NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

ŽITIJA SVETIH ZA JANUAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
11. JAHUAP
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA VELIKOG
ustanovitelja monaškog opštežića
 
Prepodobni Teodosije rođen je u oblasti Kapadokiji[1], u selu Magarisi, od blagočestivih roditelja: oca Proeresija i majke Evlogije. Bi vaspitan u dobroti, i izuči škole. A kada postade punoletan i dobro izuči Sveto Pismo, odrediše ga da u crkvi čita ljudima iz Svetih knjiga, jer beše slatkoglasan i iskusan čitač kao niko. Čitajući poučne reči slušaocima, on se najpre sam poučavao. Jer slušajući kako je nekada Gospod naredio Avramu da ide iz zemlje svoje i od roda svog, i opet kako u Evanđelju Gospod savetuje da čovek radi večnoga života ostavi oca i majku i braću, on plamtijaše srcem i goraše duhom da sve ostavi i pođe za Hristom putem uskim i mučnim. Razmišljajući stalno o tome, on se moljaše govoreći: Pokaži mi, Gospode, put svoj, i ići ću u istini tvojoj (Ps. 85, 11). Zatim, oslanjajući se na Boga, on krenu u Jerusalim za vreme carovanja Markijanova[2], kada se već skupljahu sveti oci na Četvrti Vaseljenski Sabor u Halkidonu[3] protiv Dioskora i Evtihija. Prolazeći pak kroz Antiohiju[4] blaženi Teodosije zažele da vidi prepodobnog Simeona koji se na stubu podvizavao[5], i da isprosi od njega blagoslov i molitve. Stoga pođe k njemu, i kad se približi stubu, ču prepodobnog gde mu dovikuje: Dobro došao, čoveče Božji Teodosije! – Čuvši gde ga po imenu zove čovek koji ga nikada video nije, niti ga poznavao, Teodosije se udivi, i pavši na kolena, pokloni se prozorljivom ocu. Svetitelj ga pozva k sebi, i on se pope na stub, i pripade k česnim nogama njegovim. A ovaj zagrli i celiva bogonadahnutog mladića, i proreče mu da će biti pastir slovesnih ovaca, i da će mnoge oteti od duhovnih vukova. I pretskaza mu i druge neke stvari i, pošto ga blagoslovi, otpusti ga.
Okrepljen blagoslovom prepodobnog, i imajući njegove svete molitve kao svog putovođu i hranitelja, Teodosije nastavi put i stiže u sveti grad Jerusalim za patrijarhovanja Juvenalijeva[6]. I pošto obiđe tamo sva mesta i pokloni se u Svetinji nad svetinjama, on razmišljaše u sebi šta da izabere: usamljenički život, ili da se u zajednici sa drugima spasava? Uviđao je da je opasno da se usami i samoćuje, a ovamo se još nije naučio kako da se bori sa duhovima zla. I u zemaljskim ratovima niko nije tako glup da, još neobučen ratnoj veštini i neiskusan, pri prvoj borbi uleti u okršaj; kako bi se ja, govoraše u sebi svetitelj, još neobučen ratovanju, i neopasan višnjom silom, usudio da sam u usamljenosti ratujem sa poglavarima i vlastima i upraviteljima tame ovoga sveta, sa duhovima zla ispod neba. Ja treba najpre da se pridružim svetim podvižnicima, i da se od iskusnih otaca naučim kako da se borim sa nevidljivim neprijateljima. Zatim, sa vremenom, sabraće se plodovi koji se rađaju od usamljenosti i bezmolvija.
Pošto o svemu tome mudro razmisli, – jer u njemu sa drugim vrlinama beše i savršena razboritost koja ume o svemu dobro da rasuđuje, – on se odmah dade na traženje nastavnika sebi. U to vreme među ocima koji življahu u okolini Jerusalima, beše jedan izvrstan starac, po imenu Longin[7]. On imađaše keliju kraj stuba, koji se od starina nazivaše Davidov. Zatvoren tu, on trudoljubljem skupljaše slatki med vrlina. K njemu dođe blaženi Teodosije i poče se učiti inočkom trudu. I priljubivši se uz starca, svom dušom se učaše od njega svakoj vrlini, jer prepodobni Longin beše veliki rečju i životom. A posle dosta vremena, iako Teodosije nije hteo, prevede ga starac na mesto, zvano Staro Sedište[8]. A evo zbog čega: žena neka blagočestiva i česna udovica i Hristova služiteljka, Glikerija, podiže na tom mestu crkvu Prečistoj Gospodarici našoj Bogorodici, i mnogim usrdnim molbama dosađivaše prepodobnom Longinu da dopusti Teodosiju da živi kraj novopodignute crkve. No učenik ne željaše da se odvaja od svoga oca. Ali, poslušan, preseli se tamo po naređenju oca. Živeći tamo, svuda se pronese glas o njegovoj vrlini. Jer vrlina obelodanjuje onoga koji je stekne, kao što upaljena sveća pokazuje onoga koji je nosi noću. I počeše k njemu dolaziti i sabirati se oko njega oni što željahu da se na njegov život ugledaju.
Blaženi prožive tamo neko vreme, ali mu dodija uznemiravanje, jer ne podnošaše ljudske počasti i vrevu. I otide odatle u gopy, gde beše pećina, u kojoj su se, kako pričaju stari, odmorili i tri noći prenoćili ona tri mudraca što su s darovima došli Hristu u Vitlejem, pri povratku u svoju zemlju. U tu dakle pećinu preseli se iz Starog Sedišta prepodobni Teodosije. A ovo preseljenje njegovo bi po promislu Božjem, da bi se na tom mestu podigla preslavna lavra[9], i u njoj se sabrali radi Hrista Boga hiljade duhovnih vojnika. Promenivši pak mesto svoga boravka, prepodobni promeni ujedno i način svoga života, jer krenu vrlo uskim putem. Želja mu beše da svagda ispunjuje zapovesti Gospodnje. A naročito beše toliko obuzet božanskom ljubavlju da ninašta svetovno nije gledao, nego je sve svoje duhovne sile usredsredio na Bogu Tvorcu, ljubeći Ga svom dušom, svim srcem i svom mišlju. Tu ljubav on je tako obilno projavljivao u svojim telesnim trudovima i podvizima da je nemoguće podrobno iskazati. Njegova molitva beše neprekidna, stajanje – posvunoćno; suze su mu stalno tekle iz očiju kao potoci iz izvora. Njegov post beše neizmeran: trideset godina nije okusio ni trunku hleba, nego je jeo urme, ili sočivo, ili travu i korenje pustinjsko, i to tako malo kolko da ne bi umro od gladi. A kada ni te hrane ne beše zbog pustinjske žege, onda mu hrana behu koštice od urme, pokvašene u vodu. Dušu pak svoju neprestano je hranio rečju Božjom, nasićujući je unutrašnjim bogoviđenjem.
Provodeći takav život, on zablista kao zvezda jarka, i proču se među žiteljima Palestine. Jer se ne može grad sakriti kad na gori stoji. I dolažahu k njemu neki ljubitelji vrline, želeći da sa njim provode pustinjački i bezmolvni život u pećini. U početku dakle imađaše sedam učenika. No znajući da za one koji počinju živeti po Bogu, ništa nije korisnije od sećanja na smrt, – jer je to istinska filosofija, – on im naredi da iskopaju grob, kako bi, gledajući na njega, učili se sećanju na smrt, kao da samu smrt imaju pred očima. A kada iskopaše grob, dođe otac da ga vidi. I stojeći kraj groba, on se obrati svojim učenicima kao šaleći se, a ustvari očima duše proviđaše šta će biti, i reče im: Eto deco, grob je gotov. Je li ko od vas gotov na smrt, da bi sobom sevtelisao ovaj grob? – Kada to svetac reče, jedan od prisutnih učenika po imenu Vasilije, koji beše sveštenik, odmah preduhitrujući druge, pade na kolena pred starcem, dodirnu zemlju licem i tražaše blagoslov da umre i da ga sahrane u taj grob, govoreći: Blagoslovi mene, oče, da ja sevtelišem ovaj grob i budem prvi mrtvac među bratijom koja se uči sećanju na smrt.
– On tako moljaše, a starac pristade, i naredi da se živome Vasiliju drže pomeni kao već umrlome, kako to zakon propisuje za pokojnike: trećeg, devetog i četrdesetog dana. I kad te pomene obaviše, skonča i blaženi Vasilije, iako nikakve bolesti ne beše na njemu, nego prosto kao da zaspa slatkim snom, i pređe ka Gospodu. A y četrdeseti dan posle njegove sahrane, vide starac Vasilija gde zajedno sa bratijom stoji na molitvi i peva zajedno sa njima. I pomoli se Bogu da i ostalima otvori oči da vide Vasilija. I vide ga jedan od bratije, po imenu Ascije, i od radosti potrča da ga zagrli, ali ne uspe, jer Vasilije postade nevidljiv. A odlazeći reče da svi čuju: Spasavajte se, oci i braćo, spasavajte se; mene pak ovde više nećete videti.
Ovo bi prvi dokaz vrline prepodobnog Teodosija: vaspitao je učenika koji je bio gotov na smrt, i koji se posle telesne smrti pokazao živ dušom, po reči Gospodnjoj u Evanđelju: Koji veruje u mene, ako i umre, živeće (Jn. 11, 25). A o ostalim starčevim čudesima, po danoj mu od Boga blagodati, biće reči dalje.
Približavao se Uskrs. Učenici svetoga, kojih u to vreme beše dvanaest, behu tužni, jer za praznik nemađahu ni hleba, ni ulja, niti išta za jelo. A što je najteže, nemahu ni prosfore ni vina, da bi se na presvetli uskršnji praznik služila sveta liturgija, i oni pričestili Svetim Tajnama. Stoga potajno negodovahu među sobom na prepodobnoga. A on, pun nepokolebljive nade u Boga, naredi bratiji da ukrase sveti hram i da budu bez brige. Jer Onaj, reče on učenicima, koji je u staro vreme prehranio Izrailj u pustinji, a kasnije – sa nekoliko hlebova nahranio mnoge hiljade, postaraće se i o nama. Jer On niti je sada slabiji no što je bio ranije, niti u promišljanju nehatniji, nego je isti Bog vavek. – Ovo reče prepodobni sa pouzdanjem, i odmah se zbi što reče. Jer kao što nekada Avraamu bi poslan ovan gotov za žrtvu, tako i ovom blaženom starcu Božji promisao ugotovi sve što beše potrebno. Jer na zalasku sunca stiže njihovoj pešteri neki bogoljubac i na dve mazge donese od svoje kuće pustinjskim isposnicima hranu, pa još i prosfore i vino za svetu liturgiju. I kada to videše učenici blaženoga, obradovaše se, i doznaše u kako je velikoj milosti kod Boga starac njihov. I otpraznovaše Uskrs veselo; a hrane im beše dosta za svu Pedesetnicu.
Zatim ih ponova snađe oskudica u hrani; i mučeni glađu, bratija opet tugovahu. A neki bogat čovek činjaše u to vreme velike milostinje svima obiteljima palestinskim, a Teodosijevu, koja beše u pešteri, nije ni primetio ni znao. I navaljivahu bratija na prepodobnog oca da izvesti izdašnog darodavca, kako bi i njihova obitelj, kao i ostale, dobila od njega milostinju za prehranu. Prepodobni pak Teodosije nije želeo da ga znaju mirjani, i nije se uzdao u ljude, nego u Boga koji otvara ruku svoju i siti svako živo biće po želji (Ps. 144, 16), i tešaše učenike svoje, i poučavaše, da u trpljenju očekuju milost Božju. On se nadaše u Onoga što hrani svaku dušu gladnu. Jer kada beslovesnoj stoci daje hranu njezinu, i vranićima koji viču k Njemu (Ps. 146, 9), utoliko pre neće lišiti potrebne hrane svoju razumnu i slovesnu tvar. Dok je svetitelj tako tešio malodušnu bratiju, prolažaše pored njihove peštere jedan čovek, vodeći konja natovarenog velikim tovarom hrane. On je išao nekuda dalje, noseći hranu. A kada beše blizu peštere, i htede je proći, stade konj kao ukopan, i ne htede maći s mesta. Iako ga je gospodar mnogo tukao, on je stajao na mestu nepokretan kao kamen. Tada razumede čovek onaj da po Božjoj volji neka nevidljiva sila drži njegovog konja prikovanog za to mesto. On otpusti uzde i pusti konja da ide kuda hoće. A konj, kao nekom rukom vođen, pođe pravo k obitelji prepodobnog Teodosija u pešteri. I uvide čovek da je to volja Gospodnja i promišljanje Gospodnje o slugama Njegovim, i dade svu hranu prepodobnom starcu i učenicima njegovim. I od toga vremena prestadoše učenici njegovi da budu malodušni, i truđahu se da oia svog podražavaju u čvrstoj nadi i veri u Boga.
Bratija se umnožavaše iz dana u dan. Jer blagodat obilna, kojom beše ispunjen sveti otac, prizivaše k sebi mnoge duše koje vole vrlinu. I one, kao jeleni razumni, žedni duhovne vode, sticahu se k starcu. A i mnogi velikaši i bogataši dođoše da žive s prepodobnim. I peštera beše tesna da ih sve primi. Stoga navaljivaše bratija na prepodobnoga, da podigne manastir izvan peštere, i da prostran tor ustroji za svoje slovesne ovce. Nemoj se brinuti, oče, govoraše bratija starcu, za trošak oko zidanja manastira; samo naredi, i naše će ruke biti dovoljne da svrše taj posao.
Svetitelj pak, videći kako se množi njegovo stado, osećaše da treba da bude pastir. Ali, to će narušiti njegovo molitveno tihovanje, njegovo sveto samovanje. I oprečne misli rastrzahu ga: em ne željaše da napusti bezmolvije, tu brižnu majku, em smatraše da je važna stvar staranje o bratiji. Jer čovek treba da živi ne samo za sebe, nego mnogo više za bližnje, čega je obrazac sam Gospod Hristos, koji sabra učenike, i bi pastir slovesnih ovaca, i dušu svoju položi za njih. Razmišljajući o ovome, prepodobni Teodosije beše u nedoumici čega da se drži, bezmolvija ili staranja o spasenju bratije. I čas beše za jedno, čas za drugo. Šta onda radi blaženi? On sve prepušta Bogu koji može korisno sjediniti jedno sa drugim tako, da i plodovi bezmolvija ne propadnu i plata za starešinstvo i staranje o bratiji ne izostane. Jer se inočko žitije sastoji ne u usamljivanju tela nego u udobrenju i mirnoći srca. Pored toga, prepodobni imađaše na umu i proroštvo svetoga Simeona Stolpnika, koji mu proreče da će pasti slovesne ovce. Ali, sve prepuštaše Božjoj volji; i moljaše se Bogu da mu na neki način stavi do znanja da li My je po volji zidanje manastira, i da mu nekim čudesnim znamenjem pokaže mesto, na kome bi trebalo sazidati obitelj. Stoga uze kadionicu, napuni je hladnim ugljevljem, stavi tamnjan bez žara, i iđaše po pustinji, moleći se ovako:
Bože, Ti si mnogim i velikim čudesima ubedio Izrailjce; i ugodnika tvog Mojsija raznim znamenjima uverio da uzme na sebe breme starešinovanja nad narodom; Ti si štap u zmiju pretvorio, i ruku belinom gube pokrio i opet je iscelio; Ti si vodu u krv prevratio, i opet krv u vodu; Ti si, Tvorče svih i Svedržitelju, preko runa dao Gedeonu znamenje pobede; Ti si produžio život Jezekiji za petnaest godina; Ti si uslišao molitve Ilijine, i poslao oganj s neba radi obraćenja nečestivih, i spalio drva i žrtve, kamenje i vodu; Ti si i sada taj isti Bog – stoga usliši mene, slugu tvoga, i pokaži mesto gde bi Tebi bilo po volji da sluge tvoje, a učenici moji, podignu sveti hram moći tvojoj i ustroje obitelj; a pokazaćeš na taj način što ćeš učiniti da se na tom mestu ovo ugljevlje samo od sebe zapali u slavu tvoju, kako bi to mnoge privelo poznavanju istine.
Govoreći u molitvi to, i slično tome, on prohođaše mesta koja mu izgledahu pogodna za manastir, i prođe veliki deo pustinje, sve do mesta zvanog Kutila, i do obala Smoljanog jezera, ali se ugalj u kadionici ne zapali. I kada vide da se ugalj ne zapaljuje, i da mu se želja ne ispunjuje, on namisli da se vrati u pešteru. Pri povratku pak, kada beše blizu peštere (o, ko će dostojno odati hvalu sili tvojoj, Besmrtni Care!) odjednom se diže iz kadionice miomirisan dim, jer se ugljevlje raspali veoma. I saznade sveti da je to mesto, na kome želi Bog da se podigne obitelj, mesto koje je označio ne jezikom nego ognjem na čudesan način.
I odmah se učenici svetoga dadoše na posao: postaviše temelj, zidahu crkvu, i kelije, i ogradu. I uskoro pomoću Višnjega sazidaše ogromnu obitelj. I bi lavra prepodobnog Teodosija čuvena i slavna; i u njoj uzakonjeno opštežiće. A Gospod dade toj lavri svako izobilje, te se žitelji njeni bogaćahu ne samo duhovnim bogatstvima dobrih dela već ne oskudevahu ni u telesnim potrebama. I beše tamo odmorište ne samo inocima nego i mirjanima, strancima i namernicima, ništima i ubogima, bolesnima i nemoćnima. Jer prepodobni Teodosije beše milosrdan, čovekoljubiv i žalostiv: svima beše milostivi otac, svima – nežni prijatelj, svima – usrdni rob i sluga; bolnima rane čišćaše, krv i gnoj otiraše; gubave u usta celivaše tešeći ih, i svojim ih rukama hranjaše n pojaše i svaku im uslugu činjaše. A veliku ljubav pokazivaše prema svima, ma otkuda dolazili, zbrinjujući ih, i dočekujući, i dušu im uspokojavajući. I prepodobni beše svima opšte utočište, opšte lečilište, opšti dom, opšte ugošćenje, opšte pribežište nedužnih, gladnih, nagih, putujućih. Jer se svi naslađivahu njegovom ljubavlju i milostivošću i dobrotom; i ne beše nikoga koga on previde. Dešavalo se ponekad da su u manastiru u toku jednoga dana postavljali po sto trpeza radi posetilaca i stranaca i ništih. Tako prepodobni otac beše čovekoljubiv i gostoljubiv. A Bog, koji je sam ljubav, videći toliku ljubav ugodnika svog prema bližnjima, blagoslovi manastir njegov, te se u njemu na nevidljiv način umnožavalo ono malo hrane što su imali da su kod njih hiljade i hiljade ljudi bili nahranjivani dosita.
Jednom beše velika glad u Palestini. I na Cveti, po običaju, stekoše se sa svih strana ništi i ubogi u manastir po milostinju. Učenici se ožalostiše, i ispričaše blaženome da nemaju toliko hrane da bi mogli dati tolikim ljudima. A on c gnevom pogleda na njih, prekori ih za neverje, i reče: Odmah otvorite vrata da svi uđu. – I uđoše ništi i ubogi, i sedoše po redu. I naredi prepodobni učenicima da im iznesu hleba. I učenici krenuše tužni u hlebaru, smatrajući da neće naći ništa. A kad otvoriše hlebaru, ona beše puna hlebova. Jer je ruka Promislitelja svih, Boga, napuni radi vere sluge svoga. I bratija dade hvalu Bogu zbog takvoga čuda, i diviše se velikoj nadi oca svoga.
I opet, na dan Uspenja Prečiste Bogorodice steče se vrlo mnogo naroda u manstir. A pošto ne beše hrane za toliki narod, prepodobni Teodosije uze nekoliko hlebova, pogleda na nebo, blagoslovi ih, i naredi da razdadu narodu; i jedoše svi, i nasitiše se, jer Bog umnoži hleb kao ono nekada pet hlebova u pustinji. Pa još svaki uze i za put koliko je kome trebalo. A od komada što pretekoše, bratija napuniše mnogo kotarica, isušiše ih na suncu, i jedoše ne malo vremena. No i mnogo puta, kada su se hiljade i hiljade naroda skupljale u manastir i mislilo se da ni studenci neće biti u stanju da napoje toliki svet, svi su bivali dosita nahranjeni rukama darežljivog hranitelja. A podiže prepodobni i mnoge stranoprijemnice, i razne bolnice, odvojeno za monahe, odvojeno za mirjane, odvojeno za prestarele i iznemogle. Usto I one po gorama i pećinama posećivaše, i staraše se o njima s plamenom ljubavlju kao otac o deci: snabdevaše ih dakle svim što im je potrebno za telo i za dušu, učeći ih i poučavajući ih, i mnoge od satanske prelesti izbavljajući.
U obitelji prepodobnot behu bratija od raznih naroda i jezika. Zbog toga podiže i druge crkve, u kojima su bratija na svom jeziku slavili Boga: u velikoj crkvi Presvete Bogorodice – Grci, u drugoj – Iveri, u trećoj – Jermeni. Svi oni na svojim jezicima obavljahu crkveno pravilo sedam puta na dan, po Davidovom ustavu: Sedam puta na dan hvalim te (Ps. 118, 164). A za bolesnike beše posebna crkva. A y vreme pričešća Presvetim Tajnama, sva se bratija iz svih crkava skupljahu u veliku crkvu, u kojoj Grci služahu, i zajedno se pričešćivahu.
Sve pak bratije, dece prepodobnog oca, koju on duhovno rodi, i roditeljski vaspita, i na vrlinu uputi, beše šest stotina devedeset i tri. Od njih mnogi biše pastiri po drugim manastirima, pošto se dobrom upravljanju behu naučili od svetog Teodosija, punog duhovne mudrosti i znanja. On pasijaše stado svoje, ne štapom kažnjavajući nego rečju rukovodeći. A reč njegova beše solju začinjena, prodiraše u dušu, i spuštaše se do u izvor duhovnih pokreta. Jer on učaše rečju i delom, budući sam ugled stadu. Zato, i kada bi koga s ljubavlju poučavao, strašan je bio mnogima; i kada bi kome pretio, bio je vrlo mio i sladak. A čudesno beše kod njega to što on, iako se nije učio svetovnoj filosofiji, niti bio vičan jelinskim knjigama, tako je rečito držao opširne pouke, da se s njim nije mogao uporeditini onaj koji je ostareo čitajući knjige, ni onaj koji je do kraja izučio svu nauku o krasnorečivosti. Jer je on poučavas ne od mudrosti ljudske, nego od blagodati Duha Božjeg, koja je njemu, kao drugom Jeremiji, tajno govorila: Eto, metnuh reči svoje u usta tvoja (Jerem. 1, 9). I govoraše blaženi neke izvrsne stvari od sebe, neke iz apostolskih spisa i otačkih zaveštanja, i iz podvižničkih pouka svetog Vasilija Velikog, čijeg života beše podražavalac, i čijih bogomudrih spisa beše ljubitelj.
Dobro je da od mnogih velikih, spomenemo ovu kratku pouku njegovu: Molim vas, braćo, radi ljubavi Gospoda našeg Isusa Hrista, koji sebe dade za grehe naše, neka zatreperi u nama briga za duše naše; tugujmo nad sujetom prolaznog života; podvizavajmo se za budući život u slavu Božju i Sina njegovog; ne budimo leni i mlitavi, provodeći današnji dan u čamotinji a početak dobroga dela odlažući za sutra, da nas ne bi nekada istraživač duša naših našao bez dobrih dela, i izbacio nas iz dvorca radosti, i mi gorko i bezuspešno zakukali zbog rđavo provedenog vremena života, ridajući onda kada neće biti nikakve koristi od kajanja. Sad je vreme najbolje, sad je dan spasenja. Ovaj život je život pokajanja, a onaj – nagrade; ovaj – delanja, onaj – isplate; ovaj – trpljenja, onaj – utehe. Sada je Bog pomoćnik onima koji se obraćaju s puta zla, a onda će biti strašan istraživač ljudskih stvari, reči i pomisli, pred kojim se ne može sakriti. Sada uživamo u Njegovoj dugotrpeljivosti, a onda ćemo poznati Njegovo pravosuđe kada vaskrsnemo. Jedni će otići u muku večnu, drugi – u život večni, i svaki će od nas primiti po delima svojim. Za koliko vreme odlažemo da se ne povinujemo Hristu, koji nas priziva u svoje nebesko carstvo? Zar se nećemo otrezniti? Zar se nećemo od sujetnog života okrenuti evanđelskom savršenstvu? Kako će oči naše podneti strašni i užasni Dan Gospodnji, u koji će oni koji su s desne strane Boga i koji su My ce približili dobrim delima, dobiti carstvo nebesko; a one koji su s leve strane, odbačeni zbog nemanja dobrih dela, progutaće pakao ognjeni i tama večna i škrgut zuba? Mi kažemo za sebe da smo želatelji carstva nebeskog, a kako ćemo ga steći, ako o tome ne brinemo. He trudeći se nimalo oko zapovesti Gospodnjih, mi ce y sujeti uma svog nadamo da ćemo dobiti udeo onih koji su se do poslednjeg daha borili protivu greha.
Tako poučavajući svoje učenike, prepodobni ih potsticaše na revnosno staranje oko spasenja. Ali, već je vreme da spomenemo njegovu revnost za veru. Jer, iako u svemu beše krotke naravi, ipak je onde, gde je nasilje činjeno veri, bio kao plamen ognjeni, ili britka sablja, ili nepobedivi mač ratnikov.
U to vreme, posle Lava Velikog i Zenona, zacari se Anastasije[10]. Njegovo carovanje u početku izgledaše kao divni raj, a kasnije se pokaza kao ledina opustošenja. Jer on postade kao pastir koji razgoni i uništava svoje stado, i ovce poji mutnom vodom. Jer podleže Jevtihijevoj i Severovoj monofizitskoj jeresi, i njome smućivaše Crkvu Božju, odbacujući Četvrti Vaseljenski Sabor svetih otaca, Halkidonski. Zbacivao je sa prestola njihovih episkope pravoslavne, i na njihova mesta postavljao ljude zloslavne. I mnoge pravoslavne pridobi za svoju jeres, jedne pretnjama a druge počastima i poklonima. On se drznu da se veštim lukavstvom svojim kosne i ovog nepokolebljivog stuba vere, prepodobnog oca našeg Teodosija. Lukavstvo se sastojalo u ovome: posla prepodobnome trideset litri zlata, tobož za ishranu i odevanje ništih i negu bolnih, a y samoj stvari želeo je time da pridobije prepodobnog, koga cela Palestina slušaše i čijem shvatanju i savetu sledovaše. Ali veliki otac prozre lukavstvo carevo, i bi kao orao koji, nedostižan i neuhvatljiv, leti međ oblacima i gleda da ulovi onoga koji njega lovi. Stoga poslano zlato ne odbaci, da ne bi nepromišljeno uvredio cara i razgnevio ga, i da bi milostinjom, učinjenom tim zlatom, izmolio caru milost u Boga koja će ga uputiti na pravi put. Ali milostinja nimalo ne uspe, jer zlato ne beše poslano pravdom nego lukavstvom. Car se pak nadaše da će Teodosije, pošto je primio zlato, postati njegov jednomišljenik. Ali mu nada beše uzalud. A kada dođe vreme, u koje je prepodobni, na zahtev carevih poslanika, trebalo da pošalje ispovedanje vere, i to ispovedanje u duhu Jevtihija i Severa, prepodobni sazva sve žitelje pustinje. I kao muž silan i vođ duhovne vojske, on muški istupi protiv jeretičke nepobožnosti, i odgovori caru ovakvim pismom:
Care, pred nama su dve stvari: ili da pristanemo živeti odvratno i neslobodno, ili da časno umremo. Sledeći pravim dogmatima svetih otaca, znaj da mi pretpostavljamo smrt, jer ne primamo nove dogmate nego idemo za zakonima ranijih otaca. A one koji, sem ovih, primiše i brane druge dogmate i zakone, mi pobožno odbacujemo i prokletstvu predajemo, i hirotonisane od jeretika ne primamo ni po koju cenu. A bude li ko hteo da nam išta od toga nametne, mi za svedoka istine prizivamo Boga koga jeretici hule sada, da ćemo se usprotiviti do same krvi. I kao za otadžbinu, tako ćemo i za Pravoslavlje radosno položiti duše svoje, makar gledali kako ova sveta mesta ognjem uništavate. Jer kakva je korist ako se sveta mesta samo nazivaju svetim, a njihove svetinje jeretici predaju poruzi? Mi dakle ni u kom slučaju ne samo ne želimo govoriti, nego ni pomisliti išta nesaglasno sa Svetim Vaseljenskim Saborima. Od ovih, Prvi Sabor ukrasiše trista osamnaest otaca, koji se sabraše protiv Arija, i ovoga prokletnika predavši anatemi od tela Crkve otsekoše, jer učaše da je Sin tuđ Ocu po suštini, i zavođaše dogmate neprave vere. A Drugi Sabor, po promislu Božjem, sabra se u Carigradu protiv Makedonija, koji rigaše hule na Svetoga Duha. Treći Sabor se lepo sastade u Efesu protiv poganog i odvratnog Nestorija koji je hulio telo Hristovo, uzeto od prečiste Djeve. Zatim se u Halkidonu sastadoše na Sabor šest stotina i trideset otaca koji se saglasiše sa odlukama prethodnih Sabora, i to objaviše, i koji prokletog i gadnog Jevtihija zajedno sa Dioskorom otsekoše od sveštenog tela Crkve, i apostolsku veru utvrdiše, a svakoga koji suprotno misli proglasiše za tuđa Crkvi Hristovoj. Mi stojimo za ove Sabore, makar naveli na nas požar, potrgli oštre mačeve, i natutkali ljutu smrt, i to ne jednu, nego, ako je moguće, bezbroj smrti. Mi ni u kom slučaju nećemo otstupati od istinske pobožnosti, niti ćemo odricanjem osramotiti ono što oci divno odrediše. Neka svedoci budu njihovi napori i mnogi podvizi što za veru podneše. No to će ostati čvrsto i nepokolebljivo i u nas, i u onih koji dostojno sleduju i Bogu i nama. A mir Božji, koji prevazilazi svaki um, neka bude čuvar i nastavnik države tvoje.
Ovim pismom prepodobni jasno pokaza svoju veliku revnost za veru. A kad car pročita pismo, zastide se i utiša malo, i obustavi na neko vreme gonjenje pravoslavnih. I napisa prepodobnome smireno bacajući na druge krivicu za crkvenu smutnju. Čoveče Božji, pisaše car, mi nismo krivi za ovu novotariju. Smelo prizivam za svedoka svevideće oko Božje, da ovu smutnju izazvaše oni koji su većma od drugih trebali da ove stvari ćutke počituju. A oni, pošto svaki želi da rečju i zvanjem bude prvi, streljaju jedan drugog, i nas privlače k sebi. Nije nepoznato tvome prepodobiju, da se neki od inoka i klirika, koji kako izgleda pravilno rasuđuju, latiše ove sablazni; trudeći se, kao što rekosmo, da se istaknu kao prvi.
Pošto prođe neko vreme, car se opet pokoleba i ustade protiv vere. I opet svuda se počeše čitati, i u samom svetom gradu Jerusalimu, carske naredbe koje odbacuju Svete Sabore, naročito pak Halkidonski. Stoga opet duhovni vojnik prepodobni Teodosije, iako već beše star, pokaza mladićski podvig. Jer dok su svi ćutali iz straha, a mnogi se potčinjavali naredbama, prepodobni dođe iz svoje obitelji u Jerusalim, stade u svetoj velikoj crkvi jerusalimskoj na stepenicama, odakle sveštenici obično obavljaju čitanja narodu, dade narodu rukom znak da ćute, i gromko povika: neka je proklet svaki koji ne smatra da su četiri Sveta Vaseljenska Sabora podjednako važna kao i četiri Evanđelja! – Ovo rekavši, on kao anđeo uplaši narod, i niko se od protivnika ne usudi da išta progovori. Zatim dozva svoje najprisnije u veri učenike, i prolažaše obližnje gradove i sela, uništavajućn nepobožnost a utvrđujući pobožnost. Kada car saznade za to, osudi prepodobnoga na progonstvo, ne znajući bednik da mu je smrt za vratom. Prepodobni dakle bi poslan u progonstvo, a car Anastasije ubrzo umre. I odmah se povrati u svoju obitelj ispovednik Hristov Teodosije sa ostalima što behu stradali za Pravoslavlje. A pisa mu Feliks, episkop staroga Rima[11], tako isto i Jefrem, episkop antiohijski[12], mnogo slaveći blaženoga što pokaza takvu revnost, i progonstvo podnese za istinitu veru, i što beše gotov da i smrt primi. No, već je vreme da pređemo ia čudesa svetoga.
Kada je zločestiva naredba cara Anastasija bila objavljenau svetom gradu Jerusalimu, i svi se oci iz palestinskih obitelji, kao i prepodobni Teodosije sa svojim učenicima, kako rekosmo, behu sabrali na mestu zvanom Jeration[13], na kome se svake godine obavlja vozdviženje Časnog Krsta Gospodnjeg, žena neka, koja je imala rak na dojki, od koga je dugo patila, dođe tamo i stajaše tužna blizu svetih otaca. Zatim pristupi jednom od njih, – beše to prepodobni Isidor, kasnije iguman obitelji Sukijske[14], – plačući mu pokaza svoju bolest, i upita, da li je na tom saboru prepodobni Teodosije i kakav izgleda. Isidor joj pokaza svetitelja. A ona se prikuči, stade iza njega, i kao što se nekada krvotočiva žena dotače haljine Gospodnje, ona obnaži dojku i krišom se njome dotače haljine prepodobnoga, i odmah se isceli. Ali to oseti prepodobni, okrenu se k ženi i reče joj: He boj se kćeri! Jer Gospod moj reče: vera tvoja spase te (Mt. 9, 20-22). – A blaženi Isidor brzo priđe ženi, želeći da vidi učinjeno čudo, i vide da ni traga ne beše na onom mestu gde beše neizlečiva rana.
Posle smrti cara Anastasija, i pošto se prepodobni otac beše vratio iz progonstva, on po običaju svom odlažaše u Vitlejem radi molitve. A kad jednom htede da se odmori od truda, svrnu od puta u obitelj prepodobnog Markijana. Prepodobni Markijan ljubazno primi miloga gosta, ali ne imađaše čime da ga ugosti, jer u to vreme ne imađaše ni hleba, ni pšenice. I posle dugog duhovnog razgovora, kada dođe vreme za obed, naredi Markijan učenicima svojim da svare sočivo i donesu. A Teodosije, kada vide toliku ubogost Markijanovu, naredi svojim učenicima da iz svojih torbi izvade i predlože hleb što behu od doma poneli za put. I kada jeđahu reče prepodobni Markijan prepodobnome Teodosiju; He zameri, oče, što nemamo čime da te ugostimo; i ne ukori nas što ni hleba nemamo da predložimo, jer smo oskudni, a ni pšenice nemamo. – Kada to reče, čudesni Teodosije pogleda na bradu Markijanovu i ugleda u bradi zrno pšenično, palo kozna otkud; pažljivo ga i tiho uze desnom rukom, i radosna lica osmehujući se reče: Evo pšenice; kako dakle govorite da nemate pšenice. – Blaženi Markijan s radošću uze iz Teodosijevih ruku to zrno kao neko plodonosno seme, naredi da ga odnesu u žitnicu, verujući da će blagoslovom svetoga Teodosija bez truda doneti veći rod nego obrađene njive, što i bi. Jer sutradan izjutra, po odlasku Teodosijevom, kada učenici Markijanovi htedoše da otvore vrata od žitnice, ugledaše žitnicu punu pšenice tako da ni vrata ne mogahu otvoriti. I izvesti Markijan prepodobnog Teodosija o čudu koje se desilo zahvaljujući mu za umnoženje pšenice. A prepodobni odgovori: Nisam ja, oče, umnožio pšenicu nego ti, jer zrno bi uzeto iz tvoje brade.
Jedna ugledna žena iz Aleksandrije dođe sa svojim sinčićim u obitelj prepodobnog Teodosija. A sinčić, ugledavši iz daleka svetog oca, obrati se svojoj majci, ukazujući prstom na blaženog, i govoreći: Ovaj me izbavi te se ne udavih u bunaru; on me uhvati za ruku te ne potonuh. – A majka pripade k nogama prepodobnog, i ispriča mu ovo: Moj sinčić, igrajući se sa svojim vrsnicima, iz neopreznosti pade u vrlo dubok bunar; i mišljasmo da se tamo razbio i udavio. Kukajući za njim kao da je već mrtav, spustismo jednog čoveka u bunar da iz vode izvadi leš detinji, a on ga nađe živog gde sedi povrh vode. Začuđeni, mi ga pitasmo kako ne potonu, a on nam reče da se pojavio neki stari inok, uhvatio ga za ruku i držao povrh vode. Od toga vremena ja sa detetom obilazim gradove i sela, gope i pustinje, ne bi li pronašla toga oca. I evo, pronađoh tvoje prepodobije, jer sinčić moj poznade da si to ti bio koji si ga spasao.
Druga. neka žena mnogo je patila pri porođajima: rađala je mrtvu decu, i to rađala svake godine u strašnim mukama. Bila je i mnogodetna i bezdetna: mnogodetna, jer je često rađala; a bezdetna, jer je plod njen bivao mrtav pre no što bi iz utrobe izašao. Ona sa suzama zamoli prepodobnog oca Teodosija, da se pomoli za nju, da joj prestane porod umirati, i da joj se olakšaju porođajne muke. I još ga zamoli za dopuštenje da detetu, ako rodi muško, da ime Teodosije. Ako dopustiš, reče žena, da dete koje rodim bude nazvano tvojim imenom, ja se nadam da će ono biti živo. – Prepodobni izađe u susret molbi njenoj, i usrdno se pomoli Bogu za nju. I kada se žena porodi, ne imađaše pređašnje porođajne muke, već lako se porodi, i dete beše živo, i to muško. I nadenuše mu ime prepodobnoga. A kad poodraste, dovedoše ga u obitelj prepodobnom ocu, i posveti ga Bogu kroz monaštvo.
Isto tako i jedna žena iz Vitlejema mnogo je tugovala, jer su joj deca umirala. A kada svom novorođenčetu nadenu ime prepodobnoga Teodosija, ono ostade živo. I poraste zdrav telom, i postade veliki umetnik, jer beše izvrstan građevinar.
Jednom gusenice i skakavci mnogo dosađivahu u Palestini. U to pak vreme prepodobni beše veoma star, i ne mogaše ići. Ipak naredi učenicima svojim da ga odnesu u polje, gde je pretilo uništenje plodovima zemaljskim. Tamo on zapreti skakavcima i gusenicama, rekavši: Tako vam naređuje zajednički Gospodar sviju nas: ne uništavajte trud ljudski, i hranu ubogih ne satirite! – I odmah skakavci kao oblak otidoše a gusenice pocrkaše.
U jedno vreme bratija mnogo oskudevahu u odeći, i prosto nagotovahu. I dosađivahu prepodobnome dolazeći po toj stvari.
Ali on nemađaše šta da im da kako bi kupili, iako je to želeo i saosećao bratiji. Ho po obećanju Gospodnjem govoraše im: He brinite se za sutra. Hego ištite najpre carstva Božjeg i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati. Jer zna Otac vaš nebeski šta vama treba pre vaše molbe (Mt. 6, 34.33.32). – Dok je sveti tako tešio bratiju, dođe odnekud neki čovek koga niko nije poznavao, niti on kaza ko je i otkuda je. I dade sto zlatnika prepodobnome za manastirske potrebe, i otide. A prepodobni zablagodari Bogu za takvo promišljanje njegovo, i dade te zlatnike bratiji da se odenu. I svi se snabdeše odećom za dugo vreme.
Julijan, pastir vostrske crkve[15], koji se u mladim godinama učio knjizi u prepodobnoga Teodosija, ispriča o njemu ovo: Dođosmo jednom sa prepodobnim ocem u Vostru. I gle, srete nas jedna žena, poznata po pakosti, pogleda ljutito na prepodobnoga oca, i nazva ga varalicom i pritvoricom. I odmah je postiže kazna Božja: jer odjednom pade i izdahnu. – On ispriča i ovo: Kada jednom prilikom prolažasmo pored manastira, u kome behu crnorisci jeresi Severove, oni nas primetiše i stadoše udarati u klepalo da se bratija skupi pre uobičajenog vremena za molitvu. A prepodobni, osetivši da hoće da nam učine neku pakost, raspali se pravednim gnevom, i proročki izgovori reč Gospodnju: Ovde neće ostati ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti (Lk. 21, 6). – I zbi se po toj reči. Jer posle kratkog vremena napadoše Agarjani noću na taj manastir, opljačkaše ga potpuno, monahe zarobiše, manastir zapališe, i uništiše to mesto, kao što proreče sveti.
Grčki vojskovođa Kirik, hrabar u bitkama, a pobožan pred Bogom, idući na Persijance, svrati najpre u Jerusalim da se pokloni svetim mestima i izmoli Božju pomoć protiv neprijatelja. Poseti i obitelj Teodosijevu, jer je slava o svetosti prepodobnog oca, pronesena na sve strane, sve ljude privlačila k njemu. U razgovoru sa svetim, vojskovođa dobi mnogo koristi, jer ču iz njegovih sveštenih usta da se ne treba uzdati u svoje oružje, niti se oslanjati na mnoštvo vojnika, nego smatrati Boga za jedinog pomoćnika, i uzdati se u Njegovu nepobedivu silu, jer je Bogu lako da učini da jedan pokosi hiljadu, a dvojica zbune hiljade i hiljade. Zbog takve pouke i razgovora vojskovođa Kirik se ispuni ljubavlju prema svetitelju, i izmoli vlasenicu koju svetitelj nošaše da mu bude kao štit u ratu. I kad se vojska grčka sudari sa Persijancima, nastade silna seča. A vojskovođa Kirik, obučen u vlasenicu prepodobnog Teodosija kao u oklop, pokaza čuda od junaštva, i ne mogahu mu naškoditi ni strele, ni koplja, ni mačevi. A pošto se završi rat, pri povratku, vojskovođa Kirik opet poseti prepodobnog Teodosija, i pričajući mu reče: Tebe samog, oče, videh gde mi u borbi pomažeš, čineći me strašnim za neprijatelje moje, dok ne pobedismo persijsku silu.
No naš veliki otac javio se ne samo ovome vojskovođi koji je bio daleko od njega, nego se i mnogima drugim javljao na raznim mestima, donoseći im brzu pomoć. Tako se javljao: moreplovcima koji su bili u opasnosti od bure, putnicima koji su zalutali u pustinjama, ljudima koji su zapali među divlje zveri. Nekima se pak javljao u snu, a nekima se javljao na javi i spasavao ih od opasnosti. Ali on je bio brzi pomoćnik ne samo ljudima nego i beslovesnim životinjama. Jednom prilikom stranac neki putovaše vodeći magarca, na putu ih srete lav i jurnu na magarca, ne obazirući se na čoveka, i htede da magarca rastrgne i pojede. A čovek, prestravljen, glasno prizva ime prepodobnog, govoreći: Pomozi mi, čoveče Božji, Teodosije! – I lav, čim ču ime svetiteljevo, stade, i pobeže u pustinju.
Treba reći štogod i o prozorljivosti prepodobnoga. Nekako, ne mnogo pre svoga upokojenja, on naredi da se klepalom sazovu bratija na skup. I kad se bratija skupi, on uzdahnu, zaplaka i reče: Oci i braćo, potrebno je moliti se, moliti se! Jer vidim gde se gnev Božji već kreće na istočnu pokrajinu. – Pošto prođoše šest ili sedam dana, ču se da je veliki zemljotres porušio Antiohiju. To je bilo u ono baš vreme kad je prepodobni, videći gnev Gospodnji, naređivao bratiji da se mole.
Zatim prepodobni otac naš Teodosije približi se svojoj končini ležeći na bolesničkom odru čitavu godinu. A y ustima mu beše neprestana molitva tako da i kad bi zaspao, usne se njegove micahu izgovarajući uobičajene psalme i molitve. I kad bi se sveti probudio, nalazio je u ustima svojim psalam. Tako se na njemu zbivala Davidova reč: Noću je pesma njegova u mene (Ps. 41, 9). A i bratiju mnogo poučavaše vrlinama. Na tri dana pak pred končinu svoju on dozva k sebi tri draga mu episkopa, izvesti ih o svome odlasku Bogu, i dade poslednji celiv onima što plakahu i ridahu zbog rastanka s njim. Posle toga u treći dan, moleći se Bogu, predade duh svoj godine 529. I tako požive sto i pet godina i nešto više. A prestavljenje njegovo Bog proslavi ovim čudom: Čovek neki, po imenu Stefan, rodom iz Aleksandrije, dugo vremena beše lud. Pošto se prepodobni prestavi, Stefan se dotače odra njegovog, i oslobodi se svoga mučitelja, i ozdravi. O končini pak svetoga brzo se pronese glas na sve strane, i sleže se mnogo naroda iz svih gradova, i monasi iz manastira; a dođe i presveti patrijarh jerusalimski Petar sa svojim episkopima. I česno pogreboše sveto telo prepodobnog oca Teodosija u pešteri, u kojoj se spočetka podvizavao, u slavu Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MIHAILA KLOPSKOG
 
Na petnaestak kilometara od Velikog Novgoroda, na obali reke Verjaže, nalazio se manastir, zvani Klopski, i u njemu hram u ime Životvorne Trojice. Ranijih godina retko je ko znao za ovaj manastir, ali se kasnije on veoma proču blagodareći čudesima svetog Mihaila. U tom manastiru iguman beše Teodosije, muž vrlinast; za vreme njegovo i dođe u Klopski manastir blaženi Mihail. To bi 23. juna 1408. godine.
Do današnjega dana ostalo je nepoznato, otkuda sveti Mihail dođe u manastir, i ko su mu bili roditelji. To ce dogodi leti, u vreme kada sva bratija behu na jutrenju. Na devetoj pesmi kanona jeromonah koji je služio, okadivši hram, pođe da pokadi u svojoj keliji koja se nalazila pored hrama. Našavši keliju otvorenu, iako ju je on zatvorio odlazeći u hram, jeromonah uđe u nju i ugleda čoveka u monaškoj odeći gde sedi; pred njim goraše sveća, i on prepisivaše knjigu Dela svetih Apostola. Povrativši ce y hram, jeromonah kaza igumanu i bratiji šta vide. Oni, po završenom bogosluženju, pođoše u keliju, ali je nađoše zatvorenom iznutra. Iguman satvori molitvu, no odgovora iz kelije ne bi. Stadoše kucati na vrata, ali ona i dalje ostajahu zatvorena. Iguman onda naredi da se otkrije krov nad tremom; ali i ta vrata iz trema u keliju nađoše zatvorena. A kada po naređenju igumana vrata biše razbijena, i oni svi uđoše u keliju, tamo nađoše starca koji je sedeo i pisao. Nastojatelj ga upita: „Kaži mi, jesi li ti čovek ili duh?“ Starac ponovi igumanove reči. Iguman satvori molitvu, a starac izgovori iste molitvene reči što i iguman. Tada nastojatelj stade došljaka osenjivati krsnim znakom i kaditi ga tamjanom; a starac se sklanjaše od kađenja i ponašaše kao jurodiv, sulud.
Zajedno sa bratijom sveti Mihail pođe u hram na liturgiju, za vreme koje on pevaše za pevnicom sa manastirskim pojcima. Iguman mu naloži da pročita Apostol, i svi behu do dna duše potreseni lepotom i nadahnutošću njegovog čitanja. Po izlasku iz trapeze gde svetitelj obavi određeno čitanje, iguman odvede prepodobnog Mihaila u keliju, određenu mu za stanovanje. I od to doba blaženi ostade u manastiru životvorne Trojice, vršeći poslušanje čteca u hramu i u trapezi. I veliko umilenje u srcu doživljavahu svi koji ga slušahu.
Međutim, ni iguman ni bratija ne mogahu da doznadu ime novodošavšeg brata, otkuda je došao i kakvo mu je poreklo. Jednom Klopsku obitelj poseti knez Konstantin Dimitrijevič, mlađi sin velikog kneza Dimitrija Jovanoviča Donskog. Čuvši za vreme trapeze čitanje svetog Mihaila, knez mu priđe blizu, poznade ga i reče: „Ovo je sin Maksimov Mihail“. Prepodobni odgovori na to: „Jedino Tvorac zna ko sam ja“. Tada iguman primeti: „Sine moj, zašto nam ne kažeš svoje ime?“ I svetitelj potvrdi da mu je ime Mihail[16].
Za vreme svoga življenja u Klopskoj obitelji prepodobni Mihail je jeo samo hleb i vodu, i to jedanput nedeljno i u maloj količini. Kada bi posle velikih molitvenih podviga svetitelj osetio zamor, on se odmarao ležeći na zemlji. U njegovoj keliji ne beše nikakvog imetka, ni odeće, sem one što je nosio na sebi. Nemoguće je pričati o onim velikim trudovima, koje prepodobni uze na sebe Hrista radi. Od podviga i uzdržanja telo njegovo postade kao senka.
U to vreme u Velikom Novgorodu i njegovoj okolini nastade suša, koja se produži tri godine: presahnuše ne samo potoci nego i reke. Tada, na molitve svetog Mihaila, blizu manastira zatrese se zemlja i izbi botag vodom izvor, koji i do danas služi na potrebu i bratiji i dolaznicima. Posle pak suše nastade u tom kraju glad, za vreme koje gomile siromašnih stadoše dolaziti u manastir za parče hleba. Bojeći se oskudice, iguman nije znao šta da radi; no prepodobni Mihail, ukazavši na to da je Gospod sa sedam hlebova nahranio četiri hiljade ljudi, nagovori igumana da hrani sve gladne. A kada bratija uzgunđaše zbog toga, prepodobni ih povede sa igumanom do žitnog ambara, i oni sa zaprepašćenjem ugledaše da se zalihe žita, na molitve svetiteljeve, nisu smanjile.
Proživevši u Klopskom manastiru četrdeset četiri godine, i satvorivši u ime Hrista mnoga čudesa, blaženi Mihail se mirno upokoji u Gospodu 1452 godine. Česno i mnogostradalno telo njegovo iguman sa bratijom sahrani u manastiru Životvorne Trojice, gde se prepodobni Mihail podvizavao, i bi položeno s desne strane glavnoga hrama. Tu ono počiva i do današnjega dana, točeći raznovrsna isceljenja onima koji sa verom pribegavaju, u slavu Hrista Boga našeg.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
TEODOSIJA mitropolita Trapezuntskog
 
Prepodobni Teodosije bio najpre iguman Filotejevskog manastira u Svetoj Gori, zatim mitropolit u Trapezuntu[17].
 
SPOMEN SVETIH
STEFANA PLAKIDILNSKOG, TEODORA I AGAPIJA ARHIMANDRITA
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
MAIRA
 
Toliko zlostavljan za veru u Hrista, da je od toga izdahnuo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kapadokija – oblast na istoku Male Azije. Ona je u jedanaestoj godini posle Hrista bila proglašena za Rimsku provinciju pri caru Tiberiju.
  2. Vizantijski car Markijan carovao od 450. do 457. god.
  3. Glavni grad rimske provincije Vitinije; nalazio se na azijskoj obali Bosfora, naspram Carigrada; u njemu održan Četvrti Vaseljenski Sabor 451. godine.
  4. Reč je o Antiohiji Sirijskoj, koja se nazivala Velikom; grad na reci Oronti, osnovan Selevkom Nikatorom, i nazvan njime po imenu oca njegovog Antioha. U Antiohiji su stalno živeli carevi iz plemena Selevkida; u vreme pak rimskih careva bila je i prestonica Istoka.
  5. Sveti Simeon Stolpnik – praznuje se 1. septembra; provodio surov podvižnički život u teškim podvizima, živeći na stubu. Prvi Stolpnik u Pravoslavnoj Crkvi; preko njera Gospod otkrio ovakav način podvizavanja.
  6. Sveti Juvenalije patrijarhovao u Jerusalimu od 420-458. god.
  7. Prepodobni Longin praznuje se 17. nov. i u Sirnu subotu.
  8. Mesto na polovini puta između Jerusalima i Vitlejema.
  9. Lavra (na grčkom znači: deo grada, sokak) – red kelija, raspoređenih u ogradi manastirskoj oko nastojateljeva obitališta u vidu sokaka po gradovima. U dubokoj starini lavrom su se nazivali mnogoljudni i važni manastiri. Ovaj naziv se prvo pojavio u Egiptu, a zatim u Palestnni.
  10. Lav Veliki caravao od 457. do 474. god.; Zenon – od 474. do 491., Anastasije I, Dikor ili Trakijac, od 491. do 518. god.
  11. Upravljao Rimskom crkvom od 526. do 530. god.
  12. Sv. Jefrem bio na antiohishom prestolu od 528. do 545. god.
  13. Tako se zvala naročita kapela u takozvanom Martiriumu, podignutom Konstantinom Velikim; u njoj se čuvao Životvorni Krst Gospodnji i na kraju šestoga veka; Životvorni Krst je bio svake godine vozdvizavan, naročito Strasne Sedmice, i to poglavito na Veliki Petak. Ta kapela je bila stalno zaključana; ključ od nje čuvao je naročiti prezviter koji se naziva stavrofilaksom (krstočuvarem).
  14. Jedna od najpoznatijih lavri u Palestini, osnovana prepodobnim Haritonom (+340. god., praznuje se 28. septembra).
  15. Vostra ili Bostra – grad u Svetoj Zemlji, u drevnosti jedan od Levitskih gradova za Jordanom.
  16. Prep. Mihail bio je iz bojarske porodice.
  17. Videti o njemu opširnije u žitiju njegovog brata po telu svetog Dionisija, pod 25. junom.

5 komentar(a)

  1. Stefan Bošković

    Već godinama dolazim na Vaš sajt i sa uživanjem čitam nešto od velikog broja knjiga i mnogo Vam hvala na tome. Ako moja duša bude spašena, mogu da kažem da je preko Vas Bog mnogo dejstvovao u mom slučaju.
    Da kažem utiske oko novog sajta:
    – Uvek sam uživao kada sam video sliku Isusa Hrista na pozadini između reči koje čitam. Sada toga nema.
    – Kada sam hteo da pretražim naslove knjiga da vidim koji odgovara mojim potrebama, mogao sam da dođem na stranicu biblioteke, pritisnem CTRL+F i da potražim sve knjige u celoj biblioteci koje imaju u svom nazivu određenu reč. Sada to ne može.
    – Imao sam mnogo izdvojenih stranica u „Beležnici“ pregledača interneta koje sam pročitao i odvojio. Sada će biti mučenje dok se pronađe odakle je to.
    – Sajt je bio pregledan i nije imao ništa suvišno na sebi. Sada to nije slučaj.

    • Bibliotekar

      Dragi brate, hvala ti za komentar. Sajt smo prebacili na novu platformu jer je postavljanje materijala postalo skoro nemoguće zbog tehničkih ograničenja. Sajt je još u fazi prerade i videćeš da neke rubrike (svetinje, crkvenoslovenski, pojanje) još stoje prazne, ali to će vrlo uskoro da se promeni. Cilj nam je da korišćenjem modernijih alata omogućimo saradnicima da spremaju i postavljaju nove sadržaje mnogo lakše nego do sada. Dizajn jeste pretrpeo određene izmene i to je bilo neminovno, ali u suštini ništa se nije promenilo. Pokušaću da odgovorim na tvoja konkretna pitanja.
      – Spasiteljeve ikone nema više u pozadini. Za sada.
      – I dalje može da se pretraži cela biblioteka. Ako klikneš na glavni link u baneru (Biblioteka), a ne na jednu od dve ponuđene opcije (spisak rubrika ili najnovije) otvoriće se identičan indeks biblioteke kakav smo ranije imali. Ctrl + F radi bez problema.
      – Ako sam dobro razumeo pitanje, brineš kako ćeš da pronađeš knjige za koje si imao direktan link. Kao što sam pomenuo, sajt je još u izradi, a jedna od stvari koju upravo završavamo nakon podizanja sajta je kompletna redirekcija starih linkova na nove. Dakle, kada u brauzeru pokušaš da otvoriš stari link, automatski će da te prebaci na odgovarajuću stranicu na novom sajtu.
      – Sajt izgleda znatno drugačije, to je tačno. Trebaće vremena za navikavanje na novi dizajn, ali preglednost ne bi trebalo da mu je mana. Sada su na naslovnoj stranici zastupljene sve rubrike, dok je ranije to bila samo biblioteka.
      Još jednom, hvala za komentare. Sajt čeka lepa budućnost sa mnogo bogatijim sadržajima i uvek su nam potrebni saradnici. Ukoliko bi želeo da se pridružiš timu, javi se.
      Srećan ti početak Časnog posta.

  2. Zoran Petrović

    Poštovani oci,da li je moguće da se na naslovnu stranu sajta,pored Prologa,postavi link za Žitije Svetih za taj dan,kao što je to bilo na staroj verziji sajta

    • Bibliotekar

      Dragi brate, biće samo nismo sve još završili. Ništa od sadržaja sa starog sajta neće biti uklonjeno. Ako se nešto trenutno ne pojavljuje to je samo privremeno. Ako da Bog, biće još mnogo novog materijala na sajtu.

  3. Poštovani oci molim vas da mi pojasnite ovaj pojam: „Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih.“ Jel moguće da se baš misli na tu krv iz tog dela tela ili se misli na krv Hristovu generalno. Oprostite meni grešnom ali me buni i na neki način sablažnjava

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *