NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

1. JAHUAP

OBREZANJE GOSPODNJE

Prvoga januara praznujemo obrezanje po telu Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista.

REČ NA OBREZANJE GOSPODNJE

Osmog dana po svom rođenju Gospod naš Isus Hristos blagovoleo je da bude obrezan, da bi ispunio Zakon. He dođoh, reče, da ukinem zakon, nego da ispunim (Mt. 5, 17). On beše pokoran Zakonu, da bi oslobodio one što su dužni i obavezni Zakonu. Kao što kaže apostol: Posla Bog Sina svog, koji bi pod Zakonom, da iskupi one koji su pod Zakonom (Gl. 4, 4-5). To bi, da pokaže kako je uzeo na sebe istinito telo, i da zapuši usta jereticima koji govore da Hristos, tobož, nije uzeo na sebe istinito telo ljudsko, nego se prividno rodio. Bi obrezan, dakle, da učini očiglednom svoju čovečansku prirodu. Jer da se nije obukao u naše telo, kako bi se onda moglo obrezati priviđenje? Sveti Jefrem Sirin kaže: Ako On ne beše telo, koga onda Josif obreza? No pošto uistini beše telo, On bi i obrezan kao čovek; i prava krv poteče novorođenčetu, kao Sinu Čovečjemu, i boljaše ga, i plakaše od bola, kao što i dolikovaše prirodi ljudskoj. Još i zato bi obrezan po telu, da nam ustanovi duhovno obrezanje. Jer pošto završi Stari Zakon koji je po telu, On zače Novi, duhovni. I kao što stari telesni čovek obrezivaše čulno telo, tako je duhovni čovek novi dužan da obrezuje duhovne strasti: jarost, gnev, zavist, gordost, nečistotu i druge grehe i grehovne želje. U osmi pak dan bi Gospod Isus obrezan, praslikujući nam budući život, koji Učitelji Crkve obično nazivaju osmim danom ili vekom. Tako pisac današnjega Kanona sveti Stefan govori u četvrtoj pesmi: neprekidni život budućega osmoga veka izobražava Gospod, radi koga bi obrezan po telu[1]. No i sveti Grigorije Niski zbori ovo: U osmi dan bi po Zakonu obrezan, označavajući budući osmi vek.
Treba i ovo znati: u Starom Zavetu je ustanovljeno obrezanje za oznaku krštenja i očišćenja praroditeljskog greha, iako se ovaj greh ustvari ne očišćavaše obrezanjem, sve do Hristovog dobrovoljnog prolivanja krvi za nas i stradanja. Obrezanje je bilo samo praobraz istinskog očišćenja, a ne samo istinsko očišćenje, koje Gospod naš izvrši, uzevši greh i prikovavši ga na krst, a mesto starozavetnog obrezanja ustanovivši krštenje vodom i Duhom. I beše tada obrezanje kao neka kazna za prvobitni greh, i kao znak njegov, jer je obrezivano novorođenče, po rečima Davida, začeto u bezakonjima, i u gresima rodi ga mati njegova (Ps. 50, 7). I od obrezanja ostajaše ožiljak na telu detinjem. A Gospod naš beše bezgrešan, jer se u svemu upodobi nama osim greha. Kao što ona bakarna zmija, koju Mojsije načini u pustinji, beše zmija po izgledu, ali bez zmijinog otrova (4. Mojs. 21, 9), tako i Hristos beše istiniti čovek, ali bez čovečanskog greha, i natprirodno se rodi od bezgrešne i bezmužne Majke. I ne beše potrebno Njemu, kao bezgrešnome i kao samome Zakonodavcu, da pretrpi, Zakonom propisano, obrezanje one grehovne rane. Ali pošto je bio došao da uzme na sebe grehe celoga sveta, i kao što kaže apostol: Onaj koji ne znađaše greha nas radi učini se grehom (2. Kor. 5, 21). On dakle, iako bezgrešan, trpi obrezanje kao grešnik. I Gospod naš je pokazao veće smirenje u obrezanju nego u rođenju svom. Jer u rođenju On uze na sebe samo obličje čoveka. Apostol kaže: Postavši kao i drugi ljudi, On se na oči nađe kao čovek (Flb. 2, 7). U obrezanju pak On uze na sebe obličje grešnika, kao grešnik podnoseći ranu, za greh određenu. I ono radi čega nije bio odgovoran, On radi toga kao krivac stradaše, kao s Davidom govoreći: Što nisam otimao, tada vraćah (Ps. 68, 5). Greha nemam, a za greh primam bolove obrezanja.
Blagovoleo je Gospod primiti obrezanje, počinjući na taj način stradati za nas, i srčući iz one čaše koju je imao popiti do dna, kada je na krstu rekao: svrši se (Jn. 19, 30)! Proliva kaplje krvi iz jednog dela tela, dok najzad krv iz celog tela nije potocima potekla. Kao odojče počinje da strada, i uči se stradanju, da bi, kad bude zreo čovek, lako podneo najteže patnje. Jer se izmlada treba navikavati na junačke podvige. Život ljudski prepun je trudova kao dan, kome je jutro rođenje a večer – kraj. Od jutra dakle, od pelena, Bogočovek Hristos izlazi na delo svoje, na trudove; u trudovima je od mladosti, i na poslu svom do onoga večera kada će sunce pomrčati i tama biti po svoj zemlji do časa devetoga. Reći će Jevrejima: Otac moj dosada dela, i ja delam (Jn. 5, 17). A šta Gospod naš dela? – Naše spasenje. Spasenje sadela usred zemlje. A da bi to potpuno izvršio, On se od jutra mladosti svoje prihvata dela, počinjući da podnosi telesne bolove, ujedno i duševno pateći za nas kao za decu svoju, dok se ne uobliči u nama sam On, Hristos (Gl. 4, 19). Od jutra počinje krvlju svojom da seje, da bi uveče sabrao divni plod našeg iskupljenja.
Pri obrezanju, Božanskom novorođenčetu nadenuše ime Isus, koje s neba beše doneo Arhanđeo Gavril u ono vreme kada Prečistoj Djevi Mariji objavi blagovest o začeću, pre no što se zače u utrobi, tojest pre no što Presveta Djeva pristade na reči blagovesnikove, pre no što reče: Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po reči tvojoj! (Lk. 1, 31.38). I pri ovim njenim rečima Slovo Božje odmah postade telo, uselivši se u prečistu i presvetu utrobu njenu. To dakle presveto ime Isus, koje Anđeo nadenu pre začeća, bi pri obrezanju dato Hristu Gospodu, čime bi objavljeno spasenje naše. Jer Isus znači spasenje, kao što je protumačio isti Anđeo kada se u snu javio Josifu i rekao mu: Nadeni My ime Isus, jer će spasti ljude svoje od grehova njihovih (Mt. 1, 21). No i sveti apostol Petar svedoči za ime Isusovo, govoreći: Nema ni u jednome drugom spasenja; jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima, kojim bi se mi mogli spasti (D. A. 4, 11-12). Ovo spasonosno ime Isus, pre svih vekova bi pripremljeno u savetu Presvete Trojice, napisano, i sve dosada čuvano za naše izbavljenje; a sada kao najskupoceniji biser iz nadnebesnih riznica doneseno na iskupljenje roda ljudskog, i od strane Josifa dato, da bi se u imenu tom svima otkrile i objavile nepoznatosti i tajne mudrosti Božje. Ovo ime obasja svet kao sunce. Po reči proroka: Vama, koji se bojite imena moga, granuće sunce pravde (Malah. 4, 2). Ono kao miro miomirisno umirisa vaseljenu. Rečeno je: Ime tvoje je miro izliveno (Pesma nad pesmama: 1, 2). Ime je njegovo miro, ne u sudu zatvoreno, nego izliveno. Jer dok se miro drži u sudu, i miris se njegov zadržava unutra u sudu; čim se pak izlije, odmah miris njegov ispunjuje vazduh. Sila imena Isusova bila je nepoznata, u prevečnom savetu kao u sudu skrivena. A kada se to ime izli s neba na zemlju, odmah pri obrezanju izlivanjem novorođenčetove krvi kao miro mirisavo ispuni vaseljenu miomirom blagodati. I svaki jezik sada ispoveda da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca (Flb. 2, 11). Sila imena Isusova postade očigledna, jer to divno ime Isus – udivi Anđele, obradova ljude, uplaši đavole, jer i đavoli veruju i dršću. I od samog imena tog trese se ad, koleba se preispodnja, isčezava knez tame, ruše se idoli, rastura se mrak bezumnog idolopoklonstva a izgreva svetlost pobožnosti i obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet. U ovo preveliko ime Isusovo klanja se svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i u preispodnji (Flb. 2, 10). Eto, ime Isusovo je silno oružje protiv neprijatelja, kao što kaže sveti Jovan Lestvičnik: Svagda imenom Isusovim udri protivnike, jer jače od ovog oružja nećeš naći ni na nebu, ni na zemlji. Ovo premilo ime Isus, o kako je slatko srcu koje ljubi Hrista Isusa! O kako ga želi onaj što ga ima! Jer je Isus – sav milina, sav sladost. Ovo presveto ime Isus, o kako je milo sluzi i sužnju Isusovom koji je ranjen ljubavlju njegovom! U umu Isus; na jeziku Isus; Isus se veruje srcem za pravdu, Isus se ispoveda ustima za spasenje. Ili hodio, ili sedeo, ili što radio – Isus pred očima! Apostol reče: Odlučio sam da ništa ne znam među vama osim Isusa (1. Kor. 2, 2). Jer je Isus onome koji se priljubljuje uz Njega – prosvećenje uma, lepota duše, zdravlje tela, veselje srcu, pomoćnik u nevoljama, radost u žalostima, lek u bolestima, odbrana u svima opasnostima, i nada spasenja, i sam lično nagrada i uzdarje svome ljubitelju.
Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih. Kao što beše ispisano u onom o kome reče: On mi je sasud izbrani, da pronese ime moje (D. A. 9, 15). Preslatki Isus hoće da se njegovo ime drži u sudu kao najslađe piće, jer je zaista sladak onima koji ga s ljubavlju upotrebljavaju. Njima se i govori u psalmima: Okusite i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 33, 9). Okusivši Njega, prorok kliče: Ljubiću te, Gospode, kreposti moja (Ps. 17, 1). Okusivši Njega, sveti apostol Petar kaže: Eto, mi smo ostavili sve i za tobom idemo. I kome ćemo drugome ići? Ti imaš reči večnoga života (Mt. 19, 27; Jn. 6, 68). Tom sladošću behu toliko zaslađene i gorke muke svetih Mučenika, da se oni nisu bojali ni one najgorče – same smrti. Ko će nas, klicahu oni, rastaviti od ljubavi Božje? Nevolja li, ili tuga, ili mač? Ni smrt, ni život, jer je ljubav jaka kao smrt (Rm. 8, 35.38; Pesma nad pesm. 3, 6).
U kakvom sudu voli da se čuva ta neiskazana sladost – ime Isusovo? Nesumnjivo u zlatnom, jer je zlato u topionici nevolja i muka prekaljeno onaj koji se kao dragim kamenom ukrašava ranama za Hrista dobijenim. Takav izjavljuje: Ja rane Gospoda Isusa na telu svom nosim (Gl. 6, 17). Takav sud ta sladost zahteva; u takvom želi ime Isusovo da bude. He izliva Isus uzalud svoju krv kada pri obrezivanju dobija ime, jer hoće da se sud, koji ima da nosi ime njegovo, obagri krvlju. Kada je Gospod zaželeo da apostola Pavla zadobije zanavek kao izabrani sasud, odmah je rekao: Ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za ime moje (D. A. 9, 16). Pogledaj moj sud okrvavljen, ranjen. Tako se ime Isusovo ispisuje crvenilom krvi, patnjama, stradanjima u onih koji se bore protivu greha.

* * *

Grlimo te s ljubavlju, o preslatko ime Isusovo! Svesrdno se klanjamo presvetom imenu tvom, o preslatki o svemilostivi Isuse! Hvalimo preveliko ime tvoje, Isuse Spasitelju; pripadamo izlivenoj pri obrezanju krvi, novorođenče nezlobivo i Gospode savršeni! molimo i ogromnu blagost tvoju, radi presvetog imena tvog, i radi premile krvi tvoje izlivene, i još radi svebesprekorne Majke tvoje koja Te netljeno rodila: izlij na nas obilnu milost svoju! Zasladi srce naše samim Tobom, Isuse! Zaštiti i ogradi nas odasvud imenom tvojim, Isuse! Označi i zapečati tim imenom nas sluge tvoje, Isuse, da se i u budućem veku tvom obretemo, i da sa Anđelima slavimo i veličamo vavek prečasno i veličanstveno ime tvoje, Isuse, amin.

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
VASILIJA VELIKOG
arhiepiskopa Kesarije Kapadokiske[2]

Među jerarsima izvrsnom, među učiteljima premudrom, i među svima svetima velikom ugodniku Božjem Vasiliju otadžbina beše Kapadokija[3]; otac mu se zvaše Vasilije, a majka Emelija. Rodi se oko 330. godine, u vreme Konstantina Velikog pri kraju vladavine njegove. U sedmoj godini roditelji ga dadoše da uči školu, i u njoj pokaza ubrzo uspeh. Jer zbog bistrine uma on u toku pet godina izuči filosofiju. Onda ostavi otadžbinu, otide u Atinu, koja u to vreme bejaše majka celokupne mudrosti jelinske. Tu izabra sebi za učitelja slavnoga Evula; pored njega i druge učitelje: Himerija i Proeresija. A kao učenik beše takav, da se u mudrosti takmičio sa svojim učiteljima, pa ih čak i prevazilazio. I divljahu se učitelji njegovom razumu i revnosti, celomudrenosti i čistoti života. Tu mu školski drugovi behu: Grigorije, koji kasnije bi episkop u Nazijanzu, pa patrijarh u Carigradu, a nazvan je Bogoslov; i Julijan, koji zatim postade car rimski i grčki, i otpadnik od Boga; i Livanije sofist. Vasilije i Grigorije življahu u velikoj i nerazlučnoj ljubavi, jer i jedan i drugi behu blage naravi, krotki i celomudreni. I njihova je međusobna ljubav bila takva, kao da im jedna duša beše u dva tela. Vasilije se mnogo truđaše da sazna tajne božanske mudrosti. I ovaj divni mladić odluči u srcu svom da ne okusi hleba ili vina dok mu Višnji Promisao ne podari razumevanje nepoznatih stvari. I provevši po školama petnaest godina, izuči svu jelinsku mudrost: gramatiku, retoriku, astronomiju, filosofiju, fiziku, medicinu i prirodne nauke. Ali još ne postiže onu istinsku mudrost, pomoću koje bi poznao mudrijega od svih: Tvorca istinitog Boga.
Jedne noći dok je on bdio i o konačnoj mudrosti razmišljao, neka božanska svetlost mu iznenada obasja srce i raspali u njemu želju za izučavanjem Svetoga Pisma. Stoga ostavi Atinu i svoga druga Grigorija, koga Atinjani behu ubedili da treba da uči retoriku, otide u Egipat, i došavši jednome arhimandritu, po imenu Porfiriju, izmoli u njega svete knjige, iz kojih bi mogao upoznati božanske dogmate. I provede tamo jednu godinu, naslađujući se poukama božanskih reči, a hraneći se povrćem i voćem. I razgledavši Sveto Pismo, pozna veru istinitu. Onda izmoli blagoslov, i otide u Jerusalim da vidi sveta mesta i čudesa što se tamo dešavaju. Otuda opet dođe u Atinu, i prepiraše se o veri sa mnogim filosofima, i privođaše Jeline Bogu pokazujući im put spasenja. A željaše da i učitelja svog Evula privede besprekornoj veri, hoteći da mu takvim darom uzvrati za njegov trud. I obišavši sve škole, nađe ga u predgraću gde sa drugim filosofima razgovara o filosofiji. Jer u njih beše takav običaj, da što novo ili kazuju ili slušaju. A kad se Evul raspravljaše sa filosofima o nekom pitanju, dođe Vasilije, i odmah dade rešenje po tom pitanju. Prisutni upitaše: Ko je ovo što tako odvrati filosofu? Evul odgovori: Ili bog, ili Vasilije. I poznavši Vasilija, Evul otpusti prijatelje i učenike svoje a sam sede s Vasilijem, i provedoše tri dana u razgovoru, ne jedući, nego raspravljajući filosofska pitanja. Upita dakle Evul Vasilija: „Šta je suština filosofije?“ A on odgovori: „Suština filosofije je sećanje na smrt“. Zatim govoraše o svetu, kako su svetovne reči slatke, ali je veoma gorak svet onome koji ga se sladostrasno drži; kako je jedno slava telesna a drugo slava bestelesne prirode, i kako je nemoguće da se neko ujedno naslađuje i jednom i drugom slavom. Jer niko ne može dva gospodara služiti (Mt. 6, 24). No koliko sila vrline naređuje, mi gladnima udeljujemo hleb znanja, a koji se zbog pokvarenosti svoje lišiše zaštite vrline, mi i njih uvodimo pod krov dobrih dela, žaleći ih kao što žalimo na ulici nagog čoveka. Jer koga vidimo naga, odevamo ga; niti preziremo telo svoje.
Onda poče Evulu pomoću poređenja izlagati Spasiteljevu dobrotu i čovekoljublje prema onima koji se kaju. Neka um zamisli tri table u predvorju misli. Jednu iznad dveri, na kojoj su naslikane vrline: hrabrost, mudrost, pravda i celomudrenost. Drugu na levoj strani, na kojoj su naslikane prelesti: neuzdržanje, blud, pijanstvo, bestidnost, lenost, svađa, jezičnost, laskanje, i mnoštvo drugih zala. A c desne strane tablu, na kojoj je naslikano pokajanje kako skromno stoji, bez straha, tiho se osmehuje, protivnicima preti a svoje ljude teši. Pored pak pokajanja naslikani su: uzdržanje, krotost, čistota, stidljivost, strah, milosrđe, i likovi mnogih vrlina. I reče: Postoje u nas, Evule, ne slike, niti zagonetke, nego sama Istina koja nas jasno vodi spasenju. Jer svi ćemo vaskrsnuti, jedni za život večni, a drugi za muku i sram večni. I predstaćemo Sudu Hristovom, kao što uče gromoviti proroci: Isaija, i Jeremija, i Danilo, i David, i božanstveni apostol Pavle; sa njima i sam davalac pokajanja i nagraditelj Gospod, koji ovcu izgubljenu traži, i bludnog sina, koji se s pokajanjem vraća, grli i s ljubavlju celiva, i haljinom svetlom i prstenom ukrašava i ugošćuje. On isti daje podjednaku nagradu onima koji su u jedanaesti sat došli, kao i onima koji su se čitav dan mučili i znojili (Mt. 20, 9.12). On nama koji se kajemo i rađamo vodom i Duhom daje ono što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a što ugotovi Bog onima koji ga ljube (1. Kor. 2, 9).
Kada ovo Vasilije izgovori, Evul kliknu: „O Vasilije koji nebo javljaš, preko tebe verujem u jednog Boga Oca Svedržitelja, Tvorca svega, i čekam vaskrsenje mrtvih i život budućega veka, amin. A evo ti i dokaza moje vere u Boga: sve što imam, predajem u tvoje ruke, a ostalo vreme života svog provešću s tobom; i želim rođenje vodom i Duhom“. A Vasilije reče: „Blagosloven od sada i do veka Bog naš, koji svetlošću, istine ozari um tvoj, Evule, i od velike zablude privede te u poznanje milosrđa svog. A ako želiš, kao što kažeš, da samnom ostaneš, reći ću ti na koji ćemo se način truditi oko spasenja našeg, izbavljajući se od zamki sadašnjeg života: prodajmo sve što imamo, i razdajmo siromasima, a sami pođimo u Sveti Grad da vidimo tamošnja čudesa, i da tamo steknemo slobodu prema Bogu“.
I pošto sve tako razdadoše sirotinji, i kupiše bele haljine, potrebne za krštenje, otputovaše za Jerusalim, i na putu mnoge obratiše istinitoj veri, A kad dođoše u Antnohiju, uđoše u neku gostionicu. Sin pak gostioničarev Filoksen seđaše pred vratima u velikoj tuzi: bejaše učenik Livanija sofista, koji mu beše Dao neke Homerove stihove[4] da ih preradi u retorsku besedu, pa nije mogao da to učini, zbog čega je bio na muci i u velikoj tuzi. Videći ga tužna, Vasilije ga upita: Mladiću, zbog čega si tužan? Filoksen reče: Ako ti i kažem razlog svoje tuge, šta mi ti tu možeš pomoći? A Vasilije nastojavaše, i obećavaše, da mu neće biti uzalud ako mu kaže. Onda mu momče kaza da su sofist i stihovi razlog njegovoj tuzi, jer ne ume da stihove jasno preradi. Vasilije uze stihove, i poče da ih objašnjava, prerađujući ih u običnu govornu reč. Udivi se mladić i obradova, i zamoli ga da mu to napiše. Vasilije napisa kazivanje Homerovih stihova u svojoj preradi. Mladić to uze radujući se, i sutradan otide svome učitelju Livaniju i predade mu prerađene stihove. A on pročitavši udivi se i reče: Tako mi božanskog promisla, od ovdašnjih mudraca nema nijednoga koji bn ovako tumačenje dao! Ko ti onda napisa ovo Filoksene? Mladić mu kaza da se u njegovom domu nalazi stranac neki, koji brzo i bez muke napisa to tumačenje. Livanije odmah pohita u gostionicu da vidi tog stranca. A kad ugleda Vasilija i Evula začudi se njihovom neočekivanom dolasku i obradova im se. I zamoli ih da pođu njegovom domu i budu njegovi gosti. A kad dođoše, on im predloži bogatu trpezu. Oni pak po svome običaju uzeše samo hleba malo i vode, i zahvališe Bogu, davaocu svih dobara. Onda Livanije poče da im postavlja sofistička pitanja, a oni mu protivstavljahu reč vere. Osetivši silu njihovih reči, Livanije im reče da za njega još nije vreme da to primi; ako pak promisao Božji bude hteo, ko se onda može protiviti? Mnogo ćeš me obdariti, Vasilije, ako ne odbiješ da o ovim stvarima govoriš mojim učenicima.
Pošto se Livanijevi učenici skupiše brzo, poče ih Vasilije učiti kako treba da imaju čistotu duševnu, bestrašće telesno, hod krotak, glas umeren, reč učtivu, hranu prostu i piće; da pred starima ćute, da mudre slušaju, da se starešinama pokoravaju, da prema sebi ravnima i manjima imaju nelicemernu ljubav, da se klone od rđavih i strasnih i radoznalih ljudi, da malo govore a više razmišljaju, da ne budu lakomisleni u razgovoru, da ne pričaju mnogo, da se ne podsmevaju, da se stidljivošću ukrašavaju, da sa pokvarenim ženama ne razgovaraju, da očima gledaju dole a dušom gore, da izbegavaju prepirke, da ne traže položaje, da slavu ovoga sveta smatraju ništavnom; kada dobro čine drugima, da očekuju platu od Boga i večnu nagradu od Hrista Isusa Gospoda našeg. Pošto Vasilije tako pouči Livanijeve učenike, koji ga sa divljenjem slušahu, krenu sa Evulom na put.
Kada stigoše u Jerusalim, oni sa verom i ljubavlju obiđoše sva sveta mesta, i na svima se pokloniše svevišnjem Bogu. Zatim se javiše mesnom episkopu, Maksimu[5], i moliše ga da ih krsti u Jordanu. A on, videći ih da su puni vere, izađe im u susret molbi: uzevši svoj klir, otide s Vasilijem i Evulom na Jordan. Kada dođoše na obalu, pade Vasilije na zemlju, i pomoli se Bogu sa suzama i plačem da se pokaže neki znak veri njegovoj. Potom ustade dršćući, svuče haljine svoje, a ca njima skinu i staroga čoveka, i ušavši u vodu moljaše se. A kada episkop priđe da ga krsti, gle, munja ognjena siđe na njih, i iz munje izlete golub, siđe u Jordan, uzmuti vodu, i uzlete na nebo. Oni pak što stajahu na obali, videći to, poplašiše se, i proslaviše Boga. Pošto se krsti, Vasilije izađe iz vode; i episkop, diveći se njegovoj ljubavi prema Bogu, obuče ga u odeću Hristova vaskrsenja, moleći se. A krsti i Evula i pomaza ih mirom, i pričesti svetim tajnama.
Pošto se vratiše u sveti grad, provedoše u njemu godinu dana. Zatim otputovaše u Antiohiju, gde arhiepiskop Meletije proizvede Vasilija za đakona, i gde Vasilije napisa tumačenje Priča. Uskoro krenu sa Evulom u svoju domovinu Kapadokiju, i približavahu se gradu. A arhiepiskopu kesariskom Leontiju bi otkriveno u noćnom viđenju da oni dolaze, i da će u svoje vreme Vasilije biti arhiepiskop toga grada. Ujutru arhiepiskop zovnu svoga arhiđakona i nekoliko česnih klirika, i posla ih ka istočnoj kapiji grada sa naređenjem da, kada sretnu dva stranca, dovedu ih česno njemu. Oni otidoše, i sretoše Vasilija i Evula pri ulasku u grad, i odvedoše ih arhiepiskopu. A kada ih on ugleda, udivi se, jer ih takve beše video i u viđenju; i proslavi Boga. Tada ih upita arhiepiskop, otkuda dolaze i kako se zovu. Pošto mu kazaše, on naredi da ih odvedu u trpezariju i ugoste. Sam pak sazva svoj klir i istaknute građane, i ispriča im sve što mu bi od Boga javljeno u viđenju za Vasilija. A klir jednoglasno izjavi: Pošto ti Bog zbog česnog života tvog otkri naslednika tvog prestola, postupi sa njim po svome nahođenju, jer je dostojan čovek na koga promisao Božji ukazuje. – Arhiepiskop dozva Vasilija i Evula i poče s njima raspravljati o Svetom Pismu, želeći da ispita njihovo znanje. I pošto to učini, udivi se ogromnoj mudrosti koju nađe u njih; i zadrža ih kod sebe, počitujući ih kako treba.
Nastavajući u Kesariji, Vasilije vođaše onakav život kakav je ranije video kod mnogih podvižnika kada je obilazio Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, posmatrajući u tim zemljama oce podvižnike. I podražavaše ih životom monahujući dobro. I arhiepiskop kesariski Ermogen, koji dođe posle Leontija, rukopoloži ga za prezvitera. I beše nastavnik monasima u Kesariji. A kada se arhiepiskop Ermogen prestavi Bogu, tražahu za presto svetog Vasilija kao dostojnog i od Boga predukazanog. Ali on, izbegavajući položaj, sakri se. I za arhiepiskopa bi postavljen Jevsevije, čovek uistini vrlinast, no malo učen i u knjižnoj mudrosti nevičan. Videći da svi veoma poštuju i hvale Vasilija kao vrlo mudrog filosofa, i po životu svetog, on se, kao slab čovek, poče podavati zavisti, i beše nenaklonjen Vasiliju. Kada to doznade sveti Vasilije, dade mesta gnevu, jer, ne želeći da bude odgovoran za zavist, udalji se u pustinju u Pont[6], kuda pismima punim ljubavi privuče i druga svog svetog Grigorija Nazijanzina. Tu zajednički sabraše mnoštvo monaha i, naučeni od Svetoga Duha, napisaše ustave monaškog života, i vođahu anđelski život na zemlji. U takvom ih životu pomagaše i blažena Emelija, majka Vasilijeva, koja nedaleko od njih s druge strane reke življaše i o hrani se njihovoj staraše. Kao udovica, brinula je samo jedno: da ugodi Bogu.
Ali nastupi vreme kada su potrebe svete Crkve, koju su jeretici uznemiravali, pobudile obojicu, i Vasilija i Grigorija, da ostave pustinju. Grigorija uze sebi za pomoćnika u gradu Nazijanzu njegov otac Grigorije, koji, star, nije već imao snage da se junački bori sa vucima. A arhiepiskop kesariski Jevsevije umoli Vasilija, kome se beše obratio pismom pomirenja, da se vrati k njemu i pomogne Crkvi protiv koje su vojevali arijanci[7]. Videći takvu nevolju svete Crkve, i pretpostavljajući opštu potrebu i korist pustinjačkom životu, blaženi Vasilije napusti usamljeništvo, i dođe u Kesariju. Tu se mnogo potrudi, i rečima i spisima očišćavajući pravoverje od jeresi.
Onda se prestavi Bogu arhiepiskop Jevsevije, na rukama Vasilijevim predavši duh svoj Bogu. A posle njega, dejstvom Svetoga Duha, Vasilije Veliki, iako nije hteo, bi izabran i posvećen za arhiepiskopa od mnogih episkopa, među kojima beše i stari Grigorije, otac Grigorija Nazijanzina. Mada slab i iznuren starošću, on dođe u Kesariju da bi nagovorio Vasilija da se primi arhiepiskopstva, da ne bi arijanci na neki način svoga čoveka postavili na to mesto.
Vasilije upravljaše dobro Hristovom Crkvom. Svoga rođenog brata Petra posveti za prezvitera, da mu pomaže u crkvenim poslovima. Kasnije pak ovaj bi postavljen za episkopa u gradu Sevastiji[8]. U to vreme i njihova majka, blažena Emelija, otide Gospodu, a beše joj preko devedeset godina. Ona imađaše i drugoga sina, Grigorija episkopa Niskoga, i Petra koga spomenusmo, i prvenče svoje – kćer Makrinu, i drugu decu, svu vaspitanu u velikim vrlinama.
Posle izvesnog vremena blaženi Vasilije moljaše Boga da mu podari blagodati, mudrosti i razuma, kako bi svojim vlastitim rečima mogao vršiti beskrvnu službu, i da siđe na njega Duh Sveti. A posle šest dana bi kao izvan sebe; u sedmi dan siđe na njega Sveti Duh, i on poče liturgisati, i prinošaše svaki dan beskrvnu žrtvu. Posle nekog vremena on poče s verom i mnogom molitvom pisati svojom rukom tajne svete službe. I te noći javi mu se u viđenju sam Gospod sa Apostolima, tvoreći predloženje hleba i čaše na svetom žrtveniku; i podigavši Vasilija reče mu: „Po molbi tvojoj neka se usta tvoja ispune hvale, da bi svojim vlastitim rečima prinosio beskrvnu žrtvu.“ – A on usta dršćući, i ne beše u stanju da očima gleda u presvetlu pojavu Gospodnju.
Posle tog viđenja on otide u hram, i prišavši svetom oltaru, poče ujedno i govoriti i pisati grčki na hartiji ovo: „Neka se ispune usta moja hvale, da bih pevao slavu tvoju“; „Gospode Bože naš, Ti si nas stvorio i uveo u ovaj život“, – i ostale molitve svete liturgije. Po završetku molitve podiže hleb, moleći se usrdno i govoreći: „Čuj, Gospode Isuse Hriste Bože naš, iz svetog staništa svog i sa prestola slave carstva svog, i dođi da nas osvetiš Ti, koji sa Ocem sediš gore, i koji si ovde nevidljivo s nama; i udostoji nas da nam svojom moćnom rukom predaš prečisto telo svoje i prečasnu krv, a preko nas i svima ljudima“.
Dok je svetitelj ovo vršio, Evul i najstariji klirici videše gde velika nebeska svetlost obasjava oltar i svetitelja, i kako neki presvetli ljudi u belim haljinama okružavaju velikog arhijereja. Videvši to, zaprepastiše se, i padoše licem na zemlju roneći suze i hvaleći Boga.
U te dane Vasilije Veliki dozva zlatara i naruči mu da od čistoga zlata napravi goluba, kao oznaku goluba što se javio na Jordanu, za čuvanje Božanskih Tajni. I namesti ga nad svetim prestolom.
Jednom kada je svetitelj služio svetu liturgiju, neki Jevrejin, želeći da dozna šta su to svete tajne hrišćanske, pridruži se vernima i uđe u crkvu. I vide svetog Vasilija gde u svojim rukama drži detence, i reže ga. A kada verni primahu Pričešće iz svetiteljevih ruku, pristupi i Jevrejin, i svetitelj mu kao i ostalim hrišćanima dade časticu svetih Darova. Primivši časticu, Jevrejin vide u ruci da je istinsko telo. Zatim pristupivši Čaši, on vide da u njoj beše istinita krv. I on sačuva ostatke svetog Pričešća, i došavši doma pokaza ih svojoj ženi. I ispriča joj sve što očima vide. I verova da je uistini strašna i preslavna hrišćanska Tajna. I sutradan ode blaženom Vasiliju, moleći ga da ga udostoji svetog krštenja. A Basilije, zablagodarivši Bogu, odmah krsti Jevrejina i sav dom njegov.
Jednom pak kada je svetitelj išao nekuda, žena jedna uboga, kojoj je knez učinio bio nepravdu, pripade na putu k nogama blaženoga, moleći ga da za nju napiše knezu kao čovek koji ima veliki uticaj na ovoga. Svetitelj uze hartiju i napisa knezu ovo: „Ova uboga žena priđe mi govoreći da moje pismo može mnogo učiniti kod tebe. Ako je dakle tako, pokaži mi to na delu, i pokaži milost prema ovoj ženi“. – Napisavši to, svetitelj dade pisamce ubogoj ženi. Ona ga odnese i predade knezu. Ovaj ga pročita, i ovako otpisa svetome: Hteo bih, sveti oče, da prema tvome pismu postupim i pokažem milost prema ovoj ubogoj ženi, ali ne mogu, jer duguje narodnu porezu. – Svetitelj mu opet napisa: Ako si hteo, ali nisi mogao, dobro. A ako si mogao, ali nisi hteo, onda će te Bog uvrstiti u one što mole, da kada budeš hteo, ne uzmogneš. – Tako i bi. He prođe mnogo vremena, car se razgnevi na ovoga kneza, jer ču za njega da mnoge nepravde čini. I baci ga u tamnicu s tim da vrati onima koje je zaneo. A knez iz tamnice napisa molbu svetom Vasiliju, da se smiluje na njega, i da svojim zauzimanjem umilostivi cara prema njemu. Vasilije pohita, umoli za njega cara, i posle šest dana stiže naređenje da se knez pusti ispod suđenja. Videvši milosrđe svetiteljevo prema njemu, knez dotrča k njemu odajući mu blagodarnost, a onoj ubogoj ženi dvostruko uzvrati od svoga imanja.
U vreme kada je ovaj ugodnik Božji Vasilije Veliki u Kesariji Kapadokiskoj junački štitio poštovanje Nebeskog Cara, car Julijan Otstupnik, bogohulnik i svirei gonitelj, pođe na Persijance, i hvaljaše se da će istrebiti hrišćane. Sveti Vasilije se u crkvi moljaše pred ikonom Presvete Bogorodice, pored koje beše i ikona svetog velikomučenika Merkurija, kao vojnika sa kopljem[9]. Svetitelj se moljaše da se zločestivi car Julijan, uništitelj hrišćana, ne vrati živ iz rata. I vide svetitelj kako se ikona svetog Merkurija izmeni, i lik Mučenika postade nevidljiv za neko vreme. A posle malo vremena pojavi se Mučenik sa okrvavljenim kopljem. Jer u to baš vreme Julijan bi u borbi proboden od svetog Mučenika Merkurija, koga Prečista Djeva Bogorodica beše poslala da pogubi neprijatelja Božjeg[10].
Sveti Vasilije Veliki imađaše i ovu blagodat kada je za vreme svete liturgije uzdizao svete Darove, raspoznavao je blagodat Svetoga Duha gde dolazi po ovome znamenju: zlatni golub, koji je sa Božanskim Darovima visio nad svetim prestolom, pokretan Božjom silom tri puta se zatresao. A kada je jednom blaženi služio i uznosio svete Darove, uobičajenog znamenja na golubu ne bi da svojim trikratnim tresenjem označi silazak Svetoga Duha. Pomislivši šta bi to moglo biti, Vasilie vide jednoga od đakona koji držahu ripide gde namiguje na neku ženu koja je stajala pred oltarom. On naredi đakonu tom da se udalji od svetoga prestola, i naloži mu sedmodnevnu epitimiju: da posti i da se moli, i da bez spavanja provodi u molitvi čitave noći, i da od onoga što ima deli siromaeima. – I od toga vremena naredi sveti Vasilije da zavese budu pred oltarom i pregrada zbog žena, da se ne bi koja drznula ući u oltar za vreme svete službe. A drzne li se koja, da se otera iz crkve i da se odluči od svetog Pričešća.
U to vreme car Valent[11], zaslepljen arijanskom jeresi, smućivaše Crkvu. On mnoge pravoverne episkope progna sa njihovih prestola, i na njihova mesta postavi svoje arijance. Neke pak malodušne i plašljive primora da pristanu na njegovu jeres. A beše pun gneva i jedva videći svetoga Vasilija kako neustrašivo arhijerejstvuje, kao stub nepokolebljiv u veri svojoj, i druge krepi i savetuje da preziru arijanstvo kao bogomrsku gadost. Obilazeći svoju carevinu, i svuda mnogo zlostavljajući pravoslavne, car, na putu za Antiohiju, dođe i u Kesariju Kapadokisku. Tu se svim silama staraše da Vasilija privuče na arijansku stranu. A potstače svoje knezove i velmože i savetnike da molbama i obećanjima i pretnjama pridobiju Vasilija za arijanstvo. I dosaćivahu svetitelju mnogo carevi jednomišljenici. A usto i žene visokog roda i u milosti kod cara, slahu svoje evnuhe svetitelju savetujući mu i ubeđujući ga da pristane uz carevo mišljenje. Ali nimalo ne uspeše, jer behu naišle ne na slabića nego na junaka. Zatim eparh Modest[12] mnogo mu dosadi. On dozva k sebi svetitelja, i pošto ga laskama ne mogade skloniti na carsku jeretičku veru, poče mu razjareno pretiti. Na njegove pretnje svetitelj smelo odgovori: Da li ćeš mi uzeti imanje? Time nećeš sebe obogatiti, a mene nećeš osiromašiti. Mislim da ti nisu potrebne ove moje vete haljine i nešto knjiga, koje sačinjavaju sve moje bogatstvo. Progonstva se ne plašim, jer je sva zemlja, na kojoj boravim, moja, ili bolje, Božja. Na muke i ne gledam, jer će me odvesti željenom kraju, i time ćeš mi dobro učiniti, jer ćeš me brže poslati Bogu mome. – Modest reče: Niko mi tako smelo nije govorio. – A svetitelj odgovori: Jer ti se nije desilo da razgovaraš s episkopom: mi u svemu ostalome ponašamo se smireno i krotko, ali kada neko hoće da nam uzme Boga i pravdu njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga. – Najzad Modest reče: Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje. – A on odgovori: Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči.
Modest izvesti cara o smelim rečima svetoga Vasilija. Car naredi da ostave Vasilija na miru. A kada nasta praznik Bogojavljenja Gospodnjeg, car, želeći da na neki način ugodi Vasiliju, uđe u njegovu crkvu. I posmatrajući blagoljepije i poredak crkveni, i slušajući pevanje i molitvu vernih, ispuni se divljenjem, jer u arijanskim crkvama nikada nije video takav poredak i blagoljepije. Sveti Vasilije pristupi caru, i u razgovoru govoraše mu reči Božje a ne ljudske, što sve ču Grigorije Nazijanzin, koji se tada desi tamo, i koji to i opisa. Od toga vremena car se poče bolje odnositi prema Vasiliju. Ali, otišavši u Antiohiju, nagovoren od pakosnih ljudi, opet se razljuti na Vasilija. Pošto podleže klevetama njihovim, osudi Vasilija na progonstvo. I kada htede da potpiše tu odluku, zatrese se presto na kome je sedeo i slomi mu se pero u ruci. On uze drugo pero, ali se i ono slomi; tako isto i treće. Onda mu zadrhta ruka i strah ga spopade. Poznavši u tome silu Božju, on pocepa odluku. Ali, neprijatelji pobožnosti, arijanci, i dalje navaljivahu na cara tužbama protiv Vasilija. Želja im beše da ga car kazni. I posla car nekog dostojanstvenika Anastasa da dovede Vasilija u Antiohiju. Kada ovaj stiže u Kesariju i isporuči Vasiliju carevu naredbu, svetitelj odgovori: Ja, čedo, pre kratkog vremena doznadoh da je car, izišavši u susret savetu nerazumnih ljudi, slomio tri pera kada je hteo da potpiše odluku o mome zatočenju i da pomrači istinu. Neosetljiva pera zadržaše njegovu nezadržljivu želju, i voleše se slomiti nego poslužiti njegovoj nepravednoj odluci.
Doveden u Antiohiju, Vasilije pretstade eparhovom sudu. I upitan, zašto se ne drži careve vere, on odgovori: He daj Bože, da skrenem od prave hrišćanske vere, i pođem za bezbožnim arijanskim učenjem, jer sam od Otaca primio da držim i slavim veru u jednosušnost. – Sudija mu prećaše smrću. A on odgovori: Dao Bog da za istinu postradam, i da se od okova tela razrešim, jer to odavno želim, samo se vi ne odrecite svoga obećanja.
Eparh izvesti cara o tome, govoreći mu da se Vasilije ne plaši nikakvih pretnji, da je njegovo mišljenje neizmenljivo i njegovo srce nesalomljivo i nesavitljivo. Car se ispuni gnjeva, i razmišljaše kako da pogubi Vasilija. U to vreme razbole se iznenada carev sin Galatije; lekari behu bespomoćni, i on beše na samrti. Majka pak njegova dođe caru i svađaše se s njim, govoreći mu da sin njihov umire zato što on neblagočestivo veruje u Boga i zlostavlja arhijereja Božjeg. Čuvši to, Valent dozva Vasilija, i reče mu: Ako su dogmati tvoje vere po volji Bogu, učini molitvama svojim da sin moj ozdravi. – Svetitelj odgovori: Care, ako priđeš veri pravoslavnoj, i ako crkvama podariš mir, onda će sin tvoj biti živ. – Pošto car obeća da će to učiniti, sveti Vasilije se pomoli Bogu za zdravlje njegovog sina, i on ozdravi. I otpušten bi Vasilije sa čašću, i vrati se na svoj arhijerejski presto.
Arijanci to čuše i videše, i srca im se kidahu od zavisti i zlobe. I govorahu caru: I mi smo mogli učiniti to. I opet obmanuše cara, te im dopusti da mu i sina krste. Ali kad arijanci uzeše da krste carevog sina, on umre u rukama njihovim. To vide svojim očima gorespomenuti Anastas, i ispriča caru Valentinijanu[13] koji je carovao na Zapadu, dok je brat njegov Valent carovao na Istoku. On se udivi takvom čudu, i dade slavu Bogu. A svetom Vasiliju posla mnogo blaga preko Anastasa. Od toga blaga Vasilije sagradi bolnice po gradovima u svojoj eparhiji, i mnoštvo ubogih i nemoćnih zbrinu.
Blaženi Grigorije Nazijanzin spominje da je sveti Vasilije i eparha Modesta, koji onako surov beše prema svetitelju, iscelio molitvom kada ovaj beše teško bolestan, i za vreme bolesti svoje smerno potraži pomoći od njegovih svetih molitava.
Pošto prođe dosta vremena, posle Modesta bi postavljen u onoj pokrajini drugi eparh, po imenu Jevsevije, rođak carev. Za vreme njegovo u Kesariji življaše neka mlada udovica, bogata i veoma lepa, po imenu Vestijana, kći Araksa, koji beše senator Velikog Saveta. Eparh Jevsevije željaše da tu udovicu na silu uda za nekog dostojanstvenika. Ali ona, celomudrena, i želeći da čistotu svoga udovištva sačuva besprekornom u slavu Boga, nije htela da se udaje. A kada saznade da hoće da je silom uhvate i na brak primoraju, ona pobeže u crkvu, i priteče arhijereju Božjem, svetom Vasiliju[14]. On je uze pod svoju zaštitu, i ne htede je iz crkve dati ljudima koji behu došli po nju. Zatim je tajno posla u devojački manastir svojoj sestri, prepodobnoj Makrini. Eparh se naljuti na blaženog Vasilija, i posla svoje vojnike da udovicu silom dovedu iz crkve. Ali je tamo ne nađoše. Eparh naredi da je potraže u spavaonici svetiteljevoj, gde anđeli boravljahu. Jer, sam nečist, eparh mišljaše da ju je Vasilije greha radi zadržao kod sebe, i skriva je u svojoj spavaonici. A pošto je nigde ne nađoše, eparh dozva k sebi Vasilija. I sav besan od ljutine, grđaše ga, i htede da ga preda na mučenje da bi mu pronašao udovicu. A sveti Vasilije, gotov na sve muke, govoraše: Ako narediš da telo moje grebenima stružu, iscelićeš stomak moj, jer vidiš da sam bolestan[15]. – Kad građani doznaše šta se događa, poleteše svi, ne samo ljudi nego i žene, sa oružjem i motkama u dvor eparhov, i htedoše da ubiju eparha zbog svetog oca i pastira svog. I da sveti Vasilije ns umiri narod, ubili bi eparha, koji, videći takvu pobunu narodnu, prepade se, pusti svetitelja čitava na slobodu.
Eladije, kelejnik svetog Vasilija Velikog i ačevidac čudesa njegovih, čovek vrlinast i svet, koji ga po prestavljenju i nasledi na arhijerejskom prestolu, ispriča ovu istinitu stvar. Senator neki pravoverni, po imenu Proterije, obilazeći sveta mesta, namisli da sveju kćer da u neki manastir na službu Bogu. Ali đavo, koji od iskoni nenavidi dobro, potstače jednog Proterijevog slugu na požudu prema kćeri njegovog gospodara. Videći da je to nezgodna stvar, i znajući da je nedostojan, sluga nikome ne reče ni reči o tome, nego otide jednome vračaru koji je živeo u tom gradu. Ispriča vračaru želju svoju, i obeća mu mnogo zlata ako vradžbinama učini da on uzme za ženu kćer svoga gospodara. Vračar se u početku nećkaše no naposletku reče: Poslaću te svome gospodaru, đavolu; on će ti u ovome pomoći, ako i ti ispuniš njegovu volju. – A nesrećni onaj sluga reče: Obećavam da ću učiniti sve što mi naredi. – Vračar reče: Hoćeš li se odreći Hrista svoga, i dati napismeno o tome? – A on odgovori: Gotov sam, samo da dobijem ono što želim. – Vračar reče: Pošto daješ takvo obećanje, onda ću ti i ja pomoći. – I uzevši hartiju, napisa đavolu ovo: Pošto mi je dužnost da se trudim, Gospodaru moj, da od hrišćanske vere odvraćam i pod tvoju vlast privodim na slavu tvoju, evo, šaljem ti sada donosioca ovog mog pisma, mladića, raspaljenog pohotom prema devojci, i molim te da mu pomogneš da ostvari svoju želju, kako bi se i ja time proslavio, i sa većom revnošću pridobijao mnoge koji bi ti bili po volji.
Pošto napisa ovakvo pismo đavolu, dade ga onome mladiću, i posla ga, rekavši mu: Otidi noćas na groblje jelinsko, stani i podigni ovo pismo uvis, i tebi će prići oni koji će te odvesti đavolu. – I on, nesrećnik, hitno otide, stade na groblju i poče prizivati demone u pomoć. I odmah izađoše pred njega zli dusi, i s radošću odvedoše prelašćenoga svome knezu. Mladić vide Kneza gde sedi na visokom prestolu, okružen od bezbroj zlih duhova, pristupi mu i dade mu pismo vračarevo. I đavo upita mladića: Veruješ li u mene? On odgovori: Verujem. – Reče mu đavo: Odričeš li se Hrista svog? On nesrećnik odgovori: Odričem se. – Reče mu Satana: Mnogo puta me obmanjujete vi hrišćani. Kada vam je potrebna moja pomoć, vi dolazite k meni. A čim vam se ostvari želja, vi se odvraćate od mene, i vraćate Hristu svome. On pak, blag i čovekoljubiv, prima vas. No ti, daj mi svojeručno napismeno, da se dobrovoljno odričeš Hrista i krštenja, i obećavaš da ćeš vavek biti moj, i da ćeš na dan Suda zajedno sa mnom primiti večnu Muku. I onda ću ti odmah ispuniti želju. – Mladić uze i napisa što je đavo želeo. Tada dušegubni zmaj posla demone preljube, i oni toliko raspališe devojku nenasitnom ljubavlju prema mladiću da ona, ponesena nepodnošljivom telesnom strašću, pade na zemlju i poče preklinjati oca svog: Smiluj se na mene, smiluj se na kćer svoju, i daj me za ženu ovom sluzi našem koga zavoleh silno. Ako to ne učiniš meni, jedinici svojoj, brzo ću umreti strašnom smrću, i ti ćeš odgovarati za mene na dan Suda. – Kad to ču, otac se zaprepasti, i ridaše govoreći: Teško meni grešnome, što to bi sa mojom ćerkom? ko upropasti moje blago? ko prelasti moje čedo? ko pomrači svetlost očiju mojih? Ja sam želeo, kćeri moja, da te zaručim Nebeskom Ženiku, da budeš sažiteljka Anđelima, i da svagda proslavljaš Boga u psalmima i pesmama duhovnim, eda bih i ja zbog tebe spasen bio. A ti bestidno govoriš o braku! He bacaj me sa tugom u ad, čedo! ne posrami blagorodstvo svoje, udajući se za slugu. – A ona, ne računajući ni u šta očeve reči, govoraše samo ovo: Ako mi ne učiniš po želji, onda ću se sama ubiti. – U nedoumici šta da radi, otac, na navaljivanje srodnika i prijatelja, popusti njenoj želji, da je ne bi video gde pagubnom smrću ubija sebe. Dozva svoga slugu, dade mu za ženu kđer svoju i mnogo imanja, i reče kćeri: Idi, nesrećna i strasna ćerko, za muža, a ja držim da ćeš se kasnije mnogo kajati, ali od toga nećeš imati nikakve koristi.
I bi zaključen nepravedni brak, po dejstvu đavola. Posle nekog vremena primetiše neki ljudi i dobro uočiše da sluga onaj ne odlazi u crkvu, i ne pričešćuje se svetim Tajnama. I obaveštena bi o tome jadna žena njegova. He znaš li, rekoše joj, da muž tvoj, koga si izabrala, nije hrišćanin, nego je tuđ Hristovoj veri? A kad ona to ču, ožalosti se veoma, i baci se na zemlju, i poče noktima grebati svoje lice, i nemilosrdno se udarati u grudi, i kukati, govoreći: Niko se nikada nije spasao ko nije poslušao svoje roditelje. Ko će ocu mome saopštiti sramotu moju? Teško meni kukavnoj! U kakvu propast upadoh danas? Što se rodih? a kad se rodih, što ne crkoh?
Dok je ona tako kukala, ču njen muž i dotrča, i upita je što kuka. A kad saznade razlog, on je poče tešiti govoreći da nije tačno to što je o njemu čula, i ubeđivaše je da je hrišćanin. I pošto je njegove reči malo utešiše, ona mu reče: Ako hoćeš da mi to dokažeš, i dušu moju nesrećnu obraduješ, hajde sutra sa mnom u crkvu, i u mom prisustvu se pričesti svetim Tajnama, pa ću ti onda poverovati. – A jadni muž njen videći da ne može sakriti ono što je uradio, priznade joj sve, kako sebe đavolu dade. Ona pak prikupi svu svoju snagu, i donese dobru odluku: otrča svetom Vasiliju, i zavapi: Smiluj se na me, učeniče Hristov, smiluj se na onu koja nije poslušala oca svog i potčinila se demonskom savetu! – I ispriča mu sve podrobno o svome mužu. Svetitelj dozva njenog muža i upita ga da li je tako kao što njegova žena priča o njemu. A on sa suzama reče: Da, sveče Božji tako je. Jer ako prećutim, dela će moja povikati. – I ispovedi sve po redu kako dade sebe demonima. A svetitelj mu reče: Hoćeš li da se opet obratiš Gospodu našem Isusu Hristu? Mladić odgovori: Da, hoću, ali ne mogu. – Reče mu Vasilije: Zašto? – On odgovori: Jer se napismeno odrekoh Hrista, i đavolu predadoh sebe. – Reče mu Vasilije: He tuguj zbog toga, jer je Bog čovekoljubiv i prima pokajnike. – Žena pak pripade k nogama svetiteljevim i moljaše ga govoreći: Učeniče Hristov koliko možeš pomozi nam. Svetitelj reče mladiću: Veruješ li da ćeš se spasti? – A on reče: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju! – Svetitelj ga onda uze za ruku, učini na njemu krsni znak, i zatvori ga u jednom mestu u krugu crkvene porte, i naredi mu da se neprestano moli Bogu. A i sam provede na molitvi tri dana. Zatim ga poseti i upita: Kako si, čedo? – Mladić odgovori: U velikoj sam nevolji, vladiko, ne mogu da podnosim demonsku viku, i zastrašivanja, i strele, i kamenovanje. Jer držeći moje napismeno, grde me govoreći: Ti si došao k nama, a ne mi k tebi. – A svetitelj reče: He boj se, čedo, samo veruj. – I pošto mu dade malo hrane, oseni ga krsnim znakom, i opet ga zatvori. A posle nekoliko dana opet ga poseti, i reče: Kako si, čedo? Mladić odgovori: Čujem njihove pretnje i viku izdaleka, ali njih same ne vidim. – Pošto mu dade malo da jede, i pošto se pomoli za njega, zatvori ga opet, i otide. Zatim u četrdeseti dan dođe k njemu i upita ga: Kako si, čedo? A on reče: Već sam dobro, sveti oče, jer te videh u snu gde se boriš za mene, i kako si savladao đavola. – Pošto satvori molitvu, sveti ga izvede iz zatvora i odvede u svoju ćeliju.
Idućeg jutra sazva svetitelj sav klir crkveni i monahe, i sve hristoljubive ljude, i reče: „Proslavimo, braćo, čovekoljupca Boga, jer evo Pastir dobri hoće da uzme na rame izgubljenu ovcu i da je donese u crkvu. Stoga treba i mi da se ove noći pomolimo njegovoj dobroti, da pobedi i posrami neprijatelja duša naših“. I slegoše se ljudi u crkvu, i satvoriše svenoćne molitve za kajućeg se mladića, vapijući: Gospode, pomiluj! A kad svanu, Vasilije uze mladića za ruku, i sa celim narodom uvede ga u crkvu, pevajući psalme i pesme. I gle, đavo na nevidljiv način dođe bestidno sa svom pagubnom silom svojom želeći da mladića otme iz ruku svetiteljevih. I sa takom drskošću i bestidnošću navali đavo na mladića da i svetog Vasilija zakači vukući k sebi mladića. A blaženi se okrenu i reče đavolu: Bestidni dušeubico, upravitelju tame i pogibli, nije li ti dosta pogibao u koju si bacio sebe i one što su s tobom? He prestaješ li goniti stvorenja Boga moga? -A đavo povika k njemu: Nepravdu mi činiš, Vasilije! – Ovaj glas đavolov mnogi čuše. I reče svetitelj: Neka ti zapreti Gospod, đavole. – A đavo opet njemu: Vasilije, nepravdu mi činiš; jer nisam ja išao k njemu, nego je on došao k meni, i odrekao se Hrista svog, i dao mi svojeručno napismeno, koje imam u rukama, i koje ću na dan Suda pokazati opštem Sudiji. – A Vasilije reče: Blagosloven Gospod Bog moj, jer narod neće spustiti ruke svoje moleći se dok ne vratiš to napismeno. – I obrativši se narodu, svetitelj reče: Podignite ruke svoje uvis, i vapijte: Gospode, pomiluj! I narod, podigavši ruke svoje k nebu, dugo vapijaše: Gospode, pomiluj! I gle, mladićevo napismeno, nošeno po vazduhu dođe, a svi gledahu, i spusti se blaženom Vasiliju u ruke. A Vasilije blaženi, uzevši to napisano, obradova se, i prinese blagodarnost Bogu. I pred svima reče mladiću: Poznaješ li, brate, ovo napismeno? – Mladić odgovori: Da, sveti oče, moje je, napisah ga svojom vlastitom rukom. – A Vasilije Veliki odmah ga pred svima iscepa na komade. I uvede mladića u crkvu, pričesti ga svetim Tajnama, i narod ugosti kako valja. I pošto mnogo čemu pouči mladića, i naloži mu potrebno pravilo, dade ga ženi njegovoj, neućutno slaveći i blagodareći Boga.
Isti verodostojni muž Eladije ispriča o svetom Vasiliju Velikom i ovo. Jednoga dana prepodobni otac naš Vasilije, ozaren božanskom blagodaću, reče svome kliru: „Hajdete, deco, za mnom, da vidimo slavu Božju, i zajednički proslavimo Gospodara našeg“. I izađoše iz grada, i niko ne znađaše kuda ih vodi. A prezviter Anastasije koji je živeo na selu, imađaše ženu Teogniju. Četrdeset godina požive s njom u devstvenosti. I mnogi mišljahu da je Teognija nerotkinja, jer niko nije znao da oni tajno čuvahu čistotu svoje devstvenosti. Zbog svetosti pak svoga života i Anastasije imađaše Duha Božjega, i beše prozorljiv. U to vreme on provide Duhom da Vasilije hoće da ga poseti, i reče gospođi svojoj Teogniji: Ja idem u polje da radim zemlju, a ti, gospođo sestro moja, ukrasi dom, i u devet sati upali sveće, i iziđi u susret svetom Vasiliju arhiepiskopu, jer dolazi da poseti nas grešne. – I ona, udivivši se rečima gospodina svoga, učini kako joj beše naredio. A kad se sveti Vasilije približi Anastasijevom domu, srete ga Teognija i pokloni mu se. Vasilije je upita: Jesi li zdrava, gospođo Teognijo? – A kad ona ču da je zove po imenu, zaprepasti se, i reče: Zdrava sam, sveti vladiko. – Blaženi reče: Gde je gospodin Anastasije, brat gvoj? Ona odgovori: He brat, nego muž moj, otišao je u polje da radi zemlju. – A Vasilije reče: Kod kuće je ne brini se. – Čuvši ove reči, ona se mnogo uplaši, jer je svetitelj prozreo svu tajnu njihovu. I dršćući, pade pred noge svetitelju, i reče: Moli se za mene grešnu, sveče Božji, jer vidim u tebi stvari velike i čudne. – Svetitelj se pred svima pomoli za nju, i krenuše. A kad ulažahu u dom prezviterov, srete ga i sam Anastasije. I celivavši noge svetitelju, reče: Otkuda meni ovo, da svetitelj Gospoda moga dođe k meni? – Svetitelj reče: Dobro je što te zatekoh, učeniče Hristov. Hajdmo u crkvu i otslužimo službu Božju. – A prezviter Anastasije imao je običaj da posti sve dane, osim subote i nedelje. I nije uzimao ništa do hleb i vodu. Kad stigoše u crkvu, naredi sveti Vasilije Anastasiju da služi liturgiju. A on se otkazivaše, govoreći: Znaš, vladiko, da Sveto Pismo govori: veći blagosilja manjega. – Vasilije mu reče: Sa svima dobrim delima svojim imaj i poslušnost. – A kada Anastasije liturgisaše, u vreme uznošenja strašnih Tajni, sveti Vasilije, i ostali koji behu dostojni, vide Presvetog Duha gde u vidu ognja siđe i okružavaše Anastasija.
Posle svete službe dođoše u kuću. I prezviter Anastasije predloži trpezu svetitelju i njegovom kliru. A kad jeđahu, upita svetitelj prezvitera: Odakle ti riznica, i kakav život vodiš, ispričaj mi. – Prezviter odgovori: Svetitelju Božji, ja sam grešan čovek, i plaćam narodnu porezu. A imam dva para volova: sa jednim radim sam, a ca drugim moj najamnik; i od ovih jedan je za potrebu strancima, a drugi – za otplatu poreze. Sa mnom se trudi i moja žena, koja služi strancima i meni. – Reče mu sveti Vasilije: Zovi je sestrom svojom, što ti ona ustvari i jeste; i kaži mi svoje vrline. – Anastasije odgovori: Ja ništa dobro ne učinih na zemlji. – Onda Vasilije reče: Ustanimo, i hajdmo zajedno. – I ustavši otidoše do jedne kućice, i reče Vasilije: Otvori mi ova vrata. – A Anastasije reče: He, sveče Božji, nemoj ulaziti, jer tamo nema ništa osim domaćih potreba. – Vasilije reče: Ja radi tih potreba i dođoh. – Pošto prezviter nije hteo da otvori vrata, otvori ih sam svetitelj rečju, i ušavši nađe tamo jednog čoveka strašno gubavog, kome mnogi delovi tela behu istruleli. I za njega niko nije znao osim prezvitera i njegove sestre. I reče Vasilije prezviteru: Zašto si hteo da ovu riznicu svoju utajiš od mene? – Prezviter odgovori: Ljut je i razdražljiv ovaj čovek, vladiko, te se zato bojah da ga pokažem, da se kakvom rečju ne ogreši o tvoju svetost. – Tada reče Vasilije: Dobar podvig vršiš; ali; dopusti i meni da mu ovu noć poslužim, da bih i ja imao udela u tvojoj nagradi.
I blaženi Vasilije ostade sa gubavcem nasamo. I zatvorivši se, svu noć provede na molitvi. I izjutra ga izvede potpuno čitava i zdrava. A prezviter sa sestrom svojom, i svi koji tu behu, videći takvo čudo, proslaviše Boga. I pošto sveti Vasilije provede neko vreme sa prezviterom u razgovoru punom ljubavi i duhovno se ugosti, vrati se domu svom.
Čuvši za svetog Vasilija, prepodobni Jefrem Sirin[16] koji je živeo u pustinji, moljaše Boga da mu pokaže kakav je Vasilije. I imade viđenje: vide ognjeni stub, čiji vrh dodirivaše nebesa; i ču glas koji odozgo govoraše: Jefreme, kakav vidiš da je ovaj stub, takav je Vasilije. – I prepodobni Jefrem odmah, uzevši sa sobom tumača, pošto sam nije znao grčki, krenu za Kesariju, gde stiže na praznik Bogojavljenja Gospodnjeg. I gledajući neprimetno izdaleka, vide svetog Vasilija gde ide u crkvu veoma svečano, obučen u svetlo odjejanje, i oko njega sveštenstvo, takođe u svetlim odjejanjima. I okrenuvši se svome tumaču, Jefrem reče: Smatram da smo se uzalud mučili, brate, jer ovaj ovakav, nije kao što videh. – I ušavši u crkvu, Jefrem stade u jednom zabačenom uglu, i govoraše sam u sebi razmišljajući: Potegosmo toliki put i namučismo se na vrućini, radi čega? Čudi me da je ognjeni stub ovaj koji je u tolikoj slavi i počasti ljudskoj.
Dok je on tako razmišljao, Duh Sveti obavesti o njemu svetog Vasilija Velikog, i on posla k Jefremu svoga arhiđakona, rekavši mu: Idi k zapadnim vratima crkve, i tamo ćeš naći monaha gde sa još jednim stoji u uglu; s malom je bradicom i malog je rasta; i reci mu: hajde, izvoli u oltar, zove te arhiepiskop. – Arhiđakon se jedva probi kroz narod dok stiže do mesta gde je stajao prepodobni Jefrem, i reče mu: Gospodine, blagoslovi! hajde, izvoli u oltar, zove te arhiepiskop. – A Jefrem, doznavši preko tumača šta arhiđakon kaže, odgovori mu: Pogrešio si, brate, jer mi smo stranci, i nas arhiepiskop ne poznaje. – I ode arhiđakon i kaza to Vasiliju, koji u to vreme čitaše narodu iz svetih knjiga. I vide prepodobni Jefrem gds ognjeni jezik govori iz Vasilijevih usta.
Zatim Vasilije opet reče arhiđakonu: Idi i reci toms monahu strancu: Gospodine Jefreme, hajde, izvoli u sveti oltar, zove te arhiepiskop. – Arhiđakon ode i kaza kao što mu bi naređeno. I udivi se tome prepodobni Jefrem, i proslavi Boga. I načinivši metanije reče: Vaistinu je veliki Vasilije! vaistinu je stub ognjeni Vasilije! vaistinu Duh Sveti govori ustima njegovim! – Onda zamoli arhiđakona da kaže arhieiiskopu kako želi da mu se po završetku svete službe na izdvojenom mestu pokloni i da ga celiva.
Po završetku službe Božje sveti Vasilije uđe u đakonik, i pozvavši prepodobnog Jefrema, dade mu celiv u Gospodu, i reče mu: Dobro došao, oče, koji si umnožio učenike Hristove u pustinji, i silom Hristovom prognao iz nje demone. Radi čega si se toliko namučio, oče, da bi došao i video grešna čoveka?
Neka te Gospod nagradi za trud tvoj! – A Jefrem, odgovarajući Vasiliju preko tumača, kaza sve što mu na srcu beše, i sa bratom svojim pričesti se prečistim Tajnama iz svetih ruku Vasilijevih.
A kada behu za obedom, reče prepodobni Jefrem svetom Vasiliju: Oče presveti, molim te da mi blagovoliš dati jednu blagodat. – Vasilije Veliki odgovori mu: Reci šta ti je potrebno, jer ti ja mnogo dugujem za trud tvoj što si toliki put prevalio radi mene. – A česni Jefrem mu reče: Znam, oče, da sve što moliš u Boga, daće ti Bog. Želim dakle da zamoliš njegovu dobrotu da mi da da progovorim grčki. – On odgovori: Tvoje traženje je iznad moje moći, ali pošto sa dobrom nadom tražiš, hajdmo onda, česni oče i pustinjski nastavniče, u hram Gospodnji, i pomolimo se Gospodu koji je moćan da usliši tvoju molbu. Jer je pisano: Ispunjuje volju onih koji ga se boje, i uslišuje molitvu njihovu, i spasava ih (Ps. 144, 19).
Pošto dođoše u crkvu, satvoriše dugu molitvu. Onda reče Vasilije Veliki: Zašto, gospodine Jefreme, ne primiš posvećenje za sveštenika kada si dostojan? – Odgovori mu Jefrem preko tumača: Zato što sam grešan, vladiko. – Vasilije reče: O, da bi ja imao grehe tvoje! – i dodade: satvorimo poklon. – I kada ležahu na zemlji, sveti Vasilije metnu ruku svoju na glavu prepodobnoga Jefrema, i govoraše molitvu proizvođenja za đakona. Onda reče prepodobnome: Naredi da ustanemo sa zemlje. – I prosvetli se jezik Jefremu, i reče grčki: Spasi, pomiluj, podigni i sačuvaj nas, Bože, blagodaću tvojom. – I ispuni se pismo: Tada će hromac skakati kao jelen, i jezik nemoga pevaće (Is. 35, 6). I svi proslaviše Boga što prosvetli Jefremu jezik za grčki govor. I provede prepodobni Jefrem tri dana sa svetim Vasilijem veseleći se duhovno. I rukopoloži Vasilije Jefrema za prezvitera, a njegovog tumača za đakona, i otpusti ih s mirom.
Jednom kad bezakoni car Valent beše u gradu Nikeji, izađoše preda nj glavešine arijanske jeresi moleći ga da iz saborne crkve toga grada istera pravoslavne i preda je arijancima. I učini im zli car po želji, jer i sam beše jeretik: silom oduze crkvu od pravoslavnih i dade je arijancima, a sam otputova u Carigrad. I svi pravoslavni behu zbog toga u velikoj žalosti. U tom dođe tamo opšti zaštitnik i branitelj crkava, sveti Vasilije Veliki. I steče se k njemu sve mnoštvo pravoslavnih sa plačem i ridanjem, i ispričaše mu kakvu im nepravdu učini car. Svetitelj ih uteši svojim rečima, i odmah otputova caru u Carigrad. I kad izađe pred njega, reče: Čast careva ljubi pravdu. I premudrost govori: Pravda je careva u sudu. Zašto si onda, care, nepravedni sud izrekao oteravši pravoslavne iz svete crkve i predavši je zloslavnima? – Odgovori mu car: Opet li me ružiš, Vasilije? Nije lepo što si takav. – Reče Vasilije: Lepo je da ja za pravdu i umrem. – Dok su se oni raspravljali i prepirali, tu stajaše i starešina carskih kuvara, po imenu Demosten. Želeći da podrži arijance, on se izrazi grubo, vređajući svetitelja. A svetitelj reče: Vidimo i Demostena neuka.[17] – Kuvar se postide, i opet reče nešto neprilično. A svetitelj mu odvrati: Tvoje je da o jelima misliš, a ne da o dogmatima crkvenim raspravljaš. – I umuče Demosten postiđen. A car, čas gneveći se čas stideći se, reče Vasiliju: Idi ti, pa odluči među njima, ali tako presudi da ne budeš kao čovek koji pomaže ljude svoje vere. – A svetitelj odgovori: Ako nepravedno presudim, onda i mene pošlji na zatočenje, i moje jednovernike poteraj, i crkvu daj arijancima.
Svetitelj uze od cara pismo i vrati se u Nikeju. I dozvavši arijance reče im: Evo, car me je ovlastio da presudim između vas i pravoslavnih, odnosno crkve koju ste nasilno oduzeli. – Oni mu odgovoriše: Dobro, presudi, ali po pravdi carevoj. – A svetitelj reče: Hodite i vi, arijanci, i vi, pravoslavni: zatvorite crkvu i zaključajte, pa je i jedni i drugi zapečatite svojim pečatima i svaki postavite svoje jake straže. I onda najpre vi, arijanci, idite i molite se tri dana i tri noći, i zatim dođite crkvi, pa ako se na molitvu vašu crkvena vrata sama otvore, onda neka crkva bude zanavek vaša. Ako se pak ne otvore, onda ćemo se mi moliti jednu noć, i s litijom doći ćemo crkvi pojući, pa ako nam se ona sama otvori, biće naša zauvek. A ako se ni nama ne otvori, onda opet neka bude vaša. – I dopade se ovaj predlog arijancima. A pravoslavnima bi žao na svetitelja i govorahu da nije postupio po pravdi nego po strahu od cara.
I pošto obe strane svetu crkvu zatvoriše i dobro zapečatiše, postaviše i straže koje je veoma brižljivo čuvahu. I arijanci se moliše tri dana i tri noći. I kada dođoše crkvi, ne bi nikakvog znamenja. I moljahu se od jutra do podne, stojeći i vapeći: Gospode, pomiluj! Ali se crkvena vrata ne otvoriše. I utučeni, udaljiše se sa stidom. A Vasilije Veliki sabra sve pravoslavne sa ženama i decom; iziđe s njima iz grada u crkvu svetoga mučenika Diomida, satvori u njoj svenoćno bdenje, i ujutru krenu sa svima zapečaćenoj sabornoj crkvi, pevajući: Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni, pomiluj nas! I kada stadoše pred crkvenim vratima, reče narodu: Podignite ruke svoje k nebu, i usrdno vapijte: Gospode, pomiluj! – I pošto to uradiše, naredi im svetitelj da ućute; i on priđe vratima, oseni ih krsnim znakom tri puta, i reče: Blagosloven Bog hrišćanski svagda, sada i uvek, i kroz sve vekove. A narod uzviknu: Amin! I odmah nastade zemljotres, i počeše se lomiti prevornice, popadaše katanci, slomiše se pečati, i širom se otvoriše vrata od vetra i oluje velike. A božanstveni Vasilije stade pevati: Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata večna, i ući će Car slave! (Ps. 23, 7). I uđe Vasilije u crkvu sa svim mnoštvom pravoslavnih, i otsluži svetu službu; i otpusti ljude s radošću.
Vrlo mnogi arijanci, videvši ovo čudo, odrekoše se svoga zloverja i pređoše pravoslavnima. A i car kad saznade za tako pravednu presudu Vasilijevu, i za onako preslavno čudo, udivi se veoma, i ružaše gadost arijanskog zloverja, ali, oslepljen zlobom, ne obrati se pravoj veri. i potom pogibe nesrećnik na strašan način. Jer, pobeđen i ranjen u bitci u Trakiji, on se, bežeći, sakri u jednoj plevnji. A njegovi gonioci opkoliše plevnju, i zapališe je; i car izgore u njoj; i ode u oganj neugasivi. Ova careva smrt dogodi se posle prestavljenja svetog oca našeg Vasilija, ali te iste godine.
Jednom oklevetaše kod svetog Vasilija njegovog brata Petra, episkopa sevastijskog, da živi sa ženom svojom koju pre episkopstva beše ostavio. Jer nije dopušteno da episkop živi sa ženom. Kad Vasilije to ču, reče: Dobro što me obavestiste o tome; evo idem s vama ja, i izobličiću ga. A kad se svetitelj približavao gradu Sevastiji, Petar saznade Duhom o dolasku blaženog, jer i Petar beše pun Duha Božjega, i življaše sa pobožnom ženom ne kao sa ženom nego čisto kao sa sestrom. Stoga iziđe iz grada šest kilometara u susret Vasiliju. I videvši blaženoga gde ide sa mnogima, osmehnu se i reče: Kao na hajduka izišao si na me, gospodine brate. – I pošto jedan drugome dadoše celiv u Gospodu, uđoše u grad. I pomolivši se u crkvi svetih Četrdeset Mučenika, dođoše u episkopiju. A kad Vasilije ugleda snahu svoju, reče: Raduj se, dobra moja, nesumnjivo Gospodnja nevesto, jer se potrudih da tebe radi dođem ovamo. – A ona reče njemu: Raduj se i ti, sveprečasni oče, jer odavno želim da celivam tvoje česne noge. – I reče Vasilije Petru: Molim te, brate, da ovu noć prenoćiš u crkvi sa gospođom svojom. – Petar mu odgovori: Učiniću sve što mi narediš.
Kada nastupi noć, Petar otpočinu u crkvi sa gospoćom svojom. U crkvi beše i sveti Vasilije sa petoricom pravednih ljudi, i upita ih: Šta vidite nad bratom mojim i nad snahom mojom? – Oni rekoše: Vidimo Anđele Božje gde lete nad njima i mažu mirisima neporočnu postelju njihovu. – A Vasilije im reče: Sada ćutite, i nikome ne pričajte šta ste videli.
Sutradan izjutra Vasilije naredi da se narod skupi u crkvu. I pred svima zapovedi da se donese železni sud pun žeravice. I reče: Česna moja nevesto, prostri gornju haljinu svoju. – A kada ona prostre, svetitelj naredi onima što držahu sud sa žeravicom da metnu žeravicu na haljinu. I metnuše. I on joj reče: Drži tu žeravicu u haljini svojoj dok ti ja ne kažem. I opet naredi da se donese još žeravice. Tada reče bratu svome: Gospodine brate, prostri mantiju svoju. – I on prostre. I reče slugama: Izručite žeravicu iz suda na mantiju. – I izručiše. I dugo držahu žeravicu u haljinama svojim, i one ostadoše nepovređene. Gledajući to, narod se zaprepasti, i govorahu: Gospod štiti prepodobne svoje, i proslavlja ih na zemlji. – A kad Petar i gospođa izručiše žeravicu na zemlju, na njihovim haljinama ne beše ni mirisa od dima, jer se haljine ne opališe. Onda naredi sveti Vasilije onoj petorici pravednih ljudi da pred svim ispričaju šta su videli. I oni ispričaše narodu kako videše Anđele Božje u crkvi gde lete nad odrom blaženog Petra i njegove gospođe i mažu mirisima neporočnu postelju njihovu. I svi proslaviše Boga koji ugodnike svoje izbavlja od nepravedne klevete ljudske.
U vreme prepodobnog oca našeg Vasilija bejaše u Kesariji neka udovica, visokog roda i veoma bogata, koja, živeći u slastima i telougađanju, zarobi sebe grehu, i valjaše se u bludnoj nečistoti dosta godina. A Bog, koji od svih hoće pokajanje, kosnu se njenog srca blagodaću Svojom, i žena dođe k sebi. I nasamo razmišljaše o bezbrojnim gresima svojim, i poče jecati, govoreći: Teško meni grešnoj i bludnoj! Kako ću pravednom Sudiji dati odgovor za tolike grehe svoje? telesni hram upropastih, dušu oskrnavih. Teško meni, jer sam grešnija od svih! Na koga ličim po gresima da li na bludnicu ili na carinika? Ali niko tako ne sagreši kao ja. Jer, što je najstrašnije, ja posle krštenja učinih tolika zla. I kako ću se uveriti da će Bog primiti moje pokajanje? – Tako ridajući, ona se prisećaše svega što je od mladosti do starosti počinila, pa sede i stavi na hartiju. A naposletku opisa jedan svoj vrlo težak greh. I sve to zapečati voskom. I videći da je vreme kada sveti Vasilije ide u crkvu, ona pohita k njemu, i bacivši se pred noge njegove sa hartijom, vapijaše govoreći: Sveče Božji, pomiluj mene, grešniju od svih! – Svetitelj stade i upita je, šta želi od njega. A ona, pružajući mu u ruke zapečaćenu hartiju, reče: Evo, vladiko, sve grehe i bezakonja svoja napisah na ovoj hartiji, i zapečatih; no ti, ugodniče Božji, nemoj ih čitati, niti lomi pečat, nego ih samo molitvom svojom očisti; jer verujem da će Onaj koji mi je dao misao ovu, uslišiti tebe kad mu se budeš molio za mene. – Vasilije uze hartiju, pogleda u nebo, i reče: Gospode, jedino Tebi pripada ova stvar. Jer kada si uzeo na sebe grehe celoga sveta, utoliko pre možeš očistiti grehe ove jadne duše. U Tebe su izbrojani svi gresi naši, ali je milosrđe Tvoje bezgranično i neiskazano.
Rekavši to, uđe u crkvu držeći hartiju, i baci se pred žrtvenik, i svu noć provede u molitvi za tu ženu. Ujutru otsluži svetu službu, dozva ženu i dade joj hartiju zapečaćenu, kao što je i bila, govoreći joj: Čula si ženo, da niko ne može opraštati grehe osim jednoga Boga. – Ona reče: Čula sam, česni oče, zbog toga te i zamolih da se moliš Njegovom milosrću. – Rekavši, to žena razlomi pečat i vide da su joj svi gresi izbrisani. samo onaj jedan težak greh, najposle opisan, ne beše izbrisan. Kada to vide, prepade se i, bijući se u grudi, pade pred noge svetitelju preklinjući: Smiluj se na me, slugo Boga višnjega, i kao što si se za sva bezakonja moja potrudio i umolio Boga, tako se pomoli i za ovo, da i ono na svaki način bude očišćeno. – Arhiepiskop se zaplaka, i pun samilosti reče joj: Ustani ženo, jer sam i ja grešan čovek, i meni samom treba pomilovanja i oproštaja. A onaj koji je očistio one tvoje grehe koje je hteo, u stanju je da očisti i taj neizbrisani greh tvoj, ako ubuduće čuvaš sebe od greha i počneš hoditi putem Gospodnjim. I ne samo da ćeš biti proštena, nego ćeš se i slave nebeske udostojiti. Savetujem ti, otidi u pustinju i naći ćeš svetog čoveka, po imenu Jefrema, njemu daj tu hartiju, i zamoli ga da umilostivi prema tebi čovekoljubivog Boga.
Žena postupi po savetu svetitelja, otide u pustinju, i posle dugog putovanja pronađe keliju blaženog Jefrema i, kucnuvši na vrata, reče: Smiluj se na mene grešnu, prepodobni oče! – A Jefrem, pošto Duhom beše saznao radi čega je došla, odgovori joj: Idi od mene, ženo, jer sam čovek grešan; i meni je samom potrebna pomoć od drugih. – Ona mu pak pruži hartiju, govoreći: Arhiepiskop Vasilije posla me k tebi, da se pomoliš Bogu i očistiš greh moj koji je na ovoj hartiji napisan. Jer ostale grehe on očisti, a ti ne odreci da se pomoliš za ovaj jedan greh, pošto sam poslana tebi. – Prepodobni Jefrem joj reče: He, čedo, onaj koji je umolio Boga za mnoge grehe tvoje, utoliko pre moćiće da ga umoli za jedan. Nego pohitaj, pohitaj i ne zadržavaj se, da bi ga zatekla u životu pre nego što otide ka Gospodu. – I ona, poklonivši se prepodobnome, krenu natrag u Kesariju.
Ulazeći u grad, ona srete pratnju sv. Vasilija, koji se već beše prestavio, i sveto telo njegovo nošahu da sahrane. Kada to vide, žena briznu u plač i poče kukati, pa se baci na zemlju i govoraše svetitelju kao živome: Teško meni, sveče Božji, teško meni kukavnoj! Jesi li me zato poslao u pustinju, da ti ne bih dosađivala pri tvome izlasku iz tela? I eto vratih se prazna, posle toliko mučnog i uzaludnog puta. Neka vidi Bog i presudi između mene i tebe jer, iako si mi mogao pomoći, ti si me odaslao drugome. – Tako naričući ona baci hartiju na svetiteljev odar, pričajući svima o svojim mukama. A jedan sveštenik, želeći da vidi šta je na hartiji napisano, uze je, razvi, i ne nađe na njoj ništa napisano, hartija beše čista; i on reče ženi: Ovde nije ništa napisano; što se kidaš, ne znajući da je Bog pokazao prema tebi svoje neiskazano čovekoljublje. – I sav narod, videvši ovo čudo, proslavi Boga, koji takvu vlast daje slugama svojim i po njihovom prestavljenju.
Jevrejin neki, po imenu Josif, življaše u Kesariji. On beše tako iskusan lekar, da je na tri ili pet dana po žilama poznavao da će neko umreti, i kazivao mu čas njegove smrti. A bogonosni otac naš Vasilije, provideći Duhom da će se Josif obratiti Hristu, ljubljaše ga veoma. I često ga pozivaše k sebi na razgovor, i savetovaše ga da napusti jevrejski zakon i primi sveto krštenje. Ali Josif odbijaše, govoreći: U kojoj sam se veri rodio, u onoj hoću i da umrem. – A svetitelj mu reče: Veruj mi, ni ja, ni ti nećeš umreti, dok se ti ne rodiš vodom i Duhom. Jer je bez ove blagodati nemoguće ući u carstvo Božje. Zar se i oci tvoji ne krstiše u oblaku i moru, i piše iz kamena koji beše praobraz duhovnog kamena, Hrista (1. Kor. 10, 2-4), koji se rodio od Djeve radi našeg spasenja, koga oci tvoji razapeše, i koji, pogreben, vaskrse u treći dan i, uznevši se na nebo, sede s desne strane Oca, odakle će i doći da sudi živima i mrtvima? I mnogo drugih korisnih reči govoraše mu svetitelj, ali Jevrejin ostade pri svom neverju.
A kada se približi vreme svetiteljevog odlaska Bogu, razbole se svetitelj i dozva Jevrejina tobož da od njega traži lekarsku pomoć, i reče mu: Šta misliš o meni, Josife? – A on, pošto opipa žile svetiteljeve, reče domaćima: Spremite sve što je potrebno za sahranu, jer će odmah umreti. – Vasilije mu reče: He znaš šta govoriš. – A Jevrejin odgovori: Veruj mi, vladiko, još sunce danas zaći neće a ti ćeš umreti. – Vasilije mu reče: A ako ostanem živ do sutra u podne, šta ćeš onda učiniti? – Odgovori Josif: Umreću. – Svetitelj reče: Da, umrećeš grehu, da bi oživeo Bogu. – Jevrejin mu odgovori: Znam šta govoriš, vladiko. Ali evo, kunem ti se, ako do sutra budeš živeo, onda ću ispuniti tvoju volju.
I pomoli se Bogu božanstveni otac Vasilije da mu produži život do sutra radi Jevrejinova spasenja. I sutradan izjutra posla da pozovu Jevrejina. I ne poverova Josif sluzi, koji ga je zvao, da je Vasilije živ, nego pođe da sam vidi umrloga. A kad ga ugleda živa, od zaprepašćenja dođe kao izvan sebe. I pade pred noge svetitelju, i iskrena srca reče: Veliki je Bog hrišćanski, i nema drugoga Boga osim Njega. Stoga se odričem bogomrskog jevrejstva, i pristupam istinskoj veri hrišćanskoj. Naredi dakle, sveti oče, da mi odmah dadu sveto krštenje, i celom domu mom. – Reče mu sveti Vasilije: Ja ću te sam krstiti svojim rukama. – A Jevrejin priđe, opipa desnu ruku svetitelju, i reče: Usahle su sile tvoje, vladiko, i potpuno oslabila priroda, te me ne možeš krstiti. – Odgovori Vasilije: Imamo Tvorca koji nas ukrepljuje.
I ustavši, otide u crkvu, i pred svima krsti Jevrejina i sav dom njegov. I nadenu mu ime Jovan. I otsluži sveti Vasilije sam toga dana svetu liturgiju, i pričesti ga Svetim Tajnama, i pouči ga koliko treba o večnom životu, a i svome slovesnom stadu kaza poučnu reč. I požive do tri sata po podne. Onda svima dade poslednji celiv i oproštaj; uznese blagodarnost Bogu za svu neiskazanu milost koju mu je ukazao. I još dok blagodarnost beše u ustima njegovim, predade dušu svoju u ruke Božje. I pridruži se arhijerej arhijerejima, i propovednicima – veliki gromovnik reči, u prvi dan meseca januara 379. godine.
Sveti Vasilije Veliki pasao je Crkvu Božju osam godina, šest meseci i šesnaest dana. Požive na zemljn četrdeset devet godina.
Kada novo kršteni Jevrejin ugleda svetitelja gde se prestavio, pade na lice njegovo, i sa suzama reče: Slugo Božji Vasilije, zaista ni sada ne bi umro da nisi sam hteo. I stekoše se mnogi drugi arhijereji, i pevahu pogrebne psalme. I u crkvi svetog mučenika Evpsihija pogreboše česne mošti velikog ugodnika Božjeg Vasilija, hvaleći Jednoga u Trojici Boga, kome slava vavek, amin.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEODOTA

Ovaj sveti mučenik postradao za Hrista mačem posečen.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
VASILIJA ANKIRSKOG

Postradao za carovanja Julijanova i namesništva Saturninova. Najpre doveden u Carigrad, i stavljan na razne muke: vešan, strugan, protezan, bijen, rezan, usijanim vilama boden, i u zažarenu peć bačen iz koje iziđe nepovređen. Zatim vezan odveden u Kesariju. Tamo bi osuđen da ga zverovi pojedu. On se pomoli Bogu da od zverinja skonča. I pojeden od lavice, završi svoj mučenički podvig, oko 362. godine.
Treba znati da postoje dva sveta mučenika Vasilija Ankirska. Jedan prezviter, koji se slavi 22. marta; i ovaj drugi, koji nije bio u svešteničkom činu. Obojica postradaše od cara Julijana i namesnika Saturnina, u jedno vreme ali ne na istom mestu.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA

Sveti Grigorije, episkop Nazijanza, otac svetog Grigorija Bogoslova, upokojio se u miru 374. godine kao stogodišnji starac. Sv. Grigorije Bogoslov mu je na pogrebu održao pohvalno slovo, gde izlaže opširnije život ovog svetog oca, podvlačeći osobito njegovo učešće u izboru i rukopoloženju Sv. Vasilija Velikog za episkopa Kesarijskog.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA
igumana Triglijskog

Igumanovao u Triglijskom manastiru, blizu Carigrada; skončao u miru.

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
PETRA PELOPONESKOG

Iz Tripolice, u Maloj Aziji; za veru u Hrista obešen 1776. godine u mestu Otemisi, u Maloj Aziji.


NAPOMENE:
[1]Služba Obrezanju Gospodnjem, Kanon, pesma 4. – Sveti Stefan Savait, pesmopisac osmoga veka; praznuje se 28. oktobra.
[2]Dopunu ovog žitija sv. Vasnlija Velikog videti pod 30. januarom.
[3]Kapadokija – pokrajina rimske carevine, na istoku Male Azije. Kesarija – glavni grad Kapadokije; crkva Kesarijska iz davnina se slavila obrazovanošću svojih arhipastira. Sveti Grigorije Bogoslov, koji je tu postavio osnov svome obrazovanju, naziva Kesariju prestonicom prosvete.
[4]Homer – najveći pesnik stare Grčke; živeo u devetom veku pre lrista; napisao čuvene poeme: „Ilijadu“ i „Odiseju“.
[5]Maksim III – patrijarh Jerusalimski od 333. do 348. god.
[6]Pont – oblast u Maloj Aziji, pored južne obale Crnoga Mora. pontiska pustinja bila je nerodna, klimata nepovoljnog po zdravlje.
[7]Jeretici arijanci su učili da je Hristos sazdano biće, koje nije večno i nije iste prirode sa Bogom Ocem. Ova jeres dobila je ime od svoga osnivača, prezvitera Aleksandrijske crkve Arija, koji je ovo svoje naopako učenje počeo propovedati 319. godine.
[8]Sevastija – grad u Kapadokiji.
[9]Sveti Merkurije vojnik postradao mučeničkom smrću u Kesariji Kapadokiskoj. Praznuje se 24. novembra.
[10]Julijan Otstupnik carovao od 361. do 363. godine. Postavši car, on otstupi od hrišćanske vere i postavi sebi za zadatak da vaspostavi mnogobožačku veru; zato se i naziva Otstupnik.
[11]Valent carovao od 364. do 378. godine.
[12]Ovaj eparh bio je upravitelj celog Istoka, i u isto vreme starešina careve garde – pretorijanaca.
[13]Valentinijan carovao od 364. do 376. godine.
[14]Crkvama je u starini, od vremena Konstantina Velikog, bilo dato takozvano pravo utočišta: nevino gonjeni skrivali su se u crkvama, i vlast je imala vremena da se ubedi u njihovu nevinost.
[15]Sveti Vasnlnje bio je veoma bolešljiv. Jednom je ovako pisao o sebi: „Neprekidne i silne groznice toliko su iznurile moje telo, da se ja ne razlikujem od paučine. Svaki put za mene je neprolazan, svako duvanje vetra opasnije nego bura za moreplovce… Kod mene se bolest smenjuje bolešću“.
[16]Sveti Jefrem Sirin – znameniti hrišćanski podvižnik i pisac. Praznuje se 28. januara. Nazvan Sirin zato što se u starini Mesopotamija, u kojoj se on rodio, računala u Siriju.
[17]Demosten je bio najčuveniji besednik Stare Grčke; živo od 384. do 322. godine pre Hrista.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *