NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
15. JAHUAP
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAVLA TIVEJSKOG
 
Prepodobnom Antoniju, koji je sa učenicima svojim živeo U Egipatskoj pustinji[1], dođe jednom na um misao kako nema tako savršenog monaha kao što je on i kako se on prvi nastanio u pustinji i izabrao usamljenički život. Dok se on, kako to sam kasnije pričaše, bavio tom mišlju, ču u viđenju glas gde govori: Antonije, ima jedan sluga Božji koji se pre tebe nastanio u pustinji i koji je savršeniji od tebe; i ako ga potražiš, naći ćeš ga u unutrašnjosti pustinje. Pohitaj k njemu pre no što je on otišao Gospodu.
Čuvši to, i došavši k sebi, starac odmah uze svoj štap i pohita u pustinju želeći da pronađe toga o home mu bi otkriveno. Beše podne i tolika vrućina da se i kamenje beše usijalo od silne žege; starac malaksavaše telom, ali ne malaksavaše duhom, već produžavaše svoj put. Ma da nije znao kuda da ide, ipak je junačio sebe i govorio: Verujem Bogu mome, da će mi pokazati slugu svoga, koga mi obeća pokazati. – I ne dugo posle toga ugleda starac životinju, sličnu konju, koju pesnici nazivaju ipokentavr, prekrsti se i smelo upita: Je li, u kom mestu živi sluga Božji? – Zver se pokloni na pitanje svetiteljevo, ali pošto nije mogao govoriti, pokaza glavom na onu stranu kuda je sluzi Božjem valjalo ići, i brzo pobeže od prepodobnog Antonija. Starac se čuđaše izgledu ovoga zvera, i produži put na onu stranu kuda mu zver glavom pokaza. No, da li se ovo đavo beše prerušio da uplaši svetitelja, ili je to neki neobičan pustinjski zver, mi ne znamo.
Putujući po neprolaznoj pustinji, starac ništa drugo nije primećivao do tragove zverinja. Pošto je putovao dva dana i noć, on drugu noć provede u molitvi, neznajući kuda da krene. A kada svanu treći dan on vide vučicu gde ide ogrankom gore i zavija. I izdaleka je prateći, on dođe blizu pećine u kojoj življaše ugodnik Božji, sveti Pavle. Ugledavši pećinu, starac se obradova, ali njen žitelj, osetivši Antonijev dolazak, zatvori vrata. A starac priđe i kucnu, ali ne bi odgovora. I on stojaše pred vratima i kucaše ali bez uspeha. Videći da mu se vrata ne otvaraju, on pade pred ulaskom u pećinu, i moljaše se sve do podne da mu se dopusti da uđe unutra i vidi onoga koga je sa tolikim trudom tražio. I govoraše: Otvori mi, slugo Božji, otvori! Ti znaš, sve znaš, jer ti je Bog otkrio ko sam i odakle sam i radi čega sam došao. A znam i ja da nisam dostojan videti sveto lice tvoje. Ipak, neću otići odavde dok te ne vidim. Nemoj se kriti; Bog mi je tebe obelodanio. Ti zverinje primaš, zašto čoveka odbijaš? Tražih te, i nađoh te. Kucam, da bi mi se otvorilo. A ako mi ne otvoriš, onda ću umreti na pragu tvom, i ti ćeš ovde sahraniti leš moj. – I mnogo drugo govoraše mu sa suzama, i koraše ga kao nemilostiva. Odgovori ugodnik Božji iz pećine: Ko to moli sa pretnjom? Ko to sa suzama ukorava? Čudiš se što ti ne otvaram, a došao si hvaleći se da ćeš umreti ovde.
Rekavši to, svetitelj otvori vrata. I zagrlivši se, sa suzama celivaše jedan drugoga, i po imenu nazivahu se, jer im Bog beše otkrio njihova imena. A pošto sedoše, reče otac Antonije; Raduj se, Pavle, sasude izabrani i ognjeni stube, žitelju ove pustinje! – A sveti Pavle govoraše mu: Dobro došao, sunce koje obasjava svu vaseljenu, nastavniče spasavanih, usta Božja; ti si pustinju naselio, a đavola iz nje proterao. Zašto si toliki trud potegao radi mene čoveka grešnog i ništavnog? Eto, vidiš starca prestarela i sedinom ružno pokrivena; vidiš čoveka koji će odmah biti prah i pepeo. Ali pošto ljubav može sve da čini, molim te, pričaj mi: kako je sad rod ljudski; kako se u svetu caruje; ima li još zabludelih u idolopoklonstvu; i da li još traju gonjenja na hrišćane? – Antonije odgovori: Molitvama tvojim stoji svet, i gonjenja prestadoše, i Crkva slavi istinitoga Boga. Ali, pošto si spomenuo gonjenja, molim te, Gospoda radi ne sakrij od mene ono što se odnosi na tebe, nego mi sve ispričaj zbog čega si se udaljio iz sveta u ovu tako daleku pustinju. I sveti Pavle stade mu pričati o sebi ovako:
„Rodio sam se u Tivaidi. Imao sam sestru koju roditelji još za života svoga udadoše. Sami pravoslavni, roditelji me naučiše grčkim i rimskim knjigama, i pravoslavnoj veri. Pre no što napustiše ovaj privremeni život, oni nam podeliše svoje imanje koje beše vrlo veliko. Pošto se oni upokojiše, muž moje sestre, gramžljivac, htede i moj deo. Stoga nameravaše da me kao hrišćanina preda nečestivom knezu na mučenje da bi pošto me pogube, on uzeo moje nasleđe. A tada carovahu Dekije[2] i Valerijan. Oni mučahu sve koji Hrista ispovedaju, i beše veliki strah u celoj Tivaidi, jer oni ljute muke izmišljahu. U to vreme neznabošci uhvatiše jednog hrišćanskog mladića. I mučiše ga mnogo. No pošto ga ne mogoše odvratiti od Hristove vere, odvedoše ga u jednu mirisnu baštu punu cveća, metnuše na divnu postelju, i mekim uzicama privezaše mu i ruke i noge za postelju. Onda se svi udaljiše, a kod njega pustiše jednu mladu devojku da bi ga zavela. Bestidna devojka ga grljaše i ljubljaše, pa čak, stidno je reći, stade tajne delove tela njegovog pipati, dražeći ga na nečisti greh. A šta uradi hrabri stradalnik, koji je tolike muke podneo? Videći da će ga sladostrašće sablazniti, i osećajući već u sebi strasne pokrete, on čvrsto zubima stisnu svoj jezik, pregrize ga, i ispljunu ga u lice bludnici. Od silnih bolova strast u njemu utrnu, a lice i haljine razvratne devojke behu krvlju poprskani. I tako ovaj mladić blagodaću Hristovom savlada sladostrašće. – No i drugoga mladića, koji se nepokolebljivo držaše hrišćanske vere, posle mnogih mučenja, svukoše, pa mu nago telo celo namazaše medom, ruke na ramenima zavezaše i na sunčanu pripeku postaviše. Onda pustiše na njega pčele, ose i stršljenove, da bi izujedan bio primoran prineti žrtvu idolima. Ali junačni stradalnik se ne odreče Hrista, iako je, strašno izujedan po celom telu, toliko otekao da je bio izgubio izgled čovečji. – Videvši sve to, pa još posmatrajući muža moje sestre silno ljuta, da ga ni sestrine suze ni rođačka veza ne mogahu smiriti, ja mu ostavih sve i pobegoh u ovu pustinju. I polako vođen Bogom ja dođoh dovde, nađoh ovu pećinu, i vodu u njoj. I shvatih da mi Bog dade ovo mesto za obitalište. I nastanih se ovde, i tu živim hraneći se urmama i odevajući se lišćem.“
Dok je svetitelj ovo pričao, gle, dolete gavran noseći ceo hleb, tiho ga spusti pred njih, i odlete. Začuđenom povodom toga blaženom Antoniju sveti Pavle reče: „Eto, milostivi i čovekoljubivi Gospod poslao je obed nama, slugama svojim. Šesdeset je već godina otkako dobijam polovinu hleba, ali zbog tvog dolaska Gospod Hristos udvostruči obrok vojnicima svojim“.
Pošto ovi veliki ugodnici dobiše hleb, ukazujući jedan drugome poštovanje, moljahu jedan drugog da blagoslovi hleb i prelomi. Sveti Pavle ukazivaše počast prepodobnom Antoniju kao gostu, a prepodobni Antonije svetom Pavlu kao domaćinu i starijem po godinama. I dugo potraja međ njima ovaj spor, pun ljubavi. Onda blaženi Pavle uze hleb s jedne strane, a drugu stranu stavi u ruke ocu Antoniju, i odmah se sam hleb prepolovi, i svaki dobi svoj deo. I sedeći kraj izvora, sluge Hristove jedoše i nasitiše se, i piše sa izvora, čija je voda čista i veoma slatka, i uznesoše blagodarnost Bogu. I sevši opet, provedoše u razgovoru svu noć sve do svanuća. A kada svanu, reče sveti Pavle avi Antoniju: „Odavno znam za tebe, brate, da u ovoj pustinji živiš, i želeh da zajedno s tobom služim i radim našem Gospodu. Ali pošto dođe čas moga usnuća, koji sam svagda željno očekivao, želeći se razrešiti i sa Hristom živeti, to te Gospod posla k meni da sahraniš moje ništavno telo i predaš prah prahu.“
Čuvši to, Antonije ridajući, sa suzama govoraše: „He octavi me, oče, samog, već me uzmi za svoga saputnika“. – A on mu reče: He treba da tražiš ono što je tvoje, nego što je bližnjega. Je li korisno tebi da, ostavivši breme tela, ideš za Jagnjetom ka nebu? Ali i ostaloj bratiji je korisno, da ih ti još rukovodiš i utvrđuješ. Još te molim, pohitaj, otidi u svoj manastir pa mi donesi mantiju, koju ti pokloni episkop Atanasije, da njome obaviješ telo moje“. – A ovo blaženi Pavle iskaše, ne što mu mantija beše potrebna, jer nije mario da li će njegovo telo biti sahranjeno nago ili pokriveno da istruli u zemlji. Ta on se toliko godina odevao palmovim lišćem. Ali on je oca Antonija slao od sebe u manastir, da bi mu duša na miru izišla iz tela. Udivi se Antonije slušajući gde blaženi govori o Atanasiju i njegovoj mantiji, i kao samoga Hrista u Pavlu videći, i Boga u njemu živećeg počitujući, ne usudi se ništa više reći, već mu ćutke i plačući celiva oči i ruke, i pohita da izvrši naređenje. Pođe dakle u manastir i protiv svoje volje. Iako je bio vrlo umoran telom, on ipak duhom savlađivaše godine starosti svoje. A kada stiže svojoj keliji, sretoše ga njegova dva učenika, pitajući ga: Gde si se toliko vreme zadržao, oče? – On odgovori: „Teško meni, deco moja! Teško meni grešnome, jer sam lažni monah, i samo nosim monaško ime! Videh Iliju, videh Jovana u pustinji, i vaistinu videh Pavla u raju“. – Učenici, željni da što više čuju od njega, moljahu da im priča o tome, ali on stavi sebi ruku na usta i reče: „Svemu ima vreme: ima vreme kad se govori, ima vreme kad se ćuti“. – I uzevši mantiju, ne posede nimalo, niti uze hranu za put, već odmah iziđe, hitajući kroz pustinju, da bi svetoga zatekao u životu. Jer se bojaše da ne zadocni, i sveti Pavle bez njega preda dušu Gospodu.
A drugi dan u devet sati, putujući ava Antonije vide u vazduhu Anđelske Činove i sabore Proroka, i Apostola, a y sredini dušu svetoga Pavla, gde, čistija od sunca, uzlazi na nebo. I odmah pade na zemlju, i posipajući glavu peskom ridaše i vapijaše: „Zašto me, Pavle, ostavi? Zašto odlaziš bez poslednjeg celiva? Tek sam te udoznao, a ti već odlaziš od mene?“ – A kasnije pričaše blaženi Antonije da je ostatak puta tako brzo prešao, kao da je na krilima po vazduhu leteo; od brzog kretanja ni osećao nije da dodiruje zemlju nogama. I odmah se obrete u pećini; i vide svetoga gde kleči sa rukama podignutim k nebu i glavom uzdignutom. Pa misleći da je živ, i molitvu tvori, stade se i sam moliti zajedno sa njim. A kad prođe jedan sat, i ava Antonije ne ču molitveni glas njegov, ni uobičajene uzdahe, pristupi mu, i vide da je već umro. I razumede da telo svetoga muža, i posle smrti, odaje dužno poklonjenje Bogu kome je sve živo. Onda sa velikim plačem i ridanjem on celiva sveto telo njegovo, uvi ga u mantiju, koju beše doneo, i stade, po hrišćanskom običaju, pevati pogrebne psalme. Ali beše u nedoumici kako da sahrani svetitelja, jer ne beše doneo motiku da iskopa grob. I govoraše u sebi: „Da li da se vratim u manastir po alat? putovanje traje tri dana. Ili da ostanem ovde? Ali, bez motike ne mogu ništa da učinim. Ništa, ostaću ovde, i umreću kao što treba, Hriste, i poslednji dah svoj ispustiću kraj tvog palog vojnika“.
Dok on tako pomišljaše u umu svom, gle dva lava naiđoše iz unutrašnjosti pustinje ričući, kao da plaču za izgubljenim svetiteljem. Antonije se najpre malo uplaši, zatim videći zverove gde krotki kao jagnjad legoše kraj tela svetiteljeva i stadoše tužno rikati, kao da kukaju, on se udivi blagoj naravi tih zverova. I onda uzeše lavovi svojim šapama kopati zemlju. Pošto iskopaše grob koliko treba, oni opet pripadoše k telu svetiteljevom silno ričući, kao da mu daju poslednji cediv. Zatim priđoše prepodobnom Antoniju, i lizahu mu i ruke i noge, kao da traže od njega blagoslov i molitve. A prepodobni slavljaše Hrista što i mnogi zverovi znaju Boga, i govoraše: „Gospode, bez Tvoje volje ni list sa drveta ne pada, ni ptica sleće na zemlju, daj svoj blagoslov ovim zverovima, kako Ti znaš“.
I dade im znak rukom da se udalje u pustinju. A kad se zverovi udaljiše, ava Antonije sahrani česno telo svetog i prepodobnog oca Pavla, ppvog pustinjožitelja, koji se upokoji u Gospodu 342. godine u sto trinaesetoj godini života.
Pošto sahrani svetitelja, otac Antonije provede iduću noć na njegovom grobu, plačući i moleći se. A sutradan, pri polasku u svoj manastir, on uze odeću svetoga Pavla, ispletenu od palmovog lišća. I došavši u svoj manastir, on sve podrobno ispriča učenicima svojim radi njihove duhovne koristi. A onu odeću od lišća toliko čuvaše i počitavaše, da se dvaput godišnje oblačio u nju: na Uskrs i na svetu Pedesetnicu.
Neka nas svetim molitvama obojice prepobodnih otaca: Pavla i Antonija, udostoji udela ugodnika svojih Hristos Gospod naš, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA KOLIBARA
 
U vreme blagočestivog cara Lava Velikoga[3] bejaše u Carigradu, koji je nazvan Novim Rimom, jedan velmoža vojničkog zvanja, čovek bogat i ugledan, po imenu Evtropije, sa suprugom Teodorom. Oni imađahu tri sina. Dva sina Evtropije dade da služe na carskom dvoru, i oni dobiše velike činove. A trećeg, najmlađeg sina, po imenu Jovana, dade na nauke. U dvanaestoj godini svojoj Jovan se među svojim vršnjacima izdvajao kao vrlo pametan, tako da su se i sami učitelji divili bistrini uma njegovog i zrelosti njegovog rasuđivanja. Bio je izvrstan učenik ne samo svetovne nego i duhovne filosofije, jer je pod uticajem Duha Svetog, koji je u njemu dejstvovao, bio krotak, nezlobiv i smiren. A kada mu je preostajalo vreme od učenja, on nije odlazio da se igra, kao što to obično čine deca, već je to vreme provodio u čitanju bogonadahnutih knjiga i u posećivanju crkve, radi molitve. Jer se srce njegovo već poče zagrevati plamenom božanske ljubavi, i u učenju njegovom rasplamsavaše se oganj. Revnost da služi Bogu beše ga zahvatila.
Jednom prilikom neki monah navrati u školu u kojoj se Jovan učio. Kad ga vide, Jovan ga upita: Odakle si, oče, i kuda putuješ? – Monah odgovori: Ja sam iz obitelji Neusipajuščih (Neuspavljivih)[4], a putujem u Jerusalim da se poklonim svetim mestima. Jovan se oduševi, i stade ga raspitivati o monaškom životu, o molitvi i postu, i o neućutnom pojanju, i o drugim podvizima i trudovima. A monah, videći da je dečko ozbiljan i pametan, ispriča mu potanko sve običaje i pravila svoga manastira. Pošto pažljivo sasluša monahovo kazivanje, Jovan mu reče: Hoćeš li se, oče, opet vratiti u svoj manastir, ili ćeš ostati u Jerusalimu? – Monah odgovori: Imam zapovest od igumana mog da se vratim. Ako Bog da, vratiću se čim se budem poklonio svetim mestima. – Tada Jovan uhvati monaha za desnu ruku i reče mu: Imam jedno duhovno pitanje za tebe, oče. – I pošto se izdvoji sa njim, reče mu: Čuj me, oče, molim te, i smiluj se na mene, jer imam silnu želju da se povučem iz mnogometežnog sveta i služim Hristu. Ali roditelji moji misle sasvim drukčije o meni, jer me više vole nego moju stariju braću. Oni se pašte oko nekog velikog čina za mene, i hoće da me žene. A ja sam toliko puta u svetoj crkvi slušao reči Božje, i sam sam, čitajući knjige, shvatio da je taština sve što je u svetu, i da je korisno samo jedno: odreći se sveta, i služiti Hristu u vašem monaškom činu. Zaklinjem te dakle Bogom, koji hoće naše spasenje, da me pri svom povratku uzmeš odavde i odvedeš u svoj manastir. – Kada ovo inok ču, i oseti da je to priziv Božji u ovom dečku, zakle se da će ga pri povratku uzeti sa sobom.
Pošto inok otputova u Jerusalim, blaženi Jovan, željan evanđelskog života, zamoli svoje roditelje da mu nabave Evanđelje, iz koga bi se učio Hristovim rečima i tako mogao tvoriti dela Hristu ugodna. Roditelji se veoma obradovaše takvoj ljubavi svoga sina za Sveto Pismo, i odmah najmiše jednoga krasnopisca da lepo prepiše Evanđelje. Kada to bi gotovo, oni okovaše Evanđelje zlatom i ukrasiše dragim kamenjem, da njihovog sina privlači marljivom čitanju ne samo sladost unutra ispisanih reči Hristovih nego i spoljašnja lepota knjige. I tako opremljeno Evanđelje dadoše sinu. On ga s ljubavlju primi, i revnosno ga čitaše, i naslađivaše srce rečima Hristovim. Svakim danom njegova se ljubav k Bogu povećavaše, i on nestrpljivo očekivaše iz Jerusalima onog inoka, kome otkri tajnu srca svoga.
Pošto prođe mnogo dana, dođe s puta očekivani crnorizac. Jovan mu se veoma obradova. Inok mu reče: Eto, sinko, kao što ti obećah, ja dođoh da te, ako hoćeš, vodim u manastir. – Blaženi Jovan odgovori: Blagodarim Boga što te vratio zdrava, i što me je udostojio da ponova vidim tvoju svetinju. Evo, ja sam gotov za put. Ali šta ćemo raditi, ako me roditelji ne puste? Znam, majka mi je vrlo osetljiva, i kada sazna da hoću da idem od njih, zaliće zemlju suzama; i silom će me zadržati, i tako onemogućiti ostvarenje moje želje. Stoga te molim, oče, izađimo odavde krišom da niko od mojih poznanika ne primeti moj odlazak i otkrije moj put. – Inok reče: Uradićemo, sinko, kako hoćeš, da Bog ispuni želju srca tvoga. – I tako otidoše na morsku obalu na pristanište; nađoše lađicu, i zamoliše lađara da ih odveze u obitelj Neusipajuščih. Lađar potraži za to mnogo zlata, i govoraše: Ja obično čekam da celu lađicu napunim tovarom, pa onda uzimam manje za prevoz putnika. – Jovan ga upita: Koliko uzimaš za celu lađicu kada je napuniš? – Lađar odgovori: Uzimam sto zlatnika. – Jovan mu reče: Počekaj, brate, za tri dana, i ja ću uzeti u najam tvoju lađicu. – I pošto se dogovoriše s njim, otidoše.
Usput Jovan reče inoku: Najam za lađicu je veliki. Ali, mnogo je bolje da odem od roditelja a da oni ne saznadu za moj odlazak. Idem dakle do roditelja da ih zamolim da mi dadu zlata tobož za neku veoma potrebnu stvar. – Inok mu odgovori: Idi, sinko, i neka Gospod dobru misao tvoju vodi po svojoj volji.
Jovan ode svojoj kući, i reče majci: Gospođo mati moja, zamolio bih var za jedan poklon, ali ne smem. – Majka mu reče: Reci, čedo moje, šta želiš. – Jovan joj reče: Svi moji vršnjaci što sa mnom uče školu, ne jedanput i dvaput već mnogo puta zvali su me k sebi na obed, a ja ih ni jednom ne pozvah k sebi i ne uzvratih im kako treba, zbog čega ih se veoma stidim, pa već ni u školu ne mogu da idem od stida. Molim vas dakle, dajte mi onoliko novaca koliko bi mi bilo dovoljno da počastim svoje drugove. – Majka mu odgovori: Počekaj, čedo, do sutra, i ja ću reći tvome ocu da ti da što ti treba. – I ispriča mužu sve što joj Jovan reče. A on, voleći sina mnogo, dade mu sto zlatnika.
Ovo bi po promislu Božjem, da bi se dobra namera svetoga dečaka ostvarila. A kad roditelj dade zlato sinu, odredi mu jednog vernog slugu da budno pazi da on kao dečak ne potroši novac na nepotrebne stvari. Dobivši novac i pratioca, Jovan se obradova, i ode s pratiocem na morsku obalu, govoreći: Hajdemo da potražimo i kupimo dobru ribu. – A približavajući se lađici, on posla pratioca u školu, rekavši mu: Idi i vidi, da li se moji drugovi skupljaju, pa dođi ovde da me izvestiš. – Kada pratilac ode, Jovan sa inokom uđe u lađu, dade ugovorenu sumu zlata, i otisnuše se od obale na more. A Jovan beše poneo sa sobom i Evanđelje što mu roditelji behu podarili, i čitajući ga tešaše se.
Kada se pratilac vrati iz škole na obalu tražaše Jovana po obali, ali ga ne nađe. Pa pomislivši Da je Jovan otišao doma, dođe i on doma i upita gospodare svoje za Jovana. No pošto ne beše doma, stadoše ga odmah tražiti na sve strane. Tražiše ga mnogo dana, ne samo u Carigradu, nego i po okolnim mestima, ali ga nigde ne nađoše. I bi u Evtropijevom domu plač i ridanje veliko za ljubljenim sinom Jovanom.
A za vreme Jovanove plovidbe po moru, Bog mu pomagaše na putu, jer učini te duvahu povoljni vetrovi, i lađica ubrzo stiže do svete obitelji Neusipajuščih. Kada uđoše u obitelj, onaj inok ispriča igumanu Markelu i bratiji sve o dečaku Jovanu, sa kakvom verom i revnošću ište da se obuče u monašku odeću i služi Gospodu. Iguman pak, videći dečka da je vrlo mlad, reče mu: Čedo, ti nisi u stanju da podnosiš monaške trudove i postove, jer si mlad. Pored toga, u nas postoji i običaj da odmah ne postrigavamo došljake, nego ih prvo podvrgavamo dugo vremena probama, da vidimo da li su leni i razvratni. Ako dakle želiš da s nama monahuješ, treba najpre dosta vremena da poživiš bez monaškog čina, i da ispitaš naš život, i da oprobaš sebe da li možeš takav jaram poneti ili ne. – A blaženi Jovan pade igumanu pred noge, kroz silne suze govoreći: Molim ti se, oče, da me danas postrižeš. He gledaj na moju mladost, već na svesrdnu želju moju, jer svim srcem želim da se u anđelski lik vaš obučem. He odbijaj molbu moju, nego me radi presvete, jednosušne i životvorne Trojice primi i uvrsti u monahe. – Videći takvu želju njegovu i suze, i provideći blagodat živećeg u njemu Duha Svetog, iguman ga odmah primi i postriže. I naredi da ga iskusni starci rukovode, i da prohodi manastirska poslušanja.
Pošto dobi ono što je želeo, Jovan sa revnošću i smirenjem izvršivaše sve što mu naređivahu. I primoravajući sebe na monaške podvige, on s dana na dan napredovaše iz sile u silu. I za kratko vreme toliko uspe u vrlinama da prevaziđe i ostale koji izranije monahuju. I postade svima uzor neprestanog moljenja Bogu, krotkog poslušanija, trpeljivog i bezmernog pošćenja. Jer često je živeo samo od pričešća prečistim i životvornim Tajnama Hristovim, ne kušajući ništa više u toku mnogih dana. Tome se i sam iguman divio, i govorio mu: Čedo, ti si mlad, zašto si takve trudove uzeo na sebe? Pazi da od prekomernog posta ne oslabiš telom i narušiš svoje zdravlje, i tako onesposobiš sebe za dalje podvige i služenje Hristu. – A on klanjajući se odgovaraše sa uobičajenim smirenjem: Oče sveti, oprosti meni nepotrebnom sluzi, i moli se za mene lenog i nemoćnog, da me Gospod ukrepi na podvige, i da mi pomogne u nemoći mojoj.
Tako se blaženi Jovan podvizavao u ovoj obitelji šest godina. Tada navali na njega neprijatelj dobra, đavo, želeći da ga raslabi u podvizima, da ga saplete, i skrene s dobroga puta vršenja zapovesti Gospodnjih. Stoga mu ubaci đavo u dušu misao o roditeljima, da bi sažaljenjem slomio srce njegovo. Potsećajući ga na veliku ljubav oca i majke koju su imali za njega, ta mu misao govoraše: Šta sada tvoji roditelji rade bez tebe? Kako strašno tuguju i žale i plaču za tobom, jer ne znaju kuda si otišao. Otac plače, majka kuka, braća tuguju, rođaci i bližnji žale za tobom, i sav je dom oca tvog u velikoj žalosti zbog tebe. – Još ga potsećaše lukavi na bogatstvo i slavu roditelja, i na ugled braće, i na razne sujete ovoga sveta. Takve ga misli dan i noć neprestano smućivahu. I on silno oslabi telom, da je jedva živ bio. S jedne strane od velikog uzdržanja i monaških podviga, a s druge – od smutljivih pomisli strašno usahnu snaga njegova i telo njegovo postade kao trska vetrom povijana. Primetivši tu njegovu iznemoglost, iguman mu reče: He rekoh li ti, čedo, da Bog ne traži od svojih slugu prekomeran trud, nego želi da svaki prema svojim moćima služi Njemu u slavu svetog imena Njegovog. A ti me, čedo, nisi poslušao, i eto već si iznemogao od prekomernog posta i podviga koji su iznad tvojih moći. – Jovan mu odgovori: Nije me post sasušio, oče, niti podvizavanje raslabilo, nego pomisli, ubacivane od lukavoga, koje me dugo vreme i dan i noć smućavaju. – I otkri igumanu sve pomisli svoje o roditeljima i o kući. Na to mu iguman reče: He rekoh li ti u početku, čedo, da su veliki podvizi monaški, i trudovi mnogi, i vražja iskušenja i napadi neiskazani? – Rekavši to, iguman se rasplaka, i plakaše dugo zbog Jovana. A Bog, koji sve udešava na korist, na neki tajanstveni način stavi do znanja igumanu da ne sprečava Jovana da otide roditeljima, jer smeraše da u njemu proslavi volju Svoju.
I blagoslovi iguman Jovana da ide kuda hoće. Pritom ga pouči da se dobro čuva od vražijih zamki, da bi mu put bio bez mane. A Jovan reče: Ako i k roditeljima svojim otidem, ipak ću i tamo pomoću Božjom i vašim molitvama razmrskati glavu vraga mog i obelodaniti njegovu nemoć. – I ode u svoju keliju da se spremi za put. A njegovo spremanje ne beše drugo do: molitve, suze, uzdisaji, pokloni, da ga Gospod ne prepusti vragu da mu se siti, nego da sam On upravi put njegov po Svojoj blagoj i savršenoj volji, kako zna i kako želi.
Izjutra dođe Jovan k igumanu, pade mu pred noge moleći ga da se ne ljuti na njega što odlazi iz manastira, nego da mu za usput sa očinskim blagoslovom podari i svoje svete molitve. Tada iguman sazva k sebi svu bratiju, i obavesti ih da Jovan hoće da ide od njih, i naredi im da se mole za njega. A Jovan govoraše bratiji: Znam da đavo hoće da me odvede iz ovog svetog mesta, da bih video svoje roditelje. Ali nadam se u Boga, i u svete molitve vaše, da ću i roditelje videti i đavola nogama svojim zgaziti, i lukavstvo njegovo razvejati. – Zatim svi uđoše u crkvu, i sa suzama satvoriše molitvu za Jovana. A iguman, blagosiljajući ga, reče: idi, čedo, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha; i neka ti je Gospod naš Isus Hristos saputnik, i neka On po Svojoj volji upravlja put tvoj! – Tako i svi ostali oci, podigavši ruke svoje, blagosloviše ga. A on, pošto ih sve celiva, reče: Spasenja vam želim, oci i braćo! spasenja ti želim, blagoslovena družino! spasenja vam želim, dobri podvižnici! Vi me s ljubavlju primiste u svoju zajednicu, koje se sada lišavam, jer sam nedostojan da s takvim bogougodnicima živim. – I rekavši to, izađe iz manastira i ode svojim putem.
Pošto odmače od manastira za jednu stadiju, osvrnu se i, ugledavši manastir, zaplaka gorko. Zatim kleče, i moljaše se Bogu ridajući i suze roneći. I pošto se dugo molio, ustade i nastavi put poveravajući sebe Bogu i predajući se Njegovom promislu i zaštiti. Na putu srete jednog ubogog čoveka, odevenog u košulju, i reče mu: Vidim, brate, da ti je odeća veoma veta i poderana. Molim te, daj mi je, a evo ti ova moja, bolja je. – Ubogi se obradova tome, i odmah skinu košulju svoju i dade je Jovanu, i on mu dade svoju lepu odeću. A kada se blaženi Jovan približi Carigradu, ugleda izdaleka dom svojih roditelja, i baci se licem na zemlju moleći se i govoreći: Gospode Isuse Hriste, nemoj me napustiti! – Beše već sumrak, i sveti Jovan počeka na tom mestu dok padne noć. A y ponoći stiže pred vrata svojih roditelja, pa se opet baci na zemlju, govoreći: Gospode Isuse Hriste, evo doma moga roditelja, koji sam želeo da vidim. Ali, neka zbog njega ne otpadnem od blagodati Tvoje. Molim Ti se, Gospode, pošlji mi odozgo pomoć i silu da pobedim đavola, i ne dopusti da me on iskuša i savlada, već mi daj da na ovom mestu život svoj dobro okončam.
Tako se moleći, ostade do svanuća. A kada svanu, otvori se kapija, i iziđe upravitelj doma, koji beše starešina nad ostalim robovima. Ugledavši siromaha, obučenog u košulju, upita ga: Ko si ti, i odakle si? I kako si se usudio da dođeš ovde? Smesta odlazi odavde, jer gospodari moji imaju ovde prolaziti. – A blaženi Jovan mu smireno reče: Kao što vidiš siromah sam čovek, i nemam gde glave skloniti. Stoga te molim, gocpodine moj, sažali se na mene, i ne oteraj me odavde, već me ostavi da u ovom ćošku boravim. Ja nikome nikakvo zlo ne činim. He zabraniš li mi da ovde boravim, i smiluješ li se na mene, ti ćeš od samog Boga doživeti milost. – I upravitelj se sažali se na njega, i ostavi ga tu da boravi.
Malo kasnije pojaviše se roditelji njegovi iz doma, idući u carevu palatu. Ugledavši ih, blaženome navreše suze, i reče u sebi. Eto, ispuni mi se želja: vidim svoje roditelje. Ali nećeš se obradovati, đavole, jer blagodaću Gospoda mog ni u šta ne računam tvoje raspaljene strele protiv mene. – I opet uzdahnuvši k Bogu, reče: Gospode Isuse Hriste, nemoj me nikako ostavljati! – I boravljaše tamo u jednome ćošku kraj kapije, ležeći kao Lazar, ili kao Jov na bunjištu. A otac njegov, videći jadnoga siromaška gde leži kraj vrata, stade mu sa svoje trpeze slati hranu, govoreći: Veliko je trpljenje ovoga sirotana, jer i zimu i vrućinu, i mraz i kišu podnosi bez pokrivača. Zaista je takvih carstvo nebesko. A Bog je moćan da i nas spase njega radi; i zato ga je poslao k nama, da bismo se, ukazujući mu milost, i sami udostojili milosti od Boga. Ko zna da se u takvoj bedi ne nalazi naš mili sin Jovan, za koga ne znamo gde se nalazi. Da činimo dakle ovome siromahu što bismo želeli da drugi čine našem sinu.
Jednog dana iziđe majka njegova iz dvorišta, i ugledavši ubogog Jovana gde u prljavim dronjcima leži na đubrištu, zgadi se silno na njega, i naredi slugama: Vucite odavde ovog odvratnog čoveka, jer ne mogu da prolazim ovuda, ako on tu bude ležao. – I sluge ga odmah zgrabiše, i odvukoše na drugo mesto. A blaženi izdaleka gledaše na vrata doma oca svoga. Videvši jednom gde na vrata izađe upravitelj doma, viknu ga k sebi, i reče: Molim te, gospodine moj, kao što si se u početku smilovao na mene, tako se i sada smiluj: načini mi malu kolibu, da me ne bi videla gospođa vaša, i da bih imao malo zaklona od mraza.
On usliša njegovu molbu, i ubrzo mu napravi malu kolibu, u kojoj boravljaše sveti moleći se neprestano Bogu. A otac mu svaki dan slaše hranu koju on s blagodarnošću primaše i razdavaše drugim siromasima koji dolažahu k njemu, sam pak stalno gladovaše i žeđovaše, i velikim uzdržanjem i postom toliko sasuši telo svoje, da su mu se mogle kosti izbrojati. U takom trpljenju prepodobni Jovan provede tri godine, ne obelodanjujući svojim roditeljima da je sin njihov. A posle tri godine preblagi i čovekoljubivi Gospod naš Isus Hristos pogleda na smirenje i trpljenje sluge Svoga, i želeći da učini kraj njegovim patnjama i trudovima, javi mu se u vićenju, govoreći: Raduj se, Jovane, jer si se upodobio vozljubljenom učeniku mom Jovanu devstveniku pošto si sve ostavio i u čistoj devstvenosti meni sledovao. Evo, već se završi podvizavanje tvoje, i dođe kraj mnogim patnjama tvojim: kroz tri dana ti ćeš doći k meni i nastaniti se u odmorištu Prepodobnih.
Prenuvši se od viđenja, Jovan se stade s plačem moliti Gospodu, govoreći: Blagodarim Ti, Gospode Bože moj, što hoćeš da mene nedostojnog udostojiš odmora pravednih. No molim Ti se, Gospode, seti se i mojih roditelja, i smiluj se na njih po velikoj milosti Svojoj, i očisti grehe njihove, jer si Ti jedini dobar i mnogomilostiv.
Pošto se tako pomoli Bogu, pozva gorespomenutog službenika roditelja svojih, upravitelja doma, i reču mu: Od početka pa sve do ovoga časa ti si bio milostiv prema meni. Molim te, gospodine moj, budi milostiv do kraja. Samo još jednu molbu imam na tebe: Otidi i reci gospodarici vašoj ovo: Onaj ubožjak, koga si naredila da oteraju od kapije, moli te preko mene, govoreći: He prezri mene ubogog nego, sećajući se Gospoda Hrista, imaj snishodljivosti te dođi do mene, jer ti imam nešto važno kazati.
Upravitelj ode i izvesti gospodaricu o poruci ubožjakovoj. A ona reče: Zar i ubožjak ima nešto da kaže meni? Ta ja ne mogu ni da pogledam na njega, a on još hoće da razgovara sa mnom! – I obavesti o ovome muža. A muž joj reče: Idi, ženo moja, ne gnušaj se siromaha, jer siromahe izabra Bog. – Ali ona ne posluša muža, i ne htede otići.
Prepodobni Jovan opet poruči, govoreći: kroz tri dana ja ću umreti, a ti ako ne budeš htela da me vidiš i da razgovaraš sa mnom, gorko ćeš žaliti. – Ali ona se opet ne htede odazvati pozivu ubožjaka. No ipak se dugo boraše sa mišlju o tome, govoreći u sebi: Šta hoće taj ubožjak da mi kaže? – Zatim se jedva reši da otide do njega, imajući u vidu da mu se približava smrt, i želeći da čuje od njega kakvu novost. Onda iziđe pred kuću i naredi slugama svojim da ubožjaka donesu pred nju. Jer prepodobni Jovan bejaše veoma bolestan i ne mogaše ići. Zbog toga ga donesoše pred majku njegovu. A on pokri lice svoje, da ga majka ne bi poznala. I stade joj govoriti ovako: Gospođo, već je kraj uslugama koje ste mi činili, i nagrada vam je spremljena za milostinju, kao što Gospod reče u Evanđelju: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40). A ja kao ubog i koji ništa nemam, hoću da ti ostavim jedan blagoslov. Ali te najpre molim: zakuni mi se da ćeš učiniti ono što ti budem rekao, i onda ćeš blagoslov dobiti. – I ona mu sa zakletvom obeća da će učiniti ono što joj bude rekao. Onda prepodobni Jovan reče: Molim te, gospođo, da narediš da me, pošto umrem, sahrane na istom mestu gde je moja koliba. Ali nemoj izdavati nikakvo naređenje da me oblače u neku drugu odeću; neka me sahrane u ovim dronjcima u kojima sam sada. Jer nisam dostojan česnijeg mesta i bolje odeće. – Rekavši to, izvuče iz nedara Evanđelje i dade joj ga govoreći: Ovo neka ti bude uteha u ovom životu, i dobri put ka budućem životu tebi i mužu tvome, a gospodinu mome.
Primivši Evanđelje, ona ga stade okretati i sa svake strane razgledati, govoreći: Ovakvo je bilo ono Evanđelje što ga gospodin moj ukrasi i dade sinu našem. – I otrča te ga pokaza mužu svom. On ga poznade i reče: Zaista je to baš ono Evanđele koje dadoh vozljubljenom sinu našem. Hajde da ga pitamo, otkuda mu ono. He zna li što o čedu našem Jovanu? – I odoše k njemu oboje; i pitahu ga govoreći: Zaklinjemo te svetom i životvornom Trojicom, reci nam, otkuda si uzeo ovo Evanđelje? i gde je naš sin Jovan? – A on, ne mogući više patnje srca skrivati i suze zadržati, reče: Ja sam sin vaš Jovan; i to je Evanđelje što mi vi dadoste. Ja sam bio uzrok vaše tuge. No Evanđelje, koje mi dadoste, nauči me da Hrista ljubim i da strpljivo nosim Njegov blagi jaram.
A kad oni to čuše, klekoše kraj glave njegove, i grljahu ga, i plakahu dugo i dugo. Jer ih u isti mah obuze i radost i tuga: radovahu se, jer se ljubljeni sin njihov nađe; tugovahu srcem, jer se u takvom uboštvu i bedi nađe, i jer do tada ne znadoše da je to on što pred vratima njihovim leži. I slegoše se k njima svi susedi i prijatelji i poznanici. I za tili čas se gradom pronese vest da je Jovan nađen. I svi se divljahu, i slavljahu Boga.
Pošto se to zbi, prepodobni Jovan predade dušu svoju u ruke Gospodnje. Jer tako bi ugodno Bogu, da život Jovanov ne bude pri kraju okaljan svetskim počastima i roditeljskom ljubavlju, nego da on, koji se odrekao sveta i nije poznao svetovno prijateljstvo, otputuje u nadsvetska naselja. Zbog toga ga Gospod i uze k sebi. A majka njegova, zaboravivši na svoju zakletvu, skide s njega izanđale dronjke, i obuče ga u skupocene zlatotkane haljine. I u tom času se iznenada razbole, i bi teško bolesna. A otac Jovanov Evtropije reče: Treba da ispunimo volju sina našeg, jer on ne želi da u tako skupocenim haljinama bude sahranjen. – I svukavši s njega svetovne haljine, opet ga obukoše u one bedne dronjke. I odmah se majka Jovanova Teodora isceli, i bi zdrava kao i ranije. A česne i svete mošti prepodobnog Jovana, kao što je on molio, roditelji sahraniše u kolibi u kojoj je živeo. Zatim na grobu njegovom podigoše crkvu, i ustrojiše veliku stranoprijemnicu, i sve svoje imanje dadoše na zbrinjavanje stranaca i ishranu ubogih. Potom i sami mirno skončaše, i biše sahranjeni u crkvi, koju podigoše, kraj groba sina svog.
Takvo beše žitije svetog i prepodobnog Jovana Kolibara, takvi podvizi i trpljenja njegova, koje radi Hrista podnese; takvo njegovo vojevanje s đavolom, koga pobedi. A sada nosi venac slave na nebu u nebeskoj Crkvi, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek, amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
PANSOFIJA
 
Ovaj sveti beše iz Aleksandrije, sin prokonzula[5] Nila. Veoma bogat i sposoban sin dobrotoljubivog oca, on izuči sve svetovne nauke jelinske, i duhovnu nauku Svetoga Pisma. Pošto mu otac umre, on svoje ogromno bogatstvo razdade siromasima; i prezrevši sve zemaljsko, udalji se u pustinju da traži i nađe Gospoda. U pustinji se podvizavao punih 27 godina, predavši se sav Bogu kroz pobožno tihovanje i molitvu. I um svoj uznese na nebo.
Avgustalije, mali avgust i upravitelj Aleksandrije, dobi naređenje od cara Dekija[6] da goni hrišćane. Ogromne vrline svetog Pansofija nisu mogle biti sakrivene. Njega optužiše Avgustaliju. Sveti Pansofije predstade Avgustaliju, izobliči zablude Jelina na osnovu njihovih vlastitih mitova, i razveja u prah shvatanje mučiteljevo. Stavljen na strašne muke, sveti Pansofije predade duh svoj Bogu, i dobi neuvenljivi venac mučeništva, polovinom trećega veka.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OPA NAŠEG
GAVRILA LESNOVSKOG[7]
 
Ovaj prepodobni Gavrilo beše rodom iz Osečkog Polja kod Krive Palanke, a od roditelja vrlo bogatih i blagočestivih, koji behu blizu carskih savetnika. He imajući dece oni dan i noć suze prolivahu i na kolenima klečahu, uznoseći Bogu molitve sa tihim srcem i ištući od Njega čedo. Bog, koji izobilno daruje one koji mu se mole, dade te im se rodi dete, i ono beše neizreciva radost svima u domu. Pošto krstiše dete, ono rastijaše i krepljaše se Duhom Svetim. I kada dođe vreme da se uči knjizi, roditelji ga dadoše da se uči kod učitelja. Budući vrlo bistro dete za kratko vreme izuči sva Sveta Pisma, i osobito Evanđelsku knjigu ne ispuštaše iz ruku svojih.
Kada dođe vreme ženidbi, roditelji ga sjediniše sa devojkom od dobrog i carskog roda. No sveti to nikako ne hteđaše i ruke na molitvu Bogu uzdizaše da bi mu On sačuvao njegovu devstvenost. Danonoćno pripadaše on na molitvu, i tako molitvom pobedi sve različite strasti. Na te njegove molitve i ljubav bi poslan Arhanđel Mihail, koji brzo uze dušu supruge njegove. Tada svetitelj umoli roditelje svoje da ga otpuste od kuće, jer budući kao neki tvrdi dijamant, on se upodobi Alekseju čoveku Božjem. Roditelji ga otpustiše s mirom, i prepodobni tako pođe od kuće svoje. Uz put on srete nekoga đakona po imenu Toma, s kojim se bratski pozdravi i sednuvši na putu provede s njim mnogo vremena u razgovoru. Zatim on leže i zaspa malo na tome mestu. U snu mu se javi Anđeo Gospodnji, i reče mu: Ustani i idi na polje Osečko, na mesto koje ću ti pokazati, i tamo sagradi hram rođenju Presvete Bogorodice. Ustavši od sna svetitelj otide natrag i ispriča sve roditeljima svojim. Doznavši za takav san roditelji mu dadoše dovoljno blaga za svaku potrebu, i on podiže hram na rečenom mestu i veoma ga ukrasi.
I opet posle toga dođe prepodobni u manastir Lesnovski da se tamo zamonaši. Došavši u manastir pokloni se igumanu, a iguman videvši ga, zapita ga: Zašto si čedo došao ovamo? A on ispriča i kaza igumanu sve podrobno. Iguman ga onda primi u manastir i mnogo dana probaše ga različitim iskušenjima, dok ne vide njegovo smirenje i trpljenje i njegovo podvižništo u molitvi, i tako ga postriže u anđelski obraz. Pošto prođe malo vremena, pripade prepodobni k igumanu s molbom da mu da blagoslov za neki skit blizu manastira u dolini prema Zletovu. Pošto mu iguman dade blagoslov, prepodobni ode tamo i dosta dana prožive u ćutanju i samoći i nespavanju. Jedino lijaše suze dan i noć i molitvu Bogu usrdno uznošaše, kao nekad Avelj svoje žrtve Bogu. Mirjani koji dolažahu svetome dobijahu od njega iscelenja od raznih bolesti, a mnogi se i od demona isceliše. No, zbog slave ljudske prepodobni napusti i ovaj skit i pređe u mesto zvano Lukovo, u neku malu šumu, i tamo prožive neko vreme. Tu šumu od ljudi niko ne znađaše. Jednoga dana desi se da neki pastir, pasući koze, vide prepodobnog gde stoji na molitvi, i dođe k njemu i pade na kolena tražeći blagoslov od njega. Svetitelj mu reče: Šta želiš, čedo? A pastir ustavši reče: Oče sveti, zbog greha mojih sve koze propadoše od neke vatrušine. Molim te, Boga radi, pomoli se za njih. Sveti mu reče. He boj se, čedo, Bog će obratiti žalost tvoju na radost. A beše tamo blizu kamen iskopan, pun vode od kiša. Svetitelj dođe blizu kamena i kleknuvši podiže oči i ruke k nebu i pomoli se Bogu, a zatim prekrsti vodu krsnim znakom, zahvati je iz kamena, dade je pastiru, i reče mu: Uzmi čedo, i pokropi koze. Uzevši vodu, pastir njome pokropi koze i one sve ozdraviše, zbog čega on usrdno zahvali svetitelju. No, prepodobni napusti i tu šumu i dođe u daleku i neprohodnu goru, na planinu zvanu Obli Vrh, a po grčki Strongilo. Tamo prožive dugo vremena, i u postu i mučenju sebe bez sna življaše, trpeći mnoge nevolje i muke od đavolje pakosti. No on molitvom proganjaše đavole, i utvrdi se protiv njih kao dobri i čvrsti dijamant. Požive on tamo oko 30 godina, i tu se prestavi u život večni[8]. Od bratije niko ne znađaše ovu malu pešteru gde počivahu mošti svetoga, i zato svi u veliku nevolju i brigu padoše misleći da se on otselio u neku daleku stranu.
Posle dužeg vremena javi se prepodobni u gradu Sredec (=Sofija) nekom monahu zvanom Josif, poreklom rusinu. Ovaj monah beše smiren i od svake svetske stvari uzdržljiv, veoma bodar u postu i molitvi, i Bogu ugodan. On dugo razmišljaše da li to viđenje nije neka prelest i oklevaše. Drugu noć opet se javi prepodobni i reče Josifu: Poslušaj i poći na Obli Vrh i tamo ćeš naći mošti, koje prenesi u Lesnovski manastir. – Monah se opet vrlo uplaši i opet tu noć ne pođe. Svetitelj mu se ponovo javi i treću noć i reče: Bog mi je zapovedio da ti kažem ovo što ti kazah. – Tada monah ustavši otide i ispriča Mitropolitu o tom svom viđenju. Mitropolit zapita ljude iz obližnjih sela, da li u toj eparhiji ima brdo Obli Vrh; a oni mu odgovoriše da nema takvog mesta u njihovoj eparhiji. Mitropolit tada napisa drugim episkopima i pitaše i njih u kojem se kraju ili zemlji nalazi Obli Vrh. I stiže to pismo u Zletovo. Episkop pročita pismo, raspita se za to, i doznade da se Obli Vrh nalazi u njegovoj eparhiji. I izvesti o tome Mitropolita. Mitropolit tada uze monaha Josifa i ostale sveštenike i prezvitere i plemiće i ode u Lesnovski manastir. On najpre otsluži tamo bdenije. A kada svanu, Mitropolit uze mesnog episkopa, Josifa i manastirskog igumana i ostale sveštenike, i ode sa njima na goru Obli Vrh. Tu noć sveti se opet javi Josifu i reče mu: Blizu sam od tebe na levoj strani. – Josif se odmah probudi od sna i ustade na molitvu. A kada svanu, Josif dođe na rečeno mesto i nađe tamo mošti svetoga; i poklonivši se moštima Mitropolit sa episkopom i igumanom i ostali sveštenici, monasi i knezovi. Iz moštiju ishođaše miomir kao iz krina blagomirisnog. Mošti biše prenesene u manastir Lesnovski, i mnogi vernici od njih dobiše isceljenja od različitih bolesti. Mnogo godina počivahu mošti svetoga u ovoj obitelji, dajući onima koji s verom dolažahu brzu pomoć i isceljenje od nečistih duhova. U gradu Kratovu beše neki Jermenin, vrlo bogat, no ne imađaše dece osim jedne ćerke, koja imađaše desnu ruku suvu. Došavši u manastir, on se pokloni moštima svetoga, i ruka devojke istoga časa ozdravi. Tako i drugom knezu prepodobni isceli slugu od nečistih duhova.
Posle nekog vremena vladaše u toj zemlji Mihail, veliki knez Bugarski, koji dobro uređivaše vlast i državu svoju. Zatim se ovaj knez upokoji, a vlast u državi uze Oliver Jovan koji beše vrlo lep u licu a još lepši po duši. On beše prvi savetnik i pisar na dvoru srpskog cara Stefana Silnog. On imađaše veliko usrđe i ljubav prema prepodobnom ocu Gavrilu. Manastir Lesnovski imađaše malu crkvu, te Jovan, molitvama Arhistratiga Nebeskih Sila i prepodobnog oca Gavrila, podiže crkvu vrlo visoku i prostranu, i ukrasi je svakim ukrasom na molitve ovog svetog. Svetitelj pak činjaše mnoga čudesa, a y zemlji vladaše mir dosta godina. Međutim posle toga, zavišću đavola, Turski car Murat podiže rat protiv Srba sa 300.000 vojnika. Doznavši to Patrijarh Bugarski u Trnovu gradu poboja se spaljivanja moštiju i zato dođe i uze mošti prepodobnog te ih prenese u Trapezir i položi ih u hramu svetih Apostola, gde one leže i do danas, i toče mnoga isceljenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Antonije Veliki – prvi ureditelj monaškog života; peštera u kojoj se on podvizavao nalazila se u južnom Egiptu, u divljem i nenaseljenom kraju Tivaide, na istočnoj obali reke Nila. Praznuje se 17 januara.
  2. Dekije – rimski car, carovao od 249 do 251 godine; bio žestoki gonilac hrišćana.
  3. Lav I Veliki – vizantijski car; carovao od 457 do 474 godine.
  4. Manastir „Neusipajuščih“ (Neuspavljivih), o kome je ovde reč, nalazio se u Vitiniji, severozapadnoj oblasti Male Azije. On je bio uređen po ugledu na takav manastir u Carigradu, koji je iz Mesopotamije bio prenesen u Carigrad i osnovan prepodobnim Aleksandrom pri kraju četvrtoga veka. Ustav i monaški život doseljenika ovoga manastira odlikovao se naročitom strogošću. Svoj naziv manastir je dobio od toga što su bratija, podeljeni u 24 črede prema broju časova dana i noći neprekidno u dva hora slavili Gospoda, pevajući lagano psalme Davidove, tako da se bogosluženje u tom manastiru vršilo neprekidno i nikada se nije prekidalo. Takav isti manastir bio je osnovan i u Vitiniji, blizu grada Sosteniula; osnovali su ga učenici prepodobnog Aleksandra Jovan i Markel.
  5. Prokonzulima su se nazivala lica koja su upravljala provincijama rimske države.
  6. Dekije vladao od 249 – 251 god.
  7. Sinaksarsko žitije prepod. Gavrila Lesnovskog potiče iz godine 1330, a opširnije žitije kasnijeg je doba. Oba žitija izdao je Jordan Ivanov, u „Bglgarski starini iz Makedonii“, II izd. Sofija 1931. str. 394-400.
  8. Prepodobni Gavrilo se upokojio krajem 11. ili početkom 12. veka.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *