NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
18. JAHUAP
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
ATANASIJA VELIKOG, ISPOVEDNIKA
patrijarha Aleksandrijskog
 
Živo i besmrtno oličenje vrlina, koje svakoga može pobuditi na bogougodništvo, – to je sveti Atanasije Veliki. Postojbina mu beše slavni grad u Egiptu Aleksandrija; roditelji mu behu pobožni hrišćani, i življahu po Bogu[1]. A kakav je Atanasije imao biti docnije u životu, pokazao je u svom detinjstvu, jer igrajući se na morskoj obali sa drugom decom, svojim vršnjacima, on je radio ono što je video u crkvi: na detinji način podražavao je sveštenoslužitelje Božje. Jer ga deca, drugovi njegovi, postaviše sebi za episkopa, a on neke od njih naznači za sveštenike a neke za đakone; i onda mu ovi privođahu jelinsku, neznabožačku decu, koja još ne behu krštena. I on ih krštavaše morskom vodom, izgovarajući nad njima potrebne reči svete tajne krštenja, koje je bio čuo od sveštenika u crkvi. A govoraše im i po jednu pouku, kako je to njegov detinji razum umeo i znao.
U to vreme u Aleksandriji je patrijarhovao sveti otac naš Aleksandar[2]. Desi se da on sa jedne uzvišice posmatraše morsku obalu, i vide decu gde se igraju. Zagleda se u njih, i začudi se kada vide kako Atanasije vrši krštenje. I naredi da mu svu decu dovedu. I pitaše ih kakve su se to igre igrali. Oni, kao deca, prvo se bojahu, a zatim ispričaše sve, kako Atanasija postaviše sebi za episkopa, i kako on krsti jelinsku decu. Patrijarh ih podrobno ispitivaše na koji su način obavili krštenje, i kakva su pitanja stavljali pred krštenje i šta su ovi odgovarali. I doznade da su sve obavili po zakonu vere naše. Pošto se posavetova sa svojim klirom, patrijarh priznade to krštenje za istinsko i pravovažno, i izvrši miropomazanje krštene dece. A Atanasijeve roditelje dozva k sebi i preporuči im da svoje dete dobro vaspitaju i otškoluju, pa kad odraste da ga opet dovedu k njemu, ili bolje: k svetoj Crkvi. Jer patrijarh beše prozreo u njemu Božji dar. Tako ustvari i bi. Pošto Atanasije dovoljno izuči škole[3], i prouči svu svetsku filosofiju, no još više božansku nauku Svetog Pisma, njegovi ga roditelji dovedoše presvetom patrijarhu Aleksandru, kao Ana Samuila, i pokloniše ga Bogu. Patrijarh ga ubrzo uvrsti u klirike. I kao hrabar vojnik, on se izmlada stade boriti sa jereticima. A kako se s njima borio, i šta je sve od njih pretrpeo, to se ne može ni opisati. Ali ne možemo preći ćutke preko nekih njegovih naročitih podviga i dela.
U to vreme je besneo sa svojom jeresi bezumni Arije[4], i svojim ubitačnim učenjem potresao svu Crkvu. Povodom toga je u Nikeji održan Prvi Vaseljenski Sabor, na kome su sveti oci prokleli Arija i izbacili iz Crkve Hristove[5]. A bi osuđen i na zatočenje. Ali on, lukava zmija, iako satrven i jedva živ, ipak ne odustade od svoje zloće. Jer preko učenika i jednomišljenika svojih ta zmija vitlaše repom svojim, izlivajući svuda otrov jeresi. A kod cara imađaše mnoge branioce svoje, naročito Jevsevija, episkopa nikomidijskog, i druge arijanske episkope. Preko njih je Arije radio da kod Konstantina Velikog izdejstvuje sebi pomilovanje, kako bi se iz zatočenja slobodno vratio u Aleksandriju. Jevsevije je lukavo objašnjavao caru kako Arije ne uči i ne propoveda ništa suprotno i nesaglasno sa učenjem Crkve, nego je posredi zavist episkopa prema Ariju. Jer se među njima vodi čisto sholastička prepirka o rečima a ne o veri. A car, prosta i nezlobiva srca, ne poznavajući jeretičku prepredenost i lukavstvo, poverova laži. I naredi: da se prestane sa prepirkama i svađama oko reči, da ne bi bilo razdora u Crkvi. I ne razmišljajući, dade pomilovanje Ariju da se vrati u Aleksandriju na svoje mesto. I tako se pogani jeretik, na zlo cele Crkve, vrati u Aleksandriju.
Povratak Arijev u Aleksandriju ožalosti i zabole pravoslavne, naročito svetog Atanasija, kao Hristovog ratnika i jakog zaštitnika pravih predanja pobožnosti. Tada on već beše arhiđakon. I on gonjaše onoga vuka bogomudrim jezikom i spisima, izobličavajući zločinstvo njegovo. I potsticaše presvetog arhiepiskopa svog Aleksandra da piše caru, a i sam pisaše s njim, da je kriva careva prostodušnost, jer je poverovao jeretičkim obmanama i bajkama, i Arija, koji se odrekao prave vere i koji je odbačen od samog Boga i svih svetih otaca, prima, i dopušta mu da potresa mirne krajeve otadžbine. A car, nagovoren od jeretika Jevsevija, otpisa im vrlo oštrim rečima, preteći im da će ih lišiti čina, ako ne umuknu. Ovo pak učini blagočestivi dobri car, ne kao rob jarosti, niti kao ljubitelj arijanstva, nego iz revnosti, iako revnosti ne po razumu. Jer je želeo da ne bude razdora u Crkvi. Voleo je da bude mir onde, gde mira biti ne može. Jer kako može jeres živeti u miru s Pravoslavljem?
Uskoro potom prestavi se Gospodu presveti Aleksandar[6]. Na prestolu ga nasledi sveti Atanasije, jednoglasno izabran od svih pravoslavnih kao dostojan sasud za takvo miro. Tada pritajeni arijanski sejači kukolja umukoše za neko vreme, ne stupajući otvoreno u borbu s Atanasijem. A kada ih demon potstače, oni obelodaniše svoje nevaljalstvo, i otvoreno projaviše, dotle duboko sakriveni, otrov zloće svoje, pošto presveti Atanasije ne primi bezakonog Arija u crkveno opštenje, iako je Arije doneo pismo od cara da ga Atanasije primi. I stadoše na sve strane izazivati neprijateljstvo protiv nevinoga i silno ga napadati. Trudili su se da ga ne samo zbace s prestola, nego i iz grada proteraju. I to njega, čoveka dostojna nebeskih naselja. Ali on ostade nepokolebljiv, pojući s Davidom: Ako protiv mene vojska krene, neće se uplašiti srce moje (Ps. 26, 3). A glava tog zlog veća beše gorespomenuti Jevsevije, episkop nikomidijski, koji samo nošaše ime pobožnosti, a y samoj stvari beše nepobožan, i sasud bezbožnosti. Sa svojim jednomišljenicima on se naivnom caru uvuče pod kožu. I smatrajući da je trenutak podesan, stade sve preduzimati protiv Atanasija, eda bi ga zbacio s prestola. Držao je, ako njega bude zbacio, lako će i ostale pravoslavce savladati, i Arijevo učenje utvrditi. On dakle izmisli na pravednika nepravedne klevete, i udesi lažne (a za jeretike, verodostojne) optužbe; usto potkupi pristalicu Melitijeve[7] jeresi Isiona, i bogatog lukavstvom Evdomona, i čuvenog po pokvarenosti Kalinika.
Optužbe protiv Atanasija bile su ove: prvo, primorava Egipćane da daju danak crkvi Aleksandrijskoj radi svešteničkih odeždi, oltarskih zavesa i pokrivača i drugih crkvenih utvari; drugo, ne želi dobra caru, i nipodaštava carske naredbe; treće, srebroljubac je, i kovčeg pun zlata poslao je jednom svom prijatelju da mu ga čuva. Ovim optužbama dodata je i četvrta, koja se odnosi na Ishira[8], lažnog popa mareotijskog. Ovaj Ishir beše zao i lukav, i u pokvarenosti prepreden: on je proglasio sebe za sveštenika bez propisnog posvećenja; počinio je mnoga zla dela, sramna i strašna; i zaslužio je ne samo isključenje i porugu, nego i nemilosrdnu kaznu. Blaženi Atanasije doznade sve o Ishiru. Revnostan za red u Crkvi, on posla u Mareot prezvitera Makarija da izvrši isleđenje povodom zlih dela Ishirovih. Ishir se uplaši islećenja i odgovornosti, i pobeže iz Mareota. I ode u Nikomidiju. Tamo se prijavi episkopu Jevseviju, i bezočno napade Atanasija iznoseći lažne optužbe protiv njega. Jer pokvarenost je takva, kada nema izgovora ona se hvata laži, i junači se u njoj, i otvoreno ustaje na istinu. A Jevsevije i oni s njim, primiše Ishira kao istinskog sveštenika, iako je otstupnik od Boga i prestupnik sveštenih pravila, i veoma ga poštovahu. Jer svaki obično voli ono što je slično njemu, bilo u poroku ili u vrlini, Sagorevajući od ogromne mržnje prema Atanasiju, o! s kako velikom radošću gledahu oni Ishira! I njegovu dušu, punu drskosti i pokvarenosti, sokoljahu nadom, i obećavahu mu da će mu dati episkopski čin, samo ako izmajstoriše neku optužbu i klevetu protivu pravednika. Za klevetu i laž davati takvu nagradu: episkopski čin i vlast nad mnogim dušama! A Ishir, vešt za takve stvari, baci se junački na posao. I izmajstorisa ovu klevetu protiv nevinog Atanasija: Po naredbi Atanasijevoj prezviter Makarije je razbojnički upao u njegovu crkvu, njega samog sa velikim besom iz oltara izvukao, sveti presto ispremetao i preturio, sveti putir slomio, i svete knjige na ognju spalio. Mrzitelji Atanasijevi primiše ovu Ishirovu klevetu kao istinu, pridružiše je gorepomenutim klevetama, izađoše pred cara Konstantina, i optužiše svetog Atanasija. Pritom naročito isticahu, da bi cara što više naljutili, kako Atanasije prezire njegove zakone, niti sluša njegove carske naredbe, ne primajući Arija u crkveno opštenje.
Car se isprva malo smuti, zatim razgleda stvar, i beše u nedoumici, jer je znao i Atanasijeve vrline, i držao je da su optužbe protiv njega verovatne. Zato udari srednjim putem: ne osudi Atanasija, i ne odbi da se izvrši isleđenje povodom optužbi. A kako se u to vreme u Jerusalimu održavaše praznovanje obnove hrama Vaskrsenja Hristova, i episkopi se sa svih strana sabirahu tamo, car naredi da episkopi sastave sabor u Tiru i islede optužbe protivu Atanasija Velikog; i isto tako da iz osnova rasmotre Arijevu stvar i vide da li on zaista, kao što sam kaže, stoji u granicama svete vere i drži prava predanja Istine. Pa ako se utvrdi da je iz zavisti bio isključen iz Crkve, onda da ga Sabor ponova primi u klir i prisajedini telu Crkve; utvrdi li se pak da veruje protivno učenju Crkve i naopako uči, onda da mu ce sudi po sveštenim zakonima, i da bude kažnjen kako to zaslužuje po delima svojim.
U to baš vreme navršavala se tridesetogodišnjica vladavine cara Konstantina. Episkopi se iz raznih gradova sabraše u Tiru[9]. Vojnici dovedoše vezana prezvitera Makarija. Sa vojnicima beše i vojvoda, koji je zajedno sa episkopima imao da učestvuje u sućenju. A bilo je još nekih drugih prestavnika svetovnih vlasti. Predstadoše i tužioci. I suđenje poče. A pozvan beše i Atanasije. I najpre bi isleđenje povodom crkvenih odeždi i crkvenih zavesa, zatim povodom srebroljublja. No odmah se obelodani lažnost optužbe i nečovečnost tužilaca. No dok se to isleđivalo, stiže od cara pismo sudu. U pismu car ne malo grdi tužioce, a Atanasija oslobađa nepravedne optužbe, i krotko ga i srdačno poziva da dođe k njemu. Jer dva prezvitera Crkve aleksandrijske, Apis i Makarije (ne ovaj Makarije koji vezan beše doveden na sud, već drugi), doputovaše u Nikomidiju, i podrobno izložiše caru Atanasijevu stvar. Car vide gde je istina, i uvide da su optužbe delo zavisti. Zato i posla takvo pismo episkopima na Saboru u Tiru. Kada se pismo pročita na sudu, jevsevijani se uplašiše, i ne znađahu šta da rade. Ali, zaslepljeni zavišću, ne prestadoše sa svojim besom, niti ustuknuše što su pobeđeni i posramljeni, nego se sa novim lažima okomiše na prezvitera Makarija, dovedenog pred sud. I istupi kao tužilac Ishir, a kao svedoci jevsevijani, koje napred Atanasije odbaci kao lažne i neverodostojne. Onda Atanasije zatraži da se ispita tačno da li je Ishir zaista sveštenik, pa će potom sam on odgovoriti na optužbu. Ali sudije ne pristadoše na ovaj Atanasijev zahtev, već produžiše sa suđenjem Makariju. No pošto tužioci nisu mogli da dokažu optužbu, suđenje se odloži dok se na licu mesta, u Mareotu, ne ispita da li je Makarije razrušio oltar, kao što optužba kaže. I da to ispitaju biše određeni oni klevetnici čija laž u samom početku bi obelodanjena i odbačena. Kada Atanasije vide koga šalju u Mareot, on ne mogaše da trpi očiglednu nepravdu, ustade protiv toga, govoreći: Ugasnu pravda, zgažena je istina, pogibe pravosuđe, pobeže od sudija zakonsko isleđenje i nepristrasno rasmotrenje stvari. Zar nije strašno da se vezan drži onaj koji treba da bude na slobodi? I da se presuda po ovoj stvari poverava tužiocima i neprijateljima, da baš isti tužioci, koji su i oklevetali čoveka, izreknu presudu nad njim?
Ovo Atanasije Veliki gromko izgovori pred celim Saborom. No videći da ništa ne pomaže, i da broj njegovih neprijatelja i zavidljivaca raste, on tajno otputova k caru. I Sabor, ili bolje reći zli skup, pošto Atanasije ne beše prisutan, odmah osudi Atanasija. A y Mareotu bi izvršeno nepravedno isleđenje povodom gorepomenute stvari, i sve urađeno po volji i želji neprijatelja. I oni koji su sami zasluživali da budu zbačeni, doneše konačnu odluku da se Atanasije zbaci. I otidoše u Jerusalim, gde i primiše bogobornog Arija u crkveno opštenje. I to ga primiše oni koji samo na jeziku behu pobožni i na Nikejskom Saboru pretvorno potpisaše ispovedanje vere U jednosušnost Boga Sina sa Bogom Ocem. A oni koji se i srcem i ustima držahu prave vere, vrlo marljivo rasmotriše sve što je Arije govorio i pisao, i pronađoše prevaru koja se skrivala pod pokrivačem mnogih njegovih reči i propovedi, i uloviše ga kao lisicu, i izobličiše ga kao neprijatelja istine.
Onda stiže drugo pismo od cara da Atanasije otide k njemu, jer Atanasije na svom putu ka caru još ne beše stigao Isto tako naređivaše car da i svi tužioci i sudije što pre predstanu njemu. Ovo strašno uplaši Sabor, jer se zlobnici, pošto nepravednu presudu behu izrekli, bojahu da ih zbog te nepravde ne postiže kazna. Zbog toga mnogi otputovaše u svoja mesta. Jevsevije pak i episkop nikejski Teognije, i neki drugi, izmisliše vešto neke, na izgled opravdane, razloge da se još zadrže na tom mestu, i posle kratkog vremena odgovoriše caru pismom. U to vreme Atanasije beše pretstao caru u Nikomidiji, i bi s pravom oslobođen od optužbe po pitanju zlata. A pošto jevsevijani duto ne dolažahu, i ne hitahu da dođu caru, car posla Atanasija sa svojim gšsmenim nalogom da zauzme svoj arhiepiskopski presto u Aleksandriji, javljajući u isto vreme da su sve optužbe protiv njega neosnovane i neistinite.
Tako sveti Atanasije arhiepiskopovaše sa svoga prestola u Aleksandriji. Ali u Aleksandriji beše i Arije, i arijanci izazivahu velike smutnje i nemire u narodu. Videći da je Arije uzbunio i uznemirio ne samo Aleksandriju već i ceo Egipat, blaženi Atanasije ne mogaše to trpeti, i o svemu pismom obavesti cara, preporučujući mu da preduzme stroge mere protiv bogoborca i sejača smutnje u narodu.
I odmah stiže u Aleksandriju naređenje da Arija vezana odvedu na sud carski. A kada Arija vođahu iz Aleksandrije caru, na putu se zadržaše u Kesariji. Tu se Arije sastade sa svojim jednomišljenicima episkopima: Jevsevijem nikomidijskim, Teognijem nikejskim i Marijem halkidonskim. I dogovoriše se, te sačiniše nove optužbe protiv Atanasija, niti se Boga bojeći, niti nevinog čoveka štedeći. Jedina im je želja bila, da istinu pokriju lažju, kao što kaže božanstveni Isaija: Začinju trud i rađaju bezakonje oni što nadu svoju položiše u laž, i rekoše: pokrijmo sebe lažju (Is. 29, 4). Tako se ovi bezakoni jeretici upinjahu, da blaženog Atanasija zbace s prestola, i da Pravoslavlje satru. Stoga otidoše caru: Arije da se brani, a Jevsevije, i oni s njim, da pomognu Ariju, a da Atanasija i istinu bezočno optuže. I kad pretstadoše caru, odmah biše upitani o saboru u Tiru, šta su tamo uradili, i kakvu su odluku doneli povodom Atanasija. A oni odgovoriše: Nije nam care, mnogo žao na Atanasija za druge njegove greške, ali što sveti oltar razruši, i što sveti putir u komade razbi, i što zabrani, kao što je uobičajeno, da se iz Aleksandrije šalje žito u Carigrad, – e to je ono zbog čega nam je krivo na njega, zbog čega nas revnost jede, što nas žalosti i dušu nam kida. Svedoci ovih njegovih zlodela su: episkopi Adamantije, Akuvion, Arvestion i Petar. Oni za sve to optužiše Atanasija, i ma da je izbegao kaznu koju po pravdi zaslužuje, ipak je, kao učinilac ovih ružnih dela, svrgnut.
Posle ovih njihovih reči car ćutaše neko vreme smućen. Zatim, pošto nije mogao da umiri tužitelje, naredi da se pravednik pošalje na neko vreme u Francusku[10]. I to učini, ne što je verovao optužbi, ili što se naljutio, već što je hteo da ima mir u Crkvi, kao što svedoče oni koji su pouzdano saznali razlog ovakve careve odluke. Car je video da su mnogi episkopi ustali protiv Atanasija, i da je zbog toga nastala velika pometnja u narodu aleksandrijskom i egipatskom. Želeći da utiša tu buru, i ukloni pometnju, i tolike episkope izleči od tuge, on reče svetome mužu da se udalji iz grada na neko vreme. Posle toga i sam ode iz ovog života, pošto navrši trideset godina svoga carovanja, a imao je šesdeset i pet godina. Umirući, on ostavi kao svoje naslednike tri sina: Konstantina, Konstancija i Konstansa. Testamentom svojim on im podeli carstvo, i najveći deo carstva ostavi najstarijem sinu Konstantinu. Ali pošto nijedan od njegovih sinova ne beše kraj njega na samrtnom času, on uruči testament jednome prezviteru[11], koji beše potajni arijanac. On, kao što je u sebi skrivao jeres, tako utaji i testament carski. I ma da su ga mnogi pitali da li je car ostavio testament, on nikome ne kaza. Sa njim su o tome tajno znali samo neki najbliži carevi evnusi. Pošto najstarnji sin Konstantin zadocni, pre njega stiže hitno iz Antiohije Konstancije. Onaj prezviter tajno dade njemu očev testament, moleći ga samo za jednu milost: da on pristupi arijancima, i pomaže im. – Kakvo uzdarje da za zemaljsko carstvo da besmrtnom caru Hristu: da Ga ne ispoveda kao Boga i Gospodara i Tvorca svega, nego kao tvar! O, nerazumnosti i bezumlja! – Ovog prezvitera potpomagaše u tome spomenuti Jevsevije, i sva družina njegova. Oni jedva dočekaše ovaj trenutak. Jer su znali da će se Arijevo učenje raširiti i učvrstiti jedino ako novi car bude odluku o Atanasijevom zatočenju potvrdio kao pravednu i veoma dobru. U to vreme oni pridobiše za svoju veru i jednomislije prepozita[12], koji beše na carskom dvoru. A od njega bolest Arijeve jeresi pređe i na ostale evnuhe[13], koji su po prirodi svojoj neotporni i skloni svakom zlu. Zatim supruga careva postepeno podleže bogohulnim razgovorima, i ispuni se jeretičkom kugom. Najzad i sam car, zaveden arijanskim mudrovanjem, ustade na Gospoda svog Hrista, te se na njemu ispuni reč božanstvenog Jeremije: Pastiri bezbožno odustaše od mene (Jerem. 2, 8). I car otvoreno naredi da se arijansko učenje učvrsti, i da svi episkopi imaju misliti kao i on; a ko se protivi, naterati ga silom.
U toj strašnoj buri i smutnji krmanoši Crkve behu ovi: Maksim jerusalimski, Aleksandar carigradski i Atanasije aleksandrijski, o kome i govorimo. Iako je bio u zatočenju, Atanasije nije napuštao krmu Crkve, nego je rečju i spisima rukovodio pravoslavne. Jevsevije pak nikomidijski, i oni s njim, revnosno se truđahu za svoje zloverje, potstičući gonjenje pravoslavnih i nanoseći zlo Crkvi Hristovoj. Naročito se okomiše na Crkvu posle sramne smrti Arijeve. Lukava podmuklica, Jevsevije, uvede u Carigrad Arija sa velikom pompom, na veliku štetu i sablazan vernima. Jer tada ne beše tamo nikoga da se suprotstavi Ariju, pošto mu mnoge velmože pristupahu, a Atanasije se nalažaše u progonstvu. Ali svemudri ustrojitelj Bog razveja njihove namere, pošto preseče Ariju život i zloću. Jer kao što je njegov jezik sipao bogohulne reči na pobožnost, tako se i njegova utroba prosu, i nađoše ga gde sa prosutom utrobom leži mrtav u nužniku. Tako pravedna kazna postiže ovoga prokletnika koji beše zli sasud, pun gnoja zla.
Pošto vođa jeresi tako izgubi i dušu i telo, Jevsevije i njegovi jednozloćnici uzeše na sebe sav trud oko zaštite i širenja jeresi. I svuda stvarahu smutnju, pri čemu im carski evnusi behu desna ruka, mnogo ih pomažući. No oni su se naročito mnogo paštili oko toga, kako bi Atanasiju, koji je bio u progonstvu, zapušili usta da ne uči o pobožnosti. Ali Bog koji promišlja o svima i svemu, nastroji srce najstarijem sinu Konstantina Velikog, Konstantinu[14], koji je, kao prvi po carskoj vlasti, carovao u starom Rimu, te pusti iz zatočenja svetog Atanasija, i sa svojim pismom posla ga u Aleksandriju na njegov presto. U pismu je stajalo: „Konstantin pobeditelj pozdravlja Aleksandrijsku crkvu i narod. Držim da među vama nema ni jednoga koji ne bi znao šta se nedavno desilo velikom propovedniku vere i učitelju zakona Božjeg Atanasiju: protiv njega su ustali neprijatelji istine, i njemu bi naređeno da boravi u Francuskoj gde sam i ja. Ovo je učinjeno, da bi se uklonio od opasnosti u kojoj se nalazio njegov život, a nije bio uopšte osuđen na progonstvo. I mi smo ga mnogo pazili da mu se nešto rđavo ne desi, iako je on zaista trpeljiv kao niko drugi. Jer, goreći božanskom revnošću, on je mogao podneti kakvu hoćete tegobu. Otac naš, blaženi Konstantin, hteo je da ga ubrzo vrati na presto, ali ga smrt preteče, i on ne uspe da to u delo privede. Tu stvar on ostavi meni, nasledniku svom, ostavivši mi u amanet konačiu zapovest povodom ovog čoveka. I ja vam sada naređujem da ga sa svakom počašću i svečano primite“.
S takvim carevim pismom doputova sveti Atanasije u Aleksandriju, i pravoslavni ga primiše radosno[15]. A koji se držahu arijanskog zloverja sastajahu se, i opet protiv njega kovahu spletke i stvarahu pometnju. I podnesoše protiv svetoga optužbu jevsevijanima, kako se on bez saborske odluke vratio na presto, i po svojoj volji ušao u crkvu. Zatim optuživahu blaženoga da je, tobož, nekom mrtvačkom rukom na mađionički način činio čudesa i čarolije; a to je ruka, govorahu, nekog Arsenija klirika, koja mu je, kobajagi, otsečena po Atanasijevom nalogu.
Ovo neprijatelji dostaviše caru Konstanciju, i mnogo ga moljahu da odmah osudi Atanasija na večito progonstvo. Ali car naredi da se ta stvar najpre ispita, pa ako se nađe da je Atanasije kriv, da mu se onda po zakonu izrekne kazna. Da to ispitaju, car odredi svoga dvorskog činovnika Arhelaja i Finikijskog kneza Nona. Oni otputovaše u Tir, gde se već nalazio Atanasije i čekao da mu se sudi povodom ruke i povodom mađija. No islednici odložiše isleđenje na neko vreme, dok iz Aleksandrije ne stignu očekivani klevetnici, koji su tvrdili da su svojim rođenim očima videli kako je Atanasije otsekao ruku Arseniju i pravio mađije. A ovo odlaganje isleđenja bi po Božjem promislu, kao što je završetak jasno pokazao. Jer Bog koji bdi nad svim, i izbavlja oklevetanoga od njegovih klevetnika, produži vreme dotle dok u Tir ne dođe sam Arsenije, zbog koga protivnici klevetaju Atanasija. A Arsenije taj beše klirik crkve Aleksandriske, po činu čtec. On beše učinio veliko nedelo. I uplašen od teške kazne, koja bi ga sigurno snašla da je uhvaćen i izveden na sud, on pobeže, i dugo vreme niko ništa nije znao o njemu. A lukavi protivnici Atanasijevi, mudri u pokvarenosti, ne očekujući da će se Arsenije uopšte pojaviti od stida zbog učinjenog greha, drsko tvrđahu da je otsečena ruka Arsenijeva i svuda odvratne gadosti proturahu o Atanasiju. A kada se kroz sve zemlje pronese glas da će se Atanasiju suditi što je otsekao Arseniju ruku, dođe to do ušiju i samog Arsenija, koji se skrivao negde po zabačenim krajevima. Njemu bi žao oca i dobrotvora njegovog, i srce ga zabole zbog lažne i nepravedne optužbe, pa iziđe iz mesta u kojima se skrivao i otputova u Tir. U Tiru se nasamo javi Atanasiju, pripadajući k njegovim svetim nogama. Blaženi Atanasije se obradova njegovom dolasku, i naredi mu da se nikome ne pokazuje pre suđenja. No svezlobna mržnja njegovih protivnika ne popuštaše, miti se oni lažnim klevetama protiv Atanasija zadovoljiše, već dodavahu zlobu zlobi i laž laži. Jer prokleti jeretici najmiše jednu bestidnu ženu da okrivi Atanasija kako je, tobož, on, kad je noćio u njenom domu, napao nju i napastvovao silom.
I poče suđenje. Pred sudije stadoše klevetnici; uđe i žena plačući i žaleći se na Atanasija, koga nikada videla nije, niti je znala kakav izgleda. I izjavi ovo: Primih ga u dom svoj Boga radi, kao čoveka česna i sveta, jer sam želela blagoslova sebi i domu svom. I eto, nastradah od njega: jer u ponoći on dođe k meni u postelju, i nasilu me obljubi, i niko me ne ote iz ruku njegovih, pošto svi u domu spavahu dubokim snom. – Dok je bestidnica plačući tako bulaznila i klevetala, prijatelj Atanasijev, prezviter Timotej, koji je c Atanasijem stajao pred vratima, ču klevetu ženinu i, pokrenut Duhom, iznenada uđe unutra, stade pred klevetnicu kao da je Atanasije, i slobodno joj se obrati: Ženo, jesam li te ja napastvovao noću, kao što kažeš? – A ona još bestidnije povika prema sudijama: Ovaj me je upropastio, ovaj čistotu moju oskrnavio! ovaj, i niko drugi! Primila sam ga na konak, a on mi je za dobro sramotom uzvratio! – Čuvši to, sudije se nasmejaše, a protivnici se veoma postideše. Jer se javno obelodani njihova laž. I to im bi na sramotu i prekor. I svi se začudiše tako nepravednoj optužbi; Atanasija sudije oslobodiše svake odgovornosti po ovoj optužbi.
Šta onda rade protivnici? Svoju prvu sramotu žele da pokriju drugom optužbom. Stadoše tužiti svetoga muža za mađije, i iznesoše neku mrtvačku ruku. Stvar odvratna i užasna za gledanje. I besramno mašući tom rukom prema svetitelju, govorahu: Atanasije, ova ruka ćuteći vapije protiv tebe! ona te izobličava! ona te hvata i čvrsto drži, da ne izbegneš kaznu. Od ove se ruke ne možeš spasti ni rečima, ni veštinom, niti ikojim drugim lukavstvom! Znaju svi Arsenija, kome si ti nepravedno i nemilostivo ovu ruku otsekao! Hajde, kaži, radi čega ti je ona bila potrebna, i zbog čega si je otsekao? – A on krotkim glasom, kao što dolikuje takvome mužu koji se ugleda na Hrista Gospoda svog, koji, suđen od Jevreja, na ruženje ne odgovori ruženjem ni vikom, nego beše kao ovca koja je za klanje, odgovarajući reče: Koji od vas dobro poznaje Arsenija? Ko sigurno zna da je ovo njegova ruka? – A kad mnogi ustadoše sa svojih sedišta, i tvrđahu da dobro poznaju i samog Arsenija i ruku njegovu, onda Atanasije ukloni veo, i pozva Arsenija da stane usred sudnice. I Arsenije stade usred sudnice živ i zdrav, imajući obe ruke cele. A blaženi ljutito pogleda na tužioce, i reče: Nije li ovo Arsenije? Nije li ovo onaj za koga vi kažete da mu je ruka otsečena? Nije li on poznat svima aleksandrijcima? – I naredi Arseniju da podigne uvis najpre desnu pa onda levu ruku, i gromko povika, kao da doziva istini one koji stoje daleko od nje: Eto, ljudi, i Arsenija! eto i njegovih ruku, koje, kao što vidite, nisu otsečene! A ako vi imate nekog drugog Arsenija, kome pripada ova otsečena ruka, vi ga pokažite! Ova pak ruka optužuje vas same kao one koji su je otsekli.
Tada ih sve neiskazan stid spopade, i pokrivajući lica svoja izađoše iz sudnice. Ostadoše samo vojnici. A narod, koga arijanska kuga beše zarazila, posmatrajući episkope i sudije kako postiđeni i utučeni odlaze, opkoli Atanasija: i prećahu mu strašno, i nazivahu ga mađioničarem i vračarom i lažovom, i kakve mu sve pogrdne reči ne govorahu, i mahahu rukama da ga rastrgnu i ubiju. I sigurno bi to učinili, da ih carev izaslanik Arhelaj ne umiri i ne ote Atanasija od njih.
Ovaj Arhelaj, dobar po duši, videći njihovu divlju zloću, savetova Atanasiju da krišom pobegne i sakrije se negde gde ga niko ne bi mogao pronaći. I on uze Atanasija, i izvede ga iz grada nekim tajnim putem i kroz tajni izlaz, sklanjajući se od naroda koji je besneo.
Tako sveti Atanasije pobeže. A sutradan se sabraše nepravedne sudije, bez carskog izaslanika Arhelaja, i osudiše pravednog Atanasija kao bludnika, i ubicu, i mađioničara, i vračara. I pošto napisaše razloge ove osude, razaslaše to na sve strane, zatvarajući svetom Atatasiju gradove i crkve po svima zemljama. A podbuniše i razjariše protiv Atanasija i samog cara Konstancija toliko, da je on velike nagrade i odlikovanja obećavao onima koji ga izveste gde se živ Atanasije nalazi, ili mu njegovu glavu donesu.
A Atanasije, proteran ne samo iz grčkog carstva nego kao iz cele vaseljene, krijaše se dugo u jednom dubokom bunaru koji je bio presušio. O tome niko nije znao, osim jednoga bogoljupca koji mu donošaše hranu i čuvaše ga tamo. Ali pošto neki počeše da naslućuju, i sutradan bi ga i uhvatili da je ostao tamo, jer su opasne potere za njim bile svuda, Božji promisao ga te noći izvede iz bunara, i odvede na drugo mesto. Ali da ga i tu ne bi pronašli i uhvatili, on sa Istoka ode na Zapad[16].
Tada je na Zapadu carovao najmlađi brat, Konstant, pošto je najstariji brat, Konstantin, bio ubijen od vojnika u Akvileji[17], kraj reke Alse. Došavši u Evropu, blaženi Atanasije ispriča podrobno celu svoju stvar i papi Juliju[18], i samom caru Konstantu.
U to vreme sastade se u Antiohiji sabor istočnih episkopa radi osvećenja crkve, koju Konstantin Veliki poče zidati a sin je Konstancije dovrši. Slegoše se tamo svi episkopi sa Istoka, među kojima beše ne malo arijanaca. Oni uz pomoć cara napraviše svoje veće, i opet svrgoše svetog Atanasija koji je tada boravio na Zapadu. I poslaše klevetničko pismo protiv Atanasija u Rim papi Juliju, potstičući papu da i on svrgne Atanasija. A mesto Atanasija izabraše za arhiepiskopa u Aleksandriji Jevsevija emeskog, čoveka razumna. Ali on ne pristade, znajući kako narod u Aleksandriji ima veliku ljubav za svoga pastira Atanasija. Onda oni postaviše na aleksandrijski presto nekog Grigorija kapadokijca, opakog arijanca.
Sveti Atanasije ostade u Rimu tri godine, veoma poštovan i od cara Konstanta i od pape Julija. A beše tamo i prijatelj njegov sveti Pavle, arhiepiskop carigradski[19], koga isto tako behu proterali sa prestola. Onda se po dogovoru između dva cara, Konstancija i Konstanta, sastade u Sardikiji sabor[20] istočnih i zapadnih episkopa radi ispovedanja vere, i radi Atanasija i Pavla. Na Saboru beše oko sto zapadnih episkopa, a istočnih sedamdeset i nekoliko. Među ovima beše i pop Ishir, ali sada kao episkop mareotski. Episkopi iz Azije nisu hteli ni da se sretnu sa zapadnim episkopima, dok ovi ne oteraju sa svoga Sabora Markela Ankirskog, i Pavla, i Atanasija. A zapadni nisu hteli ni da čuju o tome. I istočni se episkopi odmah vratiše u svoje krajeve. Pri povratku zadržaše se u trakijskom gradu Filipopolju, tamo svoj sabor održaše[21], i učenje o jednosušnosti odbaciše a svoje učenje izložiše. I tu svoju odluku razaslaše svuda svima svojim pristalicama. Kada to doznadoše oci koji behu na Sardikijskom saboru, oni osudiše i to veće njihovo i veroispovedanje njihovo. Onda Atanasijeve klevetnike lišiše činova njihovih. I blagodareći osobito svetom Atanasiju potvrdiše odluke Nikejskog sabora o svetoj veri, ispovedajući da je Bog Sin jednosuštan sa Bogom Ocem.
Posle svega toga zapadni car Konstant napisa pismo svome bratu, istočnom caru Konstanciju, u kome ga moljaše da izda naređenje da se Pavle i Atanasije vrate na svoje prestole. Ali Konstancije odlagaše da to učini. Onda mu car ponovo napisa oštrim rečima: Ako me ne poslušaš dobrovoljno, onda ćeš to učiniti i protiv svoje volje, jer ću krenuti na tebe vojskom, i postaviću ih na njihove prestole. – Konstancije se uplaši bratovljeve pretnje, primi svetoga Pavla, koji ranije beše došao, i česno ga vrati na njegov presto. A svetoga Atanasija blagim pismom dozva k sebi. I pošto je razgovarao sa njim, on vide da je Atanasije vrlo mudar i bogonadahnut muž, i udivi se njegovoj mudrosti. I tada ga sa velikim počastima vrati na njegov patrijaršiski presto. Sam ga je ispratio. Pri tome car napisa narodu u Aleksandriji, i svima episkopima i kneževima u Egiptu, i Nestoriju avgustaliju[22], i velikašima u Tivaidi i Libiji[23] da sa velikim počastima i strahopoštovanjem dočekaju Atanasija. Obezbeđen takvim pismenim nalozima carevim, blaženi Atanasije krenu preko Sirije i Palestine. U svetom gradu Jerusalimu bi s ljubavlju dočekan od presvetog Maksima Ispovednika, episkopa jerusalimskog. I jedan drugome ispričaše svoje muke i napasti što Hrista radi podneše. Tada presveti patrijarh Maksim sazva sve one istočne episkope koji iz straha od arijanaca pristadoše ia Atanasijevo svrgnuće, izmiri ih sa Atanasijem, i oni ukazaše Atanasiju dostojno poštovanje. A on im s radošću oprosti greh što prema njemu učiniše.
U Aleksandriji bi dočekan veoma svečano[24]: sav ga narod srete sa neiskazanom radošću; sretoše ga i svi episkopi i knezovi, i s počastima u grad uvedoše i na presto posadiše. Ovo bi drugi povratak svetog Atanasija na presto iz drugog progonstva. I pošto posle bezbrojnih trudova i patnji malo odahnu, i mišljaše da ostatak života provede u miru i spokojstvu, opet ljute nevolje nagrnuše na njega. Jer kada bezbožni Magnencije, vojskovođa rimski, sklopivši zaveru sa svojim jednomišljenicima, ubi gospodara svog, blagočestivog cara Konstanta[25], tada opet arijanci podigoše glavu, i povedoše strašan rat protivu Crkve Hristove. I opet se na Atanasija okomi staro zlo: napadaji i progonstva. Opet se pojaviše carske naredbe i pretnje; opet Atanasijeva bekstva, opet strahovanja, i potere za njim svuda i po suvu i po moru. Jer Georgije kapadokijski, izabran od arijanaca na presto mesto Atanasija, dođe u Aleksandriju, potrese Egipat, uskoleba Palestinu, i na celom Istoku stvori pometnju. I opet biše svrgnuti sa svojih prestola svetila vaseljene: sveti Maksim jerusalimski i sveti Pavle carigradski. A šta se načini u Aleksandriji, opisuje sam sveti Atanasije, govoreći:
„Opet dođoše neki u Aleksandriju tražeći da nas pobiju; i ovo bi gore od pređašnjeg. Jer vojska iznenada opkoli crkvu, i mesto molitve nastade jauk, vrisak i metež. To bi za vreme svete Četrdesetnice. A kada dođe Georgije kapadokijski, koga poslaše arijanci, umnoži se zlo, na koje su ga bili navikli oni što ga poslaše. Jer nedelju dana posle svetog Uskrsa stadoše bacati monvhinje u tamnice, episkope vezane odvoditi, domove sirotih i udovica pljačkati. I grad se pretvori u pravo razbojište. Hrišćani se noću izvlačahu iz grada, kuće se zapečaćivahu, i klirici paćahu radi braće svoje. Sve ovo zaista beše strašno, ali još strašnije stvari posle toga naiđoše. Jer pošto posle svete Pedesetnice ljudi se postiše, iziđoše na grob svetog sveštenomučenika Petra da se pomole. Jer se svi gnušahu Georgija, i izbegavahu opštenje sa njim. A kada on svezli to saznade, natutka protiv njih vojvodu Sevastijana, manihejca po veri. I on sa mnogo vojske, koja beše naoružana mačevima, noževima i strelama, upade u samu crkvu, i napade na ljude. Ali malo njih zateče na molitvi, jer već beše kasno i velika većina se beše razišla. A one koje zateče u crkvi, podvrgnu ljutim mukama. Jer naloži veliku vatru, i poređa devojke oko nje, i primoravaše ih da pristupe Arijevoj veri. I kada vide da ih ne može primorati, jer ni u šta ne smatrahu ni oganj ni pretnje, pošto behu nepokolebljivo čvrste u svome pravoslavlju, on narsdi te ih obnažiše i nemilosrdno tukoše. Lica im toliko ranama unakazi, da ih njihovi rođeni dugo vremena posle toga nisu mogli poznati. Četrdesetoricu ljudi podvrgnu strašnim mukama: batinama, na kojima beše načičkano oštro trnje, toliko ih tukoše, da im sva leđa odraše, i velika im parčad mesa od tela otpadahu, a neki u silnim patnjama i izdahnuše. Sve devojke naročito izmuči, i posla ih na zatočenje u Veliki Oasim. A ne dopusti da mrtva tela ubijenih hrišćana pravoslavnih uzmu njihovi rođaci i sahrane, nego naredi vojnicima da ih bace u neko sakriveno mesto. Mislio je da na taj način sakrije trag tolikog zverstva. Tako uradiše ljudi prelašćenog uma i bezumni. A pravoslavni se i radovahu što njihovi mučenici junački ispovediše veru svoju, i plakahu što ne znađahu gde su tela njihova. I mnogo osuđivahu bezbožničko nasilje i svirepost. Odmah zatim iz Egipta i Libije poslaše u progonstvo episkope: Amonija, Moina, Gaja, Filona, Ermija, Pavlina, Psinosira, Linamona, Agatona, Agamfa, Marka, i drugog Amonija i Marka, Drakontija, Adelfija, Atinodora; i prezvitere: Jeraksa i Dioskora. I tako ih teško zlo stavljahu, da mnogi usput pomreše, a drugi u progonstvu. A na večno progonstvo osudiše preko trideset episkopa. Jer im briga beše kao i Ahavu[26]: da na celoj zemlji, ako je moguće, zatru i istrebe istinu“. – Ovo nam sam Atanasije Veliki kazuje pišući o svome bekstvu. A ostalo kazaće nam dalje povest.
Po smrti svoga brata Konstanta, car Konstancije pobedi Magnencija[27], i vladaše i Istokom i Zapadom. I kako na Istoku tako i na Zapadu on rasprostiraše arijansku jeres. Trudio se na sve moguće načine da zapadne episkope pridobije za arijansko učenje, neke milom, neke silom, a i poklonima i raznim drugim lukavstvima, kako bi i oni postali zajedničari njihovog zloverja. A naredi da se u Milanu u Italiji sastane sabor da svrgne Atanasija[28]. Jer je očekivao da će se arijanstvo utvrditi, kada Atanasije bude potpuno odbačen i iz sredine živih uklonjen. I mnogi tada postadoše carevi jednomišljenici, neki iz straha, a neki behu privučeni carskim odlikovanjima. A oni koji behu čvrsti u veri, ne dođoše na sabor. Takvi behu: Jevsevije episkop vercelinski, Dionisije milanski, Ridan tolosanski, Pavlin trivirinski, i Lukifer kalarionski. Oni ne potpisaše Atanasijevo svrgnuće, smatrajući da je to svrgnuće prave vere i odbacivanje istine. Zbog toga oni biše poslani u progonstvo u Arimin[29]. A svi ostali koji se behu sabrali u Milanu, osudiše Atanasija na svgrnuće.
Ovde valja reći na koji način Jevsevije i Dionisije ne potpisaše odluku nezakonitog sabora. Kada se u Milanu sabraše oko trideset arijanskih episkopa, oni ne htedoše čekati druge pravoslavne episkope, nego sami sabor sastaviše. I potpisaše odluku. I Dionisija milanskog, koji beše mlad po godinama, a i nedavno beše postao episkop, nagovoriše da potpiše odluku. Jer on se zastide tolikih na izgled česnih i davnašnjih episkopa, te i protiv svoje volje stavi svoj potpis pored njihovih. Pošto se to saborisanje i potpisivanje odluke završi, stiže u Milano pravoslavni episkop vercelinski Jevsevije, čovek star. I upita Dionisija šta se radi na saboru. On mu ispriča kako je već doneta nepravedna odluka protiv svetog Atanasija. I sa velikim žaljenjem i kajanjem ispovedi svoj greh, kako je obmanut, potpisao odluku o svrgnuću Atanasijevom.
I prekori ga za to blaženi Jevsevije, kao otac sina, jer Dionisije smatraše Jevsevija kao svog duhovnog oca, jedno zbog starosti, a drugo što mnogo godina već episkopuje. No i po mestu episkop vercelinski beše veći od milanskog. Videći Dionisijevo kajanje, Jevsevije mu savetovaše da ne tuguje, i reče: Znam šta ću činiti, da tvoje ime bude izbrisano na toj odluci.
I zbi se to na ovaj način: saznavši za Jevsevijev dolazak, arijanski episkopi ga pozvaše na svoj sabor, i pokazaše mu odluku o Atanasijevom svrgnuću sa svojim potpisima, izjaviše želju da i on stavi svoj potpis. Jevsevije se pravljaše kao da odobrava njihov sabor, i hoće da stavi svoj potpis. Uze odluku i stade čitati imena potpisnika. A kada dođe do Dionisijevog imena, on, tobož uvređen, uzviknu: Gde ću ja staviti svoj potpis? Zar ispod Dionisija? Nikada! Zar Dionisije da bude veći od mene? Vi govorite da Sin Božji ne može biti ravan sa Bogom Ocem, zašto onda sina mog pretpostaviste meni? – I ne htede da potpiše, dok se Dionisijevo ime ne izbriše sa mesta na kome se nalazi. A episkopi arijanski, pošto im je bilo mnogo stalo do Jevsevijevog potpisa, i da bi ga umirili, narediše da se Dionisijevo ime izbriše. I Dionisije izbrisa sa odluke svoj potpis istom rukom kojom ga je i stavio, tobož ustupajući to mesto starijem episkopu Jevseviju vercelinskom, i kao da će se ispod njega potpisati. Pošto Dionisijev potpis bi tako izbrisan, da ni traga ne ostade od njega, Jevsevije istupi otvoreno, i javno ispovedi istinu, potsmevajući se arijancima i govoreći: „Niti ću sebe oskrnaviti vašim bezakonjima, niti ću sinu svome Dionisiju dopustiti da bude učesnik u vašem nevaljalstvu, jer nije zakonito potpisati nezakonitu odluku o svrgnuću nevinog arhijereja. To zakon Božji i crkvena pravila zabranjuju. Neka vam svima bude znano: Jevsevije i Dionisije nikada neće potpisati tu vašu odluku, punu zlobe i bezakonja. Neka je hvala Bogu što izbavi Dionisija od učešća u tome, jer nam vnuši zamisao takvu da njegov potpis izbrišemo i ne ostavimo ga među vašim zlim potpisima“.
Videvši da su ih Jevsevije i Dionisije izigrali, arijanci digoše ruke na njih, i posle mnogih zlostavljanja poslaše obojicu, u progonstvo. Blaženog Jevsevija su toliko mučili u progonstvu, da je skončao mučenički. Sveti Atanasije ču za sve to. Obavešten od Boga na tajanstven način da eparhovi vojnici, po carevom naređenju, dolaze da ga uhvate, on u ponoći napusti episkopiju, i sakri se kod neke dobrodeteljne devstvenice, monahinje, koja beše Bogu posvećena i istinita sluškinja Hristova. I krijaše se kod nje sve do smrti cara Konstancija.[30] I niko ne znađaše za njega osim Boga i te monahinje koja mu služaše. Ona mu i potrebne knjige donošaše, pozajmljujući ih od drugih. Boraveći tamo, svetitelj napisa mnoge knjige protiv jeretika. A narod aleksandrijski tražaše svuda svoga pastira, svetog Atanasija, jer tugovahu za njim veoma. I tako ga usrdno tražahu, da bi svaki vrlo rado i dušu svoju dao da ga pronaću. I velika tuga pritiskivaše svetu Crkvu.
Arijeva jeres ovlada ne samo na Istoku nego i na Zapadu. Po carevoj naredbi, i u Italiji i po celom Zapadu zbacivahu sa prestola njihovih one episkope koji ne pristajahu da potpišu učenje o drugosušnosti, tojest učenje da je Sin druge suštine a ne koje i Otac. U to vrsme prognan bi za veru sveti Libernje, papa, koji stupi na rimski presto posle blaženog Julija, koji opet beše naslednik svetoga Silvestra. Na mesto svetog Liberija jeretici postaviše nekog Feliksa[31]. I dok tako, dugo i sa svih strana, jeretici pritešnjavahu i gonjahu svetu Crkvu, dogodi se i pogibija cara Konstancija. On izgubi i život i carstvo između Kapadokije i Kilikije, u mestu zvanom Mopsijski Izvori[32]. Tako isto i Georgija, onog psevdoepiskopa aleksandrijskog, koga jeretici postaviše, stiže kazna Božja, te pogibe prokletnik s hukom. Jer bi ubijen od jelinskog naroda, kada je hteo da prigrabi sebi jedno jelinsko imanje u Aleksandriji[33].
Posle Konstancija zacari se Julijan[34]. On se trudio da uništi sve Konstancijeve zakone i odluke. I dopusti da se vrate svi koji behu u progonstvu. Doznade za to sveti Atanasije. I bojaše se da arijanci ne prevare i ne pridobiju Julijana za spoje zloverje. Jer Julijan još ne beše projavio svoje otstupništvo i potpuno odrečenje od Hrista. Stoga po gustoj pomrčini noćnoj iziđe sveti Atanasije iz doma one devstvenice, u kome se skrivao, i pojavi se usred crkve aleksandrijske. Ko bi mogao da opiše tadašnju radost pravoslavnih? Kako se sa svih strana slegoše da ga vide? I klirici, i graćani, i sav narod. sa kakvom radošću na njega gledahu, i kako ga s ljubavlju grljahu! Njegov dolazak ispuni ih hrabrošću, i oni odmah proteraše iz Aleksandrije sve arijance, a grad i same sebe predadoše Atanasiju, pastiru i učitelju svome. Atanasije tada održa veliki sabor episkopa koji potvrdi Pravoslavnu veru 362 god.
Potom bezakoni Julijan, koji se najpre beše tajno odrekao Hrista, učini to javno. Jer, pošto se utvrdi na vlasti, on se pred svima odreče Hrista, pohuli presveto ime Njegovo, i pokloni se idolima, i otvori svuda idolišta, i naredi da se nečestivim bogovima prinose pogane žrtve. I na svima stranama behu idolski hramovi, i smrad, i dim, i klanje životinja, i krv. Zbog toga veliki stubovi i učitelji Crkve izobličavahu Julijana. I on diže ljuto gonjenje na Crkvu, a y početku na svetog Atanasija. Jer kada se car savetovaše sa svojim jednomišljenicima, i pitaše svoje mađioničare, vračare i čarobnjake, na koji bi način bilo moguće uništiti hrišćanstvo u vaseljeni, svi oni izjaviše da treba Atanasija ubiti i sa zemlje ukloniti. Oni govorahu: „Ako se temelj razori, onda će se lako razoriti i sve ostalo u hrišćanskdj veri“.
I opet bi donesena nepravedna odluka protiv Atanasija; i opet bi vojska poslata u Aleksandriju; i opet se uzbuni grad; i bi opkoljena crkva od naoružanih vojnika. Sve to sa jednim ciljem: da pronađu i ubiju Atanasija. A on, opet zaklonjen Bogom, prođe između njih, izmače im se iz ruku, i noću dođe do reke Nila. Tu sede na jednu lađu, da ga odnese u Tivaidu. U tom stigoše njegovi ljubitelji, i sa suzama govorahu: Kuda opet odlaziš od nas, oče? Kome nas ostavljaš kao ovce koje nemaju pastira? – Svetitelj im odgovori: He plačite, deco, jer ovaj metež, koji vidimo, uskoro će proći. – Rekavši to, on ode na svoj put. A za njim je jurio neki vojvoda, kome je mučitelj bio izdao naređenje da, ma gde stigao Atanasija, odmah ga na mestu ubije. Jedan pratilac svetog Atanasija primeti sa lađe kako izdaleka plovi za njima brzo druga lađa, i na njoj vojvoda, koga je on dobro poznavao. I savetovaše veslače da brzo veslaju, da bi umakli goniocima. A sveti Atanasije počeka malo i, saznavši unapred šta će biti, naredi veslačima da okrenu lađu i plove natrag u Aleksandriju. I veslači se snebivahu i bojahu se da to urade. Svetitelj im reče da se ne boje. I oni krmom okrenuše lađu, i zaploviše ka Aleksandriji, pravo u susret goniocima. I kad behu u blizini vojvode, varvarima kao da magla beše pala na oči, gledahu a ne viđahu. I dok vojvodina lađa plovljaše pored njihove, sveti Atanasije ih upita: Koga tražite? Oni odgovoriše: tražimo Atanasija. Niste li ga videli gde? – A on reče: On je nedaleko od vas na jednoj lađi, kao da beži od nekoga koji ga goni. Pohitajte, i stićićete ga. – I tako se svetitelj izbavi iz ruku ubica. I uđe u Aleksandriju, i svi se verni ispuniše radošću, ali se on krijaše do smrti Julijanove[35].
A kad ubrzo pogibe bogomorski car Julijan[36], zacari se Jovinijan, pobožni hrišćanin. I opet sveti Atanasije bez bojazni seđaše na svome prestolu, upravljajući Crkvom. Ali Jovinijan bi malo na vlasti, jer carova samo sedam meseci, i umre u Galatiji[37]. Onda postade car Valent, zaražen Arijevim zloverjem. I opet navališe nevolje na Crkvu. Jer bezbožni car Valent[38], pošto primi vlast, nije mislio o opštem miru, ni o uređenju vojske, ni o pobedi nad neprijateljima, nego se odmah stade truditi da arijanstvo ojača i utvrdi. Stoga i zbacivaše sa prestola njihovih pravoslavne arhijereje, koji nisu pristajali uz njegovo zloverje. Tako protera najpre svetog Meletija, arhiepiskopa antiohijskog[39]; zatim tražaše da uhvati ovog velikog među stradalcima Atanasija. A kada gonjenje zahvati svu crkvu, nastade gonjenje i u Aleksandriji. Eparh naredi vojnicima da uhvate svetog Atanasija. A blaženi krišom iziđe iz grada, i sakri se u jednom grobu. I tu provede četiri meseca, i niko nije znao za njega[40]. Tada sva Aleksandrija, žaleći i tugujući za svetim Atanasijem, udari u velike meteže. Behu im dosadila tolika gonjenja ovog svetitelja od tolikih careva, i oni već skupljahu oružje sa namerom da zarate na Valenta i odvoje se od njega. Saznavši za to, Valent se poboja njihovog otcepljenja i junaštva, i građanskog rata, pa i protiv svoje volje dopusti da Atanasije slobodno bude na svome prestolu.
Tako sveti Atanasije, stari vojnik Isusa Hrista, posle dugih trudova, i posle mnogih podviga za Pravoslavlje, i posle tolikih progonstava i bekstava, nešto malo vremena pred smrt prožive na svome prestolu u miru i tišini, pa se upokoji u Gospodu 2 maja 373 god. i pridruži se ocima svojim: Patrijarsima, Prorocima, Apostolima, Mučenicima i Ispovednicima, pošto se je na zemlji podvizavao kao i oni. Napisao je mnoge divne bogoslovske i dušekorisne knjige. Episkopovao je četrdeset sedam godina[41]. Ostavio je kao naslednika sebi na prestolu blaženog Petra[42], prijatelja svog i sapatnika u svima svojim nevoljama. Sam pak otide da primi svetle vence i neiskazana blaga od Hrista Gospoda svog, kome sa Ocem i Svetim Duhom slava i moć, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
MAKSIMA
arhiepiskopa Vlahozaplaninskog
 
Sveti Maksim bejaše sin despota srpskog Stefana slepog i despotice Angeline. Zamonašen u manastiru Manasiji. Pritešnjen Turcima on prebegne u Rumuniju, gde bude posvećen na upražnjeni presto arhiepiskopa Vlahozaplaninskog. Izmirio zavađene vojvode Radula i Bogdana i sprečio rat među njima. U starijim godinama vratio se u Krušedol, gde je podigao manastir, i gde se posle dužeg podviga i upokojio 18 januara 1546 godine. Njegove netljenje i čudotvorne mošti i sada leže u tom manastiru.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE
KSENIJE
 
Postradala za Hrista u ognju sagorena.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EFREMIJA
 
Ovaj sveti beše episkop grada Milase.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKIJANA KIRSKOG
 
Bi rodom sa Istoka, iz grada Kira, od bogatog i slavnog roda.
Podvizavao se u pustinji u veoma maloj kolibici; provodio svo vreme u molitvi, pojanju psalmova i čitanju svetih knjiga. Hrana mu bila oskudna i gruba. Živeći na zemlji, srcem i umom sav bio ustremljen k Bogu. Doznavši za njegov sveti život, mnogi se stadoše sticati k njemu; i on osnova manastir. Čudotvorna blagodat zračila iz ovog svetog podvižnika, koja je i mnoga čudesa činila. Toliko beše svet, da mu je svetlost s neba osvetljavala uveče kad je čitao. Upokojio se prepodobni oko 388 godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Atanasije rodio se oko 293. godine.
  2. Sveti Aleksandar, episkop Aleksandriski, revnosni zaštitnik Pravoslavlja od arijanaca, upravljao Aleksandriskom crkvom od 312. do 326. god.
  3. Grad Alekrandrija, mesto rođenja sv. Atanasija, bio je jedan od glavnih središta obrazovanosti u ondašnjem svetu. Atanasije izuči sav „krug iauka“ svetovnih; ali uporedo sa tim on najrevnosnije izučavaše Sveto Pismo pod rukovodstvom opitnih nastavnika; i on tako izuči sve knjige Starog i Novog Zaveta, kao što drugi ne izuči ni jednu. Svoje umno obrazovanje Atanasnje dovrši u društvu podvižnika, koje je on mnogo cenio i voleo; mnogo puta on je bivao u svetog Antonija Velikog, te mu je sveti Antonije ustvari bio glavni duhovni otac. Za strog podvižnički život, koji je sveti Atanasije vodio, i njega su ubrajali u podvižnike.
  4. Aleksandrijski sveštenik Arije učio je: Sin Božji, Isus Hristos, nije jedne suštine sa Bogom Ocem, nego je stvoren od Boga Oca pre svih stvorenja, i On je prvi stvor Božji. – Ovakvim učenjem svojim Arije je prikriveno i podmuklo odricao ustvari Božanstvo Isusa Hrista, a time i tajnu Svete Trojice i celokupni domostroj spasenja, izvršen Bogočovekom Hristom, celokupno hrišćanstvo.
  5. Prvi Vaseljenski Sabor održan je 325 godine u Nikeji, gradu severozapadne pokrajine maloazijske Vitinije. Na Saboru je uzeo vidnog učešća sveti Atanasije kao arhiđakon, jer je bio u pratnji aleksandrijskog arhiepiskopa svetog Aleksandra. I pre Sabora, kada se Arijeva jeres pojavila, arhiđakon Atanasije je pored svetog Aleksandra bio glavnm zaštitnik Pravoslavlja u borbi protiv Arija. I pre Sabora, i na Saboru, on je bogomudro pobijao arijanizam u svima njegovim učenjima i dokazivao da je to antihrišćanstvo i satanizam.
  6. Nakon pet meseci po povratku sa Prvog Vaseljenskog Sabora sveti Aleksandar se upokoji. U to vreme Atanasije ne beše u Aleksandriji. Umirući sveti starac pogledom je tražio kome da poveri svoju pastvu, i govorio: Atanasije, Atanasije, ti misliš da ćeš pobeći. He! nećeš pobeći!“ I stvarno, Atanasije nije mogao da izbegne ono što mu je bilo određeno s neba. Čim se pojavio u Aleksandriji, sav je narod tražio od sabranih episkopa, da im Atanasija posveti za episkopa: I narod se nije smirio, dok mu želja ne bi ispunjena, mada i protiv volje samog Atanasija.
  7. Melitije, episkop Likopoljski (u Tivaidi), bio je protiv vraćanja u Crkvu onih koji se behu odrekli nje u vreme Dioklecijanova gonjenja. Sveti Petar, arhiepiskop Aleksandriski, bio je snishodljiviji prema palima, i on, kao vrhovni arhipastir celoga Egipta, odluči za to Melitija od crkve. Ali Melitije, sa svojim jednomišljenicima episkopima, prisvoji sebi prava glavnog episkopa oblasti i ne priznavaše vlast prejemnika svetog Petra. Na Prvom Vaseljenskom Saboru raskol Melitijev bi osuđen, ali su melitijanski episkopi postojali do polovine petoga veka. Godine 326. Melitije i njegovi jednomišljenici ometali su izbor svetog Atanasija za Aleksandrisku stolicu; a kada sveti Atanasije bi izabran i protiv njihove želje, onda oni stadoše širiti klevetu, da je Atanasije nezakonito izabran. Na taj način, melitijani behu protivnici Atanasijevi, podjednako s arijancima, čiju su stranu držali.
  8. Ishir nije bio sveštenik. Istina, njega je posvetio za taj čin još pri svetom Aleksandru, Kolut, koji je samovoljno prigrabio sebi episkopska prava. Ali na Aleksandrijskom saboru 324. godine Kolut bi svrgnut, kao samozvanac, i postavljeni njime biše odbačeni kao neposvećeni.
  9. To bi godine 335.
  10. Sv. Atanasije bi prognan u mesto Trir u Galiji (danas Trier u Nemačkoj). To beše njegovo I progonstvo od 335-337. g.
  11. Arijanskom prezvitetu Evtokiju, koji je silno uticao na Konstanciju, sestru Konstantina Velikog, u stvari povratka iz progonstva Arija i njegovih jednomišljenika.
  12. Prepozit – upravnik carskog dvora i starešina evnuha.
  13. Evnusima su se u starini nazivali službenici na carskim dvorovima koji su čuvali stražu pred spavaćim sobama carica i princeza. U većini evnusi su bili uškopljenici. Na vizantijskom dvoru dužnost evnuha bila je veoma cenjena; oni su uopšte pretstavljali dvorske velmože, i imali veliki uticaj na careve i upravljanje zemljom. Konstantin Veliki ih poče određivati na niže dužnosti, i time ograniči njihov uticaj; ali pri Konstanciju – evnusi zadobiše silan uticaj na dvoru.
  14. Konstantin II – najstariji sin Konstantina Velikog; pri podeli carevine dobio na upravu Galiju i zapadni deo severne Afrike.
  15. To je bilo krajem 337. godine.
  16. Ovo bi II izgnanstvo sv. Atanasija od 339 – 346. g.
  17. Akvileja – u starini veliki i važan grad u sever. Italiji. Današnji Trst. Tu se krajem 340. god. odigrala bitka između Konstantina i Konstansa; u toj bitci Konstantin bi ubijen, a Konstans postade vladarem celog Zapada.
  18. Sveti Julije – papa rimski, revnosni zaštitnik Pravoslavlja od arijanaca, branitelj sv. Atanasija, bio na episkopskom prestolu od 337-352. g.
  19. Praznuje se 6. novembra.
  20. Sardikija – današnja prestonica Bugarske Sofija. Sabor se održao 343. godine. Sabor je: 1) potvrdio Nikejski Simvol vere; 2) ispitao stvar svetog Atanasija, i opravdao ga, i 3) svrgnuo predvodnike istočnih episkopa i zabranio pravoslavnima sa Zapada da opšte sa njima.
  21. Filipopolj – grad na jugoistoku od Sardikije. Na Filipopoljskom saboru pretsedavao je Stefan antiohijski. Ovaj sabor ponovo osudi Atanasija, Markela Ankirskog, Pavla carigradskog, Julija rimskog, Protogena sardikiskog i drute episkope. Car Konstancije prihvati odluku filipopoljskog sabora, i tako sveti Atanasije, zajedno sa drušm izgnanicima, morade ostati u izgnanstvu. Filipopoljski sabor sastavi novi simvol vere, gori od onog sastavljenog na Antiohijskom saboru.
  22. Avgustalije – carski namesnik u rimskoj provinciji.
  23. Tivaila – južna oblast Egipta; Libija – na severu Afrike, zapadno od Egipta.
  24. To je bio drugi povratak sv. Atanasija na patrijaršiski presto posle dvaju progonstva njegovih. Ovaj drugi povratak bio je 346. godine.
  25. To ce dogodilo početkom 350. godine.
  26. Ahav – osmi car izrailjski; po nastojanju svoje supruge Jezavelje, žene zle, vlastoljubive i razvratne, on je među Izrailjcima širio idolopoklonstvo i sa zlobom gonio služitelje istinitoga Boga.
  27. Magnencije je tri i po godine, posle Konstantove smrti, zadržavao sebi titulu ćesara na Zapadu. Konstancije razjuri njegove pristalice, pri čemu Magnencije izvrši samoubistvo. Posle toga sva carevina bi ujedinjena pod poglavarstvom Konstancija, do same smrti njegove, godine 361.
  28. Sabor u Milanu bi održan 355 g.
  29. Arimin, sada Rimini, starodrevni napredni grad u severoistočnom kraju Italije, na obali Jadranskog Mora.
  30. Ovo bi III veliko izgnanstvo sv. Atanasija od 356-362. g.
  31. Sveti Silvestar, papa rimski, savremenik Prvog Vaseljenskog Sabora, upravljao crkvom od 314-335 g. (praznuje se 2 januara); njegov neposredni prejemnik bio je sveti Marko (336), a posle njega sveti Julije (337-352 god.), zaštitnik sv. Atanasija i najzad sveti Liberije (352-366 god.). Feliks II držao je papski presto po udaljenju Liberija carem (355-356 god.) i istovremeno sa njim zbog čega se drukčije naziva antipapa.
  32. U jugoistočnom kraju Male Azije. Vraćajući se sa istoka, posle borbe sa persnskim carem Saporom, Konstancije pogibe 3 novembra 361. godine.
  33. To ce dogodilo u decembru 361. godine.
  34. Julijai Otstupnik, nećak Konstantina Velikog, carovao od 361 do 363. godine.
  35. To beše IV izgnanstvo sv. Atanasija od 362-363 g.
  36. Julijan bi ubijen za vreme jedne bitke sa Persijancima 26 juna 363 godine.
  37. Jovinijan je umro 17 februara 364 godine.
  38. Revnosni arijanac Valent carovao je od 364 god. do 378.
  39. Meletije, patrijarh antiohiski, patrijarhovao od 360 do 381 god.; bio revnosni zaštitnik Pravoslavlja, zbog čega je, na zahtev arijanaca, nekoliko puta bio uklanjan sa prestola.
  40. Ovo bi V izgnanstvo Svetiteljevo u 365-6 god.
  41. Od kojih je oko dvadeset godina proveo u izgnanstvu.
  42. Petar II, patrijarh aleksandrijski, upravljao Crkvom od 373-380 g.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *