NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
19. JANUAR
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA EGIPATSKOG[1]
 
Otadžbina ovog prepodobnog Makarija beše Egipat, selo Ptinapar. Roditelji njegovi življahu u Egiptu; imena im behu kao drevnim praocima Avramu i Sari: otac se Makarijev zvaše Avram, i beše sveštenik, a majka Sara. Pošto behu bezdetni, oni se odvojiše u pogledu bračne postelje, ali se ne odvojiše u pogledu ljubavi, i življahu dosta godina ne sjedinjujući se telesno, no sjedinjeni duhovno. Svoj život ukrašavahu uzdržanjem i postom, molitvama i bdenjima, milostinjama i gostoprimstvom, i mnogim drugim vrlinama. Po popuštenju Božjem bi iznenadna najezda varvara na Egipat; varvari opljačkaše žitelje Egipta, te i roditelji Makarijevi veoma osiroteše, i pomišljahu da napuste svoju otadžbinu. No jedne noći, Makarijevom ocu Avramu javi se u snu sveti patrijarh Avram, česna izgleda, svetle lepote, odeće sjajne kao sunce. Tešeći ga i govoreći mu da položi nadu u Gospoda, on mu savetova da se ne udaljuje daleko, nego da se samo preseli u selo Ptinapar. I još mu reče sveti Avram da ne lišava sebe i suprugu svoju bračnog telesnog sjedinjenja, pošto Bog hoće da ih blagoslovi blaženim plodom, kao što, – dodade, – blagoslovi mene kada se preselih u zemlju Hanansku, jer mi dade sina u starosti.
Prenuvši se od sna, sveštenik Avram ispriča svoje viđenje gospođi Sari, i oboje uznesoše zahvalnost Bogu, i ne oklevajući preseliše se u pomenuto selo. To selo beše nedaleko od Nitrijske pustinje. Božji promisao preseli tamo Makarijeve roditelje, da bi njihov budući sin lakše zavoleo Pustinjački život. Živeći u selu Ptinaparu otac Avram se veoma teško razbole, i očekivaše smrt. No jedne noći, ležeći tako na bolesničkom odru, on malo zadrema, i imađaše ovakvo viđenje u snu: Anđeo Božji iziđe iz oltara, približi se njemu, i reče: Avrame, Avrame, ustani sa odra svoga! – A on mu odgovori: Bolan sam Gospode, i ne mogu da ustanem. – Onda ga Anđeo blago uze za ruku, i krotkim glasom reče mu: Bog se smilovao na tebe, i uklanja bolest tvoju od tebe, i daje ti blagoslov svoj, jer će žena tvoja roditi tebi sina, istog imena sa blaženstvom[2], obitalište Svetoga Duha; on će anđelski živeti na zemlji, i mnoge će privesti Bogu.
Bolesnik se prenu iz sna od tog vićenja, i odmah se oseti potpuno zdrav; i ustade ispunjen strahom i radošću, i stade hodati, i ispriča supruzi svojoj Sari sve što vide i ču od Anđela u viđenju. A da je to istina, potvrđivaše njegovo iznenadno potpuno ozdravljenje od teške bolesti. I oboje zablagodariše Bogu svemilostivom dobrotvoru svom. Potom zatrudne Sara u starosti, i kada dođe vreme, rodi muško dete, i nadenuše mu ime Makarije, što znači blaženi, i prosvetiše ga svetim krštenjem.
Kada dete odraste i postade punoletno, i dobro izuči Svete Knjige, roditelji, kao da zaboraviše šta je anđeo rekao u viđenju o njemu, htedoše da ga žene, iako on nije hteo. On se na sve moguće načine otimao, želeći da se venča sa jedinom besmrtnom nevestom: blaženim životom. Ipak se potčini roditeljskoj volji, ali sa jednom blagom namerom u duši. Svadba se obavi, i mladenci uđoše u ložnicu. Mladoženja Makarije se napravi kao da ga spopade neka iznenadna bolest, i ne dotače se neveste, već čist izađe iz ložnice. I svu nadu polažući u Boga, on samo k Njemu jedinome upiraše oči srca svoga, i moljaše My ce svom dušom da mu podari da se što pre odrekne sveta i postane monah. Jednoga dana desi se da neki njegovi rođaci pođoše u Nitrijsku goru[3], da otuda donese šalitru (= nitru), jer je tamo ima mnogo zbog čega se ta gora i naziva Nitrijska. Tada, po naređenju svojih roditelja, pođe sa njima i Makarije. I kada dođoše do Nitrijskog jezera, Makarije malo svrnu s puta, želeći da se odmori. I zaspa. I vide u snu jednog divnog čoveka, koji je blistao u svetlosti, i govorio mu: Pogledaj, Makarije, ova mesta u pustinji, i razgledaj ih, jer ti treba da se nastaniš u ovoj pustinji. – Čim viđenje prestade, Makarije se trže iz sna, i razmišljaše o onome što vide i što mu bi rečeno. I beše u nedoumici, šta to treba da znači. Jer u to vreme još ne beše pustinožitelja, osim Antonija Velikog, i Pavla Tivejskog negde u unutrašnjosti pustinje, za koga niko nije znao. Posle tri dana, Makarije se vrati iz Nitrije doma, i zateče svoju nevestu u strašnoj groznici, već na samrti. Ona i umre na njegove oči, i kao nevina devojka otide u život večni. Makarije toplo zahvali Bogu za ovo. I izvuče iz toga pouku za sebe, govoreći sebi: Makarije, pazi, i postaraj ce o duši svojoj, jer treba da i ti naskoro ostaviš ovaj život. – I Makarije se ni o čemu više ne brinjaše, već stalno odlažaše u hram Gospodnji, i čitaše Božanske Knjige. A roditelji, videći takav život njegov, ne usuđivahu se ni da pomenu pred njim žensko ime, nego se radovahu zbog celomudrenosti njegove. Avram, otac njegov, već beše veoma ostario, pa se i razbole. A izgubi i vid od starosti i bolesti. I blaženi Makarije služaše mu usrdno i brižljivo. Zatim se i prestavi starac, i bi pribran k pretcima svojim. A šest meseci po prestavljenju oca njegova Avrama, skonča u Gospodu i gospođa Sara, mati Makarijeva.
Pošto po hrišćanskom običaju sahrani svoje roditelje, Makarije postade potpuno slobodan, i razdavaše potrebitima sve što mu beše ostalo iza roditelja. Samo mu tuga pritiskivaše dušu, što nije imao kome da otkrije tajnu srca svog i da dobije upustvo kome da se obrati i ko da ga nauči bogougodnom životu. I moljaše se svim srcem Bogu, da mu pošlje dobrog nastavnika, koji bi mu pokazao put spasenja.
Utom dođe praznik jednoga svetitelja, koga su Makarijevi roditelji svečano proslavljali. Po ugledu na svoje roditelje, Makarije spremi obed, ne samo radi suseda nego naročito radi sirotih i ubogih. Stojeći tog dana u crkvi na molitvi, on ugleda jednog starog monaha gde uđe u crkvu. Vlasi mu behu sede, brada mu beše do pojasa, u licu beše bled od isposništva: pojava vrlo dostojanstvena i unutrašnji lik duše njegove beše ukrašen krasotama vrlina. Ovaj stari monah imao je ne mnogo daleko od tog sela svoju usamljeničku keliju na jednom usamljenom mestu. On se nije uopšte pojavljivao. A ovom prilikom Bog tako udesi, te on dođe u ovu seosku crkvu da se pričesti svetim Tajnama. Posle svete litrugije zamoli Makarije ovog inoka da svrati kod njega na obed. Po završenom obilnom ugošćenju, svi se raziđoše. A Makarije zadrža malo inoka, i izdvojivši se sa njim nasamo, on pade k nogama starčevim, i reče: Nemoj mi zabraniti, oče, da sutra dođem tvojoj česnosti, jer hoću da mi ti budeš dobri savetnik za život koji treba da vodim. – Starac mu odgovori: Dođi sinko, kada hoćeš. – I otide starac.
Sutradan Makarije ode starcu, i kaza mu sve tajne srca svoga, kako želi svom dušom da služi Gospodu, i moli starca da ga uputi šta treba da čini. A starac ga dušekorisnim razgovorima zadrža tog dana kod sebe. I na zahodu sunca prihvatiše se malo hleba i soli. Posle toga starac naredi Makariju da otpočine. Sam pak stade na molitvu, i imajući um gore, duboko u noći, on pade u ushićenje, i vide sabor belolikih monaha sa krilima, koji kružeći oko Makarija govorahu: Ustani, Makarije i počni službu naloženu ti od Boga! He odlaži je za drugo vreme, jer lenj čovek ne ratuje, a vredan dobija nagradu. – Videvši to, božanstveni starac ispriča izjutra Makariju. I ispraćajući ga reče mu: Sinko, što hoćeš da činiš, čini brže, jer te Bog poziva na spasenje mnogima. Stoga se otsada nemoj leniti na bogougodna dela! – I pošto ga mnogo pouči o molitvi i bdenju i postu, otpusti ga s mirom.
Vrativši se doma, blaženi Makarije razdade sirotinji sve što je imao, ne ostavljajući ništa za sebe. I pošto se u toku nekoliko dana oslobodi svih žitejskih briga, i sam postade siromah, dođe opet starcu, predajući sebe potpuno na slatku službu Gospodu. Starac s ljubavlju primi božanstvenog junošu Makarija, pokaza mu početke monaškog usamljeničkog molitvenog življenja, i nauči ga, doličnom monasima, rukodelju kako da plete kotarice, a nedaleko od sebe načini mu i keliju, jer je starac voleo da sam živi u Bogu. I odvede u tu keliju učenika, i dade mu potrebne zapovesti o molitvi, i o hrani, i o rukodelju.
Tako blaženi Makarije krenu s Bogom tesnim putem monaškog žitija. I iz dana u dan napredovaše u zakonu Gospodnjem. Posle nekog vremena episkop toga kraja dođe u to selo. I saznavši od žitelja toga sela za blaženog Makarija, pozva ga k sebi, i pošto je bila velika potreba postavi ga za sveštenika te crkve, iako je bio još mlad. No posle ne mnogo dana dotuži Makariju sveštenička služba, jer mu prekinu bezmolvije, molitveno usamljeničko tihovanje i on pobeže odande, i nastani se negde blizu jednog drugog sela. Tu mu se pridruži jedan prost pobožan čovek, i služaše mu: prodavao je njegovo rukodelje, i donosio mu hranu. A đavo, ne podnoseći da ga mlad monah gazi, ustajaše i ratovaše protiv njega raznovrsnim iskušenjima. Nekad mu vnušavaše nedolične pomisli, a nekada navođaše na njega priviđenja i strašila. Jer dok je Makarije bdio na noćnoj molitvi, đavo iz temelja potresaše keliju, a ponekad se u zmiju lretvaraše, i gmizeći po zemlji na njega navaljivaše. A blaženi Makarije, ograđujući sebe molitvom i krsnim znakom, ni u šta ne smatraše ova iskušenja, govoreći s Davidom: Neću se bojati strahote noćne, ni strele koja leti danju, ni pomora koji ide po mraku (Ps. 90, 5-6).
Pošto lukavi nije mogao pobediti nepobedivog, on izvede protiv njega ovakvo lukavstvo. Jedan žitelj toga sela imađaše kćer devojku, koju neki mladić prošaše sebi za ženu. Ali pošto beše siromah i priprost, roditelji ne okretahu glavu na mladića, ne želeći da svoju kćer dadu za njega. A devojka voljaše toga mladića. I raspaljeni uzajamnom ljubavlju, oni se potajno dadoše jedno drugome. I devojka zatrudne. I kada upita mladića, šta da kaže roditeljima; on imajući u sebi učitelja nevaljalstva, odgovori joj: Reci im, da ti je to uradio onaj pustinjak. – Ona posluša nečastivi savet, i naoštri jezik svoj kao zmija protiv nevinog monaha. A kada roditelji primetiše da je ona trudna, stadoše je tući i pitati s kim je pala. Ona odgovori: S pustinjakom vašim, koga vi smatrate za sveca. Jer kada jednom bejah izvan sela, i kada se približih mestu gde on živi, on me srete na putu i učini nasilje nada mnom. A ja od stida i straha nikome to nisam kazala dosada.
Ove reči njene kao neke strele raniše njene roditelje i rođake. I oni svi skupa poleteše na svetitelja, dotrčaše do njegove kelije, vičući i preteći, izvukoše ga iz kelije i tukoše dugo, pa ga sa sobom odvedoše u selo. A tamo sabraše polupane lonce, počađale grnce, drške od krčaga; povezaše ih, i obesiše o vrat Makariju. I tako ga vođahu po selu: strašno ga ismevajući, bijući, udarajući, kosu mu čupajući, nogama ga gazeći, i vičući: Ovaj monah silova našu devojku! Hajde, svi ga udarajte i bijte! – U tom se desi da tu prolažaše jedan čestit čovek, i kada vide šta se dešava, upita one što su to radili: Dokle ćete tući nevinog stranog monaha, ne ispitavši tačno, da li je istina što mu se pripisuje? Jer smatram da to nije istina, već je prosto kleveta. – Oni i ne obratiše pažnju na reči ovoga čoveka, nego produžiše svoje zlodelo. A onaj hristoljubac, koji Boga radi služaše Makariju, prodajući njegovo rukodelje iđaše iz daleka za Makarijem koga su vukli, stićaše se i plakaše, i ne mogaše odbraniti i oteti Makarija iz ruku onih koji su ga kao psi mnogi opkoljavali. A oni se okrenuše, pa i njemu stadoše pretiti, govoreći: Eto šta učini pustinjak kome ti služiš! – I tukoše Makarija motkama, dok ne zadovoljiše svoj bes i gnev. I ležaše Makarije polumrtav na putu. A roditelji one devojke govorahu: Nećemo ga pustiti, dok nam ne da jemce, da će izdržavati kćer našu, koja od njega zatrudne. – Makarije pak, jedva živ, reče onome koji mu služaše: Budi mi jemac, čoveče! – A on, gotov i da umre za njega, primi se jemstva, pa uze Makarija, i jedva ga odvede u njegovu keliju, jer ne mogaše ići od ljutih rana.
Pošto malo prezdravi, lati se rukodelja s velikom revnošću, govoreći sebi: Makarije, imaš ženu i decu, stoga treba dan i noć da radiš da ih hraniš. – I pravljaše kotarice, koje prodavaše čovek što mu služaše i dobijeni novac slaše devojci za izdržavanje. A kada dođe vreme da devojka rodi, postiže je pravedna kazna Božja, jer beše pravednika oklevetala za bezakonje, i ne mogaše da rodi. Mnogo dana i noći mučila se užasno, gorko jaučući od velikih bolova, jer dete nije moglo da izađe iz nje. A i roditeljima njenim se kidalo srce, videći je u takvim mukama, i ne znajući šta da rade, govorahu: Šta je ovo? – No tada devojka, i protiv volje svoje, kaza istinu, silno jaučući: Teško meni kukavnoj! Zaslužujem hiljade smrti, jer pravednika oklevetah, i slagah da me je on upropastio. A on je nevin. Mene je upropastio mladić, koji je želeo da me uzme za ženu.
Kada to čuše njeni roditelji i svi bližnji, zaprepastiše se, jer ih spopade stid i strah što nevinom monahu, sluzi Božjem, tolika zla naneše. I vajkahu se, govoreći: Avaj! teško nama! – Pronese se glas o tome po celom selu, i svi se slegoše, i staro i mlado, kući toga čoveka, i slušahu gde devojka govori da je pustinjak nevin. I svi osuđivahu sebe, i sami sebe nazivahu prokletima, jer su svi učestvovali u onom nemilosrdnom zlostavljanju svetitelja. I dogovoriše se svi sa roditeljima te devojke, da otidu sluzi Božjem, i s plačem pripadnu k nogama njegovim, moleći ga za oproštaj, eda ih ne bi postigao gnev Božji što su nevinome naneli nepravdu.
Čuvši to, sluga i jemac Makarijev, sav radostan otrča brzo k Makariju, i reče mu: Raduj se, oče Makarije, današnji dan nam je radostan i svetao, jer nekadanju sramotu Bog pretvori u slavu; i otsada sam ja slobodan od svoga jemstva, a ti si se pokazao bestrastan i pravedan i preslavan stradalnik. Jer nepravednicu onu, koja te okleveta i tolika ti zla pričini, postiže Božja kazna, te ne može da se porodi, i priznade da si ti nevin, a da joj je to uradio neki mladić. I eto, svi žitelji toga sela, i mlado i staro, hoće da dođu kod tebe s pokajanjem, da proslave Boga za celomudrenost tvoju i trpljenje tvoje, i da izmole oproštaj od tebe, da ih ne bi postigla neka kazna Božja što ti toliko zlo naneše.
Kada to ču smirenoumni Makarije, bi mu teško, jer nije želeo poštovanje i slavu ljudi. Milije mu beše primati od ljudi sramotu nego počasti. I čim pade noć, on se diže i pobeže odatle. I otide najpre u Nitrijsku goru, gde je ono nekada spavao i imao u snu viđenje. Tu prožive tri godine u jednoj pećini. Zatim otide kod Antonija Velikog, koji se podvizavao na Faranskoj Gori[4], jer je slušao o njemu još dok je u svetu bio, i želeo je da ga vidi. Prepodobni Antonije ga s ljubavlju primi. I Makarije postade njegov bliski učenik, i prožive pored prepodobnoga dosta vremena, učeći se od njega savršenom žitiju u vrlinama, i ugledajući se u svemu na oca svog.
Zatim ga prepodobni Antonije otpusti, i on otide u Skitsku pustinju[5] na naročiti život. I pokaza mnoge podvige, i toliko uspe u monaštvu da prevaziđe drugu bratiju. I nazivahu ga bratija „mladi starac“, jer u mladim godinama pokaza staračko žitije. A ca demonima vođaše borbu i danju i noću. Jer ponekad se oni otvoreno preobražavahu u razna obličja i priviđenja, kao naoružani ratnici na konjima, koji trče u bitku. I žestoko napadahu na njega sa grajom, hukom i strahovitom bukom, pokušavajući da ga ubiju. Ponekad pak nevidljivo mu navođahu razne strasti sa nečistim pomislima, i mučahu se da pomoću svakovrsnih lukavstava potkopaju i razore tvrđavu, Hristom osnovanu. Ali nikako ne mogahu da naškode junačkom borcu, koji svu nadu položi u Boga, i davidski govoraše: Oni su naoružani, i na konjima, a ja ime Gospodnje prizivam, da ih saplete i obori (Ps. 19, 8.9); ja ću Boga učiniti svojom silom, i On će uništiti neprijatelje moje demone koji mi dosađuju.
Jedne noći dok je blaženi spavao, opkoliše ga mnogi demoni, budeći ga i govoreći mu: Ustani i pevaj s nama! nemoj spavati! – A prepodobni, prozrevši lukavstvo njihovo, ne htede ustati nego im reče: Idite od mene prokleti u oganj večni, pripremljen ocu vašem Satani i vama! – Oni mu rekoše: Ti huliš na nas, odgovarajući nam tako nepravično. – Koji to od demona ikoga pobuđuje na slavljenje Boga, ili upućuje na vrlinu? – A oni, iako mu mnogo govorahu da ustane, ne uspeše da ga dignu. Tada, ne podnoseći što ih on toliko potcenjuje, razjareni skočiše svi na njega i stadoše ga tući. A svetitelj zavapi: Hriste, pomozi mi, i izbavi me od ovih što me opkoliše, jer me opkoliše kao psi mnogi, i razjapiše čeljusti svoje na me. – I tog časa svi demoni iščezoše s hukom.
Jednom prilikom prepodobni nakupi u pustinji palmove grančice za pletenje kotarica. I kad ih nosaše u keliju, srete ga na putu đavo sa srpom, i htede da ga udari, ali ne mogade. I reče mu: Veliku muku imam od tebe, Makarije, jer ne mogu da te savladam. Eto, sve što ti radiš, radim i ja: ti postiš, i ja uopšte ne jedem; ti bdiš, i ja nikada ne spavam. Ima samo jedno čime me pobeđuješ. – A šta je to? upita ga Makarije. – Tvoje smirenje, odgovori đavo, i zbog njega ti ne mogu ništa.
Kada blaženom Makariju beše četrdeset godina, on dobi od Boga dar isceljivanja i proroštva i vlast nad nečistim dusima. I udostojen svešteničkog čina, ava postade otac onima koji življahu u Skitu. O njegovoj hrani i piću, i kako se postio, ne treba mnogo ni govoriti. Jer se tamo niko ni od najlenjivijih monaha ne prejedaše, niti ko iziskivaše neka bolja jela. I to sa dva razloga: prvo, zbog velike oskudice na tom mestu u onome što je potrebno; i drugo, zbog božanstvene revnosti mnogih tamošnjih otaca, od kojih se svaki starao da u isposničkom životu druge podražava, pa čak i prevaziđe.
O drugim pak podvizima ovog nebeskog čoveka Makarija, pričaše se među ocima da je um njegov neprestano bio uznesen k Bogu, i da je umom svojim veći deo vremena bio priljubljen uz Boga nego uz stvari ovoga sveta. A pohađaše oca i učitelja svog, Antonija Velikog, i vođaše s njim duhovne razgovore, i mnoge pouke od njega dobijaše. A bi udostojen sa još dvojicom učenika Antonijevih da prisustvuje blaženoj končini Antonijevoj, i dobi od Antonija kao najbogatije nasledstvo štap, kojim je Antonije pri putovanju podržavao svoje nemoćno telo, iznureno starošću i isposničkim podvizima. A ca štapom dobi i dvostruko duh Antonijev, kao Jelisej od Ilije.
Prepodobni Makarije činio je i divna čudesa. Vreme je da se što i o njima kaže. – Jedan greholjubivi Egipćanin raspali se grehovnom željom prema jednoj lepoj tuđoj ženi. No pošto je ne mogaše skloniti na preljubu zbog njene celomudrenosti i čistote, i zbog njene ljubavi prema mužu, to on ode jednome vračaru. I zamoli vračara da učini da ta žena, ili zavoli njega, ili da je muž omrzne i najuri. Nagrađen bogato od ovog Egipćanina, vračar pristade. I onda upotrebi svoja uobičajena lukavstva, trudeći se da raznim činima navede celomudrenu ženu na preljubu. Ali ne uspe u tome, jer žena beše nepokolebljiva duha i čvrste volje. Onda vračar učini ovo: omađija oči svih koji je pogledaju tako, da svakome ona izgleda kobila a ne žena. – I kada njen muž dođe doma, i vide mesto nje kobilu, on se zaprepasti i zbuni šta je to, jer kobila ležaše na njegovoj postelji. On joj se obrati rečima, ali ne dobi od nje odgovor, samo gledaše gde se ona ljuti. Ipak je znao da je to njegova žena, i prozre u tome đavolju pakost da su rđavi ljudi učinili da ona izgleda kao kobila. Zbog toga se veoma ožalosti, i plakaše. Onda pozva sveštenike i pokaza im ženu svoju. Ali ni oni ne mogoše objasniti šta se to desilo s njom, kako je i radi čega pretvorena u kobilu. Jer i njihove oči, kao opčinjene, gledahu u njoj kobilu. A ona, kako se to s njom desi, ne okusi nikakvu hranu, ni sena kao kobila, ni hleba kao ljudsko biće. Tada pade njenom mužu na pamet da je vodi u pustinju prepodobnom ocu Makariju. I pošto joj kao kobili metnu uzdu, povede ženu svoju u životinjskom obliku. I kada se približi keliji prepodobnoga, bratija koji behu napolju stadoše negodovati na njega što hoće da sa konjem uđe u manastir. A on im reče: Dođoh ovde, da ova životinja dobije milost od Gospoda molitvama svetog Makarija. – Upitan od inoka, kakvo joj se zlo desilo, on odgovori: Ovu životinju koju vidite, to je moja žena. Ali kako se pretvori u životinju, ne znam; i već je treći dan kako ništa ne jede. – Čuvši to, bratija otidoše i izvestiše svetitelja, kome to već beše otkriveno, i on se moljaše Bogu za nju. Obaveštavajućn ga o tome, oni dovedoše i samu životinju da mu je pokažu. A on im reče: Vi ste sami životinje, jer imate životinjske oči. A ona je onakva žena kakva je i sazdana, i njena se priroda nije promenila u nešto drugo, samo tako izgleda vašim očima koje su opčinjene mađijama. – Tada svetitelj osveti vodu, i izli je na njenu glavu moleći se. I tog časa učini te se žena pokaza u svom prvobitnom obliku, i svi gledajući je videše da je žena ljudskoga lica. I naredi te joj dadoše da jede. I tako je potpuno isceli. I prinesoše blagodarnost Bogu i muž i žena i svi koji videše ovo divno čudo. A svetitelj pouči ženu da često ide u svetu crkvu i pričešćuje se svetim Tajnama Hristovim. Jer reče ženi, ova napast te je snašla što se već pet nedelja nisi pričestila božanskim Tajnama. – Pošto tako pouči i posavetova oboje, otpusti ih s mirom. – Isto tako molitvom isceli i jednu devojku, od čarobnjaka pretvorenu u magaricu, koju njeni roditelji behu doveli svetitelju. A drugu devojku, koja beše sva u ranama po kojima gmižahu crvi, isceli pomazavši je jelejem.
Mnogi posetioci dosađivahu prepodobnom Makariju. Jedni su mu dolazili radi molitve i blagoslova, i radi korisnih saveta, a drugi radi isceljenja. Zbog toga svetitelj iskopa ispod svoje kelije pećinu duboku oko pola stadije, u koju se skrivaše od posetioca koji su mu dolazili u nevreme i narušavali mu bogomislije i molitvu.
Blaženi Makarije je imao toliku blagodat od Boga, da je i mrtve vaskrsavao. Jeretik neki Jerakit, koji je govorio da nema vaskrsenja mrtvih, dođe iz Egipta, i svojim učenjem smućivaše bratiju u pustinji. On poseti i prepodobnog Makarija. I pred velikim skupom bratije prepiraše se s njim o veri; i ismevaše prosto izražavanje svetiteljevo, jer sam beše krasnorečiv. A kada svetitelj vide da su bratija pokolebana u veri, reče jeretiku: Kakva je korist prepirati se rečima, kada to više škodi slušaocima nego što koristi? Hajdemo na groblje, gde su sahranjeni umrla u Gospodu bratija naša, i kome od nas Gospod da da vaskrsne mrtvaca iz groba da svi vide, onoga je vera prava i od Boga posvedočena. – Ovaj predlog prepodobnoga dopade se svoj bratiji, i odoše na groblje. Tada Makarije predloži Jerakitu, da dozove iz groba jednog mrtvaca. A on odgovori: Ti najpre učini to, jer si ti to predložio. – Onda se Makarije dade na molitvu pred Gospodom, i pošto se dugo molio, podiže oči svoje k nebu i reče: Ti Gospode, sam pokaži čija je vera bolja. A to ćeš pokazati, kada narediš da ustane jedan ovdašnji mrtvac. – Rekavši to, on pozva po imenu jednoga brata koji nedavno beše sahranjen, i odmah mrtvac odgovori iz groba, A bratija brzo otkopaše grob, i nađoše vaskrslog brata, i razdrešivši poveze što behu na njemu, izvedoše ga živa. – Kad Jerakit to vide, veoma se prepade, i naže da bega. Sva ga bratija pojuri kao vraga, i oteraše ga daleko od toga kraja.
Prepodobni Makarije vaskrse i drugog mrtvaca. O tome ava Sisoje priča ovo: Bejah u skitu sa ocem Makarijem, i nastade vreme žetve. Tada nas sedmoro odosmo i najmismo se da žanjemo. I jedna udovica sabiraše klasje za nama i neprestano plakaše. A Makarije dozva gospodara te njive i upita ga: Šta je ovoj starici te neprestano plače? – A on ispriča Makariju kako muž njen uze zalog od jednog čoveka, i iznenada umre, ne rekavši joj gde ga je ostavio, i sada gospodar toga zaloga hoće da nju i decu njenu uzme kao robinju. Reče mu Makarije: Kaži joj da dođe k nama u podne kada se odmaramo. – I kada ta udovica dođe u podne, upita je starac: Zašto neprestano plačeš?
– Ona mu odgovori: Muž moj umre iznenada, a bio je od jednoga čoveka uzeo zlato na čuvanje, i nije mi kazao gde ga je sakrio.
– Starac joj reče: Hajde, pokaži nam grob svoga muža. – I uzevši bratiju, pođe sa njom. A kad dođoše do groba, reče starac udovici: Idi domu svom. – I pošto se pomoli Bogu. starac viknu mrtvaca, pitajući ga: Gde si ostavio tuđe blago? – A on odgovori iz groba: Sakrih ga y domu mom ispod nogara postelje moje. – Reče mu starac: Zaspi opet do vaskrsenja. – A bratija, videvši to, od straha pripadoše k nogama njegovim. Starac im reče: Ovo bi ne zbog mene, jer sam ja ništa, nego zbog udovice i siročadi njene učini Bog ovo. Ovo pak znajte: Bog hoće da duša bude bezgrešna, i ona dobija što god ište od Njega.
– Onda otide i kaza udovici gde se nalazi blago. I ona ga uze i odnese sopstveniku, i oslobodi ropstva sebe i decu svoju. I svi koji čuše to, proslaviše Boga.
Prepodobni Makarije vaskrse i trećeg mrtvaca. O tome piše prezviter Rufin ovako: Jednom se u okolini dogodi ubistvo. I okriviše za to jednog nevinog čoveka. On pobeže u keliju svetoga. I dođoše po njega, i htedoše da ga odvedu kao ubicu, i predadu sudu. No on se kunjaše i zaklinjaše da je nevin u krvi ubijenoga, ali oni tvrđahu da je kriv. I pošto se dugo prepirahu i svađahu, Makarije upita: Gde je ubijeni sahranjen? – I ustavši, otide s njima na grob njegov. I preklonivši kolena, moljaše se dugo. Zatim reče prisutnima: Sada će Gospod pokazati da li je ovaj čovek zaista kriv u ubistvu, kako to vi tvrdite. – I gromko viknu ubijenoga po imenu, i on se odazva iz groba. I svetitelj mu reče: Zaklinjem te verom Hristovom, da nam kažeš, da li te je ovaj čovek ubio? – A on sasvim jasno odgovori iz groba, da ga taj čovek nije ubio, i da ga na pravdi Boga okrivljuju. Zaprepašćeni ovakvim čudom, svi prisutni padoše na zemlju. Zatim pripadoše k nogama svetiteljevim, i moliše ga da opet upita mrtvaca u grobu, da im kaže ko ga je ubio. Tada prepodobni reče: To neću da ga pitam, jer mi je dosta da nevinog spasem od napasti; a da krivca predajem sudu, to nije moje.
Jednom dovedoše prepodobnom jednoga mladića. Dovede ga majka plačući, jer sin njen beše besomučan. A beše vezan, i držahu ga dva čoveka. Mladić imađaše u sebi demona proždrljivosti. Jeo je po tri velika hleba, i pio po veliko vedro vode, pa sve to povraćao kao neku paru i dim, jer su u njemu kao u vatri sagorevali hrana i piće. A kada mu majka ne bi davala da tako mnogo jede i pije, on bi često jeo svoju pogan i pio svoju mokraću. Zbog toga majka njegova plačući moljaše prepodobnog Makarija, da se smiluje na njenog sina i da ga isceli od takve besomučnosti. I prepodobni se stade usrdno moliti Bogu za njega. I posle prvog i drugog dana bi lakše mladiću, i tražaše manje da jede. Onda svetitelj upita njegovu majku: Koliko hoćeš da tvoj sin jede? Ona odgovori: Deset litre hleba. – A svetitelj, prekoravajući je reče joj: Ženo, zašto tako mnogo tražiš? – Pošto je blaženi sedam dana postio i molio se za mladića, izagna iz njega demone, i učini da mu bude dosta tri litre hleba dnevno. I još mu naredi da ne provodi život u lenosti, nego da radi svojim rukama. I tako blagodaću Božjom predade potpuno zdravog mladića majci njegovoj, i otpusti s mirom.
Jednom prilikom krenu prepodobni iz Skita u Terinut, i usput zanoći na nekom neznabožačkom groblju. A tu behu stare kosti. On uze jednu i metnu je sebi pod glavu. Videvši takvu smelost njegovu, demoni se naljutiše na njega, i želeći da ga uplaše, povikaše ženskim glasom: O, ti, idi u kupatilo da se okupaš! – A drugi demon odazva se iz mrtve kosti što beše pod starčevom glavom, govoreći: Na meni leži jedan stranac, te ne mogu da dođem. – Starac se ne uplaši, nego smelo udaraše kost onu, govoreći: Ustani i idi, ako možeš. – Kada to čuše demoni, povikaše gromko, govoreći: Zaista si nas pobedio! – i utekoše posramljeni.
Hodeći po pustinji, ava Makarije nađe suhu lobanju ljudsku gde leži na zemlji. On je štapom prevrnu, i učini mu se kao da iz nje dođe neki glas. I upita je starac: Ko si? – Lobanja odgovori: Ja bejah poglavica idolskih žrečeva koji su na ovom mestu živeli. A ti si ava Makarije ispunjen Duhom Božjim, jer čim se sažališ na one što su u mukama i pomoliš se, oni osećaju neko olakšanje. – Upita starac: A kakva je ta vaša olakšica ili muka, reci mi? – Lobanja odgovori jecajući: Koliko je daleko nebo od zemlje, tako je veliki oganj, u kome se mi nalazimo, odasvud paljeni od glave do pete. I ne možemo da vidimo lice jedan drugome. A kada se ti moliš za nas, onda vidimo jedan drugoga delimično. I to nam biva umesto olakšice. – Čuvši to, starac zaplaka, i reče: Teško danu u koji čovek prestupi zapovest Božju. – I opet upita onu lobanju: Ima li koja druga veća muka? – Lobanja odgovori: Postoje ispod nas druge muke mnogo dublje. – I kada starac upita: Ko se nalazi u tim tako dubokim mukama? kost odgovori: Mi koji nismo znali Boga, ipak osećamo pomalo milosrđe njegovo. Ali oni, koji su poznali Boga, pa Ga se zatim odrekli, i nisu zapovesti njegove držali, muče se ispod nas u vrlo strašnim i neiskazanim mukama. – Tada sveti Makarije uze onu lobanju, zakopa je u zemlju, i otide.
Posle toga prepodobni starac življaše odvojeno u jednoj keliji u velikoj pustinji, a manastir beše niže od njega u drugoj pustinji i imađaše mnogo monaha. Sedeći jednom kraj puta, starac vide đavola gde ide u obliku čoveka, a na sebi imađaše dlakavu odeću, i o svakoj dlaci visaše po tikvica. I upita ga starac: Kuda ideš, nevaljalče? – On odgovori: Idem da iskušavam bratiju. – Upita ga starac: A što će ti te tikvice što nosiš? – Odgovori đavo: Nosim bratiji jestiva. – Starac upita: Je li u svima njima jestivo? – On odgovori: Da. Jer ako se nekom ne dopadne jedno, ponudiću mu drugo, i sva redom, tako da svaki dobije po jedno. – Rekavši to, đavo otide. A starac ostade kraj puta dok se đavo ne vrati. I kad se ovaj vrati, upita ga: Je si li dobro prošao? – On odgovori: Rđavo; kakvo mi dobro? – Starac ga upita: Zašto? – On odgovori: Zato što svi monasi behu zli prema meni i protivni, i niko me ne primi. – Starac upita: Zar među njima nemaš nijednoga prijatelja? – Bavo odgovori: Imam samo jednoga monaha, koji me sluša; i kada dođem k njemu, on se vrti preda mnom kao čigra. – Upita starac: Kako se zove taj monah? – Teopempt, odgovori đavo, i otide.
Onda ava Makarije ustade i pođe u donju pustinju u taj manastir. I kad čuše bratija, iziđoše mu s palmovim grančicama. I svaki spremaše svoju keliju, držeći da će starac svratiti kod njega. A on upita: Ko je Teopempt? – Pokazaše mu ga, i on uđe k njemu u keliju. I Teopempt ga primi kao oca, radujući se. I kada stadoše nasamo razgovarati, upita ga starac: Kako živiš, brate? On odgovori: Molitvama tvojim dobro. Starac upita: He dosađuju li ti neke rđave pomisli? – Sada mi je dobro, odgovori brat, jer se stiđaše da ispovedi svoje sramne pomisli. Tada starac reče: Eto, ja, koliko godina postim i podvizavam se i svi me uvažavaju, ali meni i u ovim staračkim godinama još dosaćuje nečisti duh bluda. Na to Teopempt reče: Zaista oče, mnome vlada duh bluda. – A starac ga raspitivaše i za druge misli koje upropašćuju dušu njegovu. I brat ih sve ispovedi. Zatim prepodobni upita brata: Kako postiš? On odgovori: Do tri sata popodne. Svetitelj mu reče: Posti do večera, i gladuj, i uči se od Evanđelja i od drugih Svetih Knjiga da svagda upražnjavaš bogomislije. I ako ti naiđe rđava iomisao, ne primaj je; i neka ti se um nikada ne vuče po zemlji dole, nego uvek gledaj gope, i Bog će ti pomoći.
Pošto tako učvrsti brata, otac Makarije ode u svoju pustinju. I kada seđaše kraj puta, opet ugleda onog istog đavola gde ide, i upita ga: Kuda ideš? Bavo odgovori: Idem da iskušavam bratiju. – Rekavši to, prođe. A kada se opet vraćaše otuda, upita ga svetitelj: Kako su bratija? Đavo odgovori: Svi se pokazaše zli prema meni. Pa i onaj što mi ranije beše prijatelj i slušaše me, sad se pokvario, i neće da čuje za mene. On se najgore pokazao. I zakleh se da tamo više ne idem, osim posle dugo vremena. Rekavši to, otide. A svetitelj se povrati u svoju keliju.
Jednom dođoše prepodobnom Makariju u Skit dva mlada stranca, jedan bradat a drugi ćosav, i zapitaše ga: Gde je kelija oca Makarija? A on reče: Šta hoćete od njega? Odgovoriše: Slušali smo o njemu i o životu otaca što su u Skitu, i dođosmo da ga vidimo. Reče im starac. Ja sam. A oni mu se pokloniše do zemlje, govoreći: Želimo da ovde ostanemo. Starac pak, videći da su još mladi, i da su od bogatih, reče: He možete ovde ostati. Odgovori mlađi: Ako nam ne daš da ovde ostanemo, mi ćemo otići na drugo mesto. A starac pomisli u sebi: Zašto da ih teram? Sablazniće se. Primiću ih, dakle, jer će ih sam pustinjački trud naterati da beže odavde. I reče im: Dobro, ostanite, i načinite sebi kolibu, ako možete. I dade im sekiru, i kotaricu punu hleba, i soli. I odvevši ih daleko, pokaza im mesto na jednoj suroj steni, i reče: Tu načinite sebi kolibu, pošto prethodno dovučete drva iz šume, i onda tu živite. – Jer smatraše starac da će oni pobeći od truda. A oni ga upitaše: Šta rade monasi? Starac reče: Pletu vrvce od palmovih grančica, i prave od njih kotarice. Tako radite i vi, pa kotarice dajte crkvenjacima, oni će prodavati, i donositi vam hleba i soli. – I prepodobni otide od njih. A oni s velikim trpljenjem rađahu što im beše zapoveđeno, i tri godine ne dođoše k ocu Makariju.
Setivši se ove dvojice mladića, otac Makarije reče u sebi: Šta li oni rade, te ne dolaze k meni da pitaju za pomisli svoje? Drugi dolaze izdaleka, a ovi žive bliže i ne dolaze. – Jer ta dva brata nisu odlazili nikome, samo su ćutke odlazili u crkvu radi pričešćivanja svetim Tajnama. Starac se pomoli Bogu, posteći jednu sedmicu, da mu otkrije šta oni rade. I posle toga otide k njima da vidi kako žive. I kad kucnu na vrata, oni otvoriše, i ugledavši čoveka Božjeg pokloniše mu se do zemlje. A starac, pošto satvori molitvu, sede. Stariji dade znak mlađem da izađe, a sam sede i stade plesti kotaricu, ne govoreći ništa. I u tri sata kucnu mlađi i uđe, i skuva mado čorbice, postavi trpezu, metnu tri parčeta hleba, i ostade stojeći i ćuteći. Starac reče: Hajdete da jedemo. – I jedoše, i zahvališe Gospodu. I mlađi donese vode, te piše. A kada pade veče, upitaše oca: Hoćeš li da ideš, oče? On im odgovori: Neću, nego ću ovde noćiti. – I prostreše za njega rogozu u jednom uglu ćelije, a y drugom uglu postaviše drugu rogozu za sebe. Nastade noć, i oni otpočinuše. A sveti Makarije se moljaše Bogu da mu otkrije njihovu vrlinu. I otvori se krov na kolibi, i sinu svetlost. A ona dva brata ne videše svetlost, i mišljahu da starac spava. Stariji drmnu mlađeg, i ustadoše oba; i opasavši se, podigoše ruke k nebu, i moljahu se tajno. I vide prepodobči gde demoni kao muve nasrću na mlađeg, i jedni hoće da mu sednu na usne, drugi na oči. A Anđeo Božji stajaše sa plamenim mačem i branjaše ga i odgonjaše od njega demone. Starijem pak demoni se ne mogahu ni približiti. A u zoru oni oba opet otpočinuše. Prepodobni Makarije se napravi kao da se trže od sna, i svi ustadoše. I stariji brat upita: Oče, hoćeš li da čitamo dvanaest psalmova? Starac odgovori: Da. I najpre pevaše mlađi; i posle svakog stiha izlažaše iz njegovih usta plamena sveća i uzlažaše na nebo. Onda stade stariji pevati, i iz njegovih usta izlažaše plamen kao mlaz i dosezaše do neba. A pošto završiše psalmopjenije, starac im na rastanku reče: Molite se za mene! A oni mu se ćutke pokloniše do zemlje. I otide od njih ava. I bi mu jasno, da je stariji savršen u vrlini, a da se sa mlađim još bori đavo. I posle ne mnogo dana usnu u Gospodu stariji, a tri dana posle njega prestavi se i mlađi. I kada su neki oci dolazili kod ave Makarija, on ih je vodio u kolibu ona dva brata, i govorio: Hodite da vidite mesto, na kome su se podvizavali velike sluge Hristove.
Jednom kada se prepodobni molio Bogu, dođe mu glas govoreći: Makarije, još nisi dostigao visinu dveju žena što zajedno žive u obližnjem gradu. – Čuvši to, starac uze svoj štap, i otide u spomenuti grad. I našavši njihov dom, kucnu u vrata, i odmah izađe jedna od njih, i primi ga s velikom radošću. Dozvavši ih obadve, starac im se obrati ovako: Zbog vas sam toliki put potegao: došao sam iz daleke pustinje, da bih saznao dela vaša. Recite mi ih, ne skrivajući ništa. – A žene odgovoriše starcu: Veruj nam, sveti oče, da ni prošle noći ne besmo slobodne u postelji od muževa naših. Kakva onda dela tražiš od nas? – A starac nastojavaše moleći ih, da mu otkriju način svoga života. I one, nemajući kud, rekoše: Mi smo rođake, jer smo se udale za dva brata. I živeći zajedno petnaest godina u jednom domu, mi nismo jedna drugoj rekle nijednu rđavu ili ružnu reč, niti smo se svadile. I sve do sada živimo u svetu. Besmo se dogovorile da ostavimo svoje telesne muževe, i da otidemo među svete deve koje Bogu služe, ali ne mogosmo umoliti svoje muževe, da nas puste, mada smo ih sa mnogim suzama molile i preklinjale. Pošto nam se ne ispuni ta želja, mi se zavetovasmo pred Bogom i među sobom, da sve do smrti svoje ne reknemo nijednu svetovnu reč. – Čuvši to, sveti Makarije reče: Zaista, Bog ne traži ni deve, ni udate, ni monahe, ni mirjane, već dobru volju, i nju prima kao samo delo, i svakome po njegovoj dobroj volji daje Svetoga Duha, koji dejstvuje i rukovodi životom svakoga koji hoće da se spase.
U dane ovog prepodobnog Makarija Egipatskog zasija vrlinama u tim istim pustinjama drugi Makarije: prepodobni Makarije Aleksandrijski, koji beše prezviter manastira zvanog Kelije[6]. To mesto, zvano Kelije, nalazilo se u pustinji između Nitrije i Skita. Ovaj blaženi Makarije Aleksandrijski često je posećivao svetog Makarija Egipatskog, i oni su mnogo puta zajedno putovali po pustinji, jer su imali veliku ljubav jedan za drugog. A kada se u ta vremena zacari zločestivi Valent, arijanac, nastade veliko gonjenje na pravoslavne. Jer u Aleksandriju dođe neki Lukije, episkop arijanski, sa velikom vojskom, i otera sa prestola blaženog Petra episkopa, koji beše posle svetog Atanasija Velikog. Lukije posla vojsku da i iz pustinje proteraju sve svete oce, a najpre obadva Makarija. Njih obojicu utovariše u lađu i odvedoše na neko daleko ostrvo, na kome beše nepoznat Hristos Bog, a obožavahu se idoli kao bogovi. Na tom ostrvu beše u idolskog žreca kći besomučna. Ona oseti dolazak svetih Makarija, i drugih prepodobnih otaca sa njima, i potrča im u susret vičući: Zašto dođoste ovde, jer je ostrvo ovo naše staro obitalište? – A oni satvorivši molitvu, isteraše demona iz nje, i potpuno je ozdraviše. Kada to vide njen otac, idolski žrec, odmah poverova u Hrista i krsti se. Isto tako i svi žitelji toga ostrva primiše svetu veru i svoje idolište pretvoriše u svetu crkvu. Kada to saznade zločestivi episkop Lukije, zastide se što je tako velike oce prognao iz njihovih obitelji, i posla potajno te vrati obadva blažena Makarija na njihova mesta, i sve ostale oce što behu s njima. I opet svetog Makarija Egipatskog primi Skitska pustinja, a Aleksandrijskog – Kelije.
Prepodobnom ocu našem Makariju Velikom Egipatskom sa svih strana dolažahu mnogi: jedni radi pouke i duhovne koristi, a drugi radi isceljenja. I mnoštvo bolesnika sticahu se k njemu. Zbog toga bi potrebno da se podigne gostoprimnica, kako bi u njoj stanovali posetioci i bolesnici. I on podiže gostoprimnicu. I svakog dana pomazujući svetim jelejem po jednoga bolesnika, isceljivaše ga i otpuštaše. Nije odmah isceljivao sve, da bi se zadržali kod njega koji dan, te pored isceljenja tela dobijali i isceljenje duše, slušajući njegove bogonadahnute pouke. A odredi jednog od bratije da služi u gostoprimnici. No ovaj, potstaknut od demona, podade se strasti srebroljublja, i od onoga što je bilo određeno za sirotinju on skrivaše po nešto za sebe. Prepodobni Makarije ga savetovaše, govoreći mu: Brate Jovane, poslušaj me, i primi moj savet koji će ti biti od koristi. Tebe kuša duh srebroljublja, jer mi tako bi otkriveno o tebi. I znam, ako poslušaš moj savet i prekineš sa tim rđavim delom, uspećeš u delima Božjim, i proslavićeš se na ovome mestu, i bolest se neće približiti telu tvom i skončaćeš u strahu Božjem. A ako ne poslušaš završićeš kao Gijezije, razbolećeš se od gube. No Jovan ne posluša svetitelja, i ne prestade sa svojom rđavom navikom. On i dalje prisvajaše sebi od onoga što beše određeno za sirotinju, robujući srebroljublju, koje Judi stavi omču na vrat. I na petnaest ili dvadeset godina posle prestavljenja svetog Makarija, Jovan se razbole od gube, i celo mu telo beše pokriveno ranama. I tako on pogubi ne samo prigrabljeni novac, nego i dušu svoju nesrećnu.
Kad je jednom prilikom prepodobni putovao iz Skita u Nitrijsku Goru, i kad već beše blizu, reče svome učeniku: Pohitaj malo ispred mene. – Požurivši, učenik srete jednog idolskog žreca, koji je brzo išao i nosio jedno veliko drvo. A brat povika k njemu: Ej ti demone, kuda ideš? – Žrec se zaustavi, i silno ga izbi, i ostavi ga jedva živa, i žurno produži put. Malo dalje putem srete ga ava Makarije, i reče mu: Spasavaj se, trudoljupče, spasavaj se! A on se začudi, i upita oca: Kakvo dobro vidiš u meni, te me takvim rečima pozdravljaš? – Starac odgovori: Vidim da si trudbenik. – Žrec reče: Od tvojih reči, oče, obuze me milina, jer osetih da si Božji čovek. A jedan drugi inok srete me malo pre, i uvredi me, i ja ga izbih namrtvo. – I pripade žrec k svetitelju, i grleći mu noge reče: Neću te ostaviti, oče, dok me ne načiniš hrišćaninom i inokom. – I pođe sa svetim Makarijem. I kad odmakoše, nađoše brata gde leži na putu jedva živ, uzeše ga i odneše u crkvu, koja se nalazi u Nitrijskoj Gori. A kada nitrijski oci videše gde sa prepodobnim Makarijem ide idolski žrec začudiše se. I pošto žreca krstiše, zamonašiše ga. I zbog njega mnogi jelini postadoše hrišćani. I govoraše ava Makarije: Rđava reč i dobre ljude čini rđavima, a dobra reč i rđave ljude čini dobrima.
Kada se jednom prepodobni Makarije nalazio u obitelji ave Pamva, rekoše mu starci: Oče, reci bratiji koju pouku. – A on im odgovori: Oprostite mi, još nisam monah, ali sam video monahe. Jer kada sam jednom sedeo u svojoj keliji u Skitu, pojavi se u meni misao da idem u unutrašnjost pustinje, da tamo vidim nešto. I sa tom mišlju ja sam se borio pet godina, bojeći se da to nije neko iskušenje od demona. Ali pošto me ta misao ne napuštaše ja otidoh u udaljenu pustinju, i nađoh tamo baruštinu i usred nje ostrvo. I dođoše zveri pustinjske da piju vode, i među njima ugledah dva naga čoveka, i telo se moje uplaši, jer mišljah da su to duhovi. A oni, kad me videše uplašena, rekoše mi: He boj se, jer i mi smo ljudi. Ja ih upitah: Odakle dođoste u ovu pustinju? Odgovoriše mi: Mi smo iz opštežića; i dogovorismo se te dođosmo ovde. I već je trideset godina kako smo napustili obitelj. Jedan je od nas Egipćanin, a lrugi Libijac. – I upitaše me: Kako je sada u svetu? Je li zemlja kao obično plodorodna? Ja im odgovorih: Da. I opet ih upitah: Kako mogu biti monah? – Oni mi odgovoriše: Ako se čovek ne odreče svega što je u svetu, ne može biti monah. – I rekoh im: Slab sam, i ne mogu da budem kao vi. – Oni mi rekoše: Ako ne možeš da budeš kao mi, onda sedi u keliji, i oplakuj grehe svoje. – I opet ih upitah: Za vreme zime, zar se ne smrzavate? i za vreme letnjih žega, zar sunce ne opaljuje tela vaša? – A oni odgovoriše: Bog je tako udesio, da zimi ne patimo od mraza, ni leti od žege. – Zato vam rekoh, braćo, da još nisam postao monah, ali sam video monahe.
Neki oci upitaše avu Makarija: Zašto si tako suv? – Jer ne samo kada se postio, nego i kada je jeo, telo njegovo vazda beše suvo. Odgovori im starac: Čarkač, kojim se čarkaju drva i suvarci na vatri, uvek se ognjem opaljuje; tako i čoveku, ako um svoj pogruzi u strahu Božjem i stalno razmišlja o Strašnom sudu i ognju gejenskom, sam taj strah jede telo njegovo i suši kosti njegove. – Opet ga upitaše bratija: Oče, kako treba da se molimo? Odgovori im starac: Nisu potrebne mnoge reči, nego treba podignuti ruke i govoriti: Gospode, kako hoćeš i kako znaš, pomiluj me! – A ako naiđe iskušenje, treba govoriti: Gospode, pomiluj! – I Gospod zna šta je nama na korist, i učiniće s nama po milosti Svojoj.
Ava Isaija reče avi Makariju: Kaži mi koju pouku, oče. Starac mu reče: Begaj od ljudi. Upita ga ava Isaija: A šta to znači begati od ljudi? Starac mu odgovori: Sedi u svojoj keliji, i oplakuj grehe svoje. – A učeniku svome Pafnutiju reče: Nikom ne čini nažao, nikoga ne klevetaj. Postupaš li tako, spašćeš se. – Opet reče starac: Nemoj se baviti u keliji brata koji je na zlu glasu.
Avi Makariju dođe brat neki, i upita ga: Reci mi reč kojom ću se spasti? Starac mu odgovori: Idi na groblje, i grdi mrtvace. – I brat otide na groblje, izgrdi mrtvace, i kamenjem izudara grobove, pa se vrati i ispriča starcu šta je uradio. A starac ga upita: Ništa li ti ne rekoše? Ništa, odgovori ovaj. Onda mu starac reče: Idi opet, i pohvali ih. I otide, i poče pohvalama obasipati mrtvace, govoreći: apostoli, sveti i pravedni! – I vrati se starcu i obavesti ga o tome. Starac ga upita: Ništa li ti ne odgovoriše? Ništa, odgovori brat. Reče mu starac: Vidiš, oni ti ne odvratiše ravnom merom kada si ih grdio, niti ti što prozboriše kada si ih pohvalama obasipao. Tako i ti: ako hoćeš da se spaseš, budi kao mrtvac: ne ljuti se kada te sramote, niti se gordi kada te hvale, kao što se ni mrtvaci ne ljute kada ih sramote niti gorde kada ih hvale, i spašćeš se.
Kazivahu bratija o ovom blaženom ocu Makariju, da ni reč nije progovarao s bratom koji bi došao k njemu kao svetom i velikom čoveku. A ako bi ga neki brat, koji ga nizašta nije smatrao, upitao: Ava, kada si bio kamilar, i kraduckao šalitru, i prodavao je, nisu li te gazde tvoji tukli? Tada bi ava s radošću odgovarao na takva pitanja i razgovarao s bratom.
Jednom starci Nitrijske Gore pozvaše k sebi avu Makarija, govoreći: Oče, da se mnoštvo bratije naše ne bi mučili dolazeći k tebi, bolje ti sam dođi do nas pre no što otideš ka Gospodu. – I kada prepodobni Makarije dođe u Nitriju, sabraše se svi oko njega, i moliše ga starci da kaže bratiji koju reč. A on plačući reče im: Plačimo, braćo, i neka oči naše liju suze koje nas očišćuju, pre no što pođemo onamo gde će suze peći tela u mukama. – I plakaše svi; i pavši na lica svoja govorahu: Moli se za nas, oče!
Vrativši se jednom s puta svojoj keliji, prepodobni Makarije zateče lopova gde iznosi njegove stvari iz kelije i tovari na magare. Prepodobni se napravi kao da je stranac, ne govoreći da je domaćin kuće, i pomože lopovu da iznese i udobno natovari sve stvari na magare, i isprati ga mirno, govoreći u sebi: Ništa ne donesmo na ovaj svet, pa ne možemo ništa ni odneti. Gospod dade, i kako htede On tako i bi. Blagosloven Bog u svemu!
Za ovog prepodobnog avu Makarija govorahu oci, da on postade kao zemni Bog. Jer kao što Bog pokriva ceo svet, tako ava Makarije pokrivaše slabosti ljudske koje viđaše. Videći ih, on beše kao da ih ne vidi; i čujući, kao da ne čuje.
Jednom jedan učenik prepodobnog Makarija otide u grad da proda rukotvorine: kotarice i rogoze. I srete ga u gradu bdudnica, kojoj se dopade lepi mladić čim ga vide, i pozva ga k sebi, kao da hoće da kupi kotarice. A on, ne znajući njenu lukavu nameru, uđe u njen dom. Ona uze jednu kotaricu, i pitaše ga šta staje. Zatim mu poče govoriti sablažnjive reči, kao nekada Egipćanka celomudrenom Josifu, pokušavajući da ga navede na greh. Videvši da je u opasnosti, i da je blizu pada u greh, brat podiže um k nebu, govoreći u sebi: Hriste care, Ti si proroka svog izbavio iz utrobe kita, izbavi od pogibli i od ove duševne smrti i mene molitvama ugodnika tvog a oca mog Makarija. – I tog časa uze ga nevidljiva ruka, kao nekada Anđeo Avakuma, i prenese u keliju njegovu. A zateče svetog Makarija gde se usrdno moli Bogu za njega, da ga izbavi od opasnosti u kojoj se nalazi. Jer je znao šta se zbiva: svojim duhovnim očima video je ono što se zbiva na daljini kao da se zbiva pored njega. I ugledavši svog učenika reče: Čedo, uznesimo blagodarnost čovekoljubivom Bogu, što te izbavi od čeljusti zmijinih i od vrata paklenih, otrgnuvši te svojom božanskom silom od grehopada, i prenevši te u keliju, kao nekada apostola svog Filipa u Azot (D.A. 8, 40). – Tako je molitva ovog prepodobnog bila moćna pred Bogom. A jednom i sam bi uzet na vazduhu, i obrete se na mestu koje je bilo veoma udaljeno. Jer noseći iz Skita kotarice, umori se i sede, i pomoli se Bogu, govoreći: Bože, Ti vidiš da sam iznemogao. – I odmah se obrete kraj reke, gde mu je trebalo stići.
No, već je vreme da ispričamo o blaženoj končini ovog blaženog Makarija. Pošto je i prepodobni Makarije bio čovek, a poživeo je devedeset i sedam godina, dođe vreme kada je i on trebalo da umre, i tako oduži dug prirodi. A o končini svojoj on je bio obavešten, jer njemu dođoše dva prečasna čoveka, i rekoše: Raduj se, Makarije! – To behu: sveti Antonije, nastavnik pustinjački, i sveti Pahomije[7], prvonačelnik zajedničkog monaškog života. I ovako mu govorahu: Poslao nas je Hristos da ti objavimo radosnu vest o tvojoj končini. Ti ćeš u deveti dan od danas preći u večni život. Tog dana doći ćemo i mi k tebi, i s radošću ćemo te uzeti sa sobom, da i ti zajedno s nama stojiš pred prestolom Gospodnjim, i naslađuješ se besmrtne hrane. – Zatim mu rekoše: Mir tebi! – i postadoše nevidljivi. A božanstveni Makarije sazva svoje učenike i reče im: Čeda moja, evo dođe vreme moga odlaska! A vas predajem dobroti Božjoj. Držite dakle otačke propise i podvižnička predanja! – Zatim onima, koje znađaše da su bolji u vrlinama, poveri staranje o skorašnjim monasima; koji u duhovnom uzrastu još behu deca, i pošto ih mnogo pouči, metnu ruke na njih i pomoli se Bogu za njih.
I spremaše se prepodobni za odlazak. A kad osvanu deveti dan, Heruvim sa mnoštvom Anđela stade pred božanstvenog oca Makarija, i reče: Ustani, podražavaoče Gospodnji, i pođi s nama u život večni! Podigni oči svoje i pogledaj, koliko ti je Bestelesnih Sila i sabora Svetitelja poslao Svedržitelj, da te prate k Njemu! Pogledaj sabor Apostola, skup Proroka, mnoštvo Mučenika, lik Svetitelja, vojsku Isposnika, družinu Prepodobnih i Pravednih! Predaj mi dakle dušu svoju, koju sam po zapovesti Božjoj čuvao dok je u telu živela. Rastavljenu od tela, ja ću je česno primiti kao veliko bogastvo, i proneti je pored večnoprotivnih sila, da je odvedem pred božanstveni presto Gospodnji, da se veseli sa svima od veka Svetiteljima.
Pošto ovo reče onaj strašni Heruvim, blaženi Makarije celivavši sve prisutne, pomoli se za njih Bogu, podiže oči, i pruži ruke k nebu, i izgovori ove poslednje reči: U ruke tvoje, Gospode, predajem duh svoj! – I tako ispusti svoju blaženu dušu. A učenici plakaše mnogo za njim.
Serapion, koji je opisao blaženu končinu blaženog Makarija, priča i ovo što je čuo od Pafnutija, Makarijevog učenika: Kada je onaj sveti Heruvim poneo dušu svetog Makarija i leteo k nebu, neki oci duhovnim očima gledajući videše vazdušne demone kako daleko stoje i viču: O, kakve si se slave udostojio, Makarije! – A svetitelj odgovaraše: O, ne! ne! ja se još bojim, jer ne znam da sam učinio ikakvo dobro. – Zatim oni demoni, koji stajahu na većim visinama u vazduhu, vikahu: Zaista nam umače Makarije! – A on odgovori: He! ne! još mi valja bežati. – I kada već uđe na nebeska vrata, demoni plačući vikahu: Umače nam, umače! – A on gromkim glasom doviknu: Da, umakoh vašim zamkama, ograđen silom Hrista mog.
Takvo bi žitije, končina, i prelaz u večni život prepodobnog oca našeg Makarija. Upokojio se 390 godine.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA ALEKSANDRIJSKOG
 
Grad Aleksandrija dade ovog drugog Makarija prepodobnog. On najpre u svetu beše piljar. A krsti se u svojoj četrdesetoj godini. Zatim se odreče sveta i postade monah. I posle dugih podviga i trudova u monaštvu udostoji se svešteničkog čina; i postade starešina manastira Kelije, koji se nalazio u Egipatskoj pustinji između Nitrije i Skita. Beše prisni prijatelj prepodobnom Makariju Egipatskom, sa kojim za vreme Valenta i progonstvo pretrpe od Lukija arijanca, psevdoepiskopa aleksandrijskog. I mnogo puta je zajedno živeo sa svetim Makarijem Egipatskim. I oba Makarija behu slični i po naravi i po životu. I imađahu jednog nastavnika i učitelja: Antonija Velikog. Kao učenici njegovi, oni su se od njega naučili savršenom životu u vrlinama. Makarije Egipatski beše stariji po godinama od Makarija Aleksandrijskog, i prvi otide ka Gospodu. A ovaj prepodobni Makarije Aleksandrijski ostade posle njega, i požive nekoliko godina.
O prepodobnom Makariju Aleksandrijskom episkop Paladije piše u Lavsaiku ovako: Videh i svetog Makarija Aleksandrijskog, koji svetom Makariju Egipatskom beše drug u delima vere. On beše prezviter u manastiru Kelije, u kome i ja provedoh devet godina. Od njih tri godine proživeh sa svetim Makarijem. Neka dela i čudesa njegovog bogougodnog života sam videh, a neka doznadoh od onih koji su ranije živeli sa njim. On jednom vide kod velikog oca Antonija probrane palmove grane, od kojih je on pleo kotarice, i potraži mu jedan snop tog granja. A sveti Antonije mu reče: Stoji napisano: He poželi stvari bližnjega svog (5 Mojs. 5, 21). I čim to reče, sve se grane kao od vatre sasušiše. Videći to, Antonije reče Makariju: Eto, Duh Sveti otpočinu na tebi, i ti ćeš posle mene biti naslednik mojih vrlina.
Potom nađe đavo svetog Makarija u pustinji veoma iznemogla telom, i reče mu: Ta ti si dobio blagodat Antonijevu, zašto je ne upotrebiš za sebe i ne tražiš od Boga hrane i okrepljenja za pešačenje? – Odgovori mu svetitelj: Gospod je snaga moja i slava moja; a ti nemoj kušati slugu Božjeg. – Onda đavo satvori privid, i svetitelju se privide kamila, natovarena raznim jestivnim stvarima, kako luta po pustinji. I kada vide svetitelj da mu se kamila približava, i razumede da je to privid, stade na molitvu, i zemlja iznenada proguta to priviđenje.
Ovaj prepodobni Makarije Aleksandrijski dođe jednom kod Makarija Velikog, koji beše u Skitu. I zajedno pođoše nekuda. Ali im je valjalo preći reku Nil. Tu se desi jedan veliki splav; oni uđoše, a uđoše i dva tribuna sa velikom pompom i spoljašnjim bleskom. Imahu gvozdena kola, na konjima behu pozlaćene uzde; a njih okružavahu mnogi vojnici, oruženosci i sluge, ukrašeni grivnama i zlatnim pojasima. Kada ova dva tribuna videše ovu dvojicu prepodobnih staraca gde u svetim odećama sede u uglu, oni pohvališe njihovo smerno i ubogo življenje. I jedan im od tribuna reče: Blaženi ste vi koji prezreste svet. – Odgovori mu Makarije Aleksandrijski: Da, mi smo prezreli svet, a vas prezire svet. No znaj da si ti rekao ove reči ne po svojoj volji nego proročki, jer se mi obojica zovemo Makarije, to jest Blaženi. – Ove reči tronuše tribuna. I kad dođe doma, skide sa sebe skupocene haljine svoje, učini mnoge milostinje, i izabra pustinjački život.
Jednom poslaše prepodobnom Makariju Aleksandrijskom grozd svežeg i lepog grožđa, pošto mu se grožđe veoma jelo. Ali, hoteći da tu želju pobedi uzdržanjem, on taj grozd posla jednom bolesnom bratu, kome se takođe jelo grožđe. Ovaj ga s radošću primi. Ali, želeći da sačuva svoje uzdržanje, on ga posla drugom, još bolesnijem bratu, koji je takođe želeo tako nešto. No i ovaj, primivši grožđe, postupi na isti način, iako je sam bio veoma gladan. I tako to grožđe, slato od jednog drugome, obiđe mnogu bratiju, pa opet dođe u ruke ovom prepodobnom Makariju. Poslednji brat, primivši grožđe, posla ga Makariju, kao veliki dar, jer niko nije hteo da ga okusi. A prepodobni se raspita za tu stvar, i doznade da je grožđe obišlo svu bratiju, i udivi se, i zahvali Bogu za takvo uzdržanje sve bratije, pa ni sam ne okusi od njega.
A kada bi prepodobni Makarije čuo za kakav podvig nečiji, on bi se svim sidama trudio da ga podražava i ispuni. Tako ču za Tavenisiote, da u toku cele Četrdesetnice ne jedu ništa što se sprema na vatri. Tada on donese odluku da sedam godina ne okusi ništa što se kuva ili peče na vatri. I ne jede ni hleba ni variva. Jeo je samo neko semenje, pokvašeno u vodi. I u takvom uzdržanju provede sedam godina.
Ču prepodobni Makarije za nekog monaha da dnevno jede samo jednu litru hleba, pa zažele da se ugleda na njega. Zato iseče hleb na sitnu parčad i metnu u jedan sud sa uskim grlićem, kroz koji se tek ruka mogla provući. I odluči da dnevno jede samo onoliko koliko se rukom jedanput može izvući hleba iz onog suda. I to beše veliko umrtvljenje telu. O tome nam kazuje Paladije. Jednom, šaleći se, ovaj Makarije reče: „Zahvatim, dešavalo se, poviše komada hleba rukom, ali ih nisam mogao izvući kroz tesan grlić. I tako mi kontrolor moj, onaj sud, nije davao da jedem onoliko koliko mi se htelo“. – Tako gladujući, on provede tri godine: jeo je samo četiri ili pet zalogaja hleba na dan, i toliko isto i vode pio srazmerno hlebu; a y toku cele godine upotrebljavao je u hrani zejtina nešto više od sto grama.
Jednom zažele prepodobni Makarije da potpuno pobedi san. Zato dvadeset dana i noći ne uđe pod krov. Danju mučen žegom a noću hladnoćom, on je morio sebe, da ne bi zaspao. I kao što je kasnije sam pričao drugima radi pouke, mozak mu se stao sušiti, i da nije ušao u keliju i otspavao, pamet bi izgubio. I govoraše svetitelj: Koliko mogoh, pobedih san; ali ljudsku prirodu, koja trebuje san, ne mogoh pobediti, već joj se potčinih.
Ovome svetitelju stade jednom dosaćivati duh bluda. Zbog toga on osudi sebe da šest meseci sedi go y skitskoj baruštini, koja se nalazila duboko u pustinji, i bila puna kao zolje krupnih komaraca, koji mogu i kožu divljih veprova probadati. I ti ga komarci toliko izujedaše, da su neki mislili da je gubav. A kada se posle šest meseci vrati u svoju keliju, učenici jedva po glasu poznadoše da je to otac Makarije. Ali on i po drugi put osudi sebe na takvo isto mučenje od komaraca, zato što rukom ubi komarca koji ga beše ujeo za nogu i isteče mu mnogo krvi. On se pokaja što je to uradio, i izruži sebe kao ubicu i odmazditelja. I sam odmazdi sebi za nepravdu koju je učinio: predade sebe naga komarcima da ga izujedaju.
Jednom zažele prepodobni da vidi vrt i grob, zvani Kipotafion, Janija i Jamvrija, egipatskih mađioničara iz doba Faraonova, da se bori sa tamošnjim demonima. Jer se pričalo da je na tom mestu bilo mnoštvo najopakijih demona, koje su ti mađioničari skupili tamo svojim gnusnim mađijama. A ti mađioničari behu braća, i zbog svoje velike mađioničarske veštine imađahu veliki ugled kod Faraona, i behu veoma moćni u celom Egiptu. Oni na naročitom mestu u pustinji načiniše vrt od četvrtastog kamenja, i u njemu napraviše sebi divnu grobnicu, i staviše u nju mnogo zlata. I zasadiše svakovrsno drveće, i iskopaše veliki bunar, jer to mesto beše močvarno i vlažno. Sve to oni uradiše, nadajući se da će im duše, po svom izlasku iz tela, večno obitavati u tom divnom vrtu, i naslađivati se svim tim dobrima kao u raju. No pošto sluga Božji Makarije ne znađaše put do toga vrta, on se upravljaše po zvezdama; i kao što mornari prelaze more, tako on svu pustinju pređe peške. A beše poneo nešto trski, i na izvesnom otstojanju pobijaše po jednu u zemlju, da bi se pri povratku rukovodio tim oznakama. Posle puta od devet dana on pređe svu pustinju i približi se spomenutom vrtu. A kad se spusti noć, on leže da se malo odmori, i zaspa. No đavo, krji stalno radi protiv Hristovih podvižnika, pokupi sve one trske kojima Makarije beše obeležio svoj put, i metnu mu ih pored glave dok je on spavao. Kada se starac probudi, opazi kraj sebe trske u snop povezane. A ovo bi po popuštenju Božjem, radi većeg podviga sluzi njegovom, da se ne uzda u trske nego u milost Božju, koja je nekada baš kroz ovu strašnu pustinju vodila Izrailj četrdeset godina pomoću ognjenog stuba. Pričao je potom o sebi sveti Makarije: „Kada se približih vrtu i grobnici onoj, istrčaše mi u susret do sedamdeset demona u raznim oblicima: jedni od njih grajahu, drugi strašno ljuti škrgutahu zubima na mene, treći leteći kao vrane navaljivahu na moje lice vičući: Šta hoćeš ovde, Makarije? – Zašto si došao k nama? Eda li koga od vas monaha ne kušasmo? Tamo sa sličnima sebi imaš ono što je naše: imaš pustinju, iz koje si oterao naše drugove. Mi ništa zajedničko nemamo s tobom. Zašto si došao u naša mesta? Kao pustinjak, budi zadovoljan pustinjom. A ovo mesto nama predadoše oni koji ga urediše. Ti ne možeš ovde boraviti. Zbog čega hoćeš da uđeš u ovu našu državu, u koju nikada nijedan živ čovek ušao nije, otkako sahranismo braću koja ovo načiniše?“ I dok demoni pravljahu strašnu graju i viku, sveti Makarije im reče: Ući ću samo da vidim, pa ću otići odavde. – Demoni mu rekoše: Obećaj nam to savešću svojom. – Sluga Hristov reče: Učiniću to. – I đavoli iščezoše.
A kad ulažaše u vrt, srete ga strašan đavo sa isukanim mačem, i stade mu pretiti. Sveti Makarije mu reče: Ti ideš na mene sa mačem, a ja idem na tebe u ime Gospoda Savaota u sili Boga Izrailjeva. I pobeže đavo od njega. A prepodobni uđe unutra, i razgleda sve što se tamo nalazilo. Vide i bunar, u kome je o železnom lancu visila kofa, vrlo stara. Vide i plodove nara, koji ništa nisu imali unutra, jer su bili sparušeni na suncu. Vide i neobičnu grobnicu, mnogim zlatom ukrašenu. I pošto sve podrobno razgleda, iziđe odatle nesmetano i zdravo, i za dvadeset dana stiže natrag u svoju keliju. No pri povratku, usput mu nestade hleba i vode što je bio poneo sa sobom. I poče malaksavati. I kad je već posrtao od gladi i žeđi, gle, pokaza mu se na kilometar daljine neka devojka, u belo obučena, i nošaše vedro čiste vode. Zaustavljajući se često, ona mu pokazivaše vodu i zvaše ga da dođe i pije. Ali je on ne mogaše stići: ipak, vođen nadom da će se napiti vode, tri dana ićaše za njom junački se naprežući, jer je ta devojka tri dana išla ispred njega. Onda naiđe stado bivolica, kojih je mnogo u tom kraju. Jedna od njih koja je pored sebe imala malo bivolče i mleko joj išlo iz vimena, izdvoji se i stade kraj umornog i iznemoglog starca. I dođe glas odozgo govoreći: Makarije, priđi i pij njeno mleko. I on priće, i nasisa se mleka, i tako okrepi svoje telo. – A reče svetitelj i ovo: Da bi mi Gospod pokazao veliku milost svoju, i naučio ubogost moju da svu nadu polažem na promisao Njegov, naredi onoj bivolici da ide za mnom sve do moje kelije i da me usput hrani svih dana. I ona, poslušna Tvorčevoj naredbi, iđaše za mnom, i ne dopuštaše bivolčetu svom da sisa, da bi mene mogla hraniti.
Ovaj sveti i divni muž kopaše jednom bunar za monahe. Na mestu gde kopaše, beše trnje i čkalj, iz kojih iziđe guja i ujede ga. A ta je životinja vrlo otrovna i opasna. Svetitelj obema rukama uhvati zmiju za čeljusti, rastrže je, govoreći: Pošto te Bog moj nije poslao protiv mene, kako si se usudila da mi se približiš i ujedeš me? – I taj ujed gujin ni najmanje ne naškodi prepodobnome.
Ču blaženi da Tavenisioti imaju divan ustav za manastirski život. Skide monašku odeđu, obuče se u svetovnu, i krenu tamo. Putujući petnaest dana preko pustinje, stiže u Tavenisiski manastir kao prost čovek. I upita za arhimandrita Pahomija, čoveka opitna i prozorljiva, koji je imao dar proročki, ali mu tada ne bi otkriveno od Boga za Makarija. Ušavši kod Pahomija, Makarije mu reče: Molim te, oče, primi me u svoj manastir, hoću da budem monah. Pahomije mu odgovori: Ti ne možeš biti monah, jer si star i nisi u stanju da se podvizavaš. Bratija su se ovde još iz mladosgi navikli na monaško trudoljuolje, a ti u tim godinama ne možeš podneti takve napore. Malaksaćeš, pa ćeš otići odavde i ogovarati nas. – I ne primi ga prvog dana, ni drugog, sve tako do sedmog. Makarije trpljaše posteći se. A sedmog dana reče arhimandritu: Primi me, avo. He budem li postio i radio sve što bratija rads, onda naredi da me oteraju iz manastira.
Sveti Pahomije obavesti o njemu bratiju, da ga prime. A bratije beše hiljadu i četiri stotine. I bi primljen Makarije u taj manastir. Posle kratkog vremena nastade Časni Post. I vide starac da svaki od bratije posti prema svojim moćima. Jer neki uzimaše hranu uveče, neki svakog drugog dana, a neki po pet dana ništa ne jeđaše, neki pak stajaše po svu noć moleći se a danju seđaše radeći. Makarije pokvasi palmove grančice, stade u jednom uglu, i celog Časnog Posta sve do Uskrsa ne okusi hleba ni vode. Samo je u nedeljne dane uzimao pomalo vrlo oporog lišća od sirovog kupusa. I to je činio da bi drugi videli kako jede, i da se ne bi pogordio. A stojeći u uglu, neprestano je pleo kotarice, i ne odmori se od posla, niti sede, niti leže. Ako bi pak radi neke potrebe i odlazio sa svoga mesta opet se brzo vraćao, i produžavao stajati, ne otvarajući usta, niti razgovarajući s kim, nego ćutke srcem svojim tvoraše molitve Bogu.
Kada to videše podvižnici tog manastira, rasrdiše se na svoga avu, i rekoše: Odakle si doveo k nama bestelesnog čoveka na sramotu našu? Ili njega oteraj odavde, ili ćemo mi otići. – Čuvši to od bratije, prepodobni Pahomije ispita i razaznade njegov podvižnički život, pa se moljaše Bogu da mu otkrije ko je taj čovek. I bi mu otkriveno, da je to Makarije. Tada prepodobni Pahomije uze za ruku prenodobnog Makarija, uvede ga u crkvu, i zagrlivši ga s ljubavlju, reče: Dobro došao, česni oče! Ti si Makarije, a sakrio si to od mene. Ja odavno slušam o tebi, i želeo sam da te vidim. Blagodarim ti što si moju decu naučio smirenju, da se ne ponesu umom, gordeći se zbog svojih postova i podviga. Mnogo si nam koristio. – Saznadoše o tome i sva bratija, i stekavši se k njemu, s ljubavlju ga celivahu i moljahu da se moli za njih. Zatim poželevši svima mir, prepodobni Makarije se vrati u svoju keliju.
Ovaj bestrasni čovek ispriča o sebi i ovo: Jednom zaželeh da um svoj držim tako, da ništa zemaljsko ne pomišlja, nego da sav bude neprestano u Bogu i da se ni za trenutak ne odvaja od Njega. I odredih da to bogomislije traje pet dana. I pošto zatvorih dvorište svoje i keliju, da mi niko ne bi dolazio i da ni s kim ne bih razgovarao, počeh sa bogomislijem od ponedeonika. I umu svome zapovedih, govoreći: Pazi, da ne silaziš s neba; imaš Anđele, Arhanđele, i sve Nebeske Sile, Heruvime, Serafime i njihovog Tvorca, Boga. Tamo dakle budi! i ne silazi u podnebesje, da ne bi upao u zemne pomisli. – I kada dva dana i dve noći tako stajah, sav um uperivši gore, ja toliko razdražih đavola, da se on sav u plamen ognjeni pretvori, i sažeže sve što beše u mojoj keliji. A i rogoza na kojoj stajah beše u plamenu, i izgledalo mi je da ću i sam sav izgoreti. Uplaših se, i trećeg dana odustadoh od svoje namere. He mogući više da um držim nerasejanim, ja se spustih k pomislima zemnim, – tako je Bog hteo, – da mi se to ne bi upisalo u gordoumlje.
O ovom prepodobnom episkop Paladije kazuje i ovo: Kada jednom dođoh k njemu, zatekoh pred njegovom kelijom jednog seoskog sveštenika čiju glavu rak beše toliko razjeo, da su mu se odpozadi mogla videti usta. On beše došao prepodobnom Makariju radi isceljenja, ali ga svetitelj ne pripusti k sebi, niti htede da razgovara s njim. Ja molih svetitelja, govoreći: Smiluj se na onog jadnika, ili mu bar odgovori. A blaženi mi reče: He zaslužuje isceljenje, jer mu je ova kazna od Gospoda. Ako pak želi da se isceli, savetuj mu da otsada prestane sveštenodejstvovati. Ja upitah svetitelja: Zašto? A on odgovori: Učinio je preljubu, pa je svetu liturgiju služio, i zbog toga je kažnjen. A ako se uzboji Boga, i prestane ca onim što je bez straha činio, isceliće ga Bog. – Ja, veli Paladije, obavestih o tome sveštenika, i on mi se zakle da više neće sveštenodejstvovati. Tada ga pozva prepodobni Makarije, i upita ga: Veruješ li da ima Boga, od koga se ništa ne može sakriti? Sveštenik odgovori: Da, oče, verujem. I molim ti se, pomoli se Bogu za mene grešnog. Makarije mu reče: Nisi mogao da se sakriješ od Boga. On odgovori: Nisam mogao. Reče mu Makarije: Ako saznaješ svoj greh, i uviđaš Božju kaznu koja te je postigla zbog njega, onda se otsada popravi. – Tada sveštenik ispovedi svoj greh, i obeća da više neće grešiti, niti sveštenodejstvovati, nego će biti prost mirjanin. Onda svetitelj metnu ruke na njega, i pomoli se Bogu za njega. I za nekoliko dana on se isceli od raka, i kosa mu na glavi izraste, i vrati se zdrav domu svom, slaveći Boga i blagodareći velikom Makariju.
Sveti Makarije imađaše svoje kelije po raznim mestima: jednu u Skitu koji se nalazio u unutrašnjosti pustinje, drugu u Libiji, treću u mestu zvanom Kelije, a četvrtu na Nitrijskoj Gori. Od njih nijedna nije imala prozora. Časni Post je provodio u njima sedeći u mraku. Jedna je od njih bila tako tesna, da nije mogao ispružiti noge; druga je bila prostranija, i u njoj je primao posetioce i razgovarao s njima. Iscelio je bezbroj bolesnika, koji su patili od nečistih duhova. Paladije spominje neku devojku plemićskog roda, iz Soluna, koja je mnogo godina bila uzeta, pa je doneli prepodobnom Makariju. Dvadeset dana pomazujući je svetim jelejem i moleći se za nju, prepodobni je isceli od bolesti, i zdravu je isprati u njen grad. A ona, pošto se isceli, mnogo milostinje razdade manastirima. – Dovedoše prepodobnome i jednog sumanutog dečka. I on, stavivši svoju desnu ruku na dečakovu glavu, a levu – na dečakovo srce, moljaše se Bogu. A dečko beše sav otekao, kao neki mehur naduven. I kada taj dečko iznenada povika, udari voda iz njega na sve otvore, i njegovo se telo povrati na svoju meru, kao što je bilo ranije. I pošto prepodobni pomaza dečka svetim jelejem i pokropi svetom vodom, dade ga ocu njegovom. A dečku naredi da četrdeset dana ne jede mesa i ne pije vina. I tako ga satvori zdrava.
Jedno vreme stadoše prepodobnoga napadati sujetne pomisli, vukući ga iz kelije i potstičući ga da sa dobrom namerom i opravdanim razlogom otputuje u Rim, da tamo isceljuje bolesne. Jer u njemu silno dejstvovaše blagodat protiv nečistih duhova. He podajući se dugo tim pomislima, on se mučaše boreći se s njima. Tada pade na prag svoje kelije, ispruži noge preko praga, i reče demonima slavoljublja: „Teglite me, vucite me, o demoni, ako možete! Ja nogama svojim poći neću!“ – I pošto je dugo ležao sve do uveče, on ustade. Ali iste pomisli opet napadahu na njega. Tada blaženi uze veliki koš, napuni ga peskom, naprti sebi na leđa, i tako hođaše po pustinji. Srete ga Teosevije Kozmitor, rodom iz Antiohije, i reče mu: Što to nosiš, oče? Daj mi to breme nemoj da se mučiš! A on mu odgovori: Mučim onoga koji mene muči, jer kad je nezaposlen i na dosugu, zove me da stranstvujem. – I tako prepodobni, pošto je dugo mučio sebe, povrati se u keliju umoran telom, ali pobedivši pomisli.
Blaženi Pafnutije, učenik njegov priča o njemu ovo: Jednom prilikom sveti Makarije seđaše u svome dvorištu. Utom naiđe hijena, noseći svoje štene, koje beše slepo, donese ga svetitelju, i spusti pred noge njegove. Svetitelj uze u ruke to štene, pljunu mu u oči, i pomoli se Bogu, i štene odmah progleda. A majka ga uze i otide. No sutradan opet dođe blaženom ta ista hijena, noseći veliku ovčiju kožu. Kada svetitelj ugleda kožu, reče hijeni: Otkuda ti ta koža? Sigurno si nečiju ovcu pojela. Ja neću primiti ono što je od nepravde. – A hijena saže glavu i, kleknuvši kraj svetiteljevih nogu, spusti kožu. A on joj govoraše: Rekoh ti da neću primiti, dok mi se ne zakuneš, da više nećeš sirotinji nanositi štete jedući im ovce. Hijena prikloni glavu svoju, očigledno usvajajući svetiteljeve reči i potčinjavajući im se. Tada svetitelj primi kožu od hijene. I kasnije pokloni je svetoj Melaniji Rimljanki, koja je posećivala svete oce u toj pustinji. I prozvaše onu kožu: hijenin poklon. No kod ljudi koji su sebe raspeli svetu čudesno je to što zver, kojoj je učinjeno dobro u slavu Božju i u čast svetitelja njegovih, razumede to, i donese poklon blaženome. Jer Onaj koji ukroti lavove proroku Danilu, On i onoj hijeni dade razum da shvati učinjeno dobro i nauči je blagodarnosti.
O ovom svetom Makariju priča se da od krštenja svog pa sve do končine svoje nikada nije pljunuo na zemlju. A krstio se u svojoj četrdesetoj godini, i posle krštenja proživeo šezdeset godina u trudovima i podvizima monaškog života. Gorespomenuti Paladije dođe jednom ovom prepodobnom Makariju, smućen pomislima i mrzovoljom, i upita ih: Šta da radim, avo Makarije, jer me uznemiravaju pomisli, govoreći mi: Ti ovde ništa ne radiš; idi odavde! Odgovori mu sveti otac Makarije: Govori i ti svojim pomislima: Čuvam ove zidove Hrista radi.
Ovome Paladiju prepodobni Makarije radi duhovne koristi kaza za prepodobnog Marka, da je pričešće božanskih Tajana dobijao iz ruku anđelskih. To je svojim očima video sveti Makarije, kada je, služeći svetu liturgiju, pričešćivao bratiju. Nikada nisam, reče, ja dao božanske Tajne Marku Podvižniku, već mu je Anđeo iz oltara nevidljivo davao, a ja sam video samo prste ruke koja mu je davala. Taj prepodobni Marko, u mladosti svojoj, znao je napamet Stari i Novi Zavet. A bio je veoma krotak i uzdržljiv. Jednoga dana, priča sveti Makarije, pošto bejah dokolan u svojoj keliji, otidoh k njemu. On beše već ostareo. I sedoh kraj vrata njegove kelije; smatrao sam ga za nešto više od čoveka, što on stvarno i beše; i prisluškivah (jer tada bejah još prost i neuk) šta starac govori ili radi. A on, nalazeći se unutra sam, boraše se sa sobom i sa đavolom. Bilo mu je već sto godina, i zubi su mu bili već poispadali. I govoraše sam sebi: Šta još hoćeš, zli starče? Eto, već si i vino pio, i ulje jeo. Šta još želiš, proždrljivče, robe stomaku u starosti? – A đavolu govoraše: Idi od mene, đavole; ostareo si sa mnom u borbi. Naložio si mi popuštanje telu: udesio si da pijem vino i jedem ulje; načinio si me slastoljupcem; i da li ti još nešto dugujem? U mene nećeš naći ništa što bi mogao oteti. Vuci se od mene, neprijatelju ljudski! – To sveti Makarije ispriča Paladiju, koji i zapisa ovo.
Rufin prezviter dodaje žitiju ovog prepodobnog Makarija Aleksandrijskog i ovo: Jedne noći zakuca đavo na vrata Makarijeve kelije i reče: Ustani, avo Makarije, i hajdmo u crkvu na molitvu! – A on, pun blagodati Božje, poznade zamku đavolju, i odgovori: Lažove i nenavisniče dobra, kakvu ti zajednicu i družbu imaš sa saborom Svetih? Bavo reče: Zar ne znaš, Makarije, da bez nas ne biva nijedna crkvena molitva, nijedan skup monaha? Hajde dakle, i videćeš dela naša. Starac odgovori: Neka ti zapreti Gospod, demone nečisti! – I pripade na molitvu, moleći Gospoda da mu otkrije da li je istina to čime se đavo hvali. I kad nastade vreme za ponoćnu molitvu, otide u crkvu, i opet se moljaše u sebi Bogu da mu otkrije i pokaže da li je istina ono što đavo kaže. I gle, ugleda po celoj crkvi, kao neke male dečake, crne đavole, kako brzo jure na sve strane, kao da lete. A običaj beše tamo da sva bratija sede, dok jedan čita psalme, ostali slušaju. I svakome bratu prikučivahu se oni mali ćavoli, i potsmevahu se. I ako bi nekome sa dva prsta dodirnuli oči, taj bi odmah zadremao; a ako bi kome stavili prst na usta, taj bi odmah počeo zevati. Pred nekima pak hođahu u ženskim obličjima; a pred drugima nešto zidahu, ili nešto nošahu ili druge razne stvari činjahu. I što god bi đavoli, potsmevajući se pred nekim, slikali, to bi on pomislio u srcu svom. Od nekih monaha, čim bi đavoli počeli izvoditi pred njima svoje vragolije, odmah su bili silom nekom oterani i bezobzirno su bežali; i đavoli se više nisu usuđivali niti da stanu pred njih niti da prođu pored njih. A slabijoj bratiji, koji nisu obraćali pažnju na molitvu, đavoli su visili o vratu i sedeli na ramenima, rugajući im se.
Videći to, prepodobni Makarije teško uzdahnu i, zaplakavši, reče Bogu: Pogledaj, Gospode, i vidi! ustani, Bože, i neka se razbegnu neprijatelji Tvoji, i neka beže od lica Tvoga, jer se duša naša ispuni srama. – Posle otpusta, ava Makarije pozivaše k sebi svakog brata posebno, i ispitivaše svakoga kakve je pomisli imao za vreme molitve u crkvi. I svaki mu ispovedi pomisli svoje, i očigledno beše da svačije pomisli behu o onome što đavoli slikahu pred njim podsmevajući se.
Drugu, još strašniju stvar, kazivaše isti prepodobni Makarije. U vreme, kada bratija pristupahu Božanskim Tajnama, i pružahu ruke svoje da prime Telo Hristovo (u to se vreme još nisu pričešćivali lažicom, već su Telo Hristovo primali u ruke, kao danas anaforu, a Krv su pili iz Čaše), tada vide prepodobni da đavoli nekima od bratije živo ugljevlje u ruke stavljahu, a Telo Hristovo, davano rukom sveštenikovom, vraćaše se nazad u oltar. A koji behu dostojni svetog Pričešća, od njih đavoli daleko begahu, a Anđeo Gospodnji stajaše sa sveštenikom na oltarskim vratima, i sa sveštenikovom rukom pružaše svoju ruku pri razdavanju Božanskih Tajni. Tako prepodobni Makarije, prozorljiv, video je dostojne i nedostojne, i raspoznavao je pomisli ljudske koje su im dolazile od slika koje su im đavoli stvarali.
Mnoge druge stvari pričao je bratiji ovaj prepodobni otac radi njihove duhovne koristi; lenjivce je ispravljao, i čudesa razna činio. Otišao je ka Gospodu kada je preturio sto godina, 393 god. A sada u beskonačnom životu sa drugim prepodobnim ocima slavi Oca i Sina Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome i od nas grešnih neka je slava, čast i poklonjenje vavek, amin.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
EVFRASIJE
 
Sveta Evfrasija beše iz grada Nikomidije, od roda znamenita, u vreme cara Maksimijana[8]. Bejaše licem lepa i po naravi dobra, i verna sluškinja Gospoda Hrista. Idolopoklonici je uhvatiše, i primoravahu je da prinese žrtvu demonima. Pošto ona ne htede, tukoše je strahovito. Ali ona sve muškm podnese. Tada je predadoše jednom svirepom čoveku, da je obeščesti. On je uze i odvede domu svom. A ona se dušom svojim neprestano moljaše svetom Prečistom Ženiku svom, Hristu Gospodu, da joj sačuva devstvenost. I kada se pogani čovek onaj zatvori s njom u ložnici, svetiteljka ga zamoli da je za neko vreme ne dira, obećavajući mu neko bilje, koje, ako bude nosio pri sebi, nikakvo mu neprijateljsko oružje neće moći nauditi. I reče mu za sebe da je mađioničarka. Ali on joj odgovori: Kasnije ćeš mi dati to bilje. No mudra devica mu reče: To ce bilje ne pokazuje udatoj ženi, već samo neudatoj devojci. Jer ako ga čista devojka ne pronađe i ne preda, ono uopšte ne dejstvuje. – I popusti svirepi čovek, dok mu ona ne pronađe to bilje.
Svetiteljka ode u baštu, nabra neko bilje koje tamo nađe, i pokaza mu. A on je upita: Kako ću se osvedočiti da je istina to što kažeš? – Ona stavi to bilje na svoj vrat, i reče mu: Uzmi oštar mač, zamahni silno obema rukama i udari me po vratu što jače možeš, pa ćeš se iz toga uveriti da me mač tvoj neće ni najmanje povrediti. – On poverova njenim rečima, donese mač, podiže ga nad glavom svete device, zamahnu silno, spusti ga na njen vrat i – otseče česnu glavu njenu. A on tek onda shvati da ga je svetiteljka izigrala. I škrgutaše zubima. Ali, šta mu je to koristilo? Mudra deva već ode neoskvrnavljena ženiku svom Hristu, ostavivši divan primer celomudrenosti svoje, jer je više volela umreti nego devičanstvo svoje izgubiti.
Sveta Evfrasija postrada 303 godine.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
ARSENIJA
arhiepiskopa Krfskog
 
Sveti Arsenije, arhiepiskop Krfski[9], rodio ce y Palestini od blagočestivih roditelja. Od mladosti on posveti sebe na službu Bogu i primi monaški postrig. Vodeći strog podvižnički život, on se pri tome odlikovaše visokim obrazovanjem. Kada dostiže zreo uzrast, on dobi sveštenički čin, a posle nekog vremena bi rukopoložen za arhiepiskopa Krfskog. U svojstvu arhiepiskopa on se proslavi mudrošću, učiteljstvom[10] i mnogokratnim zauzimanjem za nevine pred vlastima. Čak je i u svojoj starosti putovao u Carigrad da posreduje za svoju pastvu, kojoj je pretio nepravedni gnev cara Konstantina Profirorodnog[11]. Pri povratku iz Carigrada, sveti Arsenije se razbole u Korintu, i u miru predade duh svoj Bogu, krajem devetoga veka.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MELETIJA GALISIOTA
Ispovednika
 
Beše rodom iz sela Teodota na obali Crnog mora, od roditelja Georgija i Marije, blagočestivih i milostivih. Na krštenju dobi ime Mihail, a kasnije kad se zamonaši bi nazvan Meletije. Po završenoj školi krene jedne zime, po promislu Božjem, u Jerusalim da se pokloni Svetim Mestima, a odatle na Sinaj gde postane monah. Proputovavši još neka druga mesta on najzad dođe na gopy Galisionsku u Maloj Aziji gde beše manastir osnovao sveti Lazar Galisiot. Tu se podvizavaše u poslušanju, smirenju i noćnom bdenju, i bi udostojen viđenja božanske svetlosti i javljanja samoga Gospoda Hrista. U to vreme latinofil car Mihail VIII Paleolog (od 1259-1282) nastojaše da Pravoslavnu Crkvu pounijati i potčini rimskom papi, u čemu mu pomagaše njime postavljeni latinomisleći patrijarh Jovan Vek. Tada sveti Meletije dođe u Carigrad sa prepodobnim Galaktionom, sapodvižnikom svojim, i javno pred Carem izjave da će oni da brane Pravoslavlje do smrti i nipošto neće pristati na latinsku jeres, koja je unapred već osuđena od Svetih Otaca. Car to shvati kao uvredu njemu i zatvori ih, a zatim ih posla na tamnovanje na ostrvo Skiros. Posle nekoliko godina car ih ponova dovede k sebi i stavljaše ih na razne muke, da bi ih samo pridobio za latinsku jeres. No prepodobni ne otstupahu od ispovedanja Pravoslavne vere o Duhu Svetom i o ostalim istinitim dogmatima. Utom umre ovaj nepravoslavni car, i za cara dođe pravoslavni car Andronik II Paleolog (1282-1328), koji oslobodi ove prepodobne ispovednike Pravoslavlja iz tamnice. Uskoro zatim sveti Meletije se upokoji mirno u Gospodu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ANTONIJA STOLPNIKA
 
Učenik svetog Jovana Zedaznijskog[12]; zajedno sa svojim učiteljem trudio se, šireći i utvrđujući veru Hristovu u Gruziji. Na gori Martkobi, blizu Tiflisa, on osnovao manastir. Poslednjih 15 godina svoga života prepodobni Antonije proveo je na stubu, zbog čega je i nazvan stolpnikom Iverske Crkve. Mirno se upokojio u šestom stoleću, i sahranjen u crkvi svoga manastira. Svete mošti njegove čudotvorne – izvor su raznovrsnih isceljenja.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MAKARIJA PEČERSKOG
 
Kijevo – pečerski podvižnik; prestavio se mirno u dvanaestom veku. Svete mošti njegove počivaju u pešterama Antonijevim u Kijevu.
 
SIOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
KOZME HRISOSTOMATA
 
Bio monah u manastiru Sv. Hrizostoma (Zlatousta) na Kipru, zbog čega se i zove „Hrisostomatos“ (Χρυσοστόmατοζ). U prepodobnosti proživeo svoj podvižnički život i zato se proslavlja u svom manastiru.
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
MARKA EFESKOG
Ispovednika Pravoslavlja[13]
 
Ljubav Božja prema našem grešnom rodu ljudskom osobito se pokazuje u tome što Premudrost Božja u svakom rodu i naraštaju nalazi među nama nedostojnima dostojne služitelje i prijatelje svoje: Proroke, Apostole, Svetitelje, Ispovednike i Mučenike, i kroz njih brani i očuvava veru Evanđelsku i Pravoslavnu, tu jedinu životvornu i spasonosnu Istinu Božju, kojom se rod ljudski može spasavati; i stvarno se spasava u svakom vremenu i naraštaju. O tome nam govori premudri Solomon ovako: „Premudrost Božja sve obnavlja i, prelazeći iz naraštaja u naraštaj u svete duše, ona priprema prijatelje Božje i proroke. Jer Bog nikoga ne ljubi tako, kao onoga koji živi s premudrošću“ (Prem. Sol. 7, 27-28). Takvih prijatelja Božjih, kroz koje nas Bog poučava i spasava u teška vremena, ispunjena je sva istorija naroda Božjeg od Avrama i Mojsija do svetih Apostola i svetih Otaca, i do danas. Sveti Grigorije Niski, u pohvalnom slovu svome bratu sv. Vasiliju Velikom, tom izabranom od Premudrosti prijatelju Božjem i spasiocu Pravoslavne Crkve u teškim vremenima u kojima je živeo, govori takođe o tome ovako: „Bog, koji sve i sva zna još pre postanka njihova, kao što veli prorok (Dap. 13, 42), i preduhitruje zlobu đavolju koja se proteže zajedno sa ljudskim naraštajima. On sam priprema i daje i odgovarajućeg sposobnog lekara za zlo i bolesti svakog naraštaja; da ne bi, zbog nedostatka iscelitelja i ispravitelja, bolest kod ljudi ostala neisceljena, i tako potpuno ovladala rodom ljudskim“. Takav upravo bogomudri i bogodani lekar i spasilac naroda i Crkve Pravoslavne u novija vremena ove teške istorije beše i svetitelj i prijatelj Božji – Marko, Mitropolit Efeski, koga zato s pravom njegov brat Jovan Evgenik naziva „novim Vasilijem Velikim“ i „Novim Bogoslovom“. Ovaj njegov brat Jovan, koji beše đakon Velike Crkve Sv. Sofije u Carigradu, napisa službu i žitije ovoga Svetog Marka, koje ćemo mi ovde dalje izložiti.
Sveti otac naš Marko, veliki svetilnik koji osvetljava naš život u svetu, i hrabri pobornik Crkve Hristove, i opšte sunce cele vaseljene, rodi nam se i zasija u velikom carskom gradu Konstantinovom, Carigradu, u kome i odraste i školova se, i u kome na kraju, pri preseljenju svome na nebo, ostavi svoje sveto telo. Rodi se ovaj svetitelj leta Gospodnjeg 1391, u plemenitom rodu Evgenika. Otac mu se zvao Georgije, i beše đakon i sakelarije Velike Crkve Sv. Sofije, i istovremeno učitelj i rukovoditelj u školi pri Sv. Sofiji, u kojoj su se školovali mnogi mladići sa svih strana carstva. Majka mu se zvala Marija, i beše kći čestitog i bogoljubivog lekara Luke, koji ime božanskog lekara i evanđelista Luke ničim nije osramotio, jer bejaše veoma pobožan i čestit. Obostrano poreklo Markovih roditelja beše dakle iz davnina ukrašeno svakim blagorodstvom i bogatstvom i svetskim sjajem, no ništa manje i bogopoštovanjem.
Kada im se dete rodi i preporodi blagodaću Duha Svetog, to jest svetim krštenjem, roditelji mu dadoše ime Manuil, jer je trebalo da to dete ne dobije neko drugo ime, nego kao dostojno dobi ono pravo ime Gospoda Isusa – Emanuil, jer je preko ovog svetitelja, u ova poslednja vremena, s nama prisutan Bog i Blagočešće (Εύσέδεια = Pravoslavlje) i svetootačka predana vera (πατροπαράδοτοζ πίστιζ). Učitelj i vaspitač mladog Manuila i u blagočešću i u naukama retorike i matematike beše njegov otac, koga će uskoro on sam prevazići i mudrošću i vrlinom. I upravo je on prevazišao oca za toliko, za koliko je otac mu prevazilazio ostale ljude. Tako je otac ovoga deteta doživeo ono što svi oci žele da dožive: da ih prevaziđu njihova sopstvena deca. Kada je malom Manuilu bilo 13 godina umre mu otac, no on ne prekinu učenje, nego otide da se uči kod još sposobnijih učitelja i to na duže vreme i sa još većim trudom. Najpre mu je bio učitelj i staratelj Jovan Hortazmenos, koji uskoro postade mitropolit Silivrijski sa imenom Ignjatije, i koji beše čovek vrlo obrazovan i dobrodeteljan. Osim mitropolita Ignjatija on imađaše još i druge učitelje, među kojima i filosofa Georgija Gemista Plitona, i takođe poznatog Josifa Vrijenija, jednog od učenika sv. Grigorija Palame. U izučavanju nauka Manuil se odlikovao marljivošću i brzim napredovanjem; no isto tako on beše skromnog ponašanja i smiren, pazeći i na svoj način odevanja i na korake, poglede i govor svoj. Nije prošlo mnogo vremena a on je svojom darovitošću i marljivim trudom ubrzo prevazišao u ritorskoj nauci i u filosofiji i logici ne samo sve učenike, nego i same učitelje, tako da su mu se svi divili, pa čak i sam car.
Po završetku škole sam car Manojlo[14] prizvao ga je k sebi i učinio ga ne samo svojim prijateljem, nego i učiteljem u mnogim stvarima, i osobito u knjigama. Manuil je tako stekao naziv ritora i postao učitelj i vaspitač u školi, kojom je ranije rukovodio njegov otac. Ovde je on učio naukama i Svetom Pismu mnoge mlade učenike, kao što je to ranije činio i njegov otac. Među njegovim učenicima u to vreme beše i Georgije Sholarije, potonji patrijarh Carigradski. Manuil se sa svakim trudoljubljem trudio u toj patrijaršijskoj školi, no s druge strane on nikada nije izostajao sa svakodnevnih sveštenih bogosluženja u Velikoj Crkvi i to u toku cele godine, i leti i zimi, tako da ga je bilo moguće videti gde još u svetu pre monaštva provodi monaški način života. On beše sav bogonosac, i prosvetljen, i beše istinski filosof još od samog detinjstva. U svenoćnim bdenjima i straženjima nad sobom on je izučavao knjige starih mudrih ljudi i slagao to znanje u sebi, a y isto vreme nije izostavljao ništa iz Božanskog Pisma i iz Sveštenih Učitelja i Otaca Crkve a da to ne izuči sa tačnošću i savršeno. Živeći još u gradu, on je prevazišao pustinjske otšelnike, jer je čistotu i celomudrije i smrt Hristovu uzeo na sebe, goreći sav ljubavlju prema Hristu, koja ga ni do same smrti nije napuštala. Nije se zanosio sujetom i svetskom slavom, niti mu je duša bila privezana za nešto zemaljsko, ili za neki uspeh i karijeru.
Kada napuni 25 godina (oko 1418 g.), on ne mogaše više obuzdavati u sebi želju za svetom shimom monaškom. Zato napusti sve žitejsko i, poput velikih drevnih otaca, velikodušno razdade sve svoje imanje siromasima. Zatim smireno uze na sebe blagi jaram Gospodnji, koji je od detinjstva želeo i lako breme krsta, zavolevši pustinjaštvo, koje su voleli i Ilija i Jovan i svi njihovi sledbenici. Jer pustinjaštvo i usamljenost majka su bezmolvija (ήσυχίαζ), majka usamljeničkog podvižničkog tihovanja, i unutrašnje staloženosti, i mira, i spokojstva, i ushođenja ka Bogu i približenja Njemu. Za mesto usamljeništva on izabra jedno od ostrva u Mramornom Moru, između Carigrada i Nikomidije, zvano Antigona (blizu Halke), jer ta ostrva behu tada ukrašena bogonosnim muževima i podvižnicima. Ovde on izabra sebi za duhovnog oca nekog osobito vrlinskog podvižnika, divnog i čudesnog starca Simeona, koji ga uskoro i postriže za monaha davši mu ime Marko. Ovaj iskusni starac uputi mladog monaha u podvige i vrline monaškog življenja, a osobito u duhovni podvig duhovnog i molitvenog sozercanja, kojim je nedavno tako sjajno tavorski zablistalo atonsko monaštvo na čelu sa sv. Grigorijem Palamom, koga je sveti Marko neobično poštovao i slavio.
Svojim odlaskom u monaštvo Manuil je iza sebe ostavio neutešnu žalost srodnicima i bliskim prijateljima, a takođe i samom caru, koji ga je voleo i trebao njegovu mudrost i znanje. Ožalošćeni su bili i velikaši, i klirici, i njegovi mladi učenici i uopšte svi u otadžbini, jer su njegov odlazak iz sveta smatrali za opšte osiromašenje i gubitak mnogih dobara. Uz to ni njihove posete monah Marko nije primao, pošto je, živeći u molitvenom tihovanju, izbegavao da se viđa sa bilo kojim od srodnika i poznanika. U to vreme na ostrvo Antigonu dođe kod istog starca i stupi u poslušanje Markov školski drug Dorotej, sin sakelara Velike Crkve Valsamona, čovek ukrašen znanjem i vaspitanjem i naravi veoma blagorodne. Njih dvojica behu poznanici još od detinjstva i behu dali jedan drugome reč da će biti zajedno monasi. Dorotej je već bio ostvario svoj cilj, jer je živeo kao monah jedno vreme u Jerusalimu i na gori Božjoj Sinaju, no sada se oba njih sastadoše na ovom ostrvu i življahu kod jednog istog oca i nastavnika. Na tom ostrvu u samoći prožive sveti Marko oko 2 godine sa velikom duhovnom radošću u podvizima. No ova sveštena zajednica ne mogaše dugo ostati u ovoj usamljenosti i tišini, jer pre no što se napuniše dve godine, a po zavisti neprijatelja i po opštoj zloj nesreći naroda ili, bolje reći, zbog tadašnje nerazumnostn i bezvoljnosti koje su ustalasale i potresle svu tvar, a osobito zbog nailaska nove agarjanske zveri, – svetitelj morade napustiti to mesto i preseliti se u Carigrad. Ogromna turska vojska beše zauzela svu maloazisku oblast Vitinije i došla do Bosfora, tako da je bila velika opasnost za žitelje ovih takozvanih Prinčevih ostrva, zbog čega je i ovaj svetitelj sa svojim duhovnim ocem i nastavnikom morao preći iz samoće u grad u čuveni Manganski manastir sv. Georgija, gde je produžio svoj tihi molitveno – podvižnički život.
Življenju prepodobnog Marka u ovom manastiru ko će se dostojno nadiviti, i to: njegovoj krajnjoj surovosti u podvizima (σκληραγωγία), u postu, u bdenju i svenoćnom stajanju, u borbi sa nevidljivim protivnicima i u pobedi nad njima. Jer on govoraše često da se Bogu ničim ne ugađa tako kao zlopaćenjem. Ovde je svetitelj upražnjavao svaku vrstu vrline, da bi se preko vrlina dobro uzdigao u sozercanje, u sveštena prosvetljenja (ίερούζ φωτισmούζ) i božanska obasjanja (θείαζ ελλάmψειζ), što se zaista s njim i desilo. Tako je on postao sav čestit i bogolik (όλοζ θεοειδήζ). Jer ko je drugi ikada više urizničio u sebi onu sveštenu četvoricu duhovnih elemenata opštih vrlina, koje sačinjavaju i ukratavaju razumnu dušu, izbegnuvši pri tome krajnosti i s jedne i s druge strane? A te vrline su: postojanost i dostojanstvenost hrabrosti, iskrenost pravednosti, smernost celomudrenosti i savršenstvo razboritosti. Ili, ko je ikada većma od njega gnjev okretao jedino protiv greha i protiv duhovnog zmaja, a htenje potpuno upravljao ka Bogu i ka dobru? Ili, ko je čednost, devstvenost, stvar natprirodnu i ravnoanđelsku, većma želeo iz detinjstva od njega, i stekao je sebi za prijateljicu i sažiteljnicu kroz ceo život? A on je upravo to uspeo: da čestim staranjem postigne devstvenost čak i u samim pokretima uma, kao neko neveštastveno i bestelesno biće. Zato je on u ovo vreme podvizavanja imao čist um, prosvećivan još i Božanskim Pismima i delima svetih Otaca, te je tako, prosvetljen božanskim obasjanjima, mnoge bogonadahnute knjige napisao[15]. Ovde je u ovom manastiru sveti Marko bio posvećen u čin jeromonaha. – Tajnu sveštenstva on je primio sa krajnjim smirenjem i pobožnošću, i to na molbe i navaljivanja mnogih. Kada je zatim prinosio Bogu beskrvnu žrtvu svete Evharistije, svima koji su ga gledali činio se sav kao van sebe, sav prosvetljen (πεφωτισmένοζ), sav kao da putuje negde, sveštenodejstvujući Bogu kao neki anđeo u telu.
No ma koliko da su bili veliki i slavni dosadašnji podvizi svetoga, od sada počinju još veći i slavniji podvizi njegovi i hrabre borbe i svetle pobede ovog preslavnog borca. Jer u ovo vreme bednom i jadnom narodu pravoslavnom predstojalo je da, sa drugim zalima i nedaćama, pretrpi još i nesreću crkvenu, tojest onu lukavu zamišljenu i zlo sklopljenu uniju s Latinima. Jer u ovo vreme car Jovan VIII[16] pomisli da će pomoći svome ugroženom od Turaka carstvu time što će sklapanjem unije sa Rimom dobiti od pape rimskog pomoć, i zato poče da se priprema i da izabira najbolje učene ljude svuda po velikome gradu. Tada odmah bi naznačen ovaj sveti Marko za mitropolita Efeskog, no on se toga izbora prihvati tek posle mnogih umoljavanja i nagonjenja, i to, kako sam on kaže, jedino iz poslušanja Crkvi u ovim teškim vremenima. Ovo bi 1437. godine. Tako onaj, koji je stajao iznad svih počasti, postade veliki arhijerej Velikog i Prvog Arhijereja, i revnosni pastir Pastirenačelnika Hrista. Od tada on se pokaza svima kao novi Veliki Vasilije, i svi ga tako nazivahu.
U grupi episkopa, klirika i laika, koji biše određeni da idu u Italiju (a među kojima behu i učeni Visarion Nikejski i filosof Gemist Pliton i drugi), sveti Marko, sada već mitropolit Efeski, bi naznačen ispred svih drugih za egzarha sabora istočnih otaca, a uz to još on bi određen da zamenjuje patrijarha Aleksandrijskog i patrijarha Jerusalimskog, a i patrijarha Antiohiskog. Pred polazak za Italiju rekoše svetom Marku kao egzarhu sabora istočni arhijereji: „Staraj se da pokažeš i plemenitu hrabrost koju imaš za naše blagočestive dogmate, i učenost (λογιότητα) koju si, pomoću Božjom, stekao kroz učenje i brižljivo staranje“. I zaista, sveti Marko se pokazao u Italiji kao hrabri i nepobedivi lav, ili kao mač oštar s obe strane, koji saseca svaki lažni i zli kukolj iz čiste pšenice sveštenih dogmata Crkve, ili još kao gromoglasna bogonadahnuta truba pravilnog bogoslovlja i neotstupni branilac odredbi i dogmata svetih Otaca i Vaseljenskih Sabora.
Na sabor u Italiju krenuo je i sam car Jovan Paleolog sa carskim Sinklitom, a c njim i stari Patrijarh Josif sa malim brojem episkopa i malim brojem klira svoga. Krajem 1437. godine krenuše oni morskim putem i stigoše u Veneciju a zatim u Feraru u proleće 1438. godine. Kada papa Evgenije otvori sabor u Ferari, prva reč bi poverena svetome Marku. On tada otvori svetootačka svoja usta i kratko i jasno reče papi i ostalim zapadnim episkopima i bogoslovima: Treba da bude mira i ljubavi u Crkvi, no do razdeljenja je došlo zato što je latinska Crkva otstupila od Pravoslavne Crkve i Pravoslavne vere, izmislivši neke svoje dogmate, tuđe Apostolima i sv. Ocima. Eto to i jeste narušenje mira i ljubavi i jedinstva. „Zašto, govoraše papi i Latinima sveti Marko, okrivljujemo Oce, kada protivno njihovim zajedničkim predanjima različito mislimo i govorimo? Zašto ste njihovu veru proglasili nepotpunom, i uvodite vašu – tobož savršeniju? Zašto, protivno Evanđelju koje smo primili, propovedate drugo Evanđelje? Nekada smo mi u potpunosti govorili jedno isto, i među nama nije bilo raskola, i tada smo mi, obe strane, bili saglasni sa Ocima; sada pak, kada već ne govorimo i ne verujemo jedno, kako možemo biti zajedno? Mi pravoslavni i sada govorimo i verujemo ono isto što i ranije, i saglasni smo kako sami sa sobom tako i sa Ocima i našim i vašim, ako vam je želja da priznate istinu. Vi pak, uvevši novine u veru, pokazujete samim tim da ste nesaglasni pre svega sami sa sobom, zatim sa zajedničkim svetim Ocima i, na kraju, ca nama. I zašto da se ne vratite na onu dobru saglasnost koja će vas pokazati da jedno ispovedate i u odnosu prema samima sebi i prema nama i prema svetim Ocima, i tada će nestati raskola, i sabraće se razdeljeni, i učiniće se svako dobro?“
Ove reči svetog Marka behu reči istinite ljubavi. One nisu odbijale potrebu sjedinjenja, samo su isticale da se najpre imaju odbaciti jeretičke zablude rimske i onda tek može doći do sjedinjenja u Istini Božjoj, i veri Pravoslavnoj. Ali gordima i duhovno gluvima ove reči izgledahu kao osionost svetog Marka, jer njima ne beše stalo do Istine i do vere apostolske i svetootačke.
To ce videlo već pri prvim bogoslovskim razgovorima u Ferari, gde je reč bila o pogrešnom latinskom učenju o zagrobnom stanju duša umrlih, koje se duše, po njihovom učenju, tobož same tamo očišćuju i iskupljuju ognjem, dok Pravoslavni govorahu da se duše spasavaju samo blagodaću Božjom po molitvama i liturgijama svete Crkve na zemlji.
Posle tih prvih razgovora sveti Marko je uvideo da rimskim sholastičarima i golim prepiračima nije stalo do Istine, nego oni gledaju ko će duže govoriti i nadgovoriti drugoga, bez obzira na logiku istine i na sveto Predanje Otaca, i zato je bio rešio da se već tada vrati natrag. No pod pritiskom cara, i po lukavoj politici pape, sabor se nastavi i uskoro bi prenet dublje u Italiju, u grad Florentiju. U daljim razgovorima i raspravljanjima sa rimskim bogoslovima sveti Marko je dokazivao njima svu neosnovanost latinskog dodavanja reči Simvolu vere po kojoj bi Duh Sveti tobože ishodio i od Sina (Filioque). U ovim prvim raspravljanjima svetog su Marka podržavali i Visarion Nikejski i Isidor Kijevski, no oni brzo uzeše na sebe ulogu izdajnika Pravoslavlja, i napustiše svetog Marka. Od toga se svetitelj ni malo ne uplaši, nego poput Maksima Ispovednika i Grigorija Bogoslova, on u prah razvejavaše sva latinska jeretička učenja o luhu Svetom, o Božjoj suštini, o papskom prvenstvu, o svetoj Evharistiji, i o ostalim dogmatima. Sveti Marko nipošto nije dopuštao da se od bilo koga menjaju svete odluke svetih i Vaseljenskih Sabora i bogonadahnuto učenje svetih Otaca Crkve. On je silnim i jasnim glasom svojim i svetootačkom blagodatnom logikom kao paučinu kidao i razbijao sve sofističke zaplete i silogizme latinske i sholastičke, i razobličavao sva njihova lukava i podla podmetanja i izvrtanja. Jer on je izvanredno dobro poznavao Svete Oce, koje su latini izvrtali i falsifikovali, i nije dozvoljavao da prazna sholastika i suva dijalektika izvrću i upropašćuju svete dogmate Svetih Apostola i Otaca i Sabora. U pravoslavnom učenju i dogmatima, a osobito u dogmatu o ishođenju Duha Svetog samo od Oca, sveti Marko je počinjao od samog Prvog Bogoslova i Vođe (Καθηγούmενοζ) svih blagoslova, tojest od samog Boga Logosa koji je jasno rekao: „Poslaću vam Utešitelja od Oca, Duha istine koji od Oca ishodi“ (Jn. 15, 26). Zatim je on na osnovu Svetih Otaca dokazivao Latinima u kakve su jeresi zapali menjajući Simvol vere Nikejskog i Carigradskog I i II Vaseljenskog Sabora i učeći pogrešno o Svetom Duhu i o netvarnim Energijama Božjim. Sinovi laži (οί τοϋ ψεύδουζ υίοί), oni nisu hteli poslušati glas Istine, nego su ostali u svojoj jeresi i svojoj gordosti. Za vreme prepiranja o veri između svetog Marka i Latina, neki rimokatolički monasi, koji behu prisutni i slušahu tu diskusiju, glasno povikaše na saboru: „Grci poseduju istinu vere i sačuvali su prave dogmate“.
Nedostalo bi nam vremena ako bismo hteli sve podvige svetoga Marka izložiti. Jer on i glad trpljaše, i ruganja i potsmevanja od Latina i od izdajica pravoslavnih. No njega sve to, kao i prisiljavanje carevo i lukavost papina, ne mogahu pokolebati u veri Otaca Pravoslavne Crkve. On ne prihvataše nečovečno i nehrišćansko ucenjivanje Pravoslavnih – koje činjaše papa svojim lažnim obećanjima odnosno pomoći, potrebnoj caru radi spasenja carstva od Turaka. Još manje prihvataše sveti Marko da se o istinama vere odlučuje glasanjem. I to ne samo zbog toga što Pravoslavni behu došli u malom broju, nego pre svega zbog toga što se Istina Božja ne meri brojem i količinom glasova, nego Evanđeljem, Apostolima, Ocima i Saborima. A tu Latini ne mogahu odoleti svetom Marku. Kada uvideše i car i papa, i još neke izdajice Pravoslavlja oko cara, kojima je papa obećavao kardinalske činove ako prihvate latinsku veru, oni onda odlučiše da uprkos protivljenja svetog Marka i Antonija Iraklijskog i još dva episkopa, sklope neku uniju sa papom, ma i po cenu izdaje Pravoslavne vere. Tada sveti Marko izloži pismeno svoje pravoslavno ispovedanje vere da bi tako Pravoslavlje ostalo nepobeđeno i on opravdan pred Crkvom i istorijom, na posramljenje svih izdajica oko njega. Za ove izdajice Pravoslavlja, među kojima prednjačaše Visarion Nikejski, govoraše sveti Marko braneći pravoslavno učenje o Duhu Svetom: „Mi pravoslavni zajedno sa sv. Damaskinom i svima Ocima, ne govorimo da je Duh Sveti od Sina (nego od Oca), a oni zajedno sa Latinima govore da Duh jeste od Sina. I mi sa božanstvenim Dionisijem Areopagitom govorimo da je Otac jedini izvor nadsuštastvenog Božanstva, a oni sa Latinima govore da je i Sin – izvor Sv. Duha, isključujući time Duha iz Božanstva. I mi, sa Grigorijem Bogoslovom razlikujemo Oca i Sina uzročnošću (tj. svojstvom biti uzročnikom), a oni sa latinima sjedinjuju ih i smešuju u jedno tom uzročnošću I mi sa svetim Maksimom i ondašnjim rimljanima i zapadnim Ocima ne činimo Sina uzročnikom Duha, a oni Ga u svojoj odluci o uniji nazivaju po grčki uzrokom, a po latinski načelom Duha. I mi, sa filosofom i mučenikom Justinom, govorimo kao što je Sin od Oca, tako je i Duh od Oca, a oni sa Latinima govore da je Sin od Oca neposredno, a Duh – posredno (i time ponižuju Duha Svetog). I mi sa Damaskinom i svim Ocima ispovedamo da ljudima nije dano da znaju u čemu je razlika između rođenja i ishođenja božanskog, a oni sa Tomom Akvinskim i Latinima govore da rođenje biva neposredno a ishođenje – posredno“!
Tako je sveti Marko dokazivao da prihvatanje latinskog učenja dovodi do toga da se priznaje da Duh Sveti ima dva načela, a time se uvodi dvonačelnost u samom Bogu, što je besmislica i jeres protivna celokupnom Hrišćanskom Otkrivenju i Hrišćanskoj Pravoslavnoj veri. Zato svoje Ispovedanje vere on ovako završava: „Svi Oci i Učitelji Crkve, svi Sabori i sva Božanska Pisma uče nas da bežimo od onih koji drugačije veruju i da se udaljavamo od zajednice sa njima. Pa zar ja, dakle, prezrevši sve te Oce i Sabore, da pođem za onima koji pod maskom lažnog mira pozivaju da se ujedinimo sa onima koji su narušili sveti i božanski Simvol vere, i Sina uvode kao drugog uzročnika Svetoga Duha? Jer ostale njihove (latinske) zablude, od kojih je i jedna samo dovoljna da nas udalji od njih, ja ostavljam za sada. Da mi se ne desi, o! Utešitelju Blagi, da ikada tako odstupim od sebe i od zdravih misli i zdrave vere, nego da se držim uvek Tvoga učenja i Tobom nadahnutih blaženih Muževa, i tako da se prisajedinim Ocima mojim, odnoseći odavde sa zemlje na nebo, ako ništa drugo, ono bar – pravu veru (τήν Εύσέδειαν = Pravoslavlje)“.
Posle toga stadoše i Patrijarh i car i drugi episkopi navaljivati na sv. Marka, da učini neke ustupke i napravi neki kompromis po načelu ekonomije radi tobožnjeg dobra države i naroda. Na to im sveti Marko odgovaraše: „Stvari vere ne dopuštaju nikakvo popuštanje i ekonomiju. To je kao kad bi kazao: otseci sebi glavu pa idi kuda hoćeš. Nikada, o čoveče! ono što se tiče Crkve, ne rešava se kompromisima. Jer ne postoji nešto srednje između istine i laži“. U to vreme, 10. juna 1439. godine, umre stari Patrijarh Josif ne potpisavši ipak uniju, koju neće potpisati ni sveti Marko, mitropolit Efeski i zamenik Patrijarha Antiohijskog i Jerusalimskog. Tada papa navali na cara i na istočne episkope da priznaju ne samo rimske lažne i jeretičke dogmate nego i vrhovnu papsku vlast nad celom Crkvom i celim svetom, pozivajući se pri tome na lažne dokumente nekog Isidora i tobožnje „zaveštanje cara Konstantina, što je sve bilo isfabrikovano u Rimu, da bi se makar i lažnim dokumentima potvrđivalo nezajažljivo vlastoljublje papsko. Sveti Marko je i taj zahtev energično odbio i izjavio: „Za nas papa predstavlja samo jednoga između patrijaraha, ali i to – ako bi on bio pravoslavan“. Ho papa kao neki tiranin, i bedni, nevoljom priklješteni, car izdajica, i ostale izdajice oko njega, najzad potpišu sramnu uniju, pljunuvši time na sve odluke svih Vaseljenskih Sabora i svetih Otaca svojih. Jedan pravoslavni episkop uspeo je da pobegne i ne potpiše, dok sveti Marko nije hteo da beži nego je javno i pred carem i pred papom odbio da potpiše tu lažnu i bogoprotivnu uniju. Kada je video da na aktu o uniji nema potpisa Markovog, za toliko inteligentni papa Evgenije uzviknuo je: „Dakle, ništa nismo uradili!“ Ipak je vlastoljubivi papa tražio da mu se sveti Marko dovede na sud zbog tobožnje nepokornosti njemu, koji je svoj presto uzdigao više oblaka. Po naređešu carevom sveti Marko izađe pred papu, kao ono nekada Veliki Vasilije pred onog gordog eparha Modesta, i na optužbe i na pretnje papine da je jeretik i da će biti osuđen, jer se ne potčinjava odluci koju svi potpisaše, on odgovori: „Nisam ja bez razloga čvrst u svome mišljenju, niti nađoh da ne valjaju neke od mojih reči, koje s Božjom pomoću izgovorih ranije u Ferari i sada ovde u Florentiji. To takođe nije našao niko od vas, niti iko drugi. Ja ni po čemu nisam sličan ranijim jereticima, Hego baš sasvim suprotno. Jer svaki od tih jeretika uvek je uvodio nešto novo i strano i tuđe Crkvi Hristovoj, i to su Oci u svoje vreme izobličili kao lažno, i zatim odbacili i prokleli. I uopšte Crkva Božja svuda i svagda otseca i odbacuje novačenja i prebiva u drevnim predanjima i stvarima, tojest u apostolskim i svetootačkim dogmatima, što se i ja po moćima svojim staram da činim, blagodaću Hrista moga, makar me snašlo i hiljade smrti… A što veliš da ćeš da me osudiš, znaj da su Sabori Crkve osuđivali kao buntovnike samo one koji su narušavali neki dogmat i propovedali svoju jeres. Zato je Crkva najpre osuđivala tu njihovu jeres pa onda i vođu te jeresi i njene pobornike. No ja uopšte nisam propovedao svoje učenje, nego sam se samo držao onog učenja koje je Crkva u nepovređenom obliku primila od Spasitelja našeg i u njemu neotstupno prebivala do današnjeg dana, a koje je učenje i rimska crkva držala do vremena otcepljenja. Treba pre svega, ako smete, da osudite ono učenje (o Duhu Svetom) kojega se ja držim, pa onda mene da sudite. A ako to učenje vi priznajete za pobožno i pravoslavno, zašto sam onda ja dostojan kazne?“ Tako se sveti Marko izbavi od papskih kandži, i 26. avgusta 1439. vrati se natrag u Carigrad.
Izbavivši se tako po velikom promislu i zaštiti Božjoj iz latinskih beda i opasnosti, sa sjajem i slavom ispovednika svetitelj Božji se vrati u otadžbinu. I bi dočekan od svih i svakoga u Carigradu kao propovednik i svedok (μάρτυζ = mučenik) Istine. Sakupljeni pravoslavni narod svih uzrasta i svakog zvanja pozdravljao ga u prestonici, i klanjao mu se tražeći od njega neku reč blagoslova i pobožne pouke. Jer pravoslavni i verni narod nipošto nije hteo da prizna ni da pogleda one izdajice Pravoslavlja, i nikako nije učestvovao na bogosluženjima sa tim otstupnicima od vere. I pored sveg nasilja carske vlasti i prisutnih papskih legata unija nije mogla biti sprovedena, niti je išta značila za narod i verni klir, na čelu sa svetim Markom. Gonjen, a da bi duže štitio Istinu i više pomogao Crkvi, sveti Marko napusti tajno Carigrad i otputova svojoj pod Turcima porobljenoj pastvi u Efes. Tako je on kao pastir dušu svoju polagao za ovce svoje, ugledajući se na Istinskog i Prvog Pastira Hrista.
U svojoj mitropoliji u Efesu svetitelj je sa ljubavlju i požrtvovanjem pohađao ovo duhovno nasleđe svetog velikog Evanđelista i Apostola Jovana Bogoslova, putujući neprestano po narodu, iako beše slabog telesnog zdravlja. On posećivaše postojeće hramove i popravljaše porušene, a osobito popravi svoj Mitropolitski hram i zgrade oko njega. Zatim rukopoloži sveštenike i postavi duhovnike; štićaše nevoljnike i one kojima neznabožni Turci činjaše nepravde; pomagaše udove i sirote, moljaše i prećaše, poučavaše i utvrđivaše, postajući svima sve, po reči Apostola. A kada sve uredi što je bilo potrebno stadu, on zažele da se povuče u mir i spokojstvo, i zato krete na Goru Atonsku da tamo u miru okonča svoj život, iznuren uz to i teškom bolešću. No kada lađica kojom iđaše prolažaše pokraj ostrva Limnosa (u Egejskom Moru), odmah bi prepoznan i uhvaćen od carskih vlasti i bi bačen u tamnicu, gde provede oko dve godine (od 1440-1442). U tamnici on pokaza čudnu velikodušnost i izdržljivost, iako beše vrlo mučen i lišavan i onog najnužnijeg za život. U to vreme nastade turska opsada utvrđenja Limnosa, gde narod mnogo stradaše od opsade i gladi i pljačke i smrti. Svetitelj je mnogo tugovao zbog svega toga i delio sudbinu sa narodom, ženama i decom, moleći se Bogu za spasenje i izbavljenje ovog jadnog Pravoslavnog življa. Blagodareći njegovim bogougodnim molitvama narod bi zaštićen pomoću Božjom, te niko od ljudi ne pogibe prilikom strašne opsade, u kojoj naprotiv mnogi Turci izgiboše. Narod za to blagodaraše Boga i pripisivaše svoje čudesno izbavljenje molitvama Božjeg sluge i arhijereja Marka. U isto vreme sveti Marko produži i odavde borbu za sveto Pravoslavlje pišući na mnoge strane i utvrđujući verne ljude, a osuđujući lažnu uniju. U jednom svom pismu on je tada pisao: „Kad ne bi bilo gonjenja, ni Mučenici ne bi prosijali, ni Ispovednici ni bi dobili vence i pobede od Hrista, i ne bisvojim podvizima učvrstili i obradovali Crkvu Pravoslavnu“.
Po isteku dve godine, ovom novom Ispovedniku bi dozvoljeno da se vrati u Carigrad, gde on bi dočekan od vernih kao opšti spasitelj i dobrotvor i učitelj, i kao veliko svetilo života našeg na zemlji, i tiho pristanište, i čvrsti temelj vere. On beše otac za sve pravoslavne, rukovoditelj i učitelj, ispravitelj naravi i dobri savetnik, zakonodavac u veri i riznica pravog bogoslovlja, izvor mudrosti i opšti zaštitnik (Προστατηζ) istinite Crkve; izobličitelj kakodoksije (=zloslavlja) i nepobedivi pobornik Pravoslavlja. Blagodareći njemu mnogi iz unije biše povraćeni Pravoslavlju, a osobito kada pod njegovim uticajem Patrijarsi Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima saborski osudiše uniju 1442. godine na saboru u Jerusalimu. Oni osudiše i odlučiše od Crkve unijatskog patrijarha Mitrofana, i samom caru zapretiše odlučenjem, ako se ne odrekne tuđih lažnih dogmata. Isto tako i u Rusiji bi osuđen i proteran mitropolit Isidor, koji beše potpisao uniju, dok u Srpskoj Crkvi niko ne beše ni pošao niti pristao na uniju. Likujući zbog svega toga sveti Marko govoraše: „Blagodaću i silom Božjom psevdounija se evo raspada“
Poživevši bogoljubivo i u svemu blistajući od detinjstva do smrti, a naročito u ispovedanju i štićenju svetog Pravoslavlja, sveti Marko se prestavi u Gospodu 20. juna 1444. godine u 52. godini života. Pred smrt je ponova živeo u svom manastiru Svetog Georgija, zvanom Manganski, gde se upokojio posle teže bolesti, koja je još dok beše u Florentiji bila uzela velikog maha. Ova bolest, a još više apostolska briga njegova za sve Crkve, razjedale su zdravlje njegovo, no ne i njegov duh i krepost duše. Njegov učenik Genadije Sholarije govoraše da kad bi se svod nebeski srušio, ni tada se njegova pravednost ne bi pokolebala, i moć te pravednosti ne bi iznemogla; i duša njegova ne bi se izmenila, niti bi se misao njegova raslabila u bilo kakvim iskušenjima. Pred samu smrt svetitelj je mnogo govorio prisutnima moleći ih i otački im zapovedajući da se brinu o Crkvi i crkvenom stanju i poretku, o crkvenom blagočešću i otstojavanju pravilnih crkvenih dogmata, i o uništenju ovog novog praznoslovlja oko unije. Osobito je savetovao svetitelj svog učenika Georgija Sholarija, potonjeg Patrijarha Genadnja, poveravajući mu da produži borbu za Pravoslavlje, i upozoravajući ga na ovu istinu: „Kvarenje Vaseljenske vere jeste opšta propast“. Svoj pak stav prema unijatima svetitelj ispovedi nepokolebivo i u samom času smrti: „Ukoliko se udaljujem od njih, utoliko se sjedinjujem sa Istinom i sa Svetim Ocima, pravim bogoslovima Crkve; a koji sebe pribrajaju unijatima, takvi daleko stoje od Istine i od blaženih Učitelja Crkve“. Zatim pomolivši se za sve prisutne i spokojno ispruživši ruke svetitelj reče: „Gospode Isuse Hriste, Sine Boga živoga, u ruke tvoje predajem duh svoj“. Tako otide ka Onome Kome je toliko poslužio u životu, reči i delu, i o Kome je tako blagočestivo bogoslovstvovao (εύσεδώζ έθεολόγησεν). Telo njegovo svečestno, čisti hram najčistije duše, bi udostojeno slavnog pogreba, kakav beše i pogreb sv. Vasilija Velikog, i bi položeno u manastiru velikomučenika Georgija. A ispovedništvo i vera i reči svetoga Marka žive i posle njegovog blaženog usnuća kao izobličenje svima nepravoslavnima (τοίζ άντιόξοιζ). Nama pak pravoslavnima ostaju da žive i svetle i rukovode nas ove svete reči svetoga Marka: „Do sada mi smo imali veru koja ni u čemu nema nedostataka, i mi nemamo potrebu ni za saborom ni za aktom neke unije, da bi se naučili bilo čemu novijem, mi – koji smo sinovi i učenici Vaseljenskih Sabora, i na njima i posle njih proslavljenih Otaca naših. Sa tom verom mi se nadamo izaći pred Boga i dobiti otpuštenje grehova, a bez nje ja neznam kakva će nas pravednost osloboditi od večnog mučenja. Onaj koji hoće i pokušava da mi odbacimo ovu veru i uvedemo drugu, noviju, makar on bio i anđeo s neba – neka bude anatema, i nek isčezne svaki spomen o njemu i pred Bogom i pred ljudima. Neka niko ne gospodari u našoj veri – ni car, ni episkop, ni lažni sabor, niti iko drugi, nego samo – jedini Bog, Koji nam je i Sam i kroz Svoje Učenike predao tu veru“. (Poslan. igumanu Vatopeda).
Njegovim svetim molitvama, Hriste Bože naš, i svih svetih Tvojih Učitelja i Bogoslova Otaca, sačuvaj Crkvu Tvoju svetu u pravoslavnoj veri i ispovedništvu.
 
SPOMEN BLAŽENOG
TEODORA
Hrista radi jurodivog
 
Novgorodski podvižnik. Pred smrt trčao ulicama i vikao svima i svakome: „Proštavajte, putujem daleko!“ Prestavio se ka Gospodu 1392 godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Makarije naziva se Egipatskim za razliku od savremenog mu imenjaka podvižnika, koji se rodio i veliki deo života proveo u gradu Aleksandriji, zbog čega se i naziva Aleksandriskim. Za svoju svetost i mudrost Makarije Egipatski naziva se Velikim. Sveti Makarije Veliki rodio se oko 301 godine.
  2. Makarije na grčkom znači Blaženi.
  3. Nitrijska pustinja, – koju blaženi Jeronim naziva „gradom Božjim“ zbog svetosti pustinjožitelja njenih, – bila je prostrana, graničeći sa Libijom i Etiopijom. Naziv je dobila od susedne gore, gde se u jezerima nalazilo mnogo šalitre (nitre).
  4. Faran – pusta i planinska pokrajina između Palestine, Egipta, Idumeje i Sinajskog poluostrva.
  5. Skitska pustinja nalazila se dan hoda od Nitrijske Gore, u severozapadnom kraju Egipta. Ova bezvodna kamenita pustinja beše omiljeno obitalište egipatskih pustinjaka; proslavila se asketskim podvizima monaha koji su se na njoj spasavali.
  6. Ovde se podrazumeva pustinja Kelije, koja se nalazi na sedam kilometara jugoistočno od Nitrijske Gore. To je bila prostrana pustinja; u njoj su bile rasejane kelije pustinjaka tako, da oni nisu mogli ni videti ni čuti jedan drugog. U pustinji Kelije odlazili su obično ljubitelji usamljenosti sa Nitrijske Gore, pošto bi se prethodno utvrdili u monaškom životu. Tu su oni provodili bezmolvniji život. Među pustinicima je postojalo pravilo, da ne odlaze jedan drugome u keliju. da ne bi narušavali usamljeničko molitveno tihovanje. Među starešinama pustinje Kelije bio je naročito poznat prepodobni Makarije Aleksandrijski.
  7. Prepodobni Pahomije Veliki – osnivač opštežićnih manastira u Egiptu. Upokojio se u polovini IV veka. Praznuje se 15 maja.
  8. Maksimijan Galerije, zet i sacar cara Dioklecijana (284-305 g.) i posle car istočne polovine Rimske carevine (od 305 do 311 god.).
  9. Ostrvo Krf – na Jonskom Moru, blizu zapadne obale severne Grčke. Sveti Arsenije bio je prvi arhiepiskop na ostrvu Krfu.
  10. Znamenit po svojoj učenosti patrijarh carigradski Fotije dopisivao se sa svetim Arsenijem. U svojim pismima on izražava duboko divljenje prema svetom Arseniju, kao čoveku uzvišenog duhovnog života i poznavaocu grčke literature. – Sveti Arsenije poznat je i kao pisac: sastavio je kanon u svetoj tajni jeleosvećenja, pohvalno slovo sv. apostolu Andreju i opis mučeničke končine sv. velikomučenice Varvare.
  11. Konstantin Profirorodni, vizantijski car, carovao od 913 do 959 godine.
  12. Spomen njegov Crkva praznuje 7 maja.
  13. Žitije (ustvari opširniji Sinaksar) svetog Marka napisao je njegov brat Jovan Evgenik, đakon i nomofilaks Velike Crkve u Carigradu. To njegovo žitije dopunili smo iz dela samoga sv. Marka, zatim iz dela patrijarha Genadija Sholarija, učenika sv. Marka, i iz žitija i službe koju je sv. Marku napisao ritor Velike Crkve Manuil, a takođe i iz akata i istorijskih opisa Florentinskog sabora, napisanih od strane učesnika i očevidaca tog lažnonazvanog sabora.
  14. Manojlo II Paleolog, vladao od 1391. do 1425. g. Ovaj pravoslavni car beše onaj koji na samrtnom odru savetovaše svom sinu i nasledniku Jovanu VIII Paleologu (1425-1448), da se ne zavarava nadama o uniji sa Rimom, jer je ujedinjenje Pravoslavnih i Latina nemoguće, a pokušaji da se do unije dođe samo pooštravaju postojeći rascep (v. G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, str. 521). No sin oca nije poslušao, i tako je došlo do lažnog i sramnog Florentinskog sabora, gde je Pravoslavlje spaseno blagodareći Bogu i Svetom Marku Efeskom.
  15. Najverovatnije da iz sžog vremena potiče spis sv. Marka o umno-srdačnoj molitvi Isusovoj, koji je unet u V tom grčkog Dobrotoljublja bez imena sv. Marka, dok u jednom rukopisu Pariske biblioteke stoji da je taj isihastički spis napisao sam sveti Marko Efeski.
  16. Pretposledn.i Paleolog i pretposlednji vizantijski imperator, vladao od 1425-1448 g.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *