NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

10. JAHUAP

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GRIGORIJA
episkopa Niskog

Ovaj sveti Grigorije beše mlađi brat svetog Vasilija Velikog. Rodio se oko 335. g. u gradu Neokesariji u Pontu u onoj istoj blagočestivoj porodici iz koje su izašli još mnogi drugi svetitelji Božji. Prvu nauku učio je kod svoga starijeg brata Vasilija, a zatim je prošao i sve svetske i duhovne nauke. Oženio se pobožnom devojkom Teosevijom i bio posvećen za čteca božanskih knjiga u Crkvi Božjoj. Kasnije mu dođe misao da se posveti pozivu svetskog ritora, no po savetu svetog Grigorija Bogoslova, druga Vasilijevog i njegovog, odbaci tu misao i, šta više, otide te se zamonaši kod svoga brata Vasilija na reci Irisu u Pontu, a blažena mu supruga Teosevija postade đakonisa. Ovu blaženu Teoseviju, koja se uskoro zatim upokoji, mnogim pohvalama uvenča sveti Grigorije Bogoslov (u pismu upućenom Grigoriju), nazivajući je „sestrom“ Grigorijevom i svojom, pohvalom Crkve i ukrasom Hristovim.
Po izboru svetog Vasilija za arhiepiskopa Kesarijskog, bi izabran i sveti Grigorije u jesen 371. god., za episkopa u malom kapadokijskom gradu Nisi, da bi ujedno podržao i svoga brata u odbrani Pravoslavne vere i Crkve. Sveti Grigorije mudro upravljaše Crkvom Hristovom, a naročito beše slavan besednik i izvrstan hrišćanski filosof. Revnujući za Pravoslavnu veru on izazva protiv sebe gonjenje od strane arijanaca, koji se u vreme cara Valenta behu ponovo osilili. Ovi jeretici uspeše da zbace svetog Grigorija sa episkopske stolice (375. g.), na koju se svetitelj ponovo vrati tek po smrti cara Valenta 378. godine. Po smrti brata mu Vasilija, velikog pobornika Pravoslavlja, sveti Grigorije preuze na sebe bogoslovsku dogmatsku borbu protiv jeretika Evnomija, krajnjeg arijanca, i zato pisaše znamenite bogoslovske knjige u odbranu Pravoslavne vere u Svetu Trojicu. Učestvovao je zatim na saboru u Antiohiji 379. g. sa svetim Meletijem Antiohijskim. Od pravoslavnih bi izabran za arhiepiskopa u Sevastiji (380. g.), te je upravljao i tom Crkvom nekoliko meseci do izbora novog pravoslavnog episkopa. Kada za carovanja Teodosija Velikog bi sazvan u Carigradu Drugi Vaseljenski Sabor 381. godine, protiv arijanaca i duhoboračke jeresi Makedonijeve, na njemu uze aktivnog učešća i sveti Grigorije. Sa ostalim svetim Ocima, pobornicima Pravoslavlja, izloži nikejsko-carigradski Simvol Vere, i bi uvršćen u „izabrane oce“ Crkve, opštenje sa kojima beše znak i dokaz pravoslavnosti. Kada se na istom Saboru upokoji predsedavajući Sabora – sveti Meletije Antiohijski, bi određen od Sabora sveti Grigorije da mu održi nadgrobno pohvalno slovo. Posle II Vaseljenskog Sabora uzimao je učešća još na nekoliko Sabora držanih u Carigradu. Iza sebe ostavi mnoge bogoslovske i podvižničke knjige, korisne Crkvi svetoj i vernima za život i blagočešće. Upokojio se oko 395. godine. Po izgledu ličio na svog brata Vasilija, samo bio nižeg rasta i prosed.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DOMETIJANA

Ovaj ugodnik Božji rodi se u vreme Justina Mlađeg[1] od pobožnih i bogatih roditelja, Teodora i Evdokije. Pošto izuči svetovne nauke, on se oženi, ali mu žena ubrzo umre. On se odmah sa velikim usrđem odade duhovnoj filosofiji; iz ljubavi prema Bogu napusti svet, i u podvižništvu provođaše svoj život. A kad mu bi trideset godina, po Božjoj volji postaviše ga za episkopa svete Crkve u Melitini[2]. Sjedinivši svetovnu obrazovanost sa podvižničkim životom, on beše ne samo dobri pastir svome stadu nego svetilo i pomoć i drugim ljudima, nehrišćanima, jer promišljaše o opštem dobru. Mnogo puta ga je car Mavrikije[3] slao u Persiju radi narodnih poslova, i sa persijskim carem Hozrojem učvršćivao mir između Grka i Persijanaca. A kada neki knez Varam, ustade protiv persijskog cara Hozroja, i zbaci ga s prestola, tada ovaj svetitelj pomože Hozroju te se vrati na presto. Sa tog razloga Hozroj se potčini Grcima, i plaćaše im danak. To učini te sveti Dometijan postade veliki prijatelj cara Mavrikija i njegove supruge. Ovi ga nagradiše mnogim zlatom, koje on sve utroši na zidanje svetih crkava i sirotišta. A kada po drugi put dođe u Carigrad, on se preseli ka Gospodu, 601. godine. I svetim moštima njegovim odadoše veliku poštu i crkveni i carski velikodostojnici, jer ih sa velikim počastima prenesoše u njegov grad Melitinu. Ovaj svetitelj učini mnoga čudesa i za života na zemljn i posle svoga prestavljenja – u slavu Hrista Boga našeg.

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
MARKIJANA
prezvitera i starešine Velike crkve u Carigradu

Za carovanja Markijana i Pulherije[4] blistaše u Carigradu vrlinama prekrasni čovek, Markijan blaženi. Rođen u Rimu od visokorodnih i bogatih roditelja, koji se preseliše u Novi Rim, Carigrad, i dovedoše svoga sina Markijana kao dete. Markijan uspešno izuči školu, i dobi divno vaspitanje. A pošto je voleo da posećuje hram Božji i prisustvuje crkvenim službama, zavole ga Patrijarh i uvrsti u svoje klirike[5]. No posle malo vremena, iako Markijan beše po godinama mlad ali po pameti i čistoti života star, patrijarh ga rukopoloži za prezvitera, i zatim postavi za starešinu Velike crkve.
Kada se roditelji blaženog Markijana prestaviše iz ovog života, ostaviše za sobom veliko bogatstvo. Pošto blaženi beše jedinac, on nasledi celokupno bogatstvo. I neštedice ga potroši na dve svrhe: na zidanje ili obnavljanje hramova, i na milostinju siromasima. On sazida svetoj mučenici Anastasiji novu crkvu, divnu i skupocenu. A kada ga jedan od drugova začuđen upita, zašto je toliko zlata potrošio na zidanje i ukrašavanje ove crkve, svetitelj mu odgovori: „Kada bih ja imao ćerku, i hteo je udati za nekoga plemića, zar ja ne bih utrošio mnogo zlata, da je ukrasim kao dostojnu nevestu? A ovde ja ukrašavam crkvu, divnu nevestu Hristovu, koja se unevestila najdivnijem između sinova ljudskih, i koja je krv svoju za Njega prolila, – zar da štedim svoje imanje? i zar da se još više ne staram oko njenog ukrašavanja?“
Koliko je ovaj blaženi muž bio izdašan prema crkvama i siromasima, toliko je bio tvrd, i veoma nemilosrdan, prema samom sebi. He samo da se nije lepo odevao, nego je i ono bedno odelo što je na sebi imao, često skidao sa sebe i davao siromasima.
Pošto dovrši i izvanredno ukrasi crkvu svete Anastasije, dođe vreme da se ona osveti na sam dan svete Mučenice, 22. decembra, dan u koji je ona mučenički postradala za Hrista. Osvećenje izvrši sam presveti patrijarh Genadije[6]. Beše prisutan i car sa celim senatom, i mnogo naroda. Obaviše i litiju, jer prenesoše svete mošti mučenice Anastasije iz male stare crkve u veliku novu crkvu Markijanovu. Za vreme litije prepodobni Markijan u felonu iđaše sa ostalim sveštenstvom ispred kola na kojima behu svete mošti. Utom mu priđe jedan prosjak, proseći milostinju. A on, nemajući pri sebi ništa osim haljine u kojoj beše obučen, – jer nikada u svome životu nije imao dve haljine, – a ne želeći da bez ičega otpusti bednika, krišom se izvuče, nađe skrovito mesto, skide sa sebe haljinu, i dade je prosjaku. A sam ostade nag, samo u felonu[7], postupivši po reči Gospodnjoj: Koji ište u tebe, podaj mu. – I opet se uvuče u svoj red među sveštenstvom, i niko ne znađaše šta je učinio. I kad dođoše crkvi, osvetiše je, i česno položiše mošti svete mučenice Anastasije. Presveti patrijarh naredi i blaženom Markijanu da služi sa njim svetu liturgiju. A kad dođe vreme umivanja ruku, Markijan se pokrivaše felonom svo jim, osvrćući se, da ne be neko primetio da je nag. A prisutni đakoni i sveštenici, pogledajući na njega, videše na njemu pod felonom neku divnu haljinu, kao skupocenu porfiru carsku, koja se sva blistaše u zlatu. I jedni se čuđahu, a drugi negodovahu, govoreći u sebi da sveštenik ne treba da nosi tako raskošnu odeću i da liturgiše. No tu nevidljivu odeću, kojom Bog pokrivaše nagotu sluge svoga, svi videše kada blaženi Markijan pristupi da se pričesti prečistim i životvornim Tajnama. Neki pak od prezvitera kazaše o tome presvetom Genadiju. I reče presveti: I ja videh to isto što mi vi kažete. – I posle svete liturgije pozva ga patrijarh u đakonik, i poče ga koriti govoreći: Šta to radiš, brate, gizdajući se preko običaja raskošnom odećom? Zar ti dolikuje da liturgišeš u odeći koja priliči caru a ne prezviteru? – A on sa smirenjem pripade nogama njegovim, govoreći: „Oprosti, Vladiko, nisam učinio to što mi kažeš. Jer od mladosti svoje nisam navikao da nosim lepe i skupocene haljine; pa zar da se sada u takve oblačim?“ – Reče mu patrijarh: „Mi te svi videsmo u carskoj odeći. Što se tako pokrivaš?“ I naredi mu da razgrne felon. A kad razgrnu felon, videše telo njegovo nago, i začudiše se. Patrijarh zatraži od njega objašnjenje, i on protiv volje ispriča šta se desilo, kako Hrista radi dade prosjaku svoju jedinu haljinu. I svi koji to čuše, kao i oni koji na njemu ispod felona carsku odeću videše, proslaviše Boga koji takvu tajnu blagodat daje onima koji Ga ljube. I otada mnogi saznadoše za njegovo milostivo žitije. Dokle je išla ljubav blaženog Markijana prema siromaštvu, i trpljenje, vidi se iz ovoga: jednom prilikom, idući po kiši, pokise mu odeća; on dođe doma, zaključa vrata, naloži vatru i sušaše kraj nje svoju mokru odeću, jer nije imao drugu da obuče. Utom se desi da patrijarhu zatreba radi nečega starešina crkve, i posla neke da zovu Markijana. Ovi dođoše Markijanovoj kući, ali ona beše zatvorena. Tada oni stojeći pred kućom doviknuše Markijana i saopštiše mu da odmah ide patrijarhu. On obeća da će doći, ali ne otide, jer mu se odeća još ne beše osušila. I ponova dođoše ti ljudi od patrijarha sa porukom da odmah ide patrijarhu. A jedan od njih pogleda kroz ključaonicu i vide Markijana kako kraj vatre suši svoju odeću, i to kaza onima što behu s njim. Onda oni otidoše i izvestiše patrijarha o tome. A on reče: He čudite se tome. Markijan se još iz mladosti evoje naučio dobrovoljnom siromaštvu i smirenju; svega sebe poverio je Bogu jedinome, i delom izvršuje apostolsku reč: imajući hranu i odeću, on je time zadovoljan (sr. 1. Tm. 6, 8) – Čuvši to, proslaviše Gospoda koji ima takve svoje služitelje.
Zbog takvog njegovog vrlinskog života Bog mu dade dar čudotvorstva: da izgoni đavole i da isceljuje bolesne. Jednom, o prazniku nekom beše sdužba u crkvi svete Anastasije; naroda beše mnogo, a jedna trudna žena, pošto u crkvi beše teskobno, iziđe na crkveno krilo, ali se slučajno omače s njega, pade na zemlju i izdahnu. A sveti Markijan, ne želeći da praznik bude narušen kuknjavom, podiže ruke svoje k nebu, i usrdno se pomoli Bogu, i najedanput žena ožive, i stade na noge zdrava, a plod koji nošaše u utrobi svojoj nađe se da je živ. I udiviše se ljudi ovom preslavnom čudu.
Jednom beše veliki požar u Carcgradu. I oganj već beše opkolio crkvu svete Anastasije. Prepodobni Markijan se pope na krov crkve, i podigavši ruke k nebu, moljaše se. I odmah oganj zadrža i zaustavi svoje neukrotive plamenove, i sav ugase od svetiteljevih molitava kao od mnoge vode, i ni najmanje ne ošteti crkvenu građevinu.
Prepodobni Markijan sazida još crkvu i drugoj mučenici, svetoj Irini, i to na mestu kraj mora gde je bio stari i već pali hram. Isto tako on obnovi i obližnje crkve: hram svetog Teodora i hram svetog Isidora, i snabde ih svima potrebama. I zalažaše već u duboku starost, približavajući se blaženoj končini svojoj. Noću pak obilažaše ulice gradske, i kad bi našao nekog mrtvaca, on ga je umivao i oblačio. I govorio bi mrtvacu: Ustani, brate, da se pozdravimo! – I ustajući na reč svetiteljevu, mrtvac bi mu davao celiv u usta, i opet otpočinuo.
A spasao je blaženi Markijan i mnoge bludnice savetima svojim i dobročinstvima, i one su se udavale i živele po zakonu. A one od njih koje su pošle na taj put iz bede, on je obraćao na put celomudrenog života, potajno ih zbrinjujući od imanja što su mu bili ostavili roditelji.
Ovog blaženog muža Bog usini, Anđeli pohvališe, Svetitelji počitovaše, carevi se zastideše, narodi mu se udiviše, i zbog njega proslaviše Boga. A đavoli ga se poplašiše, i pobegoše od njega. On sav beše u Bogu i Bog u njemu, i prestavi se Bogu ispunjen godinama i dobrim delima. A prestavi se Bogu 471. godine, pre no što dovrši i osveti crkvu svete Irine. Na samrtnom času izgovori ove reči: Gospode, u ruke tvoje predajem ovo dvoje: dušu, koju si Ti sam sazdao, i crkvu, koju sam ja po tvojoj volji sazidao. – A pogreben bi slavno u manastiru svetog Jovana Preteče, koji se naziva i Danilovim, blizu crkve svetog mučenika Mokija.
O dovršenju crkve svete Irine, posle končine blaženoga Markijana, pobrinu se blagočestiva carica Verina, supruga cara Lava Velikog, koji se zacari posle Markijana i Pulherije. I dovrši je kako dolikovaše; i krov joj ukrasi zlatom; i iznutra je ulepšana svakim blagoljepijem u spomen prepodobnog Markijana, a u čast samog Hrista Boga, kome slava sa Ocem i Svetim Duhom vavek, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
AMONA

Beše podvižnik misirski. Četrnaest godina se trudio i Bogu molio samo da pobedi gnev u sebi. Dostigao toliko savršenstvo dobrote, da nije bio više svestan da postoji zlo u svetu. Osobit znalac Svetoga Pisma. Upokojio se početkom petoga veka.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAVLA KOMELJSKOG

Prepodobni Pavle rodio se i vaspitavao u Moskvi. Roditelji su hteli da ga ožene, ali on, ne želeći to, tajno ostavi roditeljski dom, ne ponevši sa sobom ništa, i ode u kraj zvani Priluk. Tamo, u manastiru Svete Trojice, osnovanom svetim Sergijem, Radoneškim čudotvorcem, on bi postrižen za monaha. Pod duhovnim rukovodstvom velikoga starca, prepodobnog Sergija on provede petnaest godina, živeći u otšelničkoj keliji. Posle toga sveti Pavle izmoli od prepodobnog Sergija blagoslov da se udalji u pustinju i tamo živi u potpunoj samoći, prelazeći s jednog mesta na drugo, dok ne dođe u Komeljsku šumu.
Tu, na obali rečice Grjazovice, prepodobni se nastani u duplji jedne velike lipe. Tri godine prožive svetitelj u toj duplji, dan i noć provodeći u molitvi i posgu, sa suzama služeći Bogu. Potom prepodobni pređe na ono mesto, gde se sada nalazi njegova česna obitelj. Tamo on ostade do kraja života svog, boraveći u strogom postu. Hrana mu behu hleb i voda, i to u vrlo maloj količini. Tu hranu uzimao je subotom i nedeljom. U ostale dane sveti ugodnik Božji nije uopšte ništa uzimao od hrane, provodeći sve vreme u svojoj usamljeničkoj keliji u molitvi. Hrista radi blaženi pustinjak, pomagan blagodaću Božjom, podnese velika lišavanja, i mnoge nevolje od demona. Jednom demoni navališe na njegovu keliju sa namerom da je sruše, ali se blaženi ne uplaši demonskih lukavstava i silom krsta Hristova posrami đavola. Drugom prilikom svetitelja napadoše razbojnici, žestoko ga izbiše, keliju mu opljačkaše, pa mu vezaše i ruke i noge, i tako ostaviše. Nekoliko dana prepodobni preleža tako vezan u keliji, dok po promislu Božjem ne dođoše u pustinju neki dobri ljudi te odvezaše blaženog starca. Sve to prepodobni podnošaše krotko radi imena Hristova.
Ka pustinjačkoj keliji blaženog podvižnika sletahu mnoštva šumskih ptica; a dolažahu i divlje krvožedne zveri, koje molitvama svetog usamljenika postajahu krotke i izvršavahu sve što bi im on naredio.
Mnogo puta čuo je blaženi bogougodnik crkvena zvona na mestu gde se beše nastanio, i video svetlost na mestu gde se kasnije podiže hram u ime Presvete Trojice. Praćen svojim učenikom Aleksijem prepodobni se uputi u Moskvu i ispriča o tom nebeskom otkrivenju svetom mitropolitu Fotiju[8]. Mitropolit dade blagoslov prepodobnom Pavlu da sagradi hram u svojoj pustinji, proizvede Aleksija za jeromonaha i, davši bogat prilog za podizanje hrama, otpusti svetitelja s mirom.
Povrativši se u Komeljsku pustinju, prepodobni podiže hram u ime Životvorne Trojice, sabra bratiju i ustroji manastir, za čijeg nastojatelja postavi spomenutog jeromonaha Aleksija. Sam pak blaženi otac naš Pavle življaše kao i ranije u usamljeničkoj keliji svojoj. U manastir je dolazio samo subotom i nedeljom, i tada govorio pouke svojim učenicima. Življaie blaženi pustinjak po zapovestima Gospodnjim i po ustavima svetih Otaca; bratiji pak zaveštavaše da se drže opštežićnih ustava Pahomija Velikog i Teodosija Kinoviarha; nije dopuštao da monasi ma šta smatraju svojim, već im sve beše zajedničko; u kelijama nije smelo biti ništa sem ikona i knjiga; monasi su dužni bili utoljavati žeđ u trapezi; u crkvi, u trapezi i na radovima imali su čuvati usamljeničko pustinjačko podvizavanje, hranu zarađivati trudom ruku svojih i ne zaboravljati ništa.
Pošto požive 112 godina, prepodobni se prestavi ka Gospodu od trudova privremenog života ovog u večni neiskazani pokoj, ostavivši kod učenika svojih svetlu uspomenu o sebi. Prestavi se 10. januara 1429. godine. Svete mošti njegove počivaju u sabornoj crkvi Obnorskog manastira.

SPOMEN BLAŽENE
TEOSEVIJE

Ova blažena Teosevija beše supruga svetog Grigorija Niskog, i po dogovoru s njim postade đakonisa, pošto se on zamonaši. Zbog čistote i svetosti svoga života uživaše sveopštu ljubav i poštovanje. Sveti Grigorije Bogoslov uvenča ovu svetiteljku mnogim pohvalama (u pismu upućenom Grigoriju Niskom povodom njene smrti), nazivajući je „sestrom i svetom suprugom sveštenika“, „pohvalom Crkve, ukrasom Hristovim“, i ističući je za primer svima ženama. Prestavila se u miru u mlađim godinama.


NAPOMENE:
[1]Justin II ili Mlađi. vizantijski car, carovao od 565-578. g.
[2]Melitina – prestonica Male Jermenije.
[3]Mavrikij – carovao od 582-602. g.
[4]Markijan carovao od 450-457. g.; Pulherija njegova žena.
[5]Klirik – od grčke reči klir, što zvača nasleđe (Božje). Tako se odvajkada nazivala crkvena jerarhija zajedno sa licima, koja u Crkvi zauzimaju i razne niže dužnosti (pojci, čteci, i tome slično), jer su sve to lica koja su se posvetila naročitom i neposrednom služenju Bogu.
[6]Sveti Genadije patrijarhovao od 458-471. godine.
[7]Felonom se u starini nazivala gornja duga haljina, bez rukava; pokrivala je celo telo sa svih strana. Markijan je ia taj način mogao potpuno pokrivati nagotu svoga tela, dok nije pri bogosluženju počeo da radi rukama.
[8]Bio Sveruskim mitropolitom od 1410-1431. god.

5 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *