NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
16. JAHUAP
 
SPOMEN SVETIH
ŠESTORICE OTACA
 
Koji se mirno prestaviše u surovoj pustinji.
 
POKLONJENJE ČESNIM VERIGAMA
SVETOG APOSTOLA PETRA
 
Kada Irod baci u tamnicu apostola Petra, apostol bi okovan u dvoje verige. A kada noću apostol spavaše među dvojicom vojnika, anđeo Gospodnji kucnu Petra u rebra, probudi ga i izvede. I sa njega spadoše verige, kao što o tome piše u Delima Apostolskim (D.A. 12, 4-7). O tom preslavnom izbavljenju Petrovom od okova i tamnice rašču se po celom Jerusalimu. Tada neki hrišćani krišom uzeše te verige, i čuvahu ih kod sebe, kao da pred očima imaju samog vrhovnog apostola Petra, koji po izlasku iz tamnice odmah otide u druge krajeve propovedajući reč Božju, i već se ne pojavljivaše u Jerusalimu. A te verige dobiše celebnu silu od apostolskog tela, koje beše čvrsto vezano njima. I kao što Pavlove čalme i ubruščići, zato što behu natopljeni njegovim znojem, tako i Petrove verige, zato što behu pripijene uz telo njegovo, isceljivahu od bolesti i izgonjahu zle duhove (D.A. 19, 12).
Ove česne verige verni pobožno poštovahu, i klanjahu im se, i brižljivo čuvahu, predavajući ih nasleđem iz naraštaja u naraštaj. Jer ih roditelji predavahu deci svojoj, a deca ih opet svojim naslednicima poveravahu, kazujući jedan drugome kojeg su sužnja te verige i čijim se telom osvetiše. Takvim predavanjem putem nasleđa dospeše verige do ruku presvetog Juvenalija[1] patrijarha Jerusalimskog. A kada blagočestiva carica Evdokija, supruga cara Teodosija Mlađeg[2], dođe u Jerusalim, i tu podiže mnoge crkve, i sveta mesta ukrasi o carskom trošku, tada joj patrijarh Juvenalije, videći njenu veliku pobožnost i bogoljublje, pred njen povratak u Carigrad, podari mnoge svete stvari, a među njima i ove česne i čudotvorne verige svetog apostola Petra. Carica ih odnese u Carigrad. I jedne svete verige dade u hram svetog apostola Petra, u velikoj crkvi Svete Sofije[3], a druge posla u Rim svojoj kćeri Evdoksiji, koja beše udata za zapadnog rimskog cara Valentijana Trećeg[4]. Ona, pobožna kao i njena majka, s ljubavlju primi ovaj skupoceni dar, podiže na gori Ekskviliskoj crkvu u ime svetog apostola Petra, i u njoj, položi one verige. Nađoše se u Rimu i druge verige svetoga Petra, kojima ga Neron[5] mučitelj beše vezao. I te verige biše položene sa onim donesenim iz Carigrada. Šesnaesti dan meseca januara bi određen za praznik poklonjenja tim česnim verigama u čast i spomen svetog apostola Petra, a y slavu Hrista Boga našeg.
 
STRADANJE SVETIH MUČENIKA TRI BRATA BLIZANCA
PEVSIPA, ELEVSIPA i MALEVSIPA i NEONILE
njihove babe, i onih s njima
 
Sveti Polikarp, episkop smirnski[6], učenik svetog apostola i evanđelista Jovana Bogoslova, ispunjen Duha Svetoga, želeći da umnoži Hristovo slovesno stado, posla svoje učenike u razne zemlje, da smelo propovedaju reč Božju. Čuvši pak da se u Francuskoj sprovodi najstrašnije gonjenje na hrišćane, jer carska naredba o ubijanju hrišćana beše svuda objavljena, sveti Polikarp posla tamo dva Božja sveštenika, Andohija, i Venigna, i đakona Tirsa. To behu ljudi istinski dobrodeteljni, bogoljubivi i u podvizima revnostni; iz ljubavi prema Hristu gotovi na putne teškoće i morske opasnosti; iskreno su voleli stranstvovanje, i nisu se bojali muka i smrti već su ih želeli. Dobivši naređenje od svoga episkopa, oni se ukrcaše u lađu. Ispraćajući ih, episkop Polikarp im ovako govoraše: Idite hrabri ljudi, borite se hrabro Hristovom hrabrošću, i svetim ispovedanjem presvetog imena Hristovog steći ćete mnoge saborce, i dobićete ime slavno i večne počasti. Neka se plodovi truda vašeg izobilno umnože! Neka se radosno vesele rajska naselja pravednih zbog svetih koje ćete vi vaspitati!
Sa takvim blagoslovom sveti Polikarp isprati svoje izaslanike. I oni ploveći blagopolučno, pod Božjim rukovodstvom stigoše brzo na Masalijsku obalu[7]. Pošto se iskrcaše na kopno, krenuše na put, i predvodnik im beše anđeo Božji. A kad uđoše u grad zvani Edua[8], po promislu Božjem nađoše Favsta senatora, čoveka vrlo blagorodna, koji ih s velikom ljubavlju primi. Kad on saznade da su oni prezviteri, zamoli ih svesrdno da njegove domaće i srodnike i prijatelje prosvete svetim krštenjem i načine hrišćanima. Jer on zbog ondašnjeg gonjenja beše potajni hrišćanin. A privede im i sina svog Simforijana, malog dečka, koji je, vaspitan od svetih, po Božjem predodređenju, kasnije, u svoje vreme, imao biti Hristov mučenik. Poveravajući ga sveštenicima, on moljaše da ga sveti Venign krsti, a da mu sveti Andohije bude kum. I sveti služitelji učiniše sve po Favstovoj želji. Favst pak, setivši se svoje sestre i njenih unuka, reče svetima: Imam rođenu sestru; zove se Neonila; živi u gradu Lingonu. Ona ima tri unuka od svoga sina, koji se svi zajedno, kao blizanci, javiše iz utrobe majke svoje na ovaj svet. Oni su vrlo školovani, i svetskoj mudrosti dobro naučeni, ali, po ugledu na svoje pretke, oni žive u neznabožačkoj zabludi, služeći idolima. O, sveštenici Božji pomozite joj, i blagorodni dom, kako počeste do kraja prosvetite.
Čuvši to, sveti se posavetovaše da se raziđu na dve strane radi propovedi: Andohije sa Tirsom ode u Avgustodonijski kraj, gde mnoge Hristovoj veri privedoše, i najzad se mučeničkim vencem uvenčaše, a sveti Venign otputova u grad Lingonu k sestri Favstovoj.
Neonila, sestra Favstova, primi svetoga Venigna sa najvećom radošću, kao manu s neba. Toga dana unuci njeni behu u selu Pasmaziji, gde prinesoše pogane žrtve idolu boginje, zvane Nemezide[9] i ostatke od tih žrtava donesoše babi svojoj. A ona, gnušajući se idoložrtvenih gadosti, baci ih psima, da ih pojedu. Njima pak pred svetim prezviterom Venignom govoraše ovako: Mili moji unuci, poznajte Gospoda našeg Isusa Hrista, Boga istinitog i živog, kome anđeli i sva tvar odaju dužno poštovanje. On je sav svet rečju stvorio, nebeske visine zapovešću postavio, širinu zemlje rasprostro, mora skupio i peskom ih ogradio, nebo zvezdama ukrasio, i dva izvrsna svetila postavio, i zapovedio im da sve što je On stvorio osvetljuju, ribama dao vode da u njima borave, različnim drvećem i travom zemlju odenuo, i svaku životinju po svome nahođenju stvorio. Onda je blagovoleo, po liku svom i po podobiju sazdati čoveka, i obdariti ga naročitim darom mudrosti, znanja i razuma, da bi usrdnije tražio Gospoda celokupne tvorevine, i ne neznanjem prenebregavao Sazdatelja. Takvim je čovek sazdan, da bi znao šta je dobro, i odvajao ga od zla; da bi neosetljive i mrtve idole, od raznog materijala rukama načinjene, a od đavola na sablazan ljudima izmišljene, kao svepogane odbacivao i zajednicu s njima izbegavao, a ne poštovanje im ukazivao, jer idole u ovom svetu izmisli onaj čija lukavost sablazni u raju prvog čoveka, Adama. Stoga ostavite, preslatki unuci moji, sve idole đavolske, a ispovedite bez ikakvog dvoumljenja Tvorca svega, Gospoda našeg Isusa Hrista. Evo svetog čoveka, koga pred sobom vidite, poslala vam je iz daleke zemlje dobrota Božja. Slušajte reči njegove, jer iz usta njegovih izlaze zapovesti Božje. Naučite se od njega svetim poukama, što će vašem spasenju biti korisnije od svega.
Kada blažena Neonila, sa svetim Venignom, tako spasonosnim poukama nazidavaše svoje unuke, u njihovim srcima jačaše božanska blagodat, na tajanstven način u njih već udahnuta. I stajahu zadivljeni, gledajući jedan drugog i razmišljajući o svemu što im bi rečeno. Onda se obratiše babi svojoj i jednoglasno rekoše: Zašto si dosada tako dragocenu stvar ćutanjem pokrivala? Zašto si put istine i presjajnu svetlost toliko vremena skrivala od nas? – A ona pogleda u nebo, i podigavši ruke uznese blagodarnost Bogu što unuci njeni počinju poznavati istinu, i govoraše im s ljubavlju: Moj sin, a vaš otac, koji je sada u tartaru, beše tako okorela srca, tako pomračen maglom bezbožja, tako tuđ mudrosti i pameti, da niti je hteo da veruje u Hrista Boga, niti da ikada uzme u svoja usta sveto ime Njegovo. Kako je onda takvome čoveku mogla koristiti Božja reč? Oslepljen đavolstvom idolopoklonstva, sav prožet zlom neverja, on nije bio u stanju da gleda svetlost pravde. Zbog njega ja sam dosad ćutala, i nisam vam kazivala ono što je korisno, jer sam se bojala da on svojim pagubnim savetom ne učini da zanavek skrenete sa prave staze. A pošto bi volja Božja da on umre, nestade svih smetnji: evo, sad je vreme blagoprijatno, otvorite oči srca i tela, gledajte u nebo, i, ispunivši se blagodati Gospoda našeg Isusa Hrista, iskorenite iz duša svojih idolopoštovanje, koje je neprijatelj spasenju vašem, da biste mogli preći večnim radostima.
Pošto im blažena Neonila sa svetim prezviterom reče ovo, i mnogo drugih stvari, oni se setiše viđenja koja su imali prethodne noći u svojim snovima, i u njima videše predznake ovome što se s njima događa. I ispričaše jedan drugome šta ko vide. Pevsip reče: Ja videh sebe gde me baba naša drži u naručju, i doji me izobilnim mlekom, i uveravaše me govoreći: Pevsipe, pij mleko spasenja, da bi, okrepljen njime, mogao protivstati protivnicima, i odneti slavnu pobedu. – A Elevsip reče: Ja videh na nebeskom prestolu nekoga koji blistaše neiskazanom slavom; od bleska njegovog prosto obnevideh, te me spopade strah i užas. A On svetla lica zovući me, govoraše: He boj se! udostojićeš se dobiti venac pobede. – Treći brat Malevsip kazujući svoje viđenje, reče: Videh i ja, ne znam, nekakvog velikog cara sa skiptrom u ruci; on nas svu trojicu uvrsti u svoju vojsku, opasa nas vojničkim pojasima, i otkupljujući nas velikom cenom iz ropstva, napisa nam zlatnim slovima večnu slobodu, i reče mi: Malevsipe, odlučih da vas tri brata smestim u svojoj palati, i da vas večnim nagradama podjednako nagradim, jer mi se vaša baba neprestano dan i noć moli za vaše spasenje: da budete upućeni na pravi put; da se izbavite od demonske tame i ugledate istinitu svetlost, i pređete od smrti k životu.
Kako su divna viđenja ove trojice braće! Ona znamenuju njihovo jednovremeno obraćenje Bogu. Razmislivši o njima, a upućeni poukama Neonilinim i prezviterovim, oni najzad upitaše svoju blaženu babu: Reci nam, šta treba da činimo, da bi vaša propoved, odagnavši sve zablude, mogla pomoći spasenju našem? – Obradova se sveta Neonila sa božanstvenim prezviterom i, zablagodarivši Bogu, rekoše im: Sve zapovesti Božje držite, i verujte da je Hristos, car nad carevima, nesumnjivo Bog; okanite se poganih idola, i sami sebe predajte Tvorcu svome, Bogu. – Onda ih sveti prezviter Venign mnogo i podrobno pouči svetoj veri, prosveti ih svetim krštenjem, i utvrdi, i svojom nastavom načini ih savršenima u veroispovedanju Hristovom. A posle toga otputova u jedan od Divioniskih gradova[10], gde mnoge plodove sabra od trudova svojih. He prođe mnogo vremena, i on se uvenča vencem mučeništva.
Utvrđeni u Hristovoj veri, sveta tri brata poslaše svoje sluge da razlupaju gorespomenuti idol boginje Nemezide, a oni sami uništiše dvanaest idola koji behu u njihovom domu. I odmah se po svoj Lingoniskoj krajini pronese uzbudljiva vest, da su visokorodni mladići, Neonilini unuci, poverovali u Hrista, i polupali bogove. Stoga se protiv njih diže narod, ustaše vlasti; sudije i idolske žrečeve zahvati silan gnev; i sa svih strana dojuriše k božanstvenim mladićima. Načelnici im go vorahu: Kakvo vas to ludilo najedanput spopade? Ko vas nagovori da napustite bogove naše, koje naši i vaši pretci iz davnih vremena poštuju? Na taj li način carsku naredbu gazite? Za Boga smatrate Hrista, koga Jevreji na smrt osudiše i na krst prikovaše?
Tada blaženi mladići, ispunivši se Duha Svetoga, odgovoriše im: O slepi srcem, i ogrezli u dubokoj tami večnoga mraka, i natovareni ogromnim bremenom grehova, ugotovleni za večne muke i beskonačnu smrt! Sami obmanuti od iskonskog vraga, zašto i nas nagovarate da se klanjamo kamenju i drugim napravama ljudskim, koje nemaju duha života, niti osećaju? Ustvari su ništa, ali ih vi bezumni poštujete kao bogove. Gospod naš Isus Hristos, to je Bog živi i istiniti, sa Ocem i Svetim Duhom. Mi verujemo da je jedan u Trojici Bog, i trojičan u jedinstvu slave, Bog od Boga, Svetlost od Svetlosti, Blistanje od Blistanja, koji uvek jeste, koji je i ranije uvek bio, i koji će uvek bez kraja ostati. On je stvorio sve što je u svetu.
Čuvši to, svi se neznabošci, sa žrečevima i načelnicima svojim, silno naljutiše. I ustade jedan od njih, po imenu Kvadrat, i sav razjaren poče šamarati Pevsipa i Elevsipa, jer samo oni dvojica govorahu protiv njih. A Malevsip, videći gde mu biju braću, povika: Zašto i mene ne biješ kao moju braću? Zašto me lišavaš takvog dobročinstva? Na njima si pokazao početak stradanja, kojih smo mi željni, a mene si odgurnuo od svetoga stradanja kao nekog neznabošca, uvršćujući me među tvoje neznabošce? Mi smo jednodušni u ispovedanju Hristove vere; podjednako smo se odrekli vašeg bezbožja; u Hrista verujemo, i očekujemo da od Njega podjednaku nagradu dobijemo. Kvadrat odgovori: Sada ćemo vas mučiti raznim mukama što ste ružili bogove naše. A Elevsip reče: Ukoliko nas na veće muke stavite, utoliko ćete nas više utvrditi u blagodati Božjoj. – Drugi pak od neznabožnih načelnika, po imenu Palmat, reče: Dok im iz korena jezike ne iščupamo, oni neće prestati da ruže nas i bogove naše. – Pevsip odgovori: Ako nam svirepost vaša otseče telesne jezike, mi ćemo unutrašnjim jezicima svojim kazivati veličine Božje, i zloba vaša nas nikada neće moći rastaviti od svete vere u Hrista. – Opet Palmat, i treći sa njim – Ermogen, rekoše: O nesrećnici, vi jednodušno hitate smrti u čeljusti! – Pevsip odgovori: Slatko je umirati za Hrista, jer ćemo na taj način brže preći u život večni, gde nema žalosti, već je neprekidna radost.
Kada sudije lingonijske, Palmat, Kvadrat i Ermogen, videše da su sveti mladići nepokolebljivi u ispovedanju vere Hristove, stadoše se dogovarati, kako bi ih što strašnijim mukama podvrgli i što užasnijom smrću umorili, eda bi druge zaplašili. Dok se tako dogovarahu, oni dozvaše k sebi česnu Neonilu, želeći da je odvrate od Hrista i opet vrate idolopoklonstvu. I rekoše joj: Ako želiš da svoje unuke sačuvaš od muka, i da ih spaseš od smrti, onda otidi i savetuj im da bogove, koje razbiše, opet naprave, i da im se poklone, i prinesu im dolične žrtve. – Pošto to, i još druge stvari, rekoše sudije Neonili, ona im odgovori: Vrlo ću rado otići i savetovati im ono što će doprineti njihovom izbavljenju.
Ona dakle otide svojim unucima, i kada vide da su nepokolebljivi u svetom ispovedanju vere, ispuni se velikom radošću. I svakoga posebno slatko celivaše, plačući od radosti, i blagodareći Hristu Bogu. I pošto provede dugo u molitvi Hristu za njih, ona im reče: Nijedan se u plemenu vašem ne nađe ni visokorodniji, ni bogatiji, ni bolji, ni prijatniji Bogu od vas. Vi sav rod vaš verom Hristovom prosvećujete. Iako ste mladi, vi mudrošću prevaziđoste sve starce roda vašeg. Boreći se za Hrista, vi pronađoste beskrajnu riznicu, čija se vrednost nikakvom cenom ne može oceniti. Stoga budite postojani i čvrsti u svetom zakonu Hristovom; pretnji i muka ne plašite se; naoružani verom Hristovom, budite hrabri! Ništavna su vidljiva carstva ovoga sveta i sadašnji život, jer im je blizu kraj. A nevidljivo carstvo Božje večno je, i njega želeti i iskati jeste savršena mudrost. Njega ćete steći privremenim trudom, a brzoprolazne muke odvešće vas večnom veselju. – Rekavši to, i videći ih ispunjene blagodati Gospodnje i jake u veri, ona ih poveri Hristu, i otide.
Posle toga sudije upitaše svete, hoće li se pokloniti bogovima. I zapovediše im da to gromko izjave pred celim narodom. A oni javno ispovediše pred svima svoju veru u jedinog istinitog Boga, i pokazaše se gotovi da iz ljubavi k Njemu idu na rane i smrt. A neznabožačke bogove odbadivahu kao lažne i ništavne. – Tada im svezaše i ruke i noge, i obesiše ih o jedno drvo, pa ih onda istezahu silno, kao strune na guslama, da su im se kosti i zglobovi u telu razdvajali. A oni, krepljeni silom Hristovom, junački trpljahu, i rugahu se sudijama koji ih mučahu. Sveti Malevsip govoraše sudijama: Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos bi klincima prikovan za krst, obešen na sveto drvo za naše iskupljenje, odakle dobismo krsno znamenje kao našu zaštitu i tvrćavu. A mi, tri sluge Njegove, viseći radi imena Njegovog na ovom jednom drvetu, postajemo slavni mučenici. Blažen rod tog drveta, koje drži tri mučenika, prinesena na žrtvu Presvetoj Trojici.
Kada sudije videše da se sveti mladići nimalo ne uzbućuju u mukama, nego se još sile, rekoše im: Nećete na tom drvetu umreti, kao što biste hteli, nego ćete biti ognjem sažeženi. A Malevsip im opet odgovori: Blaženstvo će nam se uvećati, ako, prošavši kroz oganj, predstanemo Bogu, i iz tame, kroz plamen ognjeni, pređemo neugasivoj svetlosti.
Tada sudije narediše da se donesu drva i suho granje i drugi goriv materijal, pa naložiše ogromnu vatru, i u nju vrgoše vezane sveta tri brata. A sveta braća, s pomoću Hrista Spasitelja svog, ostaše u ognju nepovređeni: spadoše okovi s njih, i oni hođahu posred plamena, blagosiljajući Boga, kao nekada tri mladića u Vavilonu. A neznabošci sve jače raspaljivahu vatru, želeći da sluge Hristove u pepeo pretvore. Ali ukoliko plamen više sukljaše, utoliko se slava svetih više uznošaše. A kada se posle dugog i silnog gorenja vatra ugasi, videše svete žive i čitave, bez i jedne opekotine. I sveti se rugahu mučiteljima, govoreći: Dade nam se vlast da, ako želimo, odmah pređemo ka Hristu Bogu našem. Ali mi rešismo da se u ovom životu još narugamo vašem bezumlju. Ipak, ne oklevajući, mi ćemo otići na nebesku gozbu. – Zatim sveta tri brata, videći pred sobom horove svetih Anđela, gotove da prime i prate duše njihove ka nebeskom carstvu, prekloniše kolena na zemlju i, pošto se zajednički pomoliše, predadoše svete duše svoje. A česna tela njihova biše sahranjena u selu Urvat, na dva kilometra od grada. Tu kasnije bi podignut hram u ime njihovo, u kome se mnoga čudesa dešavahu, i bolesnici isceljenja dobijahu. Kada sveti mučenici skončaše, žena neka, Jovila, raspaljena božanskom revnošću, prenebregnu i muža svog i malog sina jedinca, i povika usred neznabožnog naroda, govoreći: I ja sam sluškinja Hristova, a vaše idole odbacujem kao odvratne i ništavne. – Dok ona to smelo govoraše narodu, odmah je uhvatiše, za kosu obesiše, i mnogim mukama podvrgoše. Ali pošto se ona ne htede odreći Hrista, odvedoše je, zajedno sa svetom Neonilom, babom svetih mučenika, u spomenuto selo Urvat, i tamo ih obadve posekoše.
A neki Neon, koji je posmatrao podvige svetih mučenika, i stradanje njihovo opisao, pošto predade knjigu Turvonu, ispovedi Hrista javno. I bi dotle bijen, dok ne predade duh svoj Gospodu, i tako mučenički skonča. No i Turvon, ugledajući se na svete stradalce, posle kratkog vremena i sam mučeničkim putem pređe u večmi život.
Ovo se zbi 16 januara za carovanja Marka Avrelija[11], ili tačnije: za carovanja nad svetom Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava i sada i svagda i kroza sve vekove, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
DANAKTA ČTECA
 
Ovaj sveti beše iz Ilirije, iz mesta Avlone[12]. Beše čtec pri tamošnjoj svetoj crkvi Božjoj. Pri jednoj najezdi neznabožaca koji pobiše mnoge hrišćane u tom mestu, on pokupi svete sasude crkvene, da bi ih sačuvao. Ali ga oni uhvatiše. I primoravahu ga da prinese žrtvu idolima. Ali on ne htede govoreći da on ispoveda Hrista Boga, a ne mrtve idole. Onda ga oni mačem posekoše i baciše u more. I tako primi venac mučeništva. Postrada sveti Danakt u drugom veku.
 
ŽITIJE NOVOJAVLJENOG PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ROMILA RAVANIČKOG[13]
 
Ništa tako nije svojstveno ni tolikog truda dostojno ljubiteljima dobrih stvari kao zapisivanje podviga i borbi onih koji su prepodobno i bogoljubivo proživeli ovaj život, i izlaganje njihovog života s ciljem da služi kao podstrek na revnost i podražavanje potomstvu. Jer nama ljudima je svojstveno, a osobito onima koji čuvaju u sebi nepovređenu Bogolikost i koji imaju zdravo oko duše, da se prisno odnosimo prema svemu što je čestito i dostojno hvale i da želimo da to i mi steknemo. Otuda je dobro očima duše razmotriti podvige sjajnih muževa i podvižnika vrline i pocrpsti otuda korist za sebe. Jer kad se izlože i razmotre te stvari dostojne hvale, onda se one pokazuju da su dostojne idenja za njima i dostojne ljubavi. Pritom one svoje gledaoce i slušaoce podstrekavaju da se staraju da ih i oni zadobiju, od čega naravno biva velika korist.
Ho ta korist biva ne svetitelju, čije podvige izlažemo, nego nama samima. Otuda i ja, ništavni Grigorije, učenik ovog svetitelja, dadoh se na ovaj podvig da opišem njegovo žitije i podvige, ne radi neke njegove slave, – jer, kakva je slava i pohvala od nas potrebna onome koji se s pravom udostojio slave i hvale od Boga! – nego da se i kroz ovo proslavi Bog, davalac dobara, i da se slušaoci ugledaju na vrline svetoga, pokretani revnošću kao nekim podstrekačem da dostignu do iste visine vrlina. Jer kao što je neko rekao, kazivanje o vrlinama proslavljenih muževa unosi u duše slušalaca kao neki žalac koji ih pokreće na revnovanje, stvar koja je osobito potrebna za ova naša poslednja vremena u kojima je sasvim prenebregnuto življenje po Bogu. Zato su, kao što je to poznato onima koji su odgajeni u zapovestima Božjim, većma dostojni pohvale oni koji sada u ova vremena traže Boga, nego oni koji su to činili u pređašnja vremena. Ovo se vidi očigledno iz reči koje je Gospod kazao svetom i velikom Pahomiju, kada je ovaj prepodobni, jedan od najvećih podvižnika, u nedoumici tražio od Boga da dozna šta će biti sa njegovim duhovnim semenom, tj. sa njegovom duhovnom decom – monasima, i u kakvom će se stanju nalaziti monaštvo posle njega i šta će se zbivati sa onima koji dođu posle njega, i govorio: „Seti se, Gospode, da si mi obećao da moje duhovno seme neće nestati do kraja veka“. Na te reči on je od samog Gospoda čuo između ostalog i ovo: „He boj se, koren tvog duhovnog semena neće nestati doveka; i ono malo njih koji će se u to vreme spasavati, zbog velike tame i nemara tadašnjeg, biće veći od sadašnjih najvećih podvižnika Jer ovi sada, imajući tebe pred očima kao svetilnika, podvizavaju se u vrlinama uz pomoć te tvoje svetlosti. Oni pak koji će doći posle njih, nalaziće se u mraku, nemajući nikoga da ih vodi putem istine, ako se budu dobrovoljno i sa dobrom namerom udaljavali od zloće i laži i držali re pravde, – zaista ti kažem da će i oni steći ono isto spasenje sa ovima koji se sada najstrožije i najbesprekornije podvizavaju“. Sve ovo pak rekoh samo uzgred, da bi se pokazala bogoljubivost ovog prepodobnog oca, kao što će se videti iz mnogih njegovih podviga i vrlina po Bogu, koje ćemo dalje po redu jasno izložiti.
Prvo dakle treba reći, kao što je to običaj, nešto o otadbini i o telesnim roditeljima ovog divnog među podvižnicima i istinskog sluge Božjeg Romila. Rodio se ovaj sveti u slavnom gradu Vidinu. Roditelji mu behu oboje blagočestivi i bojahu se Boga. He behu mnogo bogati, ali su imali onoliko koliko je njima bilo potrebno i za razdavanje siromašnima. Otac mu je bio poreklom Grk, a majka Bugarka. Od ovih dakle blaženih supružnika rađa se ovo dobro dete, kojega je Bog unapred predvideo da će zablistati u vrlinama. Na Sv. Krštenju mu roditeli dadoše ime Rajko, i oni ga odgajiše i vaspitaše u nauci i zakonu Gospodnjem. Zajedno sa napredovanjem njegovog telesnog rasta tokom vremena projavljivala se i blagodat Duha Svetog u njemu, osobito prilikom raznih pitanja i odgovora iz božanskih Pisama pri razgovoru sa ljudima. Pošto nije trebalo da tako dobro dete bude lišeno božanskog obrazovanja i nauke, roditelji ga poveriše nekome učitelju da ga poučava. Učeći se kod tog učitelja kao što treba, on je za kratko vreme prevazišao sve učenike starije od sebe. Osim toga on ih je još i poučavao da se ne bave običnim dečjim igrama i nerazumnim zabavama, jer sa mladošću obično ide nerazumnost, a ca nerazumnošću propast. „Zato treba, mili moji, govoraše on njima, da sedite kod svojih kuća i da se revnosno i pažljivo zanimate svojim lekcijama i učite ih“. Zbog toga su ga hvalili svi i veličali. No nisu se samo njegovi vršnjaci i saučenici divili staračkoj mudrosti deteta Rajka, nego mu se divio i sam njihov učitelj zbog njegove tako prerane razboritosti i pobožnosti, a takođe i mnogi drugi žitelji toga grada, koji su međusobno prepričavali razboritost i mudrost ovog deteta. Njegovi roditelji, kao i svaki drugi telesni roditelji, ne znajući za mladićevu veliku bogoljubivost i odanost Bogu, htedoše da ga ožene, i to mu saopštiše. On pak nije hteo ni da čuje za to, jer je u sebi bio odlučio da se udalji od svetske vreve i da se oda monaškom životu. A i kako su mogli roditelji da ubede ovoga ljubitelja čistote i da ga odvrate od ljubavi k Bogu, kad je njega i sama blagodat Božja potpomagala!
Međutim, roditelji njegovi namisliše da ga i bez njegove volje nateraju da ih posluša. Čuvši za to on, svom dušom željan večnih i nepropadljivih bogatstava, tajno napusti svoj rodni kraj i dođe u Zagoru, u grad zvani Trnovo, i stupi u jedan od tamošnjih manastira, koji se nazivaše po Majci Božjoj Odigitriji. Nastojatelj manastira, po običaju, zapita ovog svetog mladića: „Odakle si, čedo, i kako si ovamo došao?“ Rajko mu ispriča sve podrobno o sebi, pa na kraju dodade: „Došao sam ovde želeći da postanem monah“. Nastojatelj ga s radošću primi, i postrigavši ga dade mu ime Roman. Iz kratkog razgovora sa Romanom, pronicljivi iguman oseti Romanovu veliku pobožnost i bespogovornu poslušnost, pa ga odredi za crkvenjaka. Na tom poslušanju Roman služaše jedno izvesno vreme, a nastojatelj se radovaše videći njegovo svakodnevno staranje o blagoljepiju hrama, kao i njegovo dobro ponašanje i smirenje. Jer prepodobni Roman beše zaista smiren i skroman kao niko drugi, i odelom i ponašanjem i vladanjem, i to će mi posvedočiti i svi oni koji ga od početka znaju. Štaviše, i sam pogled na njega otkrivao je duboku smirenost koja obitavaše u njegovoj duši. Sa takvim smirenjem u duši, da li je on imao i ljubav prema bližnjemu? Razume se, imao je. On je tu vrlinu potpuno stekao milostivošću: razdavao je drugima i ono što je njemu samom bilo najpotrebnije, radujući se većma da daje nego da prima (sr. D.Ap. 20, 35). Što se pak tiče duhovnog razdavanja, nijedna reč ne može opisati kakav je on bio u savetima i poukama drugim svojim sapodvižnicima i osobito početnicima; jer on imađaše milostivost božansku. Isto tako dar umiljenja koji on imađaše i obilje suza njegovih, nemoguće je iskazati, niti ga izjednačiti u tome sa nekim drugim. Na njemu se ispunjavala ona proročka reč, koja kaže: „Omiću svake noći postelju moju, i suzama mojim pokvasiću uzglavlje moje“ (Ps. 6, 7). I opet: „Suze moje postadoše mi danonoćni hleb“ (Ps. 41, 4). No da se vratimo na naše kazivanje.
Dok se nastojatelj radovao i veselio njegovoj poslušnosti i usrđu i dobrom vladanju, dotle je na njega navaljivala pomisao i želja da odmah napusti svetski metež i da se nastani daleko od sveta u nekom pustom mestu, kao neka pustinoljubiva grlica. Doznavši za mesto zvano Parorija[14], i da je tamo sebi sagradio monaško prebivalište veliki čovek Božji – gospodin Grigorije Sinait[15] koji svojim poukama, rečju i primerom svoga života, svakodnevno privodi duše Bogu, prepodobni Roman je svo vreme mislio na to kako da otide tamo, i obrete se kraj tog svetog oca. Ovo sam lično čuo od njega kada je jednom o tome pričao. Zato od toga vremena on je telom bio u Zagori, a dušom u pustinji Paroriji. No uvaženje i ljubav njegovog nastojatelja prema njemu nije mu dopuštala da to učini, jer je iguman mnogo voleo ovog dobrog podvižnika Romana. To ga je sprečavalo na neko vreme, jer nije hteo da svoga dobrog igumana ožalosti. On se u sebi borio sa tom mišlju, i nelagodno se osećao, jer jedna postojana misao razjeda srce, kako neko reče. Sa vremenom ojača u njemu još više ta ljubav za otšelništvom, i pošto ne mogaše drukčije da tu stvar reši, on, iskoristi jednu priliku i otkri nastojatelju svoju nameru o opcelništvu. Čuvši to nastojatelj se veoma ožalosti, jer je hteo da on bude zajedno s njim kroz sav svoj život. Ali, razmislivši potom, njemu dođe misao da je ta Romanova želja od Boga. I on blagoslovi Romana, pomoli se za njega, snabde ga za put svim potrebnim pa ga otpusti. Tako prepodobni Roman, uzevši sa sobom i drugog brata, svog druga i sapodvižnika po imenu Ilariona, otputova, i oni brzo stigoše u pustinju Paroriju. Stigavši u manastir svetog oca Sinaitskog, oni se pokloniše tom velikom svetitelju sa dužnom pobožnošću i uvaženjem. On ih upita odakle su došli, i radi koga su cilja došli kod njega? Oni mu onda ispričaše i objasniše sve o sebi, i rekoše da su došli da se nauče od njega duhovnom životu.
Veliki podvižnik primivši ih sa radošću, i doznavši po Božjoj blagodati što obitavaše u njemu, kakve su svakoga od njih moći i raspoloženje, dade svakome odgovarajuće poslušanje. Ilarionu, kao slabijem, on naredi da vrši lakša manastirska poslušanja, a snažnijem Romanu ona teža i neugodnija. Jer baš u to vreme ovaj veliki otac Grigorije strojaše ovaj svoj pomenuti manastir. Tada svaki je mogao videti Romana kako trči obavljajući svoja poslušanja: čas donosi grede iz šume, čas kamenje, čas opet vodu iz reke koja je tekla ispod manastira. Ponekad je on i s krečom i vodom pravio malter, ponekad opet u kuhinji i hlebarnici služio; jednom rečju: beše on vredan radnik u svim poslušanjima. Prisluživao je on takođe sa umešnošću i bolesnicima kao niko drugi, tako da je sa služenjem donosio bolesniku, takoreći, i samo zdravlje. Zbog toga su ga svi voleli i uvažavali, jer je imao i smirenje i ljubav. Ceneći i hvaleći njegovo uvaženje prema svima i njegovu miroljubivost, nazivali su ga umesto Roman – „Dobri Roman“ (καλορώmανοζ). Ovaj dobri i plemeniti podvižnik i po duši i po telu, revnovao je u svakom služenju i poslušanju, imajući posebno odgovarajuće raspoloženje i ljubav prema onom velikom svetilniku – Sinaitu, starešini manastira, kao što to vele i božanske reči, a osobito ono što je napisano u božanskoj Lestvici: „Ukoliko raste vera u srcu, utoliko i telo hita na poslušanje“ (gl. 4). Ili ono što veli sveti Marko Podvižnik: „Gospod je skriven u Svojim zapovestima, i onaj ko želi da ga nađe neka izvršava zapovesti; izvršujući ih naći će i Njega u njima“ (gl. 191). No neka naša reč produži dalje kazivanje po redu.
Kada se završavalo podizanje manastira svaki se od žitelja manastira, po običaju, odmarao telesno u svojoj keliji, a duhovno se zanimao onako kako je svakome nastojatelj odredio. Videći pak našeg Dobrog Romana da je zdrav po telu, ili bolje reći po duši, ovaj mudri nastavnik i poznavalac božanskih stvari odluči da mu da poslušanje koje bi odgovaralo nameri i cilju ovoga borca i podvižnika. Obratimo pažnju ovde kakav je bio ovaj prepodobni još u početku svoga monaškog življenja, tj. podvižnik trudoljubiv i bogougodan u svakom poslušanju. U manastiru Svetog Sinaita beše jedan vrlo stari monah, telesno bolestan i s jarosnim gnevom. Njemu zbog gnevljivosti niko od tamošnjih monaha nije mogao ugoditi. Znajući to, a znajući umešno služenje oko bolesnika ovoga dobroga Romana, i da niko drugi neće moći kao on poslužiti starcu, iguman, kao veliki Pastir, odredi prep. Romana da on prislužuje bolesnom, gnevljivom starcu. Od tada je svaki mogao videti ovoga novog Akakija (iz Lestvice) kako je velikodušno podnosio sve grdnje bolesnog starca, kao što veli negde Lestvičnik istinskim poslušnicima: „Ispijaj poniženje i ruganje svakodnevno kao vodu živu“. Pošto ovaj bolesni starac, uz druge bolesti, imađaše i veoma osetljiv stomak, ne mogaše nikakvu drugu hranu lako primati osim ribe. Šta u tom slučaju radi ovaj dobri podvižnik? On izuči ribarsku veštinu, te je tako noću pleo mreže, a danju je lovio ribe, i na taj način nabavljao pogodnu hranu za svoga bolesnog starca. U ostala doba godine on je lako lovio ribu i brzo je uspevao u tome, ali je zimi imao velike teškoće, jer je taj kraj bivao isuviše hladan, da su se vode od velikih mrazeva zamrzavale kao kamen. Sneg pak u tome kraju često se i do aprila, ili još duže nije otapao, tako da okolna jezerska udubljenja, koja okolni stanovnici nazivahu virovima, behu potpuno zaleđena od velike hladnoće, te je bilo nemoguće po njima tada loviti. Zbog ove nevolje obojica njih behu u žalosti: starac zbog lišavanja riblje hrane, a njegov dobri poslušnik zbog njega samog. Jer gledajući bolesnog starca kako je tugovao zbog toga, i sam sastradavaše njemu kao pravi služitelj njegov po Bogu. Zato je sa brigom razmišljao i tražio na koji bi način mogao da ulovi ribu za starca. No pogledajte samo kakav je on za to način pronašao, jer nužda nagoni čoveka na pronalaske, i na mnoge zamisli pokreće dušu. Za prepodobnog pak Romana valja reći da mu je sam Bog tada dao znanje, jer se on i molio Bogu za tu stvar. I šta je on uradio? Vrtoglavica me spopada i ruka mi se trese i ne može da piše, a oči mi se pune suzama, diveći se poduhvatu ovoga podvižnika. Jer on pronađe jedan način koji je nedostupan mnogima ako ne i svima: uzevši lopatu i čekić on siđe na led, razgrnu lopatom sneg levo i desno, razbi led čekićem, drhteći pritom sav od zime i cvokoćući zubima; zatim ulazi u sam vir, i vodu u dubini muti nogama, izgoneći na taj način ribe iz dubine ka površini, pa onda brzo baca mrežu i tako ih hvata. Zar nije dakle bio sličan ovaj vir ovoga mučenika po svojoj volji i savesti sa onim jezerom sv. Četrdeset Mučenika? Zaista jeste. A ako neko odgovori i reče da ovaj dobrovoljni mučenik nije tada i umro telesnom smrću kao Četrdesetorica, mi bismo takvima odgovorili: da prepodobni Roman nije rešio bio da umre, ne bi sigurno ni ulazio u zaleđenu vodu. Jer to znači položiti dušu svoju za bližnjega svoga (sr. Jn. 15, 13).
Jednom zapovedi bolesni starac prep. Romanu da ide i ulovi ribu; pritom mu odredi vreme kada se mora vratiti. Međutim prepodobni naišavši na dobar i uspešan lov, ostade tamo duže nego što mu beše određeno. Kada se potom on vrati natrag, starac ga veoma neraspoloženo dočeka, i pored toga što je ovoga puta prepodobni doneo više riba nego inače. Štaviše, starac ga obasu mnogim grdnjama, znajući za njegovu trpeljivost i skrušeno raspoloženje duše. Pošto uze ribu, starac ostavi prepodobnoga napolju pred kelijom svu noć. Te pak noći, pošto beše zimsko doba, napada veliki sneg i pokri prepodobnog Romana tako da se ujutru ni video nije od snega. Kada ujutru drugi naiđoše i razgrnuše sneg, nađoše prepodobnog Romana pod snegom skoro polumrtvog. Ovaj podvig ravan je podvigu lovljenja ribe u zaleđenom viru.
Nakon izvesnog vremena upokoji se bolesni starac. A pre njega otide ka Gospodu i sam veliki svetilnik i opšti otac svih: prepodobni Grigorije Sinait[16]. Tada je mogao svaki videti prepodobnog Dobrog Romana kako silno plače i tuguje i noću i danju, jer nije želeo da živi i radi po svojoj volji bez podčinjenja drugima. I on, tražeći nađe sebi drugog nastojatelja, koji življaše u samoći daleko od manastira, a kod koga beše kao poslušnik napred spomenuti Ilarion, koji je s njim zajedno bio došao ovamo. Sagnuvši vrat, on podčini sebe ovome starcu, kao što je to pravilo monaško; bi mu ropski poslušan; i služaše ga svom dušom svojom kao što služaše i onoga što se upokoji. No ovome starcu nije bilo lako ugoditi. U to vreme strašna glad vladaše u onom kraju. A oni su imali samo nešto boba. Pritom su ih i razbojnici napadali, uzimali i to malo hrane, pa im i usijano gvožđe stavljali na stomak. Zbog svega toga prepodobni oci: Roman i Ilarion sa svojim starcem odoše iz Parorije i vratiše se u Zagoru, i tamo se nastaniše i življahu u mestu zvanom Mokrin, udaljenom od Trnova dan hoda.
Međutim, prep. Roman ne ostade ovde dugo. Iz nepoznatih razloga on se udalji u jedno udaljeno mesto u pustinji. Prep. Ilarion ostade sa starcem. Nije prošlo zatim mnogo vremena a starac, pošto već beše zašao u godine, otputova iz ovog života ka Gospodu, Koga je voleo i želeo.
Doznavši za smrt Starca prep. Roman prolivaše silne suze. Onda ode na grob svoga starca, i ridaše silno što je napustio starca. I da ga nije prepod. Ilarion utešnim rečima ubedio da se digne sa starčevog groba, verovatno bi se desilo s njim isto što se desilo onom lavu na grobu blaženog Gerasima Jordanskog. Ustavši pak sa groba posle mnogih umoljavanja od strane prepodobnog Ilariona, Roman se baci pred Ilarionove noge i sa mnogim suzama reče mu: „Zato što sam prestupio zapovest starčevu i udaljio se od zajedničkog života s tobom, evo od danas tebi ću se podčinjavati u Gospodu umesto pokojnom starcu“. A Ilarion, znajući da je Roman veći od njega u vrlinama, odbijaše to i ne htede pristati. No istinski smireni Roman uveravaše ga govoreći: „Neću se dići sa zemlje, ako me ne primiš da ti se od danas podčinjavam u Gospodu“. Videći na kraju njegovo veliko preklinjanje i takođe njegovo veliko smirenje, Ilarion pristade i primi ga. I od tada je svaki mogao videti ovog velikog među ocima podvižnika kako se podvizava kao jedan običan početnik i trudi u svakom poslušanju.
Posle ovoga uskoro njih dvojica doznadoše da je pustinja Parorija opet mirna, jer je car Aleksandar[17] najstrožije zapretio lopovima i razbojnicima, koji su imali običaj da nanose iskušenja slugama Božjim, i saopštio im da, ako ne prestanu, kazniće ih otsecanjem glave. Kada ovu blagu vest prepodobni oci proveriše i utvrdiše da je tačna, napustiše Zagoru i vratiše se u Paroriju, u svoju omiljenu pustinju i samoću. To je bilo takvo mesto da je i sam pogled na njega mogao da izazove umiljenje u bogoljubivim dušama. Došavši tamo, ova dvojica podvižnika nastaniše se vrlo brzo blizu manastira velikoga Grigorija Sinaita i kelije sebi tamo načiniše.
U to vreme i ja, veli pisac ovog Žitija, najbedniji među monasima, dođoh iz Carigrada na to mesto, i, čuvši za njihovo vrlinsko življenje i savršeno podvizavanje, sagnuh glavu i podčinih se prepodobnom Ilarionu, kojemu je bio podčinjen i sam prepodobni Roman.
Te godine približavala se svečestna i velika Četrdesetnica, a beše običaj da u poslednju nedelju pred post uveče svi sapodvižnici jedu zajedno, a zatim su se u toku Posta svaki za sebe povlačili u samoću. To isto i mi tada učinismo. Večeravši zajedno sa starcem, mi dobismo od njega blagoslov i zapovest da se svaki od nas povuče za sebe i usami u svoju keliju i da tamo u samoći provede prvu sedmicu. A sledeće subote, dodade starac, to jest na praznik Svetog Teodora, sastaćemo se opet zajedno i obedovaćemo svi skupa skuvavši i nešto malo jela radi telesnog utešenja. Kao što reče naš nastojatelj, prepodobni Ilarion, tako sve tačno i bi. Kada se posle toga ponovo skupismo za trpezom i zajedno jeđasmo, starac meni govoraše i zapovedaše šta je potrebno učiniti, a dobri Roman sabrano i zamišljeno seđaše i hrane se ne tako rado doticaše, kao neko koji je iz sebe izašao i umom negde na drugom mestu boravi. Zatim on ustade iza trapeze (jer ga blagodatni dar umiljenja nije bez posla ostavljao) i otide u svoju keliju budući već sasvim gotov da plače. Mi ga dugo očekivasmo, misleći da je pošao po vodu. No pošto prođe dosta vremena u tom iščekivanju, ja po zapovesti starca ustadoh i pođoh da ga tražim. Bacivši poglede levo i desno i ne mogavši ga naći, ja otidoh brzo u njegovu keliju i stavši pred njegovim vratima, – a Gospod vidi da istinu govorim, – čuh ga kako plače unutra kao majka koja je sahranila jedinca sina. He usudivši se da zakucam na vrata kelije, vratih se sa velikim divljenjem natrag starcu. Kada me starac zapita: „Gde je brat“? ja mu na to odgovorih: „Mi, oče, jedemo telesnu hranu, a on duhovnu“. Čuvši to starac se zamisli šta bi ta reč značila, a kada mu ja objasnih šta sam svojim ušima čuo, on se malo zamisli u sebi pa mi reče: „Idi opet i pozovi ga da se zajedno utešimo, i zatim ustanemo“. Po zapovesti starčevoj ja brzo otidoh u njegovu keliju i došavši pred nju opet oslušnuh i, – o! čudesne li blagodati tvoje, Hriste, koju daješ onima koji Te se boje! – čuh ga opet gde uznosi plač i ridanja veća nego prethodna. Zakucavši najzad rukom na vrata, on iziđe sav bogonošen (όλως θεοφορούmενος); lice mu beše svetlo, a obrazi pokvašeni suzama. I pre toga ovaj dobroplačni podvižnik imađaše blagodatni dar suza, mada delimično i površno; sada pak, i zbog mnogih trudova svojih i zbog besprekoslovnog poslušanja, a još uz to i zbog usiljenog posta cele sedmice naišla je na njega blagodat Presvetoga Duha i darovala mu ovaj bogati dar, tako da on nije samo tiho plakao nego i glasno ridao. I pošto on ubrisa lice svoje maramicom, otidosmo starcu i, sevši za trpezu, ja i starac uzesmo nešto od postavljenih jela, da bi prirodu tela malo potkrepili. Međutim, on ništa ne uze. Jer on beše zasićen ne hlebom, kako je rečeno (sr. Mt. 4, 4), već od dara i blagodati ovih suza.
Od toga vremena on zamoli starca da načini sebi keliju na udaljenosti od nas oko jednu stadiju u blizini reke, da bi tako i ribe lovio i donosio starcu. Jer i ovaj starac imađaše slab stomak kao i onaj napredspomenuti. Došavši na ovo novo mesto i našavši pustinju i samoću koju je želeo, ovaj dobroplačni podvižnik dodavao je sada podvig na podvig i sticao sve veći i veći dar suza. Kolike li je zaista potoke suza prolio ovaj svetitelj, sklon umiljenju više nego iko drugi, i razgovarajući u molitvi sam sa samim Bogom i ne budući ni od koga uznemiravan! Jer ako molitveno tihovanje u samoći (ή ήσυχία) donosi pokajnički plač (το πένθοζ), kao što nas uče božanski Oci, plač sa svoje strane krštava čoveka i čini ga bezgrešnim. Zar je potrebno uopšte i govoriti kakve i kolike se on udostoji duhovne trapeze od suza i raznovrsne blagodati Duha? Um je naš u nedoumici i jezik u nemogućnosti da izloži i ispriča neizrecive stvari, no to znaju iz sopstvenog iskustva iskusni i podvižnički ljudi, makar mi i ne mogli da sve to jezikom iskažemo. Mislite li pak da je on, tamo živeći i ribe loveći, jeo nešto i sam od njih? He, nikako; nego mu je izuzetno posao bio da lovi ribe i da ih dovosi svome starcu i ocu u Gospodu, pošto starac beše bolestan; a on sam upotrebljavao samo običnu hranu.
Dok smo mi tako živeli, javi nam jednoga dana pismom upravnik grada Skopela[18], da se Agarjani spremaju da dođu ovde u lov na divlje životinje, te da bi trebalo jedno od dvoga da učinimo: ili da se sklonimo u kulu sa monasima i tamo ostanemo, ili da se udaljimo iz toga mesta. To vam savetujem, pisaše upravnik, starajući se za vašu korist i spokojstvo. Čuvši za takvu nemilu vest mi se velikom žalošću ispunismo; suze su nam navirale na oči, jer je trebalo da napustimo našu omiljenu pustinju. Zbog dugovremene naviknutosti na samoću (a to znaju oni koji su je okusili), beše nam nemoguće da se nastanimo zajedno sa monasima u manastirskoj kuli, te zato i protiv volje napustismo Paroriju i vratismo se opet u Zagoru. Našavši naše pređašnje kelije u Mokri, nastanismo se u njima: starac naš prepodobni Ilarion i ja s njim na jednom mestu, a prepodobni Romilo malo dalje od nas na drugom mestu. Mislim da je to učinio, da bi imao neprekidni podvig plača, jer usamljenost, kada biva s razumnošću i s uzvišenijim božanskim ciljem, postaje roditelj plača. To najjasnije pokazuje i prepodobni Roman o kome je ovde reč. Kolikogod sam puta k njemu odlazio poslom, po zapovesti starčevoj, došavši pred keliju ja sam ga uvek čuo kako rida i plače. Ovde on ne prožive s nama dugo vremena, jer se stalio sećao naše Parorije, i željan pustinjačke usamljenosti on napusti ubrzo Zagoru i otide u Paroriju, ne plašeći se tamošnjih opasnosti. Jer ljubav prema pustinji učini da on prezre i telesnu opasnost koja mu je tamo pretila.
Došavši tamo on zađe duboko u planinu, i sagradi sebi kolibu, u kojoj se udostoji i velike shime, pri kojoj dobi ime Romilo. Tu je proveo pet godina odvojen od svakog opštenja s ljudima, osim što je katkad po potrebi dolazio u manastir svetog Sinaita. Ali ko može da iskaže njegove suze i njegov plač za sve to vreme, ili njegove borbe s demonima i njihova zastrašivanja koja je pretrpeo, kao što nam je sam pričao. Jer nam je blaženi govorio da van pomoći Božje niko koji nosi telo ne može se boriti sa demonima. „Već od samog početka, govoraše on nama, čim sam zašao u planinu, mnoga su mi priviđenja i zastrašenja pričinjavali demoni iz zavisti, eda bi me na neki način obmanuli i naveli da otidem otuda. Nekad su mi pokazivali svetiljke, nekad munje i gromove, nekad stvarali silnu buku, a ponekad i zajedničko podvriskivanje ljudsko, pri čemu su još i planinske gudure odjekivale dvostrukim podvriskivanjem, tako da bih ja pomislio da i samo drveće ispušta glasove iz sebe. No ja se imenom Gospodnjim protivljah njima, kao što veli Sv. Pismo (Ps. 117, 10-12), i sva njihova zastrašivanja smatrah za dečije igračke.
Međutim potomci Agarini mnogo puta u ovu goru dolažahu i opkoljavahu manastirsku kulu gađajući monahe strelama sa zemlje, a već su im bili zarobili svu stoku koju imađahu. Uplašeni od toga, monasi napustiše kulu, pošto je prethodno zapališe. Tada je i ovaj dobri Romilo i protiv svoje volje morao da napusti pustinju i da se vrati u Zagoru. Tamo je on opet sagradio sebi kolibu u jednom pustom mestu. No opšti vrag našeg spasenja poseja u srca monaha, koji življahu u blizini, zavist prema ovom prepodobnom. Osetivši zavist njihovu svetitelj odmah napusti taj kraj i otide u Svetu Goru Atonsku. Tamo on nađe mnoge svete monahe podvižnike, i osobito monahe iz svog naroda, koje on uputi na put spasenja. K njemu su tada počeli dolaziti mnogi monasi, i to ne samo otšelnici, nego i oni iz opštežića, jer je njegova reč imala posebnu blagodat, pošto je bio iskusan u monaškom životu od same mladosti i imao dar da privuče na put spasenja one koji se sa verom pokaju. Zbog tog dolaženja k njemu mnogih monaha, dešavalo se da je negodovao, jer je želeo da mirno živi i da u samoći opšti sa Bogom. Toga radi on je često prelazio sa mesta na mesto izbegavajući metež i bežeći od ljudske slave. Promenivši tako i u Svetoj Gori mnogo mesta, on na kraju dođe na brdo blizu Svete i Velike Lavre, koja se gora zvaše Melana. Tamo ga nađoh i ja ubogi Grigorije – veli pisac žitija, – koji dođoh iz Zagore, baš u vreme kada je prepodobni podizao sebi keliju za obitalište. Njemu se ja onda sa smirenjen podčinih kao duhovnom ocu.
U to vreme beše velika glad u tom kraju, i strahovito oskuđevasmo u hrani. U ovo vreme prep. Romilo još ne dobijaše pomoć od Svete Lavre, koju drugi nazivahu „brataštvom“ (άδελφάτον), jer je prepodobni nedavno bio došao na to mesto i beše mnogima nepoznat, nepoznat ne po krajnjoj prostoti i siromaštvu, nego po vrlinama koje imađaše. Zbog te oskudice on posla neke da traže tamo-amo po Svetoj Gori, što za hranu. No oni se vratiše ne našavši ništa što nam je bilo potrebno. Videći to ja, sav ispunjen skrušenosti i stida, rekoh prepodobnome: „Teško meni nesretnome, oče, što dođoh tvojoj prepodobnosti u vreme najveće oskudice, pa je i sam činim još većom“. Na to mi on strogo odgovori. „Teško tvome neverju, jadniče. Ja od sve duše nepokolebljivo verujem Gospodu našem Isusu Hristu da nas neće ostaviti nezbrinute i lišene onoga što nam je najnužnije za telo“. Tako je ovaj nepokolebljivi podvižnik vere izobličio moje maloverje, a Bog i učini po veri vernog sluge svoga. Naime, posle dva dana, posla on mene u manastir kod jednog njegovog poznanika radi nekog posla. Kada ja stigoh u manastir i dok očekivah dotičnog monaha, dođe preda me jedan gubavi siromah i reče mi: „Kao što vidim, brate, ti si tek sada došao ovde. Kada zatim on doznade od mene podrobnije o nama, čuvši da živim sa nekim starcem gore na brdu Melani, reče mi opet: „Da slučajno ne oskudevate u hlebu?“ Videći da je on veoma siromašan i gubav ja mu rekoh: „Gde ti tako siromašan i bolestan nađe hlebove“? On mi reče: „Veruj mi, ja dođoh ovde da ištem malo svežega hleba, jer suvih hlebova imam i više no što mi treba“. Pošto mu ja zatražih od tih hlebova, on ode i donese mi punu torbu, koju ja uzeh i trčeći uziđoh na goru k prepodobnome. I objasnih mu da hlebove dobih od jednog siromaha i gubavca. Tada starac podiže ruke k nebu, i uzviknu: „Hvala ti, Bože, što si nam, ne od bogatih nego od siromašnih, pokazao milosti Tvoje, da izobličiš maloverje naše“. Iskoristivši tu zgodnu priliku, on me kao otac pouči i ukori za maloverje moje i tvrdičluk.
Prepodobni Romilo imađaše veliku veru u Boga i svima podjednako otvaraše svoje milostivo srce; i to ne samo ljudima, nego i pticama i bubama i zverima. Pored mnogih svojih bogougodnih dela, starac činjaše i ovo: Ako bi neko od monaha u Svetoj Gori zidao sebi keliju, i obratio se starcu za pomoć, on je slao mene sa ovakvim uputstvom: „U toku noći sve što najbolje imaš od jela ti skuvaj, jer dotični otac ima potrebu u nama da mu dođemo i pomognemo u podizanju kelije“. Ja postupah po tome. I ujutro, uzevši hleb i vino i skuvano jelo i voće mi odlažasmo zajedno k ocu koji nas je bio pozvao. Tada je svaki mogao videti kako ovaj prepodobni, kao neki mladić, radi zajedno sa drugima, i to sve do večera, kada smo se umorni od truda vraćali u svoju keliju.
Starac je bio neumoran u poukama. K njemu su počeli dolaziti monasi Svete Gore radi pouke. Jer kao što magnet privlači k sebi gvožće, tako i reč njegova i prijatna beseda privlačaše duše ljudske; i od tih njegovih pouka sledila je i učenicima njegovim ne mala korist duševna. Ko god je imao bilo kakvu strast duševnu, posle razgovora sa njim brzo se isceljivao. Često sam viđao mnoge od onih koji su mu dolazili snuždeni, suvi, grubi, kako su, posle njegove umilne i blagodatne pouke odlazili svetloga lica i radosne duše. Evo neke od starčevih pouka.
„Braćo moja i oci, govoraše starac, čuvajmo savest svoju čistu prema bližnjima našim; čuvajmo srce svoje čisto od nečistih pomisli, koje obično prljaju jadnu dušu. To pak nećemo uspeti da steknemo ako ne držimo u prirodnom stanju tri dela duše naše: um, volju i osećanje. Ovo troje Sveblagi Bog je stavio u ljudsku dušu kao utvrđenja, da bi čovek, služeći se njima prirodno i kako je Bogu ugodno, mirno i bestrasno provodio svoj život; kao što su nas i Sveti Oci naši, svojim bogomudrim učenjem i još više svojim bogougodnim životom, tome naučili. Gnev uma tvog neka ti bude jedino protiv zmije (=đavola), zbog koje si i pao u početku. Volja tvoja neka se svecela usmeri ka Bogu, ne na nešto drugo obmanljivo i prevarljivo. Um tvoj neka stoji iznad svega, i neka ono što je bolje ne biva podčinjeno onome što je gope. Kada dakle volju i gnev naoružamo protiv duhovnih neprijatelja naših, tj. protiv demona i strasti, i protiv svih koji se protive našem spasenju, onda mi taj deo duše i držimo u njegovom prirodnom stanju, jer tada upravo možemo da ljubimo Boga iz sve duše svoje i bližnjega svoga. Kada pak održavamo osećajni deo duše u prirodnom stanju, kako nam ga je dao Bog, tada želimo večna blaga koja oko ne vide, i uho ne ču, i na srce čoveku ne dođe, koja blaga Bog ugotovi onima koji Ga ljube (1 Kor. 2, 9), radi kojih dobara sa radošću podnosimo svaki trud tela i duše tvoreći vrline, kao što su: post, bdenje, siromaštvoljublje, čistotu tela, neprekidnu molitvu; jednom rečju: danonoćno tvoreći sve ono što doprinosi spasenju duše. Kada pak volju svoju upotrebljavamo protivprirodno, onda se, kao što veli Sv. Pismo, ponašamo kao nerazumne životinje, (sr. Psal. 48, 13). Onda želimo zemaljske i propadljive stvari: uživanje, slavu, zlato, srebro, nečistotu, i tome slično. Um pak, dat nam je od Boga da vlada i nadzirava nad svim. Ako on čuva dani nam od Boga dar (το χάρισmα) bogolikosti i bogopodobnosti, onda čovek provodi svoj život u neprestanom razmišljanju o dobru; peva Bogu i moli se; izučava i čita zakon Gospodnji, i u tom zakonu nalazi mu se volja dan i noć (sr. Ps. 1, 2). Ako li pak čovek um svoj odvrati od dobra, onda se ispunjuje strahovitim bezumljem. Tada čovekom ovlada: mnogogovorljivost, klevetanje, sramne reči, i svako drugo grešno delo, makar se njemu po neosetljivosti i činilo da on hodi bezgrešno. Ko dakle ta tri dela duše, kao što rekosmo, ima u prirodnom stanju (κατά φύσιν), taj je stekao čistu i zdravu savest, koja mu kao prirodni zakon dat čoveku još od početka, ukazuje na dobro i zlo, i savetuje mu da se drži dobra, a da zlo izbegava. Zato što smo mi ljudi razumna i i sa slobodnom voljom bića, bićemo za dobro nagrađeni, a za zlo pravedno osuđeni“.
Još sveti starac govoraše monasima: „Kad odete u keliju nekog svog prijatelja (monaha) i nađete vrata otvorena, nemojte odmah ulaziti, nego po običaju prvo zakucajte spolja, pa kada vas domaćin pozove onda uđite. Kad pak uđete i sednete nemojte gledati levo i desno želeći da doznate šta ima u keliji, nego oborivši glavu i oči k zemlji, razgovarajte sa domaćinom. Ako li u keliji vidite neku zabelešku gde leži, nemojte je uzeti da čitate, bilo da je domaćin prisutan ili otsutan, jer je to nevaspitanje i nesavesnost. Isto tako, ako vidite tamo knjigu gde leži, nemojte je sami odmah otvarati, nego pitajte prvo onoga kome pripada, pa ako on dozvoli onda je otvorite. A ako želiš da još bolje postupiš, onda nemoj uopšte ni da pitaš da je otvoriš, osim ako ti sam domaćin to ne kaže. Ako ti prijatelj poveri kesu sa zlatom ili srebrom da mu pričuvaš, ne pokušavaj da je otvoriš i vidiš koliko novca ima, niti zavlači ruku svoju unutra da se dotakneš onoga što je unutra, jer, to je nevaspitanje i štetno je po dušu, jer od toga dolazimo i do krađe. Ako nađete neku stvar vašeg bližnjeg izgubljenu u manastiru ili na putu, ili čak u pustom mestu, nemojte to zadržati za svoju upotrebu, nego je odmah predajte njenom vlasniku, inače će se u času smrti to smatrati kao krađa“.
Jedanput me sveti starac moj posla jednome starcu da zaištem od njega knjigu i donesem mu. Ja odoh, dobih knjigu, i pri povratku umoran sedoh, otvorih knjigu i odmah nađoh mesto koje je i moj starac hteo da pročita. Pošto pročitah to mesto, ja zatvorih knjigu i donesoh je starcu. Uzevši je u ruke on je otvori i prevrtaše je tamo-amo da nađe ono mesto, ali ga ne mogaše naći. Tada mu ja rekoh: „Koje mesto tražiš, oče, u toj knjizi?“ Kada doznadoh od njega da je to baš ono koje ja usput bejah našao i pročitao, rekoh mu: „Ako mi dozvoliš, ja ću ga naći“. A on mi reče: „Pokaži“. Uzevši knjigu ja u njoj nađoh ono mesto koje je on hteo pročitati, i pokazah mu ga. Na to me on strogo pogleda, pa mi reče: „Otkuda ti znaš da se to mesto nalazi u toj knjizi?“ Već od samog pogleda svetog starca ja shvatih svoj prestup i padoh pred noge njegove tražeći oproštaj, i ispovedih ocu kako mi se to desilo. On me za to poče grditi, govoreći: „Kako si se, nesrećniče, usudio da otvoriš moju kelijicu i moj sanduk i da pogledaš ono što se tamo nalazi? Odlazi od mene; ja neću da imam takvog učenika koji sleduje svojim pomislima, a ne sleduje za mojom voljom“. Ležeći prostrt pred njegovim nogama i govoreći mu: „Oprosti mi“! on mi jedva dade oproštaj, i to ne bez epitimije: da ispunim veliko pravilo. Tako je on znao da vodi brigu o sebi potčinjenima i da se na mnogo načina stara o spasenju svojih poslušnika.
A učeniku, koga je neki starac slao svetom Romilu na pouku, on je govorio: „Brate moj ljubljeni, put kojim si pošao apostolski je put. Kakvu su dakle apostoli imali pobožnost i poštovanje prema Gospodu i Bogu našem Isusu Hristu, to i svaki od nas treba da ima prema svome duhovnom ocu, odričući se jednom za svagda svoje volje, kao što nas je sam Gospod naučio: „Siđoh s neba, ne da činim volju svoju, nego volju Oca koji me posla“ (Jn. 6, 38). Naučeni od Njega apostoli mu nisu odgovarali, niti protivurečili; nisu išli za svojom voljom i mislima, Nego su se pokoravali zapovesti i volji Učiteljevoj, te su zato s pravom čuli od Njega one reči: „Gde sam ja onde i sluga moj neka bude“ (Jn. 12, 26). I zaista, oni se nisu prevarili u svojoj nadi. Zato ti mogu reći sa smelošću da i svaki od nas, koji pametno pretrpi otsecanje svoje volje, i podnosi sa smirenjem i samoukoravanjem i neprotivrečenjem grdnje i karanja svoga duhovnog oca, ne osuđujući ga ni najmanje, – biće uvenčan sa svetim apostolima i radovaće se u Hristu u beskonačne vekove“.
Ispričaćemo ovde još jedan koristan za dušu događaj. Beše neki starac, koji življaše ispod nas na udaljenosti od jedne stadije, i koji još imađaše strast gnjeva, mada beše borac i revnostan podvižnik. Nije se tome čuditi. Taj starac imađaše učenika, poslušnog u svemu i gotovog na poslušanje i služenje starcu, ali ne mogaše podnositi strogost starčevu, i zato htede mnogo puta da pobegne od starca. Kada je starac primećivao brata da ima takve misli, uzimao ga je i dolazio je s njim prep. Romilu. A ovaj, po moći danoj mu od Boga za poučavanje i utvrđivanje iskušavanih od dobromrzca vraga, činio je to uvek, izdvajajući svakoga od njih nasamo, davao je potrebne savete i pouke, i time im davao sveoružje Božje za pobedu nad đavolom. Starcu on govoraše. „He treba, oče i brate u Gospodu, da tako strogo i grubo postupaš sa bratom, nego u strogosti da pokazuješ i krotost i snishodljivost“, i još mnogo takvih reči. Slušajući ga onaj starac mu obećavaše da će se držati njegovih saveta, no pobeđivan od prirode opet se vraćao na istu strogost. Tako isto savetovaše on i mladića kao što treba. I govoraše mu: „Nemoj da se usuđuješ da napustiš ovoga starca, da te ne bi snašlo veće iskušenje. Jer oni koji otstupaju od podčinjavanja, padaju u prelest vražiju. Uostalom, uskoro ćeš ili ti ili starac umreti, i onda će ti propasti svi tvoji podvizi. Ako li do kraja ostaneš uz starca, bićeš uvenčan sa mučenicima, i sa anđelima ćeš likovati, radujući se s njima u beskrajne vekove“. Saslušavši to učenik je odlazio radujući se i obećavajući da će ostati uz starca, što se stvarno i zbilo.
Ovaj mladi brat imađaše poslušanje od svog duhovnog oca da triput nedeljno: ugorkom, četvrtkom i subotom, pomaže bratiji pri mešenju hleba. Radi toga je on odlazio u manastir, i po izvršenom poslušanju vraćao se i donosio starcu sveže hlebove. Ovoga puta mladi brat ode na Veliku Sredu uveče, da bi pomogao mešenju hleba na Veliki Četvrtak ujutru. Beše uz to dobio i blagoslov od svoga starca, da ostane i na Božanskoj Liturgiji do kraja i da se pričesti božanskim tajnama, pa da se onda vrati. Kako je starac naredio tako je i bilo. Pošto se svrši Božanska Liturgija i brat se pričesti božanskim tajnama, pođe on u hlebarnicu da po običaju uzme hlebove. Dok on tražaše hlebove, njega odjednom spopade silna vatra, od koje on i skonča istoga časa. Oci manastirski uzeše ga, opevaše i uskoro sa čašću pogreboše. Doznavši za to, starac stade silno plakati i ridati. I sve tako do same smrti svoje. I kao starac svetog Akakija iz Lestvice, on govoraše: „Oprostite mi, jer ja izvrših ubistvo“. Neispitani su sudovi Božji u primeru spasenja ove dvojice. Jer onaj brat, pošto se pričesti božanskim tajnama, otide odmah ka Gospodu u onaj svečasni i veliki dan; a starac do same smrti ne prestade plakati, tako da mu je posle grob odavao neki blagouhani miris.
Pošto prepodobnom Romilu dolažaše sve više i više monaha, željnih saveta i pouke, sveti starac se poče žalostiti i negodovati, jer su ga ometali u njegovom duhovnom stajanju pred Bogom. Zato jednog dana on mi reče: „Brate, otidi u podnožje Atosa sa severne strane i razgledaj dobro, ne bi li našao neko ravno mesto da tamo načinimo sebi obitalište, i tako se oslobodim posetilaca, koji mi, kao što vidiš, ne daju mira“. Ja otidoh i, pošto dobro razmotrih, nađoh mesto pogodno za podizanje kelija, koje imađaše i jedan izvor u blizini sa vrlo čistom vodom. Ubrzo zatim mi pređosmo tamo i na brzinu podigosmo keliju uz pomoć neke braće koja su bila iskusna u tome poslu. Nastanivši se tamo, starac neko vreme molitveno tihovaše u samoći. Ali ljudi opet uskoro doznaše za njegovo obitalište i stadoše opet dolaziti k njemu. Po onoj reči Spasovoj: „He može se grad sakriti kad na gori stoji“. (Mt. 5, 14). Jer gora i jeste velika visina vrlina, sa koje sijaju poput svetlosti oni koji su se uspeli na tu visinu. Tako se i na prep. Romilu ispuni ona reč, koja kaže: „Koliko neko izbegava slavu ljudsku, utoliko sama slava ide za njim“.
He prođe zatim mnogo vremena a Agarjani ubiše onog najhrišćanskijeg vladara, despota Uglješu[19], što izazva veliki metež i strahom ispuni sve monahe u Svetoj Gori, osobito one usamljene i one koji u pustim mestima življahu. Zbog toga su mnogi otšelnici tada napustili Svetu Goru. Potstreknut od njih i sveti Romilo napusti Svetu Goru i ode u nepoznato mesto, zvano Avlona[20]. No i ovde se ovom pravedniku ne ostvari željeni cilj. Jer ukoliko je on više želeo da svetlost svoga življenja u Bogu sakrije pod sud smirenoumlja, utoliko ga je Bog stavljao na veći svetnjak da svetli svima (sr. Mt. 5, 16). Jer je rečeno „Neka se svetli videlo vaše pred ljudima, da vide vaša dobra dela i slave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt. 5, 16). I tamo počeše k njemu dolaziti mnogi žitelji toga kraja i od monaha i od mirjana, želeći da čuju njegove reči, pošto behu kao ovce bez pastira (sr. Mt. 9, 36).
Živeći u tom mestu svetom Romilu dođe pomisao da ode odatle. Međutim on ne htede da se odmah povede za sopstvenom pomišlju, dok ne zapita nekog drugog starca i preko njega dozna volju Božju. Pošto doznade za jednog od svetogorskih staraca u Carigradu, u kojega imađaše poverenje i duhovnu ljubav, on posla k njemu jednog od svojih učenika sa pismom, u kome pisaše: „Pošto mi, sveti oče, pomisao ne da da ostanem ovde, nego mi veli ili da se vratim u Svetu Goru, ili da idem drugde, od toga dvoga, kuda mi to zapovedaš da odem? Molim te da mi odgovoriš, jer te sa verom pitam“. Primivši pismo i pročitavši ga, dotični starac mu odgovori ovako: „Pošto si me zapitao sa verom, čini mi se da je bolje da odeš na neko drugo mesto, gde te Bog uputi, a ne u Svetu Goru“.
Dobivši takav savet od starca, sveti Romilo ode iz Avlone i sa svojim učenicima dođe u Srbiju, u mesto zvano Ravanica[21], gde beše manastir Presvete Vladičice naše Bogorodice, blizu kojeg se i nastani. He proživevši tamo mnogo vremena, ovaj prepodobni ostavi zemlju i zemaljsko i ode u nebeska naselja, predajući svoju blaženu dušu u ruke Božje. Njegov grob u koji ga pogreboše, odavaše veliki blagouhani miris[22].
Pisac ovog Žitija veli: Bogoljubiva i spasonosna dela svetog Romila, od početka njegovog udaljenja iz sujetnog sveta pa do odlaska sa Svete Gore ja, bedni i nedostojni njegov učenik, po svojoj moći opisah radi koristi čitalaca. Dela pak i čudesa njegova posle blaženog mu upokojenja videli su lično ljudi bogoljubivi i istinoljubivi, koji su odlazili na njegov grob. Oni sami tvrde da su videli gde on, po sili koju mu je Bog dao, izgoni demone iz ljudi; kroz povraćanje vadi zmije iz utrobe njihove; hrome isceljuje, i slepima vraća očni vid. Jednom rečju: blagodat da isceljuje svaku bolest i svaku strast on je dobio od Boga, Kome je za života toliko ugodio. Jer tako Gospod proslavlja one koji My iz sve duše služe i slave Ga.
Ali, o, Oče otaca, ukrase podvižnika, nadahnitelju monaha i najlepši plode pustinje; vrhunče molitvenog samovanja i veliki podvižniče plača; vidioče božanskih stvari i veliki čudotvorče, moli se svagda kao najistinskiji sluga i prijatelj Božji za sav hristomeniti narod, i za ovo tvoje stado[23] gde se nalaze tvoje česne mošti; za sve one koji žive ovde i za sve koji služe oko tvog božanstvenog Kivota. Još se moli, preklinjem te, za mene tvog nedostojnog slugu; i ako sam te kao čovek u nečemu ožalostio, oprosti mi, i snishodljiv budi kao podražavalac Čovekoljubivog i milostivog Boga. Još se moli i za sve one koji su telesno služili tvoje veličanstvo, eda bi tvojim posredovanjem i bogoprijatnim molitvama našli milost i blagonaklonost u Hrista Boga našeg, Kojemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Njegovim Ocem i Presvetim i Blagim i Životvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova, amin.
 
SPOMEN SVETIH
ELPIDIJA i JELENE
 
Ovi sveti se spominju (u nekim Sinaksarima) zajedno sa svetim Danaktom čtecom (koji je napred spomenut).
 
STRADANJE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA
DAMASKINA GABROVSKOG
 
Sveti Damaskin rodio se u Gabrovu, u Bugarskoj. Iz ljubavi prema monaštvu on ostavi svoje otačastvo, dođe u Svetu Goru i primi monaštvo u Hilendaru. Tu je bio posvećen za jerođakona, a potom i za jeromonaha. Kada jednom prilikom on bi poslan iz manastira da potraži od nekih Turaka dug manastirski, oni nagovore jednu ženu muslimanku, te ona uđe u kuću gde je stanovao Damaskin. Tada oni Turci dođu i nađu tu ženu, pa odvuku Damaskina pred kadiju. Damaskinu bude predloženo: ili da bude obešen ili da se poturči. Na to prepodobni spokojno odgovori: „Ja sam se rodio kao hrišćanin, takav ću i umreti. Odreći se Hrista, isto je što i odreći se večnog života; bez Njega nema spasenja grešnicima, kakvi smo svi mi, ja i vi. On je pomiritelj pravde Božje sa grešnim čovečanstvom; On je davalac blagodati Božje, neophodne za ispunjenje volje Božje. Žao mi je vas, ako to ne razumete. No bilo bi bezumlje kada bi ja pristao da za privremeni život kupim večnu pogibao“.
Tada ga sa rukama naopačke vezanim odvedoše na gubilište. Tu on zamoli od Turaka dozvolu da se pomoli Bogu. Dobivši dozvolu, on se okrenu na istok, pomoli se Bogu, ogradi sebe krsnim znakom, pa reče ubicama: „Sada sam gotov za smrt“. I bi obešen 16 januara 1771 godine, u Svištovu. Tako sveti Damaskin žrtvova svoje telo da spase dušu svoju. No njegove ubice postiže odmah kazna Božija. Oni sedoše u čun da se prevezu preko Dunava, no iznenadnom burom budu izvrnuti i utopljeni.
 
SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA
NIKOLE
 
Ovaj sveti novomučenik bi rodom sa ostrva Mitiline (Lezvos) i postrada za Hrista od Turaka godine 1771.
 
SPOMEN PREPODOBNOG BLAŽENOG
MAKSIMA TOTEMSKOG
Hrista radi suludog
 
Sveštenik u gradu Totemu, u Vologodskoj guberniji; četrdeset pet godina upražnjavao podvig jurodstva, suludosti; prestavio se 1650. godine. Svete mošti mu počivaju u crkvi svetog Nikolaja Čudotvorca.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JOVILE (ili JUNILE), TUPBOHA I NEONA
 
Ovi sveti mučenici postradaše zajedno sa svetom Neonilom[24].
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Juvenalije patrijarhovao od 420 do 452 godine.
  2. Teodosije II Mlađi – vizantijski car, carovao od 408 do 450 g.
  3. Sabornu crkvu Svete Sofije (= Premudrosti Božje) u Carigradu podigao je Konstantin Veliki. Kasnije, u prvoj polovini šestoga veka nju je obnovio i proširio car Justinijan Veliki; a godine 1453, kada Turci osvojiše Carigrad, ona bi pretvorena u camiju. Justinijanov hram Svete Sofije i do danas prestavlja najizvanrednnji i najveličanstveniji scomenik hrišćanske arhitekture vizantijskog stila.
  4. Valentijan III – zapadni rimski car; carovao od 423 – 455 godine.
  5. Neron – pimski car; carovao od 54 do 68 godine.
  6. Sveti sveštenomučenik Polikarp, episkop smirnski, praznuje se 23 februara; mučenički postradao godine 167.
  7. Masalija – primorski grad južne Francuske, sa izvanredno utvrđenim pristaništem; jedno od najvažnijih središta rimske obrazovanosti u južnoj Galiji; sada – Marselj, najvažniji primorski trgovački grad Francuske. Odatle se u starini hrišćanstvo raširilo po celoj južnoj Galiji.
  8. Edua – drevni grad Galije, na jugoistoku od Pariza, između reke Loare i Sone.
  9. Kod starih Grka Nemezida je bila boginja sudbine; verovali su da ona dodeljuje ljudima sreću i nesreću, nagrade i kazne.
  10. Divioniska pokrajina nalazila se na istoku Galije.
  11. Marko Avrelije (drukčije – Antonin) – rimski car; carovao od 161 – 180 g.
  12. Ilirija – oblast Rimske carevine, koja je sobom obuhvatala svu istočnu obalu Jadran. Mora sa dubokom zaleđinom (sadašnja Dalmacija, Bosna, Albanija). Avlon – grad u Iliriji, pored Jadranskog Mora, danas Valona.
  13. Žitije prepodobnog Romila Ravaničkog napisao je njegov učenik monah Grigorije, rodom iz Carigrada. Žitije u grčkom originalu (a postoji i stari srbuljski prevod) objavio je, iz rukopisa br. 73 manastira Dohijara iz Svete Gore, bolandista F. Halkin, y časopisu „Byzantion“, t. 31 (1961), str. 114-145, odakle ga i prevedosmo.
  14. Parorija, mesto na granici između tadašnje Bugarske i Vizantijske države.
  15. Sveti Grigorije, monah sa Sinajske Gore, došao na Balkan u prvim decenijama 14. veka i bio po raznim mestima učitelj i nastavnik istinskog monaškog duhovnog života i isihastičkog podvižništva. Mnogi srpski monasi tog vremena bili su njegovi učenici. Slavi se 7. aprila i 8. avgusta.
  16. Sv. Grigorije Sinait upokojio se 27. novembra 1346. g.
  17. Bugarski car Ivan (ili Jovan) Aleksandar vladao Bugarskom državom od 1331. do 1371. g.
  18. Vizantijsko utvrđenje u istočnoj Trakiji, blizu današnjeg Lozengrada.
  19. Srpski despot Jovan Uglješa, posle raspada Dušanovog carstva vladao u Makedoniji, sa prestonicom u gradu Seru. Poginuo sa svojim bratom Vukašinom u bitci sa Turcima na reci Marici, 26. sept. 1371. g.
  20. To beše grad Valona u današljoj Albaniji, na obali Jadranskog Mora.
  21. Srpski manastir Ravanica kod Ćuprije; podigao ga od 1375-81 g. sveti car Lazar. U njemu i danas, s južne strane priprate, počivaju čudotvorne mošti svetog Romila. Od učenika svetog Romila, koji su sa došli u Srbiju, mnogi su se takođe proslavili svetošću. Oni su u Srbiji poznati kao „Sinaiti“.
  22. Sveti Romilo se upokojio oko 1376. godine.
  23. Misli se na monahe u Ravanici.
  24. O njima vidi opširnije u stradanjima sv. mučenika Pevsipa, Elevsipa i Malevsipa i njihove babe Neonile, pod današnjim datumom.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *