada nad mnogim narodima nego i cveta pravdom i pravoslavljem, slično Konstantinu i Teodosiju Velikom. Neka nam podari Gospod da još nekada carujemo, oslobođeni tobom od robovanja bezbožnicima“.
Videći po prevodu Psaltira darovitost i ogromno znanje učenoga Grka, veliki knez nipošto ne pristajaše da ga pusti u Svetu Goru, i umoli Maksima da još neko vreme ostane u Moskvi. I kada Maksim, prevodeći druge knjige (tumačenje drevnih Otaca na Dela Apostolska i tumačenje Jovana Zlatousta na Matejevo i Jovanovo Evanđelje), dovoljno izuči ruski jezik, Vasilije Jovanovič mu, u saglasnosti sa mitropolitom, poveri da se prihvati pregleda i ispravljanja tadašnjih crkveno-bogoslužbenih knjiga. Posao ne lak i krajnje tugaljiv; ali ga Maksim nije mogao odbiti.
He malo vremena provede Maksim u ovome poslu, i za sve to vreme on uživaše ljubav i poverenje velikoga kneza. „Goreći božanskom revnošću, on je čupao korov obema rukama“, kao što se o tome sam on izražavao. I imajući slobodu u Gospodu, prepodobni je ponekad davao oštre ocene o onome što je video. Ali to što je video on, videlo je malo njih. Stoga je slepa pristrasnost prema starini sve te Maksimove ocene smatrala kao uvredu svetinje. I otpoče potajno gunđanje protiv „grčkog došljaka“, – kako se o Maksimu izražavaju gunđalice. Pa još stadoše kradom govoriti kako Maksim ne ispravlja nego kvari crkvene knjige! Maksim – jeretik! Ipak se niko ne usuđivaše da javno kleveta čestitog i nekoristoljubivog trudbenika, bojeći se velikoga kneza. Jer knez, ne samo ukazivaše ljubav i poštovanje Maksima, nego ga često prizivaše k sebi i korišćaše se njegovim savetima odnosno crkvenih i državnih poslova, pošto je gledao u njemu čoveka mudrog i revnosnog pobornika za pravoslavnu veru. A i sam Maksim, videći vladarevo raspoloženje prema njemu, nije skrivao tu carsku naklonost, nego je time koristio i bližnjima, jer je često posredovao pred velikim knezom za bojare koji su pali u nemilost. Revnujući za čistotu pravoslavne vere, prepodobni je i saboru duhovnom davao savet da revnosno preduzima mere protiv upornih jeretika, naročito protiv jeresi Židovske. Ho u ispravljanju bogoslužbenih knjiga Maksim je postupao oprezno, prepuštajući svoje nedoumice mitropolitu Varlaamu na rešenje. Iako je stvar imala kelijni karakter, ipak Maksim izazva nezadovoljstvo kod duhovenstva: svi stadoše govoriti kako Maksim tobož odbacuje ruske crkvene knjige i tvrdi da u Rusiji nema ni Evanđelja, ni Apostola, ni Psaltira, ni ustava. Ove klevete ne bi mogle imati nikakvih posledica po učenog došljaka grčkog, da je na moskovskoj stolici ostao blagorazumni pastir – njegov zaštitnik. Ali 1521 godine mitropolit Varlaam bi primoran da napusti svoju stolicu zbog neslaganja sa velikim knezom, i na njegovo mesto stupi monah Danilo iz Volokolamskog manastira, težak za Maksima. I odatle počeše sve Maksimove nevolje. Prepodobni Maksim je i ranije primećivao, da je nepravično uneta u arhijerejsku zakletvu obaveza – nikoga ne primati od carigradskog patrijarha. To je moglo biti potrebno poslednjih godina grčke carevine, kada su se mnoge stvari kolebale u njoj; ali docnije, kad se patrijarh strogo držao Pravoslavlja, ovo je postalo uvredljivo za patrijaršijski presto, jer porobljenje carevine nije moglo imati nikakvog uticaja na poslove vere. – Maksim ne ostavi ovo bez prigovora i napisa o tome članak. Promena mitropolita dade povoda i za drugo pitanje: Zašto je novi mitropolit postavljen bez dogovora sa grčkim patrijarhom? – Radoznalom monahu odgovarahu da u Moskvi postoji blagoslovna gramata od carigradskog patrijarha, kojom se dozvoljava da se ruski mitropolit postavlja od strane ruskih episkopa. No Maksim, ma koliko da je tražio tu gramatu, on je nije mogao videti. – Sve to, razume se, nije bilo prijatno Danilu.
Novim mitropolitom ne behu zadovoljni, jer su nalazili da je suviše snishodljiv pred svetskom vlašću. Među tim nezadovoljnicima behu i Maksimovi poznanici, koji dolažahu k njemu za savete. – U jedno vreme Danilo zamoli učenoga monaha da prevede Crkvenu istoriju blaženog Teodorita, ne zna se radi čega. Prepodobni Maksim odbi ovu molbu, pošto u toj knjizi ima mnogo jeretičkih podataka, koji bi mogli biti sablažnjivi za prost narod. – Ovo veoma uvredi mitropolita.
No Maksim, čvrst kao dijamant, nije padao duhom nego je istrajno vojevao za istinitu veru. Na sve klevete, širene protiv njega, on je neustrašivo gledao, jer je čista duša njegova želela samo jedno: neumorno i revnosno raditi za istinu Hristovu, na korist bližnjih.
U to vreme Rimska crkva, slabljena na Zapadu Luterom, mnogo se starala da svoju vlast proširi na Rusiju i da Ruse privoli na ujedinjenje sa njom. Sa tim ciljem bi od strane pape poslat delegat Nikola Šonberg, koji po svom dolasku u Moskvu, stade širiti po narodu „Reč o ujedinjenju Rusa i Latina“. On uspe da zavede bojarina Teodora Karpova; pokolebao je i druge; naročito su njegove misli o sudbini izazivale uzbuđenje u sujevernom narodu. Prepodobni Maksim je budno pratio tok ove stvari i, naoružan oružjem istine, ustade protiv lukavstva rimskog, razbi i opovrže sve dokaze i smicalice Šonberga, napisavši povodom toga petnaest dela. Pri tome on je na svakom koraku izobličavao verolomstva papista. U isto vreme njegovi mudri spisi behu upereni protiv Judeja, neznabožaca i muhamedanaca.
Prepodobni Maksim se nije plašio ljudskih strasti, jer još nije bio iskusio svu silu njihovu. „Zapovest Božja naređuje nam govoraše on, da propovedamo svima koji nas pitaju o Evanđelskoj istini, ne obzirući se na zlobu neznanja“. I on nije štedeo samoljublje, izobličavajući poroke duhovenstva i velmoža. No tako jaka svetlost učenja njegovog bejaše suviše teška za bolesne oči; očekivali su samo zgodu, pa da razdraženo samoljublje jurne na revnitelja istine i pobožnosti. I ta se zgoda ukaza 1524 godine.
Veliki knez Vasilije Jovanovič namisli da raskine brak sa svojom vrlinskom suprugom Solomonijom, jer je dvadeset godina u braku ostala bezdetna, i da stupi u novi brak sa Jelenom Glinskom, da bi imao naslednika prestolu. Mitropolit Danilo beše na strani velikoga kneza, iako Evanđelski zakon i crkvena pravila ne dozvoljavaju razvod braka zbog takvog razloga. Starac Maksim pak, kao što je i trebalo očekivati, beše na strani crkvenih pravila, a sa njim i prostodušni prijatelj njegov, starac Vasijan, potomak knezova litvanskih, koga je do tada veliki knez mnogo poštovao. Nošen revnošću, prepodobni Maksim napisa pouku velikome knezu, u kojoj ga ubeđivaše da se ne podaje telesnim strastima. „Onoga smatraj, pisao je on, istinitim samodršcem, o najblagoverniji care! koji ište da pravdom i dobrozakonjem uredi život svojih podanika i svagda se stara da u duši svojoj savlada pohotu i beslovesne strasti. Jer onaj koga one savlađuju, nije živi lik nebeskog Gospoda nego samo čovekoliko podobije beslovesnog jestestva“.
Tada se nedobroželateljima pruži zgodna prilika da odmazde strancu, koji se usudio da osuđuje rusko. Oni dostaviše velikome knezu da Vasijan i Maksim, sa svojim prijateljima, nanose sramotu Ruskom carstvu: proizvoljno kvare reči crkvenih knjiga; u sumnjivim su odnosima sa prognanim bojarima, Bersenjem i Žarenim; održavaju veze sa turskim poslanikom u Moskvi Iskenderom, preko koga Maksim piše sultanu da zarati na Rusiju; i Maksim se nepovoljno izražava o vojnoj sili velikoga kneza i o njegovim svirepostima.
Posle devetogodišnjih stalnih počasti, odjednom iznenada uhvatiše Maksima u februaru 1524 godine, i bez ikakvog ispitivanja baciše ga okovanog u tamnicu Simonova manastira. Tu se on mučaše nekoliko dana. Zatim ga izvedoše na sud, i stadoše ispitivati kakve je veze imao sa prognanim bojarima. Vrlinski starac nije imao šta da skriva iz svojih razgovora, jer su mu mnogi dolazili za dušekorisne savete. On ispriča šta su mu govorili umni, ali netrpeljivi, bojari; ispriča i to šta im je sam govorio kada su mu se žalili da neće dugo opstati zemlja koja menja svoje običaje: „He, bojari, običaji carski i vladari zemaljski menjaju se, kako je bolje za državu; ali ona zemlja, koja narušava zapovesti Božje, ta zemlja treba da očekuje kaznu Božju“. Iskren u svemu, on ne sakri čak ni tajne misli duše svoje o velikom knezu: kako je neosetljiv prema suzama sirotinje.
U februaru Maksim bi bačen u tamnicu; u novembru već Solomonija bi postrižena za monahinju, a u januaru se veliki knez oženi Jelenom Glinskom. Sve se to odigra u toku jedne godine.
Prepodobnog Maksima pustiše na slobodu. Pošto ga nisu mogli okriviti ni za kakvu krivicu prema državi, oni su ga morali pustiti. Ali neprijatelji njegovi ne ostadoše na miru. Oni pribegoše onome za šta je najlakše bilo okriviti ga: pokrenuto bi pitanje o ispravljanju knjiga. Po želji mitropolita Danila bi sazvan sabor u velikokneževskim palatama. Tu istupiše tužioci protiv grčkog došljaka, kako je tobož iskvario smisao Svetoga Pisma, dajući značenje prošloga vremena neprekidnoj radnji; na primer izvor o Sinu Božjem: „sjede odesnuju Boga“ zamenio je prošlim vremenom istoga glagola: „sjedjel jesi“; i još: za vaskrslo telo Hristovo rekao je da je opisivo. Maksim je u svoje opravdanje ukazivao na gramatičko značenje navedenih reči, koje izražavaju prošlo vreme. Ali i to mu bi upisano u krivicu, kao da time priznaje sedenje Sina s desne strane Oca kao već okončano; pa još stadoše navoditi protiv njega, kao protiv jeretika, svedočanstva svetih otaca. Tada Maksim smireno priznade svoju prvu ispravku kao pogrešnu, ističući da on tada nije dobro znao ruski jezik i razliku među ovim izrazima, jer je misao svoju predavao na latinskom jeziku ruskim tumačima, koje je po savesti pitao, da li su ti izrazi dobri. Svoju pak misao o opisivosti vaskrslog tela Hristovog, on se truđaše da odbrani navodima iz Svetoga Pisma, ali ga niko ne hte slušati.
Tri puta se Maksim bacao na zemlju pred Saborom, sa suzama moleći da mu se oproste pogreške, ako ih ima u knjigama. No sve beše uzalud: njega osudiše kao jeretika koji je iskvario Pismo Božje. Onda ga tajno odvedoše iz Moskve u Josifo-Volokolamski manastir, i tamo baciše u zagušljivu tamnicu. Tu on bi, kao neraskajani grešnik, odlučen od Svetog Pričešća; čak mu bi zabranjeno da i u crkvu ide. Od dima i smrada, od okova i batina, on je ponekad obamirao. No tu mu se u tamnici javi Anđeo i reče mu: „Trpi, starče, ovim mukama ćeš se izbaviti večnih muka“. I tu, na zidovima svoje volokolamske tamnice, on ugljenom napisa kanon Utešitelju Duhu Svetom, koji se i sada peva u crkvi.
Četiri godine provede prepodobni Maksim u teškoj tamnici volokolamskoj. Ali se time ne okončaše njegova stradanja. Njega prevedoše u tverski Otroč manastir, da bude pod nadzorom tverskog episkopa Akakija. Ovaj zatvor mu bi lakši: episkop je nevinog sužnja često prizivao za svoju trpezu; i bilo mu je dopušteno da čita knjige.
Godine 1534 umre veliki knez i prepodobni Maksim iskoristi ovu priliku, da pismeno odbrani sebe od nanetih mu kleveta. On pismeno izloži svoje ispovedanje vere, potpuno pravedno, i pokaza da su jeretičkih izraza pune ne one knjige koje je on ispravio, nego one koje njegovi protivnici smatraju za svetinju. Na završetku svoje bogomudre i snažne odbrane prepodobni Maksim moli da ga puste u Svetu Goru Atonsku, naglašujući i to, da sud nad njim pripada ne ruskim episkopima već vaseljenskom patrijarhu.
Ali udeo stradalca Maksima se ne promeni. Utom mitropolit Danilo bi smenjen i na njegovo mesto dođe novi mitropolit Joasaf. Prepodobni Maksim uputi k njemu pismeni izveštaj o svome radu na ispravci ruskih bogoslužbenih knjiga i o svojoj veri. Novi mitropolit se staraše da stradalca uteši blagom rečju. Ali ništa drugo ne mogaše od bojara učiniti da olakša udes nevinog sužnja. „Celivam tvoje uze, kao jednoga od svetih, pisao je on prepodobnome, ali ne mogu ništa više da učinim u tvoju korist“. Mitropolit je želeo da dopusti osuđeniku Sveto Pričešće; no protivnici pristajahu samo ako je u pitanju bolest na smrt. I najzad, posle trinaestogodišnje nepravedne zabrane Svetoga Pričešća, prepodobni Maksim dobi razrešenje da pristupa Svetim Tajnama kad god želi.
Istočni jerarsi nisu ostali ravnodušni prema sudbini nevinog stradalca Maksima. Vaseljenski patrijarh Dionisije i stoletni Joakim, patrijarh aleksandrijski, pisali su 1545 godine mladome caru Jovanu da pusti na slobodu monaha Maksima i da mu dozvoli da se vrati u Svetu Goru, mesto svoga postriga.
Ali i ove molbe ostadoše bez uspeha. Tek 1551 godine, posle dvadesetogodišnjeg tamnovanja, prijatelj Maksimov iguman Artemije sa nekolicinom vrlinskih bojara umoliše cara da oslobodi nevinog došljaka. Pušten iz tamnice, starac bi česno primljen u Moskvi, i s češću stupi u lavru prepodobnog Sergija. Ali on beše veoma iznuren teškim okovima i tamnicom, unutrašnjim tugama i spoljašnjim stradanjima. I beše slab ne samo u nogama, nego i celim telom. Ipak, duh mu bejaše bodar i sposoban za uzvišena sozercanja.
Na molbu svoga učenika Nila, prepodobni Maksim pristupi u lavri svetog Sergija prevođenju Psaltira sa grčkog na ruski jezik, iako mu je tada već bilo oko sedamdeset godina. Posle dve godine boravka pod okriljem prepodobnog Sergija, svetoga starca poseti u njegovoj tihoj keliji car Jovan Vasiljevič, i otkri mu svoju nameru da hoće da ide na bogomolju u manastir prepodobnog Kirila, i time ispuni obećanje koje je dao pri svom iscelenju. Opitni starac reče gospodaru iskrenu reč, kao što je navikao da uvek govori vladarima: Obećanje tvoje carstvenosti ne slaže se sa današnjicom, kada udovice, siročad i majke pobijenih kod Kazana još suze liju očekujući tvoju hitnu pomoć: saberi ih pod svoje carsko okrilje, i onda će se i svi sveci Božji obradovati tebi i uzneti tople molitve za tvoju državu, jer Bog i Njegovi svetitelji ne gledaju na naše molitve prema mestu nego prema dobrom raspoloženju srca našeg“.
Car smireno sasluša iskrenu reč mnogostradalnog Maksima, ali ne hte da odustane od svoje namere smatrajući je pobožnom. Tada sveti starac reče knezu Kurbskom, jednome od četiri bojara koji su pratili cara, proročku reč, sa molbom da je prenesu caru: „Ako ne poslušaš mene koji ti po Bogu savetujem i ne obratiš pažnju na krv pobijenih od neznabožaca, znaj da će ti umreti novorođeni sin Dimitrije!“ – Ali car uporno ostade pri svome, i zbi se proroštvo svetoga starca.
Ovo još više ispuni groznoga cara poštovanjem prema prepodobnom Maksimu, ne samo kao prema ispovedniku istine nego i kao prema proroku. Iduće godine car pozva prepodobnoga na sabor u Moskvu, radi osude nove jeresi Mateja Baškina, koja je imala sličnosti sa Kalvinovom, jer se Baškin beše zarazio ovim novim učenjem Zapada. No pošto prepodobni Maksim zbog starosti i iznemoglosti ne mogade otići i učestvovati na Saboru, car mu napisa pismo u kome ga moljaše da mu pošalje svoje mišljenje o ovom čudnovatnom učenju. U pismu car pisaše svetome starcu: „Neka ti bude znano, šta nas je pobudilo da ti uputimo ovo pismo. Do ušiju nam je došlo, da neki jeretici ne ispovedaju Sina Božjeg za ravnog Ocu; i Sveto Telo Gospoda našeg i skupocenu Krv Njegovu niušta ne smatraju nego ih primaju kao prost hleb i vino; i Crkvu odriču i nazivaju idolima ikone Gospoda, Prečiste Majke Njegove i svih Svetih; i ne priznaju pokajanje, ni otačka predanja, gordo ustajući protiv Sedam Vaseljenskih Sabora; i druge uče ovom zloverju. Zbog toga mi se duša potrese i srce ožalosti, i ne malo tugovah što se tako zloverje uvuče u našu zemlju. I u tuzi svojoj oslonivši se na Gospoda, ja odlučih da sazovem na Sabor sve episkope i igumane i crnorisce, da počupaju korov iz čiste pšenice, i budu saradnici svetih Sedam Vaseljenskih Sabora. Ja sam želeo da i ti dođeš, i da budeš pobornik Pravoslavlja, kao nekadašnji bogonosni oci, da bi i tebe primile nebeske obitelji, kao i ranije borbene revnitelje vere, čija su ti imena poznata. Zato, pokaži se njihov saradnik, i dani ti od Boga talant umnoži, pa mi pošalji svoj utuk na sadašnje zločinstvo. Čuli smo da se ti vređaš i misliš, da smo te mi zato pozvali što te pribrajamo k Mateju. No, ne bilo toga! da vernoga svrstavamo s nevernima. Ti odbaci svaku sumnju u tom pogledu, pa nam, po danom ti talantu, pošalji pisanu poslanicu kao odgovor na ovo pismo. Mir tebi u Hristu! Amin“.
I tako, na samom zahodu dana njegovih, bi, najzad, odato puno priznanje ispovedniku istine. I to bi poslednje crkveno delo velikoga stradalca. Kroz godinu dana, 1556 godine, on preminu posle četrdesetogodišnjih podviga i stradanja, u dubokoj starosti, punoj svih životnih nevolja. I česno mnogostradalno telo njegovo bi sahranjeno u lavri prepodobnog Sergija, gde je u svetoj tišini proveo poslednje dane svoga zemaljskog života.
Po smrti prepodobnoga, probudi se prema njemu opšte poštovanje, i mnogi su hitali u Lavru ka njegovim sveštenim ostacima, kao ka moštima, nazivajući ga čas prorokom, čas velikim učiteljem. I stvarno nezaboravan treba da bude za ruski narod nevini stradalac, prepodobni Maksim Grk, koji je jarkije od drugih osvetlio mrak tadašnjeg stanja i sa sastradalnim bolom pozivao iz njega jadnike na put spasenja. Iako je on skupo platio svoju plamenu ljubav prema istini i svoju revnost za slavu Božju, ipak je, bez obzira na sve to, njime posejano seme kasnije donelo izobilne rodove od trudova pravednog muža.
Moskovski mitropolit Platon podigao je grobnicu nad nezaboravnim prahom prepodobnog Maksima. A 1840 godine, namesnik Sveto Trojicke Sergijeve lavre, arhimandrit Antonije, sa blagoslovom mitropolita Moskovskog Filareta, podiže na njegovom grobu kapelu, gde usrdni bogomoljci u svako vreme prinose tople molitve Bogu.
He treba prećutati ni čudesa koja su se dogodila na grobu prepodobnog Maksima, a koja su zapisana u predanjima Sergijeve lavre. Tako, godine 1651, u dane sveruskog patrijarha Nikona, dođe jedan čovek iz Moskve u obitelj prepodobnog Sergija i posle liturgije i molebna sede blizu hrama Silaska Svetoga Duha na grobničju dasku; no njega odjedanput sila Božja zbaci s nje, i nesrećnik se pri padu silno ugruva, te nije mogao dugo da ustane. A kada se najzad s mukom pridiže i dovuče do grobnice, on stade raspitivati prisutne ljude ko pod tom daskom počiva. Oni mu odgovoriše: „Monah Maksim Grk“. Tada ugruvani viknu: „Oče Maksime, oprosti mi!“ I kada na njegovu molbu bi odslužen parastos za prepodobnog Maksima, to on odmah bi potpuno isceljen. No ovome čudu ne poverova kelejnik starca Vasijana Jovan. Obuzet gordošću, on samopouzdano sede na grobnicu prepodobnog Maksiada, misleći u sebi: „onda ću poverovati u bivše čudo, ako se i sa mnom desi to isto“. No nesrećnika postiže gnev Božji, te on bi tri puta zbacivan sa grobnice, tako da mu se lice iskrvavi, zubi polomiše i jezik povredi. Kada na kraju ustade i opomenu se svoga neverja, on se gorko pokaja za svoju drskost, pa preklonivši kolena pred ikonom Gospoda našeg Isusa Hrista, stade moliti oproštaj. Utom on zaspa dubokim snom i ugleda pred ikonom svemilostivog Spasa molećeg se inoka. Jovan ga upita: Ko si ti? Moleći se inok odgovori: „Maksim Grk“. Onda ga Jovan stade moliti za oproštaj. No prepodobni mu sa gnevom reče: „Zašto me beščestiš? Ti si čuo da je danas bio zbačen čovek koji je sedeo na mom grobu. Zato si za svoje neverje i dobio što treba“. Rekavši to, starca nestade ne davši oproštaj izranavljenom Jovanu. – Tako je sam Jovan pričao o svemu ovome.
Godine 1851, po kazivanju „Manastirskih pisama“, sam prepodobni Sergije Radonežki Čudotvorac javi se jednom moskovskom trgovcu i dade svedočanstvo o svetosti prepodobnog Maksima. To ce čudo dogodi na sledeći način: Moskovski trgovac Z. beše bolestan kod svoje kuće, i u molitvi svojoj prizivaše u pomoć prepodobnog Sergija. Zatim iduće noći vide on u snu prepodobnog Sergija, Kao da je ustao iz groba. Bolnik mu priđe i, pripavši k nogama njegovim, stade prositi njegove svete molitve i posredovanje pred Bogom. Ali prepodobni Sergije mu reče: „Gresi tvoji vređaju Gospoda, stoga se postaraj da se popraviš i prineseš pokajanje“. No bolnik, ne gubeći nadu na njegovu pomoć, stade ga ponovo moliti. Tada mu prepodobni Sergije obeća da će se pomoliti Bogu za njega i pomoći mu u bolesti. Čuvši to, bolesnik u ushićenju govoraše: „Prepodobni oče Sergije, čime ti se mogu dostojno zablagodariti?“ – „Meni ne treba ništa, odgovori mu prepodobni, nego što možeš donesi prepodobnom Maksimu Grku“. – Posle toga bolesnik ozdravi i, prema uputstvu prepodobnog Sergija, donese 4 decembra 1851 god. dva pokrivača: jedan za grobnicu prepodobnog Sergija, a drugi – za grobnicu prepodobnog Maksima Grka.
 
SPOMEN SVETIH
ČETIRI MUČENIKA
 
U Tiru postradaše za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
ANASTASIJA
 
Učenik Svetog Maksima Ispovednika[39].
 
SPOMEN SVIH SVETIH
MUČENIKA
 
Ovog dana vrši se spomen svih Svetih Mučenika postradalih od vremena sv. Stefana Prvomučenika i Arhiđakona pa do današnjeg dana. Spomen im ce, po Jerusalimskom Kanonariju, vrši u hramu sv. Arhiđakona Stefana u Jerusalimu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NEOFITA VATOPEDSKOG
 
Prepodobni otac naš Neofit prosija u manastiru Vatopedu. Nalazeći se jednom manastirskim poslom na jednom metohu, on se teško razbole i beše blizu smrti. Tada se on toplom molitvom obrati Bogomajci da mu Ona podari zdravlje. I gle čuda! on odjednom ču od ikone Bogorodičine glas, da mu se daje još jedna godina, da se za to vreme spremi kako treba za odlazak iz ovog života.
Pošto na takav način dobi zdravlje, on se vrati u manastir. Po isteku godine, pripremajući se jedne nedelje za pričešće Svetim Tajnama Hristovim, on ponova ču od ikone Bogomaterine glas, da je već došlo vreme njegovog odlaska iz ovog života. Tako i bi. Jer, pošto se pričesti Hristovim Tajnama, on mirno otide ka Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ZOSIMA
episkopa Sirakuskog
 
Ovaj sveti beše rodom sa ostrva Sicilije, od roditelja hrišćana, koji ga odmalena dadoše da čuva mošti sv. mučenice Lukije. Kasnije se zamonaši, i procvetavši u vrlinama, bi postavljen od pape rimskog Teodora za episkopa grada Sirakuze na Siciliji. Imađaše obilnu blagodat Duha Svetog i činjaše čudesa. Prestavi se u miru.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Maksim rodio se oko 580. godine.
  2. Car Iraklije stupio na presto 610. g. i carovao do 641. g.
  3. To beše oko 613 – 614. g. Hrisopolj se nalazio na suprotnoj strani Carigrada preko Bosforskog moreuza (sada se naziva Skutari), blizu Halkidona.
  4. Monotelitska i monoenergetska jeres pojavila se početkom sedmoga veka i bila je produženje monofizitske jeresi. Monoteliti su priznavali u Hristu jednu volju i jedno dejstvo (energiju): Božansku volju i Božansko dejstvo. Na taj način oni su kvarili dogmat očovečenja Boga Slova. Po pravoslavnom učenju, volja je prinadležnost prirode a ne lica (lice samo upotrebljava volju koja se nalazi u prirodi, tj. lice pokreće i stavlja u dejstvo volju prirode). Stoga je i Gospod Isus Hristos, kao po prirodi Bog i po prirodi čovek, imao i Božansku i čovečansku volju. Bez čovečanske volje on ne bi bio savršenim po prirodi čovekom.
  5. Sergije bio patrijarhom carigradskim od 634 do 639 godine.
  6. Kir držao patrijaršisku stolicu u Aleksandriji od 630 do 640 g.
  7. Sv. Sofronije – patrijarh jerusalimski od 634 do 638 godine.
  8. Honorije beše episkop rimski od 625 do 638 god. Da on beše zaista uz monotelitsku jeres vidi se i iz njegova dva pisma upućena patrijarhu Sergiju, kao i iz toga što je Honorija kao jeretika osudio i anatemisao Šesti Vaselj. Sabor (680-1 g.), a za njim i Trulski (692. g.) i Sedmi Vaseljenski (787. g.). Slučaj pape Honorija najbolje pokazuje da je rimski papa pogrešiv i prevarljiv u pitanjima vere.
  9. Ovo Izloženje vere izdato je y vidu edikta, ili ukaza; kao takvo bilo je obavezno za sve; ono je zabranjivalo da se vode sporovi o jednoj ili dvema voljama u Hristu, ali je y isto vreme proglašavalo da je učenje o jednoj volji pravilno. No i posle toga sporovi su uznemiravali Crkvu na Istoku.
  10. Pir nasledi Sergija u 639. god. Na saboru koji on sazva Ektesis Sergijev bi odobren, i Pir nastavi revnosno štititi jeres.
  11. Severin – papa rimski od 638 do 640 godine.
  12. Papa Jovan IV držao rimsku stolicu od 640 do 642 godine.
  13. Konstantin III bio vizantijskim carem u 641. godini.
  14. Narodno mnenje smatralo je da je i patrijarh Pir učestvovao sa Martinom u trovanju cara Konstantina. Bojeći se narodnog gneva, Pir pobeže 641. god. u Severnu Afriku i ostavi patrijaršiski presto. Do 650. god. on življaše spočetka u Africi. a zatim u Rimu i Raveni.
  15. Konstans II carovao od 641-668, a Konstantin IV Pogonat – od 668 do 685 godine.
  16. Pavle II držao patrijaršijski presto u Carigradu od 641 do 654 g.
  17. Patricijima su se u Grčkorimskoj imperiji često nazivali upravitelji pokrajina; no tako su se nazivali i ljudi visokog porekla uopšte. Patricije Grigorije bio je upravitelj Kartagene i nešto kasnije, oko 646 g. on se pobuni protiv cara, no bez ikakvog učešća sv. Maksima u svemu tome. Kartagena se nalazila na severoistoku od Tunisa. Kartagena je osnovana oko 860 godine pre Hrista Didonom, caricom Tirskom. Godine 148 pre Hrista Kartagena bi podvlašćena Rimskoj carevini.
  18. To je bilo u julu 645 godine.
  19. To je bilo 648 godine.
  20. Sveti Maksim je doputovao u Rim krajem 647 godine pošto je prethodno bio na Siciliji, oko 646-7 godine, gde je tamošnjim episkopima izložio pravoslavnu veru. U Rimu sv. Maksim prožive do 653 godine u jednom tamošnjem grčkom manastiru.
  21. To beše Lateranski sabor od 5-13 oktobra 649 g.
  22. Sveti papa Martin bio je uhvaćen 653 god.; a y Hersonu je skončao 16 septembra 655 godine, umoren glađu.
  23. To bi septembra 653 god.
  24. Petar upravljao carigradskom patrijaršijom od 655 do 666 god.
  25. Vitinija se graničila na severu Crnim Morem, na zapadu Mizijom, na jugu Frigijom i Galatijom, na istoku Paflagonnjom. Sada ona zauzima severni deo Anatolije.
  26. Ovo bi drugo suđenje sv. Maksimu u avgustu i septembru 656 god.
  27. To je bilo god. 656. – Manastir velikomuč. Teodora nalazio se U predgrađu Carigrada.
  28. Naime: oko pet godina. Ovo poslednje suđenje sv. Maksimu bi 662. godine.
  29. Misli se na uspostavljanje mira između monotelitskog patrijarha Petra i kompromisnog pape Vitalija, koji bi izabran 657 god.
  30. Diptih znači pomenik. To cy bile dve spojene tablice, na kojima su se pisala imena živih i pokojnih, a onda bila pominjana na sv. Liturgiji.
  31. Pretor – mesto gde se obavljalo suđenje. Tu su često vršena i bičevanja.
  32. Vitinija – severozapadna oblast Male Azije. Nikeja – sada Ispik – u starini bogat i napredan grad, sada bedan i maleni gradić. U Nikeji su održani Prvi i Sedmi Vaseljenski Sabor.
  33. Olimp – gora u Maloj Aziji, na granici između Frigije i Vitinije.
  34. Dioklecijan – rimski car, carovao u istočnoj polovini carevine, Maksimijan – u zapadnoj polovini od 284 do 305 godine.
  35. Herkul – heroj starogrčkih predanja, koji je, po verovanju starih Grka, posedovao nadprirodnu silu i oličavao u sebi fizičku silu čoveka; docnije obožavan od njih kao jedan od najomiljenijih bogova. Kao ovaploćenje fizičke snage, Herkul se smatrao pokroviteljem svih gimnastičkih vežbi. Po svima „Herkulovim vežbalištima“ bili su istaknuti Herkulovi kipovi.
  36. Sveti Neofit mučenički postrada za Dioklecijanova gonjenja između 303 i 305 godine.
  37. Trapezunt – grad u istočnom kraju Ponta, severna oblast Male Azije, na morskoj obali.
  38. Vesta je poštovana od starih Rimljana kao boginja domaćeg ognjišta, domaće sloge, mira i sreće; sama je ona, po njihovom verovanju, bila devstvenica. U čast njenu bilo je podignuto naročito svetilište sa njenim kipovima i ognjištem, u kome se održavao neugasivo goreći oganj, o kome su se starale njene službenice, takozvane vestalke. Vestalke cu birane između čednih devojaka, koje su davale obet večnog devičanstva; njih su Rimljani veoma cenili i poštovali.
  39. Videti o njemu pod današnjim danom: Žitije prepodobnog oca našeg Maksima Ispovednika i Mučenika.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *