NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

14. JAHUAP

ŽITIJE PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG
SAVE
prvog Arhiepiskopa Srpskog

UVOD U PREDGOVOR

Istorija ličnosti neizmerno je složenija i zamršenija od istorije događaja. Događaji su obično rezultanta stvaralačkih sila ličnosti koje su skoro uvek nevidljive. Čovek je vidljiv, ali su nevidljive one duhovne sile koje delaju iz njega i njime. Zato je nesravnjeno teže pisati istoriju čoveka, ma kog čoveka, nego istoriju događaja. Mnogi istoričari pišu istoriju slažući događaj na događaj, kao ciglu na ciglu. I dobija se građevina mrtva i pusta, u kojoj se ne vide one duhovne sile koje kroz građevinare istorije stvaraju istoriju. Međutim, istorija roda ljudskog, na kraju svih krajeva, nije drugo do život ljudskih bića koja sačinjavaju rod ljudski. Tako i istorija ma koje ljudske ličnosti nije drugo do život te ličnosti. A život u strahovitoj složenosti i zamršenosti svojoj zahvata i obuhvata bezbroj nevidljivih stvaralačkih sila, koje tajanstveno i zagonetno utkivaju sebe u sva tkiva čovečijeg vidljivog i nevidljivog doživljavanja sebe kao ljudskog bića, kao ljudske ličnosti. Dela čovekova su samo plod na drvetu njegove ličnosti, plod čija se tajna skriva u nevidljivom psihofizičkom korenju, kojim je čovekova ličnost tajanstveno povezana sa svima vidljivim i nevidljivim svetovima.
U novije doba u Evropi preovlađuje kod istoričara racionalističko-pozitivistički kriterijum istoričnosti zbivanja u rodu ljudskom. Sve što ne može da se utisne u epruvetu tog kriterijuma proglašuje se za nestvarno, mitsko, legendsko. Sve što ne može da se podvede pod to merilo – nije istorično. Sve što nije u saglasnosti sa tim merilom – legenda je, mit je, izmišljotina je.
Dobrovoljni robovi ovog racionalističko-pozitivističkog merila istoričnosti, razni Štrausi, Renani, Šlajermaheri, Drevsi, Fojerbasi, Harnaci, Marksi, i njihovi mnogobrojni nekritični trabanti, toliko su unakazili najglavnije ličnosti ljudske istorije, da ih je teško i skoro nemoguće prepoznati. Meren njihovim merilom – kakav izgleda Hristos, ta najistoričnija ličnost ljudske istorije! Niko u istoriji roda ljudskog nije stvorio tako svevrednosnu i svepreobražajnu revoluciju kao Gospod Hristos, revoluciju koja već dve hiljade godina traje izazivajući sve spasonosne preobražaje i neizmerno važne događaje, pa ipak On za istoričare racionalističko-pozitivističkog tipa sve je drugo samo ne Bogočovek. Međutim i Hristos i Njegovo delo u istoriji roda ljudskog može se logički objasniti jedino time što je On Bogočovek, a ne samo čovek, pa makar i najmudriji i najgenijalniji i najbolji i najsavršennji i najmoćniji i najpravedniji i najidealniji čovek.
To što istoričari racionalističko-pozitivističkog tipa čine sa Hristom, čine i sa hristonoscima. Klasičan primer toga kod nas jeste slučaj Svetoga Save, tog najsavršenijeg hristonosca u istoriji srpskoga roda. Čitajući radove ovih istoričara o Svetome Savi, vi obično nailazite na mrtvu shemu Svetoga Save, ali ne i na objašnjenje tajne njegove svete ličnosti. U njih nema ni traga od objašnjenja koje su to stvaralačke sile preobrazile kneževića Rastka u svetitelja Savu i načinile ga besmrtnim vladarem srpskoga naroda. Oni veličaju Svetoga Savu i kao prosvetitelja i kao arhijereja i kao državnika i kao rodoljuba i kao književnika i kao bogoslova, ali sistematski prikrivaju ili odriču ili previđaju one stvaralačke duhovne sile koje su Svetoga Savu načinile i velikim prosvetiteljem i velikim arhijerejem i velikim državnikom i velikim rodoljubom i velikim književnikom i velikim bogoslovom. Iako su im Domentijan i Teodosije glavni izvori o Svetom Savi, jer drugih ustvari i nema, oni, robovi svoga racionalističko-pozitivističkog kriterijuma, uzimaju od njih samo ono što može da stane u okvire toga kriterijuma, a sve ostalo što govori o Gospodu Hristu i Njegovim svestvaralačkim i svepreobražajnim silama u ličnosti i radu Svetoga Save, oni nazivaju – legendom, fanatizmom, legendarnim pričanjem, legendarnom scenom, svetlom legendom, legendom srednjevekovnom.
Tako radeći, skoro svi naši istoričari, na čelu sa Stanojem Stanojevićem, Androm Gavrilovićem, Milošem Crnjanskim, daju nam mrtvu shemu ličnosti i rada Svetoga Save. U samoj stvari kod njih i nema Svetoga Save, jer se njima hoće Rastko i Sava, samo bez Hrista. A Sveti Sava bez Gospoda Hrista, to je najuvredljivija besmislica srpske istorijske nauke. Ta u čemu je glavna sila i moć, glavna svesila i svemoć Svetoga Save? Jedino i samo u čudesnom i čudotvornom Gospodu Hristu, večno živom i životvornom Bogočoveku. Bez Hrista, Rastko bi zauvek octao Rastko, i nikad ne bi postao i ostao Sveti Sava, sveta i besmrtna savest srpskoga naroda,
U svakom svetitelju Gospod Hristos je sve i sva i u njegovoj duši, i u njegovoj savesti, i u njegovom srcu, i u njegovom životu, i u njegovom radu. To je i psihologija i ontologija svetiteljstva uopšte, i svakog svetitelja posebno. To je, nema sumnje, psihologija i ontologija i Svetoga Save. Ali od te ontologije i te psihologije nema ni traga kod naših istoričara, te njihov Sveti Sava ustvari i nije istorijski Sveta Sava, već Sveti Sava presazdan i prerađen prema njihovim racionalističkim shvatanjima, u kojima nema mesta za ono što je Svetome Savi sve i sva u svima svetovima: za – Gospoda Hrista. Ma koliko tragali kod naših istoričara, vi nećete naći u njih onog divnog kneževića Rastka, koji je kao monah Sava danonoćno sagorevao u hristočežnjivim podvizima vere, molitve, posta, ljubavi, milosrđa i ostalih svetih vrlina evanđelskih, vođen i rukovođen svetim načelima nepogrešive pravoslavne pedagogike i metodike. U naših istoričara nema ni pomena o onoj savršenoj duhovnoj arhitektonici, vekovima razrađivanoj i primenjivanoj od strane svih pravoslavnih podvižnika, po kojoj je i hristoljubivi monah Sava prerađivao i preobražavao sebe danonoćnim hristočežnjivim podvizima u hristonosnog pravednika i hristolikog svetitelja. I tužno saznanje vri u nama: našim istoričarima kao da je glavni cilj – da što više prikriju Hrista u Svetome Savi, da Ga potisnu i istisnu iz njega, i čudesnog hristonosca svetitelja Savu prikažu velikanom bez Hrista.
Ali time su oni baš i unakazili Svetoga Savu. Zato njihov Sveti Sava i ne liči na istorijskog Svetog Savu, na tog jedinstvenog i nenadmašnog, svetog i besmrtnog vladara srpskog naroda i srpske istorije, koji i danas, kao i do danas, vlada savestima i dušama svih pravih Srba, ma gde oni bili. A originalni lik istoriskog Svetog Save, sav večnoživ, hristolik i hristonosan, u svoj punoći svoje čudesne i čudotvorne istoriske stvarnosti i neposrednosti, nalazi se kod njegovih prvobitnih životopisaca: Domentijana i Teodosija. Oni nam kazuju glavnu tajnu ličnosti Svetoga Save i otkrivaju one duhovne stvaralačke sile koje su od Rastka načinile Svetoga Savu. Oni nam verno prikazuju i ubedljivo pokazuju kako se Rastko upražnjavanjem svetih evanđelskih vrlina preobrazio u svetog hristonosca i bogonosca Savu. Verni fizičkim i duhovnim činjenicama, oni nam kao neposredni i verodostojni svedoci evanđelski savesno snimaju i prikazuju sav duhovni razvoj Svetoga Save, od prvobitnih začetaka do potpune zrelosti. Zato se ja u ovom svom radu o Svetome Savi u svemu glavnome i oslanjam na njih.
Istoričari racionalističko-pozitivističkog tipa hoće sve da objasne čovekom i po čoveku, uvek pod svesnom ili nesvesnom narkozom starog sofističkog kriterijuma: „čovek je mera svih bića i stvari“, – kriterijuma koji je kroz renesans postao glavni kriterijum evropskog humanizma, kako filosofskog tako i religioznog i naučnog i umetničkog i etičkog i socijalnog i političkog. Robujući tom kriterijumu, ovi istoričari odbacuju učešće svega nadracionalnog, nadprirodnog, božanskog u istoriji roda ljudskog uopšte i u životu svakog čovesa posebno. Međutim život, u svima bezbrojnim nijansama svojim, nije drugo do neprekidno prelivanje nadprirodnog u prirodno i prirodnog u nadprirodno, nebeskog u zemaljsko i zemaljskog u nebesko. Uzmite samo ovo: koliko je potrebno neba i svega nebeskog za klijanje, rašćenje i sazrevanje jedne travčice na zemlji, a kamoli za život čoveka i roda ljudskog uopšte! Za rašćenje i beskrajno usavršavanje duše ljudske potrebno je ne samo nebo i nebesa nad nebesima, već sav Bog sa svima Svojim božanskim savršenstvima. Zato je sav Bog i postao čovek, i javio se u našem čovečanskom svetu kao Bogočovek Hristos, i zanavek ostao sa nama i među nama u svetoj Crkvi Svojoj.
Silom neodoljive i očigledne istoriske stvarnosti Svojih Bogočovečanskih istina, zakona i sila u zemaljskom svetu, Bogočovek je promenio sve vrednosti i sva merila ljudska. I od Njega, i zbog Njega, važi novi kriterijum u svetu čovečanskom, kriterijum nepogrešiv i sveistinit: Bogočovek je mera svih bića i stvari. – Do Bogočoveka Hrista mogao je i važiti kriterijum: „čovek je mera svih bića i stvari“; od Njega, svekriterijum postaje neostariva i sveistinita istina: Bogočovek je mera svih bića i stvari. – Eto, u tome je sva razlika između hrišćanskog i dohrišćanskog, nehrišćanskog i vanhrišćanskog sveta.
Primenjujući nehrišćanski kriterijum na ličnost i život svetog hristonosca Save, istoričari racionalističko-pozitivističko-humanističkog tipa odriču u Svetome Savi sve što je bogočovečansko, zato njihov Sveti Sava i nije pravi Sveti Sava, već unakaženi, obezbogočovečeni Sveti Sava. Zamislite, šta bi ostalo od Hristovog Evanđelja da su ga pisali istoričari ovoga tipa? a šta tek od Dela Svetih Apostola da su ih oni napisali? – Skoro ništa, jer bi iz njih oni izbacili sve što je bogočovečansko, božansko, nadprirodno, čudesno i čudotvorno. A Evanđelje, a Dela Svetih Apostola su obrazac hrišćanske istorije, prvoistorije; u njima je sve božansko čovečanski realno, i sve nebesko zemaljski stvarno.
Od pojave Bogočoveka Hrista u našem zemaljskom svetu darovane su rodu ljudskom sve božanske, nebeske sile za njegov bogočovečanski život na ovom parčetu neba što se zemlja zove. Te božanske sile stupile su u dejstvo sa Gospodom Hristom i delaju sve do danas na bezbrojne načine, tajanstveno i čudesno i preobražajno i spasonosno. One su naročito moćne i svemoćne u ličnostima svetih Božjih ljudi, kao što su sveti apostoli, sveti mučenici, sveti oci, i svi sveti ispovednici imena Hristova. Među takve u srpskom rodu spada na prvom mestu Sveti Sava. U njemu su bogočovečanske stvaralačke sile Hristove došle do svog najsavršenijeg izraza u rodu našem. Zato je ličnost njegova i najtajanstvenija i najmoćnija i najsavršenija među Srbima svih vekova. Stoga moja grešna i mutava duša sa pobožnim strahom i molitvenim trepetom pristupa ovome radu o Svetome Savi, imajući jednu jedinu svesrdnu želju: da verno prikaže u glavnim potezima ličnost, život i rad najvećeg hristonosca i bogonosca roda srpskog, i najsvetijeg i najvidovitijeg čelnika srpskih duša i srpskih savesti i u ovom i u onom svetu.

PREDGOVOR

Život se uvek preliva iznad svih ljudskih reči i pojmova: po nešto od života uđe u ljudske pojmove i reči, ali veći deo ostane pokriven i sakriven nekom beskrajnom tajanstvenošću božanskom. I razum ljudski zahvati i shvati nešto-nešto od života, dok mnoge beskrajnosti života ostaju iznad razuma ljudskog, neuhvatljive i neshvatljive za njega.
To važi za život, i tajnu života uopšte; utoliko pre, i nesravnjeno više, to važi za sveti život. Sam po sebi život je svojom suštinom od Boga; a sveti život je sav od Boga, sav – od vrha do dna, od početka do kraja. No božansko se može shvatiti samo božanskim: božanskim razumom ono što je božansko, Bogom ono što je od Boga. Zato sveti apostol blagovesti: Mi primismo Duha koji je iz Boga, da znamo šta nam je Hristom darovano od Boga (sr. 1. Kor. 2, 12). Jedino Duhom Svetim ljudi mogu saznati i shvatiti ono što je od Trisvetog Boga i Gospoda. Sam duh ljudski, odvojen od Svetoga Duha Božjeg, nikada nije u stanju da to sazna i shvati. On se mora roditi i preporoditi Duhom Svetim, da bi to mogao saznati i shvatiti. A to biva kada čovek sav svoj um i sav svoj razum pomoću blagodatnih vrlina evanđelskih sjedini sa umom Hristovim, umom Bogočovečanskim, umom Crkve, te sa svetim i prevelikim apostolom može reći: Mi um Hristov imamo (1. Kor. 2, 16).
To je razlog što se samo Duhom Svetim može shvatiti, i objasniti, i usvojiti sveti život svetitelja Božjih. Jer u njima je sve od Boga. Svetitelji su time svetitelji što su pomoću bogoljublja svim bićem svojim vezani za Jedino-Svetog – Trosunčanog Boga i Gospoda: duša im sva izvire iz Boga, tako i um i razum, tako i volja i savest, tako i sila i snaga, tako sav život. Oni nisu svoji već Božiji: svom dušom svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom, svom mišlju svojom, svom voljom svojom, oni pripadaju Bogu. Oni su svoji sebi samo Bogom; jer ukoliko su Božji, utoliko su svoji. Verom, ljubavlju, nadom, molitvom, postom, krotošću, smirenošću, trpljenjem i ostalim vrlinama evanđelskim oni prenose sebe u Boga, i u Njemu ih božanska blagodat prerađuje, preobražava, očišćuje, osvećuje, ohristovljuje, obožuje, i oni postaju „učesnici u Božjoj prirodi“ (2. Ptr. 1, 4). Tojest: „sveti u svemu življenju“ (1. Ptr. 1, 15). Oni misle Bogom, osećaju Bogom, vole Bogom, hoće Bogom, delaju Bogom, žive Bogom. Iako telom na zemlji, njihovo je „življenje na nebesima“ (Flb. 3, 20), njihov je „život sakriven s Hristom u Bogu“ (Kol. 3, 3). Otuda božanske, besmrtne, svepobedne, čudotvorne sile u njima: u njihovim mislima, delima, rečima. Otuda oni: sve mogu u Hristu Isusu, koji im moći daje (Flb. 4, 13). Stoga se njihove svete, čudesne i čudotvorne ličnosti ne mogu razumeti čulnim razumom, niti dela njihova, već jedino razumom ohristovljenim, oblagodaćenim, osvećenim, oduhovljenim, duhovnim: u kome je Duh Sveti živa, stvaralačka, misleća sila, osećajuća sila, umujuća sila, osvećujuća sila. , Jer i Onaj koji osvećuje, i oni koji se osvećuju, svi su od Jednoga“ (Jevr. 2, 11). Samo Duhovođeni um ljudski sposoban je da zalazi i roni u sveta i strašna tajanstva Božja, „u dubine Božje“ (1. Kor. 2, 10). A y svetiteljima su najveće dubine Božje. Samo um, očišćen od strasti i grehovne tame, i osvećen blagodaću Svetoga Duha, u stanju je osetiti, i shvatiti, i zavoleti ono što je sveto, i živeti njime i radi njega. Samo čisti mogu poznati Jedino-Čistog. „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“, najpre: u svetima videti, pošto On u svetima počiva. I sve božansko videti što je rasejano po svima tvarima Božjim.
Svaki svetitelj je bogonosac, u najpunijoj meri u kojoj to čovek može biti: jer Bogom živi, Bogom misli, Bogom oseća, Bogom hoće, Bogom dela. U njemu: sve je od Boga, u Bogu, radi Boga. Svetitelji su najočiglednije, najpotpunije, najsavršenije bogojavljenje, i zato najubedljivije. Bogočovek Hristos je svesavršeno bogojavljenje u obličju čovečjem: vidljivo obličje Boga nevidljivoga (Kol. 1, 15). A Njime, i pomoću Njega, u većoj ili u manjoj meri i svi hristonosci, na prvom mestu svetitelji. Što čistija srca i čistijeg uma čovek, to on sve više oseća i uviđa. Uporni grešnik to ne uviđa, jer ne vidi, pošto mu je greh oslepio oči duše, i oči srca, i oči savesti, te gledajući ne vidi, slušajući ne čuje, umujući ne razume. Otuda tolika sablažnjavanja o svetitelje uopšte, a o Svetog Savu posebno. Jer čim ljudi čulnoga razuma pokušaju da objasne njegovu čudesnu delatnost, oni se sablazne o njega, i unakaze ga, i onakarade. A to stoga, što najvećeg srpskog bogonosca hoće da objasne bez Boga, i najvećeg srpskog hristonosca da objasne bez Hrista, i najvećeg srpskog čudotvorca da objasne bez Gospoda koji čudotvori kroz njega.
Na ovakve misli pobuđuje nas daroviti životopisac Svetoga Save, hilendarski monah Teodosije, a preko njega mudri učenik Svetoga Save, hilendarski jeromonah Domentijan. Monah Teodosije pristupa pisanju Žitija Svetoga Save sa takim strahopoštovanjem i molitvenom uznemirenošću kao da pristupa pisanju Svetog Evanđelja. Ustvari, on i pristupa tome posredno, jer piše, i opisuje jedan život koji je skroz naskroz evanđelski. U tom svetom životu božansko i čovečansko se neprestano protkivaju, mešaju, sjedinjuju. Sve čovečansko se neosetno preliva i razliva u božansko; i obratno. Tu je sve čovečansko božanski čudesno i divno; a sve božansko-čovečanski stvarno i opipljivo. Kao i sve u Bogočovekovom Svetom Evanđelju. Istinoljubivi monah Teodosije sav je y nekom usplahirenom mucanju, jer zaista njegova ljudska reč ne može ni približno dostojno da izrazi „ono što je stvarno bilo“; njemu je bolno i teško što mora da naglašava kako on izlaže „ne nešto izmišljeno, nego suštu istinu“. Ko je od Istine, osetiće istinitost njegovih iskrenih reči; ko je protiv Istine, Istina mu neće nametnuti sebe silom, već će se tiho sa nebeskom setom povući od njega i uzdisajno došapnuti nebu: ogluveo je od gordosti i greha.
Sam dirljivi Teodosijev Uvod u Život Svetoga Save to jasno potvrđuje:
„Ništavna razuma, i nemajući ništa u ubogom domu uma svog, da bih vašem dostojanstvu predložio dostojnu trpezu, punu reči anđeoske hrane, ja vas prisne sluge bogatog Vladike i Boga, o oci, molim da Ga molite: da mi iz Svojih neiscrpnih riznica da reč koja izobiluje razumom, i jezik jasan; a pre svega zrak svetlosti, da bih, očistivši njime mrak duše i uma, mogao revnosno ispričati vrline života sveblaženog Save koji je prosijao u narodu našem. He ištem da ga pohvalim, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, nego ištem koristi od njega i sebi i drugima. Jer kada stari imađahu potrebu da pišu živote izvrsnih muževa i da ih poštuju radi koristi koja od njih dolazi ljudima, utoliko je to sada, poslednjem i lenjivom naraštaju našem, u kome se već približava kraj i malo je spasavanih, ne samo potrebno nego i veoma poželjno da se ovi pišu i što čistije poštuju, da bismo se – gledajući na živote njihove kao na oživljene stubove koji se visoko dižu, i videći kako i koliko izostajemo iza njih – postideli i savešću sebe osudili zbog lenjosti koja je u nama te da bismo se, poučavani od njih kao ostanom potsticani, pokrenuli makar i najmanje ka vrlini. Jer jedva ako i mnoge i velike povesti uzbude srce naše ka ispravljenju života.
„Toga radi i ja, pokorivši se vašoj otačaskoj zapovesti, predlažem povest o životu sada slavljenog sveblaženog Save, koji se postio u Svetoj Gori Atonu, a posle bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski. He po pričanju samo, sastavljao sam ovo žitije, nego i po časnim učenicima njegovim, koji sa njim behu saposnici i u stranstvovanjima saputnici i u putovanjima satrudnici, koji iza sebe ostaviše stadu njegovom napismeno žitije njegovo kao prebogatu riznicu, da bi i drugi imali opštenje sa blaženim ocem njihovim. He nešto izmišljeno ja predlažem ovde radi pohvale blaženog Save, nego suštu istinu. I bojimo se da ga mnogim pohvalama pre ne pokudimo nego li pohvalimo; štaviše, bićemo srećni ako i ono što je stvarno bilo mognemo jasno iskazati, jer je on bogat nebeskim pohvalama, i božanskim i anđelskim, koje um naš kao strastan i nečist nije u stanju izreći. No, molitvama njegovim prizivajući u pomoć Boga ja, po svojim moćima, počinjem povest o velikom Savi odande odakle treba: prema korenu potrebno je tražiti i mladicu, i grozd ćemo naći i uzabrati ne sa trnja nego sa loze.“

ROĐENJE I VASPITANJE SVETOGA SAVE

Veliki župan srpski, samodržac Stefan Nemanja, bejaše pobožan, bogobojažljiv, ubogoljubiv, hrabar, i ukrašen nezlobivošću, pravdom, milošću i krotošću. Njegova supruga Ana, kći grčkog cara Romana, ničim ne izostajaše od svoga muža u blagim vrlinama. Pošto im se rodiše mnogi sinovi i kćeri, tiha i pobožna Ana prestade rađati po promislu Božjem, kao nekada Lija Jakovljeva (sr. I Mojs. 30, 9-21). Zbog toga oboje silno tugovahu, i veoma žuđahu dušom da dobiju još jedno čedo. I pošto se bogomudro posavetovaše među sobom, oni stadoše na molitvu i sa suzama zavapiše ka Gospodu: „Gospode Bože Svedržitelju, Ti si u starini poslušao Avraama i Saru i ostale pravednike, koji su se molili Tebi da im daš poroda, – usliši danas i nas grešne sluge Tvoje, koji Ti se mole: daj nam da nam se po volji milosrđa Tvoga i po božanskom promislu Tvom rodi muško čedo, da ono beskrajnom silom bogoljubivog dobroverja Tvog ispuni svoje otačastvo, kome mi, sluge Tvoje, po zapovesti Tvoga Božanstva i Tvojih svetih apostola položismo početak, nadajući se primiti Tvoju božanstvenu nagradu. I ako satvoriš milost slugama Tvojim, mi Ti dajemo zajedničke zavete: od začeća detinjega razlučićemo se prirodne zakonite ljubavi i postelje, n sačuvaćemo se, svako za se, u čistoti tela sve do kraja života, izvršujući svetinju u strahu Tvome“.
I preblagi Gospod, koji je blizu svima koji Ga istinski prizivaju, usliši čistu molitvu i ovih pravednika. I to bi početak neiskazanih sudaba Božjih koje se tako očigledno pokazaše u životu prepodobnoga, čudesnog i u samom roćenju, jer njegovo rođenje bi plod ne samo zakona ljudske prirode nego i molitve. I rodivši se po prirodi, kao plod molitve, od Boga darovan, Bogu se i nameni. Obradovani roditelji proslaviše Boga, i uskoro preporodiše svoje čedo i vodom i Duhom, prosvetivši ga božanstvenim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko[1].
Kada Rastko poodraste i ojača, roditelji ga dadoše da se uči svetim knjigama. Imajući svagda veliku radost zbog njega, i svagda uznoseći Gospodu blagodarne molitve, roditelji ga bogobojažljivo vaspitavahu u svakom dobroverju i čistoti. I biše načinjene palate za njegovo prebivanje, u kojima on i boravljaše. Imajući prema njemu natprirodnu bezmernu ljubav, roditelji uvek gledahu na njega s nenasitom dušom: jer lepotom tela i duše on prevazilazaše svu braću svoju, i još kao dete on zadivljavaše sve svojom pameću, te svi govorahu: „Ovo će dete biti neko novo znamenje“.
Vaspitan u velikoj ljubavi, dobroj veri i čistoti, i naučen svakom bogoljublju i dobroj naravi, mladi knez u petnaestoj godini svojoj dobi od svojih roditelja jedan kraj države, kuda bi sa velmožama i svojim vršnjacima odlazio radi lova, trka i drugih zabava.. Ali mladoga Rastka je srce vuklo na drugu stranu: okusivši od razuma božanstvenih svetih knjiga, koje je neprestano čitao, on steče početak mudrosti – strah Božji, i iz dana u dan sve se više i više raspaljivaše božanskom ljubavlju, kao dodajući oganj na oganj svojom nenasitom bogočežnjivošću. Zapalivši dušu Duhom Svetim, on još u ranoj mladosti svim srcem poverova istinitoj reči Gospodnjoj: „Ko ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; ko ne uzme krsta svoga i ne ide za mnom, nije mene doetojan“ (Mat. 10, 31; Lk. 17, 26). I svojim čistim srcem i svežim i svetlim mladićkim umom on razumede da je ovaj život prolazan, metežan i pustošan: carstvo i bogatstvo, slava i sjaj ovoga sveta su mnogometežni i nepostojani; vidljive lepote, obilje života i sreća na zemlji su kao senke; uživanje u jelu i piću, veselje, pirovanje, i sve čovečansko na zemlji – tašte je i nestvarno. Naoružavši se Duhom Svetim, bogorazumljem, devstvenošću, velikim uzdržanjem, čistom molitvom i duhovnom ljubavlju, Rastko izabra desni put: bavljaše se čitanjem svetih knjiga, revnosno otstajaše u crkvi cela bogosluženja, ljubljaše post, izbegavaše praznoslovlje i neumestan smeh, mrzaše nepristojne reči i raskalašne pesme koje požudnošću raslabljuju mladićku dušu. Blag, krotak, ljubazan prema svima, on kao retko ko ljubljaše sirotinju, i veoma poštovaše monaški čin. Goreći Duhom Svetim, on se svagda moljaše Gospodu da mu pokaže put spasenja kojim da ide. A sami roditelji njegovi, videći njegove uzvišene vrline, osećahu se postiđeni pred njim, mladićem, i smatrahu kao da nije od njih rođen nego im je stvarno podaren od Boga.

BEKSTVO U CBETU GORU I POSTRIG

Ustremljen svojom hristočežnjivom dušom ka svemu nebeskom, božanskom, besmrtnom, Rastko se revnosno i uporno otimao i odvajao od svega svetovnog, zemaljskog, prolaznog. Budno prateći pobožna dela svoga oca, majke i strica Stracimira u podizanju zadužbina: Studenice, Svetog Nikole, Toplice, Graca; i čitajući pobožne knjige i žitija svetih, mladi Rastko je surevnjivo negovao u sebi sudbonosnu želju: da i on, po primeru pustinjaka i isposnika, napusti dvor svoga oca, povuče se u svetu tišinu, i svega sebe posveti Bogu. Provodeći svoje mladićke dane u ovoj uzvišenoj i slatkoj želji, Rastko je često i mnogo slušao, naročito od pobožnih monaha, koji su radi milostinje dolazili u Rašku i na Nemanjin dvor, kako tamo daleko na jugu iza Soluna postoji jedna planina odvojena od sveta, koja se zove Sveta Gora, kako tamo ima mnogo manastira, u kojima žive mnogobrojni monasi, koji su radi Hrista i spasenja svoje duše ostavili svet, odrekli se svega telesnog i zemaljskog, i posvetili sebe Bogu, postu i molitvi. Sem toga njemu su kazivali da tamo ima mnogo isposnika, koji žive po šumama, pećinama i urvinama, muče svoje telo na razne načine i provode težak i strog život u stalnom postu i molitvi, danonoćno služeći Gospodu Hristu, da bi osigurali sebi život večni i blaženstvo večno.
Po navršenoj šesnaestoj godini roditelji njegovi nameravali su da ga ožene, a ta namera je odlučno uticala na Rastka da želju duše svoje pretvori u odluku i privede u delo. Tome mnogo doprinese dolazak svetogorskih monaha baš u to vreme. Na sedamnaestogodišnjeg Rastka naročito je uticao jedan ruski monah, koji sa drugim svetogorskim monasima beše došao na dvor njegova oca da prosi milostinju. Ovoga božanstveni mladić uze nasamo, kaže životopisac Teodosije, i raspitivaše ga o Svetoj Gori, pošto prethodno dobi od monaha obećanje da nikome ne priča njegovu tajnu. A monah mu ispriča sve o poretku pustinjskom: o opštežićnom životu po manastirima, i o zasebnom – po dva ili tri zajedno, i o usamljeničkom – koji provode neki, udaljivši se, u postu i ćutanju. Sve mu to ispriča tačno, jer taj monah ne beše prost nego znalac onoga što priča, kao od Boga poslan. A mladiću, slušajući to o monaškom životu, i o njihovom revnovanju za Boga, i o njihovim dobrim podvizima, potoci suza izlivahu se iz očiju. Pa pošto odahnu malo, reče starcu: „Vidim, oče, da je Bog, koji unapred zna sve, videvši tugu srca moga, poslao tvoju svetost da uteši mene grešna. Sada se uteši srce moje i razveseli duša moja neiskazanom radošću. Sada razumeh za čim neprestano žuđah. Blaženi su i preblaženi oni koji se udostojiše takog bezbrižnog i nemetežnog života. Šta dakle da učinim ja, oče, da bih uzmogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta i udostojiti se takog anđelskog života? Ako me roditelji moji ožene, zadržan ljubavlju prema onome što je telesno, ja neću dostići takva života. Posle ovoga ne bih hteo da ostanem ovde nijedan dan, da se mene ne bi kosnulo slastoljublje ovoga sveta, te da mi i protiv volje otrgne dušu od takve ljubavi prema anđeoskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, ali, ne znajući puta, mogao bih daleko zalutati, a otac bi me, pošto mu je moguće, stigao i vratio, čime bih i oca ožalostio i sebe mnogo osramotio, a potom ne bih postigao ono što želim“.
„Žudna je ljubav roditeljska, odgovori starac, neraskidna veza prirodna, i milosno jedinstvo porodično. Ali Gospod zapoveda da se i to sve lako ostavi, i uzme krst na rame, i usrdno ide za Njim, i sva stradanja lako podnose, ugledajući se na Njegova stradanja radi nas; da se ne blaguje u mekoti, da se ne traži telesni odmor, nego da se, štaviše, usrdno privikava na golotinju, glad, bdenje i molitvu, i da se brižljivo stiče umilenje i plač sa uzdisanjem i skrušenost srca. Jer se ovo predlaže bogoljubivim dušama kao lak put koji vodi k vrlini i ovo donosi istinsku slavu i pouzdanu čast“.
I mladić, slušajući ovo, primaše k srcu starčeve reči kao što dobra zemlja prima seme, i neprestano jecaše. A starac se divljaše njegovoj toploj ljubavi prema Bogu i božanstvenom ognju koji je tako raspalio dušu njegovu, i pažljivo slušaše reči njegove, pune celomudrija i umilenja, pa mu reče: „Vidim, čedo, da ti je duša zašla duboko u ljubav Božju, nego požuri da ostvariš dobru želju svoju, da ne bi kako sejač zla, đavo, posejao kukolj u srce tvoje (Mt. 13, 24-30), i, ukorenivši se, ugušio pšenicu tvoju – dobru zamisao, i ti se odrekao takve namere. A zadržan teloljubljem i slastoljubljem, ništa nećeš postići, nego ćeš podleći poroku i sramoti, kao oni u Evanđelju koji se radi tečenja imanja, i jarmova volova, i mlade neveste, odrekoše slatke večere i besmrtne hrane, i s pravom biše objavljeni za nedostojne odabranot zvanja i veselja nebeskog cara Hrista (Lk. 14, 15-24). Ja ću ti za takvo delo poslužiti, i s pomoću Božjom sprovešću te do Svete Tope, kuda želiš otići“.
Čim ovo ču od starca, Rastko se odmah pokori volji njegovoj, pa zahvali Bogu rekavši: „Hvala Ti, Gospode, što mi srce uveri ovim strancem“. A starcu reče: „Oče, da si Bogom blagosloven, što ukrepi dušu moju“.
Sav radostan zbog ovoga, Rastko se odmah uputi k roditeljima, da izmoli od njih blagoslov tobož da ide u lov. „U planini nedaleko odavde, reče on roditeljima, ima mnogo divljači: blagoslovite me da idem u lov; ako pak zadocnimo, nemojte se ljutiti na nas, jer sam čuo da onde ima mnogo jelena“. Otac mu učini po volji, i reče: „Gospod neka je s tobom, čedo; neka te blagoslovi i na dobro uputi“. A mati kao mati zagrli ga i slatko poljubi, pa ga otpustiše s mirom, naredivši mu da se brzo vrati. He znađahu oni da sin njihov neće u lov na jelene, nego hoće k izvoru života – Hristu, da Njime, kao žedan jelen, napoji žednu dušu svoju, zapaljenu milim ognjem ljubavi Njegove. Da bi pak uverio svoje roditelje, on posla u gopy lovce, rekavši im: „Pod gorom čekaću vas do ujutru“. A kad nasta noć, i blagorodnici, koji se s njim veseljahu, pospaše, on sa malo njih, koji su znali za njegovu tajnu, dade se u bekstvo, imajući kao vođe Boga i monaha. Kada pak svanu dan, blagorodnici stadoše tražiti gospodina svog, ali ga nigde ne mogoše naći, i govorahu među sobom: „Da se ne šali s nama, pa se vratio k ocu?“ No, ne videći ni monaha koji je bio s njim, ni prisne dvorjane Rastkove, oni se, zbunjeni i ojađeni, manuše lova, i vratiše se u dvor i ispričaše gospodaru o tome .
Čuvši tako neprijatan glas o sinu, ojađeni roditelji umalo ne presvisnuše od tuge. No kada se malo pribraše, oni se dosetiše da je njihovog ljubimca Rastka niko drugi nego onaj monah Rus odveo, i to u Svetu Goru, pošto su još izranije znali da je Rastko žudeo za Svetom Gorom. Na glas o nestanku Rastka odmah se stekoše blagorodnici i mnogo naroda. I svi plakahu i ridahu: roditelji za sinom, braća za bratom, narod za gospodarem. No samodržavni otac brzo savlada sebe i naredi svima da presatnu plakati: „Budite junačni; ne treba zbog ovoga da tugujemo; neće propasti sin moj. Bog koji mi ga dade preko nade, udostojiće me da ga opet vidim i da se nasitim ljubavi njegove“. I odmah dozva jednoga od svojih vojvoda, pa mu reče: „Znaš kolika je bolest ljubav prema deci, oganj koji uvek gori i neće nikad da se ugasi. Stoga, prijatelju, ako si ikakva dobra primio od nas, sad je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš, pa stigneš i vratiš mi sina, i time utešiš srce moje a majci oslobodiš dušu od smrti, obdariću te mnogim blagom, više nego pre, i imaćeš u meni dobrotvora, druže“. Zatim tužni otac prizva i mnoge velikaške mladiće, pa, obećavši i njima nagrade, poveri ih vojvodn. Zapovedi im da begunca gone do u samu Svetu Goru; a napisa i pismo grčkom eparhu Solunske oblasti, moleći ga da silom otrgne sina njegovog iz svetogorskih manastira i vrati mu ga. „I ako time, dragi moj, utešiš srce moje, dodade on, primićeš od nas mnoge časti u darovima i ljubavi, a ako pak prezreš našu molbu, znaj da će mesto ljubavi zavladati neprijateljstvo“.
Vojvoda i družina usedoše na silne konje, pa jureći dan i noć, stigoše u grad Solun. Vojvoda predade pismo eparhu solunskom i ispriča mu žalost svoga gospodara. Eparh se veoma sneveseli, jer je veoma voleo vladara Srba. I odmah napisa pismo protu Svete Gore, u kome ga moljaše da se ne ogluši o traženje vladaoca Srbije. „Pošto nije mala stvar u pitanju, pisao je eparh, prosim i toplo molim tvoje prepodobije, da ne prezreš ovu molbu. Ako je gde tamo došao sin velikog župana, gospodara srpskog, neka se što brže vrati svome ocu, da nam ne bi otac njegov, zbog žalosti za njim, od prijatelja postao neprijatelj, čime bi ti sve nas i mnoge druge ožalostio“. Eparh otpusti vojvodu, i dade mu svoje ljude da ga časno provedu do Svete Gore.
Stupivši na tlo Svete Gore[2], oni raspitivahu putem, nije li prošao takav i takav mladić. Pri tome opisivahu spoljašnji izgled Rastkov i lepotu. Najzad saznadoše da je takav mladić, malo pre njih, prošao u ruski manastir. Tada oni odložiše svoj put ka protu Svete Gore, i odoše u ruski manastir. Begunac zaista beše tu, još u kneževskom odelu i nepostrižen. Kada gonioci uđoše u crkvu svetog velikomučenika Pantelejmona i i ugledaše svoga kneza, oni se neiskazano obradovaše, pa ga od radosti stadoše ljubiti sa suzama, zaboravivši na sve putne tegobe. No plašeći se da ga opet ne izgube, oni pomišljahu da ga vežu, ali ga se ipak bojahu kao svoga gospodara. Samo postaviše stražu oko njega da ga čuva, dok se odmore konji i oni sami, pa da onda sa njima krenu natrag na put. Rastko se čuđaše svome ocu što je namučio tako znamenitog vojvodu, pa ga beše stid da pogleda vojvodi u lice, koji je zbog njega prevalio tako težak put. I odvevši vojvodu nastranu, Rastko ga upita: „Kako tako brzo prevaliste toliki put; i kako se nakaniste na tako dalek i mučan put?“ Vojvoda mu onda ispriča preveliku tugu roditeljsku i neutešni plač njihov; kaza mu i o pismu njegovog oca eparhu solunskom, i o eparhovom pismu protu, i o eparhovim ljudima koji su došli da im ga predadu. Mladi begunac oseti opasnost koja mu preti, ali se ponada da će je otkloniti molbom vojvodi. Zato mu predloži ovo: „Ako bi ti, dragi moj, hteo, mogao bi me ostaviti na miru; a znam da možeš, pošto si moćan, umiriti gospodina oca mog, kad se budeš vratio. A i ja bih mu napisao da se okane svoje namere; samo ti postupi sa bratskom ljubavlju: ne smetaj mi da učinim ono zbog čega sam došao“.
No vojvoda odgovori: „He, gospodine moj, ne upućuj sluzi tvome takvu molbu, koju mi nije lako ispuniti. Gospodar moj – otac tvoj, naloži mi ovaj posao, smatrajući me za vernog čoveka. Pa da smo te nešto zatekli u monaškom činu, možda bismo i imali neko izvinjenje. Ali, pošto je Bogu bilo ugodno da do ovoga časa zadržiš onaj izgled, u kakvom žele da te vide otac tvoj, braća i velmože, ko sam ja da tako što i pomislim? Bolje bi mi onda bilo da i ne idem tvome ocu. Zato te molim, gospodine moj, izbaci sve takve misli iz uma svog, pa veselo pođi s nama, slugama tvojim, da ugasiš plamen roditeljima svojim, čija si srca zapalio odlaskom svojim u tuđinu, kao i srca braće tvoje i svih blagorodnika. Ti sam znaš da si ti roditeljima i svima nama nada i uteha od Boga. Ako li pak ne htedneš poći s nama, prinudićeš me da učinim ono što mi nije lako ni izgovoriti: prinudićeš me da te vežem i na silu povedem, jer takvu zapovest primih od tvoga oca“.
Videvši da je vojvoda neumoljiv, mladi knez reče: „Neka bude volja Gospodnja!“, pa veselo zagrli vojvodu, uveravajući ga kako će poći sa njim. Tajnim pak uzdasima prizivaše Boga za pomoćnika u napasti, smišljajući u mudrom srcu svom delo i pobožno i prevarno. Knez zamoli igumana da se spremi sjajna trpeza, da se počasti sa vojvodom i blagorodnicima, pošto će sutra poći kućama. Svoju pak nameru kaza igumanu, i zamoli ga da za noći otpočnu svunoćno bdenije. Iguman mu ispuni želju: spremi se bogata večera, na kojoj sam iguman gošćaše vojvodu i blagorodnike, a mladi knez ih svojim rukama služaše i veseljaše. I kad za večerom duboko zađoše u noć, iguman naredi da se klepa u klepalo na svenoćno bdenije, jer to beše uoči nedelje. Iguman ustade, a ca njim i mladi knez, i pođoše u crkvu na molitvu. Ustade i vojvoda sa svojom družinom, da prisustvuju bogosluženju, jer nesmeđahu puštati iz vida mladoga kneza. Bogosluženje je teklo po ustavu svetih otaca, pobožno i polako, dok svi blagorodnici, i mladići koji stražarahu, i sam vojvoda ne zaspaše, umorni od puta, a i od gozbenog veselja.
Čim božanstveni junoša Rastko primeti da su zaspali, izvuče se isred njih, i, poklonivši se pred svetim oltarom izgovori monaške zavete Gospodu; pa, pošto dobi blagoslov od igumana, uze jednog starog jeromonaha i pope ce na visok manastirski pirg – na visoku manastirsku kulu, na vrhu koje beše i crkvica. Zatvorivši za sobom kulu, hristočežnjivi mladić ostvari glavnu želju srca svog. Stari jeromonah, satvorivši molitvu, postriže mu vlasi s glave, i obuče ga u rizu anđeoskog lika, i izmeni mu ime Rastko imenom Sava. Prostrevši ce po zemlji, monah Sava suzama mnogim okropi zemlju, uznoseći Bogu zahvalne molitve, i govoreći: „Hvalim Te, Gospode, što si me primio! Ti ispuni želju srca moga“. A stari jeromonah se postide od silnog plača novopostriženog mladića monaha, koji u tako mladim godinama već pokazivaše tako veliku revnost po Bogu.
Dok se ovo dešavalo na visokom pirgu, dole ce y hramu svetog velikomučenika Pantelejmona završi svenoćno bdenije. Stražari se probudiše, i zaprepastiše kad ne ugledaše kneza u svojoj sredini, pa ga odmah stadoše tražiti svuda, i u crkvi i u manastiru, vičući. No pošto ga ne nađoše, oni počeše napadati igumana i biti monahe. A vojvoda, utišavši uzbunu, reče igumanu i monasima: „Kakva je ovo nepravda i sramota od vas, časni oci? Stideći se anđeoskog lika koji nosite, mi bismo prema vama krotki i čovekoljubivi! Zar nije najpre jedan od vas dolazio da prosi milostinju? Evo ovaj lažljivac, smrti dostojan, – pa pokaza na jednog; – on, prezrev dar kao ništa, ugrabi od oca sina i pobeže, čime izložiste oca i mater samrtnome plaču, a nas velikome trudu. Sada pak, kada smo došli, sakriste od nas gospodina našeg, jednako radeći po svojoj volji. Što vam to pade na um, da nam se narugate? Ili vi mislite da se mi uzalud potrudismo, tražeći vazduha a ne gospodina našeg. Sad će vam glave poleteti! Recite, gde sakriste gospodina našeg?“
Čuvši ovo od vojvode, mladi blagorodnici stadoše još ljuće i nepoštedno biti monahe. Kad to ču i traženi novopostriženik, poboja se da se svađa ne završi krvoprolićem, pa se sa pirga naže kroz prozor i u mraku doviknu k svojima. Čuvši njegov glas, oni se svi obradovaše i potrčaše ka pirgu, gledajući uvis i prosto želeći da uklone tamu i sagledaju željeno lice. Tada inok Sava, bivši carević Rastko, reče vojvodi: „Mnogo si mudar, a ponašaš se kao dete imajući puk ljudi sa sobom u tuđini, ti visoko misliš o sebi“. A blagorodnicima reče: „Zar se Boga ne bojite, i anđeoskog obraza ne stidite? Zar je to lepo napadati s oružjem takve ljude u crkvi? Kakvo vam zlo oni učiniše? Ako pak mene tražite, evo mene gde sam. Sada sam u poslu, ujutru ćete me videti, a ove ostavite na miru“.
Kad oni ovo čuše, obuze ih strah i stid, i ne znađahu šta da kažu, nego, ućutavši, opkoliše pirg i stražarahu do svanuća. A kad svanu, knezmonah, nagnuvši se sa pirga, viknu vojvodu i blagorodnike i pokaza se svima ukrašen anđeoskim likom monaškim. Ugledavši ga u takvom obliku, oni ne znađahu šta da rade, nego, obuzeti plačem i ridanjem, padahu na zemlju. A monah Sava, videći ih u tako prevelikoj tuzi, uteši ih slsdećim rečima: „Sve ovo što se sa mnom zbiva, po Božjoj je volji, jer me sam Gospod provede od oca mog dovde, te me vi ne stigoste, pa i sada me On izbavi iz vaših ruku. Jer vi hoćaste da me otrgnete od dobrog, željenog mi puta, pa da se mnome pohvalite gospodaru svome kako ste mu ugodili. Ali Bog moj, u koga se uzdah i napustih roditeljski dom, bi mi pomoćnik, kao što vidite, pa će On i ubuduće voditi život moj po Svojoj volji. A vas, moje drage, molim da radi toga ne tugujete i ne žalite, nego, naprotiv, zahvalite sa mnom Bogu što me udostoji ovog lika za kojim sam oduvek žudeo. Uzmite dakle poznato vam moje odelo i vlasi s glave moje, pa se mirno vratite kućama; a ove znake predajte roditeljima mojim i braći mojoj, da bi vam poverovali da ste me živa našli, i to, blagodaću Božjom, kao monaha, a ime mi je Sava“.
Rekavši to, on vrže sa pirga odelo svoje i mladosne vlasi s glave svoje, a c njima i pismo napisano roditeljima radi utehe. U pismu ih moljaše: „Nemojte nipošto tugovati radi mene, niti me oplakivati kao poginula, nego, naprotiv, molite Boga, molim vas, da molitvama vašim dobro izvršim podvig na koji iziđoh. Vi pak, koliko vam je moguće, starajte se o svojoj duši, i ne očekujte da me ponova tamo vidite za života svoga, nego, ako htedne Bog, ja ću ovde u Svetoj Gori dočekati i videti gospodina oca mog, i nasladiti se svete i česne strarosti njegove, i nasititi se slatke i beskrajne ljubavi njegove“. I spomenuvši im još mnoge evanđelske reči o pravdi i milosti, o istini i sudu, i što čovek nije rad sebi da ne čini ni drugome, sada dodade i ovo: „Svaki, koji ostavi kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni“ (Mt. 19, 29).
Vojvoda i blagorodnici, uzevši zbačeno s kule odelo, kosu i pismo, položiše ih ispred sebe, pa oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći: „O nevolje od tebe, gospodine, šta nam ovo učini, da si nam gorči sad kad si se našao, nego pređe kad si nam odbegao? O nalaska nesrećnijeg od smrti! O, haljino željenoga, kakva si vatra onima koji njega žele! Kako da te ponesemo i predamo roditeljima i braći, kada si kao koplje ili mač oštar s obe strane! O, vlasi s ljubljene glave, koje treba priviti srcu i očima roditeljskim radi utehe, kako da vas predamo njima kao omču? O, dara koji nosimo, puna ne radosti nego plača, ne veselja nego ridanja, kako da te odnesemo? Kakvo li ćemo uzdarje mi dobiti? U kakvo će svetlo ruho nas obući, kada njih same u tužno i crno odelo oblačimo? O, pira noći ove, ispunjene i veseljem i prevarom, – sličan je trpezi kojom Jakov prevari oca svoga, te uze blagoslov njegov. O, čaše tvoje, gospodine, kojom si nas služio, pune meda ljubavi, a koja nam je gorče od žuči pripremila! O, noći, koje zaspasmo, budi, po Jovu, tamna, i da se ne ubrojiš u noći mesecom obasjane! O, nas i od ludaka bezumnijih, kako u jednom času ispustimo onoga koga toliko dana s trudom gonismo i uhvatismo! Kako bismo bezumni! Kakav nas to grešni san zahvati, te tako zaspasmo? Zašto ga uzama ne svezasmo, kao što nam i beše zapoveđeno, pa bismo sada bili slobodni od ove samrtne tuge? Šta sada da radimo? Kako ćemo izaći pred gospodara našeg? Koji je to kamen, koja je to gvozdena priroda, koja će odavde poneti tako težak glas, koji mi imamo da nosimo roditeljima i braći?“
Izgovarajući kroz plač ove i mnoge druge slične reči, oni zadugo plakahu: plakaše i Sava gore na kuli i oni dole na zemlji, da se i mrtvo kamenje potresalo. Posle, pošto malo odahnuše, gledajući gore k njemu i klanjajući mu se, oni mu davahu oproštajne pozdrave, i, blago i sa suzama prekoravajući ga i zamerajući mu, govorahu mu: „Ostani zdravo, gospodine, ostani zdravo! raširi se sam bez nas! nasiti se, kamenosrdni! Nemilostivi, hoće li te primiti Gospod? Prevario si oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati?“ Upućujući mu sa bolom u srcu ove i mnoge druge reči, oni, u isto vreme, isprosiše od njega molitvu i blagoslov, pa, uzevši tužne haljine njegove, krenuše natrag u svoje otačastvo. Ali, idući tako putem, oni se okretahu ka kuli, zastajkujući s plačem i jecanjem, dokle su god mogli da je dogledaju[3].
Posle toga monah Sava, sišavši sa kule i zahvalivši Bogu, pokloni se igumanu i svoj bratiji, i bi pozdravljen od sviju njih kao novi brat, anđeoskim likom ukrašen. A one između bratije, koji zbog njega pretrpeše uvrede i zlostavljanja, on usrdno moljaše da oproste svojim uvrediocima, da bi uvredioci na miru i zdravi stigli kućama. Pritom govoraše: „Bog nam je pribežište i sila, i bi nam pomoćnik u teškim nevoljama koje nas snađoše. Jer đavo, nadajući se da mi preko prevelikog traženja od strane mojih roditelja omete noge moje na putu ka Gospodu i da me otrgne od srodstva s vama u Gospodu, iziđe posramljen i praznih ruku, zahvaljujući vašim molitvama Gospodu i vašim telesnim naporima za mene“. A oni, čuvši njegove smirenoumne i ponizne reči, pune mudrosti, zaboraviše rane na telu, zadobijene od mladih velmoža, i radovahu se kao da su neku dobit zadobili.

ŽIVOT PREPODOBNOG SAVE U SVETOJ GORI

Po celoj Svetoj Gori, i po manastirima i po pustinjskim mestima, brzo se pronese glas, da je sin srpskog vladaoca napustio carske dvore svoga oca, ostavio svet, dobegao u Svetu Goru, zamonašio se u manastiru svetog Pantelejmona i nastanio u njemu. Stoga svi željahu da ga vide. A kad dođe praznik Presvete Bogorodice, Blagovesti, – hramovna slava znamenite obitelji svetogorske Vatopeda, – nastojatelj vatopedski i bratija, po običaju svetogorskom, pozvaše i česnog inoka Savu na pobožno slavlje. Vatopedski iguman i bratija, uz pristanak prota svetogorskog, nagovoriše prepodobnog Savu, kome se dopade divni manastir, da ostane u Vatopedu.
Red i način života u manastiru Vatopedu mnogo se dopadoše mladom monahu Savi. Okružen mnogim uzornim monasima, on se pod rukovodstvom smernog i svetog starca jeromonaha Makarija sav predade monaškim podvizima, svim žarom svoje čiste i mlade hristočežnjive duše. U svom poletnom oduševljenju i plamenoj pobožnosti on je svim srcem želeo da ga niko ne izdvaja zato što je vladalački sin; hteo je da bude običan prost monah, ravan i jednak svima drugima u postu, molitvi, bdenju, i svima manastirskim poslušanjima. Zato je svako poslušanje vršio smerno, predano, svim srcem, svom dušom, svom snagom.
Posle malo vremena monah Sava izmoli od igumana blagoslov da obiđe i pokloni se ostalim manastirima Svete Gore, i da se popne na vrh Atona, da bi posetio otšelnike, pustinjake, i dobio blagoslove od njih. Iguman posla sa njim vične monahe, koji mu znaju pokazati sva sveta mesta u Svetoj Gori. Carević monah bio je svuda priman sa naročitom čašću. Putujući bos po teškim putevima svetogorskim, bogogladni putnik stiže u lavru svetog Atanasija. Tu bi izvrsno dočekan i primljen, pa dobivši blagoslov i molitve od svih, on dade odmora svojim bosim nogama. Onda krenu na vrh Atona, kuda ga je odavna vuklo srce. Tamo svu noć provede u molitvi, praveći metanija i kvaseći sveti vrh radosnim i toplim suzama. Spuštajući se sa gore, on u raskrilju i podnožju vrha poseti po pešterama mnoge isposnike, koji provoćahu vrlo strog život, i radovaše se što se udostoji videti sluge Božje, kakve je teško sresti na zemlji. Ovi blaženi oci, iako se još ne mogahu nazivati anđelima zbog tela koje imađahu na sebi, ipak uistini behu Božji ljudi: odvojeni od svega zemaljskog, oni se ne brinjahu ni o čemu telesnom, ne bavljahu se ni trgovinom, ni zemljoradnjom, ni vinogradarstvom; sve njihovo sgaranje behu molitve, suze i neprekidno priljubljivanje umom Bogu; stanujući na visokim gorama zajedno sa jelenima, oni imađahu nebo za crkvu, gledajući Hrista u dušama svojim naslikana; njihove tesne kolibe, ukrašene travom, odjekivahu jedino lahorenjem šume i cvrkutom ptica, što ih je još jače potsticalo na slavljenje Boga; siti čistog i mirisnog vazduha, bezbrižnošću uvek veseli, bogočežnjivošću veoma visoko uzdignuti nad zemljom, oni smatrahu sebe bogatijima od najbogatijih; neki pak življahu u kamenitim pukotinama, u zemnim provalijama, i na morskim stenama, gde, ugnezdivši se kao ptice, behu kišom i vetrom bijeni, suncem i žegom paljeni, zimom i mrazom mučeni, ubogi i siroti, oni nemahu ništa što bi im kradljivci mogli ukrasti, izuzev neophodno prteno rublje koliko tek da prikriju nagotu tela; hrana im beše svakome prema njihovim moćima: neki po malo i retko uzimahu hleba, drugi se hranjahu voćem i divljim zeljem; piće im beše planinska tekuća voda; snu ne behu mnogo potčinjeni. Svi oni, odrekavši se jednom sveta, već behu potpuno zaboravili svet, i provođahu život čist, bezmetežan, bestelesan, skoro anđeoski.
Blaženi Sava, zapisavši na hartiji srca svoga, i utuvivši takve trudove njihove i podvige i predanost Bogu, duboko uzdisaše i osuđivaše sebe zbog nerada; i sa suzama pripadaše k nogama prepodobnih, proseći od njih molitvu i blagoslov; i primivši od njih mnoge korisne pouke, molitve i blagoslove, on se sa strelom revnovanja u srcu svom vrati u svoj manastir Vatoped, gde ga primiše sa pređašnjom ljubavlju. Bratija ga raspitivahu o njegovom putovanju po Svetoj Gori; i, videći ga tužna i izmenjena u licu, oni mišljahu da je to otuda što je bosonog dugo putovao po kamenju, na šta nije bio navikao. No oni ne znađahu da mu žudnja duše za onim pustinjacima jede telo.
Pošto se odmori, setni monah Sava dođe k igumanu i ispovedi mu bolest srca svoga, ne tajeći uzrok promenjenosti svoje; pa pade na kolena i moljaše ga za blagoslov da ga otpusti da sa onim pustinjacima provodi usamljenički život. Začudivši se neumesnoj molbi njegovoj, iguman mu ne dade blagoslov već mu reče: „He čedo, ne! ne dolikuje onome koji još nije poslušanjem utvrdio noge ni na temelju prvog stepena opštežića, mašati se vrhunca mučanja i usamljeništva, i pre vremena upravljati se po svojoj volji, jer ni vreme ni uzrast tvoj ne dozvoljavaju ti da sada išteš tako težak podvig, jer sve je dobro u svoje vreme. Osim toga o tebi se i u mnogim zemljama pročulo čiji si sin, i tvoj dolazak k nama nije se zatajio od sadašnjih vladara. A da ti se u pustinji desi nešto od neprijatelja roda ljudskog, đavola, ili od razbojnika, svi bi nas osuđivali što smo se pokorili tvojoj volji“.
Ovo igumanovo odbijanje bi ne bez blagog i milostivog promisla Božjeg, da svetilo ne bi zašlo među puste gore, sakrilo se pod sudom, i tako mnogi, koji se njime posle prosvetiše, bili lišeni svetlosti spasenja. Smireni Sava se sa smirenjem pokori igumanu i reče: „Volja Gospodnja preko tebe na nama, česni oče!“.
Otada monah Sava stade još usrdnije vršiti poslušanja sa bratijom u opštežiću: radio je dan i noć sa velikim smirenjem; danju je radio sa bratijom, a noći provodio stojeći pred Bogom u svetim molitvama; stalno je imao pred očima živote drevnih svetitelja, i gledajući na njihovu končinu, on jednu misao negovaše u srcu svom: da ugodi Hristu i da spase dušu svoju, i da dobije obećana blaga; svima je pomagao u potrebnim poslovima, i mnogo se trudio sa velikim smirenjem, te su ga svi voleli i divili mu se; danju se bavio telesnim službovanjem, a noć je provodio u molitvenom bdenju, te se mislilo da je bestelesan, ili da mu je telo nekako od čelika, samo oživljeno. A ležanje na zemlji i mnoštvo metanija, kojima umrtvljivaše telo, ko će ispričati! Mnogim i različnim trudovima on raspinjaše telo svoje. Hleba i vode okušaše, i to oskudno; vina i ulja po malo kušaše, te iznuravaše mladićku snagu. U sve časove dnevne i noćne neprestano se moljaše Bogu, a y nedeljne noći nikada ne zatvaraše oči svoje na san, dok ne bi svanulo. Nosio je samo hudu vlasenu haljinu, tek da pokrije nagotu tela; i tako se mrznuo od zime. Hodio je uvek bos, te mu koža na nogama tako očvrsnu, da se nije bojao uboja od oštrog kamenja. Prezrev ovaj prividni život i slavu i sve slasti zemaljske, on po sve dane mnogim trudovima mučaše telo svoje. Tako radeći, on bivaše nekakav nemilostiv i ljut neprijatelj svome telu, da su se iguman i svi ostali divili takoj revnosti njegovoj i blagoj promeni. No, iako neprijatelj svome telu, on prema svima beše predusretljiv i krotak: u obitelji se divljahu, kako u tako mladim godinama i za tako kratko vreme on mogade dostići takvo duhovno savršenstvo, kakvo je nedostunno i mnogogodišnjim podvižnicima.
Međutim vojvoda i blagorodni mladići, vrativši se k roditeljima blaženoga Save, ispričaše im sve šta se s njim zbilo, i predadoše im divno odelo njegovo, zlatastu kosu njegovu, i svojeručno pismo njegovo. A kad to videše roditelji i braća, mač im prolažaše duše. Kada pak pročitaše njegovo pismo, šta sve ne rađahu, i šta ne hoćahu učiniti sa sobom! He stidim se reći, veli životopisac Teodosije, jer, Davidove reči govorim, oni u plaču rikahu od bola srca svoga i uzdisahu, dozivahu ljubljenoga, uzimahu njegovu kosu, grljahu njegovo odelo kao neko sakrovište, i grabljahu kao neko blago. Kvaseći ih suzama, oni ih celivahu, prinošahu ih očima kao neki lek, pa iznova silno plakahu i kukahu. Zajedno sa vladalačkim domom plakahu i svi blagorodnici kao za pokojnikom; tugovahu i svi podanici, i svoju žalost izražavahu noseći, po običaju u svetovnjaka, crninu.
No malo pomalo srca se roditeljska smiriše: strah Božji se povrati u njihove duše i oni razumeše da im mladi sin dade dobar primer, prednjačeći na putu spasenja. I govorahu: „Gospod dade, Gospod uze; kako Gospod htede; tako i bi; neka je blagosloveno ime Gospodnje od sada i do veka!“ (sr. Jov 1, 21.22). I odmah poslaše sinu monahu mnogo zlata u Svetu Goru, da on kao carev sin ne bi ni u čemu oskudevao, i da bi imao razdavati svetim crkvama i udeljivati ubogima. Oni mu, ne bez straha, i pismo napisaše; i, stideći se nazivati ga sinom, oni ga nazivahu ocem i učiteljem, molitvenikom i zastupnikom pred Bogom, i moljahu ga da se moli za njih. „Dom je naš u tvojim rukama“, pisahu mu oni: „duše naše i mi svi u tvojoj smo volji, jer tvoje vrline zadivljuju i roditelje; no ukloni iz nas plamen teške patnje naše i uteši nas svojim dolaskom, a mi ti obećavamo da ćemo te opet vratiti u pustinju“.
Dobivši pismo od roditelja, bogomudri Sava ga orosi mnogim suzama. Pa, pošto se mnogo pomoli Bogu za njih, on uznese zahvalnost Bogu. Od mnogog zlata pak što dobi od njih, on odvoji samo koliko mu je potrebno za hleb, pa hodeći bos po manastirima i pustinjama, on izdašno razdavaše milostinju, te na taj način zidaše caru ocu svome nevidljivu palatu na nebesima. Zatim se opet vraćaše u svoj manastir Vatoped, na pređašnje podvige.
Jedanput ovaj „veliki bogoljubac“ pripremi tople hlebove, natovari manastirske mazge, i uzevši uz njih sluge za saputnike, duboko u noć krenu na put, pešačeći sam pred njima bosonog, žureći se da nahrani po pustinji usamljene podvižnike, koji pošćahu po tri i pet dana, pa i svu nedelju. Jer beše sveti Veliki post. a taj dan beše subota, pa samilosni carević hitaše da ih ugosti toplim hlebom želeći od njih primiti tople molitve. Ali ga u mestu zvanom Milopotam napadoše razbojnici, i zarobiše njega i one što behu s njim. On se veoma sneveseli. ne što ga zarobiše, već što ga ometoše da starim pustinjacima stigne u vreme obeda. Upitan od razbojnika, ko je i od kog je manastira, on odgovori: „Učenik sam oca Makarija, koji me posla poslom u manastir Esfigmen; a nastojatelj manastira i bratija zadržaše me da sa mnom pošlju hlebove starcima koji se poste po pustinji i stradaju Hrista radi. Jer takav je običaj otački“. Govoreći ovo, on iz dubine srca prizva u pomoć beskrajnu milost Božju i, uzdajući se u molitvu i veru svetih, on odmah bi oslobođen, jer se razbojnici smilovaše, pa ga pobućeni Bogom otpustiše sa svima. I tako u vreme u koje željaše donese hleba prepodobnima, i govoraše im: „Molitvama vašim izbavi nas Bog iz ruku neprijatelja naših“.
Razbojnici pak posle, trgnuvši se kao iz nekog bunila, govorahu: „Šta nam bi te ispustismo onoga mladića i one sa njim, kao da smo bili bez svesti? Da li je to neki maćioničar ili uistini Božji čovek, te ga tako bez ikakve pakosti sačuva Bog od nas? Hajdmo da vidimo da li je zaista učenik oca Makarija“. Jer prepodobni Makarije beše čuven po delima i poznat svima. I kad otidoše k starcu, videše božanstvenog mladića gde sedi s njim. Pa isprosivši od starca molitvu i blagoslov, ponuđeni od njega oni sedoše. Starac im iznese sve što imađaše u svojoj keliji: vareno povrće pustinjsko, masline i hleba, te ih ljubazno ugosti, a i duše im nasiti mnogim mudrim rečima. Videvši toliku ljubav starčevu prema njima, razbojnici omekšaše srcem, te smatrahu da će ih oganj s neba pojesti ili zemlja žive progutati, ako bi im što zlo pomislili. I utvrđujući se u veri, govorahu: „Hrista radi, oče, reci nam da li je ovaj mladić zaista tvoj učenik, jer videsmo danas o njemu neko preslavno znamenje“. A starac, čuvši o čudu koje se odnosi na božanstvenog mladića, mnogim suzama omi svoje sveto lice, pa reče: „Deco, ovaj mladić je učenik Božji, a monaškim likom jedan je od nas bratije, sin je pak blagočestivog cara srpskog. On ostavi carstvenog oca, prezre zemaljsku slavu i sve krasote kao ništavne, i zavole uboštvo Hrista radi i zajednički život s nama. I, kao što vidite, Bogom poslan on obilazi pustinju i, posećujući one koji po gorama i provalijama i pećinama stradaju Hrista radi, teši ih“.
Čuvši ovo od starca, i preneraženi njegovim suzama, razbojnici se, pogledajući često na mladića, čuđahu velikom smirenju mladićevom koji se radi Boga spustio sa takve visine, posmatrahu i hudost vlasene rize njegove i bosotinju njegovu, i veoma se divljahu. Pa, pavši na zemlju, prošahu blagoslov od obojice, obećavajući da neće više činiti razbojništva. Starac ih blagoslovi, i svaki od njih grleći celivaše božanstvenog mladića, a on se svakome od njih klanjaše do zemlje. I pokajani razbojnici radosno otidoše svojim kućama.
Prepodobni mladić – „zemaljski anđeo i nebeski čovek“ – opet zažele da ide u lavru svetog Atanasija, i to, po običaju svom, bosonog peške, pošto do dolaska svog carstvenog oca u Svetu Goru on ne usedaše na konja. I uze od igumana molitvu i blagoslov za put. Iguman, želeći da mu olakša put, dade mu nekolicinu bratije i lađicu. Ukrcavši se u lađicu, oni brođaxy po moru. I kada već behu blizu Lavre, iznenada ih napadoše razbojnici iz morske luke, i zarobiše. Jedan od monaha uspe da pobegne i odnese u Lavru vest o tome. Iguman i bratija se silno zabrinuše za božanstvenog mladića, bojeći se da razbojnici kako ne saznaju čiji je sin. A sveti mladić tajnim uzdasima prizivaše u pomoć Višnjega, govoreći: „Izbavi me od neprijatelja mojih, Bože! spasi me od krvnika, jer evo uloviše dušu moju!“ Iguman odmah posla k razbojnicima jednog prepodobnog i bogomudrog starca da umekša surovost njihovu i da ih pozove u Lavru, gde će dobiti sve što im treba. I šta? Svirepi razbojnici se pokoriše starčevim rečima, i postadoše veseli i tihi. A starac, pogledavši na svetog mladića, kao sa velikim gnevom podviknu mu: „He posla li te iguman onamo, a ti si još ovde? Zar se tako izvršuju naređenja?“ Govoreći to, starac polete na nj, kao da ga hoće udariti. A on, obuzet velikim strahom, pobeže od njega, pa, iskočivši iz lađice, naže trčati u Lavru. Razbojnici pak, zaboravivši se u taj čas po dejstvu Božjem, ništa ne rekoše starcu. Dobegnuvši u Lavru Sava ispriča sve šta mu se dogodilo. I svi zahvališe Bogu na divnome čudu, koje učini sa carevim sinom. A razbojnici, došavši sa starcem u manastir, i ne upitaše za begunca. Ljubazno primljeni i ugošćeni od igumana i bratije, oni dobiše iz manastira što im beše potrebno, i pustiše zarobljene sa svetim mladićem. A kada kasnije saznadoše o svetom mladiću i čiji je sin, ispuniše se silnim gnevom, te zbog njega lavranima prećahu osvetom. Bogoljubivi pak Sava, celivavši svetu crkvu i i poklonivši se grobu svetog Atanasija, srećno se sa svojim saputnicima vrati u Vatoped.
Posle nekog vremena roditelji opet pisaše blaženom Savi, moleći ga da im dođe da ga samo vide, pa neka se odmah vrati. Poslaše mu i zlata više nego prvi put, kao i posebne darove za manastir Vatoped u kome je on živeo: mnogo zlata;, zlatne i srebrne sasude, zlatotkane zavese. Pratiše i odabrane konje i mnoge druge potrebe za manastir, tako da su svi zavideli Vatopedu, pa i sam prot. Primivši pismo od roditelja, blaženi se ispuni velikom radošću, i sa mnogo suza zahvali Bogu. Od dobivenog zlata on jedan deo odvoji za uboge, a sve ostalo utroši na zidanje dvospratnih i trospratnih konaka u Vatopedu. Tu, u manastiru Vatopedu, on poče iza velike crkve zidati crkvu na gradu u ime Roždestva Presvete Bogorodin;e; i drugu crkvu – u ime svetog Jovana Zlatousta; i treću crkvu na velikom pirgu – u ime Preobraženja Gospodhveg. I sa velike crkve skide kamene ploče kojima ona beše pokrivena, pa je pokri olovom, kao što se to i dosada vidi. Svršivši sve to u unutrašnjosti manastira Vatopeda, blaženi Monah carević reče: „Ako Gospod pogleda na mene i dadne mi da ovde vidim gospodina oca mog, useliću se s njim u svoje kelije“. Načini i mnogo drugo u manastiru, što nije lako nabrojati, zbog čega ga nazivahu drugim ktitorom Vatopeda.
Posle toga ovaj „neboparni orao“ napisa svojim roditeljima i braći ovakvo pismo: „Vašim, zbog tuge za mnom, dirljivim pismom, vi dušu moju iz mene vadite, jer ni meni zbog toga nije lako, niti sam neosetljiv. Ali ne treba nikoga ljubiti većma nego Boga, jer je rečeno: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Radi toga ja sada zabranjujem sebi da vam dođem, nego, padajući pred noge vaše, molim i preklinjem, govoreći gospodinu mome svetome ocu: u zemaljskom carstvu svom apostolski si se podvizavao, zemlje ljudi svojih si pravoslavljem prosvetio, vukove jeresi si prognao, hramove besovske porušio, crkve Bogu podigao, gostoljublje n zbrinjavanje ubogih i sve što je dobro od Boga s ljubavlju si sačuvao. Jedno tn još valja izvršiti, reč u Evanđelju Sina Božija: Ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče svega i, uzevši krst svoj, neka smerno ide za mnom (Mt. 16, 24). Neka ti savet moj bude prijatan kao dobar: prezri zemaljsko carstvo i bogatstvo kao nepostojano i ništavno; ostavi svet i krasote sveta i sva vidljiva blaga kao tašte i kratkotrajne: pođi za mnom krstonosnim putem smernosti koji sam ti pripremio u ovoj pustinji; nastani se sa mnom, i tu, odvojivši se od svega svetovnog, ti ćeš molitvom i postom čistije poznati Boga. I kao što si se u životu zemaljskoga carstva udostojio apostolskih darova, ukrasićeš se i u pustinjn isposničkim vencima smernosti monaškoga života. A moju dušu, tužnu što sam lišen tebe, utešićeš tvojom ljubavlju i prisustvom, kao što ću i ja tvoju, u Gospodu. A dobra gospođa i mati moja neka se na isti način, među svojima, od svega odvoji ka Bogu. Molim te, gospodaru moj, da te radi slave carstva i radi mnogog bogatstva ne ožaloste ove reči moje, kao što se negda ožalosti evanđelski mladić kada ga moj Isus učaše o savršenstvu (sr. Mt. 19, 16-22). Sa sigurnošću ti govorim, oče, veruj mi: ako ostaviš zemaljsko carstvo i dođeš k nama, biću ti posrednik za nebesko carstvo; ako pak prezreš reči moje, ne nadaj se da ćeš me videti u ovom vremenskom životu. Mir Božji i ljubav svetih otaca pustinjskih, i moja grešna molitva, neka su sa svima vama u Hristu Isusu. Amin“.
Dobivši sinovljevo pismo, samodržac otac ustade sa prestola, pokloni se ljubavi sinovljoj kao svetinji, celiva pismo, otvori ga, ali ga ne mogade pročitati, jer mu plamene suze roditeljske ljubavi poplaviše očnji vid. Najzad, umirivši suze, on pročita pismo, i divljaše se sastavu i silini reči, jer mu duboko u srce prodre prekor o evanđelskom mladiću koji je radi zemaljskog bogatstva ostavio Hrista. I zbog toga samodržac veličaše svoga sina kao svog učitelja. I odmah izdade zapovest širom cele države svoje, sazivajući ipate[4] i vojvode, tisućnike[5] i satnike[6] i ostale blagorodnike, male i velike, označivši naročiti dan sabora, i zapovedajući da niko ne izostane, jer hoće da sastavi veliki savet. A za to vreme dok ova poslanica, zapovest, obilažaše državu, on dobro upravljaše svojim bogatstvom: razdavaše ga ubogima i siromašnima, hromima i slepima, siročićima i udovama, prokaženima i svima ništima.
Kada se u određeni dan blagorodnici sa svih strana stekoše na sabor, samodržac Stefan Nemanja stade posred njih i naredi da se najpre glasno pročita pismo njegovog sina. Zatim se on obrati svima blagorodnicima ovim rečima: „Draga braćo i čeda, čujte moju reč k vama. Moj život vam je poznat od samog početka: svakoga od vas kao sina othranih, i kao brata zavoleh, i kao druga primih. A i vi mi biste poslušni i verni. I svi Gospodom sačuvasmo život svoj, i zemlju našu nerasipanu od najezde neprijatelja; spasavasmo se uzdajući se ne na luk naš ili mišicu, nego verom u Oca i Sina i Svetoga Duha utvrđeni, i silom krsta ukrepljeni, pobeđivasmo neprijatelje naše. Stoga i sada svakoga od vas molim i zaklinjem, da veru u svetu i jednosušnu i nerazdeljivu Trojicu, čijim se krštenjem prosvetismo, sačuvate čistom od svake jeresi, koje od nas izgnasmo. Onome koga ću vam mesto sebe postaviti da Bogom i vašom ljubavlju vlada, molim vas da budete pokorni i verni kao što biste meni samome. Božjim crkvama i njihovim služiteljima odajte svaku čast, i sve, dakle, što od mene videste i naučiste, to činite“.
Slušajući ovu neočekivanu reč, velmože se u nedoumici čuđahu, a samodržac nastavi: „Dragi i Bogom darovani mi sabore! vi čuste kako me se moj sin u pismu odriče i neće više da me vidi u ovom životu, ako ne pođem za njim. Meni je s vama bilo dovoljno veselja i radosti zemaljskoga carstva, dovoljno vojnikovanja i raskošnih trpeza, dovoljno uživanja svih krasota ovoga sveta; a sada vas molim: otpustite me ljubavlju vašom da, krstonosno pošavši za sinom, otidem u njegovu pustinju, gde ću se, nadam se, osloboditi svojih zala i postarati se o svome spasenju“.
Na ove reči samodrščeve nastade od svih silan plač, nalik na grom. Plakahu svi: i sinovi, i sinovi sinova, i svi blagorodnici, po Gospodu i krvi srodnici; plakahu i žaljahu i rize razdirahu; i šta ne rađahu, i kakve uzbudljive reči ne izgovarahu, samo da na neki način zadrže oca svog i gospodara. „He ostavljaj nas, gospodaru, oče i učitelju! Ako li ne, i mi ćemo s tobom poći! Ako hoćeš da uzmeš krst Hristov, onda se zatvori u svom manastiru, da bismo se mogli tešiti gledajući lice tvoje. Kakva će ti pohvala biti ako život svoj završiš kao tućinac u tuđini, pa još u pustinji?“ A on im reče: „Što plačete, te mi dušu raslabljujete? Vi danas čuste kako me se sin u pismu odriče, ako ne pođem za njim. Stoga molim sve, umirite mi srce, ne zadržavajte me, jer ne mogu više bez sina“. Kad ovo reče, ubedi one koji ga zadržavahu, te mu svi rekoše: „Neka bude volja Gospodnja!“
Onda samodržac Stefan Nemanja prizva sina svog Stefana, čije vrline i viteštvo i bogoljublje nije lako iskazati. I zajedno sa sveosvećenim episkopom Kalinikom i sa svima blagorodnicima uđe u crkvu svetih i prvoprestolnih apostola Petra i Pavla. I kad bi služba i molitva, samodržac otac sa preosvećenim episkopom, krstom i polaganjem ruku obojice na Stefanovu glavu, blagoslovi Stefana za velikog župana, za gospodara i samodršca sve Srpske zemlje. I svi se blagorodnici pokloniše, proseći mu od Boga života i govoreći: „Na mnogo leta da bude!“.
Kad iziđoše iz crkve, sjajne i bogate trpeze behu u dvoru postavljene. Samodržac otac govoraše svima blagorodnicima: „Hajdete sa mnom, da poslednji pir s vama provedem, pa da trpezu s mesom od sebe odbacim, jer me trpeza, sjajna i s mnogo mesa, neće više nikad sakupiti s vama“. Za vreme gozbe biše izneseni svetli darovi, i svakoga od blagorodnika prema godinama, prema vernosti i prema časti samodršci obdariše, jedan što je vlast ostavljao, drugi što ju je primio. – To bi na Blagovesti 1196. godine.
Sutradan se sve izmeni: smireni Stefan Nemanja i njegova blagočestiva supruga Ana otputovaše u Nemanjinu zadužbinu Studenicu, i tu u hramu Presvete Bogorodice, pred svetim dverima svetoga oltara, dadoše Bogu svoje monaške zavete. Episkop Kalinik, kad je služba i molitva bila, ukrasi Stefana anđeoskim likom krstonosno, i kao monahu dade mu ime Simeon. Isto tako i bogoljubiva Ana upodobi se sinu svome, koji je pošao za Hristom i pokazao primer svojim roditeljima, i primi sveti anđeoski lik od istoga episkopa Kalinika, govoreći: „He bi li me čovekoljubivi Bog udostojio da budem zajedno sa milim čedom svojim u carstvu nebeskom“. I u monaštvu ona dobi ime Anastasija. Sabravši oko sebe zbor monahinja, monahinja Anastasija se zajedno sa njima podvizavaše u postovima i molitvama k Bogu. A monah Simeon ostade u Studenici, i tu sa tamošnjim monasima vršaše posni kanon, tojest podvizavaše se po zakonu u postu i molitvi. Što obeća u svetom obećanju pred svetim oltarom, on usrdno izvršivaše, radosno idući putem zapovesti Gospodnjih, ugledajući se na svete živote Svetih i posledujući im s ljubavlju. I postade jednog udela sa njima. Boraveći u Studenici sa svetom bratijom, on sve nadmašivaše podvizima svojim, i postade ugled svima. Istinski uzevši krst Hristov, on delotvorno učaše čeda svoja da preziru što je telesno, jer brzo iščezava, a da prigrljuju što je božanstveno i besmrtno. I na očigled bratije on se svim bićem izmeni u veliko smirenje. Priljubljen Hristu umom i srcem i neporočnim životom i ispunjen toplom ljubavlju Svetoga Duha, on steče veliko umilenje u duši svojoj, i zaista se uvrsti među učenike Hristove.
Posle izvesnog vremena, novembra meseca 1197. godine, monah Simeon krenu na put u Svetu Goru sa mnogo teška zlata, i sasuda zlatnih i srebrnih, radi razdavanja svetogorskim manastirima i pustinjacima. Sin njegov, samodržac Stefan, pratio ga je sa visokim blagorodnicima sve do grčke granice. Tu se sa mnogo suza rastadoše, a mnogi blagorodnici produžiše sa prepodobnim u Svetu Goru.
Kada stigoše u Vatoped, vladalac monah bi sa čašću dočekan i primljen. Iguman i bratija, posle molitve i blagodarenja Bogu, pozdravljahu se sa starcem u sabornoj crkvi i davahu mu celive u Gospodu. Tada i sin priđe ocu da ga zagrli. Susret je bio potresno dirljiv. Oni obojica zanemeše od neiskazanog uzbuđenja; starac se povede, i da ga ne pridržaše, pao bi na zemlju. I kad dođe k sebi, otac mnogim suzama oblivaše željenu svetu glavu miloga sina, grleći je i ljubeći i k srcu prinoseći. A božanstveni mladić kakve blagodarnosti ne uznošaše Bogu iz dubine obradovanog srca što je otac njegov ispunio zapovest Božju, i što obojica, otuđivši se od svih svojih, Gospoda radi tuđinuju u tuđim zemljama. Potreseni, i duhovnom radošću ispunjeni, oni proslaviše Boga. Prizor beše divan i nebu i zemlji: obojica ustreljeni strelom ljubavi Hristove, oni iz bezmerne ljubavi prema Gospodu ostaviše toliku visinu, i dođoše na tuđu zemlju; otuđivši se svega zemaljskoga, i sve ostavivši po zapovesti Gospodnjoj, oni Mu usrdno sledovaše, i u veliko smirenje dođoše, i odmorište Svetome Duhu postadoše.
Odmorivši se od puta, prepodobni Simeon iznese poklone manastiru: skupocene sasude i zavese; privede i odabrane konje i mazge; i dva kabla suva zlata i srebra; a i igumana i svu bratiju obdari od prvog do poslednjeg. He samo to, veli životopisac Domentijan, nego i duše svoje ova dva bogoljupca priložiše Presvetoj Bogorodici; a sve imanje svoje poslaše pred sobom, koje i nađoše u carstvu nebeskom. Od dvorjana pak, koji behu dopratili svoga bivšeg vladara, neki se vratiše svojim kućama, a mnogi ostaše u manastiru, idući za prepodobnim Simeonom putem smirenja, ma da im on branjaše, ne hoteći ožalostiti sina samodršca; no oni mu odgovarahu: „U tebe smo se proslavili u zemaljskom vojevanju; i sada ćemo s tobom vojevati Nebeskom Caru, i ništa nas neće rastaviti od tebe“. I svi oni postadoše izvrsni monasi, na udivljenje Svete Gore. A prepodobni Simeon zapovedi da mu načine keliju uz sveti oltar velike crkve Svete Bogorodice, i prozor u sveti oltar, da svagda gleda svete molitvenike koji služe u svetoj crkvi. On pak svršavaše svoj kanon, svoje pravilo, i ćuteći prebivaše u svetim molitvama dan i noć, usrdno tražeći Hrista, vođen od Boga i svetog sina svog bogonosnog Save.
Po Svetoj Gori Atonu ubrzo se rašču o dolasku srpskog vladaoca. Svi se divljahu smirenju njegovom i proslavljahu Boga. Igumani iz manastira, pustinjaci iz pustinja, zajedno sa ocem protom, dolažahu da vide prepodobnog Simeona. On ih je sve bogato obdarivao i pripadao k nogama njihovim, proseći od svih molitve i blagoslov. No pošto su neprestane posete već stvarale teškoće Vatopedskoj obitelji i bratiji, to prepodobni Simeon i Sava, da bi uklonili te teškoće, dadoše ponova mnogo zlata manastiru s tim, da se za njihova života svakoga dana daje hrana, hleb i vino, svima posetiocima i ubogima.
Potom zažele prepodobni Simeon da obiđe Svetu Goru, da se pokloni svima manastirima i svetogorskim svetinjama. Isprosivši za to blagoslov od igumana, on uze sa sobom Savu kao žezal starosti svoje. Sava, po običaju svom, htede da ide sa njim bos. Ali mu nežni otac to ne dopusti. Sava ga moljaše plačući da mu učini tu milost: da ide bos dokle može. Ali mu otac nikako ne dopuštaše, moleći ga i govoreći: „Smiluj se na mene, čedo; ti srce moje biješ kamenjem koje nogama svojim dodiruješ“. Sava, ne želeći da upornošću svojom žalosti oca, obu se prvi put posle mnogo godina i usede na konja. Tako dođoše najpre u Mesi, tojest u Sredinu Svete Gore, gde obitavaše prot, u obitelj Prečiste Bogomatere na Kareji[7]. Tu se u crkvi Presvete Bogomatere sa mnogim suzama pokloniše Prečistoj i celivaše Je; dadoše crkvi sasude zlatne i srebrne, i zavese, i veliku srebrnu zdelu punu zlata i srebra; upisaše sebe i samodršca Stefana u pomenik, pored imena blagočestivih careva; pa posebno veoma bogato obdariše prota i svu bratiju. Iz Kareje oni se spustiše u Iverski manastir; a posetiše i druge manastire, svuda se upisujući u knjige životne. I tako stigoše u lavru svetog Atanasija, u podnožju Svete Gore Atona. No starac, oslabelih nogu, ne mogade uzići na vrh Atona, samo mu se sa verom i ljubavlju srcem pokloni izdaleka. U Lavri se pomoliše nad grobom svetog Atanasija, osnivača atonskog opštežića; i ovaj manastir obdariše obilnije nego druge manastire, tako da postadoše drugi ktitori, te se „i do danas, veli Domentijan, spominju kao ktitori, jednako sa blagovernim carevima“. Iz susednih i daljih skitova dođoše mnogi prepodobni pustinjaci, da vide prepodobiog Simeona, – veli isti životopisac, – koji ih je izdavna hranio dugom rukom Božjom i sinom svojim bogonosnim Savom monahom. Naposletku, vrativši se u Vatoped, otac i sin se nastaniše zajedno u kelijama koje sin ranije beše sazidao.
Zajedno živeći, oni jedno mišljahu i jednu nadu gledahu: tražeći Boga trudima i molitvdma i pošćenjem. Ali se starac ne mogaše zbog staračke iznemoglosti truditi kao mladić. Stoga mladić dopunjavaše nedostatak starčev, te ne prestajaše truditi se i postiti se i za sebe i za oca. A i starac ovaj beše nekako čudan: kao što je ranije, živeći u svetu, osvajao carstvo bez truda, pravdom i verom, milostinjom i zbrinjavanjem ubogih, tako se i u monaškim podvizima pokazao kao lihvar: nemajući snage da ih sam vrši, on ležeći sabiraše plodove sinovlje, sabiraše sa skrušenošću srca i smernošću duše, prolivajući od umilenja i saosećanja mnogo suza. Mladić se truđaše, starac sapaćaše, jer srcem pravljaše onoliko poklona koliko i sin, i dušom sastradavaše svenoćnom samoraspinjanju njegovom. Udvostručavaše li mladić trude i post za sebe i za starca, udvostručavaše i starac suze i uzdahe za se i za mladića, jer oplakivaše mladost sinovljevu, podvizima mučenu, a oplakivaše i svoje zadocnjenje i evoju nemoć za podvige. Nesposoban da zajedno sa sinom strada, zbog toga on bivaše tužan i neveseo, i, klimajući glavom, seđaše ukoravajući sebe. A mladić opet, kao starac govoreći, tešaše oca: „He tuguj, gospodaru i oče, ja sam tvoj post i stajanje i klanjanje; ja sam tvoj podvig, i po duši trud, na meni je tvoj greh, ako ga ima, ja za tebe odgovaram, pošto si me poslušao, neka od mene Gospod ište dušu tvoju“.
Slušajući ovakve reči, starac zalivaše sebe suzama; a zbog velikog smirenja i pokornosti prema njemu ne smeđaše ga nazivati sinom, nego, grleći i ljubeći svetu glavu njegovu, govoraše: „O, gospodine moj! o, srce moje! ja sam radi toga sve ostavio i tebi se jednome priljubio! Čime da ti uzvratim što si me od tašteg sveta otrgao, i što se tako za dušu moju patiš i trudiš? Blagosloven od Boga i ti i dan u koji si se rodio, ne moje čedo, nego Božje čedo“.
I tako se starac radovaše u Gospodu, gledajući sina kao nekakvog borca ili iskusnog vojvodu koji se za njega podvizava, i, smatrajući sinovlje za svoje, ispunjavaše se blagim nadama. Tako se podvizi sjajnoga sina i uzdasi smirenoga oca k Bogu, kao i dvostruka molitva njihova, slivahu u jedno. I tako se obojica u Gospodu veseljahu, i duše svoje izgrađivahu, – dok u manastiru Vatopedu sve porušeno obnavljahu i zapustelo naseljavahu. I obojica služahu nezabludnome putu dan i noć, veli Domentijan. Bogomudri kir Sava monah napredujući u delima svojim, nedremljivim podvigom svojim podiže izvanredna dela u manastiru Vatopedu, i sazda previsoke palate, jedne narekavši u ime oca svoga, a druge u svoje ime. I nasadi mnoge vinograde i obnovi sva mesta toga manastira; i priloži puste metohe isprosivši ih od cara, i dovede ljude iz svoje zemlje, Srbije, i naseli ih u njima; i svojim velikim podvigom ispuni svako dovoljstvo, da su se svi divili gledajući njegov toliki podvig i pretoplu veru njegovu ka Prečistoj Bogorodici. On danju prebivaše s majstorima u manastirskim poslovima, ne slabeći u svetim molitvama dan i noć, imajući u telu svom život Bestelesnih slugu. Zbog toga ga ni besi ne iskušaše mnogo; jer u mladosti svojoj nikada oči svoje ne nasiti snom, niti kolenima svojim dade pokoja, hoteći da dušu svoju oslobodi od strasti. Ugledajući se u tome na svete muževe, koji ovaj život provedoše u mnogim nevoljama i tugama ili krvlju svojom kupiše večni život, on postade zajedničar njihov, priopštivši se svima putevima njihovim.

PODIZANJE HILENDARA

Pri ulazu u Svetu Goru, u mestu zvanom Prosfora, bejaše manastir sa crkvom svetog Simeona Bogoprimca. Pošto je manastir bio razoren od strane gusara, to je i crkva zbog krajnje zapuštenosti bila pala. Iguman i bratija Vatopeda spomenuše tu crkvu prepodobnim inocima Simeonu i Savi; oni se oduševiše njenom obnovom, i dadoše za njeno obnovljenje mnogo zlata, koje im je obilato slao veliki župan Stefan. Crkva bi brzo podignuta, i carstveni je inoci ukrasiše svakom lepotom, i pirg veliki sazidaše, i gradom ogradiše, pa Vatopedu predadoše. Osim toga oni u samom Vatopedu proširiše i ikonopisaše trpezariju, i isprosiše metohe od cara Aleksija, koji im s ljubavlju ispunjavaše molbe, ne samo zato što behu u srodničkim vezama, nego više zbog toga što se car divljaše njihovoj smernosti i podvižničkom stranstvovanju.
Sa vremenom pojaviše se neke važne manastirske potrebe, zbog kojih je samome igumanu vatopedskom valjalo ići u Carigrad. No pošto se on bojao da mu molba neće biti uvažena, bratija mu predložiše da umesto sebe pošalje blaženog Savu. Tako i bi. Monah Sava otputova u Carigrad[8], praćen blagoslovom svoga oca, starca Simeona.
U Carigradu on, koji je u mladosti svojoj izgledao kao anđeo, bi primljen sa velikom čašću od cara Aleksija Komnena, prijatelja[9] svog. Car se raspitivaše za zdravlje i način života njegova oca, starca Simeona, i monah Sava mu pričaše. Zadivljen, car veličaše svetoga starca što se uklonio od mnogih briga i izabrao sebi dobar udeo koji se neće uzeti od njega. A bogomudri Sava, obasut blagonaklonošću carevom, izloži caru molbe Vatopedske obitelji, zbog kojih je caru i bio poslan, i car mu ispuni sve molbe, obećavajući da će mu ispuniti i drugo što bude tražio. Tada Sava iznese i drugu molbu caru, govoreći: „Ima u Svetoj Gori jedan zapusteli manastir, zvani Hilendar, pa ako carstvo ti[10] hoće da učini dobro meni i mome ocu, onda nam daj taj manastir, a mi ćemo ga opet, kao od nas, predati Vatopedu, a to naše predavanje nazvaće se milošću tvoga carskog veličanstva“. Ovu molbu mladi monah izloži bojažljivo i kao snebivajući se. Ali ga car predusrete hrabreći ga, i reče: „Maločas rekoh, sve što god hoćeš da moliš, usrdno ću dati tvojoj svetosti“. I dade mu Hilendar sa svim naseljem, potvrdivši to carskim pismom, hrisovuljom, i svojim zlatnim pečatom. Bogomudrog pak Savu car obdari mnogim darovima, i s ljubavlju otpusti, a prepodobnom Simeonu, ocu njegovom, posla po njemu mnogo zlata, i carsko pismo puno pohvale što se odrekao sveta i moleći ga da se moli za njega.
Vrativši se u Vatoped, bogonosni Sava izvesti igumana i bratiju da je car ispunio njihovu molbu. Potom ode k prepodobnom ocu svom, koji od odlaska njegovog u Carigrad ne izlažaše iz kelije, već seđaše u njoj u molitvenom ćutanju. No povratak Savin svetlošću zali svu dušu njegovu i srce, i on, sa zahvalnošću podigavši prepodobne ruke svoje k Bogu, zagrli sina svog, i ljubljaše ga sa ljubavlju u suzama. Sava izruči ocu carev pozdrav, predade mu od cara pismo i zlato, i ispriča mu kako im je i Hilendar darovan carskom hrisovuljom. Za sve to prepodobni zahvali Bogu i Prečistoj Materi. Sutradan prepodobni Simeon prizva igumana i bratiju, i, pokazavši im carevu hrisovulju, priloži Vatopedu manastir Hilendar, i poslano mu od cara zlato predade igumanu i bratiji na potrebe manastiru: takvu ljubav imađahu oni prema manastiru Vatopedu, u kome su hteli i život svoj okončati u Gospodu. Zato ga i vrlo mnogo obogatiše.
No Bog, koji je u drevnosti umnožio i rasprostranio u Misiru došljaka Jakova, preko prekrasnog sina njegovog Josifa, tako i sada umnoži i rasprostrani u Svetoj Gori novi Izrailj oca Simeona, preko prekrasnog po duši sina mu Save, i zemlju njihovog dobrovoljnog stranstvovanja naseli duhovnim čedima njihovim. Jer Gospod pobudi nekog bogobojažljivog starca, te ovaj dođe blaženome Savi i reče mu: „Tvoja i tvoga oca ljubav u Gospodu prema tuđincima i ubogama i prema svetim manastirima, naročito prema Vatopedu, pohvalna je i prijatna Bogu. No blagorazumno je da pomislite i na sebe same; zato primite moj dobri savet, kao savet od čoveka koji vam želi dobra. Vama je sada sve moguće u Gospodu: vi ste vlastodršci u svojoj zemlji i srodnici ste carevi, pa će svaka molba vaša biti ispunjena. Stoga isprosite sebi zapusteli manastir, pa obnovivši ga, utvrdite ga za svoje otačastvo, neka se zove srpski manastir, da bi iz vašega naroda oni koji ljube Boga i odriču se svetskoga života, nalazili posle vas pristanište spasenja, te da i vi sami, radi mnogih spasavanih, primite od Boga veće počasti“.
Blaženi Sava, rasudivši, primi ovaj savet kao da je od Boga, pokloni se starcu kao anđelu Božjem, ljubazno ga ugosti, pa otpusti. Onda odmah uđe k prepodobnom ocu svom i ispriča mu sve što mu je rekao starac. Pošto se posavetovaše verne sluge Hristove, obojica vazda goreći Duhom Svetim na veće bogoljublje, stadoše na molitvu i, podigavši ruke svoje, sa suzama zahvališe Bogu za takav savet. Najzad prepodobni Simeon reče ljubljenom sinu svom: „Veruj mi, čedo Božje, Bog je radi spasenja našeg hteo da mi kao došljaci poživimo pod zapovednicima, i da se stranstvujući ne upravljamo po svojoj volji, nego da upravljani drugima stečemo smirenje. Zato je dosada On i skrivao od nas takvu pomisao. Sada pak On nam posla starca, ili anđela Svog, i mi smo dužni brzo privesti u delo bogoposlani nam savet“.
Tada blaženi Sava sa ocem svojim ode k igumanu i kaza mu svoju zamisao. A iguman, posavetovavši se sa mnogima, ne odobri ovu zamisao i ne dopusti da se privede u delo, jer je hteo da carstvene monahe zadrži u svom manastiru, pošto su im mnoga dobra dolazila od njih.
Posle toga bogomudri Sava otide u Kareju i ispriča protu o svojim namerama. Protu se to dopade, i on reče: „Dobra je vaša zamisao, pošto je po Bogu, a i mogućni ste. Dakle, koji hoćeš opusteli manastir u Svetoj Gori obnovite za svoje otačastvo, – ili Hilendar, koji vam je car već dao, ili gde volite na drugom mestu“.
Sa tako utešnom vešću Sava se vrati svome ocu i saopšti mu da je molba njihova uslišena od prota. A starac, toplo uzbuđen, požele da odmah pođe i razgleda mesto za manastir. Ali iznemogao od starosti i posta, on ne beše u stanju ni na konju da sedi. Zato ga Sava položi na nosiljku između dva konja, i tako nošen razgledaše mnoga mesta, ali mu se ni jedno ne dopade sem Hilendara. I oni se vratiše u Vatoped.
Međutim iguman i bratija, osetivši šta se zbiva, govorahu među sobom: „Od ovih carstvenih došljaka mi videsmo mnoga dobra u toku mnogih godina, pa i do sada su nam oni hranioci, – zar da sada otidu od nas razgnevljeni? Ako dakle hoćemo da sačuvamo njihovo prijateljstvo, da im damo Hilendar, koji oni izmoliše od cara za nas“. – I tako, prizvavši k sebi svetoga Savu, oni im dadoše Hilendar, i položiše zavet između sebe da Vatoped i Hilendar ljubavlju budu jedan manastir[11].
Hristoljubivi Simeon i hristoljubljeni Sava napisaše samodršcu Stefanu, javljajući mu da hoće da podignu manastir, „u nasleđe tebi, – pisahu mu oni, – a po tebi sinovima sinova tvojih“. Tome se blagočestivi Stefan veoma obradova, pa im posla mnogo zlata i mazge, moleći ih da i u buduće traže sve što im treba, i zahvaljujući im što se brinu o spasenju duše njegove.
Bogonosni inoci, Simeon i Sava, uznesoše srdačnu molitvu Bogu i Presvetoj Majci Božjoj, prizivajući ih u pomoć delu koje preduzimaju. Uzevši blagoslov od igumana i od oca svog, hristočežnjivi Sava sakupi vrlo mnogo radnika, odvede ih u Hilendar, i za kratko vreme uradi vrlo mnogo. On zateče u Hilendaru sve zapustelo sem crkve, pa i ona beše u ruševinama. I odmah poče zidati manastir, i okolo manastira sazida grad i veliki pirg u njemu; podiže i trpezariju iz osnova; i sagradi dovoljno kelija bratiji; obnovi i crkvu, i zlatom je ispisa, i ukrasi je ikonama, zavesama i svetim sasudima. Sve to, Božjom pomoću i bogatom rukom, on svrši brzo, jer ga i prepodobni Simeon požurivaše, govoreći: „Ako me udostoji Bog da vidim manastir da se zove naš, smatraću za sreću da u njemu završim život“. Plamena želja starčeva se ispuni: u šumovitoj dolini, izvijenoj na sever, opasanoj vitkim i tamnim kiparisima, a opkoljenoj vinogradima i voćnjacima, srpski Hilendar bi dovršen u junu 1199. godine, na mestu ruševina starog grčkog manastira Hilendara. Blagodareći sinovljem usrđu Savinom, blaženi starac se preseli u svoj manastir, Hilendar, čiju sabornu crkvu posvetiše Vavedenju Matere Božje u hram. Sakupiše i bratstvo, ozakoniše bogosluženje po ustavu iz Vatopeda; i postaviše igumana da se brine o crkvenim poslovima. Usto, oni izmoliše u prota zapustele kelije, maslinjake i vinograde, koji behu oko Hilendara, i oko svetog Georgija Imologite i svetog Nikolaja u Malejama. Pored toga kupiše od prota prostrano mesto u Kareji. Tu sazidaše mnoge dvospratne kelije za odmor igumanu i bratiji kada budu dolazili iz Hilendara.
I stadoše oba svetilnika Božja boraviti u Hilendaru, veli Domentijan, svu silu svoju unoseći u molitve dnevne i noćne, omrznuvši greh potpuno, istinski zavolevši Hrista toplom i čistom ljubavlju. Obojica potpuno zavoleše ovaj teskobni i mučni put, i ne brinjahu se ni o čem zemaljskom, samo jedinog Gospoda ljubeći. Imajući u zemaljskom telu silu Nebeskih Sila, izvanredno ukrašavani nedomislivim lepotama svojim i bogoljepijem neiskazanim, dostojni žitelji Evanđelja Hristova, oni silom krsta satirahu duhovne neprijatelje svoje i uvek hrljahu ka nebeskom zvanju. Upodobljavajući se bestelesnoj prirodi heruvima u neućutnim pesmama duhovnim, u suzama, u istinitom ispovedanju Hristovom, u skrušenosti srca, u čistoti, u celomudriju duševnom i telesnom, u miru i u svetinji, u prevelikoj smernosti, oni nasvagda prikovaše telo svoje strahu Božjem, i sve što je u ovom svetu smatrahu za đubre, izabravši ono što je najbolje.
I dok oni tako napredovahu ka nebesnom, prepodobni Simeon radi što boljeg potvrđenja i rasprostranjenja manastira, po drugi put posla u Carigrad „bogoumnog sina svog kir Savu“ k svome prijatelju caru Aleksiju sa molbom: da car potvrdi manastir; da podari manastiru naziv carske stavropigije; i da Hilendar ne zavisi ni od prota ni od koga drugog, već od samoga cara. Prepodobni Sava bi opet s velikom ljubavlju dočekan u Carigradu od cara. Presrevši ga, car ga upita: „Da li je još živ sveti starac, otac tvoj?“ Sava odgovori: „Još je živ molitvenik tvog carskog veličanstva“. Car duboko uzdahnuvši reče: „Blagosloven je Bogom taj čovek, jer, primivši zemaljsko, on se trudi usrdno da dostigne i nebesko“.
Blaženi Sava bi otpušten od cara da se odmori u manastiru Majke Božje Evergetide (Dobrotvorke), kojega on sa ocem svojim bi nazvan ktitorom, jer mnogo zlata dadoše na njegovo podizanje i na njegovo imovinsko osiguranje. I ovom prilikom sveti otac Sava beše im doneo mnogo zlata sa sobom. Sutradan, posetivši cara ponova, Sava mu ispriča kako je sa ocem podigao manastir u Svetoj Gori, pa ga zamoli za carsko potvrđenje o njemu. Pomenu i zapusteli manastir carski, zvani Zig, moleći cara, da ga pridruži Hilendaru, te da bi na taj način i sam car bio uvršćen u hilendarske ktitore. Veoma obradovan time, car reče: „Pošto će i mene pominjati kada i vas u svetim službama, s blagovoljenjem ću ispuniti vašu molbu“. I odmah podari Hilendaru manastir Zig, sa svima metosima i pašnjacima, a Hilendar imenova carskim manastirem, da nad njime nema vlasti ni prot niti ko drugi. I sve to car potvrdi svojom hrisovuljom, svojim carskim pismom i svojim zlatnim pečatom. Osim toga, car svojom rukom dade prepodobnom Savi žezal i zapovedi da se čuva u crkvi, da bi bratija pri postavljanju igumana držala ovaj žezal posred sebe kao znak da se iguman postavlja po carevoj volji i kao da sa žezlom prima vlast iz ruku samoga cara. Ispunivši na taj način sve želje prepodobnoga, car ga otpusti sa mnogim darovima. I radi uspomene na uzajamnu ljubav, car mu reče da svome prepodobnom ocu dostavi ovu njegovu poruku: „Sve tvoje molbe ispunih, oče sveti; – molim tvoje prepodobije, moli se za nas u tvojim svetim molitvama k Bogu“.
Vrativši se iz dvorca u manastir Prečiste Bogorodice Evergetide, prepodobni Sava razdade ubogima svo zlato koje mu beše dao car da odnese ocu, jer sve očevo beše njegovo, i sve njegovo beše očevo. Štaviše, otac ne nazivaše ništa svojim, nego govoraše da je sve sinovlje, osim samo duše; pa i nju Boga radi i s Bogom beše predao njemu, jer takva beše pokornost i poslušnost prepodobnoga starca prema ljubljenom i bogodarovanom mu sinu. Starac, zamišljajući Savu ne kao čoveka nego kao anđela, stiđaše se i odbijaše kada je sin hteo da posluži njegovoj starosti kao ocu, toliko beše smirenje njegovo prema sinu. Zato i sin sinovljom ljubavlju ropski služaše svetoga starca u svakoj potrebi, i nikoga ne udostojavaše sem sebe da posluži ocu. A sveti starac, gledajući kako ga sin kao anđeo služi i dvori, oblivaše se potocima toplih suza radosne zbog njega duše k Bogu. I tako, zakriljen molitvama njegovim kao štitom, sin se sačuva od besova.
Kada u obitelji Evergetide dolažahu ništi po milostinju, k prepodobnome Savi dođe jedna blagolika i pobožna žena, pristupi mu sa strahopoštovanjem, i reče mu: „Sveti bogoljupče Božji, Bog i Njegova Bogomajka Evergetida narediše mi da ti predam ono što su mi zapovedili: U Svetoj Gori, u oblasti tvoga manastira, na tom i tom mestu, nalaze se dva skrovišta zlata; potraži ih i naći ćeš ih, pa ih uzmi i uradi sve što je potrebno radi Boga“. Prepodobni se začudi ovome obaveštenju, i otpusti kući tu česnu ženu.
Oprostivši se sa monasima manastira Presvete Evergetide, i još sa carem i patrijarhom, prepodobni Sava krenu natrag na put u Svetu Goru. Stigavši u Svetu Goru, on zateče prepodobnog oca svog gde u svemu dobro prebiva u Bogu, pade k nogama njegovim, zagrli ga, i ispriča mu o prijemu kod cara, i kako je car Gospoda radi ispunio sve njihove molbe i dao im carsku gramatu, hrisovulju. Tom hrisovuljom od juna meseca 1198. godine, car Aleksije III „udostojio je potpune slobode manastir Hilendar i manastire na mestu Milejama, pa ih stavlja pod vlast i upravu više pomenutih monaha, gospodina Simeona, bivšeg velikog župana, i njegovog sina, gospodina Save, i daruje ovima dopuštenje da ih ukrase kako god hoće, i da ih vaspostave u manastir koji će služiti kao sklonište ljudima iz srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, i to u manastir nikom nepodložan, niti samom protu Gore Atonske, niti igumanu manastira Vatopeda, nego samostalan svojevlastan i samoupravan, kao god što se sami sobom upravljaju manastir Iverski i Amalfitanski, što postoje na toj Gori“.
Prepodobni Simeon se svemu tome veoma obradova, a „najviše se obradova svome bogonosnom drugu“. Onda se obojica prepodobni dogovoriše, te svoj manastir predadoše pod vlast blagočestivom samodršcu srpskom Stefanu, zetu grčkoga cara Aleksija, i da se stara o njemu kao o svome otačastvu. Hristoljubivi Stefan se tome veoma obradova, pa pokloni Hilendaru mnoga imanja[12], pokretna i nepokretna, te je manastir Hilendar od toga vremena postao stvarno srpski.

PRESTAVLJENJE I PROSLAVLJENJE PREPODOBNOG SIMEONA

Podvizavajući se u svom manastiru Hilendaru sa bogočežnjivim sinom svojim Savom, bogonosni Simeon se razbole početkom februara 1200. godine. Došavši „na vrh vrlina svojih“ on oseti da se približuje kraju svoga zemaljskog života. Prizvavši milog sina svog Savu, bolni carmonah reče svome sinu: „Ljubljeno čedo moje, svetlosti očiju mojih, uteho i hranitelju starosti moje, približi se vreme moga odlaska. Ti si se i dosada starao o dobru duše moje, no sada je nastupilo vreme da mi se još više pomogne; jer znam da što god zaišteš u Boga, daće ti se“. A smerni Sava, sa suzama obisnuvši se o vrat svome ocu, govoraše: „Padajući pred noge tvoje, ja te još više molim, gospodine oče, da kao što se za vreme života tvog sačuvah od svih zala, zakriljen tvojim toplim molitvama ka Hristu, tako i sada, kada odlaziš ka Hristu, isprosi od Njega bogoprijatnim molitvama svojim pokrov životu mom od zala do smrti moje; i u svetim molitvama svojim ka Gospodu ne ostavljaj sve nas, čeda tvoja u Gospodu po telu i duhu, zemlju našu i crkvu, o kojima si se trudio“. A prepodobni starac, obilno lijući suze, govoraše: „Ako dobijem slobodu pred Bogom, neću vas ostaviti. He žalosti se, čedo moje, zbog ovoga rastanka, jer ćemo se opet sastati onde gde nema više rastanka“. I stavivši prepodobne ruke svoje na vozljubljenog sina, dugo se moljaše Bogu za njega. Onda ga sa suzama zagrli, dade mu posledši celiv, i zapovedi mu da dovrši mnogo šta ne dovršeno o srpskim crkvama. A odnosno svojih smrtnih ostataka zamoli ga da u pogodno vreme, kada na to bude volja Božja, pokupi „grešne kosti bednog tela“ njegovog, i prenese ih u manastir Studenicu. Bogomudri Sava izjavi da će izvršiti sve što mu on naređuje.
Zatim prepodobni starac prizva svu bratiju i čeda u Gospodu, „blagoslovi bogonosnog sapodvižnika svog kir Savu, i sav sabor svetih črnaca, bogoljubive dece svoje“. On svakoga od njih poimence i posebno ljubljaše i blagosiljaše, i sve ih pobuđivaše da se radosno mole za njega, predajući ih Bogu i Prečistoj Materi Njegovoj i, pomoću njihovom, i sinu svom bogomudrome Savi. I tako ih otpusti, zapovedivši da mu niko do jutra ne dolazi.
I gle, noću, iako potpuno iznemogao od starosti, on najednom mladićki ustade sa odra i, kao očekujući svetle goste Nebeskoga Cara, vesele duše ukrasi sebe odećom svetog anđelskog lika, i pričesti se besmrtnim i životvornim Tajnama, rekavši: Slava Bogu za sve! Posle ga kao smrtnog čoveka obuze oganj prirodne smrti; a ljubljeni sin se svu noć tu ne odmicaše od oca, nego mu usrdno služaše, sa mnogim suzama pročitavši kraj njegova odra sav psaltir u toku noći. I nikome ne dopuštaše da uđe k njemu, nego jedan drugoga tešahu i jedan drugoga opominjahu da uznose zahvalne molitve Bogu.
A kad svanu, prepodobni Sava unese roditelja svog u crkvenu papertu. Osećajući da mu se približuje poslednji čas, sveti otac reče svetom sinu: „Čedo moje! Prinesi mi ikonu Presvete Bogorodice, jer sam se zavetovao da pred njom ispustim duh svoj“. I kada mu ta želja bi. ispunjena, sveti starac reče: „Čedo moje! Učini mi ljubav pa me obuci u rasu, određenu za moj pogreb, i spremi me onako kako ću u grobu ležati. I prostri rogožu na zemlju, položi me na nju s kamenom pod glavom, da tako ležim dok me Gospod ne poseti da me uzme odavde“.
I beše dirljiv prizor krajnjeg smirenja: onaj koji je nekada kao vladalac ležao na zlatnim i mekim posteljama, sada na izdisaju ležaše samo na rogoži kao poslednji ubožjak. Oko njega stajahu bratija i plakahu što ostaju bez oca. Prepodobni jedva podiže ruku dajući im znak da se utišaju. Lice mu beše svetlo; on veselo gledaše ka ikoni Gospoda Hrista i Prečiste Matere Njegove: izgledalo je kao da sa nekim tajanstvenim posetiocima peva psalam. A kad dođe na kraj psalma, on jasno reče: Vsjakoje dihanije do hvalit Gospoda = Svako stvorenje neka hvali Gospoda! (Psal. 150, 6). Tada tek svi razumeše da prepodobni, odlazeći iz ovog života, sa anđelima peva anđelsku pesmu i slavi Boga. Posle ove pesme prepodobni hristoljubac ništa više ne progovori, nego samo radosno gledaše na ikonu Hristovu, kao predajući mu u ruke dušu svoju. I gle vazduh se ispuni nekim prijatnim mirisima, te se svi prisutni divljahu. I tako slatko usnu u Gospodu sveti starac, 13. februara 1200. godine, predavši dušu svoju Hristu Bogu, koga zavole iznad svega.
A ljubljeni sin pade na svečesno lice očevo, i umesto toplom vodom omi ga vrelim suzama; tako i prepodobne ruke njegove omi mnogim suzama; i stavljajući ih na svoju glavu i prinoseći ih k svojim očima, on ih celivaše, pa ih prekrštene položi na prsa. Potom, u društvu svekolike bratije, sa svećama i kadionicama, on isprati česno i sveto telo prepodobnog oca propisanim pogrebnim pesmama i mnogim suzama, i položi ga u mermerni grob unutra u crkvi Presvete Bogorodice Hilendarske.
Za bogomudrog Savu rastanak sa ocem beše ujedno i izvor žalosti i radosti: žalosti, jer se lišio sapodvižnika, samolitvenika i bogoumnog učitelja; radosti, jer se udostojio videti oca ukrašena svima vrlinama do kraja života, i jer je poslao ispred sebe toplog molitvenog posrednika ka Hristu. Dane u koje se vršio sveti pomen za dušu preminulog oca, mudri Sava obeleži obilnom milostinjom ubogima: razdade sve zlato što je imao.
Ostavši sam, bogoljubivi Sava se odade još surovijem životu, jer liši sebe svakog telesnog odmora, naročito naloži na sebe bezmerni post, provodeći sve noći u nedremljivim molitvama, i izobilujući sve više u duhovnoj utesi umnožene blagodati.
Ostavši bez novca, nužnog za manastirske potrebe, prepodobni Sava se opomenu reči one pobožne žene u Carigradu o dva skrovišta blaga u okolini Hilendara. Ali bez molitve on ne hte pristupiti traženju tih skrovišta. I on se ovako moljaše Hristu Bogu: „Čujem Davida kako govori: Prolaznom bogatstvu ne predajite srca. Utoliko više zaslužuje ukor i grdnju čovek koji prekopava zemlju, da bi našao i uzeo blago koje nije tamo ostavio. Toga radi, Gospode, molitvama Prečiste Matere Tvoje, ne daj da mi se naruga neprijatelj moj, izazivajući u meni želju za pagubnim i truležnim bogatstvom. No ako to nije kušanje od strane protivnika; ako mi je to bilo rečeno radi Tebe, Boga mog, onda neka mi se po volji Tvojoj, Gospode, javi sakriveno blago. U protivnom, neka se i od nas, slugu Tvojih, sakrije, kao što se ranije skrivalo od drugih“.
Došavši na označena mesta, prepodobni Sava i učenik njegov malo kopnuše, i odmah naiđoše na otvor rova u kome behu smeštena skrovišta, kao da im sama zemlja rukama svojim izdavaše ono što je čuvala.Mislim, veli životopisac Teodosije, da je to bila sama Presveta Bogorodica Dobrotvorka, kaja se u Carigradskom manastiru javila svetome, samo svetitelj iz smirenosti nije to hteo reći, tajeći u sebi veliko skrovište, i budući sam smestilište Svete Trojice. Našavši ogromno blago, sveti Sava ga prenese u manastir. Ali ovo blago svetitelj nije smatrao svojim, te jedan deo posla u Carigrad manastiru Presvete Bogorodice Evergitide, drugi razdeli manastirima u Svetoj Gori, treći pustinjacima po usamljenim kelijama, a četvrti svome manastiru Hilendaru i svima ništima. Božanstvena Dobrotvorka se i javljala njemu radi toga što on razdavaše sve što imaše, jer u svemu bejaše izvršilac evanđelskih reči.
Ranije je rečeno, kako je hristočežnjivi Sava imao silnu želju da se povuče u pustinjačku usamljenost. Ali je bilo razloga zbog kojih on to nije mogao ostvariti: prvo, iguman mu nije dopustio zbog mladosti; lrugo, dolazak oca i služenje njemu; treće, putovanje u Carigrad; četvrto, osnivanje i izgrađivanje svog vlastitog manastira. No pošto on Božjom pomoću uredi manastir i postavi igumana da se stara o spasenju bratije; i pošto isprati k Bogu oca dobro snabdevena evanđelskim vrlinama, sveti Sava se mogao pobrinuti oko ostvarenja svoje davnašnje želje. Radi toga on ode u Kareju; tamo nađe jedno izvanredno mesto, bogato vodom i ukrašeno plodonosnim drvećem; kupi ga od prota, i podiže sebi keliju za mučanje, sihastiriju, i sazida crkvu u ime svetog Save Osvećenog. Odrekavši se življenja u zajednici sa mnogiada, on se zadovolji samo trojicom, koji strogo ispunjavahu sav crkveni ustav; a sam, pobožno tihujući u keliji, upražnjavaše samo molitvu. Tu on i požive, veli Domentijan, po podobiju drevnih prvih svetih otaca sa velikom uzdržljivošću, pošćenjem, bdenjem, obnoćnim stajanjem; liši sebe svake telesne utehe; u pošćenju i suzama satvori svu silu svoju; sav život svoj provođaše po ugledu na anđele, upodobljavajući se Bestelesnim Silama, svaki dan duhovno se veseleći bujicama suza, svom silom podražavajući život svetih. I svagda umrtvljujući telo svoje podvižničkim molitvama, on dušu svoju zalivaše bogopoznanjem“. On boravljaše tu u velikom pobožnom ćutanju bdijući svenoćnim molitvama, nikada um ne skrenu, čekajući pomoći od Višnjega; i radi toga umrtvljavaše sebe svaki dan, jedući hleb po meri, pijući vodu po meri, i dajući telu svom odmora jedan čas ili dva.
Obnavljajući mladićke trudove u sihastiriji, sveti Sava provođaše oskudniji i suroviji život nego ranije; i pošćenjem, bdenjem, metanijama kolenoklanjanjem i noćnim stajanjima postajaše još viši; i zaboravljajući po rečima Apostola, ono što je ostrag, on se sezaše za onim što je napred (Flb. 3, 13). I kada bi smo kako valja, i kako je ustvari bilo, ispričali sva njegova tajna i javna uzdisanja i sve umilne suze, onda bi to neiskusnima i lenjivima izgledalo neverovatno. Jer u takvom usrdnom podvigu, posle smrti svoga oca, monah Sava provođaše svaki dan, sav pomišlju ka Hristu plenjen, i sećanjem na smrt kao da umiraše svaki dan. Od velikog i neprekidnog pošćenja usahnu mu utroba, nestade mu svake masti, obole mu slezina i iznutrica, te se tako neizlečivo obolesti. I kada je kasnije i hteo da se posluži kojom đakonijom, zabranjivala mu je bolest. I tako sav život njegov beše post. Tu bolest svoju on ljubljaše kao bogodanu mu pomoć, jer smatraše da je smrt Boga radi bolja nego život u strastima, poučavajući se apostolskom rečju: kada se naš spoljašnji čovek raspada, unutrašnji se obnavlja (2. Kor. 4, 16); kada sam slab, onda sam silan ka Bogu (sr. 2. Kor. 12, 10).
Udarajući u telo i dušu svoju svakom dobrovoljnom mukom, nebočežnjivi Sava sticaše sve veće i veće evanđelsko smirenje, i uistini smatraše sebe grešnijim od sviju, gorim od sviju, poslednjim među svima. On istinu duše svoje smerne i srca svog skrušenog kaže kada govori i piše o sebi: „ja poslednji od sviju i grešni, uvek slab i lenj za duhovno podvizivanje“; „poslednji od sviju Sava grešni“; „ja najgori od sviju“; „ja grešni i lenjivi i poslednji od sviju monah Sava“; „ja mnogogrešni i uvek slab na duhovna podvizivanja“; „ja nedostojni i lenji i hudi monah Sava“. On iskreno i nepoštedno naziva sebe bludnim sinom, koji „mrtav bi i ne ožive, izgubljen beše i ne nađe se“. Isto tako on naziva sebe zabludelim i izgubljenim jagnjetom. A u Životu svetoga Simeona on piše o sebi ovo: „Ja jadni i neblagodatni, pomešah se sa nerazumnom stokom i upodobih se njima, ubog dobrim delima, a bogat strastima, pun srama, lišen smelosti prema Bogu, osuđen od Boga, oplakan od anđela, bivajući na smeh besovima, obličavan od svoje savesti, posramljen svojim zlim delima. Mrtav sam i pre smrti, i pre Suda sam sebe osuđujem, pre beskonačne muke sam sebe mučim“. – A istina, kojom on danonoćno živi, razlivena je po ovim njegovim evanđelskim sveistinitim rečima: „Šta bi drugo bilo najjasniji dokaz krotkog i smirenog srca, ako ne hrabro podnositi svaku nevolju i sebe prekoravati u svemu“.
Dok se tako podvizavao, hristoljubivi monah Sava je silno želeo i mnogo Gospoda sveblagog molio da ga udostoji nekog obaveštenja o pokojnom ocu. I jedne noći javi mu se, sa nekim svetlim ličnostima, prepodobni Simeon u neiskazanoj lepoti i slavi, i sa presvetlim vencem koji je jače od sunca sijao. I kao otržući sina od tuge, on mu veselo govoraše: „Više ne tuguj, niti žali radi mene, sine mili, nego se raduj i veseli, jer evo, po prošenju tvom, Bog ti javlja o meni roditelju tvom, ti vidiš: sveblagi i prebogati Bog ukrasi me ovom presvetlom slavom, i obogati me večnim blagima u istinitom i neoduzimljivom carstvu Hristovom. Primivši sada ono o čemu si mi za života govorio, ja se sada radujem, i naslađujem se gledanjem nezamislivih lepota. Blagosloven si ti od Boga, jer ti meni bi posrednik za večno blaženstvo i za ovaj beskrajni život. Tvoji dakle, i za mene trudovi, podvizi, molitve i milostinje uzidoše na pamet Bogu (sr. D.A. 10, 4), i za njih te očekuju sa mnom pripremljena blaga. Ali ćeš se najpre obogatiti od Boga apostolskom blagodaću i vlašću, da vezuješ i razrešuješ ljudske grehe; ti ćeš, u činu arhijerejskom, prosvetiti i naučiti svoje otačastvo; verom, pravdom i pokajanjem privešćeš ljude svoje ka Hristu; te ćeš se pokloniti i svetim mestima, koja telom pohodi Gospod naš Isus Hristos, gde dobrovoljno postrada za nas: sve to napisaćeš na tablicama srca svog, i mnogima ćeš šti obrazac vrline, i sve zakone Hristove ispunićeš i utvrdićeš u otačastvu svom. Posle toga doći ćeš k nama i udostojićeš se većih darova, kako zbog mene tako i zbog mnogih drugih; i bićeš ukrašen dvostrukim vencem: vencem isposništva i vencem učiteljstva; i udostojivši se besmrtnog blaženstva, mi ćemo sa svima svetima likovati u beskrajne vekove vekova, naslađujući sa stvarnim gledanjem Presvete Trojice“.
Došavši k sebi od viđenja, ovaj sveti bogozvanac nađe srce svoje umireno svakim veseljem i radošću, i mišljaše da je na nebu a ne na zemlji, jer Nebesni je ovo i govorio s njim u obliku očeve pojave. I odmah ustade sa rogože, i svetla lica podigavši ruke svoje k Višnjemu, gromko ridaše i suzama kao kišom zemlju natapaše. Kakve sve zahvalnosti Bogu ne izreče zbog toga, klanjajući se i veličajući, slaveći i blagodareći Onoga koji čini velika i neispitana, slavna i divna dela kojima nema broja. I gledajući ka prepodobnom ocu svom kao na vidljivog, govoraše: „Slavim tvoju neizmenljivu ljubav prema deci, oče sveti, jer i u životu i posle smrti ne odvajaš se od izdanka srca tvog, i mnogo si tužnu dušu moju i žalosno srce moje osladio i razveselio viđenjem toga lika u anđelskoj pojavi. Ko sam ja nedostojni, te si me svetim molitvama tvojim k Bogu udostojio da mi dođu Njegovi sveti anđeli nebeski, i da mi tvojim javljanjem ono rekneš, i da mi dušu od tuge otrgneš i razveseliš? Sada si mi živ, gospodine moj; sada te videh, i uveravam se u ono što je rečeno: Pravednici žive vavek, i od Gospoda im je nagrada (Ps. 37, 29), i od Višnjega delanje i sila. Slava i veličina na visinama čovekoljubivom Bogu, koji te udostoji takve blagodati! Slava i čast i poklonjenje blagodati Njegovoj, jer je i mene grešnoga udostojio svetim Svojim anđelima da te vidim među njima. Sada se, duše, pouzdano radujem zbog tebe i srcem se veselim, što i sam kao zemaljsko biće primam ono čime se ti sada naslađuješ radujući se. Sada ću položiti početak služenja Bogu mome, da se bojim i treptim od svetog imena Njegovog, i da zapovesti Njegove neizostavno izvršujem“.
Bogoljubivi Sava, kako je govorio tako je i tvorio, jer dobrim delima sve više i više dušu svoju izgrađivaše i uzlažaše k Bogu. Razumevši Duhom Svetim da je roditelj njegov našao traženo, bogočežnjivi Sava se odade na preveliku vrlinu, uze na sebe iznad sile podvig pošćenja, bdenja, zaboravljajući svoje prvašnje podvige i smatrajući ih ni za šta, i pomišljajući da je bolji jedan dan u dvorima Gospodnjim nego hiljadu godina ovoga vidljivog sveta. I umnoži bdenje iznad sile i ushođenje molitvama ka višnjim bogoviđenjima, još priležnije prinoseći dela duhovna i bogougodna, po običaju svagda milujući neprestano uboge i ispunjujući molbe potrebitima, i u svemu beše svima sve. Jer, iako vođaše usamljenički život, on i dalje obilažaše po pustinji otšelnike koji bedno žive, i obdarivaše uboge, i pomagaše potrebite, i zbrinjavaše putnike; svi, burom uboštva vitlani, pribegavahu k njemu kao pristaništu i dobivahu mir milosti. On se svima sav u pomoći nalažaše; Hristovo skrovište nikada ne oskuđevaše za njega, jer mu ili zemlja otkrivaše blago, ili mu brat vladalac, Stefan, šiljaše mnogo, sve više i više, pošto ga veoma ljubljaše, i na njega kao na anđela Božjeg gledaše, i služaše ga.
Cvetajući u te dane lepolikom mladošću, i držeći istinito podobije crnorizačkoga čina, bogoozareni Sava po svoj Svetoj Gori sijaše svetim životom kao sunce. I verujte mi, braćo i sveti oci, veli bogobojažljivi životopisac Domentijan, da bogonosnog Savu prvi črnci, koji su isprva živeli s njim i videli njegovo izvanredno življenje, nazivahu bestelesnim anđelom, i kazivahu mi da je imao toliko duhovni podvig u telu, i toliko se bio približio Bogu postom i svetim molitvama, da je i mrtve vaskrsavao, a ne samo čuda tvorio. No zbog velike smernosti svoje, rekoše, toga se sam klonio, da ne bi bio proslavljen na zemlji, dok ga Bog ne proslavi na nebesima.
Neizmerne su i bezbrojne vrline ovoga bogoljupca i trudoljupca, i mi ih zemljani ne možemo lako znati; one su poznate jedino Tvorcu srca i tajnoprovidiocu – Bogu. A bogoljubac Sava sve dane života svog provođaše: brinući se o ugađanju Hristu i o pravdi Njegovoj; imajući duševnu tugu za spasenje duše svoje; svagda upućujući dušu svoju na dobru misao; vazda imajući pred očima svojim buduće ispitivanje i objavljivanje srdačnih misli i telesnih dela i jezičnih reči. Sve ovo on prozre bogoumnim očima, te se neprestano odavaše sve većem ridanju srca i plaču očiju, svagda želeći da veselim likom, cvetnim licem, neiskazanom radošću, svetlom dušom i čistim očima ugleda Boga koji sedi u velikoj slavi na sudu, i da od Njega primi utehu i nagradu radosti koja ne prestaje, i neiskazano veselje u budućem veku. Eto, o tome se on usrdno staraše.
U Svetoj Gori postoji manastir, zvani Karakal. Jedne noći morski razbojnici ga opljačkaše, igumana i bratiju svezaše, pa ih zajedno sa manastirskom imovinom na svojim lađama odvezoše sa sobom. Onda ih staviše na muke. Ali pošto ovi nemađahu čime da se otkupe, oni ih osudiše na smrt, pa u Lavru vezane oteraše, i kao stoku izložiše na prodaju. No pošto ih beše mnogo, i razbojnici ih prodavahu sve zajedno a ne ponaosob, to nije bilo novaca da ih otkupe. A razbojnici izjavljivahu: ili da se svi otkupe, ili ćemo ih sve poklati. – U takvoj nevolji, sužnjevi se dogovoriše sa svojim igumanom, da manastir sa svim imanjem predadu Lavranima, pa da se tako izbave iz smrti. Lavrani ih onda otkupiše, njihov manastir i imovinu pod svoje uzeše, a igumana sa svojom bratijom oteraše. Tada izgnanici pribegoše k svetome Savi kao k pristaništu svih nevoljnika, pa mu ispričaše sve. Slušajući njihove nevolje, sveti čovekoljubac proli mnogo suza, jer zbog blagog i nezlobivog srca on uvek beše tako skrušen i suzama potopljen. I odmah radosnom dušom ispuni njihove molbe: otkupi manastir Karakal sa celokupnom imovinom, pa ih predade prognanom igumanu i bratiji. I ne samo to, nego i sve što beše porušeno on obnovi, i sve manastirske potrebe zbrinu, i obeća da će ce do kraja života svog starati o njima.
Od istih razbojnika zapuste i pade u krajnju porušenost i svetogorski manastir Svetih Četrdeset Mučenika Ksiropotam.
Iguman i bratija ovoga manastira, gotovi već da zbog uboštva napuste manastir, dođoše k svetom Savi, tražeći ruku pomoći i milosti. A on, Bogom bogati darodavac, sažali se i na njih: založena manastirska imanja otkupi, porušeno obnovi, i crkvu živopisa i ukrasi svakim blagoljepijem. Stoga bi nazvan ktitorom ksiropotamskim.
Isto tako on mnogo učini i svetogorskom manastiru, zvanom Filotej. Njega poče zidati neki bogoljubac, ali ga ne imade čim dovršiti. I on dođe k prepodobnom Savi, moleći ga za pomoć da dovrši manastir, te da i on postane ktitor. I prepodobni mu dade vrlo mnogo zlata na dovršenje manastira. Uopšte, milostivost njegova beše neiskazana, sva prožeta samilosnom molitvenošću i plodotvornom ispošćenošću.
Utešen i obradovan neiskazanom slavom svog pokojnog roditelja, hristočežnjivi Sava sve više ushođaše k Bogu pojačanim monaškim podvizima, postom, bdenjem i molitvama. I ko bi mogao iskazati kakvu sve revnost pokazivaše on u trošnom telu, da bi postigao život Bestelesnih? Njegova plamena ljubav prema ocu i prema svom narodu zapali u njemu želju da slava očeva, kojom se tajno naslađuje on jedan, postane dostojanje svih vernih i celog naroda njegovog. Toga radi se sve više milostinjom ukrašavaše, i sve se više k Bogu podvizavaše. I usrdno se moljaše svemogućem Gospodu da na zemlji proslavi telo oca njegova, poslavši na njega Duha Svetoga i učinivši ga mirotočivim; i govoraše: „I šta će mi pomoći, Gospode, što se samo ja, videv u tajnosti Tvoju blagodat prema mome ocu, radujem i zadivljen hvalim Tvoju milost, ako Tvoju dobrotu o njemu ne pokažeš svima javno? Znam, Gospode, Tebi je moguće sve što hoćeš, i za rečju Tvojom ide delo koje se dahom usta Tvojih izvršuje. Usliši mene, slugu Tvoga, i ne prezri moljenja moga, o čemu se Tebi, Bogu mome, usrdno molim: pošlji Presvetog Duha Tvog i obnovi kosti onoga koji je Tebe radi tuđinovao za nas na zemlji, i napoj ih rosom blagodati Tvoje, da se napoje obiljem milosti Tvoje i iskipe miomirisno miro, kojim će se pomazati duše i lica slugu Tvojih koji se boje Tebe. Neka razumeju svi silu Tvoju i beskrajnu milost Tvoju, i koliko si dobar darodavac onima koji se boje Tebe i čuvaju zapovesti Tvoje. I kao što si pred anđelima na nebu ukazao milost Svoju ocu mom, tako ćeš ga i pred ljudima na zemlji, Gospode, proslaviti, da bih i ja, nedostojni sluga Tvoj, dobio pouzdaniju slobodu što si uslišio moljenje moje, i da bih se ubuduće potrudio da Ti ugodim, i svi ljudi koji znaju ime Tvoje i slave Ga, te da Te opet proslavimo sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove, amin“.
Sa velikom slobodom i verom uznošaše bogoljubljeni Sava ovu molitvu, punu proročkih predznanja, jer znađaše da će mu je Gospod uslišati. Životopisac Teodosije veli: „Vidim dar proroštva na prepodobnom Savi, a njegova sloboda i vera prema Bogu divi me i užasava. Jer on znađaše da će Bog ispuniti njegovu molbu. I znajući da će ga Bog poslušati, on prizva prota sa ostalim igumanima i starcima na pomen prepodobnom ocu svom“.
I sleže se mnoštvo gostiju zvanih i nezvanih, tako da manastir postade tesan i teskoban. Crkva i sam grob blaženog Simeona behu divno ukrašeni. Kad nastade navečerje, na grobu se otpojaše propisne pesme i pročitaše molitve o pomenu. A posle večere, kada je trebalo da idu na odmor, prepodobni Sava uze svetog oca prota, uvede ga u crkvu, pa mu reče: „Ja ću, oče, sa svojom bratijom uzići na pirg da na svom jeziku[13] svršim jutarnja slavoslovlja, a ti, oče sveti, sa svima svojima, otpojte ovde, u velikoj crkvi, propisna jutarnja pojanja o pomenu na grobu oca moga, i, molim, molite se za upokojenje njegovo. I kada Bog proslavi slugu Svoga, ako me pozovete, ja ću doći k vama“.
Zaključavši crkvu, prepodobni Sava predade ključ protu, pa, uzevši od njega blagoslov, pope se na pirg. A prot, ne shvatajući o čemu mu to govori prepodobni, reče: „Neka bude volja Gospodnja!“ i predade ključ služaščem jeromonahu, pa ode u keliju da se odmori. Odoše na odmor i svi što behu s njim. A bogonosni Sava s večeri otpoče svenoćno bdenje, i plameno se moljaše, i prošaše milosti od svemogućeg Boga, govoreći: „Preblagi Gospode, Svedržitelju, usliši slugu Svoga, koji Te svagda, i opet sada, moli: rosu blagodati Svetog Duha Tvog izlij na, Tebe radi, postom izmučene i sasušene kosti sluge Tvoga, oca moga; obnovi ih mirom, i učini da iskipe, te ćeš kao na nebu i na zemlji proslaviti služitelja Svog, da bi svi koji su danas došli, videvši milost Tvoju na nama, proslavili Tebe, i poznali da smo i mi verne sluge Tvoje, koji, nadajući se u Tebe i ljubeći Tebe, sve svoje ostavismo i za Tobom pođosmo“.
A kad nastade vreme jutarnjeg slavoslovlja, i kad prot i svi što behu s njim služahu u sabornoj crkvi, pominjući prestavljenog i proseći mu od Boga upokojenje, odjednom se sva crkva ispuni kao nekim miomirisnim mirisom blagodati Duha Svetoga. I svima se srca i duše ispuniše nekom neiskazanom sladošću, radošću i tišinom, te se svi zadivljeni pitahu: „Otkuda ovo?“ Oni pak koji stajahu blizu groba svetog Simeona čuše kao neki šum i žuborenje iz groba, i kad pogledaše, gle, odmah ugledaše kako je mermerni grob svetiteljev navodnjen mirom kao vodom, kako je sav ispunjen mirom, i kako iz njega teče izvor mira koji crkvu zaliva i ispunjava prijatnim mirisom. Zadivljeni i zaprepašćeni, oni otskočiše i protu javiše. A prot, i svi koji behu s njim, pritekoše i videše grob izviranjem mira odasvud ispunjen, te oni zadivljeni, a i užasnuti, obiljem izvora koji je tekao na zemlju, ostaviše jutarnja pojanja, pa sa strahom i suzama stadoše vapiti: „Gospode, pomiluj!“ Tada se prot opomenu reči blaženoga Save: „Kada Bog proslavi Svoga ugodnika, ako me pozovete, i ja ću doći“, pa odmah zapovedi da ga brzo pozovu. Prepodobni Sava radosno siđe s pirga i, videvši ono što ne neznađaše, proslavi sveblagog Boga. Pa grleći sveti i mirotočivi grob očev kao samoga oca, on ga celivaše i mnogim suzama i toplom ljubavlju zalivaše.
Potom prot prvo pomaza sebe krstoobrazno svetim i blagouhanim mirom, zatim prepodobnog Savu, pa onda sve ostale redom. U isto vreme dodirom groba i mazanjem svetim mirom dobijahu iscelenje i zdravlje bolesnici koji paćahu od nečistih duhova i od drugih svakovrsnih bolesti, i svi slavljahu ugodnika Božjeg. A miro isticaše ne samo od svetih moštiju blaženog bogougodnika, nego i od suhoga kamena i od njegove ikone, izmalane na zidu iznad njegovog groba. Videvši to, prot i svi s njim kroz plač uzvikivahu: „Gospode, pomiluj!“ i sa zahvalnošću govorahu: „Divan je Bog u svetima Svojim i velik u dobrotama Svojim! Nama grešnima dovoljno je ovo svedočanstvo Tvoje milosti, i koliko je velika ljubav Tvoja prema ljudima koji drže zapovesti Tvoje! Slava milosrđu Tvom, Gospode! Slava čovekoljublju Tvom!“
Po svršetku jutarnjeg slavoslovlja i svete liturgije prot, sa svima igumanima i starcima, blagosloviše prepodobnog Savu da napiše žitije svog svetog oca Simeona, da mu sastavi kanone i stihire, i da se spomen njegov praznuje sa svetima. Utešeni i obradovani sin priredi veliko slavlje svima prisutnima, ljubazno ih ugosti, i milostivom dušom i darežljivom rukom obdari sve, od prvog do poslednjeg. A prota, i sve koji s njim behu, došli, zadrža tri dana časteći ih, pa, obdarivši ih bogato, otpusti ih.
Pošto se svi raziđoše, bogočežnjivi Sava uđe u crkvu, i, zatvorivši je za sobom, padaše na zemlju i pripadaše k Bogu, bijući se nepoštedno u prsa, prolivajući ognjene suze, i blagodareći, govoraše k Bogu: „Ko sam ja, Gospode, i šta je dom oca moga, te nas obasipaš ovakom milošću, i nisi prezreo moljenje moje, moljenje nedostojnog i grešnog sluge Tvoga, i ispunio si prošenje moje k Tebi? Šta da Ti uzvratim za sva dobra Tvoja? Iznemogava mi um, diveći se Tvojoj dobroti, i ja nisam u stanju da Te dostojno slavim i pevam. Slava Tebi sveblagom! slava Tebi svemilosrdnom! slava Tebi snishodljivom prema svima koji Ti se s verom mole! Vladiko Hriste, Ti vladaš životom i smrću; osim Tebe drugog Boga ne znam. Oči moje videše spasenje Tvoje, kojim si i posle smrti sada proslavio slugu Tvoga, oca moga, pred licem svih ovdašnjih ljudi. Svetlosti na otkrivanje naše, da bi ljudi Tobom poznali da smo i mi istinite sluge Tvoje i verni poklonici Svete Trojice. Ko se ne divi velikom milosrđu Tvom? Slava Tebi, Bože, slava Tebi!“
Zatim priđe svetom grobu prepodobnog oca svog, pa ga grljaše i celivaše, i mnoge suze svoje sa prijatnim mirom njegovim mešaše; i prinoseći srce, i usne, i oči, i sva čuvstva svoja, on ih mazaše mirom, i tako osvećivaše. I sagnuvši se, on mu kao živome govoraše, nazivajući ga svojim usrdnim molitvenikom i zastupnikom pred Bogom. „Varljiv je ovaj život“, govoraše on: „ljudska priroda je sklona padu, i niko nije izuzet od strasti i poroka“.
Ovo i mnogo drugo on izgovori kao u uši ocu na grobu, pa napuni staklenicu dragocenoga mira od svetih moštiju njegovih, da ga pošalje svom bratu samodršcu Stefanu kao očev blagoslov. Zatim, izišavši iz crkve, on uteši svoju hilendarsku bratiju, nasitiv duše njihove duhovnim rečima, pa se vrati u svoje bezmolvije, u svoje molitveno samovanje – u Karejsku keliju.

PODVIZI SVETOGA SAVE PO PRESTAVLJENJU PREPODOBNOG SIMEONA

Prepodobni prot Dometije, čovek pun blagodati Svetoga Duha, veoma poštovaše bogonosnog Savu, videći u njemu mnogo blagodatnih darova. Prozorljiv, on proviđaše Savinu budućnost kao dobroga pastira stadu Hristovom, i proričući govoraše: da će mnogima biti nastavnik u bogopoznanju i bogozvanju; da će žezlom vere spasavati duše zabludelih; da će propoveđu prizivati na livadu pobožnosti, i da će svima tužnima biti milostiva uteha. Zbog toga ga prot neobično mnogo ljubljaše. A i svi ga ljubljahu i poštovahu zbog njegove bezmerne smernosti, i prostodušne krotosti, i nelicemerne ljubavi. I kada u saboru na Kareji zasedavahu oci, davahu mu mesto sa prvima. Hoteći da uzima blagoslov od njega, prot ga mnogo puta nuđaše da primi sveštenički čin. A on, izbegavajući ljudsku slavu, izjavljivaše da je nedostojan toga. No, uz pomoć mnogih drugih, prot jedva uspe da ga privoli na to. „Volja Gospodnja, oče, neka izvrši zapovest tvoju na meni!“ reče Sava, i ode u svoj manastir Hilendar, kuda bi pozvan tadašnji episkop grada Jerise Nikolaj. Episkop ga jednoga dana posveti za đakona, a drugoga dana za prezvitera. Onda novoposvećeni jeromonah ugosti episkopa sa njegovom pratnjom, bratiju i nište, i sve ih obdari. I pošto blagoslovi igumana i svu bratiju, novi jeromonah se opet povuče u molitveno samovanje u svoju keliju na Kareji. Tamo, otišavši k protu, da ga izvesti da je izvršio njegovu volju, odnosno Božju, prepodobni Sava htede, po običaju, da uzme od njega blagoslov, ali ga prot s ljubavlju presrete i dočeka kao sina, i uze blagoslov od njega kao od oca, celiva mu novoposvećenu ruku, položi je na glavu svoju, i posle bratske trpeze otpusti ga na isposničke podvige.
Posle nekog vremena manastirski poslovi pobudiše prepodobnog Savu da ide u Solun, po veličini i sjaju drugi grad u prostranom Vizantiskom carstvu. Pošto se u Solunu poklonn grobu svetog velikomučenika Dimitrije i pomaza svetim mirom njegovim, on otsede u svome manastiru Filokali, za čijeg je ktitora smatran, pošto je bio priložio mnogo zlata pri njegovom podizanju. U Solunu on poseti tadašnjeg mitropolita Konstantija, koji beše mnogo slušao o njegovim vrlinama i davno želeo da ga vidi. U to vreme desi se u Solunu i episkop Jerise Nikolaj: on ispriča mitropolitu o čudesnom tečenju mira od groba Savinog oca, prepodobnog Simeona, i o podvizima samoga Save. Čuvši to, mitropolit odade hvalu Bogu, i često prizivaše k sebi prepodobnog Savu, naslađujući se razgovorom sa njim. Jednoga praznika mitropolit hoćaše da služi svetu liturgiju zajedno sa tri episkopa: Nikolajem Jeriskim, Mihailom Kasandriskim i Dimitrijem Adramitskim. Na ovu službu bi i sveti Sava pozvan da služi. Na toj svetoj liturgiji oni mu saborno dadoše čin arhimandrita i blagosloviše ga da nosi nabedrenik[14].
Iz Soluna arhimandrit Sava posla bratu svom, samodršcu Stefanu, staklenicu mira sa očeva groba i pismo, u kome mu opisa sva čudesa koja Bog učini preko svetog oca njihovog – prepodobnog Simeona. Potom se opet vrati u Svetu Goru. A poslanici odnesoše u Srpsku zemlju staklenicu mira sa pismom i predadoše samodršcu Stefanu. Stefan se uteši nebeskom slavom svoga roditelja, i s radosnim plačem celiva česno miro; pa prizvavši svoga episkopa i blagorodnike, pročita im bratovlje pismo i povest o čudesima na grobu roditelja.
Hteo bih ovde da ispričam o mržnji između braće, ali se stidim, veli životopisac Teodosije. Uostalom, nećemo osuditi braću, nego onoga koji je bio uzrok njihove mržnje – đavola. Jer đavo izazva mržnju među braćom. Najstariji sin Nemaljin, veliki knez Vukan, postade neprijatelj svome bratu samodršcu Stefanu zbog blagoslova očeva, što mu ostavi presto. Obuzet zavišću, Vukan govoraše u sebi: „Kada se završe dani oca moga, osvetiću se“. I zaista, posle Nemanjine smrti Vukan ustajaše mnogo puta na brata svoga Stefana, da mu otme presto. U toj borbi protiv brata on je prizivao i strance, inoplemene narode. Tako, on sklopi savez sa ugarskim kraljem Emerikom, i pomoću ugarske vojske potisnu Stefana i zavlada srpskom državom u proleće 1202. godine. Ali uskoro posle toga Stefan uspe da suzbije Vukana i da opet zauzme presto, u leto 1203. godine. Od ovoga neprijateljstva među braćom mnogo postrada Srpska zemlja: zbog građanskog rata polja ostadoše neobrađena te strašna glad pustošaše zemlju, i zbog čestih krvoprolića zapusteše gradovi i sela. Tada samodržac Stefan napisa pismo svom hristoljubivom bratu Savi, moleći ga i govoreći: „O mnogo mili srcu i duši mojoj, gospodine i oče sveti, čuj plač moj i počuj uzdisanje moje, i ne prezri molbu ovu. Učini nam milost: sažali se na nas, uzmi svete i mirotočive mošti svetog i prepodobnog oca našeg, pa nam ih iz tuđe zemlje donesi u svoje otačastvo, da se svetim molitvama vašim prosveti vaše otačastvo, i svi mi budemo blagosloveni. Jer otkad otidoste od nas, zemlja se naša oskvrni bezakonjima našim, i bi ubijena krvoprolićima, i zapadosmo u plen inoplemenika, i narugaše nam se neprijatelji naši, i zbog mržnje naše bismo na prekor i porugu onima okolo nas. O, da bi se svetim molitvama vašim i dolaskom vašim svemilostivi Bog smilovao na nas, i rasejane naše sabrao, i protivnike naše uništio!“
U to vreme jedan događaj ogromnog značaja silno potrese mirne i Bogu predane duše svetogorskih isposnika: krstaši četvrtog krstaškog rata zauzeše Carigrad, u aprilu 1204. godine, uništiše Vizantiju, i počeše širiti svoju vlast na sve strane[15]. Jedno odeljenje krstaške vojske zauze Svetu Goru. Ti su krstaši sa rimokatoličkim sveštenicima i kaluđerima, koji su sa njima i za njima došli, vršili tamo razna nasilja i radili na tome da Svetu Goru podvrgnu papskoj vlasti. Usled toga u Svetoj Gori zavlada velika nesigurnost. Težinu takvoga stanja sveti Sava je duboko osećao. A kad dobi molbeno pismo od brata da sveto telo njihovog roditelja prenese iz tuđine, gde vlada tolika nesigurnost, on se reši da bratovljevu molbu ispuni.
Pročitavši pismo brata vladara, Božji čovek se ožalosti dušom, veli životopisac Teodosije. Ali se uteši nepokolebljivom verom u Hrista, jer se smelo nadaše, da će Gospod, koji u Svetoj Gori proslavi blaženog oca njegovog čudotvorstvom i mirotočivošću, i u Srpskoj zemlji proslaviti ga pred sinovima i narodom njegovim. I uzevši česne mošti svoga roditelja, on krenu u Srpsku zemlju, pošto blagovremeno izvesti o tome brata samodršca. Kada dobi tu vest, hristoljubivi Stefan se ispuni nezamislive radosti, i uznese molitvenu blagodarnost Bogu. I odmah sa episkopom svojim, monasima, sveštenicima i mnogim blagorodnicima pođe u susret ocu i bratu. I došav do grčke granice, tu srete svete mošti. Pri pojanju psalama i pesama i kađenju miomirisnim kadionicama, oni se sa radosnim suzama klanjahu svetim moštima, s ljubavlju ih celivahu, očima i licem ih se doticahu, da bi se osveštali. I toga dana prirediše bogosaborno slavlje. I onda na svojim rukama poneše sveti kivot. Brat vladalac i svi koji behu s njim, s takvim istim suzama grljahu bogonosnog Savu i celivahu, proseći njegove svete molitve i blagodareći mu za svete mošti. A svetogorski monasi, koji behu u pratnji svetoga Save, divljahu se velikoj ljubavi i prevelikom smirenju samodršca Stefana, koji padaše pred noge njegove i u prašinu metaše česnu glavu svoju, proseći od sviju njih blagoslov i molitve.
Zaista beše milina ne samo za ljude nego i za anđele videti onaj prizor: prenošenje svetih moštiju patrijarha novog Izrailja – svetog oca Simeona – iz Svete Gore; prenosi ih sin – anđeo, dočekuje ih sin – blagočestivi samodržac. S takom češću svete mošti biše prenesene u Studenicu, zadužbinu samog blaženog Simeona Mirotočivog, koju on podiže kao samodržac srpski. I tu, u crkvi Presvete Bogorodice, u već spremljenu mermernu raku, biše položene svete mošti, i odslužena božanstvena služba. Onda samodržac bogato ugosti sve; a sve uboge, kojih beše mnogo došlo, on s ljubavlju dovoljno nasiti i milostivo obdari. Blaženi Sava, sa atonskim monasima koji behu došli s njim, ostade u Studenici do druge godišnjice pomena blaženom ocu njegovom, pa da se onda vrati u Svetu Goru.
Kada se približi dan godišnjeg pomena blaženom Simeonu, veliki župan i samodržac Stefan dođe u Studenicu sa svima blagorodnicima. Uoči toga dana bi otsluženo večernje; ali se bogonosni Sava ne povuče na odmor, kao što to drugi uradiše. Naprotiv, kao nekada u Svetoj Gori, on svenoćnim stajanjem ne dade sna svojim očima, moleći Gospoda da se pred narodom srpskim ponovi čudo isticanja mira iz svetih moštiju blaženog oca njegovog, kao što je to bilo u Svetoj Gori, da bi svi proslavili Gospoda i Njegovog ugodnika, i da bi oni što su s njim došli iz Svete Gore poznali Pravoslavlje Srpske zemlje. I prišavši grobu svetog roditelja svog, on mu se molitveno obrati i umilno mu govoraše: „Evo nas svih ljudi Tvojih i dece tvoje, koje Ti je dao Bog. Sabrani u tvojoj crkvi, mi očekujemo tvoje otačaske darove. He skrivaj za sebe sama darovanu ti od Boga blagodat, nego nam izlivanjem mira otkrij bogatstvo koje imaš od Boga na nebesima, da bi uverio čeda svoja i ljude svoje na zemlji, te da bi se oni, pomazani njima, radovali kao obogaćeni“.
Potom Sava naredi da udare u bilo za jutrenje. Po svršenom jutrenju, kada sveti u oltaru sa plačem i suzama služaše božanstvenu liturgiju za svoga oca, Bog ga usliši zbog njegove smernosti: crkva se iznenada ispuni neshvatljivim miomirom, tako da su se svi u nedoumici čudili tome. I gle, opet, kao i ranije u Svetoj Gori, bi šum od vrenja mira. A blagočestivi Stefan samodržac, stojeći blizu groba prepodobnog oca svog, htede da sam vidi otkuda taj šum. I najednom ugleda kako je mermerni grob ispunjen mirom kao mnogom vodom, i kako miro šumi izvirući odasvud. Uplašen i udivljen, on od užasa povika: „Gospode, pomiluj!“ Tada i blagorodnici, videvši šta biva, zadivljeni od radosti uzvikivahu: „Veliki si, Gospode, i divan u delima Svojim, slava Tebi!“ U hramu od uzbuđenja nastade takva graja i plač, da svetome beše nemoguće vršiti svetu liturgiju. I on sam, od velikog umilenja i od mnogih suza ne beše u stanju progovoriti narodu kako treba, dok jedva najzad ne uspe da prozbori samodršcu i svima koji plakahu da ućute. No gle, mirom provre i ikona prepodobnog Simeona, što beše živopisana na zidu u crkvi, kao i ikona njegova na zidu u trapezi. Kada to videše samodržac i blagorodnici, plač na plač podizahu. No bojeći se Svetoga u oltaru, oni ćutke, bez graje kropljahu zemlju suzama. A časno i sveto miro sabirahu u zlatne i srebrne sasude, dok je Sveti vršio svetu božanstvenu službu; a kad je izlazio, sijaše sav kao oganj. I prošav k svetom i mirotočivom grobu, okadi ga, otpoja što treba, očita molitvu, zahvali svesrdno Bogu, pa celiva česnu raku okropivši je mnogim suzama. Zatim pomaza sebe mirom, pa brata samodršca, i onda sve redom, i ne nasićavaše se truda ni stajanja radi časti oca i radi utehe ljudi svojih. Tada se i mnogi bolesnici isceliše pomazivanjem svetim mirom i dodirivanjem svetoga groba. I blagodat Božja beše na svima i veselje i radost neiskazani. Tada se „čudesni bogonosac jeromonah kir Sava“ obrati samodršcu bratu, bdagorodnicima i svima prisutnima, ovim rečima: „Gledajte šta se zbiva pred vama; od Gospoda je to. i divno je u očima našim. Evo dana koji stvori Gospod! Radujmo se i veselimo se u nj! Jer evo otac naš, koji je do nedavno bio s nama, pa duhom otišao ka Gospodu, opet nam je danas duhovno došao, i ne otstupa od nas molitvama svojim. Jer mi vidimo: kao što nas je ranije, za života svog na zemlji veselio u onom što je telesno, tako nas sada, i to nesravnjeno više, veseli u onom što je duhovno. Juče on, kao Avraam, sabiraše strane i uboge, i predlagaše im gostoljubivu trpezu; a danas je on sam priman u naseljima Avraamovim, i raduje se s njim koga je podražavao. Juče on smireno priklanjaše pred nama glavu svoju; a danas se mi priklanjamo svetom grobu njegovom i celivamo ga. Juče nam čašu s ljubavlju nalivaše; a danas nas iz te iste čaše pomazuje mirom svetih moštiju svojih i čudesima zadivljuje. Koliko je dobar Bog Izrailjev prema pravima srcem! On podiže smirene na visinu i daje milost onima koji Ga se boje sada i kroza sve vekove vekova! Zar da se ne zadivimo tome? zar da sa apostolom ne reknemo: He zaboravi Bog na trud i nagradu slugu Svojih, koji u ime Njegovo poslužiše svetima i svima ubogima. Evo, molitve i milostinje i sva ostala dobra oca našeg iziđoše na pamet Bogu, i za dobra on je od Boga primio dobra; kao što sami vidite danas: pred svima vama Bog ga proslavi i uzveliča divnim čudesima, te ne samo toči miro iz svetih moštiju svojih, i nedužne isceljuje, i duhove izgoni, nego učini da i na zidu naslikana česna ikona njegova provre mirom iz tvrdog kamena i suhog maltera. To ce već jednom dogodi u tuđoj zemlji, u Svetoj Gori; to se i sada ponovi među vama čedima njegovim, u zemlji sopstvenog naroda njegovog. Tako se on penje iz slave u slavu, da bismo mi, videći slavu njegovu, postali podražavaoci dobrih dela njegovih, kojima on ugodi Bogu. Hoteći da nas pridobije za ljubav Svoju, Bog preko svetih Svojih čini čudesa među nama, da bismo shvatili da On zna ljubav svakoga prema Njemu, i da se ničije dobro, učinjeno Njega radi, neće sakriti od svevidećeg oka Njegovog, jer je On nagraditelj dobrih. Sveti, uzeti sa zemlje na nebo, ne trebaju truležne slave zemaljske, niti traže počasti od ljudi, jer primaju od Boga na nebu slavu i počast, kakve oko ljudsko ne vide niti uho ljudsko ču, i zajedno sa psalmopevcem kliču: Prema onom što imam na nebu od Tebe, šta bih ja poželeo na zemlji? (Ps. 72, 25). Sva čudesa sveti čine radi spasenja našeg, da bismo videvši ih, proslavljali Boga, divnog u svetima Svojim, i slaveći njih, podražavali ih dostojno i po mogućstvu u svima bogougodnim delima njihovim.
Zato i ja srdačno molim sve vas po krvi srodnike moje u Gospodu: podražavajte dela oca našeg koja videste: istinitu veru njegovu, pravdu i sud, smirenost i krotost, ljubav prema bližnjima, darežljivost prema ubogima, milost prema jednokalnim nam stvorenjima i jednorodnim nama po krštenju, koja su pod vlašću vašom, znajući da je i vaš i njihov Gospod na nebesima, i da u Boga nema gledanja ko je ko. Pred Njega će stati car sa vojnikom, gospodar sa robom, sin sa ocem i otac sa sinom, kada se prestoli postave. I Bog će sesti kao Sudija, i reka će ognjena poteći sa hukom, gotova da primi grešnike, i otvoriće se knjige dela naših, gde smo svi prstom Božjim zapisani. I tada će gresi naši istupiti protiv nas kao teški tužitelji, optužujući nas; i strašno će se svaki na toj strašnoj raspravi ispitivati; tamo će biti nemoguće istinu lažju prikriti, ili sudiju podmititi; i tada će svaki svoja dela videti, i uplašiće se, i neće imati kuda pobeći, jer će sam Gospod suditi ljudima Svojim. Znajući to, apostol kaže: Strašno je pasti u ruke Boga živoga (Jevr. 10, 31). Toga radi i ja vam govorim, da se otresete svakoga zla i da činite sve što videste i čuste od oca vašeg, da bismo, molitvama njegovim izbegnuvši gore spomenute strahote, dobili sa njim i večna blaga u beskonačne vekove[16]. Bog mira i ljubavi, molitvama svetog oca našeg, sa svima vama i nama. Amin“.
Čuvši ovu strašnu pouku, samodržac i svi blagorodnici sa suzama prikloniše glave svoje, i od velikog umilenja zaboraviše i da se hlebom založe, iako je dan već bio na izmaku. Čuđaše se stariji brat, vladalac, sladosti jezika i sili reči blagodati Božje, koje izlaze iz usta mlađega. Pa sa svima pavši ničice, pokloni mu se, govoreći: „Bog koji nas molitvama vašim udostoji da budemo slušaoci vaših svetih reči, udostojiće nas da ih i delom izvršujemo“. Potom iziđoše iz crkve i svi sedoše za trpezu, te se posle duhovne hrane nasladiše i telesne. I uboge, kojih beše došlo mnogo, oba brata obilno ugostiše i bogato obdariše.

DELATNOST ARHIMANDRITA SAVE U SRBIJI

Uskoro posle toga, bogonosac Sava, izdanak pustinje, čeznući za svetim pustinjacima svetogorskim, i njihovim molitvama udostojen velike blagodati, pomenu svome bratu vladaru, da mu se valja vratiti u Svetu Goru sa svojom pratnjom. Ova reč kao koplje prođe kroz srce vladaru, i on pade k nogama svetog brata svog, i moljaše ga u ime svoje i blagorodnika, govoreći: „He ostavljaj nas u ovaj čas, o oče sveti! i nemoj mi pre vremena tugom uzimati dušu iz mene. Umoljen svetim ocem našim Simeonom, molim te, ostani ovde u obitelji Presvete Bogorodice, koju je on sazidao: starešinuj nad bratijom, ne slave radi, nego radi dobra bratije i nas samih i svih ljudi otačastva tvoga. Jer, mislim, Bog te radi toga i posla da ocem našim nedovršeno dovršiš. A ja sam sluga tvoj u svemu dobrom ka Gospodu; što god hoćeš i što god rečeš, biću ti dobroposlušan kao gospodaru svome. No ako nas u Gospodu možeš pomoći ka Hristu, a ti zbog lenjosti pobegneš od nas, onda ćeš odgovarati Gospodu za nas“.
Milostiva, mudra i vrlo krotka duša Savina, koja nikada nikoga nije htela žalostiti, videći usrdnu molbu brata, blagorodnika i svih prepodobnih otaca svetogorskih koji behu sa njim došli, bi i ovoga puta pobeđena svojim milosrđem. Neprestano goreći Duhom Svetim, i sve časove dnevne i noćne idući za Gospodom svojim, i imajući sva stradanja Njegova napisana na srcu svome, prepodobni Sava posluša ljubljenoga brata. I pokorivši se njihovoj molbi, reče: „Volja Gospodnja s nama neka ispuni vašu molbu“. Kada to ču blagočestivi Stefan i ostali sa njim, duše im se ispuniše božanstvene radosti, kao da su našli neku prebogatu riznicu. I tako prepodobni Sava bi postavljen za igumana u manastiru Studenici. Primivši manastir, on naredi da se zove lavra svetoga Simeona, a starešina u njoj da bude arhimandrit.
Primivši ovu malu vlast, bogonosni Sava stvaraše velika dela, jer ne porobova trpezama, niti se odade mnogome vinu, niti spavaše na mekim posteljama, nego življaše kao i u pustinji: sve većim trudima, pošćenjem i noćnim stajanjima umrtvljavaše telo; i ne samo inocima bivaše ugled ili zakonodavac, nego se i pre episkopstva radom pokazivaše apostol. Jer, putujući po svoj zemlji svoga otačastva, on apostolski propovedaše Evanđelje, mudro objavljivaše Svetu Trojicu, sve učaše ovaploćenju Sina Božjeg, jeresi razoravaše, crkve podizaše, predavaše ljudima način života od apostola, ukrašavaše svoje otačastvo običajima i zakonima hristoimenitih ljudi, u crkvama ustanovllvaše svetogorska bogosluženja, svima inocima sam beše obrazac, vlasnicima prećaše Božjom kaznom zbog nepravdovanja, svuda rasprostiraše veru pravoslavnu, uboge zbrinjavaše, poukom svojom bratsku ljubav utvrđivaše. Reč njegova sve nasićavaše slašću kao medom. A čudesa i sile njegove ne behu daleko od svetih: molitvama svojim i pomazivanjem mirom on duhove nečiste izgonjaše, bolesne isceljivaše, raslabljene podizaše, i mnoga druga čudesa činjaše. On sve činjaše po volji Oca Nebeskoga: svako dobro delo Božje u Bogu počinjaše, i Bog mu izvršenje davaše. Podobeći se Gospodu svome Hristu, koji je nebo zvezdama ukrasio, on po istome činu ukrasi svoje otačastvo svakim dobroverjem i svetim crkvama polja i doline i brda; a gde ne stiže satvoriti crkve, tu postavi krst, da se na svakom mestu proslavlja ime Božje, i da svi verni, videći sveto znamenje krsta, u sve časove raspinju volju svoju raspetome na njemu Hristu, istinitom Bogu našem.
Videći sve to, svi se divljahu, i behu poslušni veri blagočešća, i smatrahu ga za proroka Bogom poslanog. Dolaskom Svetoga braća se pomiriše: samodržac Stefan i veliki knez Vukan. Pouka Svetoga mnogo je uticala na Vukana, te se ovaj stideo što je narušio zapovest očevu. Onda prestade gonjenje i plenjenje, i svi protivnici, videći kako braća žive zajedno u ljubavi, ljubavlju im se pridruživahu. Srpska zemlja tada beše velika po prostranstvu, i vera pravoslavna se svuda po njoj širaše molitvama svetih otaca naših Simeona i Save. Mnoge crkve, male i velike, sazida Sveti dok je bio arhimandrit u Studenici, ne samo kamene nego i drvene, da se na svakom mestu vladavine Božje slavi Bog.
U to vreme počeše samodržac Stefan i sveti Sava zidati i veliku crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Žiči[17], za episkopsko sedište. Jednom prepodobni Sava dođe sa samodršcem Stefanom da razgledaju kako se zida arhiepiskopija, radi čega su iz Grčke zemlje bili dovedeni mnogi odlični zidari i vešti kamenoresci. Baveći se tu, sveti Sava jednoga dana nađe gde kraj puta leži radi milostinje čovek raslabljen rukama, nogama i svim udovima svojim. Videvši da raslabljeni ne može nikako da se uspravi, samilosnom svetitelju udariše suze i on zaplaka nad trošnošću ljudskog bića. Onda položi raslabljenoga na svoju mantiju, pa ga sa jednim učenikom svojim odnese u crkvu i postavi pred Spasiteljevu ikonu. Ostavši sam sa bolesnikom, Sveti odmah pripade k Bogu, i pošto My najpre smireno ispovedi svoje grehe, on se onda dugo, sa suzama i metanijama, moljaše za bolesnika. U ovom usrdnom molitvenom podvigu, onebesivši se sav dušom svetlom, i bogomisaonim umom prozrevši sedmosvetla nebesa, on sa toplim suzama vapijaše iz dubine duše k Bogu za ovog paćenika. A kad završi molitvu reče raslabljenome: „U ime Gospoda Isusa Hrista, čedo, tebi govorim: ustani i hodi sa svakom snagom!“ I raslabljeni odmah, kao da je od mnogo godina zdrav, skoči sa mantije kao sa odra i hođaše. I uznese blagodarnost Bogu i zahvaljivaše svetitelju. A svetitelj ga pouči da ne zaboravlja ovu milost Božju i da se čuva od svakoga zla, „da ti docniji život, reče, ne bude gori od ranijeg“. I otpusti ga kući njegovoj.
Glas o ovome čudu brzo se pronese na sve strane. I svi donošahu svoje bolesnike i polagahu ih pred nogama Svetoga. A on, polažući ruke na svakoga od njih, isceljivaše ih. Kada bi se pak nalazio u Studenici, on je polagao bolesnike kraj groba svetog oca svog, pa ih pomazivao svetim mirom od svetih moštiju njegovih, i oni su svi, obogaćeni molitvama svetog Simeona, odlazili svojim kućama isceljeni i zdravi. I beše sin divan ocem, i otac slavljen sinom. Takvim se svetilima svetljaše tada Srpska zemlja; takvim se muževima ukrašavaše. Slušajući o čudesima koja bivaju od svetih, vladari i žitelji susednih zemalja ispunjavahu se poštovanjem, ne samo prema prepodobnom Savi, nego i prema bratu njegovom – samodršcu Stefanu.
Čudotvorna sila ugodnika Božjeg svetog Save pojavi se naročito kada on istupi kao zaštitnik nevinih i karatelj krivih, i molitvom svojom spase otačastvo svoje od krvoprolića. Samodržac Stefan beše dao utočište rođaku bugarskog cara Kalojovana, Strezu. Ovaj bugarski car pogibe pri napadu na Solun, na koji beše pošao, koristeći to što su krstaši bili zauzeli Carigrad. Strez, bežeći od novog bugarskog cara Borila, koji ga je hteo ubiti kao carevog rođaka, nađe zaštitu i utočište kod samodršca Stefana. Hristoljubivi Stefan ga primi ne kao prebeglicu nego kao sina, ukazavši mu svaku ljubav i poštovanje. Car Boril se nekoliko puta obraćao Stefanu da mu preda Streza, nudeći mu nekad darove a nekad preteći mu ratom. Strez je znao za ovo, pa se plašio i pomišljao da beži na drugu stranu. No blagočestivi Stefan nipošto nije hteo da Streza preda caru Borilu, a Streza je hrabrio da se ništa ne boji. Štaviše da bi ga uverio u svoju ljubav, on se pobratimi sa Strezom, na svetom Evanđelju, bez obzira na to što su mnoge velmože upozoravale Stefana na surovu i svirepu narav ovog bugarskog prebeglice. Stefan mu dade na upravu tvrdi grad, zvani Prosek, kraj Vardara; a dade mu i vojsku. I tu ga utvrdi i ovlasteli, udostojivši ga da ima u njemu druga i brata. No Strez tu tek poče pokazivati svoju svirepost, i svoju neblagodarnost. Utvrdivši svoj dom u Proseku na vrlo visokoj steni nad Vardarom, on poče upražnjavati svoja zadovoljstva. Njegova omiljena zabava bila je: pijančiti na visokoj steni, i sa nje, bacati u Vardar ljude, koji su mu ma čim zgrešili. Kad koga tako bacahu, on veseo uzvikivaše: „Pazi da ne okvasiš kožuha“. Niko nije smeo slobodno proći pored tvrđave, jer je svakome pretila opasnost od svirepog vlastelina. Okolni žitelji su se ne jedanput obraćali žalbama županu Stefanu, i on je nekoliko puta slao k Strezu svoje ljude da ga urazume. I sam mu je mnogo puta pisao, savetujući ga i moleći ga da prestane sa nedelima. Nezahvalni Strez se svemu tome smejao. He bojeći se Boga, on pokvari dušu svoju, i stade svome velikom dobrotvoru vraćati zlo za dobro. Najzad, okupivši oko sebe mnogo sebi sličnih pokvarenjaka i najamnika, i stvorivši veliku vojsku, on krenu na Stefana. Stefan, „vaspitan u dobroj veri, i savršen u pobožnosti“ posla Strezu nekoliko puta izaslanike, potsećajući ga na pređašnju ljubav i prijateljstvo i moleći ga da se okane tako svirepe namere. Ali Strez bejaše neosetljiv kao kamen i surovo uporan. Tada Stefan, pomolivši se Bogu, sakupi svoju bogodarovanu mu vojsku, i spremaše se da iziđe protivu neprijatelja.
Videći to, saosetljivi i samilosni bogougodnik Sava, sapaćaše srcem u brizi brata, sastradavaše dušom za otačastvo svoje, i žaljaše sunarodnike svoje, jer je znao da će u ratnom sukobu mnogi izginuti. I zaustavljajući samodršca Stefana i sve glavne vojvode njegove, on im reče: „Idem prvo ja k neprijatelju, i govoriću mu; pa ako i mene, kao i mnoge dosada, ne posluša kad ga budem savetovao u Bogu, onda vi činite svoju čovečansku dužnost“. I svetitelj ode u Strezov logor. Strez, koji je poznavao svetog Savu još za svoga boravka na Stefanovom dvoru, ugledavši svetitelja, pade na zemlju i pokloni mu se, a Sveti ga s ljubavlju zagrli i celiva. Onda ga svetitelj blagim rečima stade savetovati i moliti da se okane svoje zle namere, potsećajući ga na raniju ljubav i dobročinstva Stefanova. Ali on, gorak dušom, tvrd srcem, gluv nepažnjom, kao guja prema obajniku zapuši uši svoje, da ne sluša svetiteljeve reči i sve što mu on slatko i divno, strašno i užasno izgovori. Videvši nesvesnu savest, i nesmernu volju, i neosetljivu prirodu kamenog uma njegovog prepodobni mu reče: „Mi dakle ovako govorasmo želeći dobra i tebi kao sebi, i pošto, uzdajući se u oružje, ne primaš mene koji ti savetujem dobro, sam ćeš sebi zla pocrpsti. No znaj, da se i mi, imajući nadu u Gospoda, nećemo uplašiti vas, niti ćemo se ukloniti ispred vašeg mnoštva. Konj je gotov na borbu, od Gospoda pomoć, neka Gospod presudi između tebe i nas“.
I tako rastavši se s njim, izađe od njega, jer beše već veče. A kad dođe u svoj šator, on podiže k Bogu prepodobne ruke svoje, i iz dubine duše moleći se i proseći pomoć, govoraše: „Pomoći nam daj, Gospode, jer sem Tebe pomoćnika u nevolji nemamo. Gospode sila, Ti pravedno sudiš, Ti ispituješ srca i misli, Tebi je poznata nevinost naša, i Ti znaš da mi Strezu ništa žao ne učinismo. Neka vidim na njemu osvetu od Tebe! Jer uzdajući se u silu svoju, on nepravedno naoštri mač svoj protivu nas, ali će silom Tvojom ući u srce njegovo. Gospode sila, Ti pravedno sudiš, u Tebe se uzdam, neka se ne postidim!“ Tako sa suzama proseći pomoć, on prizivaše u pomoć i Prečistu Bogorodicu; i gledajući ka svetom ocu svom prepodobnom Simeonu, kao ka vidljivom, govoraše: „Dođoše narodi na nasleđe tvoje, oče! Ali ne prećuti molitvama svojim ka Hristu; ne daj na poruganje čeda i sluge svoje!“ I odmah, uverivši se od Boga Duhom Svetim, rečenim u duši njegovoj: „Ja sam Spas tvoj“, on se brzo, još u toku noći, krenu na put k svojima.
Te iste noći Strez, spavajući i odmarajući se na postelji, odjednom strahovito jeknu. A kad oni oko njega poskakaše i upitaše ga šta mu je, on jedva dišući od uzbuđenja, reče: „Neki strašan mladić, po Savinom naređenju, napade me na spavanju, i, istrgnuvši moj mač, probode mi srce njime“. I sve ih uzbuđeno moljaše da sa najvećom brzinom zovu Savu. Oni potrčaše, ali Svetoga ne nađoše, pošto beše otišao. I tako, strašno ječeći od nevidljive rane u srcu, Strez te noći ispusti duh. A njegova vojska, obuzeta velikim strahom, razbeže se. Neki od Strezovih boljara, voleći da stupe u Stefanovu vojsku, brzo stigoše k njemu, i ispričaše mu o naprasnom i nevidljivom ubistvu Streza. Samodržac Stefan sa velmožama svojim uznese blagodarnost Bogu za pobedu, dobijenu bez bitke, molitvama Svetoga Save.

POVRATAK SVETOG SAVE U CBETU GORU I DALJI PODVIZI

Dosta godina prožive sveti Sava, upravljajući u lavri svetog Simeona, i mnoga čudesa učini Bog preko njega: stavljanjem ruku svojih na nedužne, on ih isceljivaše; molitvom svojom duhove nečiste izgonjaše, i mnoga čudesa činjaše, koja zbog duljenja reči nije mogućno ni ispričati. Čudesa se činjahu ne samo njim samim, veli životopisac Teodosije, nego i imenom njegovim: prosti ljudi u domovini i gorama, pasući stada, pošto bi pomuzli mleko, ne trebahu sirišta, jer je dosta bilo samo reći: „Savina te molitva usirila (ili: ukiselila)“, i odmah bi se sa izgovaranjem tih reči sirenje usirilo i mleko ukiselilo, i bili vrlo dobri i jedno i drugo.
No ukoliko se čudesa umnožavahu, i svi se sve više i više u pravoslavnoj veri utvrđivahu, utoliko svetitelj nalagaše na sebe sve veća mučenja i podvige, metanija i noćna stajanja, nepromenljivo uzdržavanje, jer kada i za trpezom sa bratom samodršcem seđaše, on samo prividno jeđaše. Primećujući to, Stefan se divljaše njegovoj uzdržljivosti i mnogo puta ronjaše suze zbog toga. I svi ga mnogo voljahu, i darove mu donošahu, i željahu da ga vide, jer boravljaše među njima, još iz mladosti kao angeo čistotom, i svetošću kao apostol i čudotvorac. Reč njegova svagda beše Duhom Svetim kao solju začinjena. Zbog mnogih vrlina on uživaše beskrajno i neizmerno poštovanje od samodršca brata, od blagorodnika, i od svih ostalih. Hvale, slave i počasti ljudske behu mu mrske još od samog početka, i on ih se klonjaše. I govoraše sebi: „Da mi kako ova mala i privremena počast ne zameni onu veliku i večnu? Ili da mi ne rekne Avraam, ili bolje – Bog Avraamov: Dobra svoja primio si u životu svom (sr. Lk. 16, 25)“.
Uplašen da ne izgubi večna blaga zbog privremenih, on se sa tugom sećaše svoga prvobitnog samoraspinjanja u Svetoj Gori, svoga ropskog služenja smernošću, svoga mladićskog stradanja, svoga bosonogog idenja, svojih kaljavih kostretnih rubina, neumivanja, obnoćnih stajanja, neprekidnog pošćenja, čiste molitve nepomućivane kalom bogatstva, ostavljanja sveta umom i uzlaženja k Bogu. Pomišljajući na sve to, on vide sebe kao izmenjena u svemu, pa žaljaše, tugovaše i sebe bednim i propalim nazivaše. Tuga za svetogorskim podvizima krv mu ispijaše, i sećanje na njih mozak mu izjedaše. I on, pošto u manastiru Studenici sve dobro uredi, i pravilo crkvenoga ustava i monaškog života uzakoni, i umesto sebe postavi bratiji bogomudrog igumana, odluči da se vrati u Svetu Goru. Celivavši crkvu i česni i mirotočivi grob svoga svetog oca, on ga pokvasi mnogim suzama, i pomaza sebe svetim mirom njegovim. Zatim svima dade blagoslov i mir, i otputova iz Studenice. I dođe k bratu samodršcu da se oprosti s njim. A ovaj mnogo plakaše i preklinjaše ga da ne odlazi, i smatraše njegov odlazak kao izlazak svoje vlastite duše iz tela, i moljaše ga sa svima blagorodnicima da ostane. Ali svetitelj, iako svim tim veoma rastužen, ostade pri svojoj odluci. I njihova srca uteši ovim rečima nade: „Ako blagome Bogu bude volja, opet ću vam se vratiti“. – Onda mu samodržac Stefan dade mnogo zlata za njegove potrebe, i da razda manastirima u Svetoj Gori, pustinjacima i svima nevoljnima, pa ga sam sa blagorodnicima isprati do grčke granice.
I tako Duhom Svetim vođen, hristočežnjivi Sava opet dođe u Svetu Goru. Njegovom dolasku se svi obradovaše, i radosni dolažahu da ga vide. Jer ga svi ljubljahu i zbog krajnje smirenosti njegove, i što po prvašnjem življenju bejaše svima sav njihov. I življaše dosta vremena u svojoj usamljeničkoj keliji na Kareji, ponavljajući svoje pređašnje mladićke trudove pošćenjem.
Utom po neispitanom promislu Božjem, prestade u Studenici teći sveto miro iz svetih moštiju prepodobnog Simeona. Zbog toga samodržac Stefan beše u vrlo velikoj tuzi, smatrajući da je to gnev Božji i da se odvratio od njih otac njegov Simeon. Zato pobožni vladalac strogo ispitivaše savest svoju, osuđivaše sebe za grehe svoje, tugovaše, očajavaše, molbama i molitvama uzlažaše k Bogu i k svetom ocu svom, i neizmerno se truđaše u milostinji prema ubogima i u svemu što je dobro, da bi zaustavio očekivanu kaznu od Boga. A znak, govoraše samodržac, da će nas kazna mimoići, biće to, ako miro ponova počne teći. Ali miro ne poticaše. He nalazeći srcu utehe, Stefan se najzad reši da piše svome svetom bratu u Svetu Goru, da dođe i molitvama svojim učini da miro opet proteče. U pismu mu govoraše: „Otkako tvoje prepodobije, gospodine, otide od nas, to i sveti otac naš Simeon duhom odvrati lice svoje od nas, jer prestade isticati sveto miro, koje se osenjenjem Svetoga Duha obično izlivaše iz svetih moštiju njegovih na utehu nama i celbu, i mnoga druga čudesa pogledanjem Duha Svetoga ne bivaju više među nama kao pređe. Mnogo se molismo da nas ovima opet obdari, i po prirodi milosrdno srce očevo zaključa neprirodno od nas nemilosrđem kao željezom, i ne posluša nas. Da li nam se ovo dogodi zbog grehova naših, što poživesmo neugodno Bogu, ili što ti nisi s nama da nas očišćuješ od grehova? Stoga te molim i preklinjem: sažali se na suze moje, iako zbog grehova svojih ne smem udostojiti sebe da se nazovem brat tvoj; smiluj se na sebe i nas jednorodne i sautrobne po materi. Dođi k nama, bogoljubljeni, i k prepodobnom ocu svom, da bi Gospod naš Isus Hristos tvojim dolaskom milostivno prosvetlio lice Svoje na nas, i da bi radi molitava tvojih zapovedio prepodobnom ocu našem Simeonu da Duhom Svetim opet toči sveto miro iz svetih moštiju svojih, i da nas kao sluge svoje, po prvom običaju, uteši“.
Ali, bogočežnjivi Sava, dobrovoljno zarobljen bogoljubljem, ne htede se odvojiti od sladosti pustinjačkog isposničkog i bezmolvnog života, i ići k svome ljubljenom bratu, umesto toga on svojom rukom napisa molbeno pismo svome svetom ocu kao živom, koji po smrti nije umro, govoreći: „Kao od Boga ti zapoveđeno, i od nas umoljen, prepodobni oče, previdi i po koje sagrešenje prema Bogu i neposlušnost prema tebi od čeda tvojih, i učinićeš da tvoja sveta raka, osenjena Duhom Svetim, toči sveto miro i sada kao i pređe, i, njime pomazavši, razveselićeš čeda svoja i narod svoj da ne malaksavaju duhom u tuzi. Dok si bio u telu ti si mi rekao da ćeš me slušati Boga radi, i obećao si mi da me nećeš ostaviti molitvama svojim kada budeš otišao k Bogu; – ako je to istina, onda i sada, gospodine moj, pokaži tvoju otačasku ljubav, te me, kao pređe telom, i sada, još više duhom poslušaj, da se ja, čedo tvoje, koje se nadah u tebe s Bogom, ne posramim i ne lišim nade. Moli se za nas Gospodu, oče, u svetim molitvama svojim“.
Sveti Sava napisa i bratu Stefanu zasebno i utešno pismo. I oba pisma predade svome učeniku, česnom prepodobnom jeromonahu Ilariju, da ih odnese u Srpsku zemlju. I naredi mu: da pismo upućeno ocu ne predaje nikome, nego da u označeni dan otsluži svetu službu, i da ga pročita nad grobom prepodobnoga.
Jeromonah Ilarije, prispevši u Srpsku zemlju, postupi u svemu po naređenju svoga ave: predade Stefanu pismo koje beše za njega, i kaza mu za pismo upućeno svetom Simeonu, i šta mu je zapoveđeno povodom njega. Čitajući pismo, Stefan ronjaše suze potocima, i čuđaše se što brat ne ispuni njegovu plamenu molbu da dođe, ali radosno primi poslanika sa velikom čašću. Zajedno sa jeromonahom Ilarijem pođe i on u Studenicu. Za vreme svenoćnog bdenja, svetogorski starac pustinjak divljaše se svunoćnom i nedremljivom stajanju, suzama i umilenju samodršca svetovnjaka, koji živeći u svetu i vojujući steče toliku pobožnost, kakvu često ni pustinjaci ne stiču isposništvom u pustinji. Jer Stefan beše neobičan vladar: izvrstan prema Bogu i ljudima, iskusan i veoma hrabar kao vojnik, svetao i veseo među svojim blagorodnicima, pravdom i istinom svetlo ukrašen, izvanredan ljubavlju prema ništima, veliki revnitelj književnosti, vrlo uman i vešt pripovedač; kada je pak stajao na molitvi ili u crkvi, velikim umilenjem i gromoglasnim plačem okropljavaše zemlju.
Posle svenoćnog bdenija, prepodobni starac ava Ilarije jeromonah otsluži svetu i božanstvenu liturgiju, i u punom svešteničkom odjejanju iziđe iz oltara držeći u rukama mirisavu kadionicu i poslanicu svetoga, i priđe grobu svetog Simeona, kod koga stajaše sin samodržac, zalivajući ga suzama. Pokadivši grob, i poklonivši mu se sa velikim umilenjem kao živom, ava Ilarije satvori Trisveto nad grobom prepodobnog oca Simeona, i pročita gromko molbenu poslanicu bogonosnog kir Save. I čim završi čitanje, najednom stade iz groba preizobilno izvirati miro, ističući iz svih pređašnjih izvora, tako da ga ne stizahu sabrati u sudove, nego se i sav pod u crkvi navodni miomirisnim mirom. I ne samo iz groba, nego i iz svetih ikona prepodobnoga, gde behu ispisane, isticaše miro.
Videvši i čuvši ovo, svi i užasom i radošću obuzeti, uzvikivahu sa suzama: „Gospode, pomiluj!“ Prepodobni ava Ilarije pomaza svetim mirom sve, od samodršca pa do poslednjeg. Posle svega ovoga, samodržac Stefan izgovori svima ovu reč: „Treba se diviti Bogu, jer je zaista divan u svetima Svojim, i uvek Ga sa strahom dostojno slaviti i hvaliti. No treba se diviti i svetima njegovim, korisno je i njih slaviti, pošto nesumnjivo stekoše toliku slobodu k Njemu delima i vrlinama, ljubavlju i verom. Jer gde se propisa zakon ljudske prirode da živi pišu mrtvima, ili da im što govore, ili da mrtvi žive poslušaju i da im zapovesti izvršuju? No sve ovo biva po reči Gospoda mog Isusa Hrista: Koji veruje u mene, dela koja ja činim i on će činiti, i veća će od ovih činiti (Jn. 14, 12). Devojko, ustani (Mt. 9, 25); Lazare, iziđi napolje (Jn. 11, 43), reče Gospod, i reč delo izvršivaše. Isto tako i mnogi od svetih imenom Njegovim učiniše po reči Njegovoj dela iznad zakona ljudske prirode. Tako i danas ovo divno čudo pred našim očima bi od Gospoda radi ovih svetih – radi prepodobnog oca našeg Simeona i gospodina brata mog Save. Jer vi znate koliko se molisio i plakasmo da nam se ukaže milost izlivanjem mira, i ne bismo poslušani. A sada poznaste samo rečju jednoga prema drugome nadprirodnu poslušnost u Bogu. Sami videste kako Bog obojicu sluša i volju im izvršuje. Sve pak ovo čini Bog radi spasenja našeg, da bismo razumeli kako Bog više ljubi jednoga pravednika i sluša ga većma nego mnoge grešnike sveta; i da bismo poznali kako naš život nije ugodan Bogu; i da bismo osudili svoju bednoću kako nismo dostojni ni po zemlji hoditi. Baš zato što smo gresima udaljeni od svetih ljudi, treba da ih slavimo, i da dela njihova prema svojim moćima podražavamo, uvek se diveći Božjem promišljanju o nama, dugotrpeljivosti i milosti. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjega, kako su nepoznati sudovi njegovi i neispitani putevi njegovi! (Rm. 11, 33). Jer ko pozna um Gospodnji, ili ko mu bi savetnik u onome čime sve naše spasenje vrši? Jer je iz Njega i Njime i u Njega sve i sva; Njemu slava kroza sve vekove vekova, amin!“
Tom prilikom hristoljubivi i milostivi samodržac vrlo srdačno ugosti sve, veoma bogato obdari uboge, veselom dušom nagradi blagorodnike, i svi odlažahu svojim domovima slaveći Boga i diveći se čudesima Svetih. A avu Ilarija, ne smejući ga zadržati, otpusti i, klanjajući mu se, reče: „Oče, mnogo ti dugujem, jer si se radi gospodina brata mog mnogo oko nas potrudio i mirom me svetog oca mog obogatio“. I posla sa njim mnogo zlata na potrebu svome svetom bratu, predade mu i staklenicu novoisteklog mira sa ovakom porukom bratu: „Tvojim svetim molitvama darovano nam od oca našeg, još više od Boga, primi od nas kao tvoje, i moli se za nas Gospodu“.
Vrativši se u Svetu Goru, ava Ilarije ispriča Svetome sve o čudesima koja su se zbila, o kojima sam Sveti nije da nije znao. Sveti mnogim suzama zahvali Bogu što nije prezreo njegovo moljenje; i pomazavši se svetim mirom prepodobnog oca svog, s mnogim plačem hvaljaše ljubav njegovu prema njemu i posle smrti, i poslušnost u Bogu.

ARHIJEREJSTVO SVETOGA SAVE

Izvesne manastirske potrebe pobudiše prepodobnog Savu da opet putuje k caru i patrijarhu, ali ne u Carigrad već u Nikeju, pošto su i car i patrijarh bili tamo, a Carigrad je od 1204. god. bio u rukama latina krstaša. Sveti Sava je negde polovinom 1219. krenuo za Nikeju u Malu Aziju. Nikeja je u to vreme bila središte gotovo celokupnog političkog života Grka. Slavna time što su u njoj držani Prvi i Sedmi Vaseljenski Sabor, Nikeja je mnogo dobila preseljenjem cara i patrijarha; za kratko vreme ona je napredovala još više. U doba svetog Save to je bio grad širokih ulica s mnogobrojnim stanovništvom, visokim gradskim bedemima i visokim palatama. Tada je u Nikeji carovao car Teodor I Laskar, zet svrgnutog cara Aleksija III; imao je za prvu ženu Anu, sestru Jevdokijinu, te je prema tome, bio pašenog samodršcu Stefanu, po prvoj mu ženi Jevdokiji. Car dočeka Svetog Savu sa velikom ljubavlju, jer je bio mnogo slušao o njegovim podvizima u Svetoj Gori, a i kao prijatelja.
Pošto je duže vreme bio carev gost i uspešno svršio sve manastirske poslove, sveti Sava se spremaše da krene natrag. Ali, primivši Bogom poslani savet u srce svoje, on odluči da pristupi ostvarenju svoje zavetne misli; i reče sebi i svojim pratiocima: „Sada je vreme da, s Božjom pomoću, ostvarim želju srca moga o zemlji otačastva moga. Da li će posle ovoga biti takvo vreme, da opet ovamo dođem? Ko zna da li ćemo biti živi?“
Položivši nadu na Boga, on izađe pred cara sa ovom molbom: „Bog koji želi spasenje svima, pa i nama, učini, te ocem mojim i nama bi izagnana zloverna jeres iz zemlje ljudi naših, i pravoslavna vera raste i množi se. No jedno nam nedostaje: nemamo svoga arhiepiskopa da posvećuje u našoj zemlji i da uči u Gospodu. Toga radi veoma molim dobrotu vaše krotosti: neka tvoje carsko veličanstvo naredi svetom ocu veseljenskom patrijarhu, da jednoga od bratije koji su sa mnom posveti za arhiepiskopa zemlji našoj, na osvećenje naše i na pohvalu pobožnosti vaše“. Car odgovori: „Radosne duše ispuniću tvoju molbu, ali hoću da vidim brata koga si izabrao, da li će se dopasti duši mojoj, jer taj treba da je vrlo dostojan“. Sveti na to reče: „Neka svi dođu preda te, pa će ti anđeo tvoj kazati koga će izabrati Bog u duši tvojoj“. I kad biše prizvana sva bratija hilendarska, koji behu došli sa prepodobnim Savom, car reče: „Oci moji a bratija tvoja svi su česni i sveti, ali nisam vrlo uveren da je iko od njih dostojan tako visokog čina i apostolskog prestola. Tebe pak samog s Bogom izabra duša moja, jer se život tvoj, još od mladosti tvoje, ne sakri od nas“. A sveti se odricaše, govoreći: „Ni ja nisam dorastao do toga stepena, niti sam ga se udostojio načinom života“.
Car izvesti patrijarha o molbi Svetoga, i poruči mu da drugoga ne udostoji takvog dostojanstva osim samog molioca. Patrijarh se veoma obradova carevom izboru, jer i sam mnogo ljubljaše prepodobnoga. I odmah ode k caru, pa car i patrijarh zajedno govorahu Svetome: „He odriči se apostolskog izbora koji učinismo, jer od Boga Duhom Svetim imamo o tebi izveštaj u srcu našem. Primi i naš savet kao dobar i koristan. Sada u početku potreban je ljudima tvojim dobar u Bogu pomoćnik sa takvim činom; a y tebe je sada reč pouke spojena sa vlašću, i sve će ti biti lako imajući Boga za pomoćnika. I šta je – spasti samo sebe isposničkim samovanjem? Ako pak u svetu mnoge rečju obratiš od zablude Bogu, uračunaće ti se u veću ljubav k Bogu“.
A prepodobni, sav zarobljen slatkom ljubavlju prema pustinjskom životu, izbegavaše položaje kao ptica mreže, pretpostavljajući svemu anđelski život u pustinji, u postu, stradanju i molitvenom tihovanju. Ljubavlju za tim životom on razdiraše dušu svoju, i on produži uporno odbijati cara i patrijarha. Caru najzad to dodija, pa mu reče: „Ko nešto nema, a traži to prepirući se! Trebalo je da se pokoriš bogougodnom savetu mnogih, a ne da se svojom nepokornošću opireš i ostaješ pri svome. Traži koji će te posvetiti, a mi nismo besposleni“. – Rekavši to, car se povuče.
Šta je ova smirenoumna i pravedna duša, koja je hvale i počasti ljudske mrzela kao hulu i beščešće, mogla činiti, videći carevo ogorčenje i patrijarhovo nastojavanje? Nuđen mnogo od patrijarha i svih visokih carevih ljudi, on se pokori carevoj volji i reče: „Po svojoj volji neka Bog izvrši vašu svetu zapovest na nama grešnima“.
Obradovan time, car naredi da se sve što je potrebno za posvećenje arhijereja pripremi iz carske palate. I na praznik Uspenija Bogomatere, godine 1219, veseljenski patrijarh Manuil rukopoloži prepodobnog Savu za arhiepiskopa sve Srpske zemlje. Car je sa svima velikašima prisustvovao posvećenju, i uzvikivao: „Dostojan (=aksios)!“ Dostojnost Savinu je i sam Bog objavio: jedan od velikaša vide kako se pri hirotoniji izli na Savu nebeska svetlost, i obasja ga, i učini ga celim ognjenim i svetlozarnim. Po završetku božanstvene službe car i svi velikodostojnici priđoše novom arhijereju i primiše od njega blagoslov. Blagočestivi car pozva k sebi u carske palate na obed patrijarha, sve episkope sa sveštenstvom i mnoge velikaše; patrijarh novog arhiepiskopa srpskog posadi pored sebe kao saprestolnika. Neiskazano radostan zbog toga, car priredi veliko slavlje, i obdari velikim darovima patrijarha, episkope i sveštenike, svakoga po dostojanstvu, tako da su se svi divili prevelikoj carevoj ljubavi prema Svetome. Tom prilikom car i uboge dovoljno obdari zlatom.
Uskoro zatim sveti Sava se stade spremati za povratak u zemlju svoga otačastva. No Bog mu stavi u srce misao, o kojoj on mnogo razmišljaše, misao: izmoliti od cara i patrijarha pravo da se arhiepiskopi srpski posvećuju u svojoj zemlji, zbog daljine puta u Nikeju, zbog velikih troškova, zbog čestih ratovanja između zapadnih i istočnih vladara koja mogu omesti putovanje; i zbog toga da nekad carevi ili patrijarsi ne bi iz neraspoloženja držali dugo upražnjenim arhiepiskopski presto srpski. Razmislivši dobro o tome, sveti Sava je želeo da svojoj Crkvi izdejstvuje potpunu samostalnost, te da ni u čemu ne zavisi ni od Istoka ni od Zapada. Radi toga prizvavši u pomoć Boga molitvama prepodobnog oca svog Simeona, on pristupi caru govoreći: „Ako si, Bogom pobuđen, blagovoleo učiniti nama savršenu ljubav, onda je dovrši tvojom carskom zapovešću: da od blaženog i svesvetog oca vaseljenskog patrijarha dobijem blagoslov i zapovest ustima i rukom, i pismeno, da posle ovoga naš arhiepiskop ne dolazi ovamo u carev grad radi posvećenja, nego da se tamo posveti od svojih episkopa“.
Čuvši ovu neočekivanu molbu, car se izmeni u licu. Ona se ne dopade ni patrijarhu, ni velikašima, jer su želeli da Srpska crkva bude potčinjena veseljenskom prestolu patrijaršiskom. Ho c druge strane car, zbog velike ljubavi koju imađaše prema svetom Savi, stiđaše se da mu ne ispuni molbu, pa s mukom utišavši one koji negodovahu, učini Svetome po prošenju. Tada sveti patrijarh, umoljen od cara, napisa blagoslov – gramatu, da više ne dolazi iz Srpske zemlje u carev grad kad hoće da posvete sebi arhiepiskopa, nego da taj arhiepiskop sa saborom svojih episkopa to učini, ili pak da se sami episkopi sakupe i posvete sebi arhiepiskopa. Rukom i ustima patrijarh i svi arhiepiskopi, mitropoliti i episkopi blagosloviše novog arhiepiskopa i blagosloviše i one koji će posle njega biti, i zapovesti blagoslovene, svaki svojom rukom potpisavši, predadoše Svetome. Mnogo dana patrijarh primaše arhiepiskopa Savu, i kao novoposvećenog učaše ga svima crkvenim pravilima. Pošto ga obdari arhijerejskim žezlom i svetim odeždama. patrijarh mu uruči još jednu gramatu, i to ovakvu: „Ja Manuil, vaseljenski patrijarh arhiepiskop Konstantinova grada, novoga Rima, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista posvetih Savu za arhiepiskopa sve Srpske zemlje, i dadoh mu u Bogu vlast: da po svoj njegovoj oblasti crkvenoj posvećuje episkope, sveštenike i đakone; da razrešuje i vezuje krivice sagrešenja ljudskih; i da sve uči i krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha; i neka svi pravoslavni hrišćani slušaju njega kao i mene samog“.
Oprostivši se sa svetim patrijarhom, mnogostruko i dragoceno obdaren od njega božanstvenim počastima, arhiepiskop Sava ode k caru da se oprosti s njim. Car ga s ljubavlju dočeka i, moleći od njega blagoslov, reče mu: „Sve molbe tvoje ispunih, oče; molim tvoju svetost, da nam budeš molitvenik u molitvama svojim ka Gospodu. Neka praćen Bogom dobro stigneš k svojima, pa nas potom izvesti o svome zdravlju“. Car mu dade što mu je za put potrebno, i uz to mnogo zlata, koje on odbijaše. Na to mu car reče: „Primi ovo, da kao novopostavljeni arhijerej daješ putem onima koji prose od tebe; i moli se za nas“.
Tako se sveti otac naš Sava udostoji apostolskog čina, i izdejstvova Srpskoj crkvi samostalnost. On morem otputova u Svetu Goru. Kada se tamo rašču za njegov dolazak, povrveše k njemu u Hilendar oci iz pustinjskih gora, iz pećina, iz kamenitih uvala, povrveše radosni i tužni: radosni, što će se videti sa njim i dobiti blagoslov od njega; tužni, što će ih on morati ostaviti, on – njihov dobri hranilac u Bogu, saposnik i sapodvižnik, koji je još od detinjstva odrastao sa njima u pustinji. Sveti arhiepiskop ih sve milostivo uteši rečima i obdari po trebama, moleći ih da mu svojim molitvama k Bogu budu pomoćnici. A prot i ostali igumani velikih i malih manastira prizivahu redom svetog arhiepiskopa da služi i posvećuje im sveštenike, đakone i čtece. Tako sveti podvižnik poslednji put obiđe sve manastire i pokloni se svima crkvama, pomolivši se u svima svetim crkvama za sebe i za blagovernog cara i za ceo svet. I pošto protu i igumanima i svima dade celiv u Gospodu, vrati se u Hilendar. Tu nasamo pouči igumana da svima potčinjenima sam bude obrazac svake vrline, a bratiju opet – da u svemu slušaju igumana sa strahom Božjim. I davši svima mir, blagoslov i celiv u Gospodu, on krenu za Srbiju, uzevši sa sobom neke odabrane monahe, sa namerom da ih u Srbiji posveti za episkope.
Odlazeći iz Svete Gore, svetitelj sa ljubavlju i tugom posmatraše dubrave i kamenite puteve, po kojima je bos hodio, svete pohađao, njihovom se blaženom životu divio, životu neprestanog molitvenog uzvišavanja uma od zemaljskog k Bogu. Sećaše se i prvih godina svoga monahovanja, i kako je mnogo pouka dobijao od ovih svetih podvižnika, i kako je mnogo pomoći od njih dobijao na svom putu ka Bogu gledajući njihov život. A pomisao da svega toga neće naći u svojoj zemlji činila mu je rastanak sa Svetom Gorom još težim. I on, odlazeći iz Svete Gore kao iz nekog božanstvenog raja, plačući govoraše: „O, kolikih se blaga liših ja, kukavac! O, koliko bogatstvo – moliti se Bogu neometan brigama svetovnim – zamenih ništavnom slavom ljudskom! Avaj meni, avaj meni! ko da se ne zaplače nada mnom! Gde padoh i šta dobih! Gospode Bože moj, odvajam se od svetih Tvojih u koje se uzdah, odlazim iz Svete Gore! Ako je na meni blaga volja Tvoja, molitvama Prečiste Matere Tvoje i ugodnika Tvog Simeona, oca mog, ne ostavljaj me u takoj tuzi da me utučenost potopi!“
Tako putujući ceo dan tužan i neveseo, on stiže do prvog konaka izvan Svete Gore. Sav utučen i umoran, on prileže da se odmori. No gle, u snu mu se javi Presveta Bogomajka, i podiže mu dušu iz utučenosti, govoreći mu: „Imajući mene za posrednicu kod Cara svih Sina i Boga mog, zar ti i zbog toga tuguješ? Ustavši, idi hitno na posao, za koji te Gospod izabra, ništa ne sumnjajući, jer će ti sve u Gospodu pomagati na dobro“.
Došavši k sebi od viđenja, i našavši srce svoje utešeno neiskazanim veseljem, sveti Sava sa mnogim suzama zablagodari Bogu. I imajući prečisto uzdanje u Boga, on radosno produži put svoj. Došavši u veliki grad Solun, on se pokloni grobu svetog velikomučenika Dimitrija, i svima svetim crkvama po redu, poseti mitropolita i otsede u manastiru Filokali. I, ni časa ne časeći, on prizva najveštije živopisce, i zamoli ih da mu brzo izrade dve velike ikone: jednu – Gospoda Hrista Svedržitelja, i drugu – Prečiste Majke Božije, koja mu se javila. Sjajno ukrasivši ove ikone zlatnim vencima, dragim kamenjem i biserom, svetitelj ih postavi u crkvi manastira Filokale, u znak zahvalnosti zbog javljenja Bogorodice koje je imao. U Solunu on nabavi sve crkvene utvari, potrebne za njegovu arhiepiskopiju, i potrebne zakonske knjige[18]. Onda krenu u svoju zemlju, izvestivši prethodno o svom dolasku brata svog, samodršca Stefana.
Čuvši da mu dolazi brat, blagočestivi Stefan se ispuni dvostrukom radošću: jedno, što mu dolazi davno željeni i ljubljeni brat; i drugo, što dolazi sa božanskom vlašću arhiepiskopa. Ali, sprečen bolešću, on mu nije mogao sam izaći u susret, nego posla sinove svoje da ga presretnu na granici Grčke. Kad sveti Sava stiže k odru bolesnoga brata, ovaj beše toliko bolestan da se nije mogao podići da brata zagrli. No Gospod, dolaskom ugodnika Svog, sveopštu žalost zbog Stefanove bolesti okrenu na radost. Jer sveti Sava životvornim krstom osveti vodu, i tom osvećenom vodom i toplom molitvom napoji brata, i svega ga okropi, pa metnuvši svete ruke svoje na česnu glavu njegovu, sa suzama se pomoli Bogu tajno u srcu, i odjednom bolest iščeze, samrtničko bledilo na licu ustupi mesto životnom rumenilu, bolesnik ustade sa odra, iako najbolji lekari govorahu pre toga da mu nema nade na život, i odmah sede za trpezu sa svetim arhiepiskopom i sa blagorodnicima.
Po dolasku svom u Srbiju kao arhiepiskop, sveti Sava obavesti prvo svog brata samodršca Stefana šta je učinio u Nikeji i šta namerava sada činiti i kako misli da izvede organizaciju Crkve. Posle toga on ode u svetu lavru Studenicu, da se pokloni grobu svoga ljubljenog i svetog oca, i da mu zahvali za pomoć koju mu je on stalno ukazivao. Došavši u svetu Lavru, on sa mnogim suzama ljubavi izljybi svetu crkvu i mirotočivi grob svog svetog oca, zahvaljujući svom svetom ocu za sva dobra koja mu neprekidno čini.
Sveti Sava odmah pristupi sprovođenju organizacije Srpske crkve. U dogovoru sa bratom Stefanom, vlastelom, sveštenstvom i narodom, on po geografskim celinama podeli zemlju na eparhije, eparhije na protopopijate, a protopopijate na crkvene opštine. Najbolje od svojih učenika postavi i posveti za episkope, a najbolje sveštenike za protopope. Izdržavanje episkopija obezbedi sa samodršcem Stefanom na taj način, što svakoj episkopiji dadoše dosta velika vlastelinstva. U isti mah on propisa ujedno i uredbe o redu i radu u tim vlastelinstvima, i osobito, o odnosu episkopa prema stanovništvu tih vlastelinstava. Sem toga, svaka episkopija dobi po jedan autentičan prepis Nomokanona (=Krmčije) i svih ostalih potrebnih crkvenih knjiga, i sveti Sava naredi da se u svakoj eparhiji prepisi crkvenih knjiga imaju vršiti samo iz tih episkopskih primeraka. Time je sprečeno kvarenje crkvenih tekstova koje se neminovno dešava stalnim prepisivanjem sa prepisa, a ne sa originalnog teksta.
Boraveći u Studenici, sveti Sava je u sve nedelje i velike praznike, po svetogorskom običaju i pravilu, držao u crkvi svenoćna bdenija, i vršeći svetu božanstvenu liturgiju posvećivao sveštenike, đakone, podđakone i čtece, a sve ljude učio pravoverju i da se obraćaju k Bogu pokajanjem i strogim životom. I divan bejaše prizor, koji se neprestano ponavljao: kad god je sveti arhiepiskop, za vreme bogosluženja, prilazio grobu svoga oca i kadio ga, sveti Simeon je u nagradu za to svome sinu prosvetitelju odgovarao iznenadnim izlivanjem mira na svu crkvu. Iz Lavre sveti Sava ode na svoj arhiepiskopski presto u Žiču. Crkva još ne beše živopisana. Svetitelj je ukrasi živopisom, sveti presto utvrdi na svetim moštima, i osveti je. Tu on posveti dvanaest odabranih učenika svojih za episkope u Srbiji. Noć i dan ne prestajaše marljivo učiti svakoga, govoreći im: „Epnskopstvo je dobro delo, jer se trudi o Bogu i k Bogu, i ima velike počasti od Prvoga Pastira, Episkopa duša naših – Hrista Boga. Episkop treba da je bez mane, trezven, celomudren, pobožan, gostoljubiv, vredan da uči, da nije pijaniia, da je marljiv, nepodsmešljiv, da nije licemer, da nije svađalica, da nije gramžljiv, da nije srebroljubac, da je milostiv, i ostalo znate (sr. 1. Tim. 3, 2-7). Valja vam se, dakle, postarati da se od ovih i svih drugih zala najpre vi sami sačuvate, i da vam život svagda biva besprekoran, da bi ste se utvrdili kao obrazac svake vrline u Bogu poverenoj vam pastvi“. I još im govoraše da se u svemu drže učenja i predanja svetih apostola i svetih otaca, davši im i knjige zakonske. I tako, davši svima mir i blagoslovivši svakoga, on ih posla u njihove eparhije.
Kada velika crkva u Žiči, za koju su ikonopisci bili dovedeni iz Carigrada, bi dovršena sa svima dostojnim lepotama, sveti arhiepiskop naredi bratu samodršcu Stefanu, da dođe u Žiču sa svima velikašima i blagorodnicima. Sam pak sveti arhiepiskop sazva sa svoje strane episkope, igumane i sve crkvene služioce; i svi se sabraše u velikoj crkvi u Žiči, u arhiepiskopiji. A kad sabor bi vrlo veliki, sveti Sava, sevši sa bratom samodršcem na presto prvosvetiteljstva, reče radi čega je sazvan sabor i o sebi, govoreći:
„Znate i čuli ste o prvom i drugom bežanju mom od vas u pustinju; znate i to, da nijednu od lepota ovoga sveta ne pretpostavih ljubavi Božjoj; molitva Bogu svagda je za mene bila najveće blaženstvo na zemlji. Radi vas, saplemenika mojih, ja ostavih svetu i slatku mi pustinju i dođoh ovamo ne da tražim ništa vaše nego duše vaše; tako reći, radi duša vaših ja dušu svoju omrzoh, sećajući se drevnih svetaca koji sa bolom u srcu govorahu Bogu o svojim suplemenicima: Ako spasavaš, spasi ljude ove; ako li nećeš, onda i mene ispiši iz knjiga, u koje si me upisao (sr. 2. Mojs. 32, 32); želeo bi da ja sam budem odlučen od Hrista zbog braće svoje po telu, Izrailjaca (Rim. 9, 3). Ugledajući se na njih i saosećajući sa vama, radi vašeg spasenja ja i svoje prezreh. No, ako me poslušate, pa ja uzakonim nešto dobro u Bogu među vama, onda ću vašim spasenjem steći i udvostručiti svoje spasenje i ja. Toga radi molim vas, budite mi poslušni u svemu što vam u vašu korist predložim u Bogu. Eto, Gospod Bog vaš, molitvama ugodnika Svog, svetog i prepododobnog oca našeg Simeona, utvrdi vas i umnoži i rasprostrani, i mnogi su među vama načelnici i vlasti, ipati i vojvode, a mnogi su i župani mali i veliki. Nije lepo da onaj koji vama u Bogu vlada ima isti naziv sa vama; naprotiv, kao što ja vas radi bih obučen vlašću sveštenstva i postavljen za poglavara Crkve u Bogu, tako treba i onoga koji u Bogu vlada narodom ukrasiti vencem carstva, i to radi vaše časti i hvale, slave i veličine“.
Čuvši ovu blagu svetiteljevu reč, punu ljubavi za njih, oni biše tronuti, i s radošću mu se pokloniše, obećavajući mu da će ga u svemu poslušati. A tada beše praznik Gospoda i Spasa našeg. Pošto bi otsluženo svenoćno bdenije, sveti arhiepiskop služaše svetu i božanstvenu litrugiju sa svima episkopima, i igumanima, i s mnogim sveštenicima. U određeno vreme, pred osvećivanje Darova, sveti Sava prizva svoga brata velikog župana Stefana pred sveti žrtvenik, blagoslovi ga molitvama i moljenjem k Bogu, prepasa ga dragocenom bagrenicom, venča česnu glavu njegovu vencem carstva, i pomazav ga mirom, proglasi ga samodržavnim kraljem Srpskim u Bogu. A blagorodnici i sav narod pokloniše mu se, i moleći mu od Boga dugi vek uzvikivahu: „Neka bude! neka bude!“
Kad izađoše iz crkve, svi sedoše za trpezu. Arhiepiskop i kralj prirediše vrlo veliki pir, na kome behu prisutni svi blagorodnici, episkopi i sav narod; pri čemu i ubogi behu bogato obdareni. Blagočestivi kralj se neiskazano radovaše, ne carskom vencu, ne skupocenoj bagrenici, – jer je znao da su trošni i prolazni, – nego tolikom narodu koji se slegao sa svih strana, i što su videli divnu crkvu njegovu. Ona je bila tako veličanstvena i ukrašena, da je svaki koji je video pomislio da je zemaljsko nebo.
Sutradan sveti arhiepiskop naredi da se opet svi sazovu u crkvu. A kad se episkopi i blagorodnici i svi ljudi sabraše, sveti arhiepiskop sa bratom kraljem Stefanom sede, i, otvorivši svoja bogorečita sveta usta, govoraše svima: da budu čvrsti u veri otačkoj; da se klone bogomrskih jeresi, jer „nemoguće je, ne odlučivši se od onoga što je zlo, naviknuti se na ono što je dobro“; da se verom i pokajanjem obraćaju od svojih zabluda k Pravoslavlju, jer je strašno upasti u ruke Boga živoga. „Čuvši i razumevši toliku ljubav Božju koja je na nama, govoraše svetitelj Božji, krenimo svi usrdno stazama duhovnih zapovesti, svagda priležno moleći Gospoda Boga svog. Jer prvo i poslednje delo jeste: neprestano uznositi Bogu bogougodne molitve i moljenja; besprekorno hoditi u svetim zapovestima Njegovim; držati predanja svetih apostola Njegovih; i ne odlučivati se od crkvenoga zbora. Jer prva zapovest data je svakome čoveku: klanjati se Gospodu Bogu svome; i Njemu jedinome služiti svakom duševnom i telesnom čistotom i svakim dobroverjem; i Njemu rabotati nesagrešivo; sav život svoj upravljati po Njegovoj volji, i Njega se jedino bojati, i smiravati sebe pred Njim, i smatrati sebe za ništa, a Boga smatrati za sve: za silu i krepost i Spasitelja i izbavitelja i pobeditelja neprijateljskih napada, i za čuvara od početka i svršitelja do kraja, Isusa Hrista Sina Božija, kome pripada slava i moć zajedno sa Ocem i sa Presvetim Duhom, i sada i uvek i kroz sve vekove“.
Čuvši ovu pouku, svi govorahu: „Verujemo i ispovedamo, vladiko, kako ti učiš“. Posle toga sveti Sava, sa svima episkopima, pristupi služenju svete liturgije. Po pročitanju svetog Evanđelja, apostolski saprestolnik sveti Sava stade gromko čitati Simvol vere, koji za njim reč po reč izgovarahu svi: kralj Stefan, blagorodnici i sav narod. I tako tri puta svi izgovoriše Simvol vere. Zatim sveti Sava naredi da svi za njim gromko proiznose ovo: „Primamo sve svete Sabore svetih Otaca, koji su se u raznim mestima sastajali radi utvrđenja božanstvene pravoslavne vere; i koga se oni odrekoše, odričemo se i mi; i koje oni prokleše, proklinjemo i mi. Klanjamo se i celivamo svečesnu ikonu čovečanskog nas radi ovaploćenja Hrista, Logosa Božjeg i Očevog. Klanjamo se i celivamo ikonu Prečiste Matere Njegove, i ispovedamo da je Ona Prisnodjeva i Bogorodica. Klanjamo se svetome drvetu, časnom Krstu, i njega celivamo, jer se na njemu prikova život svih – Hristos. Klanjamo se božanstvenim i svetim Tajnama Hrista Boga našeg i, pričešćujući ih se sa verom, primamo ne prost hleb i vino, nego samo telo Hrista Boga našeg i samu svetu i životvornu krv Njegovu, prolivenu za život sveta. Klanjamo se svetim i božanstvenim crkvama i svetim mestima; poštujemo i svete sasude; klanjamo se i ikonama svih svetih ugodnika Božjih, dostojno ih poštujemo i celivamo, sledeći u svemu apostolskim predanjima i učenju svetih Otaca. Tako verujemo i tako ispovedamo; a sve jeretike i svu zlu jeres njihovu proklinjemo“.
Potresan je to bio prizor u hramu: sav narod glasno ispoveda svoju veru i proklinje jeres, a sveti Sava stoji usred naroda, i kao drugi preteča i krstitelj, svima vapije: „Pokajte se!“ A kralj Stefan, videći gde brat njegov čini što pređe u njih nije bilo, divljaše se i mnogim suzama zemlju okropljaše.
I trećeg dana sveti Sava pozva sve u arhiepiskopiju, i pouči ih dovoljno svetoj veri, naglašavajući da treba živeti po svetim pravilima vere. I apostolski govoraše: „Niti nam strog život bez prave vere u Boga može što pomoći, niti nas pravo ispovedanje vere bez dobrih dela može pretstaviti Gospodu, Nego treba oboje zajedno da biva, da bi čovek Božji bio savršen i da ne hramlje nikakvim nedostatkom. Jer vera spasava, kada ljubavlju u Bogu čini dobra“.
I pošto svima dade mir i blagoslov, on otpusti blagočestivog kralja i blagorodnike njihovim domovima, a one koji su ispovedali jeres zadrža sa sobom u crkvi, pa ih nasamo tačno ispita. Onima koji behu nekršteni, pošto prethodno prokleše jeres u kojoj bejahu, sveti Sava naredi da se po zakonu crkvenom pripreme za sveto krštenje, pa ih onda udostoji krštenja. Onima pak koji su bili kršteni u latinskoj jeresi (tojest u rimokatoličkoj jeresi), pošto isto tako najpre prokleše svoju zlu jeres, i pošto ispovediše Simvol vere, i pročitaše molitvu svetome miru, zapovedi da se tim svetim mirom pomažu po svima čulima, i da tako budu s nama u veri. Sveti Sava zapovedi i svima episkopima da tako isto postupaju sa takvim jereticima koji im budu dolazili.
Sveti Sava posla i mnoge egzarhe, tojest mnoge izaslanike, da iznalaze one koji su kao paganci (kao neznabošci) uzeli žene bez blagoslova i molitve, i zapovedi im da takve venčavaju, makar bili stari i dece imali. Sam pak sveti Sava prohođaše i obilažaše svu zemlju naroda svoga, utvrđujući narod u pravoslavlju, poučavajući ga, predajući mu dobre naravi i običaje, nastavljajući sve ka pokajanju i ispovesti. Inoke sabiraše na skupove u manastirima i propisivaše im da drže propise zakonske i službe crkvene. Jeretike poučavaše mnogo i moljaše da se pridruže sabornoj apostolskoj Crkvi. A uporne i okorele jeretike odlučivaše od Crkve.
Krunisanje Stefana za kralja izazva zavist kod ugarskog kralja pošto nije voleo uzdizanje Srbije, i on objavi rat Stefanu. Stefan odmah dozva svetog arhiepiskopa, i zamoli ga da ide k ugarskom kralju Andriji i odvrati ga od rata. Sveti Sava, gotov da pomogne svakome, pogotovu bratu i svome narodu, posluša brata, i sa nadom u Boga odmah krenu. Ugarski kralj ga primi s velikom češću kao arhiepiskopa i kraljevog brata. U početku, blage reči svetiteljeve o pravdi, istini i ljubavi, ne podejstvovaše na kralja. On se oholjaše pred Svetim kao nesavitljivi kiparis. No svetitelj, uzdajući se u Boga, nije gubio nadu. Kako tih dana beše velika žega, sveti Sava poruči kralju da mu pošalje malo leda. Kralj s radošću naredi da se svetom arhiepiskopu odmah odnese leda iz njegovih ledenica. Ali ga sluge obavestiše da se od silne žege sav led istopio u svima ledenicama. To veoma ožalosti kralja. Ali veoma obradova svetog arhiepiskopa. Jer on odmah pribeže molitvi. I podigavši ruke svoje k Bogu, sa suzama govoraše: „Gospode Isuse Hriste, Bože naš, nado moja i utočište, pomoćniče moj i izbavitelju, neka se ovi ljudi sada, koji nas napadaju nasiljem, pouče na nama. He ostavi me, Gospode Bože moj! Molitvama Prečiste Matere Tvoje, Prisnodjeve Bogorodice, i svetog ugodnika Tvog Simeona, oca našeg, učini sada sa mnom znamenje na dobro, da ga ugledaju oni koji me nenavide, i da se postide. Poslušaj me, Gospode, poslušaj; kao što si nekada proroka Svog poslušao ognjem, poslušaj i sada gradom nebesnim mene, grešnog slugu Tvog, da i ovi razumeju da sam ja sluga Tvoj, i da se užasnu i uplaše, i da se oni koji traže da nam napakoste, zadive i proslave ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroz sve vekove.“
I dok molitva beše još na ustima Svetoga, nastade oluja, sevanje munja, strašna grmljavina, sumrak, i sruči se veliki grad oko svetiteljevog obitališta i pokri zemlju mnogo. Svetitelj, stojeći još na molitvi, sa suzama zahvali Gospodu, govoreći: „Slava Tebi, Gospode! slava Tebi, Čovekoljupče! slava Tvome milosrđu, što si i mene grešnoga poslušao! Dovoljno je, Gospode, Tvoje milosti, koju pokaza radi mene, sluge Tvoga; naredi opet svesilnom rečju Svojom da grad prestane!“ I odmah s rečju njegovom prestade grad. Sveti, zahvalivši Bogu sa mnogo radosti, završi molitvu. Onda naredi da mu se donese od bogodanog grada, te sam najpre okusi od njega kao od nekog blagoslova. Potom pynu srebrnu zdelu grada posla kralju sa rečima: „Pošto se u tvog kraljevskog veličanstva ne nađe leda zbog žege, ja bih prinuđen da ištem od Tvorca vremena, od svebogatog Boga. I pošto mi Gospod darova led iz evojih neoskudnih skrovišta, ja šaljem i tebi na blagoslov. Pošlji ljude da uzmu koliko im treba“.
Kralj primi pošiljku sa divljenjem i strahom. I dogovori se sa svojim velikašima da ispune molbu svetog arhiepiskopa: da imaju mir i ljubav sa kraljem srpskim. I svi zajedno sa kraljem odoše k svetom Savi, i klanjajući mu se i odajući mu hvalu, govorahu: „Pošto uvidesmo da si ti Božji čovek, budi nam prisni gost, a brat tvoj, kralj srpski, neka nam je uvek u ljubavi mnogo više nego pre. Molimo tebe, Božji čoveče, oprosti nam što ti rekosmo u prepirci, i ne spominji to k Bogu, da ne bismo nešto nastradali, jer vidimo da si Božji čovek, i Bog te sluša u svemu“. I svi prilažahu k njemu, uzimahu blagoslov od njega, prilagahu oči svoje i lice ka kudeljnoj mantiji njegovoj i, celivajući je, otstupahu od njega. Jer vrlina pobožnosti ume da zadivljuje ne samo saplemenike, nego i neprijatelje, osobito kada se Bogom čudesne stvari objavljuju. Naročito se kraljevo srce ispuni velikom ljubavlju prema svetitelju. I on izjavi želju da svetitelju ispovedi grehe svoga života i veru svoju. Svetitelj s ljubavlju primi njegovo pokajanje, pouči ga pravoj veri, i preporuči mu da se odrekne latinske jeresi, pošto kralj držaše latinsku veru. Posle trokratnog odrečenja od latinske jeresi, kralj tri puta izgovori sveti Simvol pravoslavne vere. I pošto izvrši na njemu i sve ostalo što je propisano za takve, i pošto ga svega obnovi verom pravoslavnom, svetitelj ga udostoji pričešća presvetog Tela i skupocene Krvi Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista. Potom ga mnogo pouči istinama pravoslavne vere. Utešeni kralj otpusti svetog Savu ka bratu Stefanu sa velikim darovima blagočestivom kralju Stefanu, i zasebno obdari premnogim počastima Svetoga i one koji behu došli s njim, i isprativši ga sjajno, otpusti ga u njegovu zemlju. Posla i od svojih velikaša da ga sa svakom počašću doprate, dok se i preko Save ne preveze.
Uskoro posle toga razbole se blagočestivi kralj Stefan, pa pozva svog svetog brata da ga udostoji svetog anđelskog monaškog lika. No Sveti nije hteo nipošto učiniti to, rekavši mu da će ga on sam zamonašiti kada dođe vreme. Stefan se za kratko vreme oporavi od bolesti, i sveti arhiepiskop otide u svoju arhiepiskopiju. Međutim, kralj Stefan se ponova razboli, i to vrlo teško, i s plačem napisa Svetome da dođe i da ga udostoji svetog i anđeoskog inočkog lika, „jer, reče, nećeš me više videti u ovom životu“. Blaženi Sava odmah krenu i brzo iđaše k svome bratu, ali Stefan brže iziđe iz ovog života, i otide ka Gospodu, i niko ga ne smede udostojiti inočkoga lika. I ni kraljevstvo ne beše ostavio nikome od svojih sinova, govoreći: „Kraljevstvo nije moje, nego Božje i svetog vladike i brata mog koji se trudio o njem. I kao što ga pređe dade meni molitvama i blagoslovom, tako će ga i sada dati onome na koga mu Bog ukaže“.
Kraljevi sinovi i svi mali i veliki plakahu i spremahu se za pogreb, a y susret svetome arhiepiskopu poslaše glasnike sa porukom: „Vladiko sveti, mučnim hitnim putovanjem ne bacaj sebe u bolest, brat tvoj i bez inočkoga lika otide ka Gospodu“. Kada sveti arhiepiskop ču za smrt svoga brata, mač bola prohođaše mu dušu. Sišavši brzo s konja i zahvalivši Bogu sa mnogo suznog ridanja, reče: „Slava Bogu za sve!“ No ražalostivši se mnogo više što brata svog nije udostojio monaškog lika nego li što je umro, on reče: „Ja sam, bednik, kriv za to pred mojim bratom; nego kao svagda, i sada još više, Gospode, Gospode, ne ostavi me da se zbog toga uvek u životu mom potapam tugom“. I padajući na zemlju s plačem velikim i opet ustajući, moljaše se govoreći: „Vladiko Gospode Isuse Hriste, Bože naš, Ti si čovečanskom prirodom Svojom zaplakao nad Lazarem, i božanskom prirodom Svojom istrgao si ga vlašću iz ada, i podigao ga iz groba posle četiri dana i, predostavivši ga živa sestrama njegovim Marti i Mariji, Ti si im suze utolio! Gospode, Ti si Jairovu kćer podigao iz smrti kao iza sna; Ti si udovičina sina podigao sa odra, kada su ga nosili da sahrane. I ja grešni danas se ugledam na njih; padajući pred Tobom, ja se molim blagosti Tvojoj: kao nekada njih, tako i mene sada usliši i pomiluj, jer si Ti tada i sada i vavek isti. Tebi je sve moguće, i ništa Ti nije nemoguće. U Tvojim je rukama duša i disanje svakog stvora, jer Ti život držiš i smrću vladaš, i osim Tebe nema spasioca. Svesilnom rečju Svojom zapovedi presvetlom i blagom. angelu Tvom, da vrati dušu sluge Tvoga, brata moga, da bude opet živ današnji dan do iduće noći, da bih ga mogao ukrasiti anđeoskim monaškim likom, što mu beše želja. Smiluj se, dakle, sada i na mene grešnog, da i ja sluga Tvoj pamtim milost Tvoju na nama, da bih smelije i usrdnije služio Tebi, Bogu mome, u ostalo vreme života moga“. Pa onda sa velikom verom i slobodom reče: „Anćele Božji, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista govorim ti: povrati dušu sluge tvoga, brata moga, da bih ga, došavši k njemu, opet našao živa“. I tako, usevši na konja, brže gonjaše putem, govoreći: „U Tebe se, Gospode uzdah, da se ne postidim“.
Stigavši u dvor, on priđe k preminulom bratu, odmaknuvši od njega one koji plakahu. I dovoljno okropivši ognjenim suzama česno lice njegovo, on se dugo moljaše tajno u srcu za njega Tajnovidcu i Svevidcu – Bogu. I položivši na njegovo srce svoju svetu desnu ruku, oseni ga krsnim znakom u ime Svete Trojice. I odmah oseti kako srce poče da kuca i hladno telo da se zagreva i oživljuje. Obradovan što mu je uslišena molitva, on Hristovu reč reče kraljevim sinovima koji stajahu napred i svemu narodu: „He plačite, niti vičite, kralj nije umro nego spava, i duša je njegova u njemu“ (sr. Mat. 9, 24). I buđaše kralja kao iza sna, govoreći mu: „Ustani, gospodine moj, i govori mi!“ Tada kralj, otvorivši oči svoje iz samrtnog sna, i poznavši Svetoga, uze mu ruke i celivaše ih. Sveti ga onda podiže, i on odmah ustade i sede. Svi prisutni behu zadivljeni i zaprepašćeni, i svi složno vikahu: „Gospode, pomiluj!“
Potom sveti arhiepiskop ukrasi svog brata kralja svetim i anđeoskim i velikim likom monaštva, imenovavši ga Simon monah mesto Stefan. Onda privede njegovoj ruci najstarijeg sina njegovog Radoslava, i naredi mu da njemu preda kraljevstvo. Kralj monah reče: „Ja vlašću skiptar, a ti molitvama blagoslov“. Simon s ljubavlju celivaše monaško odelo svoje, u koje beše obučen, više se radujući njemu nego carskoj odori. Potom ga sveti arhiepiskop pričesti Presvetim Tajnama Hristovim. I pošto izvrši na njemu sve što je po ustavu, sveti arhiepiskop reče: „Blagodarim Ti, Gospode, što usliši molitvu moju, i što videh slugu Tvoga, brata moga, kako željah. Primi opet u mir dušu njegovu, Gospode, da se kao o vaskrsenju njegovu i o prestavljenju njegovu opet proslavi ime Tvoje sveto“. I tako monah Simon, slatko se veseleći i Bogu blagodareći, na rukama svetoga arhiepiskopa predade duh svoj Gospodu, septembra 1223. godine. Prisutni pak, svi se od udivljenja ostaviše plača i, slaveći Boga i svetog arhiepiskopa, čuđahu se svetosti njegovoj, što Bog molitvama njegovim učini takva čudesa među njima. Sveti Sava, sa episkopima i sveštenstvom, sa kraljevim sinovima i blagorodnicima, ispratiše do Studenice telo preminulog kralja monaha, i tamo ga česno i dostojno položiše u crkvi Svete Bogorodice, blizu svetog Simeona, oca njegova.

PUTOVANJE SVETOG SAVE U CBETU ZEMLJU

Po prestavljenju Prvovenčanog kralja, sveti arhiepiskop venča kraljevstvom u Žiči starijeg sina njegovog Radoslava, i, utvrdivši ga molitvama i blagoslovom, predade mu da samodržavno upravlja otačaskim i srpskim skiptrom. Malo vremena provede sveti Sava sa njim, pošto mu je davnašnja želja bila da poseti Svetu Zemlju i pokloni se tamošnjim svetinjama. Uzalud ga sa suzama moljahu sam kralj Radoslav, i episkopi, i blagorodnici, da ne odlazi od njih ali ga ne mogaše zadržati. Utešeni nadom da će im se opet vratiti, oni ga otpustiše. Mnogo zlata i srebra, pa da je hteo Sveti uzeti i sav dom njegov, dade mu kralj Radoslav da ponese sa sobom.
Darovavši svima mir i blagoslov i celiv u Gospodu, sveti arhiepiskop otputova u Dalmaciju, godine 1229, a odatle, svojom lađom, u Svetu Zemlju. Stigavši srećno u sveti grad Jerusalim, on se sa mnogo suza pokloni životvornom grobu Gospoda Hrista, grleći ga rukama i s ljubavlju celivajući. U Jerusalimu bi sjajno primljen od svetog patrijarha Atanasija, sa kojim sutradan otsluži božanstvenu liturgiju u velikoj crkvi Vaskrsenja. Mnogim darovima i počastima Sveti obdari crkvu Božju, i patrijarha i saslužbenike njegove, a ujedno i nište. Onda uze od svetog patrijarha blagoslov da može u svoj oblasti njegovoj u Palestini vršiti svetu liturgiju, pa krenu na poklonjenje svetinjama. Ha Sionu, u Vitlejemu, u Getsimaniji, na Gori Eleonskoj, u Vitaniji, u velikoj pustinji Četrdesetnice, i u svima svetim mestima, on otsluži svetu službu, i svuda obilnu milostinju razdade. Zatim ode na Jordan, na mesto Bogojavljenja; pa, prešavši Jordan, pokloni se pešternoj crkvi svetog Jovana Krstitelja, ljubazno primljen od igumana i bratije. I tu otsluži svetu službu. I, davši dovoljno blagoslova koji nošaše, primi celiv u Gospodu i molitvu od svih, pa dopraćen od njih do Jordana, ode u manastir svetog Gerasima.
Iz manastira svetog Gerasima sveti Sava dođe u veliku lavru svetog Save Osvećenog, gde mnogim suzama orosi grob svoga svetog imenjaka. Srdačno primljen od igumana i bratije, on se tu malo odmori, i sutradan otsluži svetu božanstvenu službu. U lavri bratija mu predade pastirski žezal, patericu svoga ave, prema drevnom zaveštanju koje se predavalo kod njih s naraštaja u naraštaj: da se ta paterica preda samo episkopu sa imenom Sava. Ta se paterica i danas čuva na Atonu u keliji zvanoj Paterica. U lavri sveti arhiepiskop ostade dosta dana. Za to vreme on obiđe pešteru svetog Save Osvećenog i sva mesta u pustinji, gde je on živeo u molitvenoj usamljenosti, postu, ispaštanju i stradanju. Obiđe sa usrđem i sve prepodobne, koji usamljenički i pobožno samujući življahu oko svete lavre i put Mrtvoga Mora u dolini, i umilenjem rastaše u duši posmatrajući gde ljudi od krvi i mesa žive skoro bestelesno. I mnogo razgovaraše sa njima o duhovnim stvarima. I pošto se obogati njihovim molitvama i bogatstvom, on se veseo vrati u lavru, koju više obdari nego druge manastire. Sveti Sava poseti i lavru svetog Jevtimija Velikog i manastir svetog Teodosija Velikog. Ode i u grad Nazaret, gde u svetoj crkvi Blagoveštenja Bogorodice otsluži svetu službu. Odatle stiže i na svetu goru Tavor, i tu u crkvi toplim suzama orosi sveto mesto gde se Gospod preobrazio. I veru srca svoga delima pokazivaše u svemu, veli životopisac Domentijan, hoteći do kraja izvršiti preveliku vrlinu, imajući u svojoj bogonosnoj duši čovečansku prirodu pokrivenu Duhom Svetim, i kuda god putovaše, svuda beše vođen Duhom Svetim.
I tako sveti arhiepiskop, obišavši sve pustinje i manastire u Palestini, i poklonivši se svim svetinjama, i razdavši milostinju, vrati se u sveti grad Jerusalim. Patrijarh Atanasije ga opet radosno primi, diveći se njegovoj usrdnosti u obilaženju svetih mesta i isposničkim podvizima u Bogu. Sastajući se mnogo puta potom, savetujući se sa patrijarhom o crkvenim pravilima i poučavajući se, božanstveni se oci radovahu u Gospodu. Oba svetilnika Božja stekoše veliku svetu ljubav među sobom.
U Jerusalimu i po manastirima sveti arhiepiskop pokupova mnogo svetih moštiju, svetih odežda, svetih utvari, da kao blagoslov odnese u svoje otačastvo. I otsluživši opet sa patrijarhom svetu službu u velikoj crkvi Vaskrsenja, oprosti se sa patrijarhom celivom u Gospodu, i krenu na put u svoje otačastvo[19].
Čuvan Bogom, svetitelj srećno stiže preko grada Akra (Akona) u Nikeju. Tada u Nikeji beše car Jovan Vatac (1222-1254). Vatac sa velikom češću primi svetog Savu, i zadrža ga mnogo dana kod sebe. Pred polazak za Svetu Goru, car obdari svetog arhiepiskopa časnim drvetom Krsta Gospodnjeg, svetim moštima, bogoslužbenim odeždama i crkvenim sasudima, i mnogim drugim darovima. I stavi mu car na raspoloženje svoju lađu, sa naoružanom posadom, da ga prati do Svete Gore. U Svetoj Gori bogonosni Sava darežljivo deljaše po manastirima carevo i svoje zlato. Prepodobni prot, česni igumani i svi bogobojažljivi ljudi s ljubavlju ga dočekivahu kao izdanak Svete Gore. U Hilandaru provede dosta vremena, hraneći božanstvenom hranom svoje duhovno stado.
Iz Svete Gore sveti arhiepiskop otputova u Solun. Tu carovaše Teodor Angel, koji s velikim počastima dočeka svetog Savu. I car i mitropolit Solunski mnogo se zauzimahu kod Svetoga da blagočestivi kralj Radoslav bude s njima u ljubavi i u miru, jer je car želeo prijateljstvo sa Srbijom. Kada kralju Radoslavu stiže glas o dolasku njegovog strica, on mu sa episkopima, igumanima i blagorodnicima izađe sam daleko u susret. Susret beše pun radosti i sa jedne i sa druge strane.
Posle nešto vremena sveti Sava ode u lavru Studenicu, sa suzama celiva česni grob svoga oca Simeona, i svetim mirom njegovim pomaza čula svoja, smatrajući da se time veoma obogatio. A za dan godišnjice pomena prvovenčanom kralju Stefanu, on sazva episkope i igumane. Otsluživši toga dana svetu božanstvenu liturgiju, on otkri grob svoga brata, i nađe njegove svete mošti cele i nepovređene, pri čemu se sva crkva ispuni miomirom. Svi se veoma obradovaše tome. Sveti arhiepiskop, sav radostan, uznese veoma toplu zahvalnost Bogu. Onda sa svakom dostojnom čašću prenese svete mošti Prvovenčanoga kralja iz Studenice u njegovu zadužbinu Žiču, i položi ih u velikoj crkvi. I opet otsluži svetu i božanstvenu službu. I pošto obdari nište, i sve dovoljno ugosti u arhiepiskopiji, on otpusti svakoga da ide u svoj kraj.
Posle toga sveti arhiepiskop sam proputova svu Srpsku zemlju: sve utvrđivaše u veri; po svima manastirima zavođaše ustave i običaje monaškog života, kakve je video u Svetoj Gori, Palestini i Aziji; velmožama i bogatašima apostolski zaprećivaše, da ne misle visoko o sebi, niti da se uzdaju u prolazno bogatstvo, nego da budu tihi prema svima i da čovekoljubivo i milostivno upravljaju nad ravnorabnima, „jer i vi ste, govoraše im, od istsga zemnoga praha od kojega i oni, i vi tražite od Gospodara svih – Boga isto čovekoljublje, kao i oni od vas“; vojnike učaše da se klone činjenja nepravde i grabljenja; sve ljude utvrđivaše u veri i ljubavi prema Bogu i bližnjemu, i moljaše ih da ne vraćaju zlo za zlo, nego da dele hleb svoj sa onima koji gladuju, da beskrovne nište uvode u dom svoj, da odevaju nage, i da ne preziru svoje po krvi; sa suzama moljaše svakoga da se bežanjem klone bluda i preljube; sve prizivaše pokajanju i ispovedanju grehova; sve poučavaše da miluju i hrane siročad, udovice i nište; svima preporučivaše da brane slabe, i otkupljuju roblje i puštaju na slobodu; one u braku učaše da žive celomudreno, a one u neženstvu čisto[20].
Ocrtavši tako svenarodnu delatnost svetoga Save, životopisac Teodosije daje o ondašnjem duhovnom stanju Srba ovakav zbirni sveobuhvatni zaključak: „I svima koji upravljahu: episkopima i velmožama, monasima i svetovnjacima, starima i mladima, svima zakon behu vrline. Takvim se tada bogosvetlim svetilnikom prosvećivaše Srpska zemlja, imajući takvog zastupnika k Bogu, i blagodušno se radovaše u miru molitvama njegovim.
Međutim, sejač zla među ljudima nije dremao: rođena braća se zavadiše: mlađi Vladislav ustade na starijeg, kralja Radoslava. Jer Radoslav, u početku izvrstan, slepo se potčini ženi, i stade postupati nerazumno. Zbog toga vlastela otstupiše od njega, i priđoše mlađem bratu njegovom Vladislavu. I nastade među braćom mržnja i gonjenje zbog gorke slave kraljevstva. Sveti Sava činjaše sve da ih pomiri, ali bez uspeha. U leto 1233. vlastela se pobuni otvoreno, zbaci kralja Radoslava, i dovede na presto Vladislava. Radoslav bi izgnan i pobeže sa svo jom ženom Anom u Drač. Tamo mu upravnik grada ote ženu, zbog njene lepote, pa se i na njega okomi da ga ubije. Radoslav se jedva spase bekstvom, i dobeže svome svetom stricu, arhiepiskopu Savi, kao svome ocu. Ovaj ga rado primi, i pošto ga blagim rečima uteši, savetova mu da se zamonaši. I on zamonaši Radoslava, davši mu ime Jovan. Monah Jovan požive u manastiru Studenici bogougodno u nezlobivosti i prostoti, pa se u miru prestavi ka Gospodu.
Sveti arhiepiskop venča kraljevstvom i molitvama svog mlađeg bratanca Vladislava, i dovede mu za nevestu kćer bugarskog cara Asena, da bi tim brakom još više učvrstio presto srpski. Tada Vladislav, sa blagoslovom svog svetog strica, poče zidati manastir Mileševo, jer on u svemu beše poslušan svetom arhiepiskopu. I sve što je tada Sveti radio, pošto se radilo Gospoda radi, napredovaše. I kad sveti Sava vide zemlju svoga otačastva kako sija i ukrašenu kraljem i arhiepiskopom i episkopima i igumanima i monasima, ipatima i vojvodama, božanstvenim i velikim crkvama, svetim i česnim manastirima, i svima dobrim zakonima i ustavima, on veoma zahvali Bogu radi toga, jer ne biše uzalud mnogi trudovi njegovi o njoj, nego se bogougodno ostvariše. Tada on odluči da privede u delo svoju davnašnju potajnu nameru: da ostavi arhiepiskopsku vlast, otputuje u tuđinu, i tamo, ako bude volja Božja, i završi svoj život. Ovu svoju nameru on saopšti kralju Vladislavu. Kralj i velikaši ga moljahu i preklinjahu da to ne čini, ali ga ne mogoše umoliti. On im izjavi da hoće da putuje na Sinajsku Goru, pa da im se, ako Bog htedne, opet vrati, i da, bez vlasti, živi u usamljeničkoj molitvenoj osami.
Onda sveti arhiepiskop sazva sve svoje episkope, pa ih još jednom bogomudro pouči: da čvrsto drže apostolska predanja; da smelo ispovedaju istinu Evanđelja; da paze na sebe i na svoje stado; da sami žive po veri, i da tome uče svoju pastvu. I govoraše im: „I sada opet molim svakoga od vas mojih: sve što vam predadoh o Bogu, i sve što od mene čuste i videste i primiste i saznaste, sve to čvrsto i nerazrušivo sačuvajte svi, i tome druge naučite. Stoga vam na današnji dan apostolski zasvedočavam: čist sam od krvi sviju, jer ne propustih kazati vam savet Božji“. Tako isto i svima igumanima zapovedi, da se po ustavu Zakonskom staraju o manastirima.
Onda dozva u arhiepiskopiju, u Žiču, blagočestivog kralja Vladislava i njegove velike blagorodnike i naredi im da se mnogo staraju o svetim crkvama. I tu, pred celim saborom, on izabra na svoje mesto jednoga od svojih učenika, jeromonaha Arsenija, jer iz iskustva znađaše da je više nego drugi ukrašen nezlobivošću i pravednošću, da je svetog života, da se uvek boji Boga i strogo drži zapovesti Njegove. I služeći sa svima episkopima svetu božanstvenu liturgiju, on ga posveti za arhiepiskopa: dade mu svu vlast koju je sam primio od Duha Svetoga, da vezuje i razrešuje krivice ljudskih sagrešenja, i, posadiv ga mesto sebe za arhiepiskopa na svoj Bogom mu darovani presto, utvrdi ga.

DRUGO PUTOVANJE SVETOG SAVE U CBETU ZEMLJU

Pošto postavi sebi naslednika na arhiepiskopskom prestolu, sveti Sava ugosti u arhiepiskopiji kralja i velikaše, novoga arhiepiskopa i episkope, i sve koji behu došli, izmoli od svih molitvama otpust, a sam dade svima blagoslov i poslednji celiv u Gospodu, pa se stade epremati na put u tuđinu. Dobivši mnogo zlata od kralja Vladislava i od arhiepiskopije, ponese ga sa sobom radi razdavanja u svetim mestima. I svetitelj krenu opet preko Dalmacije morem u Palestinu, 1234. godine. No morski razbojnici doznadoše da svetitelj nosi sobom mnogo zlata, i stadoše ga svojim brzim galijama vrebati. Ali Gospod pokri gustom maglom lađu svoga ugodnika, i tako ga sačuva od njih. Tek kad pristade u Brindizi, na italijanskoj obali, razbojnici ugledaše njegovu lađu. I odoše k njemu kao pritvorni pokajnici, i ispričaše mu šta im se desilo. A on, evanđelski milostiv, saosetljiv i nezlobiv, ugosti ih, i ispunjujući Spasiteljevu zapovest: „ljubite neprijatelje svoje“, dade im s blagoslovom od zlata koje nošaše. Posle nekoliko dana svetitelj otplovi iz Brindizija morem put Svete Zemlje.
No za vreme dugog putovanja, jednog dana se podiže na moru strahovita bura; talasi zalivahu lađu, i po danu pade mrak na more. Krmanoš i lađari upotrebiše sve da sačuvaju lađu, ali naposletku izgubiše svaku nadu na spasenje. I svi u lađi, plačući od straha i bespomoćnosti, priđoše k Svetome zapomažući: „Vidi oče, kako propadamo, ali se nadamo da ćemo tobom izbeći smrt“. Sveti im na to reče: „Čeda moja, molite se sa mnom Bogu, čije smo sazdanje. Jer ja sam čovek grešan, pa vas zbog mene i snađe ovo zlo“. No oni sve jače zapomagahu: „Oče, pomiluj nas očajnike!“ I padajući k nogama njegovim, oni ga moljahu da im izmoli pomoć od Boga. A svetitelj se tajno moljaše u srcu svom. Zatim naredi svojim učenicima da ga drže, jer ne mogaše od silne oluje stajati u lađi nedržan; a svima na lađi naloži da prestanu sa plačem i da prizivaju Gospoda, vapijući: „Gospode, pomiluj!“ Sam pak, podigavši prepodobne ruke svoje, moljaše se govoreći: „Gospode, kao što si nekada učenike svoje u lađi spasao od bure na moru, zapretivši moru i vetrovima, tako spasi sada i nas, Nastavniče, jer ginemo. Jer i mi smo ljudi Tvoji, Boga sem Tebe ne poznasmo. He prezri delo ruku Svojih, Čovekoljupče! Tvoje smo sazdanje, pomiluj nas! Nemoj zbog grehova mojih potopiti i ove što cv ca mnom, da nas ne proguta sve jedan grob – dubina morska. Kao što si onda uslišio učenike Svoje (sr. Mat. 8, 23-27), usliši sada i nas koji smo u opasnosti i smrti. Jer si Ti i tada i sada jedan isti. Sve je moguće Tebi, i nema ništa što Ti je nemoguće. Jer sve, upravljano Tvojom zapovešću, drži se i stoji; i Tvojim migom se menja i opet vraća u svoje stanje. Zapovedi sada vetrovima da idu u svoje skrovište i vodama morskim da se utišaju“.
I onda, sa verom i velikom slobodom k Bogu, on pruži ruke svoje, i osenjujući krsnim znakom pomamljene vetrove i uzvitlane valove morske, zapreti im govoreći: „U ime Gospoda Boga našeg Isusa Hrista, koji je sve iz nebića priveo u biće, i vetrovi i more – utišajte se, stanite!“
I odmah se imenom Gospoda Isusa Hrista vetrovi i more smiriše, valovi slegoše, sunce jarko sinu, i nastade tišina velika. A svi u lađi, videvši kako svetitelj rečju svojom ubrzo ukroti more i vetrove, biše zaprepašćeni čudom, i slavljahu Boga koji je takvu vlast dao ljudima. I pavši k nogama svetiteljevim, pokloniše mu se, nazivajući ga Božjim čovekom i Božjim ugodnikom. A Sveti, sa mnogim suzama zahvaljujući Bogu zbog Njegovih darova, govoraše im: „Vas radi, čeda, Bog tako i ubrzo pokaza milost Svoju prema nama. Jer vaša vera prema meni grešnom, i moje molitve Bogu, pomogoše da se dobije ono što je iskano. Stoga svi zajedno proslavimo Boga, i ne zaboravljajući Njegovo milosrđe koje sada pokaza prema nama, neka ubuduće vodimo život ugodan Njemu“.
Doplovivši po blagoprijatnom vremenu u grad Akr (= Akon), sveti arhiepiskop otsede kod crkve svetog Đorđa, u metohu lavre svetog Save Osvećenog, koji beše za vreme svog prvog putovanja otkupio od Latina i vratio Lavri. Iz Akra svetitelj preko Kesarije i Jafe stiže po drugi put u sveti grad Jerusalim. Tu otsede u svom manastiru svetog Jovana Bogoslova, koji, pri prvom dolasku svom u Jerusalim, beše otkupio od Saracena na cvoje ime. Zajedno sa igumanom i bratijom lavre svetog Save Osvećenog on uđe u svetli hram Vaskrsenja, i pokloni se svetom i životvornom grobu Gospoda Hrista i svetoj Golgoti, s ljubavlju ih celivajući i toplim suzama orošujući. Patrijarh jerusalimski Atanasije, čuvši za ponovni dolazak Svetoga, pohita u hram Vaskrsenja da ga vidi. Tu se radosno pozdraviše celivom u Gospodu, i patrijarh odvede Svetoga k sebi u patrijaršiju, na obed. Dolasku svetog Save obradovaše se svi gradski božjaci, i žurno dolažahu k njemu, poznanici njegovi, kao k ocu svome. A on, darežljiv i sejač blagoslova, milošću prema njima beše tihi davalac. I ne samo prema njima, nego, ispunjen samilošću u Bogu, on i sada, kao i o prvom dolasku, obilato obdari sva sveta mesta, i lavru svetog Save Osvećenog, i ostale manastire.
Spremajući se da krene za Aleksandriju, mnogobrižni i svesmireni svetitelj napisa jedno veoma toplo pismo svome učeniku i duhovnom sinu, studeničkom igumanu Spiridonu. „Blagodat vam i mir od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista“, piše on igumanu. „U Gospodu Bogu svevozljubljeni moj božanstveni sine, jeromonaše Spiridone, igumane velike lavre svetoga Simeona, arhimandrite! Mada sam grešan, molim Spasa mog da budeš sačuvan dušom i telom, i sve božanstveno stado. Ako hoćete saznati o meni grešnom, to s milošću Božjom i svetom molitvom vašom zdravo i veselo dođosmo do svetog grada Jerusalima. Poklonismo se presvetom i božanstvenom grobu i njegovim svetim mestima, i za vaše spominjanje položismo u svetim mestima poklon. Obiđosmo sva mesta. Kad sve ovo svršismo, tada, po podnesenom putnom trudu, svi se razbolesmo, i na Božje rasuđenje ostavljamo život naš i smrt našu, i koji od nas bude živ, vama nek se vrati, a koga smrt ustreba, molitva vaša neka prebude s njim. A ti, čedo moje slatko, Spiridone, moli Boga za nas, ne bih li molitvama tvojim dobio oproštaj grehova. I evo što se u ovom mestu nađe, na blagoslov ti dajem: krstić, da mi ga nosiš na uspomenu; i pojasić, jer sam ga polagao na grob. S tim krstićem da se moliš, nosi mi ga uvek o vratu, ako i drugu ikonicu imaš, ali ovo uvek nosi! A pojasićem se opaši, da je uvek o bedrima tvojim, jer sam ih polagao na grob, krstić i pojasić. I takvu sam molitvu satvorio, da bi dao Bog da se tako svaki hrišćanin moli za mene. I dajem ti ubrusić, što su mi ga ovde darovali, a ja ga tebi darujem, da ti bude na blagoslov duše i tela. I kamičak, što sam našao, da ti bude na mnoge potrebe, i da ga nosiš pri sebi. I moli se za nas, služitelju Hristov, da nas Bog okrepi i sačuva, da bismo opet došli k vama. Pazi, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog mog zaveta. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi?“
Pošto dobi blagoslov od jerusalimskog patrijarha, sveti Sava krenu s velikom pratnjom i vođama u Aleksandriju. Stigavši tamo, on se u velikoj crkvi svetog apostola i evanđelista Marka pokloni sa mnogim suzama, kao uvek od Boga darovanim mu. I da se čitaoci ne bi čudili svetiteljevim čestim suzama, životopisac Teodosije pruža objašnjenje: Tim suzama se posvedočavaše toplota srca i ljubav duše njegove, ka Gospodu, radi koga naročito usrdno preduzimaše mnoge trude, pa ne šteđaše sebe da i veće preduzme.
Sveti Sava bi s čašću primljen od patrijarha Aleksandriskog Nikolaja. U prijateljskom i bogougodnom razgovoru oni se mnogo zbližiše, i patrijarh veoma zavole Svetoga. Mnogo dana patrijarh pozivaše k sebi Svetoga, i zajedno bivahu za trpezom, i naslađivahu se uzajamnom svetom ljubavlju. A Sveti pitajući nauči se od patrijarha mnogim duhovnim sudovima u razmišljanju, i pitanjima i razgovorima mnogo se koristiše i jedan i drugi. Bogočežnjivi Sava primi od patrijarha veliku duševnu korist, za koju uvek imađaše budno oko. Obdarivši jedan drugog raznim i izvrsnim počastima, sveti oci se ljubazno rastadoše.
Sveti Sava imađaše želju da obiđe svete podvižnike po pustinjama oko Aleksandrije, koji provođahu život u molitvenom tihovanju i postu, ubeđen da će od njih kao starih mnogo što šta videti i čuti. Ispunjujući mu molbu, patrijarh mu dade za pratioce vične ljude koji znaju pustinje. Pomolivši se u Aleksandriji u crkvi svetih Besrebrnika Kira i Jovana, i u crkvi svetog mučenika Mine, sveti Sava krenu na put i dođe k svetim i pustinjskim ocima u Mareot, na kraju Libije. Ovi oci svoj mučenički život provođahu u anđeoskom bezmolviju i molitvama i postu. Sveti se sa svima njima pitaše o duhovnim stvarima, i mnogo koristi dobi od njih. I tako obogaćen od njih blagoslovom i molitvama, on produži svoj put radujući se. I dođe u Tivaidu, potom u Skit i Crnu Goru, i u ostala sveta mesta. Tamo nađe izvrsne i bogobojažljive i prepodobne muževe, koji svojim vrlinama sijahu kao sunce. Od njihovih reči i života on dobi mnogo koristi; i, diveći se njihovom trpljenju u teskobi, on rastaše dušom. Bogato obdarivši sve, od bogatstva koje nošaše, hristočežnjivi Sava hvaljaše Boga, radujući se što se udostoji da vidi tako svete ljude, da razgovara sa njima, i da dobije blagoslov od njih. Imajući izoštreno srce na sva dela Božja, i um okriljen blagodaću Božjom, on prođe kao munja, i oblete kao pčela i istok i zapad, i sever i jug, sabirajući svome otačastvu med bogopoznanja.
Posle toga Sveti se vrati u Jerusalim. Odmorivši se od puta, on opet krenu na put u Sinajsku Goru. Prošav pored Jerihona i prešav Jordansku pustinju, dođe u Kalamoniju, i tu se odmori u manastiru Presvete Bogorodice, gde se i sama Presveta Djeva Bogorodica sa zaručnikom Josifom odmorila, kada su sa Božanskim Mladencem Isusom bežali od Iroda u Egipat. Odatle Sveti dođe u grad Korak, na južnom kraju Mrtvoga Mora. Krenuvši odatle, on posle mnogo dana i mučnog putovanja stiže najzad u Vavilon Egipatski (=Veliki Vavilon, Kairo). Tu on posla svoje učenike k sultanu koji je tada vladao Vavilonom, da ga zamole da mu da dom gde bi otseo. Sultan, iako protivnik hrišćanske vere, oraspoloži se irema njemu, i kao obuzet nekim strahom, naredi da mu se spremi presvetao dom. A sveti Sava, došav, pokloni se u crkvi triju Vavilonskih mladića: Ananije, Azarije i Misaila. S ljubavlju primljen od hrišćanskog mitropolita, on zajedno s njim ode sultanu. Sultan ga primi sa svakom počašću, i raspitivaše ga o putu njegovu, i divljaše se trudu njegovu Boga radi. I tako ga otpusti da se odmori u spremljenom domu. I zapovedi da mu se daje sve što je potrebno, da ne bi, reče, ni u čemu oskudevao čovek Božji.
Pošto se Sveti dovoljno odmori, izvesti sultana o svom putu u Egipat. Sultan mu dade provoditelje, i zapovedi da ga sa svakom pažnjom predadu egipatskom sultanu. I ovaj sultan ta takođe primi sa svakom počašću, odredivši mu za odmor drevnu mitropoliju, gde je sama Mati Božja sa Mladencem Isusom i zaručnikom Josifom živela, kada je bila dobegla od Iroda u Egipat, dok se nisu vratili u Galileju, u svoj grad Nazaret.
Obradovan dolaskom svetog Save, mitropolit tamošnji se divljaše velikoj počasti koju sultan ukaza svetom Savi, kakvu nikada nikome od hrišćana nije bio ukazao. Izmolivši blagoslov od mitropolita, i inoka koji će ga provoditi, sveti Sava poseti u pustinji obitališta velikih podvižnika Antonija i Arsenija; i ova sveta obitališta s mnogim suzama celivaše, i s ljubavlju darivaše podvižnike koje tamo nađe, pa uzevši od njih molitvu i blagoslov, vrati se u Kairo. Onda izvesti sultana o svojoj nameri da hoće da poseti Sinajsku Goru. Sultan, koji ga beše veoma zavoleo, a i zbog carskog roda njegovog, posla mu svoje velmože sa bogatim darovima indijskih mioisa, urmi i ostalih potreba, konje za put i usputnu stražu. Saracenske velmože, videći veliku ljubav sultanovu prema Svegome, sa strahopoštovanjem se doticahu njegove mantije, govoreći: „Ovako ljubazan hrišćanin nije nam dosada dolazio; i ovo je uistini Božji čovek“. I tako ga s velikom ljubavlju provodiše. A kad srećno stigoše na Sinaj, svetitelj uđe v manastir i u crkvi Presvete Bogorodice pokloni se mestu Neopaljive Kupine. Episkop sinalski koji je na mestu igumana i sva bratija s ljubavlju primiše Svetoga. Pošto se odmori u manastiru, Sveti se pope na sveti vrh gde je Gospod razgovarao s Mojsijem.
U Sinajskom manastiru sveti Sava provede svu Svetu Četrdesetnicu i svake subote penjaše se na sveti vrh, vršeći tamo svenoćno bdenije uoči nedelje; a y nedelju služaše svetu liturgiju bos, po tamošnjem običaju, pošto je to mesto za koje je Gospod rekao Svom velikom proroku Mojsiju: „Izuj obuću sa nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja“ (2. Mofc. 3. 5). Posle svete liturgije sveti Sava se vraćao u manastir k bratiji. I zavolevši veoma njihov bogougodni život, on dade mnogo zlata Manactiru i upisa u manastirski pomenik sebe, svoje roditelje i svoga brata Stefana Prvovenčanog.
Zatim se vrati u sveti grad Jerusalim. Tamo u hramu Vaskrsenja otsluži poslednji put božanstvenu liturgiju, pomoli se za Crkvu Hristovu, za sebe, za careve, i za sve narode Gospodnjeg nasleđa, koje Gospod iskupi česnom krvlju Svojom. I tako, celivavši sa mnogim suzama Hristov grob i svetu Golgotu i sva sveta mesta, na kojima Gospod Hristos nas radi pretrpe telom svečesna stradanja, on se oprosti sa patrijarhom Atanasijem.
Iz Jerusalima sveti Sava otputova u veliku Antiohiju, glavni grad Sirije. Tu se pokloni u sabornoj crkvi, i česno i s ljubavlju bi primljen od svetog patrijarha antiohijskog, sa kojim provede mnogo dana u razgovoru o duhovnim stvarima. Sa blagoslovom patrijarhovim on poseti manastir svetog Simeona Divnogorca, i sa mnogim suzama pokloni se svetoj crkvi i njegovom grobu. Mnogo darova ostavi sveti Sava u Antiohiji, a patrijarh ga sa svoje strane obdari Moštima Svetih i časnim crkvenim potrebama. I celivavši se u Gospodu, sveti oci se s ljubavlju rastadoše.

PRESTAVLJENJE SVETOGA SAVE

Iako slab i iznuren, sveti Sava krenu preko Male Jermenske i „turačke strane“, pa se u jednom pristaništu Male Azije ukrca u lađu, koja je išla za Carigrad. No na putu se, zbog mnogih napora koje je podneo, teško razbole na lađi. Pošto behu na pučini, on nije mogao da se iskrca i nađe leka bolesti, i beše u velikoj nevolji, i duša mu beše blizu smrti. Učenici ne znađahu šta da rade, i plačući govorahu mu: „Znamo, vladiko, da će te Bog i sada, kao svagda poslušati. Stoga My ce pomoli, bar nas radi da te sačuva u životu dok smo u tuđini i dok nas ne izvedeš iz ove pučine. Jer, ako ti ne budeš s nama, ovi inoverci koji nas voze prodaće nas u ropstvo, ili će nas zbog bogatstva koje nosimo pobiti i baciti u more“. I Sveti im reče: „He plašite se radi toga, čeda, niti tugujte. Uzdam ce y Boga da vas se neće kosnuti nijedno od tih zala koja spomenuste“. I moljahu ga učenici da bar nešto metne u usta, da ga zbog mnogodnevnog nejedenja ne bi snašla prevremena smrt. No bolesnom svetitelju se ništa nije htelo od onoga što su oni imali, i izrazi želju da bi samo sveže ribe jeo. Učenici odmah zamoliše starešinu lađe da ispuni svetiteljevu želju, ali on grubo odbi njihovu molbu kao nerazumnu, pošto je more bilo uzburkano i lađa plovila brzo. Svoje ožalošćene učenike svetitelj tešaše rečima: „He trudite se, čeda, volja Gospodnja neka bude na meni“.
Tek što svetitelj to izusti, jedan veliki talas ubaci ogromnu ribu u lađu pred noge svetitelju. On tronute duše zahvali Bogu što mu ispuni želju, i naloži učenicima da spreme ribu za sve što su na lađi. Starešina lađe, videvši kako Bog čudesno ispuni svetiteljevu želju, pripade k nogama njegovim, moleći oproštaj. Bogoposlana riba beše vrlo ukusna; svi na lađi to uglas izjavljivahu. Potkrepivši se bogoposlanom ribom, svetitelj odmah ozdravi i nedug iščeze od njega bez traga. I Bogom čuvani doploviše u Carigrad. Tu se sveti pokloni svetim crkvama, i provede mnogo dana u manastiru Presvete Bogorodice Evergetide, nabavljajući za svoje otačastvo svete mošti i crkvene utvari.
Iz Carigrada sveti Sava isplovi lađom za Bugarsku, da poseti svog prijatelja Asena, čija kćer beše udata za njegovog bratanca kralja Vladislava. Iz primorskog grada Mesemvrije on izvesti cara o svom dolasku. Car mu odmah posla svoje blagorodnike, sluge i konje, da ga svečano doprate do prestonice Trnova. U Trnovu ga car srete i s ljubavlju dočeka, i priredi veliku svečanost o njegovu dolasku. I zbog zime smesti ga u svojim toplim palatama. Uoči Bogojavljenja car i blaženi patrijarh Joakim zamoliše svetog Savu da otsluži službu i osveti vodu. Svetitelj to s radošću učini. I kada nad vodom čitaše molitve osvećenja i krstoobrazno blagosiljaše vodu, voda se u kupelji razdvajaše i opet sastajaše. Videvši to, car i svi s njim proslaviše Boga. Svetitelj pokropi svetom vodom cara i sve prisutne.
Uskoro posle toga car, pred polazak u lov, zamoli svetitelja da zbog zime ostane u njegovom domu sve do Vaskrsenja Hristova. Slugama naredi da mu u svemu budu na usluzi. Ostavi mu i mnogo zlata, da daje ništima koji mu dolaze. I uzevši molitvu i blagoslov od Svetoga, car radostan ode u lov. Po carevu odlasku svetitelj se razbole, i oseti da ga Bog poziva k sebi. Dozvavši svoje učenike, svetitelj im naredi koje će sve sveštene stvari, nabavljene na Istoku, odneti u arhiepiskopiju, a koje u Studenicu. Napisa i poslanicu kojom darova mir i blagoslov kralju Vladislavu i blaženom arhiepiskopu Arseniju i svoj zemlji naroda svog, pa posla učenike svoje u Srpsku zemlju, a kod sebe ostavi malo njih. Dade on i u patrijaršiju bugarsku sveštene odežde, knjige zlatom okovane, svećnjake biserom i dragim kamenjem ukrašene, i druge crkvene sasude. A i nište obdari darežljivo.
I tako, razdavši sve i ne ostavivši ništa za sebe, on se spremi na lak odlazak iz sveta, zahvaljujući Bogu što mu ispuni molbu i što hoće da duh njegov primi u tuđoj zemlji. Bolesnog arhiepiskopa poseti blaženi patrijarh Joakim, i videći da je skoro na izdisaju, on mu predloži da o njegovoj bolesti izvesti cara. Svetitelj ga najsrdačnije umoli da to ne čini, i ne uznemirava i ne muči cara, koji mu je i bez toga toliko ljubavi i pažnje ukazao. Još zamoli i samog patrijarha, da mu učini ljubav i ostavi ga sama, da bi u tišini predao Gospodu duh svoj. I oni dadoše jedan drugome celiv u Hristu, pa se patrijarh povuče. U ponoći uoči nedelje Sveti se pričesti svetim i životvornim Tajnama Hristovim, i reče što i uvek govoraše: „Slava Bogu za sve“. I odmah se razveseli duhom, kao da su mu došli odavno mu mili saslavitelji; i ta veselost svedočaše da su mu došli anđeli Božji; i lice mu sijaše neiskazanom svetlošću, posvedočavajući time čistotu duše njegove. I tako, do kraja blagodareći Boga, on predade dušu svoju u ruke Njegove, 13. januara 1236. godine.
Blaženi patrijarh Joakim sa episkopima, igumanima i gradonačelnicima nedoumevahu gde da sahrane telo svetiteljevo, pošto Sveti ne beše ostavio nikakvo zaveštanje o tome. Morao se obavestiti car, da naredi gde da Svetog sahrane. Čuvši za svetiteljevo prestavljenje, car je mnogo negodovao na patrijarha što ga nije blagovremeno izvestio o bolesti svetiteljevoj; i naredi da Svetoga polože u njegovom manastiru u crkvi Svetih Četrdeset Mučenika, koju on beše podigao. I još naredi car da se pri pogrebu Svetoga razda mnogo zlata ništima, za pokoj preosvećenoga, pošto car veoma ljubljaše Svetoga.
Blaženi patrijarh postupi u svemu po carevoj naredbi: svečano sahrani telo Svetoga u crkvi Svetih Četrdeset Mučenika, i nište obilato obdari. A car, vrativši se iz lova, ode prvo, ne domu svom, nego crkvi Svetih Četrdeset Mučenika, te se pokloni grobu Svetoga, radujući se i blagodareći Boga što ga je udostojio da ima takvo blago u svojoj crkvi. I odmah zapovedi car, da se svetiteljeva grobnica ozida mermerom, pokrije carskom odorom, postave svećnjaci na grobu i zlatom okovano kandilo nad grobom, pokazujući na taj način ljubav svoju prema Svetome i posle smrti njegove, kao što ju je pokazivao i za života njegova.
Pošto prođe godina dana od sahrane svetog Save u Trnovu, sveblaženi namesnik njegov arhiepiskop Arsenije ražali se za Svetim kao za svojim ocem i učiteljem, pa dođe blagočestivom kralju Vladislavu i reče mu: „Nije lepo ni pred Bogom ni pred ljudima ostaviti oca našeg, ravnoapostolnog učitelja, darovanog nam od Hrista, koji je mnoge podvige i bezbrojne trude podneo radi Srpske zemlje i ukrasio je crkvama, kraljevstvom, arhiepiskopskim prestolom, episkopima, i svima ustavima i zakonima, da njegove svete mošti leže van njegova otačastva i prestola njegove Crkve, u tuđoj zemlji. Tvoja je dakle dužnost, da ga na svaki način iz tuđe zemlje preneseš u njegovo otačastvo“. Kralj se veoma obradova predlogu arhiepiskopovom, pa posla svog najuglednijeg blagorodnika k svome tastu caru Asenu sa molbom da mu da telo svetoga Save. Pročitavši pismo, i čuvši istu molbu i od samog poslanika, car Asen se ožalosti, i odgovori: „Kada bi Sveti i sveto telo njegovo ležali u nas bez časti i bez pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste mu ukazali poštovanje. Ali, pošto se Sveti upokojio u Bogu među nama, kao što bi i među vama; i pošto njegovo sveto telo, kao što vidiš, leži u crkvi Božjoj sa velikom počašću, što onda zadajete truda i Svetome i nama, tražeći ga?“ I tako ga otpusti praznih ruku.
Kralj Vladislav opet posla k caru Asenu još veći broj blagorodnika, moleći i govoreći: „Ako sam našao milost pred tobom, roditeljem mojim, ne zatvaraj od mene otačko milosrđe; ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti svetog gospodina mog i oca, da ih prenesem u svoje otačastvo“. Car beše u nedoumici šta da radi, jer je smatrao da, lišiti se Svetoga, to je kao lišiti se carstva. Onda prizva patrijarha i svoje savetnike, i pitaše ih da li da da Svetoga. A oni mu rekoše da to nipošto ne čini, pošto velmože i sav grad negoduju zbog toga. Tada car opet napisa utešno pismo svome zetu, kralju Vladislavu, pa dodade i ovo: „Kada je Bogu bilo ugodno da se Sveti upokoji među nama, Hristovim vernima, ko sam onda ja da se protivim volji Božijoj, ili da se drznem uznemiriti grob i svete mošti Svetoga, utoliko pre što Sveti ništa nije zaveštao odnosno svog prenošenja? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, sine moj, rado ću učiniti; samo me nemoj primoravati na ono što mi je nemoguće učiniti, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju“.
Videći da je car neumoljiv, kralj Vladislav beše u nedoumici šta da radi. No bojeći se ukora i sramote od ljudi i gneva od Boga, Vladislav se reši da sam ide svome tastu. I posla mu pred sobom glasnike, da dolazi sa mnogo svojih blagorodnika, episkopa i igumana. Glasnicima uruči mnogo zlata za patrijarha i carske savetnike, da bi oni oraspoložili cara da mu ispuni molbu. Car Asen iziđe daleko ispred grada u susret svome zetu, i dočeka ga sa svakom počašću i ljubavlju. A kad stigoše u grad, kralj Vladislav, pre nego što su ušli u carske palate, zamoli cara za dopuštenje da sa svima svojima ode najpre u crkvu Svetih Četrdeset Mučenika, da se poklone svome ocu i učitelju i Božjem ugodniku. Prolivajući gorke suze i udarajući glavom o zemlju pred grobom Svetoga, kralj Vladislav mu se ispovedaše kao živome i moljaše ga da mu oprosti ako mu je što sagrešio. I govoraše: „Znam, oče, znam, moj greh najpre učini da ti pobegneš od mene, pa zatim – da se prestaviš van svoga otačastva, a i sada opet okamenjuje carevo srce da nam te ne da. No sažali se na mene i previdi grehe moje! Iako zbog grehova mojih nisam dostojan nazvati se sin tvoj, ipak me ne odguruj kao porod brata tvoga, i primi mene koji se kajem pred tobom, oče! Vidi moju tugu i trud moj tebe radi, i čuj veru moju. He ostavljaj svoje otačastvo radi koga si podneo mnoge podvige i bezbrojne trude i patnje, niti me oblači u stid i sramotu, boraveći u tuđoj zemlji. Tvojim molitvama k Bogu usavetuj cara da moju molbu o tebi ispuni, da se ne vratim prazan i beznadežan i budem osramoćen nemajući tebe sa sobom, oče“.
Tako se Vladislav sa plačem dugo moljaše nad grobom, da mu i lice oteče od silnih suza. Utom ga i car pozva u dvor na svečanu trpezu. Slavlje je bilo veliko; i zeta svoga radi car učini mnogo veselja i ljubavi. No iduće noći caru se javi u snu anđeo Božji u obliku svetoga Save i naredi mu da da Svetoga, da ga odnesu u zemlju naroda njegova. Car se silno prepade zbog toga, i, prizvavši patrijarha i svoje savetnike, ispriča im svoje viđenje u snu. Oni mu rekoše da je san istinit i da je to poseta od Boga radi Svetoga, i savetovahu caru da da Svetoga da ga odnesu u njegovu zemlju, da carstvo ne bi snašla neka beda.
Car dozva svoga zeta Vladislava. Ovaj dođe k caru sa episkopima i blagorodnicima, i podnese mu molbu da im da telo Svetoga. Iako veoma ožalošćen zbog takve molbe, car se bojaše da zadrži Svetoga zbog viđenja koje imađaše u snu. Pa praveći se kao da čini neku milost svome zetu, kralju Vladislavu, on mu izađe u susret molbi, govoreći: „Ja sam hteo da Bogom darovanog mi Svetog zadržim kod sebe u mom manastiru; i sveti grob njegov poštovah i ukrasih, kao što si video, i nikako ni pomišljao nisam da Sveti bude odnesen odavde. Ali, pošto si potrudio visoko kraljevstvo svoje i sam došao k meda, ocu svome, ja neću da tebe, sina svog rtpustim tužna. Uzmi, dakle, svoga u Gospodu oca, i odnesi ga u svoju zemlju, kao što želiš.“
Vladislav, koji nije očekivao da će tako lako dobiti dozvolu od svoga tasta, u radosnom iznenađenju pade pred njim na zemlju i pokloni mu se, jer svom dušom osećaše da se time obogatio bogatstvom, dragocenijim od svih carskih riznica. Pošto bi pripremljeno sve što je potrebno za prenos svetih moštiju, kralj Vladislav pozva svoje episkope da u hramu otsluže svetu liturgiju za pokoj Preosvećenoga; i kada otvoriše grob, nađoše svetitelja potpuno celog telom i neporušenog, i kao da spava; vlasi glave i brade njegove behu svetle i cele, i miomir kao najlepši miris razli se po celom hramu[21]. Pa ne samo sveto telo prepodobnoga, nego i drvo koje je bilo okolo njega, i grobni prah, Bog obogati prijatnim mirisom i isceljenjima.
Čuvši to, trnovski građani se u gomilama sticahu da vide Svetoga, i dobijahu isceljenje od svojih neduga, jer velika sila izlažaše iz njega: besomučni se oslobađahu od nečistih duhova, hromi hodahu, grbavi se ispravljahu, gluvi sluh dobijahu. A koji zbog mnoštva naroda ne mogahu pristupiti svetim moštima njegovim, uzimahu miomirisni prah grobni, i, prizivajući Svetoga, metahu prah na svoje bolesnike, i svi dobijahu zdravlje molitvama njegovim Bogu. I svi koji ovo gledahu, slavljahu Boga i divljahu se svetosti Svetoga, pa razgrabivši miomirisni prah grobni, hitahu da ovaj blagoslov odnesu u domove svoje, negodujući na cara što je dopustio da Svetoga nose od njih.
Čuvši to, kralj Vladislav se poboja da se car ne pokaje što je pristao da nose Svetoga, pa zapovedi da odmah podignu Svetoga i krenu na put u Srbiju. Na oproštajnoj trpezi, car s ljubavlju koraše svoga zeta govoreći: „Došavši, oteo si mi Bogom darovano mi skrovište, i poslao ga u svoju zemlju. Nasiti se, dakle, jer si ispunio želju srca svoga. Ali, učini da i mi, molitvama njegovim, dobijemo milost od Boga, jer održasmo istinsku ljubav prema njemu i za života i posle smrti njegove“. Na kraju, kralj mnogim darovima, odabranim konjima i drugim počastima, obdari cara i patrijarha, a još više car obogati kralja i sve koji behu došli s njim. I tako se samodršci u ljubaznom ispraćanju rastadoše.
Dugo su potom građani Trnova, a i oni iz unutrašnjosti, dolazili k svetiteljevom grobu, donosili svoje bolesnike, pomazivali ih kao mirom miomirisnim prahom iz groba svetiteljeva, i isceljivali se molitvama njegovim. Tome se veoma radovao car Asen, zamišljajući kao da je Sveti tu, i naredi da se grobne daske koje behu držale Svetoga u grobu, i čudotvorni miomirisni prah, polože u grob svetiteljev, da se preko groba stavi prvobitni kamen, i da se grob prekrije carskom odorom kao i pređe, i da se metnu svećnjaci i zlatom okovana kandila u čast Svetoga, da osvetljavaju sveti grob njegov u carevom manastiru, u crkvi Svetih Četrdeset Mučenika.
U tom manastiru beše neki inok po imenu Neofit, koji već mnogo godina bejaše zgrčen, i nikako se nije mogao prostrti ni pravo stati, nego je po zemlji puzio podupirući se drvenim štakama. I tako provođaše svoj vrlo paćenički život. Sveti Sava mu je još za života, čim je bio došao u taj manastir, ukazivao mnogo čovekoljubive milosti. Po prenosu svetiteljevih moštiju neki bogomoljci jednom prilikom dobro ugostiše i napojiše vinom inoka Neofita, da nije mogao dopuziti ni do svoje rogože, i on ostade u priprati crkvenoj. U takom stanju on leže na kamen preko groba svetoga Save, i zaspa. U ponoći ga neki svetao muž razbudi, i on najednom skoči sa groba i stade na svoje noge. I u užasu se divljaše, govoreći sebi: „Jesam li to ja, Neofit? He pužah li juče po zemlji na kolenima i štakama, a sad sam zdrav i hodim bez svake pomoći? Kakav je to užas da mnom? He znam da li sam to ja, Neofit?“ I potraživ štake, nađe ih na grobu; i opipavši sebi kolena, oseti da su mesom i kožom obložena, pa reče: „Zaista sam ja Neofit“. Sav radostan zbog isceljenja, on zahvaljivaše Bogu; i, bijući glavom o grob Svetoga, on uzbuđeno govoraše: „Kako ću ti se ja ubogi odužiti, oče? Čime ću moći ukrasiti tvoj čudotvorni sveti grob? Slavim te, blagi oče, Savo, što me još za života čovekoljubivo pomilova milošću, kada sam se po zemlji vukao, i što me sada, kada si ka Gospodu otišao; podiže sa zemlje zdrava te slobodno hodim! Trebalo je da me, po zapovesti Božjoj, zemlja proguta, što sam pijan, ne znajući, legao na tvoj sveti grob i spavao, a ti, umesto da me kazniš, iscelio si me. Vaistinu si učenik blagog i nezlobivog i istinitog Boga, te si, držeći Njegove zapovesti, tako sa mnom postupio“.
U takvom stanju zateče Neofita paramonar (monah-crkvenjak), kada uđe u crkvu pred jutrenje da užeže kandila. Ugledavši čoveka kraj svetiteljevog groba, paramonar se veoma uplaši i zbuni, misleći ili da je priviđenje ili neki kradljivac. Došav k sebi, on upita: „Ko si ti? I otkuda si ušao u crkvu pre sviju?“ Neofit odgovori: „Ja sam grešni Neofit koji se do juče sakat vukoh na kolenima“. Paramonar, videvši ga potpuno čitava i da zdrav hodi, još se više uplaši, pomišljajući da je neka utvara, pa, ohrabrivši sebe krsnim znakom, reče mu: „Ako si ti sakati Neofit, kao što kažeš, kako si onda zdrav, i kako sada sasvim pravo i zdravo hodiš?“ Neofit mu odgovori: „He znam, oče, Bog zna. Samo znam da me juče oni bogoljupci s ljubavlju dobro nahraniše i napojiše, da nisam mogao dopuziti ni do rogože svoje, nego se dovukoh do groba svetog Save Srbina. I, nesvestan, legav preko groba, ja spavah. U ponoći, neki svetao čovek, odeven u svešteničko odelo, sa žezlom, dođe k meni spavajućem, i, gurajući me, reče: „Na grobu mom spavaš? Ustani i odmah siđi!“ A ja, uplašivši se od svetlosti njegove i, bez ikakve pomoći, po reči njegovoj, skočih sa groba, i kad se rasanih od straha, odmah osetih da stojim zdrav kod groba svetiteljeva. I mnogo stajah, plačući ka Svetome i moleći se što sam ja bednik pomilovan, dok ti ne uđe, oče“.
Onda Neofit pokaza paramonaru i svoje štake, i svoja kolena, mesom i kožom obložena. Uveren u čudesno isceljenje Neofitovo, paramonar ode k arhimadritu da uzme blagoslov za klepanje, i ispriča o isceljenju Neofitovom. Arhimandrit sa svima inocima dođe u crkvu, i, videvši Neofita kako zdrav hodi, divljahu se. Arhimandrit izvesti o tome cara i patrijarha, i svi zahvališe Bogu za sva divna dela koja čini preko svetog Save.
Ukoliko cy rasla čuda od groba Svetoga, utoliko je narod sve više dolazio radi isceljenja. To dosadi bratiji manastirskoj, ali se ne usuđivahu zabraniti narodu da dolazi, bojeći se blagočestivog cara. No kada car Asen otide k Bogu, inoci u manastiru ohrabriše se, i stadoše zabranjivati narodu da dolazi na grob svetiteljev. U to vreme skonča neki mitropolit bugarski, koji je za života još zlatom izmolio od inoka manastira Svetih Četrdeset Mučenika, da telo njegovo polože u grob svetoga Save. Inoci učiniše to s radošću, da bi odvratili narod da ne dolaze na svetiteljev grob. Ali oni ni time ne uspeše da spreče čudesna isceljivanja onih koji sa verom dolažahu k svetiteljevom grobu.
Međutim, blagočestivi kralj Vladislav prenoseći svete mošti svetog strica svog u svoju zemlju, radosno hitaše ispred kivota, kao nekada David ispred Kovčega Zaveta, pojući psalme. A kad se približi sa svetim moštima Svetoga, blaženi arhiepiskop Arsenije izađe na susret sa episkopima, igumanima, blagorodnicima i mnoštvom naroda, i učiniše dostojno poklonjenje Svetome, i celivaše svete mošti njegove kao Božjeg ugodnika. Kad narod ču o dolasku Svetoga, slivaše se sa svih strana da vidi i da se pokloni. A Bog bogato davaše blagodat od moštiju Svetoga onima koji ih se sa verom dotiču. I mnogi bolesnici molitvama Svetoga dobiše isceljenje od neduga svojih. Kralj i arhiepiskop, sa episkopima, igumanima, blagorodnicima i mnoštvom naroda, nošahu Svetoga u velikoj radosti, sa psalmima i pesmama. I kad stigoše u manastir Mileševo, zadužbinu kralja Vladislava, tu ga u crkvi svetog Vaznesenja Gospodnjeg česno i svečano položiše u grob koji mu kralj Vladislav beše spremio. I blagočestivi kralj Vladislav priredi veliko praznično slavlje u spomen svetoga Save. Ovaj prenos svetih moštiju svetoga Save iz Trnova u Mileševo bi izvršen 1237. godine.
Posle ne mnogo vremena, jednom bogobojažljivom i pobožnom prepodobnom starcu u manastiru javi se u snu sveti Sava govoreći, da njegove svete mošti izvade iz groba i polože ih ispred groba u crkvi. To bi učinjeno: podigoše iz groba presveto telo njegovo čitavo i netruležno i miomirisno, i istaviše ga napred u crkvi, svima na viđenje i poklonjenje.
„I potom biše mnoga čudesa od ovih svetih moštiju, veli životopisac monah Teodosije, i mnoga isceljenja bivaju i sada onima koji boluju od mnogih neduga i verom dolaze. I otačastvo svoje, Srpsku zemlju, oba zajedno: prepodobni Simeon i svesvešteni Sava, utvrđuju molitvama k Bogu, i braneći čuvaju od najezde neprijatelja, i nasledno predaju kraljevstvo od oca sinu. Javljaju se i pred pukovima srpskim anđeli Božji u njihovom obliku, šiljani od Boga molitvama njihovim na pomoć u bitkama, tako da su mnogi od vojnika govorili: „Videsmo svetog Simeona i svetoga Savu pred nama u puku kako jezde na konjima, i to onoga u smernoj monaškoj odeći, a ovoga u svetlom arhijerejskom odjejanju. Mnoge neprijatelje koji su se bili podigli na otačastvo njihovo, na Srpsku zemlju, oni molitvama k Bogu odvratiše, a neke i do kraja uništiše“.

POČIVANJE SVETOG SAVE U MILEŠEVU

Svojim podvižničkim životom u Hristu sveti Sava je još pre telesne smrti obesmrtio sebe i pred Bogom i pred svojim narodom, jer je svetim evanđelskim vrlinama nizveo i u svoju dušu i u svoje telo svete božanske sile, koje osvećuju i obesmrćuju i dušu i telo. Kada se sveta duša njegova kroz smrt rastala sa svetim telom njegovim, i vinula ka Gospodu sladčajšem, ka toj svojoj jedinoj želji – sveželji, ka toj svojoj jedinoj ljubavi – sveljubavi, sveto telo njegovo nije podleglo truleži nego je ostalo celo celcato. I u njemu božanska čudotvorna blagodat Hristova, koju je on za života svog na zemlji hristočežnjivim podvizima evanđelskim nizvodio u sebe dan i noć, i tako oblagodatio, osvetio, ohristovio, očudotvorio telo svoje, mošti svoje. Ustvari, sveti Sava je i posle smrti, iako dušom među anđelima gore, ostao sav među svojima na zemlji dole, tvoreći i dalje evanđelska dela: isceljujući bolesne telom i bolesne dušom. Tela je isceljivao od telesnih neduga, a duše od duševnih neduga: neverja, maloverja, bezverja, očajanja, bezumlja, ludila, mržnje, pakosti, zlobe, vlastoljuolja, slastoljublja, greholjublja, zloljublja, đavoljublja. Rečju: od svih grehova, strasti, poroka, smrti, zloduha. Bogodani čudotvorni iscelitelj tela, on je u isto vreme bio i čudesni vaskrsitelj duša. Jer vaskrsenje duše biva kada se duša Božanskom silom oslobodi od nekog svog greha, od neke svoje strasti, od nekog svog poroka. Evanđelska je nepobitna istina: svaki je greh mala smrt duše; a porok, a strast – to je istinska, prava smrt duše. Ako je duša uporno greholjubiva, ona svim bićem svojim naglo umire, jer se svojevoljno i požudno odvaja od Gospoda Boga, koji je jedini život duše i jedini izvor životvornih sila dušinih.
Za života: neumorni revnitelj Evanđelja Hristova i svebudni buditelj naroda svog na sve što je Hristovo, evanđelsko, sveto, plemenito, besmrtno, večno, bogovečno, pravoslavno; za života: svemilostivi iscelitelj duševnih i telesnih neduga i svemoćni vaskrsitelj duša iz svih duhovnih grobova; za života: neustrašivi apostol, evanđelist, samomučenik, ispovednik, isposnik, molitvenik, čudotvorac iz dana u dan i iz noći u noć, – sveti Sava je ostao to i po smrti telesnoj, počivajući svetim moštima svojim u svetoj obitelji Mileševskoj. Čudotvornom i životvornom blagodaću Božjom sav prisutan u svetom telu svom, sveti Sava je i grob svoj učinio čudotvornim i životvornim. I njegov grob je zaista postao životvornim i čudotvornim izvorom vode žive, vode koja stalno otiče u život večni, i otičući odnosi sa sobom svaku dušu koja se pričesti njome, napoji od nje.
Ka besmrtno živom i dirljivo samilosnom čudotvorcu u Mileševu hrlili su sa svih strana otačastva njegova duhovni sinovi i kćeri njegove, duhovna čeda njegova; hrlili stari i mladi, ljudi i žene, mladići i devojke; hrlili bogati i siromasi, vlastela i sebri, zanatlije i zemljoradnici, vladari i velikaši, vojvode i vojnici, episkopi i monasi, sveštenici i đaci, učeni i neuki; hrlili svi, svi svi: kao svome ocu kao svome apostolu, kao svome, blagovesniku, kao svome proroku, kao svome mučeniku, kao svome ispovedniku, kao svome duhovniku, kao svome utešitelju, kao svome iscelitelju, kao svome vaskrsitelju, kao svome čudotvorcu, kao svome učitelju, kao svome nastavniku, kao svo me prosvetitelju, kao svome vođi, – i dobijali od njega sve što im duši treba za život i u ovom i u onom svetu. Svaki je tražio od njega blagoslov i nadahnuće za svoj poziv, za svoj rad, za svoja pregnuća, za svoje podvige. Kao i za života, on je i po smrti: svima bio sve, da kako god spase koga od greha, od zla, od smrti, od đavola. Svi su osećali: on je put koji kroz Hrista vodi u besmrtnost i život večni, u sve što je istinski dobro, istinski sveto, istinski čestito, istinski besmrtno, istinski večno, istinski blagosloveno. Kao i za života: svedobar, svemudar i svemoćan Hristom Bogom; on je to ostao i posle smrti: Hristom je činio sve što je činio; i sve što je činio – radi Hrista je činio. Hristos mu je bio sve i sva u svima svetovima. On prosto nije imao sebe u sebi, već Hrista; ništa u njemu nije bilo njegovo, već Hristovo; on nije hteo da zna za sebe, već samo za Hrista; sebe je priznavao samo ukoliko je bio Hristov; on ništa nije hteo u sebi sem Hrista; i za života i po smrti sav je pripadao Gospodu Hristu. Svom dušom, svim srcem, svom mišlju, svom snagom, svim bićem u Hristu, on je Njime neprestano i živeo, i delao, i mislio, i osećao, i radio, i čudotvorio. Zato je postao, i zanavek ostao tako moćan – tako svemoćan; tako mudar – tako svemudar; tako dobar – tako svedobar; tako milostiv – tako svemilostiv; tako smiren – tako svesmiren; tako blag – tako sveblag; tako žalostiv – tako svežalostiv; tako saosetljiv – tako svesaosetljiv; tako čovekoljubiv – tako svečovekoljubiv. Za svaku boljku on ima lek; za svaku tugu – utehu; za svaku nevolju – pomoć; za svaku ranu – melem; za svaki bol – suzu; jer je bogat i svebogat – Hristom Bogom, koji mu izobilno daje božanske sile da čini u ovom svetu sve što je božansko, besmrtno, večno, bogočovečno. Svima bio sve, i uvek to jeste, sa jednim uzvišenim ciljem: da sve pridobije za Hrista. Jer pridobijajući ljude za Hrista on ih pridobija za Večnu Istinu, Za Večnu Pravdu, za Večno Dobro, za Večnu Ljubav, za Večni Život, za sve što čoveka čini božanskim i besmrtnim bićem u obadva sveta.
Za života svetitelj, apostol, evanđelist, učitelj, prosvetitelj, vođa, putovođa, hristonosac, bogonosac, čudotvorac, sveti Sava je posle smrti sve to, samo u nesravnjivo većoj meri i sili. Svedočanstva o tome su bezbrojna, i neizbrojna. Uistini neizbrojna. Jer svaki srpski svetitelj, svaki srpski apostol, svaki srpski blagovesnik, svaki srpski učitelj, svaki srpski prosvetitelj, svaki srpski čudotvorac, svaki srpski isposnik, svaki srpski državnik, svaki srpski episkop, svaki srpski monah, svaki srpski sveštenik, svaki srpski radnik, svaki istinski Srbin – duhovni je potomak svetog Save, posredno ili neposredno. I time svedok i svedočanstvo o sveživotnosti, o besmrtnosti, o životvornosti i nezamenljivosti Svetoga Save, kao duhovnog rodonačelnika svih pravih Srba od Nemanje do danas. Da, od Nemanje do danas. Jer je Sveti Sava najpre postao duhovni roditelj svome ocu Nemanji, prerodivši ga od vladara Stefana u monaha Simeona, i to monaha svetog i mirotočivog. To je prvo i najdirljivije čudo u istoriji srpskog naroda. Matica-čudo, iz koga se zatim vekovima roje sva čudesa u rodu srpskom.
Duhovni rodonačelnik svome ocu, Sveti Sava je to ostao i svima svetim srpskim kraljevima. i carevima, i patrijarsima, i vladikama, i isposnicima, i mučenicima, i učiteljima, i prosvetiteljima, i svima pravim Srbima od Nemanje do Kosova, i od Kosova, do danas. I od danas pa sve dok traje Srpstva na zemlji. Sve sami duhovni potomci, duhovna čeda Svetoga Save, i time svedoci njegove besmrtne i sveživotvorne ličnosti svetiteljske, njegove čudesne i čudotvorne hristonosne sile – svesile, hristoizvorne moći – svemoći. U samoj stvari, prava istorija srpskoga naroda i nije drugo do nepregledna povorka svedoka i svedočanstva o veličini, o besmrtnosti, o hristonosnosti, o krstonosnosti, o sveživotnosti, o sveživotvornosti, o čudotvornosti, o svetosti, o nepobedivosti, o evanđelskoj svepobednosti Svetoga Save. Od tih bezbrojnih svedoka i svedočanstava spomenućemo neke-neke, a ostale ostaviti da u svome svetom ćutanju odživljuju svoju smernu i slavnu besmrtnost.
Prvi životopisac Svetoga Save, njegov učenik i sapodvižnik, hilendarski jeromonah Domentijan, iako vrlo rečit, nema ni izdaleka one izraze koje on bogojažljivo i uzbuđeno traži, da bi verodostojno pretstavio veličinu Svetoga Save i dostojno ga pohvalio. Od mnogoga evo samo nešto: „čudesni bogonosac jeromonah kir Sava“; „preosvećeni bogonosac“; „bogozračni monah kir Sava“; „bogozračni kir Sava“; Sava – „bogozračne duše svoje“; „bogolepni i Bogom izabrani kir Sava“; „Bogoglasni monah kir Sava“; Sveti Sava – „veliko Božje obitalište i Presvetog Duha stanište“. Sveti Sava: „svagda vođen Duhom Svetim i pokriven blagodaću Božjom, i Duh sveti svagda počivaše na njemu, i divan nebu i zemlji, i čudesan anđelima nebeskim i ljudima zemaljskim, hodeći bez poroka i tvoreći pravdu Božju, slavi se od nebeskih i zemaljskih bića“. Sveti Sava „blagodaću Hristovom sijajući kao sunce i svagda ukrašavan božanstvenim vrlinama, ljubitelj čistog devstva, srećnik svetih, truba vaseljene“. Od Svetog Save se „užeže iskra Božija u srcima pravovernih u otačastvu njegovom, i svi biše obuzdani strahom Božjim“. Mnogi u otačastvu njegovu (tojest Savinu) zavoleše Boga, ugledajući se na njega, i sa njime posledovaše Hristu od početka, i do sada se javljaju izabrani Bogu, jedan drugoga natkriljujući; i on pred njima ide silom Hristovom, i spremi Gospodu savršen narod: jedne episkope i učitelje duhovnog stada Božjeg, druge javi svakom bogoljublju, treće nauči svakom pravoverju, sazda mnoge manastire, porodi Duhom Svetim mnoge zborove bogobojažljivih monaha, nauči pobožnosti sve po otačastvu svome, proputi im velik i prostran put ka Svetoj Gori, i u njoj podiže tvrde i velike gradove, ispuni svakim dobrom, i sve predade deci svoga otačastva, da boraveći u njima tvore dela Božja, i da pretrpevši dobro do kraja budu Gospodu Bogu narod savršen. Isto tako on ustroji put u Jerusalim i u Sinaj i u svako mesto gde se spominje ime Božje“.
Veličajući evanđelsku delatnost Svetog Save i njegovog svetog oca Simeona, Domentijan rasipa biser svoje krasnorečivosti: „Oba ova savrsnika božanstvene blagodati, otac sa sinom, naoružani Svetim Duhom, i venčani blagodaću Božjom, biše prvi primer bogoljublja i svetosti deci svojoj. Oba istiniti apostoli, podignuti istinitim Bogom na prosvećenje i na božanstveno naučenje svoga otačastva. Obojica izvori božanstvene blagodati, koji sinove svoje napojiše bogomudrim učenjem svojim. Obojica oštre strele Hristove, naoštrene bogoljubljem i naoružane Svetim Duhom, probodoše pobožnošću srca sviju vernih. Obojica luče istočne, koje bogomisaono prosvećuju svoje otačastvo. Obojica danice Presvetloga Sunca, koje znamenuju toplotu Svetoga Duha deci svoga otačastva. Obojica topli molitvenici celoga sveta, i nezalazna svetila Mislenog Istoka, koji bogomisaono prosvećuju svoje otačastvo. Obojica blagoglasni slavuji sa neuspavljivim očima duše i srca koji neućutnim božanstvenim pesmama probudiše zaspale u gresima zbog nepoznavanja božanstvene blagodati. Obojica reke božanstvenih banja, koje omiše srca ovetšala zbog nepoznavanja istinitog života – Hrista istinitog Boga našeg. Obojica svebogate riznice, koje obogatiše svet svetim krštenjem i božanstvenim učenjem. Obojica građani Nebeskog Jerusalima i bogozračna svetila, koji bogomisaonim očima prozreše buduća blaga i večni život. Obojica se javiše Gospodu Bogu svome čistiji od prekaljenoga zlata, pošto se zbog česnog života njihovog Hristos useli u prekrasne duše njihove, po istinitom obećanju Svom, jer reče: Useliću se u njih, i biću im Bog, i oni će biti narod moj (2. Kor. 6, 16). Obojica prevelikom smernošću i čistim istinitim obećanjem ubeliše sebe belje od snega, postavljajući deci svojoj istiniti uzor da neprrstano traže istinitog života nebeskog. Obojica zemaljski anđeli, nebeski ljudi, neboparni orlovi, koji svojom svetošću i prevelikom uzdržljivošću uzleteše na nebesku visinu. Obojica svetlodušni i podjednaki svetilnici, koji rekama suza okriliše svete molitve, i uzletaše k ljubitelju svom Hristu, koga uzveličaše na zemlji i na nebesima, i primiše preveliku blagodat od Njega, dobrotu tajno čuvanu za one koji Ga se boje. Obojica, uklonivši se od svakoga blaga i svedušno izišavši na traženje dobrotvora svog Hrista, vaistinu obnoviše u sebi lik istinitog Boga. Obojica blažene sluge, budnih očiju svakoga časa, čekajući Boga svog sa čistom verom; užegavši ne samo voštane svetilnike svoje, nego i sami prosvetivši sebe poznanjem reči Božje, i duše svoje očistivši dobrim delima ovoga života, oni prezreše ovaj vidljivi život, i gledajući očima uma na onaj večni i beskonačni svet, ukrasiše naravi svoje zapovešću Božjeg Evanđelja, ispraviše običaje svoje apostolskim učenjem, ispuniše se strahom od budućeg Suda Božjeg, svagda imađahu pred očima svojim smrt svoju, a svu tugu svoju baciše na Boga sa sigurnim pouzdanjem. Obojica istiniti služitelji Hristovi, svagda kao dva svetila bogozračno sijajući Gospodu svom u bogoljubivim srcima svojim, oni držahu reč života i upravljahu njome po istini Božjoj.
„Preosvećeni Sava, veli Domentijan, sam telesni serafim, postade obitalište samome Gospodu, imajući u srcu svom i u duši svojoj Onoga koji u svetima počiva i koji se peva od serafima i slavi od heruvima. Primivši još od mladosti neućutnu heruvimsku pesmu, on je u sve časove dnevne i noćne ne prestade sve do kraja cvrkutati serafimskim glasom. Svagda čuvajući stražu krepkim umom u domu duše, ovaj istiniti pastir čuvaše stado otačastva svoga, imajući otvoreno oko duše i svagda gledajući ka Svevidećem“.
Sakelejnik, sapodvižnik, prvi učenik i prvi duhovni sin Svetoga Save – njegov rođeni otac, sveti Simeon Mirotočivi, pretstavlja sobom neizmerio važnog svedoka koji nam pruža najubedljivije svedočanstvo o čudesnom podvižništvu i izuzetnoj svetosti Svetoga Save. I ovaj jedan sveti svedok, i sveto svedočanstvo koje on daje, dovoljni su da nam posvedoče i potvrde heruvimsku hristočežnjivost i serafimsku hristoljubivost Rastkove duše.
Pisac retke blagodatne vidovitosti, sveti Grigorije Sinajit, iz prve polovine četrnaestog veka, hvali Nemanju i svetog Savu kao srpske vođe, koji su prezreli vlast, došli u Svetu Goru, podvizavali se, i za svoje podvige i trude dobili od Boga bogate darove, te sve prosvećuju čudima i mirom. Izabranik svetoga Save, i prvi naslednik njegov na arhiepiskopskom prestolu Srpske crkve, sveti Arsenije, ovako govori svojoj pastvi za svetog Savu: „Čuste blagog učitelja našeg i nastavnika, koji se u minulo vreme razluči od nas, ali njegov dobri spomen i blage pouke svagda su u nama, jer on ne prestaje učiti nas. Blažene su oči vaše koje videše toliku neiskazanu smernost njegovu, i uši vaše kojima slušaste njegove slatke i blage pouke. To videvši i čuvši ako ispunite što vam je predano i izvršite zapovesti njegove, i ako sledimo njegovo učenje, veru i ljubav, onda nećemo biti daleko od carstva nebeskog i nastanićemo se sa Gospodom našim u beskonačne vekove. Jer njegovim bogoprimanim molitvama sve će vam to sarađivati na dobro. A ja smerni, po volji htenja Gospodnjeg uzveden na sveti i božanstveni presto ovog gospodina mog, nije lepo da ćutim; jer ne govorim svoje, nego ono što nam je on zapovedio“.
Arhiepiskop Sava III naziva svetog Savu svetim i velikim apostolom i arhijerejem srpskim. U jednom zapisu iz 1252. godine kaže se za svetog Savu da je izmlada osvećeni i blagočestivi i prosvećeni i prvi nastavnik sve Srpske zemlje.
Arhiepiskop Danilo i njegovi učenici kažu za svetog Savu da je „sveti gospodin naš, prosvetitelj i obnovitelj otačastva svoga, zemlje Srpske, u kojoj se blagoslovom Božjim nareče prvi arhiepiskop“, „ugodnik slave Božje i svetilnik otačastvu svom, zemlji Srpskoj, gospodin naš i učitelj, služitelj Trisvetog Božanstva“. Stefan Dečanski, posle pobede nad bugarski carem Mihailom, šalje pismeni izveštaj arhiepiskopu Danilu, svojoj supruzi Mariji i svemu saboru Srpske zemlje, u kome veli: „Neka vam je znano, da pomoću Božjom i molitvama i posredovanjem svetog Simeona i svetog Save, pobedih mnoge i moćne sile, i samog načelnika zlobe cara umrtvih“. Sveti Sava je: „prosvetitelj i nastavnik Srpske zemlje“, „istiniti propovednik pobožnosti“; sve što je u Srbiji postignuto, dobiveno je, kaže Stefan Dečanski, „pomoću Hristovom i molitvama gospode: svetog Simeona i svetitelja Save, na veliku hvalu i slavu Bogu, a meni i mome sinu na velelepno i dostojno ime“. – U državi cara Dušana sveti Simeon i sveti Sava su „načelnici i čuvari otačastva“; oni su pokazali „dobar uzor bogoljublja deci otačastva svoga“; za vreme svetog Save „objavi se u njegovom otačastvu prava i savršena vera, jer banjom božanstvenog krštenja okropi ljude svoje, koji življahu u mraku tame grehovne, i obnovi ih verom, i učini ih sinovima svetlosti“. Car Dušan, „utvrđivan blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista i Prečiste Bogomatere i bogoprimanim molitvama svete gospode svoje, prepodobnog oca našeg Simeona i arhijereja Hristova svetog Save, neprestano napredovaše u dobru“.
Sveti Nikodim, arhiepiskop srpski, kaže u jednom zapisu 1319. godine, da je sveti Sava neboparni orao, da je Duhom Svetim obnovio ne samo sebe nego i svu Srpsku zemlju, i da je kao neka dragocena pčela sabirao med sa svih divnih cvetova i ispunio njime svoje otačastvo, da ga je ukrasio samodržavnim vencem, utvrdio pravoslavnom verom i počastvovao arhiepiskopskim činom. Sveti arhiepiskop Nikodim još naziva svetog Savu apostolom i učiteljem otačastva, Srpske zemlje.
Kralj Milutin kaže u jednoj povelji da je sve ono što je on osvojio, osvojeno pomoću Svetog Simeona i Svetog Save. U drugoj povelji veli da je Sveti Sava prvi arhiepiskop, učitelj srpski i svetitelj Hristov, sveti i veliki apostol i arhijerej srpski. U Banjskoj povelji kralj Milutin naziva Svetog Savu: sveti i ravnoapostolni bogonosac i nastavnik i prosvetitelj sve Srpske zemlje i pomorske i prvi arhiepiskop. A arhiepiskop Nikodim u potvrdi te povelje kaže za Svetog Savu, da je gospodin i učitelj, nastavnik i prosvetitelj i apostol srpski. U jednoj povelji kralj Milutin veli: „prvi arhiepiskop i učitelj srpski i praroditelj naš, svetitelj Hristov Sava“. U jednom zapisu iz 1305. godine veli se da je Sveti Sava nastavnik „svoj Srpskoj zemlji. Ovaj blagočestivi arhiepiskop i kraljevstvo obnovi i osveti ga u Srpskoj zemlji“. U jednom zapisu iz 1316. godine kaže se, da je Sveti Sava učitelj otačastva, prvi srpski arhiepiskop.
Car Dušan kaže u jednoj povelji da je on osvojio mnoge gradove „molitvama svetih mojih praroditelja, Simeona i Save“. On naziva Svetog Savu, „svetim pretkom“. Car Dušan veli za sebe da je on: „otrasl blagago korene roditelj mojih svetih, pravednog i svetog Simeona NemaLje, novog Mirotočca i bivšeg vladaoca zemlje Srpske, i svetitelja našeg i prvoprestolnika otačastva našeg, prvog arhijereja kir Save“. U nekoliko povelja car Dušan ponavlja da je on „izdanak blagog korena – svetih roditelja mojih: Simeona Nemanje, Novoga Mirotočca i velikog svetitelja i prvoprestolnika otačastva našeg Save“. Oni su njemu „presvetli nastavnici, gospoda i učitelji“. Sveti Sava je „praroditelj carstva“ njegovog.
Car Upoš kaže za sebe u jednoj povelji: „Ja, Stefan Uroš, izdanak blagog korena svetih roditelja mojih, Simeona Novog Mirotočca i bivšeg prvog vladaoca zemlje Srpske, i velikog svetitelja i prvoprestolnika zemlje Srpske, otačastva našeg, Save“. Još ih Car Upoš naziva svojim „svetim praroditeljima“, „svetim pradedima“. Patrijarh Danilo veli za Svetog Savu: sveti gospodin naš i učitelj i nastavnik, prvi arhiepiskop Sava. Konstantin Filosof kaže za Svetog Savu, da je ravnoapostolni, podvižnik i prosvetitelj.
U Nemanjićkom periodu srpske istorije arhiepiskopski presto Srpske crkve stalno se naziva prestolom Svetoga Save. To je „presto svetog i bogonosnog oca našeg svetitelja Save“; „presto svetog gospodina i učitelja kir Save“; sveti i božanstveni presto velikog arhijereja kir Save“; „presto svetoga kir Save“; „presto Svetoga Save“; „presto Svetoga Save, kome uručena bi Crkva ne toliko od ljudi no od Boga“; presto svetog gospodina našeg i učitelja i prosvetitelja Srpske zemlje preosvećenog arhiepiskopa kir Save“.
Iz ovog, iako letimičnog pregleda svedoka i svedočanstava o svetom Savi, očigledno je da je sveti Sava duhovni rodonačelnik svih svetih i velikih ličnosti srpske istorije u Nemanjićkom periodu. A time, posredno i duhovno rodonačelnik svih njihovih svetih i velikih dela, podviga, pregnuća, stvaralaštava. To znači, on je nesumnjivi duhovni praroditelj srpske prosvete – svete prosvete, srpske škole – svete škole, srpske kulture – svete kulture, srpske države – svete države, srpskog naroda – svetog naroda. Jer on je imao jedan životni ideal – sveideal: životvornim i svetim Evanđeljem Hrista Boga osvetiti srpsku prosvetu i učiniti je svetom prosvetom, osvetiti srpsku školu i učiniti je svetom školom, osvetiti srpsku kulturu i činiti je svetom kulturom, osvetiti srpsku državu i učiniti je svetom državom, osvetiti srpsku dušu i učiniti je svetom dušom, osvetiti srpski narod i učiniti ga svetim, narodom hristonoscem i krstonoscem. To je bio ne samo njegov životni ideal – sveideal, nego i njegov životni program – sveprogram. Na tome je sveti Sava danonoćno radio za života svog u ovom svetu, na tome neprekidno radi i iz onog sveta kroz sve prave Srbe, koji njegov životni ideal i program ostvaruju istrajno, iz pokolenja u pokolenje, iz veka u vek, sve tako dok traje roda srpskog na ovoj sivoj zvezdi Božjoj što se zemlja zove.
Istovremeno oličenje svetitelja i prosvetitelja, sveti Sava je kao istinski svetitelj, i time istinski prosvetitelj, svim bićem svojim i želeo i stvarao svetu prosvetu, svetu kulturu, svetu državu, sveti narod. Sve što je sveto, a to znači – besmrtno i neprolazno u srpskoj prosveti, u srpskoj školi, u srpskoj kulturi, u srpskoj državi, u srpskom narodu, od njega je, nesumnjivo od njega, makar svojim početnim životnim nervom, životnom klicom, životnom silom. Šta su svete zadužbine svetih srpskih velikana, ako ne svedočanstva o Svetome Cavi, kao njihovom duhovnom rodonačelniku? Sopoćani, Dečani, Gračanica, Ravanica, i tolike druge zadužbine, nisu li kolevkom i duhovnim poreklom iz Hilendara, svete zadužbine Svetog Save i svetog mu roditelja Simeona Mirotočca? Da, da, da, to su sveta svedočanstva o njihovom svetom duhovnom roditelju – Svetome Savi. Sveta i rečita svedočanstva.
A prosveta, koju je srpskom narodu dao sveti Sava, sveta je prosveta. I time – sveto svedočanstvo o Svetom Savi, prvom srpskom Prosvetitelju. Jer je cilj te prosvete: osvetiti i um i srce i dušu narodnu; osvetiti ih Jedino Svetim – Gospodom Hristom. Jer samo ta prosveta, sveta evanđelska prosveta, osvećuje svu prirodu čovekova bića, i preobražava čoveka u besmrtno bogoliko biće, sposobno za sveti život i u ovom i u onom svetu.
A Kosovsko Evanđelje – svo je od Svetoga Save. Jer, u čemu se sastoji ono? – U svenarodnom samoodrečenju radi Hrista: sav narod, sa svetim carem na čelu, odriče se zemaljskog carstva radi nebeskog carstva, žrtvuje zemaljsko carstvo radi nebeskog carstva. Jer: „zemaljsko je za vremena carstvo, a nebesko vavek i doveka“. A to, nije li to – Rastkovo Evanđelje? Nesumnjivo njegovo; njegovo od početka do kraja. Jer se on prvi u istoriji roda srpskog svom dušom odrekao zemaljskog carstva radi nebeskog, odrekao ovog sveta radi onog, odrekao roditelja radi Hrista. I stekao nebesko carstvo, i Hrista Boga; a ca Njim i sva neprolazna blaga ovog i onog sveta. I tako postao primer i čelnik, vođa i putovođa, nastavnik i učitelj života večnoga koji kroz samoodricanje radi Hrista vodi i uvodi u sva večna blaga nebeskog carstva. Nema sumnje, Kosovo i Kosovsko Evanđelje, to je najpotresnije svenarodno svedočanstvo o sveistinitosti i sveživotnosti Rastkovog Evanđelja, pomoću koga je Sveti Sava stvorio cve što je sveto i čestito i veliko u istoriji roda srpskog. On je prvi srpski: sveti samomučenik Hrista radi. Zato je on duhovni roditelj svih svetih mučenika kosovskih, na čelu sa svetim velikomučenikom kosovskim – Knezom Lazarom. Sve sama duhovna čeljad njegova, rođena i odgajena svetim Evanđeljem njegovim, po kome sve treba žrtvovati za Hrista, a Hrista – nizašta. Zato je srpski narod o svenarodnoj žrtvi kosovskoj radi Hrista i izrekao u narodnoj pesmi onako uzvišen sud:
Sve je sveto i čestito bilo,
I milome Bogu pristupačno.
U Pokosovskom periodu Sveti Sava postaje još potrebniji, još neophodniji srpskom čoveku i srpskom narodu; pritom, još uticajniji, još nezamenljiviji. U to vreme Mileševo postaje još izrazitije centar svega istinski srpskog, svega Srpstva, jer sveto telo Svetoga Save, postaje stvarni vladar srpskih duša. Sav tadanji duhovni život srpskog naroda razvija se pod neodoljivim i svemoćnim uticajem Svetoga Save iz Mileševa. Jer se sav vratio u Crkvu, iz koje je vođen i rukovođen duhom Svetoga Save. U zapisima i spomenicima toga doba najglavnija je ova istina: Sveti Sava je sva nada srpskog naroda. Despot Stefan (1405-1427) veli za sebe: „blagovjerni despot Stefan – milošću velikog Gospoda mog Isusa Hrista, posredovanjem Presvete Bogorodice i molitvama svete moje gospode i otaca i pradeda Simeona i Save“, i još ih naziva „velikim svetilnicima našim, u kojima je naša nada“. Recap Uglješa u povelji manastiru Hilendaru od 1423. godine, spominjući Svetog Simeona i Svetog Savu, veli da je „u njima naša nada“. U jednom zapisu iz 1521. godine Sveti Sava se naziva „prvi arhiepiskop, učitelj i prvosvetitelj srpski, novi uistini apostol“. U jednom zapisu Mileševskom iz šesnaestog veka Sveti Sava se naziva „veliki čudotvorac“. U drugom zapisu Mileševskom iz sedamnaestog veka Sveti Sava se naziva „srpskim čudotvorcem“. Po drugom jednom zapisu iz sedamnaestog veka Sveti Sava je „prvi arhiepiskop i gospodin Srpske zemlje“
Kada se u petnaestom veku Hum izdvojio iz Bosne i obrazovao posebnu državu, prvi gospodar Hercegovački Stefan Vukčić proglasio je sebe 1448. hercegom ili vojvodom Svetoga Save. U ugovoru o savezu, što ga je Stefan sklopio sa aragonskim i napuljskim kraljem Alfonsom, istaknuto je naročito, da u Mileševu „počiva jedan svetac, koji čini velika čuda“. Sinovi Stefanovi Vlatko i Vladislav, i Vlatkov sin Baoša, nazivali su se takođe hercezima Svetoga Save, i tako se potpisivali na raznim aktima.
U to doba, a i ranije, Sveti Sava je naročito bio poštovan i cenjen u Rusiji. Teodosijevo Žitije Svetoga Save mnogo je prepisivano i čitano u Rusiji. Prepis toga Žitija nalazio se u svakoj tamošnjoj većoj biblioteci. U Bugarskoj je Sveti Sava bio veoma poštovan naročito posle svoga prestavljenja u Trnovu, što se vidi iz upornog odbijanja cara Asena da dopusti prenos njegovih svetih moštiju iz Trnova u Srbiju. U Bukureštu je Šerban Kantakuzen podigao u sedamnaestom veku školu, koja je nosila ime Svetog Save.
Osim toga, Sveti Sava je cenjen i poštovan i među rimokatolicima. U sedamnaestom veku titularni biskup bosanski Ivan Tomko Mrnavić piše biografiju Svetoga Save. Fra Andrija Kačić-Miošić veliča u pesmi čudotvorstvo Svetoga Save, i veli:
Rad čudesa kaluđera Save
Slovinske ga sve države slave.
He samo to, nego je u to doba Sveti Sava bio iskreno uvažavan, veoma cenjen i poštovan i kod Jevreja, i kod Turaka, i kod pomuslimanjenih Srba. Tako, strani putnik Benedikt Ramberti piše u 1533. godini, da je u Mileševu telo svetoga Save još celo i lepo i da manastiru veću milostinju daju Turci i Jevreji nego li hrišćani. Žan Šeno u 1547. godini beleži, kako u Mileševu ima vrlo mnogo monaha, oni pokazuju telo Svetog Save, koje i Turci poštuju, i dele im milostinju. Katarin Zeno, U godini 1550, svedoči da monasi žive od milostinje, „što im ponajviše pružaju Turci, koji sveca osobito štuju i jako ga se boje“. „Turci veruju Svetom Savi, kaže Brankovićev Letopis, i krstom se krste i krštavaju se“. Melinor Sijalidž, koji je godine 1559. prošao kroz Mileševo, kaže da je ovaj manastir dobro očuvan, a naročito crkva sa ikonama, koje su na grčki način srebrom ukrašene, i, kao malo gde, vrlo bogato okićene. Na jednom oltaru bio je srebrni kovčeg, u kome je počivalo telo Svetog Save. „Sve je to, veli on, do dana današnjega ostalo netaknuto od Turaka“.

SPALJIVANJE MOŠTIJU SVETOGA SAVE

Preko tri i po veka počivale su u manastiru Mileševu svete mošti Svetoga Save, i bile za Srbe nepresušni izvor svakog plemenitog nadahnuća, svakog evanđelskog pregnuća, svake evanđelske revnosti, evanđelske vere, ljubavi, nade, utehe, radosti, okrepljenja. Ako je srpskoj duši bio potreban lek od ma kakve boljke, nalazila ga je u čudotvornim moštima svog najvećeg svetitelja i svebrižnog utešitelja. Ako je srpskoj duši bila potrebna sveta sila, koja nasigurno spasava od svakog greha, od svake muke, od svake smrti, od svakog zloduha, ona je tu silu crpla iz ovog svetog izvora. Ako je Srbima, kao narodnoj celini, bila potrebna ma kakva pomoć, oni su je tražili i nalazili u Mileševu kod svoga besmrtnog Svetitelja i čudotvornog Prosvetitelja. Svakom pravom Srbinu on je bio u svima nevoljama uteha, u svima tugama radost, u svima patnjama sapatnik, u svima gresima izbavitelj, u svima smrtima spasitelj i vaskrsitelj.
Sve to Sveti Sava je bio Srbima u najvećoj meri, osobito za vreme ropstva pod Turcima, posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. godine. U to mračno i svirepo doba Sveti Sava čudotvornim telom svojim u Mileševu postaje najrečitiji blagovesnik i najubedljiviji svedok slavne prošlosti srpske, najmiliji utešitelj i najmoćniji ohrabritelj porobljenog naroda svog, najbesmrtniji ispovednik i najneustrašiviji branitelj istine i pravde Hristove. U njemu srpski narod gleda svoju savest, svoju dušu. svoje srce, svoju veru, svoju ljubav, svoju nadu, svoju istinu, svoju pravdu, svoju slobodu. I iz svoga svetog groba ovaj besmrtni vladar srpskih duša upravlja srpskim narodom. Bezbrojnim čudesima, koja se samilosno liju iz svetih moštiju njegovih, on isceljuje ne samo telesne već i sve duševne neduge i boljke ojađenih srpskih duša, i srpskog naroda kao celine. Imajući njega, Srbi su imali neubivljivu, besmrtnu nadu, da će ih kad tad sveti Besmrtnik Mileševski osloboditi agarjanskog ropstva. Zato su sa svih strana Srpske zemlje hitali k njemu, k svetom grobu njegovom na poklonjenje, na ohrabrenje, na isceljenje od svakovrsnih nevolja, i tuga, i boljki i neduga. I čudo za čudom vaskrsavalo je srpske duše iz očajanja, iz malaksalosti, iz smrti. Sve je hitalo svome svemilosnom utešitelju i svepobednom vaskrsitelju, hitalo molitvama, hitalo suzama, hitalo uzdasima. I dobijalo pomoći stvarne, istinske, sveutešne.
Sve to zavojevači Turci pratili su budno. Na njihove oči dešavala su se neobična čudesa od svetih moštiju Svetoga Save. Štaviše, čudotvornom svetitelju pribegavali su u bolestima svojim i mnogi muslimani, i dobijali čudesna isceljenja. Sve to potstaklo je Turke da uklone ovog čudotvornog buditelja verske i nacionalne svesti srpske, i ovog neućutnog hrabritelja porobljenog naroda na bolju budućnost. Kao neposredni povod za to Turcima posluži ustanak Srba u Banatu 1594. godine. Ustanici su na svojim zastavama imali lik Svetoga Save. Glavni komandant turske vojske protiv ustanika bio je Sinan paša, veliki vojnik, ali neobrazovan, sujeveran, strašno surov i svirep, a usto je „zverski mrzeo hrišćane“. On naredi da se telo Svetog Save prenese iz Mileševa u Beograd i spali.
Na čelu turske vojske koja je otišla po telo Svetoga Save bio je Ahmet beg Oćuz. Vojska upadne u Mileševo na Veliki Petak 1594. godine, načini pokor, uzme iz kivota telo Svetoga Save, i prenese u Beograd Sinan paši. I u subotu, 27. aprila 1594. godine, Sinan paša spali telo Svetoga Save u Beogradu, na Vračaru, gde se danas nalazi crkva Svetoga Marka. Plačem i lelekom širom cele Srpske zemlje propraćen je ovaj jezoviti zločin.

BESMRTNOST SVETOGA SAVE

Spaljivanjem svetoga tela Svetoga Save.Turci su, ne hoteći dali mogućnosti velikom čudotvorcu, da učini još jedno gromovsko čudo. Vaistinu gromovsko. Jer od tog trenutka Sveti Sava je svetim duhom svojim postao prosto svudaprisutan za srpsku dušu. Oganj na Vračaru, sagorevajući svete mošti Svetoga Save, još jednom je, i to zanavek sjedinio Srpsku zemlju sa nebom. I proputio put u nebo za svaku hristočežnjivu dušu, put betoniran svetlošću nezalaznom i neprolaznom. I još jednom dao nam Večno Evanđelje Hristovo, i u njemu: Večnu Bogočovečansku Istinu, Večnu Bogočovečansku Pravdu, Večnu Bogočovečansku Lepotu, Večnu Bogočovečansku Savest, Večnu Bogočovečansku Besmrtnost, Večni Bogočovečanski Život.
Neodoljivim čarom svoje hristolike ličnosti i evanđelskom mnogostranošću svoje bogočovečanske delatnosti Sveti Sava je svakom ljudskom biću pokazao na opitan način kako iz sebe može izgraditi hristoliko biće, koje živi svetim evanđelskim vrlinama. I to živi na ovoj majušnoj zvezdi Božjoj, obzidanoj Istokom i Zapadom, Severom i Jugom, i opkoljenoj bezbrojnim sazvežđima i neizbrojivim beskonačnostima. Izradi li svetosavskim vrlinama sebe u hristoliko bogočovečansko biće, čovek postaje vidljiv za sva nebeska bića, jer ga svete vrline ispunjuju nezalaznom svetlošću Hristovom, i tako čine vidljivim za bestelesne žitelje nebeske.
Sazdan kao hristoliko biće, čovek svesno i nesvesno, čezne za Hristom Gospodom, za Njegovom Večnom Istinom i Pravdom i Ljubavlju. Odgovarajući na te čežnje, Bog i Gospod Isus Hristos je i postao čovek, da bi svima nama pokazao kako se iz čoveka Bogočovekom izgrađuje hristoliko biće. Sveti Sava je takav arhitekta takav neimar svoje čovečanske ličnosti, i u svojoj hristolikoj ljubavi uvek gotov da nam pomogne u tom sebeizgrađivanju, ako mu se od sve duše obratimo molitvom, postom i ostalim svetim vrlinama. Vođen i rukovođen Svetim Savom, čovek svestrano raste kroz svete tajne i svete vrline „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4, 13). A za ljudsko biće to je najsavršenije savršenstvo u svima svetovima, i najblaženije blaženstvo kome nema kraja ni u vremenu ni u večnosti.
Kao svepobedni besmrtnik, Sveti Sava putuje ovom zemaljskom planetom pobeđujući svaki greh, svaku duhovnu smrt, svakog đavola: pobeđujući ih i u meni i u tebi i u svakom ljudskom biću koje sebe preda njemu svom dušom, svim srcem, svim umom, svom snagom. Postupa li tako čovek, gle: on vaistinu pobeđuje u sebi svaku duhovnu smrt = svaki greh, jer je greh uvek duhovna smrt; i u isto vreme on pobeđuje u sebi i svakog đavola, jer đavo radi kroz svaki greh i širi svoj jezivi pakao. Hristoljubiv čovek vaskrsava sebe iz svih smrti, i uznosi sebe na nebo i iznad svih nebesa gde đavoli nemaju pristupa, niti imaju mesta. I tako, vođen Svetim Savom hristoljubiv čovek i sam postaje besmrtan, jer je jači od svake smrti = od svakog greha = od svakog đavola = od svakog pakla.
Tu svepobednu moć hristonosnag besmrtnika – Svetoga Save, i njegovu nezamenljivu vrednost za naš narod osetili su i naši petvekovni ugnjetači, zato su i spalili njegovo sveto netruležno telo. Iako mrtvo, no sveto i čudotvorno telo Svetoga Save, bilo je najveća opasnost po naše dindušmane. Da bi ga se oslobodili, oni su ga spalili. Ali spalivši veštastveno telo, oni nisu mogli spaliti svetlosni i ognjenosni duh Svetoga Save, jer se oganj ognjem ne gasi niti svetlost svetlošću uništava. Naprotiv, oganj se od ognja još više razbuktava, i svetlost od svetlosti još većma uvećava. Evanđelska istina odnosi pobedu: Teško je protivu bodila praćati se (D.A. 9, 5).
Ali, sve ove činjenice neprestano nas potstiču na pitanje: u čemu je poslednja i završna tajna takve veličine Svetoga Save? – U tome, jedino u tome što je sav bio Hristov: u svima svojim mislima, osećanjima, delima, podvizima, idealima; rečju: u vascelom biću svom. Preobrazivši sebe Gospodom Hristom, on je svenarodnom delatnošću svojom preobrazio dušu našeg naroda, i odlučno je poveo putem Hristove Istine i Pravde. Svojom evanđelskom pojavom i evanđelskom delatnošću Sveti Sava je potpuno izmenio našu istoriju: odbacio je stare puteve i otvorio nove; uništio je stare vrednosti i dao nove; uklonio je stara merila vrednosti i zaveo nova. U njemu i njime, zaista se izvršila promena svih naših vrednosti i svih naših merila vrednosti.
I opet: u čemu je besmrtnost Svetoga Save? – U Hristu Gospodu, svesavršenom Bogočoveku. A to: y svesavršenom Bogu i u svesavršenom Čoveku. Sve vrednosti Svetoga Save, sve sile njegove, sve besmrtnosti njegove, sve večnosti njegove, nisu ni od koga drugog već jedino od čudesnog i uvek čudotvornog Gospoda Hrista, Jedinog Istinitog Boga i Jedinog Istinitog Čoveka u svima zemaljskim i nebeskim svetovima. Zato je Sveti Sava besmrtno živ i besmrtno večan. I u nama besmrtan, i mi njime besmrtni; i u nama večan, i mi njime večni. On? On je neuspavljiv u nama i oko nas. I nepomeriv sa puta kojim idemo. Besmrtan! besmrtan! besmrtan! He zato što smo od njega stvorili legendu, nego zato što on od nas stvara vrednosti ravne legendi. He zato što smo od njega napravili idola, nego zato što nam je dao Jedinog Istinitog Boga – Gospoda Isusa Hrista, i naučio nas da najpre ištemo Carstvo Božje i Pravde njegove, sa kojim i za kojim nam se daje sve što je ljudskom biću potrebno u svima svetovima i u svima večnostima – sve, sve, sve…

POVEST MONAHA AMONIJA O POGIBIJI
PREPODOBNIH OTACA SINAJSKIH I RAITSKIH

Kada jednom seđah, piše Amonije, u svojoj smirenoj keliji, u okolini Aleksandrije, u mestu zvanom Kanovo, dođe mi misao da otputujem u Palestinu. Jer nisam mogao da gledam one muke koje su hrišćani svakodnevno trpeli od svojih bezakonih mučitelja, i svetog oca našeg patrijarha Petra[22] kako beži iz mesta u mesto i krije se, ne mogući pasti svoje duhovno stado. Usto želeo sam da vidim i Jerusalim, i da se poklonim svetim mestima, gde je Gospod naš Isus Hristos hodio izvršujući tajnu Svoga domostroja spasenja.
I otputovah u Palestinu. I silno se radovah za sva dela Božja, i mnogo blagodarih čovekoljubivog Boga što me udostoji da se poklonim svetim mestima. Zatim sa nekim monasima krenuh u pustinju. I uz pomoć Božju posle osamnaest dana stigoh na Goru Sinajsku[23]. I poklonih se tamošnjim svetim mestima. I naslađivah se gledajući anđelolike oce sinajske i razgovarajući se s njima. Jer ih svakog dana posećivah u kelijama njihovim radi duhovne koristi. Ustav življenja njihovog beše ovakav: sve dane provođahu u kelijama svojim, a subotom uveče sabirahu se svi u crkvu i zajedno svršavahu svenoćno bdenije. Ujutru se na svetoj liturgiji pričešćivahu svetim besmrtnim Tajnama Hristovim, pa se opet razilažahu svaki u svoju keliju. Izgled njihov beše anđelski, jer su im tela kopnila od silnog uzdržanja i bdenja. I življahu kao bestelesni, ništa ne stičući od onoga što izaziva slasti i strasti: ni vina, ni ulja, ni hleba razume se, već po malo urmi ili hrastovog žira, i time hranjahu svoje telo. Ali zbog dolaženja gostiju ponekad se mogao naći i hleb u nastojatelja.
Posle ne mnogo dana iznenada napade na taj kraj mnoštvo varvara, zvanih Vlemijani[24], pošto im knez beše umro. I sve oce što nađoše u okolini nemilosrdno pobiše. A mi koji besmo blizu pirga[25], kule, čim čusmo metež i vrevu, povukosmo se u tvrđavu zajedno sa svetim ocem nastojateljem manastirskim, kome beše ime Dula. On vaistinu beše sluga Hristov, jer posedovaše veliku trpeljivost i krotost, kao niko drugi, zbog čega ga neki i Mojsijem nazivahu. Varvari pobiše sve koji behu na Horivu[26], i mnoge svete koji behu u Tefrovili i u Kidari[27], i opljačkaše ostala mesta oko Sinajske Gore. Dođoše i do nas, i umalo nas ne pobiše, jer ne beše nikoga da ih spreči. No utom čovekoljubivi Bog, koji ruku pomoći pruža onima koji Ga svim srcem prizivaju, naredi da bukne ogroman plamen na svetom vrhu Gore, i svi videsmo celu Goru u dimu i oganj gde se diže do neba. Od toga se svi prepadosmo, i umalo ne pomresmo od strašnoga prizora. I pavši na zemlju, poklonismo se Gospodu, i molismo Ga da nas izbavi od ove opasnosti. A varvari, kada ugledaše oganj, spopade ih užas, i odmah se dadoše u bekstvo, pri čemu neki bacahu svoje oružje, neki ostavljahu kamile, jer ne behu u stanju da makar najkraće vreme podnesu taj užasni prizor od ognja. Mi pak, gledajući to, blagodarismo i slavismo Boga što ne ostavlja potpuno one koji Ga prizivaju.
Onda siđosmo s kule, i potražismo po raznim mestima zaklane oce. I nađosmo njih trideset i osam mačem posečenih. Svi su imali mnoge rane na telima svojim, strašno izmrcvareni. Dvojica od njih, Isaija i Sava, behu još živi, ali teško izranavljeni jedva su disali. Mi odmah sa velikim plačem sahranismo pobijene oce, a živima negu ukazasmo. Jer ko bi bio tako tvrd i neosetljiv, da ne plače gorko za tolike i takve oce? za prepodobne i svetlolike muževe, nemilosrdno razbacane po zemlji: nekome potpuno otsečena glava, drugome se jedva drži na malo kože, treći rasečen napola, četvrtome otsečene ruke i noge, petome oči izvađene. Ta ko može redom ispričati šta sve videsmo mi koji sveta tela njihova pokupismo i sahranismo? A dva ona brata, Isaija i Sava, jedva živi, ležahu bolesni. Kada nastupi noć, Isaija se oko ponoći upokoji. A Sava ostade još živ, i beše nade na njegovo ozdravljenje, jer njegove rane ne behu suviše teške. On zahvaljivaše Bogu za sve što ga je snašlo. Usto beše mnogo tužan što se ne udostoji da umre sa svetim ocima. Stoga sa tugom govoraše: Teško meni grešnome! teško meni neuvršćenome među svete oce za Hrista ubijene! teško meni nepotrebnome, u jedanaesti čas odbačenome! ugledah pristanište spasonosnog carstva, ali ne uđoh u njega! – I moljaše se umilnim rečima: Bože Svedržitelju, jedini blagi Čovekoljupče, Ti si Sina svog jedinorodnog poslao na spasenje rodu ljudskom, ne odluči me od svetih otaca što preminuše, nego neka se mnome popuni broj četrdesetorice slugu tvojih. O Gospode Isuse Hriste, pristani na ovo, jer Ti od utrobe majke svoje sledovah i Tebe jedinog zavoleh. – Pošto se tako pomoli, predade dušu svoju u ruke Gospodu u četvrti dan posle pogibije svetih otaca.
No dok još behu plač i tuga u dušama našim, i suze u očima našim, stiže jedan Ismailćanin[28] i kaza nam da su u unutrašnjoj pustinji, zvanoj Rait[29], varvari pobili sve podvižnike. Pustinja Rait beše udaljena više od dva dana hoda, u primorskim krajevima blizu Crvenog Mora, gde su dvanaest studenaca, i nekada behu sedamdeset palmovih drveta, kao što piše u Četvrtoj Knjizi Mojsijevoj (4. Mojs. 33, 9), a sada ih je vrlo mnogo. Upitasmo onog čoveka, kako su oci pobijeni, i koliko ih je ubijeno? Ali nam on ne umede reći, pošto je i sam bio čuo od drugih da su oci koji su živeli u Raiti svi do jednoga pobijeni. Posle nekoliko sati stiže i drugi vesnik koji nam to isto kaza. A posle nekoliko dana prispe jedan inok, koji je bio među tamošnjim ocima, sa željom da ostane na Sinajskoj Gori. Otac Dula, iguman Sinajske Gore, želeći da tačno sazna šta se desilo sa tamošnjim svetim ocima, stade ga podrobno raspitivati, i na koji je način on uspeo da se spase. Onda brat poče pričati, govoreći: Ja sam oci, malo živeo sa njima, skoro dvadeset godina, a drugi su tamo bili mnogo više, jer su na tom mestu neki proveli četrdeset godina, neki šezdeset, a neki sedamdeset. A to je mesto ravnica, vrlo prostrana, na istoku se pruža sedamdeset stadija, do jedne visoke gore koja dopire do Crvenoga Mora. Tamo mnogi pustinjaci življahu, po reči apostola, potucajući se po pustinjama, i po gorama, i po pećinama, i po provalijama zemaljskim (Jevr. 11, 38). Blizu gope beše im crkva, u koju se svake nedelje sabirahu vaistinu nebeski ljudi, koji borave na zemlji, a dušom i životom su slični anđelima, jer tela svoja prezreše kao tuđa, a duše svoje ukrasiše ne jednom već svima vrlinama. Njihova pak stradanja, i smrt, i napade što doživeše od demona, i sve vrline, hteo bih da vam po redu izložim, ali nisam u stanju.
Ipak ću vam kazati jednu ili dve stvari radi duhovne koristi, na osnovu kojih ćete izvesti zaključak o žitiju i ostalih otaca.
Među njima beše jedan starac, po imenu Mojsije, rodom iz obližnjeg grada Farana. On od detinjstva beše zavoleo inočko žitije. Beše ranije nastojatelj ocima koji su tamo živeli. U monaštvu je proveo sedamdeset i tri godine. Na Gori je živeo u jednoj pećini nedaleko od manastira. Beše to drugi Ilija Tesvićanin, jer sve što moljaše u Gospoda, Gospod mu davaše. Čineći čudesa u Bogu, i isceljuJući svaku bolest, on prevede u hrišćanstvo sve ljude u okolini Farana, takođe i Ismailćane toga kraja. Jer gledajući čudesa i isceljenja koja činjaše, oni verovaše u Hrista, i dolažahu u svetu crkvu te primahu sveto krštenje. Ovaj sveti otac oslobodi mnoge i od nečistih duhova, blagodaću Hristovom imajući vlast nad đavolima. On otkako je počeo samovati, hleba ne okusi, ali je zbog posetilaca držao kod sebe pomalo hleba, koji su mu davali ljudi što su mu iz Egipta dolazili. Njegova pak hrana behu urme, i piće – voda. Odeća mu beše od palme. Voleo je bezmolvije, usamljeničko molitveno tihovanje više nego iko. Vrlo srdačno i krotko primao je posetioce koji su mu dolazili sa duhovnim pitanjima. Spavao je malo i lako, i to samo posle jutrenja, a ostalo vreme noći provodio je bez spavanja. A y toku Svete Četrdesetnice, sve do Velikog Četvrtka, nije ni s kim razgovarao. Za celu Četrdesetnicu njemu beše dosta za hranu samo dvadeset urmi i jedan krčag vode. Od toga mu je preostajalo čak i do Velikog Petka, kako nam je pričao njegov učenik. Zednom za vreme svete Četrdesetnice dovedoše k njemu radi iscelenja od nečistog duha nekog etiopskog velmožu Vediana. Kada se behu približili njegovoj keliji na jednu stadiju, zli duh obori Vediana i poče vikati: O muke moje, kome me to vode! jer ja ni trenutka jednog nisam mogao podnositi tog prepredenjaka i varalicu. – I rekavši to, iziđe iz čoveka. I odmah se isceli čovek, i verova u Hrista sa mnogim drugima, i udostoji se kasnije svetog krštenja. I mnoge druge stvari trebalo bi da vam pričam o ovom prepodobnom, ali, pošto se nema vremena, moram prećutati. On skonča, zaklan od nagrnulih varvara.
Ovaj divni i blaženi otac imađaše učenika koji se takođe zvao Mojsije. Beše iz Tivaide[30]. Bezmolstvovao je pored starca četrdeset i šest godina, ne izmenivši ništa od pravila svoga oca. I beše obrazac mnogim mladim monasima. I ja u početku življah zajedno sa njim, ali se odvojih od njega zbog njegovog neizmernog uzdržanja. I on bi zaklan sa ostalim svetim ocima.
Zaslužuje, i bilo bi od koristi, da spomenem žitije svakoga od tih otaca, ali zbog nemanja vremena spomenuću još samo jednog. Među njima beše jedan otac, po imenu Josif, rodom Analitin. On življaše na dve stadije daleko od vode. Svojim rukama napravi sebi obitalište. Beše to muž svet i vaistinu pun rasuđivanja, ukrašen i svima dobrim delima. Prožive na tom mestu trideset godina. A učenik njegov ne življaše pored njega, već u drugoj keliji negde u blizini. Ovom prepodobnom Josifu dođe jednom neki brat da ga pita o pomislima; kucnu u vrata, ali pošto starac ne odgovori, brat zaviri kroz prozorče i vide starca gde stoji usred kelije kao plamen od glave do nogu. Užas ga spopade, i on se stropošta, i dva sata ležaše kao mrtav. A kad se prenu kao iza sna, ostade sedeći pred starčevim vratima. Starac pak, zauzet bogomislijem, ne znađaše šta se desilo. I kad bi oko podne, brat opet zakuca. Starac otvori i uvede ga unutra. I pošto sedoše upita ga. Kad si došao, sinko? – On odgovori starcu: Ima četiri sata, ili nešto više, otkako dođoh. Ali da te ne bih uznemirio, oče, ja ne zakucah sve do sada. – Blaženi starac razumede da ga je brat primetio, ali mu o tome ne reče ništa, nego mu kaza mnogo korisnih stvari odnosno pomisli, i otpusti ga s mirom. A kad otide brat divni starac taj napusti svoju ćeliju i postade nevidljiv, bojeći se slave ljudske. Posle nekoliko dana dođe učenik njegov Gelasije; i kad ne nađe starca u keliji, tražaše ga dugo po pustinji, ali ga nigde ne nađe. Zatim se uplakan vrati u starčevu keliju, i nastani se u njoj, da bi bar donekle utešio dušu svoju gledajući keliju oca svog. I provede u toj keliji šest godina. A posle toga jednoga dana oko tri sata po podne zakuca neko na vrata. Gelasije otvori i ugleda oca svog gde stoji pred vratima. I udivi se neočekivanom prizoru, jer mišljaše da vidi duha. Uza sve to reče mu: Satvori molitvu, oče! – Starac satvori molitvu, i celivaše jedan drugog. Zatim reče starac svome učeniku: Dobro si uradio, sinko, što si najpre zatražio da satvorim molitvu, jer su mnogobrojne i raznovrsne zamke đavolove. – A brat ga upita: Zašto si se, oče, odvojio od otaca, i mene, sina svog, ostavio, i eto sve do sada bio sam u tuzi i u plaču? – Odgovori mu starac: Razlog što sam otišao, sinko, samo Bog zna. Ipak, sve do sada ja niti sam od ovog mesta otstupio, niti tebe ostavio; niti je prošla nedelja da se sa ocima ne pričestim u crkvi svetim besmrtnim Tajnama Hrista Boga našeg. – I divljaše se brat veoma, kako je to među njima boravio a da ga niko od njih nije video. I upita ga: Oče, a zašto si sada na vidljiv način došao sinu svom? – Starac odgovori: Eto, sinko, već je stiglo vreme da idem Gospodu, i došao sam da me sahraniš. – I pošto je dugo razgovarao sa bratom o korisnim stvarima, i.utvrdio ga, podiže ruke k nebu, i satvori molitvu za njega, i tako s mirom usnu u Gospodu. Brat odmah dođe i obavesti nas o tome. I mi se skupismo, i sa palmovim grančicama i mnogim pesmama donesmo ga u crkvu. Lice je njegovo sijalo, kao nekada lice proroka Mojsija. I položismo ga među ranije usnule svete i božanstvene oce. Mnogo bih još imao da vam pričam, ali to ostavljam za drugi put. Sada treba da vam ispričam o varvarima. Jer vidim da želite da čujete, kako su oni pobili svete oce.
Tako behu savršeni ti blaženi oci: življahu u potpunom siromaštvu, junački podnošahu nevolje Gospoda radi, bejahu stalno u molitvi i bogoviđenju. Živelo nas je tamo četrdeset i tri. I gle, dođoše neka dva čoveka i kazaše nam ovo: S one obale mora iz Etiopije, lađom ide mnoštvo varvara. Mi smo bili na čamcu; oni nas zaustaviše, i rekoše nam: odvedite nas do grada, i mi vas nećemo tući. Iako nismo želeli, obećasmo. A očekivasmo da dune jyg, da bismo zaplovili. Božjom pomoću, nas dvojica noću umakosmo čamcem iz njihovih ruku. I evo obaveštavamo vas da se na vreme sklonite, kako vas ne bi varvari, prolazeći ovuda, pohvatali i pobili. Njih ima trista. – Čuvši to, mi postavismo straže kraj mora, da nas izveste čim ugledaju lađu gde ide. Sami pak služasmo svenoćno bdenije, moleći Boga da učini ono što je korisno za duše naše.
A kada se poče spuštati noć, pojavi se lađa koja je plovila prema nama. Mirjani, koliko ih beše u okolini Farana, spremiše se za borbu, da bi zaštitili svoje žene i decu. Beše ih na broju dvesta, osim žena i dece. Mi pak povukosmo se u crkvu koja beše ograđena. A lađa ona sa varvarima doplovi do pristaništa, i pristade zapadno uz podgorje blizu studenaca, da tu provede noć. A kad svanu, varvari odmah svezaše mornare, i izbaciše ih iz lađe, a na lađi ostaviše samo jednoga, i pokraj njega jednog varvarina, kako ne bi taj mornar mogao otploviti sa lađom. I dođoše varvari do studenaca, gde ih sretoše mesni žitelji, gotovi na borbu. I sa obe strane poleteše silne strele. Ali varvari, vičniji u zlu, pognaše mesne žitelje i ubiše sto četrdeset i sedam. Ostali se razbegoše kud koji. A varvari pohvataše njihove žene i decu, i počiniše bezakonja. Zatim se kao divlje zveri ustremiše na nas, nadajući se jadnici da će u nas naći mnogo zlata. I opkoliše zidove našeg manastira, vičući i halačući, da bi nas zastrašili. Nalazeći se u krajnjoj opasnosti i nevolji, mi besmo u nedoumici šta da radimo, samo vapijasmo k Bogu ridajući. Neki od nas podnošahu junački ovu bedu, neki plakahu, neki zahvaljivahu Bogu moleći se i jedan drugog tešeći, i svi skupa govorahu: Gospode, pomiluj! – A otac naš svešteni Pavle stade usred crkve i reče: Oci i braćo, čujte mene grešnog i poslednjeg među svima. Svi dobro znate da smo se iz ljubavi prema Gospodu našem Isusu Hristu odrekli sujetnoga sveta, i živimo u ovoj goloj pustinji, i udostojismo se nositi Njegov blagi jaram u gladi i žeđi i u krajnjem siromaštvu. Prezresmo sve zemaljsko i sujetno, da bi se udostojili biti zajedničari Njegovog nebeskog carstva. I sada se tome samo i nadamo, makar nas ovog časa zadesila smrt. Ako dakle Gospod naš hoće da nas ubrzo oslobodi ovog sujetnog života, i da nas ima kraj Sebe, zašto onda tugujemo i padamo duhom? He treba li pre da se radujemo? Zato smo dužni da blagodarimo i da se radujemo, a nikako da padamo duhom. Šta je divnije za nas, ili šta je slađe, nego da gledamo slavu Gospodnju i sozercavamo Njegovo sveto božanstveno lice? Setite, se braćo moja i oci, kako smo svagda slavili i veličali pređašnje svete Mučenike, i jedan drugome kazivali stradanja njihova, kako su za ime Hristovo bili mučeni. I željasmo da se obretemo među njima. I evo, već je došlo vreme, i naša se želja ispunjuje, da bismo se s njima naslađivali ostvarenjem nade naše u budućem životu. Zato nipošto nemojte biti malodušni, niti se podajte tuzi, niti se plašite, nego usrdno opašite sebe silom, i junački podnesite smrt, i Bog će nas milostivo primiti u svoje carstvo. – I svi odgovarajući rekoše: Kako si rekao, česni oče, tako ćemo uraditi. Jer čime ćemo uzvratiti Gospodu za sva dobra što će nam dati? Čašu spasenja uzećemo, i ime Gospodnje prizvaćemo (Ps. 115, 3. 4). – I sveti otac naš okrenu se istoku i, podigavši k nebu ruke svoje, reče: Gospode Isuse Hriste Bože Svedržitelju, nado i pomoći naša, ne zaboravi nas nedostojne sluge tvoje, nego se seti ništavnosti naše i tuge naše, jer se do praha ponizi duša naša. Ukrepi nas u ovaj čas, Gospode, u vreme nevolje naše; primi kao žrtvu blagoprijatnu, kao miris duhovnoga miomira duše sviju nas, jer Hebi priliči slava i čast sada i uvek i kroza sve vekove. – I kada svi rekoše: Amin, odmah bi glas iz svetoga oltara, koji svi čusmo: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. – Od toga glasa spopade nas strah i užas, i svima nam srca i kolena iznemogoše. Jer je duh srčan, kao što reče Gospod, ali je telo slabo. Jedino oči naše behu uperene u nebo, a ovaj život već ne beše naš.
Varvari, pošto im se niko ne protivljaše, niti im branjaše, donesoše dugačke motke, pomoću njih preskočiše manastirske zidine, otvoriše vrata, i nagrnuše kao divlji vuci i ljute zveri, sa isukanim mačevima. I uhvatiše svetlolikog starca Jeremiju, koji seđaše kraj crkvenih vrata, i rekoše mu: Pokaži nam vašeg starešinu. – Starac pogleda na njih, vide njihova mračna dica, i isukane mačeve u rukama njihovim, i nimalo uznemiren reče im: Što me plašite, neprijatelji Hrista mog? Ništa vam kazati neću, ma šta me pitali. – A tu blizu stajaše i nastojatelj. Varvari se udiviše junaštvu starčevom, jer se ni najmanje ne uplaši. Ali ih starčevo držanje uvredi i oni, silno ljuti, vezaše mu i ruke i noge, postaviše ga nagog ispred sebe i strelama ga izrešetaše. I tako on istupi hrabro protiv đavola, i zgazi glavu zmiji, i bi prvi uvenčan vencem mučeništva, i postade primer i ugled stradanja i za stare i za mlade.
Gledajući ovo, svešteni otac naš Pavle ubrzo iziđe pred njih i reče: Ja sam koga vi tražite. – I pokaza svojim prstom na sebe. I predade sebe varvarima hrabri sluga Hristov, niti se plašeći niti pomišljajući na rane i mučenja koje su mu bezakonici spremali. Upitaše ga govoreći: Reci nam, gde si sakrio svoje zlato? – A on tiho i krotko, kao što mu beše svagdašnji običaj, odgovori: Verujte mi, u toku celog života svog ništa zemaljsko ne stekoh osim ove vete odeće što je na telu mom vidite. – I ukaza im na svoju odeću. A oni mu celo telo pokriše strelama i glavu mu kamenicama razbiše, vičući: Donesi nam blago svoje! – I pošto ga još dugo kinjiše, i ništa ne nađoše, mačem mu rasekoše glavu na dve polovine koje visijahu na ramenima. I još mnogo mrcvaren, ležaše kraj nogu prvog ubijenog oca drugi pobeditelj đavola. Ja pak kukavac, gledajući svirepu smrt i krv svetih, i utrobe njihove prosute po zemlji, potražih od straha mesto da se sakrijem, i tako spasem. Na levoj strani crkve behu neke palmove grane, i ja se tu zavukoh i sakrih, dok su se varvari bavili oko svetog oca našeg Pavla. Mislio sam, svakako će mi se desiti od dvoga jedno: ili ću se sakriti, i izbeći smrt; ili će me pronaći, i pogubiti sa ocima. – A gnusni varvari ostaviše onu dvojicu ubijenih otaca, pa sa isukanim mačevima jurnuše u crkvu halačući, i nemilosrdno pobiše sve oce, i stare i mlade. – Pričajući nam ovo, inok zajeca i stade gorko plakati. Sa njim, veli Amonije, plakasmo mnogo i mi svi, da i odeću okvasismo suzama.
I onaj divni brat plačući opet stade kazivati: Šta da rečem, ili šta da pričam, braćo, jer oči moje videše mnoge stvari dostojne gorkog ridanja? Beše tamo Jedan veliki otac, po imenu Adam. On imađaše mladog učenika Sergija, kome beše petnaest godina. On ga je izmalena vaspitao, i uputio u monaški život, i naučio na borbu i vojevanje protivu đavola. Kada varvari ugledaše njega, divnog licem i još vrlo mladog, sažališe se na njega, i ne ubiše ga, nego ga izvedoše iz crkve u nameri da ga povedu sa sobom. On pak, videći da ga ne ubiše sa bratijom i ocima i da će ga zlikovci povesti sa sobom, plakaše gorko i kukaše. Zatim, raspali se duhom, odbaci od sebe svaki strah i trepet, pritrča i hrabro istrže mač iz puku jednome varvarinu i udari po ramenu jednoga od njih da bi na taj način razljutio varvare i potstakao ih da ga ubčju. Tako i bi. Besni od gneva, varvaii ga isekoše na komade. U mukama, on se osmehivaše govoreći: Blagosloven Gospod koji nas ne predade žive u ruke grešnih ljudi! – I rekavši to, upokoji se u Gospodu.
Gledajući to, ja moljah svemilostivog i čovekoljubivog Boga, da me sakrije od nečovečnih varvara i oslepi oči njihove da me ne vide, kako bih bar tela svetih sahranio. Kad ubijahu svete, po crkvi poteče silna krv. Ali se oni ne uplašiše niti zažališe, nego radujući se zahvaljivahu Bogu. Jer um imađahu ka svome Gospodu, i česno živevši na zemlji, načiniše od sebe crkvu Svetome Duhu. Napustili su bili svu lepotu i sujetu ovoga sveta, i Bogu jedino sledovali, i naposletku, mučeni na razne načine, umrli za ime Njegovo.
Pošto pobiše oce, varvari prevrnuše ceo manastir, držeći da će naći mnogo blaga. Bednici nisu znali da sveti oci ništa zemaljsko ne tekoše, već u telu anđelski živeše. Dok se sve to događalo, ja sam se osećao kao mrtav. Mislio sam da će, tražeći blago, pretresti i one palmove grane. Često sam virio ispod granja, kad li će naići i ubiti me kao i ostale. Smrt mi već beše pred očima; i ja se moljah Bogu da me, ako hoće, spase. Kada se pak varvari uputiše palmovom granju, ne pretresoše ga i otidoše. Bog pomrači srca njihova i oči. I pošto ništa ne nađoše, oni ostaviše svete oce onako mrtve, i svratiše opet do studenaca, da bi odatle došli do mora i produžili svoj put. Ali kad dođoše na obalu, nađoše lađu razbijenu. Jer mornar koji beše ostavljen da čuva lađu, budući hristoljubiv, krišom od varvarina što beše s njim otseče uže lađino. A pošto beše vetar, lađa udari o breg i razbi se. Mornar pak ubi varvarina, i pobeže u gopy. A varvari, izgubivši nadu, ne znađahu šta da rade, i kako da se vrate u svoju zemlju. Malaksali od muke, od nedoumice, i od silnoga besa, oni poklaše sve roblje što behu poveli, i decu i žene. Zatim naložiše vatru i zapališe sve palme.
Dok su varvari bili time zauzeti, stiže mnogo ljudi iz grada Farana, šest stotina odabranih strelaca. Behu čuli za pogibiju svetih otaca u Raiti. Varvari, osetivši da ovi dolaze, spremiše se za borbu i povukoše se malo k moru. Kada sunce granu, otpoče borba. Silne strele padahu i s jedne i s druge strane. Faranci pošto ih beše više, nadvlađivahu varvare, i mnoge pobiše. A varvari, nemajući nadu na spasenje, muški se branjahu, i držahu se sve do tri časa popodne. I ubiše osamdeset i četiri Faranaca, i mnoge raniše. A varvari svi na tom mestu izgiboše, ne htedoše ni da beže ni da otstupe.
Dok se to dešavalo, ja se malo ohrabrih i iziđoh odande gde sam se bio sakrio. I obiđoh tela pobijenih svetih, i nađoh da su svi mrtvi osim trojice: Domna, Andreja i Oriona. Domn je ležao u strašnim mukama, jer je imao ljutu ranu na grudima. Andrej je imao mnogo rana, ali one nisu bile tako teške, i on ih je preboleo i ostao živ. Orion pak nije uopšte bio ranjen, jer ga je jedan varvarin udario mačem s desne strane, mač je izišao na levu stranu, ali mu je probio samo odeću, a telo mu nije dodirnuo. Misleći da ga je ubio, varvarin ga je ostavio i ustremio se na druge. A Orion se uvuče među druge, i ležaše kao mrtav. On dakle ustade, i zajedno pregledasmo tela svetih, plačući i kukajući sa mnom nad pogibijom otaca. A Faranci ostaviše na morskoj obali telesa izginulih varvara da ih zverinje i ptice nebeske pojedu, sabraše tela svojih izginulih drugova, satvoriše plač i ridanje veliko, i sahraniše ih u podnožju gore gde behu studenci. Zatim dođoše k nama. Dođe i knez Vedijan, koga, kao što napred rekosmo, prepodobni Mojsije izbavi od duha nečistog. S knezom uđosmo u crkvu, ridasmo i plakasmo gorko, bijući se u grudi od strašnog prizora: stado Hristovo po zemlji razbacano, kao ovce od zverinja poklane. Pred našim očima su ležali starci svete lepote, sa česnim sedim vlasima, a mlađi su izgledali kao anđeli, jer lica su im sijala kao jutarnje cveće, pokazujući na sebi znake vrlinskog žitija njihovog. Strašne i ljute rane imađahu sluge Hristove i mučenici: jer u jednoga rana beše od ramena do stomaka, drugi napola presečen ležaše na zemlji, trećem beše glava otsečena, četvrtome – oči izvađene, petome – ruke i noge odrezane, šestome – koplje u srce rinuto. I tako od raznih rana skončaše oni koji su za života stalno na sebi nosili mrtvost Gospoda Isusa Hrista, da bi se i život Isusov na telu njihovom pokazao. I pošto sav život svoj bogougodno proživeše, naposletku se krvlju svojom prosvetiše, i uvrstiše među svete mučenike.
Mi sabrasmo sveta tela njihova na jedno mesto. Hristoljubivi knez Vedijan sa ostalim žiteljima Farana donese svetle odežde, i sahranismo svete, njih trideset i devet na broju. Svi prisutni uzeše učešća na sahrani svetih, noseći palmove grančice u rukama i pevajući psalme i duhovne pesme. Mnogo i suza prolismo. I tako pogrebosmo njihove česne mošti u groblju otačkom, osim Domna. A Domn, koga ranije spomenusmo, po rođenju Rimljanin, još beše živ. Ali, kad pade veče, i on se upokoji u Gospodu. I njega sahranismo pored svetih otaca.
Upokojiše se ovi sveti Hristovi mučenici četrnaestog januara u tri sata po podne. Otac Andrej i otac Orion ostadoše tamo sami, razmišljajući da li da i nadalje ostanu u istom mestu ili da ga napuste. Ja pak nisam mogao od tuge, plača i suza za zaklanim ocima da gledam ono opustelo obitalište, i zato dođoh k vama. Hristoljubivi Vedijan me mnogo zadržavaše da ostanem tamo, obećavajući da će često dolaziti i donositi što nam treba. Ali ja ne pristadoh sa pomenutih razloga.
Molim vas oci, kao što vas ja podrobno obavestih, ispričajte i vi meni šta se sve ovde desilo. I mi mu, veli Amonije, ispričasmo sve. I divismo se divnom promišljanju Božjem, kako u isti dan biše pobijeni sveti oci, i to i tamo i ovde isti broj. I opet plakasmo i ridasmo svi skupa. Onda ustade prepodobni otac naš Dula, i reče: Mili moji, zaista se oni kao izabrane sluge Hristove udostojiše radosti i dvorova nebeskih. Posle tolikih podviga i iskušenja uvenčaše se vencem mučeništva, i sada su u velikoj slavi i časti. A mi koji nadživesmo tu nevolju, povedimo računa o svome spasenju i pomolimo se njima da mole Gospoda za nas, da se i mi sa njima udostojimo udela u nebeskom carstvu. Sada pak da uznesemo blagodarne pesme Bogu što nas je zaštitio od varvarskih ruku. – I rekavši to, razblaži nam svima duše, i tugu srca naših pretvori u radost, i uteši nas divnim rečima.
A ja, grešni Amonije, vratih se s Bogom u Egipat, i sve ovo stavih na hartiju. He otidoh u prvobitno mesto, zvano Kanovo, već se nastanih u maloj keliji u blizini Memfija[31]. Živeći u njoj, često se sećam i odajem poštovanje mučeništvu i podvizima prepodobnih Mučenika Hristovih. Sa njima neka i nama Gospod da udela u svom nebeskom carstvu kako bismo se naslađivali neiskazanih i večnih blaga sa svima onima koji Ga ljube. Jer njemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa bespočetnim Ocem njegovim, i svesvetim i blagim i životvornim Duhom njegovim, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

DRUGA POGIBIJA PREPODOBNIH OTACA
SINAJSKIH I RAITSKIH
za vreme Nila Postnika

Pošto prođe mnogo godina posle prve pogibije prepodobnih otaca opet bi najezda varvara na Goru Sinajsku u vreme prepodobnog Nila Postnika[32]. I to varvara koji su živeli u pustinji koja se proteže od Arabije pa sve do Egipta preko Crvenog Mora. Ti varvari nisu živeli po gradovima i kućama, već pod šatorima grupno, prelazeći iz jednog mesta u drugo. Naročito su se zadržavali onde, gde bi našli dobru vodu i pašu za svoju stoku. Izdržavali su se ne rukodeljem, ili trgovinom, ili zemljoradnjom, već lovom, i prvenstveno pljačkom, Sve oružje njihovo beše mač, luk i koplje, a sav posao im beše: napadati na tuđa naselja, i vršiti razbojništva po putevima.
Prepodobni oci koji behu izabrali usamljenički život u Bogu nalažahu se: neki u pustinji Sinajskoj, neki u pećinama i raselinama, neki u malim kelijama blizu voda, neki kraj crkve, hraneći se divljim zeljem, urmama i drugim voćem. Malo je ko od njih jeo hleba, jer su živeli u velikom uzdržanju i postu. Uzimali su hranu: neki svakog drugog dana, drugi u dva ili tri dana jedanput, a neki – jedanput nedeljno, tek da održe telo u životu. U sviju njih žitije beše ravnoangelno, jer su zanemarivali tela svoja a brinuli se o dušama svojim, i trudili se da ugode Gospodu. Njemu su svesrdno i služili, goreći duhom i slaveći Ga i danju i noću. Molitva i psalmopjenije behu im neprestano u ustima. Nedeljom su se svi sabirali u jednu crkvu; tamo su vršili svenoćna bogosluženja, pričešćivali se božanskim Tajnama, i opet vraćali u svoje kelije na bezmolvije. Među njima bejaše i prepodobni Nil Postnik. On je ranije bio eparh[33] u Carigradu, i u braku imao dva deteta. Zatim se dogovori sa suprugom, i ostaviše svet: ona se u ženskom manastiru postriže za monahinju, sa ćerčicom, a on uze sa sobom sina Teodula i dođe na Goru Sinajsku. On i bi očevidac varvarske najezde, i kasnije opisa kako sveti oci behu pobijeni.
Prepodobni Nil življaše na Gori. Imao je običaj da posećuje okolne oce. Jednom siđe s Gore sa sinom u posetu ocima kod Svete kupine. Tu uveče za trpezom prezviter toga mesta, blaženi Teodul, reče bratiji: Ko zna, da li će nas ova trpeza sabrati opet ovako sve pre no što umremo? – A ovo reče provideći Duhom napast koja se imala desiti. Sutradan posle jutrenja iznenada napadoše varvari na sveto mesto, i kao besni psi opkoliše obitelj. Halakahu naokolo, plašeći nas unutra. Onda navališe na skrovišta, u kojima beše nešto sušenog voća, koje se čuvalo da bi zimi sluge Božje postnici mogli prehraniti svoja mnogonamučena tela. Pošto tu hranu pokupiše, varvari jurnuše u crkvu, gde se behu oci sabrali, i izvedoše ih iz crkve. Onda ih svukoše, i poređaše ih nage da ih pobiju. Najpre starije, pa mlađe. Najstarijem među njima, prezviteru svetoga mesta blaženom Teodulu, prvo narediše da sagne glavu za posečenje. Dva varvarina sa isukanim mačevima, jarosna pogleda, stadoše pored prepodobnoga. On bez imalo straha saže glavu pod mač i tihim glasom reče: Blagosloven Gospod! – I udariše ga oba varvarina, jedan za drugim, i rasekoše mu trup napola; i tako blaženi muž pade na zemlju. Onda dohvatiše drugoga starca, koji je živeo zajedno sa prezviterom, te i njega ubiše. Beše tu i jedan dečko koji je prisluživao prezviteru. NJemu narediše da skupi voće razbacano po zemlji, kao tobože želeći da ga poštede i sačuvaju da im bude sluga. Kad se dečko saže i poče skupljati voće, jedan varvarin koji stajaše pozadi krišom trže mač, snažno udari dečka i ubi ga.
Dok ubivahu i druge oce, neki varvari dadoše rukom znak ostalim crnoriscima da beže. To beše volja Božja. I oni koji behu telom snažniji, i mogahu da beže, pobegoše preko provalije u goru, kuda je varvarima bilo teško goniti ih. I blaženi Nil pobeže sa njima, i spase se smrti, ali sin njegov Teodul ostade u rukama varvara. Pošto beše veoma lep mladić, varvari ga ne ubiše već vezana sa sobom odvedoše. Namera im beše da ga prinesu na žrtvu zvezdi Danici, koju mesto Boga imađahu. Oni nisu znali za jedinog Boga, Sazdatelja svih; a nisu se klanjali ni idolima, niti poštovali ikoga od neznabožačkih bogova. Jedino su zvezdi Danici služili, i njoj sve najlepše na žrtvu prinosili. Naročito lepe zarobljene mladiće. Njih su joj prinosili na žrtvu pred rađanje sunca. Zbog toga i Nilovog sina poštedeše.
Varvari opljačkaše u okolini i druga monaška obitališta, i mnoge svete oce pobiše po raznim mestima, pa otidoše. A Nil Postnik posmatraše sa vrha Gore kako poubijaše prepodobne oce i kako mu sina u ropstvo odvedoše, neutešno ridaše, i kroz plač govoraše: O blaženi i preblaženi oci, gde je sad trud vašeg uzdržanja? gde povazdašnje podnošenje nevolja? da li dobiste venac za mnoge podvige svoje? je li ovo nagrada za dugo monahovanje? eda li se uzalud podvizavaste? je li pravo da za vrlinu primite muku? da li vas, ubijane, ostavi bez pomoći promisao Božji: He ustade pravda kada vas nevine ubijahu, nego se pogana ruka osili protiv vaših svetih tela. I hvali se svojom pobedom zlo, i silno se veseli, jer do kraja istinu pobedi. Kako kupina ne upali svoj drevni oganj i ne spali bezakonike? Kako zemlja ne otvori usta svoja i ne proždre ih, kao nekada Koreja sa svima njegovim? Kako umukoše na Sinaju strašni glasovi truba, i munje, i gromovi, i ne uplašiše nečestive? Ali ne požuri Svemogući sa odmazdom, jer niti porazi nepravednike, niti krepkom rukom izbavi mučenike, da ne bi varvari, ugledavši čudesa, poznali nepobedivu silu Božju. I tako na Gori, na kojoj nekada bi dan Zakon, i kraj Kupine, sveti oci padoše bespomoćni kao beslovesne žrtve. Gde tada beše sila, koja potopi Egipćane u moru i morsko dno načini grobnicom njihovom? Gde je ona sila, koja kamenjem kao gradom pobi inoplemenike, i bez krvi i napora dade ljudima svojim pobedu nad neprijateljima? Gde je to sakrio pomoć svoju Višnji, koji zatvori usta lavovima da se ne kosnu Danila, i ugasi silu ognja radi Tri Mladića, da bi obelodanio njihovu pobožnost? A kako zataji vrline ovih slugu svojih, ostavljajući ih bez zaštite i čineći da ih smatraju zaista nedostojnima pomoći?
Blaženi ovo sve govoraše od tuge srca i od velike žalosti. Jer duša, zahvaćena teškom tugom, ima običaj da ponekad govori mnoge nerasudne reči. Istina je: pomoć Božja često napušta pravednike, prepuštajući ih mučiteljima na razne muke i nepravedne smrti, da bi njihova vrlina zasijala kao prekaljeno zlato, i vera njihova zasijala kao svetionik, i da bi velike nagrade primili na nebu. Jer nema sumnje, i ovi prepodobni, sa ranije pobijenim ocima, biše uvršteni među svete Mučenike, i sada se proslavljaju u carstvu Hristovom.
A kada dan naže k večeru, prepodobni Nil sa ostalim crnoriscima koji se behu spasli, smelo se spustiše s Gore da sahrane tela pobijenih svetitelja. I došavši, nađoše prepodobnog Teodula prezvitera gde još diše i pomalo može govoriti. Oni ga okružiše, plačući. A starac im govoraše: Neka vas ne zbunjuje ova napast što nas je snašla. Jer Satana ima običaj da traži od Boga da mu dopusti kušati one koji se trude da ugode Bogu. Kao što je tražio da kuša Jova, kome i decu pobi. Ali Podvigopoložnik zna radi čega prepušta svoje podvižnike protivniku. On to čini sa dva razloga: prvo, da bi slavno nagradio one koji junački podneru iskušenje, kao što je dvostruko nagradio Jova; drugo, da bi im dao nešto nesravnjeno bolje: ono što oko njihovo ne vidi, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, a Bog ugotovi onima koji Ga ljube i trpe Njega radi. – Rekavši to, starac dade poslednji celiv prisutnima, i skonča. I sahraniše ga sa ostalim pobijenim ocima, dok je još bila noć.
U tom trenutku dotrča k njima jedan mladić, koji je pobegao od varvara, sluga velmože Magedona, koji se u to vreme radi državnih poslova bavio u tim krajevima. Tog velmožu sa sinom njegovim uhvatiše varvari negde na putu, i sve ga opljačkaše. Onda mu sina pred očima zaklaše, pa zatim i njega ubiše. A ovaj mladić, sluga, spase se bekstvom, i dođe u opustošenu obitelj, sav cepteći od straha, kao da su mu gonioci za leđima. Sveti Nil ga raspitivaše kako je pobegao. A on ispriča ovo: Ja bejah vezan zajedno sa tvojim sinom. I juče se varvari dogovoriše, – kako mi tajno kaza jedan od zarobljenika koji razume njihov jezik, – da nas obojicu, mene i tvog sina, prinesu na žrtvu zvezdi Danici, čim pred zoru bude izgrejala. Toga radi žrtvenik od kamenja napraviše, i drva naslagaše. Ja obavestih sina tvoga o tome, i rekoh mu da nas sunce neće zateći žive, ako se bekstvom ne spasemo. A on, bojeći se da nas ne uhvate, ostade, rekavši mi: Ako je na to Božja volja, onda je nemoguće izbeći smrt i sakriti se, pa makar se sakrio u nepristupačnim i najskrivenijim mestima. – A kada noć dosta odmače, varvari čvrsto zaspaše, jer se behu dobro napili za vreme večere. Ja onda odreših svoje uze, i kao zmija puzeći po zemlji, izvukoh se daleko iz njihovog logora. Onda ustadoh i nagoh bežati. Gonjen strahom, trčao sam kao okriljen. Bojao sam se, da oni ne primete, i stanu me goniti. Evo, još se tresem i drhtim od straha. Jer svirepo varvarsko mučenje, koje videh, još mi mori um, i kao da ga sada pred očima gledam. I pričaše nam mladić o pokolju mnogih svetih otaca. Na jednom mestu punom cveća, reče mladić, varvari nađoše vodu, i legoše da se odmore. Ali ugledavši podalje na jednom visu malu pećinu, skočiše, otrčaše tamo, i izvedoše iz nje jednog česnog starca, svukoše ga s gore i kamenjem ubiše. Zatim idući malo, uhvatiše mladog crnorisca, bledog i suhog u licu, i njega kamenjem ubiše. Posle toga nađoše jedno mesto sa mnogo drveta, i malom pećinom, u kojoj življaše neki pustinjak mlad po godinama ali star po veličini duše. Narediše mu da izađe i poda im svoju odeću. On im odgovori: Dom moj, u kome sam se trudio, neka mi grob bude. Uđite i ubijte me ovde. Odeću svoju neću skinuti, da ne bih sam video nagotu svoju, koju do danas ne videh. A kada me ubijete, onda je sami skinite s mene, pošto ću biti mrtav i ništa neću znati o sebi. – Oni zatražiše od njega da im kaže gde se u toj pustinji nalaze tajni manastiri, i obećavahu mu da će ga ostaviti živa. A on im odgovori: Kada bih i znao mesta gde sveti muževi žive, ne bih vam kazao, jer neću da budem izdajica slugu Božjih. – Tako junačko držanje podvižnikovo razjari bezakonike, i oni sa isukanim mačevima uđoše unutra i na komade ga isekoše. Idući dalje pustinjom, utledaše tri oca gde hodaju po pustinji, okomiše se odmah na njih i posekoše ih. Zatim izdaleka ugledaše dva manastira, jedan blizu drugog, podeliše se u dve grupe i uputiše se k njima. Šta su tamo počinili, kako su i koje oce pobili, ne znam, samo izdaleka videh jednog inoka gde beži a varvari ga gađaju strelama. I pogođen, on pade, a oni dotrčaše i sabljama i kopljima ga dotukoše. Posle toga ja noću pobegoh, kao što vam već rekoh. A šta se posle mog bekstva desilo tvome sinu, reče on Nilu, Bog zna. Ostavio sam ga živa, ali bez nade da će ostati u životu. Jer će sigurno, kada Danica izgreje, biti zaklan i prinesen na žrtvu.
Kada sve to ču Nil, o koliko je plakao i ridao zbog smrti svoga sina! naročito što je imao biti prinesen na žrtau nečestivim bogovima. I vapijaše k Bogu govoreći: Gospode moj, Gospode Bože otaca, radi čiste Bogomajke koja Te rodila i radi dobrote tvoje nemoj dopustiti da sin moj pogine od varvara!
Promislom Svojim Bog sačuva dečaka Teodula čitava, jer varvari tvrdo spavahu sve do sunčeva izlaska. Kada se probudiše, Zornjača se već beše sakrila. A kada još videše da je pobegao jedan od dečaka spremljenih za žrtvu, ne prinesoše uobičajene žrtve, već odvedoše Teodula sa sobom u svoju zemlju.
Posle toga žitelji Farana poslaše svoje izaslanike varvarskom knezu Amonu, žaleći se na njegove razbojnike, koji narušiše zavet mira počinivši takve pokore. U to vreme blaženi Nil sa preostalim ocima otide u pustinju da potdzaže tela pobijenih svetitelja, da bi ih sahranili. I behu zaklani: u Betramvi Proklo, u Geti Ipatije, u manastiru zvanom €alail Isak; Makarije i Marko behu ubijeni u spoljnoj pustinji, Venijamin iza Elima, Jevsevije u Tolu, Ilija u Azi; njega pronađoše još živa, i odnesoše ga u keliju, pa se vratiše da ostale sahrane.
Kada posle sahrane dođoše opet kod Ilije, nađoše ga mrtva, i pokraj njega krčag sa vodom: žedan od mnogih rana, napio se vode i odmah izdahnuo.
Pošto sahraniše sve koje pronađoše, otidoše u Faran da čuju kakve su vesti došle od varvarskog kneza. Kada ulažahu u grad, stigoše i izaslanici koji su se vraćali od varvarskog kneza sa njegovim pismom mira, u kome obećava da će odmah odmazditi i kazniti smrću one koji su se drznuli da takva nedela počine. A Farancima poručuje da bez bojazni otidu k njemu i da svoje zarobljenike, koje nađu žive, uzmu bez otkupa. Faranci se skupiše i otidoše knezu varvarskom. Među njima beše i blaženi Nil, želeći da sazna za sina svog da li je živ u ropstvu, ili je poginuo od varvarskih ruku. I doznade da je živ, samo prodan u grad Emesu[34]. A episkop toga Jrada ga je otkupio i načinio klirikom, o čemu sam prepodobni Nil Postnik opširno govori u svojoj Reči. Prepodobni Nil je otišao tamo, i našao svoga sina čitava i zdrava. Mnogo utešen time, on zahvaljivaše Bogu. I episkop ga s ljubavlju primi i ubedi ga da treba da primi prezviterski čin. Zatim česno isprati prepodobnog Nila i njegovog sina Teodula. I oni se vratiše u svoje prvobitno obitalište na Sinajskoj Gori. I tu poživeše dugo godina, svesrdno ugađajući Gospodaru svom, Gospodu našem Isusu Hristu, kome se udostojiše predstati sa likom prepodobnih otaca na nebu, slaveći Boga vavek, amin.

ŽITIJE SVETE RAVNOAPOSTOLNE
NINE
prosvetiteljke Gruzije

Po blagočestivom predanju, koje se sve do danas čuva u Gruzinskoj kao i u celoj Pravoslavnoj Crkvi, prečista Majka Božja je promislom Božjim bila određena da u Gruziji[35] propoveda na spasenje ljudima Evanđelje Sina svog i Gospoda Isusa Hrista.
Po Vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista na nebo, piše sveti Stefan Svetogorac, behu sabrani u Sionu učenici njegovi sa Marijom, Majkom Isusovom, i očekivahu Utešitelja, kao što im zapovedi Gospod da ne idu iz Jerusalima nego da čekaju obećanje Gospodnje. A baciše i kocku u kojoj bi zemlji svaki od njih propovedao Evanđelje Božje. Prečista reče: Da ne bih i ja ostala bez udela, želim da se i za mene baci kocka, kako bih i ja imala zemlju koju mi odredi Bog. – Oni pobožni i sa strahopoštovanjem postupiše po reči Božje Majke: baciše kocku, i pade joj u deo zemlja Gruzija. I Prečista Bogorodica s radošću primi to, i htede odmah po prijemu Svetoga Duha u vidu ognjenih jezika da otputuje u Gruziju. Ali joj Anđeo Božji reče: Nemoj sada odlaziti iz Jerusalima, već ostani ovde za neko vreme; a zemlja koja Ti je pala u deo, prosvetiće se kasnije, i vladavina Tvoja biće tamo.
Ova odluka Božja o prosvećenju Gruzije izvrši se pošto prođoše tri veka od Vaznesenja Hristovog. A izvršilac očigledno i zaista beše Preblagoslovena Bogomajka Djeva: pošto dođe vreme, Ona sa blagoslovom svojim i silom svojom posla u Gruziju na propoved svetu Ninu devojku.
Sveta Nina beše rodom iz Kapadokije, jedinica znamenitih i blagočestivih roditelja: Zavulona, rimskog vojvode, rođaka svetog Velikomučenika Georgija, i Suzane, sestre jerusalimskog patrijarha Juvenalija. Kad joj bi dvanaest godina, sveta Nina dođe sa svojim roditeljima u sveti grad u Jerusalim. Tamo otac njen Zavulon, goreći ljubavlju k Bogu, željaše da mu posluži u monaškim podvizima. Na to dobi pristanak svoje supruge, i blagoslov blaženog patrijarha jerusalimskog. Pošto suzama orosi svoju mladu kćer Ninu, poveri je Bogu, Ocu siročadi i Zaštitniku udovica, i otide i sakri se u pustinjama jordanskim: i niko ne saznade ni mesto podviga ovog ugodnika Božjeg, ni mesto upokojenja njegovog. Suzanu, majku svete Nine, patrijarh brat njen postavi pri svetom hramu za đakonisu, da služi ubogim i slabim ženama. A Ninu dadoše na vaspitanje nekoj pobožnoj starici Niafori.
Sveta devojčica ova beše toliko bistra i pametna, da za dve godine, uz pomoć blagodati Božje, izuči pravila vere i pobožnosti i naviče na njih. Svakodnevno poučavajući se s usrđem i molitvom rečima Svetoga Pisma, njeno se srce sve više i više razgorevaše ljubavlju prema Hristu Sinu Božjem, koji je radi spasenja ljudi podneo krsne muke i smrt. Čitajući sa suzama evanđelska kazivanja o raspeću Hrista Spasitelja i o svemu što se desilo kraj Krsta, ona se zainteresova sudbinom hitona Gospodnjeg. Gde se sada nalazi ova zemaljska porfira Sina Božjeg? pitaše ona svoju nastavnicu, nemoguće je da na zemlji propadne tako velika svetinja. – Onda Niafora, koliko joj je samo bilo poznato iz predanja, ispriča svetoj Nini, da na severoistoku od Jerusalima postoji zemlja Gruzija, i u njoj grad Mchet[36]. Tamo je hiton Gospodnji odneo vojnik, kome kockom pripade pri raspeću Hristovom. Žitelji te zemlje, dodade Niafora, koji se nazivaju Kartveli[37], kao i njihovi susedi Jermeni i mnoga plemena planinska, sve do sada nalaze se u tami neznabožačke zablude i bezbožija.
Ovo staričino kazivanje duboko zapade u srce svete Nine. Ona i danju i noću upućivaše plamene molitve Presvetoj Djevi Bogomajci, da je udostoji videti zemlju Gruziju, pronaći i celivati hiton milog Sina njenog Gospoda Isusa Hrista, izatkan njenim Bogomaterinskim rukama, i propovedati sveto ime Njegovo tamošnjim neznabošcima. I Preblagoslovena Djeva Bogomajka, usliša molitvu sluškinje svoje, javi joj se u snu; i reče: Idi u zemlju Gruziju, blagovesti tamo evanđelje Gospoda Isusa Hrista, i naći ćeš milost u Njega, a ja ću ti biti pokroviteljka. – Ali kako mogu ja, pitaše smirena devojčica, biti oruđe tako velike službe, kada sam nemoćno žensko stvorenje? – A Presveta Djeva, dajući Nini krst napravljen od vinove loze, reče joj: Uzmi ovaj krst, on će ti biti štit i tvrđava protivu svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja; silom njegovom pobošćeš tamo spasonosnu zastavu vere u milog Sina mog i Gospoda, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine.
Prenuvši se od sna, i ugledavši u svojoj ruci divan krst, sveta Nina ga sa suzama stade celivati. Zatim ga uvi u svoju kosu, otide kod ujaka svog, patrijarha, i ispriča mu o javljenju Bogomajke i zapovesti Njenoj da ide u Gruziju i tamo blagovesti Evanđelje večnoga spasenja. Blaženi patrijarh poznade u tome viđenju očiglednu volju Božju, i ne usteže se da mladoj devojci da blagoslov da ide na podvig vere. I kad dođe blagoprijatno vreme da ona krene na dalek put, privede je patrijarh svetom oltaru hrama Gospodnjeg i, stavivši svoju svetu desnicu na njenu glavu, ovako se moljaše: Gospode Bože, Spasitelju naš, u ruke tvoje predajem ovu sirotu devojčicu, otpuštam je na propoved tvoga Božanstva. Blagovoli, Hriste Bože, da joj budeš saputnik i nastavnik svuda gde usta njena budu blagovestila o Tebi, i podari rečima njenim silu i mudrost, kojima se niko ne bi mogao protiviti ili odgovarati. A ti Presveta Bogorodice, svih hrišćana pomoći i zaštito, ovu koju si izabrala za propoved Evanđelja Sina tvog, Hrista Boga našeg, među bogobornim plemenima, opaši svojom višnjom silom protiv vidljivih i nevidljivih neprijatelja; budi joj svagda zaklon i nepobediva zaštita, i neka je milost tvoja ne napušta dok ne izvrši svetu volju tvoju.
Tih dana odlažahu iz Svetoga Grada u Jermeniju pedeset i tri devojke drugarice, sa nekom carevom ćerkom Ripsimijom, i svojom nastavnicom Gajanijom. Pobegle su iz Rima zbog gonjenja neznabožnog cara Dioklecijana. On je hteo da uzme sebi za ženu jednu od njih vrlo lepu, carevu kćer Ripsimiju, koja je bila dala obet devstvenosti i unevestila se nebeskom Ženiku, Hristu. Sa ovim svetim devojkama sveta Nina stiže do Jermenije i prestonog grada Vagaršapata[38]. I nađoše sebi sklonište izvan grada, pokraj neke vinogradarske kuće; a hranu sebi zarađivahu trudom ruku svojih.
Posle kratkog vremena zveropodobni Dioklecijan doznade da se Ripsimija krije u Jermeniji. I posla pismo jermenskom caru Tiridatu[39] koji tada još beše opaki neznabožac, da pronađe Ripsimiju i pošlje mu je u Rim. Tiridatovi ljudi ubrzo pronađoše Ripsimiju. Kad je car vide, zažele je imati za ženu. A svetiteljka mu smelo reče: Ja sam zaručena cebeskom Ženiku Hristu, i kako ćeš se ti, pogani, drznuti da se kosneš neveste Hristove? – Obuzet skotskom strašću, gnevom i stidom, nečestivi Tiridat naredi da muče svetiteljku. Baciše je na mnoge i strašne muke, pa joj otsekoše jezik, izbodoše oči i svo telo isekoše na komade. Ista sudbina postiže i sve svete drugarice svete Ripsimije, i nastavnicu njihovu Gajaniju[40].
Samo se sveta Nina na čudesan način spase od smrti: vođena nevidljivom rukom, ona se sakri u džbunju divlje, još nerascvetane ruže. Uzbuđena od straha, i moleći se za svoje drugarice, ona podiže k nebu svoje uplakane oči, i ugleda na visini svetlonosnog anđela, opasanog svetlim orarom. Praćen mnoštvom nebožitelja on se spuštaše s nebeskih visina, držeći u ruci svojoj miomirisnu kadionicu; a sa zemlje, kao u susret njemu, uzlažahu duše svetih Mučenica, koje i biše primljene među svetle nebožitelje, i zajedno se s njima uzneše u nebeske visine. Gospode! Gospode! ridajući vapijaše sveta Nina kada ugleda to, zašto mene jedinu ostavljaš usred ovih guja i aspida? – A anđeo joj odgovori i reče: Ne tuguj, već počekaj malo, jer ćeš i ti biti uzeta u carstvo Gospoda slave, kada se te trnovite i divlje ruže pokriju mirisavim cvetovima, kao one negovane u baštama. A sada ustani i idi na sever, gde stiže velika žetva, ali nema radnika.
Sveta Nina postupi po ovom naređenju, i sama krenu na predaleki put. Posle dugog putovanja ona stiže do obale neke velike nepoznate joj reke, blizu naselja Hertvisi. To beše reka Kura[41], koja natapa sredinu cele Gruzije, protičući od zapada jugoistoku, do Kaspijskoga Mora. A na obali behu čobani, koji umornoj strankinji dadoše malo hrane. Oni govorahu jermenski, a Nina je bila naučila ovaj jezik od starice Niafore. Ona upita jednoga od čobana: Gde se nalazi grad Mchet, i koliko je daleko odavde? On joj odgovori: Vidiš ovu reku? Na njenoj obali, idući niz reku daleko, nalazi se veliki grad Mchet, u kome bogovi naši gospoduju i carevi caruju. – I ona produži put. I jednoga dana, umorna od puta, sveta strankinja sede na kamen razmišljajući o sebi ovako: Kuda je vodi Gospod? Kakvi će biti plodovi truda njenog? I neće li biti uzalud tako daleko i veoma teško putovanje njeno? – Tako razmišljajući u sebi ona zaspa na tom kamenu, i vide u snu čoveka, divna lica, kosa mu je padala po ramenima, a y rukama je držao svitak na grčkom jeziku. On razgrnu svitak, dade ga Nini i naredi joj da čita, i odmah postade nevidljiv. Prenuvši se od sna, i ugledavši u svojoj ruci divan svitak, sveta Nina pročita u njemu ove evanđelske reči: Zaista vam kažem: gde se god uspropoveda ovo evanđelje po svemu svetu, kazaće se i to za spomen njezin što učini ona (žena) (Mt. 26, 13). Nema muškog roda ni ženskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu (Gal. 3, 28). Reče Isus ženama: He bojte se; idite te javite braći mojoj (Mt. 28, 10). Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima onoga koji me je poslao (Mt. 10, 40). Ja ću vam dati usta i premudrost, kojoj se neće moći protiviti ni odgovoriti svi vaši protivnici (Lk. 21, 15). I ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Idite, naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka, amin (Mt. 28, 19, 20).
Okrepljena ovim božanskim viđenjem i utehom, sveta Nina nastavi svoj put sa oduševljenjem i novom revnošću. Savlađujući teške napore, glad, žeđ i strah od zverinja, ona stiže u starodrevni grad kartalinski Urbnis. U njemu se zadrža mesec dana, po domovima jevrejskim, izučavajući narav, običaje i jezik novog za nju naroda.
Jednoga dana primeti ona da se sav muški svet toga grada i okoline sprema da ide u Prestonicu Mchet na poklonjenje poganim bogovima svojim. Uputi se tamo sa njima i sveta Nina. Ali ispred grada, kod Pompejevog mosta, sretoše cara Mirijana i caricu Nanu sa povorkom i mnoštvom naroda. Išli su u gopy da se poklone mrtvom idolu, zvanom Armaz, koji se nalazio na vrhu gore prema gradu. Dan beše vedar. No to beše prvi dan spasonosnog podviga svete Nine za zemlju Gruziju, a poslednji dan vladavine poganog idola Armaza. Zahvaćena narodnim valom, sveta Nina pođe sa njima u goru do idolskog hrama. Ona pronađe zgodno mesto, i sa njega vide glavnog idola Armaza: imao je izgled čoveka neobično visokog, iskovan od pozlaćenog bakra, u zlatnom panciru, na glavi mu zlatan šlem; oči mu behu: jedno od jahonta, drugo od smaragda, vrlo krupne i blistave. S desne strane Armaza stajaše drugi mali idol zlatni, po imenu Kaci, a c leve – idol srebrn, po imenu Gaim.
Car i sav mnogobrojni svet stajahu pred bogovima svojim sa bezumnim strahopoštovanjem i trepetom, a žreci pripremahu krvave žrtve. I kada ih spremiše, zadimi se tamjan, poteče krv žrtvena, i zatreštaše trube i bubnjevi. Tada car i narod padoše ničice na zemlju pred mrtvim kipovima. Revnošću Ilijinom raspali se srce svete devojke. Uzdahnuvši iz dubine duše, ona podiže k nebu svoje oči pune suza, i ovako se moljaše: Svemoćni Bože, prevelikom milošću svojom privedi ove ljude poznanju Tebe, jedinog istinitog Boga! Razvej ove idole kao što vetar razvejava prašinu i pepeo sa lica zemlje! Pogledaj milostivo na ove ljude, koje si sazdao svojom svemoćnom desnicom, i obdario ih svojim božanskim likom. Gospode i Vladaru, Ti si tako zavoleo svoje sazdanje, da si Sina svog jedinorodnog dao za spasenje njega palog; izbavi duše i ovih ljudi tvojih iz svepagubne vlasti kneza tame koji je oči njihove oslepio mrakom neznanja, te ne znaju istiniti put ka spasenju. Blagovoli Gospode, da oči moje vide rušenje idola što ovde gordo stoje; učini tako da i ovi ljudi, i svi krajevi zemlje, ugledaju spasenje koje je od Tebe. Neka se obraduje Tebi i sever sa jugom; i neka se svi narodi poklone Tebi, jedinom prevečnom Bogu, i jedinorodnom Sinu Tvom, Gospodu našem Isusu Hristu, kome priliči slava vavek!
I dok molitva još beše u ustima njenim, pojaviše se sa zapada mračni munjenosni oblaci, krećući se brzo tokom reke Kure. Ugledavši opasnost, car i narod pobegoše. A Nina se sakri u jednoj raselini međ stenama. Silna provala oblaka, sa gromovima i munjama, sruči se na idolski hram: idoli, koji su gordo stajali, biše uništeni, hram razrušen, i sve to bujica odnese u provaliju, tako da ne ostade ni traga od idola i njihovog hrama. A sveta Nina, čuvana Bogom, stajaše nepovređena u raselini, i spokojno posmatraše kako oko nje iznenada nestade oluja i prođe, i opet na nebu granu jarko sunce. Ovo se dogodi na dan preslavnog Preobraženja Gospodnjeg, u koji istinita svetlost, koja je zasijala na Tavoru, prvi put na gorama Gruzije preobrazi tamu neznaboštva u svetlost Hristovu.
Sutradan car sa narodom uzalud iskahu bogove svoje. I ne našavši ih govorahu: Veliki je bog Armaz, ali postoji neki drugi bog veći od njega koji ga pobedi. Nije li to hrišćanski Bog, koji i jermenske drevne bogove posrami, i cara Tiridata obrati u hrišćanina? Ali u Gruziji niko ništa ne ču o Hristu, niti ko kaziva da je On istiniti Bog nad svima bogovima.
Posle mnogo dana sveta Nina uće u grad Mchet kao strankinja, nazivajući sebe zarobljenicom, i uputi se u carsku baštu. U susret joj, kao poznatoj i davno očekivanoj, izađe baštovanova žena Anastasija, pokloni joj se i uvede je u dom svoj. Onda joj opra noge; pomaza joj glavu uljem, i predloži joj hleb i vino. Anastasija i njen muž umoliše Ninu da stanuje u njihovom domu kao sestra, jer ne imađahu dece, i samoća im beše teška. Kasnije pak muž, Anastasijin načini za svetu Ninu, po njenoj želji, malu kolibu u uglu bašte, gde i dosada stoji mala crkva svete Nine, u dvorištu Samtavrskog ženskog manastira. Tu ona postavi krst, koji joj je dala Bogomajka, i provođaše dane i noći u molitvama i psalmopjeniju.
Iz ove kolibe poče svetli red podviga i čudesa svete Nine, u slavu imena Hristova. Prvi dobitak za Hristovu Crkvu u Gruziji bi česni par koji dade utočišta sluškinji Hristovoj. Molitvom svete Nine razreši se Anastasija svoje besplodnosti, i postade majka velike i blagoslovene porodice, i prva od žena koja u Gruziji verova u Hrista pre ljudi.
Neka majka, sva uplakana i kukajući, nošaše po ulicama grada svoje smrtno bolesno dete, moleći za pomoć. Sveta Nina uze dete, položi ga na svoju postelju od lišća, i pomolivši se, stavi na njega svoj krst od vinove loze, i dade ga uplakanoj majci živa i zdrava.
Od toga dana stade sveta Nina jasno i glasno propovedati Evanđelje i prizivati gruzinske neznabošce i Jevreje pokajanju i veri u Hrista. Njen svima poznati pobožan, pravedan i celomudren život privuče k njoj oči, sluh i srce naroda. Mnoge žene, naročito jevrejske, često dolažahu da iz njenih slatkorečivih usta slušaju novo učenje o carstvu Božjem i večnom spasenju, i tajno verovaše u Hrista. Takve behu: Sidonija, kći (a drugi kažu sestra) prvosveštenika kartalinskih Jevreja Avijatara, i šest drugih jevrejskih žena. Posle malo vremena poverova u Hrista i sam Avijatar, kada ču iz usta svete Nine kako su se u Hristu Isusu ispunila sva proroštva o Mesiji. „Zakon Mojsijev i proroci vodili su Hristu, koga ja propovedam, govoraše mi sveta Nina, – ispoveda sam Avijatar; – On je završetak i izvršitelj zakona. I počevši od postanja sveta, kao što i u Knjigama našim piše, kazivaše mi ova divna žena sve što Bog ugotovi za spasenje ljudi kroz obećanog Mesiju, koji je vaistinu Isus, Sin Bezmužne žene, kao što i proroci prorekoše. Njega oci naši iz zavisti raspeše na krst, i ubiše. Ali On vaskrse, uznese se na nebo, i opet će doći na zemlju sa slavom. On je očekivanje neznabožaca i slava Izrailja. Njegovim imenom sveta Nina na moje oči činjaše mnoga znamenja i čudesa, koja samo sila Božja. može činiti“.
Često razgovarajući sa ovim Avijatarom, sveta Nina doznade od njega ovakvu povest o hitonu Gospodnjem: „Slušao sam od svojih roditelja, a ovi su opet slušali od svojih roditelja i dedova, da za carovanja Irodova u Jerusalimu, stiže vest Jevrejima u Mchetu da su u Jerusalim dolazili persiski carevi, i tražili novorođenče muško, iz plemena Davidova, rođeno samo od majke, a bez oca, i nazivali ga carem judejskim. I nađoše ga u Vitlejemu, gradu Davidovom, u ubogom domu, i podnesoše mu darove: carsko zlato, celebnu smirnu i miomirisni tamjan. I pošto My se pokloniše. vratiše se u svoju zemlju. Trideset godina posle toga, moj praded Elioz dobi od Ane prvosveštenika iz Jerusalima ovakvo pismo: „Onaj, kome persiski carevi dođoše sa darovima na poklonjenje, kada dostiže zreo uzrast, stade objavljivati da je On Hristos, Mesija i Sin Božji. Dođite dakle u Jerusalim, da vidite smrt njegovu, koju po zakonu Mojsijevu ima iskusiti“. – A kada se Elioz, zajedno sa mnogima drugima, spremi da ide u Jerusalim, tada mu mati njegova, blagočestiva starica iz roda prvosveštenika Ilije, reče: Idi, čedo, na carski poziv, ali te molim, nemoj učestvovati u veću nečestivih protivu onoga koga se spremaju da ubiju, jer je On reč proroka, priča premudrih, tajna sakrivena od početka vekova, svetlost neznabošcima, i život večni. – Elioz, zajedno sa Longinom Karenijskim, otputova u Jerusalim i beše prisutan pri raspeću Hristovrm. A mati njegova, koja beše u Mchetu, uoči Pashe iznenada ču u srcu svom kao udarce čekića koji zabija klince, i zavapi gromko, govoreći: „Sada propade carstvo Izrailjevo, jer predadoše na smrt Spasitelja i Izbavitelja naroda njegovog, koji će otsada biti kriv za krv Sazdatelja i Gospoda svog. Teško meni što ne umreh pre ovoga! ne bih čula ove strašne udarce. O, neću na zemlji ugledati slavu Izrailja! – I ovo rekavši, umre. A Elioz, koji je prisustvovao Hristovom raspeću, dobi hiton Njegov od rimskog vojnika, kome kockom pripade, i donese ga u Mchet. Sestra Eliozeva Sidonija, čestitajući bratu što je zdrav stigao, obavesti ga o čudnoj i iznenadnoj smrti majke i o njenim pretsmrtnim rečima. A kada Elioz potvrdi predosećanje svoje majke o Hristovom raspeću, i pokaza sestri hiton Gospodnji, Sidonija ga uze, i celivajući ga sa suzama i pritiskujući ga na svoje grudi, odmah pade mrtva. I nikakva ljudska sila ne mogaše izvući iz ruku umrle tu sveštenu odeću. Ni sam car Aderkije, koji sa velikašima svojim dođe da vidi neobičnu emrt devojčinu, i isto tako željaše da joj izvuče iz ruku rizu Hristovu. Posle nekoliko dana Elioz predade zemlji svoju sestru, a sa njom i hiton Hristov. I to učini tako tajno, da do današnjega dana niko ne zna mesto gde je Sidonija sahranjena. Mi mislimo da je to mesto usred carske bašte, gde je od onoga vremena sam od sebe izrastao, i do danas stoji, hladoviti kedar. K njemu se ljudi stiču, poštujući ga kao neku veliku silu. Tu, pod korenjem kedra nalazi se Sidonijin grob. Uostalom, ne znam, da li je to tako“.
Čuvši to, sveta Nina dolažaše noću da se moli u senci tog kedra. Ali sumnjaše da se zaista pod korenjem njegovim nalazi sakriven hiton Hristov. No iz tajanstvenih viđenja, koja je na tom mestu imala, ona se uveri da je to mesto sveto i da će biti slavno. Tako, kada jednom završi svoje ponoćne molitve, sveta Nina vide: gle, sa svih strana sleteše se u carsku baštu jata crnih ptica, pa odatle odleteše na reku Aragvu[42], i kupahu se u njenim vodama. Zatim uzleteše visoko, ali već ubeljene kao sneg. Onda se spustiše na grane kedrove, i ispuniše baštu rajskim pesmama.
Ovo bi jasno znamenje da će se okolni narodi prosvetiti vodom svetoga krštenja, i da će na mestu gde je kedar biti hram istinitome Bogu, u kome će se vavek slaviti ime Gospodnje. I još vide kao da se okolne gore, Armaz i Zaden, zatresoše i padoše. Takođe ču ubojne pokliče i vrevu mnogobrojnih demona, u obliku persijskih vojnika, kao da su prodrli u prestoni grad, i razlegaše se strašan glas, kao glas cara Hozroja, koji naređuje da se sve uništi. A kada sveta Nina podiže krst, i načini u vazduhu krsni znak, i reče: „Umuknite, demoni, prestade vaša vladavina, jer evo Pobeditelja!“ – sve strahovanje iščeze odmah.
Uveravana ovim znamenjima da je blizu carstvo Božje i spasenje naroda gruzinskog, sveta Nina ne prestajaše blagovestiti ljudima reč Božju. Sa njom se truđahu u blagovešću Hristovom i učenici njeni, naročito Sidonija i njen otac Avijatar. On se tako revnosno i silno prepiraše oko Hrista Isusa sa svojim pređašnjim istovercima, Jevrejima da i gonjenje od njih pretrpe, pa i presudu doneše da ga kamenjem zatrpaju. Samo ga car Mirijan spase od smrti. Jer već i car pomišljaše u srcu svom na veru Hristovu. A znao je da se ova vera utvrdila ne samo u carstvu jermenskom nego da je i u rimskoj imperiji car Konstantin[43] imenom Hristovim i silom Njegovog Krsta pobedio sve neprijatelje svoje, i postao hrišćanin i pokrovitelj hrišćana. Gruzija pak u to vreme beše pod vlašću Rimljana, i u Rimu se tada nalažaše kao taoc Mirijanov sin Bakar, zbog toga Mirijan ne branjaše svetoj Nini da i u prestonom gradu njegovom propoveda Hrista. Samo supruga Mirijanova, carica Nana, opaka žena, pritom usrdna poštovateljka mrtvih idola, beše puna zlobe prema hrišćanima. Ona beše postavila i statuu u Gruziji pogane boginje Venere[44]. Ali blagodat Božja, koja nemoćne isceljuje i daje ono u čemu se oskudeva, ubrzo isceli i ovu caricu bolesnu duhom. Razbole se carica, i ukoliko je lekari više lečahu, utoliko se bolest njena pogoršavaše; i carica beše na samrti. Tada njeni bližnji, videći veliku opasnost, umoliše je da pozove strankinju Ninu, koja svojom molitvom Bogu koga propoveda, isceljuje svaki nedug i svaku bolest. Carica naredi da joj dovedu tu strankinju. Ali svetiteljka, probajući caričinu veru i smirenje, reče njenim izaslanicima: „Ako carica želi da ozdravi, neka dođe k meni ovde u ovu kolibu, i verujem da će silom Hrista Boga mog biti isceljena“. – Posluša carica, i naredi da je na odru odnesu u svetiteljkinu kolibu. A za odrom njenim iđaše sin njen Rev, i mnogo naroda. Kad stigoše, sveta Nina naredi da bolesnu caricu polože na njenu postelju od lišća, pa prekloni kolena i toplo se pomoli Gospodu, lekaru duša i tela. Onda uze svoj krst, metnu ga na glavu bolesnice, pa onda na njene noge i na oba ramena, načinivši na taj način krsni znak. I kada to završi, carica odmah ustade sa odra zdrava. I tu, pred svetom Ninom i pred narodom, carica uznese blagodarnost Gospodu Isusu Hristu. A zatim i u domu svom, pred suprugom svojim carem Mirijanom, glasno ispovedi da je Hristos istiniti Bog. A svetu Ninu načini svojom prisnom drugaricom i svagdašnjom sabesednicom, hraneći dušu svoju njenim svetim poukama. Isto tako carica približi k sebi mudrog starca Avijatara i njegovu kćer Sidoniju, i mnogo se od njih poučavaše veri i pobožnosti.
A Car Mirijan, sin persijskog šaha Hozroja i rodonačelnik u Gruziji dinastije Sasanida, još oklevaše da javno ispovedi Hrista za Boga. Ali se pravljaše da je revnitelj idolosluženja, i jednom htede da istrebi ispovednike Hristove i svetu Ninu. I to povodom ovog slučaja: Bliski rođak persijskog cara, muž učen, i usrdni poštovalac Zoroastrovog učenja, dođe u goste caru Mirijanu. Ali se u njegovom domu razbole od teške bolesti – ludila. Plašeći se gneva persijskog cara, Mirijan posla da umole svetu Ninu da dođe i isceli carevića. A ona naredi da bolesnika dovedu kod kedra što je usred carske bašte. I ona ga postavi licem k istoku sa rukama izdignutim k nebu, i naredi mu da trikratno rekne: „Odričem se tebe, Satano, i predajem sebe Hristu, Sinu Božjem“. – Kada to reče besomučnik, zli duh ga strese i baci na zemlju kao mrtva, jer, ne podnoseći molitve svetiteljkine, iziđe iz njega. I carević ozdravi, verova u Hrista, i kao hrišćanin vrati se u svoju zemlju. Ali car Mirijan se uplaši od ovoga više nego da je carević umro, jer se bojaše gneva persijskoga šaha zbog obraćenja Hristu njegovog rođaka u njegovom domu. A šah beše ognjepoklonik. Zbog ovoga prećaše da i svetu Ninu ubije i sve hrišćane u gradu istrebi.
Zahvaćen olujom ovakvih zlih misli protiv hrišćana, car Mirijan, da bi se razonodio, pođe u lov u Muhranske šume, na dvaestak kilometara od Mcheta. I tamo svojim saputnicima govoraše: „Mi navukosmo na sebe strašni gnev bogova naših, jer dopustismo hrišćanskim čarobnjacima da u našoj zemlji propovedaju veru svoju. Ali ću uskoro mačem poklati sve koji se klanjaju krstu i raspetome na njemu. Narediću i carici da se odrekne Hrista. A ako ne posluša, ubiću i nju zajedno sa ostalim hrišćanima“. – Govoreći to, car se pope na vrh okomite gore Thote. I gle, svetli dan se iznenada prevrati u mrkli mrak; nastade oluja slična onoj što uništi kip Armaza; sevanje munja oslepi oči careve, a grom rasturi sve njegove saputnike! Sav očajan, car dozivaše u pomoć bogove svoje. Ali ne bi od njih ni glasa, ni odgovora. Tada, osetivši nad sobom karajuću ruku živoga Boga, car zavapi: „Bože Ninin, oteraj mrak sa očiju mojih, i ja ću ispovediti i proslaviti ime Tvoje!“ – I odmah progleda, a oluja se utiša. Diveći se tolikoj sili samog imena Hristovog, car se okrenu istoku, podiže ruke k nebu, i sa suzama govoraše: „Bože, koga Nina sluškinja Tvoja propoveda, Ti si vaistinu jedini Bog nad svima bogovima! Eto sada vidim veliku dobrotu tvoju na sebi, i srce moje oseća radost, utehu i tvoje približenje meni. Bože blagosloveni, na ovom mestu postaviću drvo krsta, da se vavek pamti tvoje znamenje koje si danas pokazao na meni! – Na vrhu gore Thote do sada stoji crkva koju je podigao car Mirijan.
Vrativši se u prestonicu i idući ulicama grada car gromko govoraše: „Svi ljudi, proslavite Nininog Boga, Hrista, jer je to večni Bog, i Njemu jedinome priliči svaka slava vavek!“ – A tražaše car svetu Ninu, pitajući: „Gde je ona žena strankinja, čiji je Bog – moj izbavitelj?“ – Svetiteljka pak u to vreme svršavaše večernje molitve u svojoj kolibi. Car, a ca njim i carica koja mu beše izašla u susret, i mnogo naroda koji za njima iđahu, dođoše do kolibe. I kad car vide svetiteljku, pade pred noge njene, govoreći: „O majko moja, nauči me i udostoji me da prizivam ime velikog Boga tvog, Spasitelja mog! – U odgovor njemu, suze radosti potekoše nezadrživo iz očiju svete Nine. A kada je videše gde plače, zaplakaše i car i carica. Sav pak prisutni narod, gledajući njih, gromko ridaše. „Kad god se setim ovih sveštenih trenutaka, – kaže Sidonija, očevidac i kasnije opisivač ovog događaja, – svaki put suze duhovne radosti mi same teku iz očiju“.
Obraćenje Hristu cara Mirijana beše odlučno i nepokolebljivo. Njega Bog izabra za rukovođa u prosvećenju gruzinskog naroda svetlošću svete vere, kao što u isto to vreme beše izabrao Rimljanima i Grcima cara Konstantina Velikog. He časeći ni časa, car Mirijan posla caru Konstantinu u Grčku svoje izaslanike, moleći ga da mu pošalje arhijereja i sveštenike, koji bi krstili narod, naučili ga veri Hristovoj, osnovali i utvrdili u Gruziji svetu Crkvu Božiju. A sveta Nina, do povratka izaslanika sa sveštenicima, neumorno poučavaše narod Evanđelju Hristovom, ukazujući time istiniti put spasenju duša i nasleđu carstva nebeskog. Učaše ih i da se mole Hristu Bogu, pripremajući ih na taj način za sveto krštenje.
Car željaše da do dolaska sveštenika podigne hram Božji. I kao što mu ukaza sveta Nina, izabra za to mesto u svojoj bašti, gde beše onaj veliki kedar. Svetiteljka govoraše: „Neka se ova propadljiva i prolazna bašta pretvori u duhovnu i besmrtnu baštu, koja će rađati plodove za život večni“. – Kedar bi posečen, i od šest grana njegovih biše napravljeni šest stubova. Njih lako postaviše na označenim mestima za zidanje. Ali kad zidari pristupiše da podignu sedmi stub, napravljen od stabla kedrovog, i da ga postave u temelj hrama, nikakva ga sila ne mogaše s mesta pomaći. Svi se začudiše tome. A pošto dan naginjaše zahodu, car otide ožalošćen doma, govoreći u sebi: Šta je ovo? – Raziđe se i narod. Samo na tom mestu svu noć ostade sveta Nina sa svojim učenicama, moleći se neprestano i suzama kvaseći stablo kedrovo. Pred zoru stade pred svetu Ninu divan mladić, i šapnu joj na uši tri neke tajanstvene reči, koje kad ču, ona pade na zemlju i pokloni mu se. Onda mladić priđe stubu, obuhvati ga, i podiže sa sobom u vazduh visoko. A stub se blistaše kao munja, i osvetli ceo grad. Car i narod se slegoše na mesto, i svi posmatrahu, sa strahom i radošću diveći se: kako se onaj teški stub, nikim ne držan, čas diže u visinu na dvanaestak lakata iznad zemlje, čas spušta dole i dodiruje panj na kome je rastao; i najzad stade i utvrdi se na svom mestu nepokretno. Iz donjeg pak dela stuba stade teći miro divno i celebno. I isceljivahu se svakovrsni bolesnici koji se sa verom mazahu njime. Tako jedan Jevrejin, slep od rođenja, kada se samo dodirnu svetlonosnog stuba, odmah progleda, i proslavi Boga poverovavši u Hrista. Jednoga dečka, koji je sedam godina ležao u postelji bolestan, majka njegova donese kod živonosnog stuba, i zamoli svetu Ninu da ga isceli, ispovedajući da je Isus Hristos, koga ona propoveda, zaista Sin Božji. Sveta Nina samo dodirnu stub svojom rukom, zatim je stavi na glavu bolesnog dečka, i on odmah ozdravi. Pošto se pak silan narod sticaše kod živonosnog stuba, to pobudi cara te naredi zidarima da stub ograde naročitom ogradom. I od toga dana ovo mesto poštovahu veoma ne samo hrišćani nego i neznabošci. Ubrzo bi gotov i hram Božji, prvi u zemlji Gruziji. Beše napravljen od drveta.
Izaslanike cara Mirijana car Konstantin primi sa velikim počastima i radošću. Dariva ih mnogim darovima, i oni se vratiše u Gruziju. Sa njima dođe i izaslanik cara Konstantina, arhiepiskop antiohijski Evstatije[45], sa dva sveštenika i tri đakona, i sa svima crkvenobogoslužbenim utvarima. Tada car Mirijan odmah izdade naređenje svima oblasnim upraviteljima i velmožama da svi dođu kod njega u prestonicu. I kada se sabraše, car Mirijan odmah pred svima njima primi sveto krštenje; tako isto i carica i sva deca njihova. A kraj mosta na reci Kuri, gde najpre beše kuća jevrejina Elioza, pa potom idolski hram, bi napravljena krstionica, i tu episkop krsti vojvode i velmože carske. Zato se i nazva to mesto Mtavarta Sanatlavi, što znači: krstionica velmoža. Malo pak niže od ove krstionice dva sveštenika krstiše narod, koji sa velikim usrđem i radošću pristupaše krštenju, sećajući se reči svete Nine, da ko se ne rodi od vode i Duha Svetoga, neće videti onaj život i večnu svetlost, već će mu duša propasti u mraku paklenom. A sveštenici putovahu po okolnim gradovima i selima, i krštavahu narod. I tako brzo i u miru bi krštena sva Kartalinska zemlja[46], osim kavkaskih gorštaka, koji još zadugo ostadoše u tami neznaboštva. A ne primiše krštenje ni mchetski Jevreji, osim prvosveštenika Avijatara, koji se krsti sa celim domom svojim i drugih pedeset porodica, koje behu, kako se priča, potomci razbojnika Varave. I ovima, u znak svoga blagovolenja što su primili sveto krštenje, car Mirijan pokloni mesto više Mcheta, zvano Cihedidi.
Tako, uz pomoć Božju koji je utvrđivao reč blagovešća evanđelskog, arhiepiskop Evstatije sa svetom Ninom prosveti zemlju Gruziju za nekoliko godina. I pošto uredi bogosluženje na grčkom jeziku, i osveti prvozdani u Mchetu hram u ime dvanaest Apostola, po primeru carigradskom, i preporuči mir mladoj Hristovoj crkvi, i postavi za episkopa Gruzije prezvitera Jovana, u zavisnosti od antiohijskog prestola, on se vrati u Antiohiju[47].
Posle nekoliko godina blagočestivi car Mirijan posla u Carigrad caru Konstantinu novo izaslanstvo (neki pak kažu da je sam Mirijan lično imao sastanak sa Konstantinom Velikim, i putovao u Jerusalim, i izmolio tamo mesto Lotova čuda da podigne manastir u čast Krsta Gospodnjeg), moleći ga da pošalje u Gruziju mnogo sveštenika, da bi u njegovom carstvu svaki mogao čuti reč spasenja i svima bio otvoren ulaz u blagodatno i večno carstvo Hristovo. Isto tako moljaše ga da pošalje u Gruziju iskusne hramograditelje, da bi zidali crkve od kamena. Sa svetom ljubavlju i radošću ispuni Konstantin Veliki molbu Mirijanovu. I pored mnogo zlata i srebra car Konstantin dade njegovim izaslanicima deo (podnožje) od životvornog drveta Krsta Gospodnjeg, koji tada (godine 326) sveta Jelena, majka Konstantina Velikog, već beše pronašla. Dade im i jedan od klinaca kojim prečiste ruke Gospodnje behu prikovane za krst. Usto dade im krstove i ikone Hrista Spasitelja i Presvete Bogorodice, a i mošti svetih Mučenika za osnivanje crkava. Tada bi pušten i vrati se ocu svome sin Mirijanov i naslednik Bakar, koji beše taoc u Rimu.
Vraćajući se u Gruziju sa mnogim sveštenicima i hramograditeljima, izaslanici Mirijanovi položiše temelj prvome hramu u selu Erušeti, na granici zemlje Kartalinske (sada u Ahalciskom srezu), i ostaviše klinac od Krsta Gospodnjeg za ovaj hram (on je već davno u ruševinama). Drugi hram oni osnovaše u selu Manglisu, na pedesetinu kilometara južno od Tiflisa, i tu ostaviše gorespomenuti deo životvornog drveta. U Mchetu pak, po želji cara Mirijana i uputstvima svete Nine, bi podignut hram od kamena u slavu Preobraženja Gospodnjeg u carskoj bašti, blizu kolibe svete Nine. Sveta Nina ne vide dovršenje ovog veličanstvenog hrama, jer, izbegavajući slavu i počasti koje joj ukazivahu car i narod, a. i puna svete revnosti da i dalje proslavlja ime Hrista Spasitelja, ona se povuče iz mnogoljudnog grada u goru, na bezvodne visine Aragve, da bi se tamo molitvom i postom pripremila za nove trudove propovedanja Evanđelja u pograničnim oblastima Kartalinije. Tamo ona pronađe malu pećinu, koju skrivaše granje drveća, i nastani se u njoj. I tu molitvenim suzama izvede sebi vodu iz kamena. Do današnjih dana iz ovog izvora kaplje voda kao suze, i u narodu se naziva Suzni izvor, i Mlečni izvor, jer daje mleko usahlim grudima majki.
U to vreme žitelji Mcheta videše čudnu pojavu: nekoliko noći svetli krst na nebu sa vencem od zvezda obasjavaše prvozdani hram. A pred zoru, odvajahu se od onoga krsta četiri najsjajnije zvezde, i odlažahu: jedna na istok, druga na zapad, treća obasjavaše crkvu, episkopiju i sav grad, a četvrta obasjavajući sklonište svete Nine, uzlažaše na vrh stene, na kome se nalažaše jedno veličanstveno drvo. Ni episkop Jovan, ni car, ne mogahu razumeti ovu pojavu. A sveta Nina otseče ono drvo, napravi od njega četiri krsta: i postavi jedan na onoj steni, drugi- na zapadu od Mcheta, na gori Thoti, mestu oslepljenja cara Mirijana i obraćenja njegovog Bogu istinitom; treći krst naredi da se da nevesti Salomiji, ženi carevića Reva, da ga postavi u gradu svom Udžarmi; a četvrti krst odredi za pokrajinu Bodbi, gde vladaše kahetinska carica Sofija, koju uskoro i pođe da obrati svetlosti Hristovoj sama revnosna Nina.
Uzevši sa sobom prezvitera Jakova i jednoga ćakona, sveta Nina pođe u planinske krajeve, na severu od Mcheta, ka izvorima reke Aragve i Jore, i ispuni klance Kavkaza propoveđu Evanđelja spasenja. Divlji gorštaci, žitelji Čaletia, Ercoa, Tionetia, i mnogi drugi, ukroćeni božanskom silom evanđelske reči i čudesnih znamenja koja se činjahu molitvama svete propovednice Hristove, primiše Evanđelje carstva Hristova, uništiše svoje idole, i primiše sveto krštenje od prezvitera Jakova. Odatle ona proputova Kokabeti, i obrati sve tamošnje žitelje veri u Hrista. Zatim sveta propovednica krenu na jug Kahetije, stiže u pokrajinu Bodbi, krajnje granice svetih podviga njenih i zemnog stranstvovanja njenog, i tu ostade. I načini na brdu kolibu sebi za sklonište. I moleći se dan i noć pred svetim krstom, sveta Nina brzo privuče na sebe pažnju okolnih žitelja. I oni počeše svaki dan dolaziti k njoj, da slušaju njene slatke pouke o veri Hristovoj i o putu u večni život. U to pak vreme življaše u Bodbi carica Kahetija Sodža (Sofija). I ona dođe da čuje divnu propovednicu. A kad je ču, ne hte da se udalji od nje: poverova iskreno njenim spasonosnim rečima. I ubrzo carica Sofija sa svima svojim velikašima i mnoštvom naroda primi krštenje od sveštenika Jakova.
Pošto tako u Kahetiji izvrši poslednje delo svoje apostolske službe u Gruzijskoj zemlji, sveta Nina dobi s neba izvešće o svojoj bliskoj končini. Izveštavajući o tome pismom cara Mirijana, i prizivajući na njega i njegovo carstvo večni blagoslov Božji i Prečiste Djeve Bogomajke, i zaštitu nepobedive sile krsta Gospodnjeg, sveta Nina pisaše: „Ja sada, kao strankinja i došljakinja, odlazim iz ovoga sveta, i poći ću putem otaca mojih. Molim te, care, naredi da dođe k meni episkop Jovan, da me pripremi za večni put, jer je dan smrti moje blizu“. – Pročitavši ovo pismo, koje mu odnese sama carica Sofija, car Mirijan, sav carski dvor njegov, i svešteni klir sa episkopom hitno otputovaše k umirućoj, i zatekoše je još živu. A mnoštvo naroda, okružavajući bolesnički odar svetiteljkin, suzama ga orošavaše; i mnogi bolesnici, dodirujući ga, isceljivahu se. Poslednjih dana svoga života, umoljena od svojih učenica koje su plakale kraj njenog odra, sveta Nina im ispriča o svome rodu i žitiju; Salomija Udžarmska zapisa njeno kazivanje, koje je i ovde ukratko izloženo, govoreći: „Neka se zapiše bedno i leno žitije moje, da bi bilo poznato i deci vašoj, kao i vera vaša, i ljubav kojom me uzljubiste. Naročito pak da bi bila poznata budućim naraštajima ona znamenja Božja, koja vi svojim očima videste i njihovi ste živi svedoci“. – Kaza im i neke pouke i o večnom životu. Zatim se iz ruku episkopovih pobožno pričesti spasonosnim Tajnama Tela i Krvi Hristove. I naredi da telo njeno sahrane u toj istoj ubogoj kolibi, da ne bi novoosnovana Crkva Kahetinska ostala sirota. I onda u miru predade duh svoj u ruke Gospodnje, 335. godine.
Car i episkop, a ca njima i narod, ožalošćeni, da ne bi ostali bez tako velikog svetila vere i pobožnosti, htedoše da dragocene ostatke svetiteljkine prenesu u mchetsku sabornu crkvu i pogrebu ih kraj živonosnog stuba. Ali nikako ne mogahu kovčeg podvižnice pomaći s mesta koje ona izabra za svoje odmorište. Stoga pogreboše telo Hristove blagovesnice na mestu njene uboge kolibe, u naseobini Bodbi. Nad njenom rakom car Mirijan uskoro poče zidati hram, koji sin njegov car Bakar dovrši 342. godine i osveti u ime rođaka svete Nine, svetog Velikomučenika Georgija. Ovaj hram ma da je mnogo puta bio obnavljan, nikada nije bio razrušen. Postoji do današnjeg dana. Pored njega bi osnovana mitropolija Bodbiska, najstarija u celoj Kahetiji, od koje se propoved evanđelska rasprostre do nakraj gora istočnoga Kavkaza.
Telo svete Nine sveblagi Bog proslavi netljenošću: na njenom grobu bivahu mnoga i neprestana znamenja i čudesa. Ova blagodatna znamenja, svet i ravnoangelni život i apostolsko trudbeništvo, koje uze na sebe i slavno izvrši sveta Nina, pobudiše mladu Gruzinsku crkvu da, sa blagoslovom Antiohijske crkve, nazove svetu Ninu ravnoapostolnom prosvetiteljkom Gruzije, uvrsti je u sabor Svetih, i ustanovi u čast njenu svakogodišnji praznik 14. januara, u dan njene blažene končine. Iako se ne zna tačno godina kad je ustanovljen ovaj praznik, ipak je očigledno da je ustanovljen ne mnogo godina posle svetiteljkine končine, jer ubrzo počeše po Gruziji i crkve podizati u ime svete ravnoapostolne Nine. Do naših dana stoji mala kamena crkva u ime svete Nine, prema Mchetu, koju je car Vahtang Gurgaslan[48] podigao na onoj gori, na kojoj sveta Nina prvo molitvom svojom sakruši idola Armaza.
I Ruska pravoslavna Crkva, koja je primila k sebi, kao u spasonosnu lađu, Gruzinsku crkvu, strašno ugrožavanu od njenih zlovernih suseda, uvek je čestvovala svetu Ninu kao ravnoapostolnu. Jer su jerarsi njeni, koji su upravljali Gruzinskom crkvom sa titulom Egzarh Gruzije, dosada mnogo učinili na prosvećenju Gruzije, a naročito na osnivanju ženskih škola i podizanju crkava u ime svete ravnoapostolne Nine. A jedan od bivših egzaraha Gruzije, koji je kasnije bio poglavar Sveruske crkve, mitropolit Isidor, preveo je sa gruzinskog na ruski jezik i službu svetoj ravnoapostolnoj Nini, i sa blagoslovom Svetog Sinoda izdao je 1860. g. za upotrebu u Crkvi.
S pravom Gruzinska crkva pravoslavna, starija sestra Ruske crkve, slavi svoju osnovateljku svetu Ninu kao ravnu Apostolima, jer je svu zemlju Gruziju svetim krštenjem prosvetila i mnoge hiljade duša Hristu privela. Jer kada onaj koji jednoga grešnika obrati s krivoga puta, i izvede što je dragoceno iz ništavnoga, biće kao usta Božja (Jak. 5, 20; Jerem. 15, 19); utoliko pre pokaza se kao usta Božja ona koja tolike grešnike i narode koji nisu znali Boga obrati Bogu od pagubne prelesti idolske, i nauči ih da veruju i dostojno služe Njemu, te tako nedostojne učini dostojnima Bogu. Zato i bi uvršćena sa Svetima u carstvu Hrista Boga našeg, kome ea Ocem i Svetim Duhom priliči čast, slava, blagodarnost i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove, amin.
Ovde treba ukratko reći i ovo: u oblastima današnje Gruzije (a to su: Kahetija, Kartalinija, Imeretija, Gurija, Mingrelija, Abhazija, Svanetija, Osetija i Dagestan), naročito na zapadnoj obali Crnoga Mora, bilo je hrišćana, iako ne mnogo, i pre svete Nine. A prvu reč o Hristu Spasitelju blagovestio je u gorama Kavkaza apostol Andrej Prvozvani, koji je i gore Kijevske oblagovestio. Drevno predanje, zapisano u letopisima gruzinskim, a saglasno i sa kazivanjem Žitija Svetih (pod 30. novembrom), glasi da je apostol Andrej propovedao Hrista: U Klaržetu, koji se ialazi nedaleko na jugozapadu od Ahalciha; u Achveru, koji je sada selo Achuri, pri ulazu u Boržomski klanac; u Chumu, koji je sada grad Suhumkale; u Abhaziji, Mingreliji i u severnoj Osetiji. U Achuri je apostol podigao crkvu, i ostavio u njoj čudotvornu ikonu Božje Majke, koja je kroz vekove bila veoma poštovana ne samo od hrišćana nego i od neznabožnih gorštaka. Postoji ona i do danas u manastiru Gaenatskom, blizu grada Kutaisa i naziva se Achurska. Saputnik apostola Andreja, Simon Kananit propovedao je eveto Evanđelje divljim Suanima (Svanetima), koji ga i ubiše kamenjem. Mesno predanje smatra da se njegov grob nalazi u drevnom gradu Nikopsiji ili Anakopiji.
O svetom krstu, od vinove loze, koji Majka Božja dade svetoj Nini, poznato je ovo: do 458. godine čuvan je u mchetskoj sabornoj crkvi; a zatim, u dane gonjenja hrišćana od strane ognjepoklonika, ovaj sveti krst uze neki inok Andrej i iz Mcheta prenese u oblast Taron u Jermeniji, koja je tada bila jednoverna sa Gruzijom, i najpre se čuvaše u crkvi svetih Apostola, koju Jermeni nazivahu: Gazar-Vank (crkva Lazareva). A odatle, zbog gonjenja od strane Persijanaca, koji su svuda uništavali sve što je hrišćansko, sveti krst svete Nine bio je prenošen i krijen u tvrđavama jermenskim: Kapoeti, Vanaki, i u gradu Ani, sve do 1239. godine. Te godine carica gruzinska Rusudan, sa episkopima svojim, izmoli od mongolskog vorode Čarmagana, koji tada beše zauzeo grad Ani, da krst svete Nine bude vraćen u Gruziju, kojoj je od starine pripadao. I opet bi ovaj sveti krst postavljen u mchetskoj sabornoj crkvi. Ali ni tu ne nađe sebi mira: zbog neprijatelja često su ga skrivali po gorama, čas u hramu Svete Trojice koji i dosada stoji na maloj gori Kazbeg, čas u tvrđavi Ananur, u drevnom hramu Božje Majke. Roman, mitropolit gruzinski, odlazeći 1749. godine iz Gruzije u Rusiju, tajno uze krst svete Nine i predade ga careviću Bakaru Vahtangoviču, koji je tada živeo u Moskvi. I još oko 50 godina ovaj se krst nalazio u selu Liskovu, nižegorodske gubernije, na imanju gruzinskih knezova, potomaka cara Vahtanga, koji su se doselili u Rusiju 1724. godine. Knez Georgije Aleksandrovič, unuk onoga Bakara, godine 1801. podari krst svete Nine imperatoru Aleksandru Pavloviču, koji onda izvole ovu veliku svetinju Gruzije opet vratiti Gruziji. Od toga vremena pa sve do sada ovaj simvol apostolskih podviga svete Nine čuva se u Tiflisu u sionskoj sabornoj crkvi, blizu severnih vrata oltarskih, u kivotu koji je okovan srebrom, na čijem je gornjem poklopcu izobražena sveta Nina i čudesa koja je počinila silom časnog i životvornog krsta.
O hitonu Gospodnjem, radi koga je sveta Nina došla iz Jerusalima u Gruziju da bi ga pronašla, gruzinski letopisi govore ukratko. Iz kazivanja njihovih postaje očigledno da je sveta Nina nesumnjivo pronašla samo mesto gde je bio sakriven hiton Gospodnji, tojest mogilu, u kojoj je sa umrlom devicom Sidonijom bio pogreben i česni hiton Gospodnji. Kedar pak koji je izrastao na ovoj mogili, iako po naređenju svete Nine beše posečen, ipak mu je koren, pod kojim, se skrivao mrtvački kovčeg Sidonijin i u njemu riza Gospodnja, bio ostavljen nedirnut, po naredbi, kako izgleda, onog svetlonosnog muža što se javio svetoj Nini, kada se ona noću sa suzama molila nad tim korenom, i šapnuo joj na uši neke tri tajanstvene reči. Jer posle toga sveta Nina nikada ni pomislila nije da otkopava kedrov koren i grob Sidonijin, niti da na drugom mestu traži željeni hiton Gospodnji. Jednom, tešeći cara Mirijana da ne tuguje što njegovi izaslanici, koji od cara Konstantina primiše deo životvornog drveta Krsta Gospodnjeg i klinac, ne donesoše ih u Mchet, nego jedno ostaviše u Manglisi a drugo u Erušeti, reče mu: „He tuguj, care, jer tako treba da bude, da bi se granice carstva tvoga ogradile božanskom silom Krsta Hristova i raširila se vera Hristova. A Tebi i tvom prestonom gradu neka je dosta te blagodati što se ovde nalazi prečesni hiton Gospodnji“.
Prisustvo hitona Gospodnjeg pod korenjem kedra, kako za života svete Nine tako i u kasnija vremena sve do trinaestog veka, projavljivalo se tečenjem celebnog i miomirisnog mira iz kedrovog stuba i korenja. Tečenje mira prestade u trinaestom veku kada hiton bi izvađen iz zemlje. A to beše i kazna za nehrišćane koji se drznuše da gatalačkim rukama barataju po tom mestu. Katolikos Nikolaj Prvi, koji polovinom dvanaestog veka (1150-1160) upravljaše Gruzinskom crkvom, poznat sa svetosti života i filosofije, primećujući da u njegovo vreme behu mnogi koji su sumnjali da postoji hiton Gospodnji pod živonosnim stubom, kaže da, sumnja njihova, iako prirodna, jer hiton Gospodnji nikada ne bi otkriven niti ga iko ikada vide, ipak nije opravdana, jer sva znamenja i čudesa, koja su ranije bivala i sada se zbivaju na očigled sviju, proizlaze od hitona Gospodnjeg, samo preko mirotočivog stuba kedrovog. A nabrajajući čudesa koja su se zbila od hitona Gospodnja, katolikos Nikolaj spominje i ovo: Žena jednog turskog sultana, koji beše zauzeo grad Mchet, zažele iz ljubopitstva da otvori grob Sidonijin i vidi hiton Gospodnji, ali je sažeže neki unutrašnji oganj. Tatari pak, koje ona beše poslala da raskopaju grob, biše poubijani nekom nevidljivom silom. Ovo čudo, kaže on, mnogi videše, i ono je poznato svakome. Kao na postojano čudo, koje svagda i svi vide, katolikos Nikolaj ukazuje na miro koje teče. Vlagu na istočnoj strani stuba vide svi, kaže on; a neki, iz prostakluka, zamazaše to mesto krečom, ali ne mogahu zaustaviti tečenje mira. Kako su mnogobrojna iscelenja od njega, tome smo svi mi svedoci. – Ovaj katolikos Nikolaj sastavi službu u čast hitona Gospodnjeg i živonosnog stuba, govoreći: „Treba svečanim praznikom ukrasiti Bogom postavljeni stub i hiton Spasitelja našeg Isusa Hrista kvji se pod njim nalazi“.
Tečenje mira iz pomenutog stuba prestade, kada hiton Gospodnji, po volji Božjoj, bi izvađen iz zemlje. A ovo se zbi, kako to kaže gruzinski pisac čije je ime nepoznato, u teške za svu Gruziju godine najezde varvarskih hordi Tamerlanovih, ili tačnije Džingishanovih, kada oni zauzeše Tiflis, pobiše oko sto hiljada njegovih žitelja, porušiše sve hramove njegove i hram sionski, i naružiše sve svetinje hrišćanske. Tako, primoravahu hrišćane da svojim nogama gaze čudotvornu sionsku ikonu Božje Majke. Onda navališe na grad Mchet, čiji žitelji sa arhijerejima pobegoše u šume i u nepristupne planinske klance. Predviđajući kukavni udeo Mcheta, i ne želeći da ostavi svetinju hrama njegovog da joj se varvari narugaju, jedan blagočestivi čovek, pošto se pomoli Bogu, otkopa Sidonijin grob, izvadi iz njega prečesni hiton Gospodnji, i potom ga predade arhijereju. A hram mchetski, veličanstveno zdanje cara Vahtanga Gurgaslana (carovao od 446-469), bi tada do temelja srušen. Od toga vremena hiton Gospodnji se čuvaše u riznici katolikosa, sve do vaspostavljenja u pređašnjoj slavi mchetskog hrama od strane cara Aleksandra Prvog, koji carova u Gruziji od 1414. do 1442. godine. Tada bi hiton Gospodnji unesen u ovaj saborni hram, i radi što veće sigurnosti, bi sakriven u krstu crkvenom. I tako ostade sve do sedamnaestog veka. A godine 1625, persijski šah Abas osvoji i porobi zemlju Gruziju. Želeći pak prijateljstvo sa ruskim carskim dvorom, pod čijim je pokroviteljstvom već tada bila Gruzija, uze iz mchetskog hrama hiton Gospodnji, metnu ga u zlatni kovčeg, ukrašen dragim kamenjem, i sa svojim pismom posla na dar presvetom patrijarhu sveruskom Filaretu, roditelju tadanjeg cara i gospodara Mihaila Feodoroviča. Blagočestivi car Mihail i presveti patrijarh Filaret s radošću primiše ovaj veliki dar, skupoceniji od svih skupocenih darova zemallkih. I prikupiše od svih grčkih arhijereja koji su tada bnli u Moskvi i mudrih staraca sva predanja o hitonu Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, i pokazaše se saglasna sa ovima što su ovde izložena. A posle molitve i posta uveriše se da je ovo zaista hiton Gospodnji, jer ga stavljahu na bolesnike i zbiše se mnoga čudesna isceljenja. I narediše da se u velikoj sabornoj crkvi Uspenija Presvete Bogorodice, na zapadnoj strani, u desnom uglu udesi vrlo česno i ukrašeno mesto. I tu položiše rizu Hristovu. Ona ee do danas tamo nalazi. Svi je sa dostojnom pobožnošću počituju. I dandanji bivaju od nje isceljenja bolesnih i utehe onima što joj s verom pribegavaju. A od vremena presvetog patrijarha Filareta ustanovljen je u Ruskoj crkvi praznik polaganja rize, odnosno hitona Gospodnjeg, koji se praznuje 10. jula. U Gruzinskoj pak crkvi ustanovljen je praznik hitonu Gospodnjem prvog oktobra još u dvanaestom veku. Praznuje se tamo vrlo svečano, naročito u Mchetu. Ovaj se praznik tamo praznovao, ako ne od doba prvog hrišćanskog cara Mirijana, onda od petoga veka, tojest od vremena slavnog carovanja Vahtanga Gurgaslana, kao znameniti dan osvećenja novog i veličanstvenog u Mchetu hrama koji je on podigao na mestu starog Mirijanovog hrama.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
STEFANA

Visokog porekla; rođen na Istoku; izmalena zavoleo manastire i isposnice prepodobnih otaca u Svetoj Zemlji, posećivao ih i izučio njihov život. Zatim otišao u Carigrad oko 716. g. Tu mnoga dobra doživeo od patrijarha svetog Germana. Po savetu ovoga podigao manastir Hinolak, u blizini Carigrada. Bratiju bogomudro vodio putem evanđelskog usavršavanja. Pošto bogougodno požive, on se mirno upokoji. Neki od dostojnih videše njegovu svetu dušu gde sa slavom uzlazi na nebo.

SPOMEN PREPODOBNOG
TEODULA,
sina svetoga Nila

Mnogo postradao od varvara; odveden u ropstvo, i prodan; potom oslobođen, i podvizavao se bogougodno, i upokojio se u miru[49].

SPOMEN SVETE MUČENICE AGNIJE

Za veru u Hrista bačena u mračnu tamnicu, gde i skončala.


NAPOMENE:
[1]Rastko se rodio 1169. Značajno je, i interesantno je, da je te iste godine prešao u vlasništvo Rusa svetogorski manastir sv. Pantelejmon, u kome je kasnije Rastko primio monaški postrig.
[2]Sveta Gora, najistočniji krak poluostrva Halkidike u Jegejskom Moru. Do Rastkova dolaska tamo ona je već nekoliko stotina godina uživala glas dobro uređene monaške republike. Još 885. god. vizantijski car Vasilije I iz makedonske dinastije ustupio je Atonsku ili Svetu Goru u potpunu svojinu tamošnjim monasima. U to rano doba živeli su u Atonu monasi po nekoliko njih u malim manastirićima, a velika većina kao usamljeni isposnici po pustim pećinama i malim ćelijama. Ovim mnogobrojnim monasima i otšelnicima upravljao je svetogorski prot u Kareji, a važne stvari rešavao je na saboru manastirskih starešina i uglednih starih monaha. Tokom vremena, od jedanaestog do četrnaestog veka, pored malih manastirića i isposnica, podižu se u Svetoj Gori mnogobrojni, prostrani i sjajni manastiri, koji su vizantiski carevi, osobito car Aleksije I Komnen, oslobodili od svake vlasti karejskoga prota i stavili neposredno pod svoju zaštitu. U tim manastirima, kojih je bilo mnogo, živeli su monasi u zajednici, moleći se zajedno Bogu, stanujući po kelijama, obedujući zajedno u trpezariji i radeći na manastirskim imanjima, i to sve po propisanom pravilu, ustavu, zvanom tipik, koji je y desetom veku ustanovio sv. Atanasije Atonski, a docnije prerađen, u jedanaestom veku, za vlade cara Konstantina Monomaha. Pored Grka, u Svetu Goru počeše dolaziti monasi i drugih narodnosti. Gruzinci osnovaše onde Iverski manastir, Amalfićani svoj, Bugari svoj manastir Zograf, a Rusi, takođe, svoj manastir Svetog Pantelejmona, za vreme cara Manojla Komnena.
[3]Kula, sa koje je sv. Sava bacio odelo, čitava je i dosad. U njoj je 1871. godine napravljena crkva, posvećena njegovom imenu.
[4]Ipat – grčka reč, znači načelnik, starešina oblasti.
[5]Tisućnik – zapovednik nad tisućom, hiljadom vojnika.
[6]Satnik – zapovednik nad stotinom vojnika.
[7]Kareja se u starini nazivala i „Sredina“ (grčki: Μέση = Mesi) i „Velika Sredina“ (grčki: Μέγάλη Μέση = Velika Sredina).
[8]U doba Svetoga Save prestonica Vizantije, Carigrad bio je sjajan i veličanstven grad. „Vi ne možete sebi zamisliti, piše savremenik Sv. Save Vilarduen, s kakvim su divljenjem zapadni krstaši posmatrali Carigrad. Jer oni nikada ne bi mogli zamisliti da može na svetu poctojati takav jedan bogat grad s tako masivnim zidinama i s tako bogatim kulama, s tako krasnim palatama i tako visokim crkvama, kojih je toliko veliki broj da čovek čisto ne bi smeo da poveruje da svojim očima sve to nije video. Pa onda koliko su duge i široke ulice Carigrada… Znajte da nema čoveka koji ne bi zadrhtao gledajući sve to, što, uostalom nije čudno, jer još nikada nije slično veliko delo preduzeto otkako svet postoji“. Pažnju su privlačili stari carski dvori ogromnih razmera i veliki hramovi iza kojih su daleko zaostajali svetogorski manastiri. Usred svega toga izdvajala se veličanstvena crkva Svete Sofije, sjajna i jedinstvena građevina cara Justinijana iz VI veka. U blizini Svete Sofije bila je čuvena crkva Svete Odigitrije (= Putevoditeljke, Bogorodice), a blizu njega nalazili su se i stari carski dvori s mnogobrojnim crkvama i kapelama, prestonom dvornicom (hrisotriklinion) i salama za doček. U toj grupi građevina padala je naročito u oči Porfirna palata. Međutim, carska porodica u to doba nije više stanovala u staroj palati. Dinastija Komnena preselila se u XII veku u ogromnu i sjajnu palatu Vlahernijsku u severozapadnom uglu carigradskih zidina, čije se ruševine još i danas vide. Zapanjivao je izgled ove građevine, koja je svojim prostranstvom, divnim mramornim stubovima i sjajnim mozaicima privlačila svačiju pažnju. Nešto stariji savremenici Svetoga Save, Venijamin iz Tudele i Oto de Diogilo, nemaju dovoljno reči da opišu lepotu položaja Carigrada, njegovo bogatstvo, živ trgovački saobraćaj, a naročito sjaj njegovih palata, osobito nove carske Vlahernijske palate, crkve Sv. Sofije i ostalih crkvenih i svetovnih građevina.
Glavna ulica srednjevekovnog Carigrada zvala se Srednja. Prostrana i široka, sa sjajnim palatama, tremovima i porticama, ona je vodila od morske obale, od Karijske kapije, blizu palate Magnaure, ka zapadu. Odmah na početku, idući prema zapadu ka gradskim utvrđenjima, putnik je na desnoj strani ugledao velelepnu građevinu Sv. Sofije, a c leve prostranu palatu Senata. Prolazeći dalje, putnik je s leve strane izlazio na prostranu pijacu zvanu Hipodrom, mesto na kome su se održavale svečanosti i narodne zabave. Pozadi Hipodroma, u blizini Justinijanove palate a blizu Železne kapije, izdizale su se stare crkve sv. Anastasije i svetog Sergija i Vakha. Od Svete Sofije, idući glavnom ulicom prema zapadu, putnik je izlazio na trg cara Konstantina, obeležen Konstantinovim stubom. Nešto dalje udesno izlazilo se na prostran Artopolijski trg, a odatle na trg cara Teodosija. Odatle preko Amastrijskoga trga otvarao se divan vidik na lepu triumfalnu ulicu koja je vodila na prostran trg cara Arkadija s njegovim stubom. Idući dalje prema zapadu, putnik je nailazio na ostatke utvrđenja cara Konstantina iz IV veka i na staru Zlatnu kapiju. Proširenjem Carigrada utvrđenje cara Konstantina ostalo je bez značaja i ono je polako propadalo, a novi veličanstveni zidovi dalje prema zapadu, od Zlatnog Roga do Mramornog Mora, branili su Carigrad sa suva. Od trga cara Arkadija vodila je glavna ulica dalje prema zapadu, te je izlazila na novu Zlatnu kapiju.
Pored palata izdizale su se u sporednim ulicama mnogobrojne crkve i manastiri, bogato ukrašeni. Na prvom mestu velelepna crkva Svetih Apostola, grobnica vizantijskih careva, koja je kao model poslužila crkvi Sv. Marka u Mlecima. Pored nje bogatstvom i sjajem isticala se i crkva Pantokratora koju je, u XII veku, podigao car Jovan Komnen.
U to vreme u Carigradu je bilo više svetiteljskih moštiju nego u celoj ostaloj Evropi. Samo pet godina po Savinom odlasku iz Carigrada zapadni krstaši, osvojivši Carigrad, opljačkaše mnogobrojne carigradske crkve, te se razgrabljene mošti svetitelja rasuše po celom hrišćanskom svetu. Pored crkava i manastira pažnju je privlačio položaj i izgled Carigrada, koji je tada imao na 800.000. duša. Pored Grka bilo je u Carigradu čitavih kvartova zapadnih kolonista: Mlečana, Đenovljana, Amalfićana i Pizanaca, glavnih trgovačkih posrednika između Istoka i Zapada. (Dr Jovan Radonić, Sveti Sava i njegovo doba, str. 14-17; Srem. Karlovci, 1935).
[9]Careva kći Evdokija bila je udata za Stefana Prvovenčanog.
[10]Titula kao današnje: carsko veličansgvo.
[11]Znak toga zaveta postoji i do sada. Na slavu Hilendara, Vavedenje Presvete Bogorodice, pozivaju igumana vatopedskog i ustupaju mu starešinstvo i prvenstvo; tu istu čast čine vatopedski monasi hilendarskom igumanu na dan svoje slave Blagovesti.
[12]O ovome je sačuvana i do danas Hrisovulja od 1199. godine, koju je Nemanja izdao i potpisao, a sveti Sava sastavio.
[13]Prot je sa svojima služio na grčkom jeziku, a sveti Sava na srpskom.
[14]To je bilo, verovatno, 1204. godine.
[15]„Krstaši su krenuli bili za Egipat, koji tada beše u rukama Eubida, s namerom da iz Egipta provale u Palestinu i preotmu iz ruku nevernika Jerusalim i ostala sveta mesta. Mržnja Mlečića na Vizantiju, što je ova u Carigradu dala velike trgovačke povlastice Đenovljanima i Pizancima, trgovačkim takmacima Mletaka na istoku, navela je mletačkoga dužda, Enrika Dandola, da pomoću zapadnih krstaša osvoji Vizantijsko Carstvo. Veštim manevrisanjem odvrati on krstaše od Svete Zemlje, uputi ih na Zadar, te ga pomoću njih preote od Ugarske. Dandolo se, odmah za tim, umeša u carigradske borbe oko grčkoga prestola. Njegovom pomoću i pomoću krstaša oslepljeni car Isak Anđel bi izveden iz tamnice, te sa sinom Aleksijem IV posađen na presto. Međutim, sprega Grka s Latinima nije dugo trajala. Na čelo grčkog nacionalnog pokreta stavlja se Aleksije V Murzuflo, oženjen Jevdokijom, raspuštenom ženom srpskog velikog župana Stefana. Grčki pokret dovede do napada Latina na Carigrad. Zbunjeni car Aleksije V sa ženom Jevdokijom pobeže u Trakiju, patrijarh Jovan Kamatera u Bugarsku, a junački despot Teodor Laskar, zet cara Aleksija III, u Vitiniju, gde pod planinom Olimpom zasnova prvu grčku maloazisku državu. Umesto da preotmu Jerusalim iz ruku nevernika, zapadni Latini osvojiše hrišćansku prestonicu cara Konstantina Velikog na zaprepašćenje pravoslavnog sveta. Krstaši su, gore nego najgrublji varvari, opljačkali crkve i palate, pokupili dragocenosti i jedinstvene umetničke proizvode zlatarske veštine, razgrabili mošti raznih svetitelja, te ih iz Carigrada razneli po celom svetu. U toj pljački, kaže Nikita Honski, veoma su živo učestvovali i latinski monasi i opati, pljačkajući požudno svetiteljske mošti. „Tako bogatoga plena, kaže očevidac Vilarduen, i to samo u jednom gradu, svet još nije video“.
Na mesto grčkog formiralo se u Carigradu Latinsko carstvo na čelu sa Baldujinom, grofom od Flandrije, a y Solunu Latinska kraljevina sa grofom Vonifacijem od Monferata. U klasičnoj Grčkoj, u Atini, utvrdila se u gospodstvu burgundska velikaška kuća Dela Roš, u Moreji Vilardueni, u Evbeji Jakov od Avena, u Ahaji Viljem od Šamplita itd. Mletačka Republika dobila je tri osmine Carigrada sa crkvom Svete Sofije, kao i pravo da stolicu carigradskog vaseljenskog patrijarha ubuduće zauzima Mlečić. Tom prilikom je novi latinski patrijarh, Toma Morozini, znatnije pravoslavne hramove i manastire obratio u latinske. U crkvi Svete Sofije namesto grčkog bogosluženja slušali su zaprepašćeni Grci misu na latinskom jeziku.
Grčki elemenat grupisao se jače u Maloj Aziji, u Nikeji, gde je novi patrijarh, Mihailo Dvtorujan, krunisao za vizantijskog cara, 1206, despota Teodora Laskara, koji je uspešno ratovao u Maloj Aziji protiv latinskoga cara Henrika. Pored Nikejskoga carstva, koje se prostiralo između Latinskoga carstva i sultanata u Ikonijumu, dalje na Istoku, oko Trapezunta, formirali su drugo grčko capctvo, manje znatno, David i Aleksije Komneni, po ocu Manojlu unuci cara Andronika I Komnena. U Evropi pak, Grci su ce grupisali u Epiru i Tesaliji oko dinastije Komnena – Anđela pod despotom Mihailom I, stričevićem careva Isaka Anđela i Aleksija III“. (Dr Jovan Radonjić, Sveti Sava i njegovo doba, str. 24-27; Srem. Karlovci, 1935).
[16]„Braćo ljubljena i čeda ovog svetog učitelja vašeg, koji vam pokaza dobar primer radi spasenja vašeg, posledujte svome pastiru dobrim podvigom, čistom verom, preočišćenim dušama i neoskvrnjenim telima i neporočnim umovima i prosvećenim savestima, svagda noseći misao čistu u svojim dušama, svagda gotovi na svako bogoljublje, očišćujući sebe od svakoga greha, a izobilujući u svakom dobrom delu, držeći zdravu veru, neprestano moleći i slaveći i blagodareći Boga neba i zemlje, i preuznoseći Ga hvalama i pesmama duhovnim, sami sebe smirivajući umovima svojim, pripadajući k Njemu i klanjajući Mu se svagda bez sumnjanja, i uzdržavajući se svagda od svakoga zla, bodro i čisto i revnosno upravljajući svoj život na izvršavanje svetih zapovesti Njego vih, brinući se sećajući se reči rečene Gospodom našim: Zaista vam kažem: koji god veruje u mene neće umreti vavek, i na sud neće doći nego će preći iz smrti u život (Jn. 5, 24)“. – Život svetoga Save, od Domentijana, str. 199; izdao B. Daničić, Beograd, 1865.
[17]Žiču je Stefan Prvovenčani sa svetim Savom podigao između 1210-1216. godine, za vreme Savina igumanovanja u Studenici.
[18]Smatra se da je tada preveden Nomokanon (= Krmčija) Fotijave redakcije.
[19]Na ovom svom pokloničkom putovanju, sveti Sava je u Palestini udesio i uredio sve što je bilo moguće, da olakša posećivanje svetih mesta srpskim hadžijama. On je na putu za Jerusalim, osobito u početnim i krajnjim stanicama, u Akonu (= Akru) i u samom Jerusalimu, kupovao i zidao crkve i manastire, pa je tu uredio prihvatne stanice za Srbe. On je, sem toga, radio na tome da osnuje u tim stanicama srpske manastirske kolonije, ili, ako ih je tamo već bilo, da ih pojača. Tu su onda docnije obrazovana središta, gde se živo radilo i na književnosti (St. Stanojević, Sveti Sava, str 66-68; Beograd, 1935).
[20]Životopisac pak Domentijan, govoreći o toj delatnosti svetoga Save, veli: Preosvećeni Sava, bogoglasni i bogomisaoni krmanoš, premudrošću reči upravljaše presvetlom Crkvom Božjom. On ne davaše sna očima svojim; ni dremanja obrvama svojim, uspevajući i preuspevajući u noćnim bdenjima, u božanstvenim pregnućima, u učenju svih pravovernih, u božanstvenoj ljubavi, u ugađanju Hristu, u dobrom običaju. Jer se od mladosti beše priljubio Gospodu, i navikao Njemu jedinome služiti svetošću i pravdom dan i noć. Sam crkva Božija, zasnovan voljom Božjom na temelju apostola i proroka, on i ovu od osnova poče i uz pomoć Božju najbolje doče, i u njoj objavi svu božanetaanu slavu, i njome prosveti sve svoje otačastvo, i u njoj odgaji Bogom nikle izdanike, koje porodi Svetim Duhom i osveti bogodarovanom mu blagodaću i proslavi nebeskom slavom. Svojom prosvećenošću on rasprostre pravdu Božju na sve svoje otačastvo. On još iz mladosti pa do starosti ne prestade učiti svoje otačastvo svagda, dan i noć: sve upravljajući voljom Božjom ka nebeskom; svagda hitajući k višnjem zvanju; svakog časa čekajuđi slatke nagrade Gospoda svoga; svagda milujući uboge, razdeljujući hleb svoj siročićima i udovicama, krov – onima koji nemaju krova, tiho pristanište – onima koji su na valima. On beše ništih obogatitelj, bezbožnih jeretika istinski istrebitelj, i svakog dobroverja nasaditelj. On često sazivaše svete i bogopropovedne sabore, i sa bogoizabranim svetilnicima – episkopima i prepodobnim ocima, ponavljaše prečistu veru Hristovu, poučavaše svakom dobrozakonju, i preko njih upućivaše svoje otačastvo na presvetlu pobožnost, predlažući im sebe sama za ugled.
[21]Životopisac Domentijan veli: I otvorivši grob preosvećenoga, nađoše ga uistini sveta telom i duhom, kao što su ga i pre u životu viđali.
[22]Sveti Petar, patrijarh aleksandrijski, upravljao Crkvom od 300. do 311. godine; spomen njegov praznuje se 25. novembra.
[23]Gora Sinaj nalazi se u sredini Sinajskog poluostrva; ona upravo pretstavlja grupu gora, koje se sastoje od granitnih stena; ispresecana je i okružena dolinama. U Starom Zavetu su Izrailjci na Gori Sinaju dobili od Boga zapovesti Zakona. U IV i V veku posle Hrista Gora Sinaj se slavila obiljem hrišćanskih pustinjaka koji su živeli po gudurama i pešterama njenim.
[24]Vlemijani – današnji Beduini, razbojnički narod Livije, živeo na jugu i na zapadu od Egipta. Ovih varvara bojali su se čak i rimski carevi.
[25]Pirg (grčka reč πύργος) znači kula, tvrđava; tako su se nazivala utvrđena stražarska mesta u manastirima.
[26]Horiv – gora u pustinji Arabijskoj, zapadna uzvišica istog planinskog grebena, čiji istočni deo sačinjava Sinaj. Na ovoj gori se Bog javio Mojsiju u kupini koja je gorela a nije sagorevala.
[27]Ove gore nalazile su se blizu Horiva.
[28]Ismailćani – potomci Ismaila, sina patrijarha Avrama od Agare (1. Mojs. 25, 12. …).
[29]Rait – mesto blizu Farana na istočnoj obali Crvenoga Mora, udaljeno dva dana hoda od Sinaja.
[30]Tivaida – oblast čuvenog u starini egipatskog grada Tive. Po tome gradu Tivaidom se nazivao uopšte ceo gornji (južni) Egipat.
[31]Memfij ili Memfis – stara moćna prestonica Egipta; nahodio se u srednjem Egiptu kraj reke Nila.
[32]Sveti Nil Postnik praznuje se 12. novembra.
[33]Eparh – upravnik grada ili oblasti.
[34]Emesa – grad u Siriji, na istoku od reke Oronta koja se uliva u Sredozemno Mope.
[35]Iverija ili Gruzija – zemlja u Zakavkazju, do prisajedinjenja svog Rusiji 18. jan. 1801. g., bila je samostalna carevina, i u razna vremena imala razne granice. U užem smislu naziv Gruzija, u sadašnje vreme, primenjuje se najčešće na Tiflisku guberniju, u kojoj Gruzini sačinjavaju glavni deo stanovništva.
[36]Mchet – drevna prestonica Gruzije; sada maleno selo Dušetskog sreza, u Tifliskoj guberiiji, u V veku Mchet je postao sedište patrijarha, koji je nosio titulu mchetskog katolikosa.
[37]Kartveli – Kavkasko pleme, srodno Gruzinima; ustvari takođe Gruzini.
[38]Jermenija – planinska zemlja iameđu reke Kure i izvora reke Tigra n Eufrata; naseljena Jermenima; zatim podeljena između Rusije, Persije i Turske. Vagaršapat – nekada prestonica jermenskog carstva; grad osnovan carem Vagaršapatom; sada naselje Erivanske Gubernije.
[39]Tiridat stupio na presto 286. god; spočetka bio opak gonitelj hrišćana, zatim obraćen u hrišćanstvo svetim sveštenomučenikom Grigorijem, prvim episkopom jermenskim, i od tada postao revnostan hrišćanin. Za njegove vladavine, godine 302. bi obraćena u hrišćanstvo i sva Jermenija.
[40]Spomen ovih svetih mučenica, čija smrt posluži kao povod za obraćanje Hristu cara Tiridata i cele Jermenije, Pravoslavna Crkva praznuje 30. septembra.
[41]Kura – najveća reka Kavkaskoga kraja; uliva se u Kaspijsko Mope.
[42]Aragva – leva pritoka Kure, u koju se uliva kod Mcheta.
[43]Car Konstantin Veliki carovao od 306. do 337. godine.
[44]Venera – grčkorimska boginja lepote i ljubavi. Njeni praznici provođeni su u krajnjoj razuzdanosti i razvratu.
[45]Ovo je sveti Evstatije, arhiepiskop antiohijski, koji se upokojio 337. god.; praznuje se 21. februara.
[46]Kartalinija – tako se naziva zemlja duž doline reke Kure. Ona je nekada zajedno sa Kahetijom ulazila u sastav Gruzijske carevine.
[47]Ovde je reč o Antiohiji Sirijskoj, – jedan od najstarijih i najbogatijih gradova Sirije, njena prestonica. U sadašnje vreme Antiohija je mala turska varoš.
[48]Carovao u Gruziji od 446. do 459. god.
[49]O njemu opširnije pod današnjim danom: Povest monaha Amonija o pogibiji otaca Sinajskih i Raitskih, i: Druga pogibija prepodobnih otaca Sinajskih i Raitskih za vreme Nila Postnika.

6 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

  4. Pingback: Uteha i ohrabrenje za seme koje donosi rod po trideset… – Tvrđava Istine

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *