NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za januar

Žitija Svetih za januar

9. JAHUAP

STRADANJA SVETOG MUČENIKA
POLIJEVKTA

U vreme rimskih careva Dekija i Valerijana[1] behu u jermenskom gradu Melitini dva čestita oficira: Nearh i Polijevkt. Oni se sprijateljiše, i njihova međusobna ljubav beše tako velika, da se takva ne nalazi ni među jednokrvnom braćom. Svaki od njih smatraše da mu je život i disanje u prijatelju. Nearh beše hrišćanin, vrlo pobožan i zakonu Gospodnjem odan. A izvrsni Polijevkt beše po veri neznabožac i svetlošću istine još ne prosvećen, ma da držaše hrišćanske običaje i ukrašavaše sebe svakom vrlinom. I po svemu beše rodna maslina. Samo mu jedno nedostajaše: još ne beše u domu Božjem. Nearh se staraše da ga privede hrišćanskoj veri: često mu je čitao Sveto Pismo i govorio o jedinom istinitom Bogu, a razotkrivao ništavnost i gadost idolopoklonstva. Ali još ne beše došao, Bogom prednaznačeni, čas njegovog obraćenja i spasenja.
Utom ce poče po trgovima i raskršćima čitati bezbožna zapovest neznabožnih careva, da se svi moraju klanjati njihovim gadnim bogovima; a ko se nađe do tako ne čini, biće podvrgnut različitim mukama i smrtima. Tada se Nearh, kao verni sluga Hristov, poče pripremati za smrt, ali beše u velikoj tuzi zbog druga svog Polijevkta što nije uspeo da ga prevede u hrišćansku veru. Pomišljaše da će se Polijevkt uplašiti carske zapovesti i pretnje, i ostati do kraja u neznabožačkoj veri, i tako ne krenuti putem spasenja. Veoma tužan i žalostan zbog toga, on potajno plakaše nad propašću brata, i mnogo se izmeni u licu, i primetno beše zabrinut i utučen. Kada Polijevkt vide svoga druga tako utučena, pitaše ga šta mu je. Ali mu on ne htede kazati. To ožalosti Polijevkta, jer mu beše teško da gleda druga svoga tužna i utučena. I još više navali na Nearha molbama i pitanjima: Da te ja nečim ne uvredih? koji li je to moj greh prema tebi? šta sam to tako strašno učinio, te nećeš drugu svom da oprostiš? – A Heapx duboko uzdahnu, i sa očima punim suza, reče: Druže, utučen sam, i duša mi se kida kada pomislim da će naša ljubav i prijateljstvo biti uništeni. – Ove reči kao nož raniše Polijevktovo srce, i on reče: Brate, kako je to moguće? Zašto govoriš takve beznadežne reči? Kako će naša ljubav biti uništena, kada nas ni smrt rastaviti ne može? – Nearh na to reče: To je ono, premili moj druže, što me veoma žalosti, i guši mi duh i dušu. Jer rastanak naše ljubavi teži mi je od prirodne smrti. – A Polijevkt, ne shvatajući još o čemu je reč, ustade brzo, i nežno zagrlivši druga, svesrdno ga moljaše: Reci mi, Nearše, reci otvoreno, i objasni mi o kakvom to rastanku našem govoriš, jer mi tvoje ćutanje pada vrlo teško. Ako i sada oćutiš i ne kažeš, onda ćeš tvoga Polijevkta začas videti gde leži na zemlji mrtav i bez daha.
Tada Nearh poče govoriti: Premili Polijevkte, ta carska zapovest, koju svuda objavljuju, rastaviće nas i odvojiti jednog od drugog, jer ja sam hrišćanin, a ti neznabožac, i kada mene povedu na smrt, ti ćeš me se odreći, i ostaviti me. – Kada to ču, blagorazumni Polijevkt odmah razumede šta Nearh hoće i, prosvećen blagodaću Božjom, on stade misliti na božanske stvari. Seti se viđenja koje je imao pre nekoliko dana, i reče: He boj se, mili moj druže Nearše! Mi se nikada rastati nećemo, jer u snu videh Hrista, kome ti služiš, kako priđe meni, skide s mene moju odeću, i obuče me u drugu odeću, novu, veoma skupocenu i prekrasnu; njenu vrednost i lepotu nemoguće je iskazati; petlje te odeće behu zlatne; pa još mi dade i krilatog konja.
Čuvši to, Heapx ce obradova, i dade se na tumačenje viđenja: skidanje stare odeće i oblačenje u novu označava promenu života na bolje; treba da napustiš bezboštvo jelinsko i da se pobožnom verom obučeš u Hrista; a krilat konj označava brzo trčanje k nebu. I reče Polijevktu: Eto, već si poznao Hrista, istinitog Boga. – Polijevkt odgovori: A kada Ga to ja nisam znao? Zar nisam goreo srcem, kada si mi ti o Njemu pričao? I kada si mi čitao Sveto Evanđelje, nisam li se divio rečima njegovim? Meni je jedino nedostajalo ime hrišćanin, a usrđem i voljom ja sam bio hrišćanin, jer sam svagda željno pomišljao da napustim ništavne idole i postanem sluga Hristu Gospodu. Šta ovo radimo, Nearše? Zašto javno ne pokažemo našu veru u Hrista i naše ispovedanje Hrista?
Slušajući sa velikim zadovoljstvom Polijevktove reči, Nearh se radovaše u duši. No bojeći se da Polijevkt ne počne žaliti za imanjem, za ženom, za decom, ili za svojim zdravljem, stade govoriti s njim o taštini ovoga sveta i kazivati mu nevidljiva blaga i slavu na nebesima. Za mene, Polijevkte, – reče Nearh, – ni bogatstva, ni slava, ni vojne počasti, niti išta zemaljsko nije uzvišenije i poželjnije od života u Hristu Isusu. Samo Njega želim, a sve ostalo za mene je sitno i ništavno.
– A Polijevkt, kao kušajući ga, reče: Zar ne voliš svoje sadašnje počasti koje imaš u vojsci? – Nearh odgovori: Mislim da još ne znaš, Polijevkte, istinsku počast i slavu i neprolazno blaženstvo, koje Hristos Gospod ugotovi slugama svojim.
– Polijevkt reče: Ti smatraš da ja neznam za slavu i počast i blaženstvo što su u Hristu na nebesima; a ja smatram da sam te već pretekao na putu ka nebu, jer sam, kao što ti rekoh, u viđenju dobio carski plašt nebeski. Nego, molim te, reci mi ovo: Može li se bez hrišćanskih svetih tajni doći Hristu i biti njegov vojnik? Nearh odgovori: He sumnjaj u to, verni druže, jer ni pred kim koji My ce obraća, On ne zatvara vrata milosrđa svog. I onima koji su poslednji došli u vinograd On daje istu nagradu kao i onima koji su ceo dan radili. Tako, raspetom razbojniku On otvori raj, i za malo ispovedanje dade mu veliku nagradu, za koju drugi mnogo znoja proliše. – Čuvši to, Polijevkt reče: Neka je slava Hristu, istinitome Bogu! Evo, od ovoga časa napuštam sve taštine ovoga sveta, i izjavljujem da sam sluga Hristov, i poslužiću My kako je Njemu volja. Idem dakle da pročitam carsku zapovest, izdatu protiv hrišćana i protiv Gospoda i Boga mog Isusa Hrista.
Pošto to reče, otide na trg, pročita carski ukaz, pljunu na njega pred svima, i iscepa ga na komade. U tom vide gde nose idole u idolište i ljude kako im se klanjaju, i najpre ismeja bezumlje pagansko. Zatim pođe idolima kao da im se pokloni, i kad dođe do njih, poče ih redom dohvatati, i udarati o zemlju, i kao krčage razbijati u paramparče. I tako uništi dvanaest neznabožačkih bogova. U to naiđe otac njegove žene, Feliks koji beše postavljen od careva da muči hrišćane. Kada on vide kako Polijevkt razbija bogove njihove, ožalosti se veoma, i zajeca govoreći: Teško meni, jer se lišavam dece svoje, ja koji sam dosada bio čuven zbog dece, sada iznenada ostajem bez dece! Jer niko ni od bogova ni od ljudi neće imati milosti za mog Polijevkta koji ovo učini. – A Polijevkt, likujući što je porazbijao bezdušne idole, reče svome tastu. Što se uzbuđuješ, oče? Eto, ja sada očigledno pokazah, koliko su nemoćni bogovi vaši. I ako ih još imate, neka ih donesu ovde; i videćeš kako će ih sluge Hristove popljuvati. – Feliks reče: Svemoćni carevi naši narediše da takve odmah ubijamo, i ti si već osuđen na smrt, jer ti pogibija pretstoji, i drukčije ne može ni biti, jer se carska zapovest ni na koji način ne može izmeniti. No učiniću ti toliko, da otideš domu svom i oprostiš se sa ženom svojom i decom. A svetitelj reče: Kakva tuga za ženom i decom, kada ne marim ni za čim zemaljskim, nego ištem nebesko, i mislim na neprolazno. Ako kći tvoja htedne poći za mnom, biće blažena; ako li ne htedne, onda će nesrećna zlo propasti s vašim bogovima. – Čuvši to, Feliks plakaše za zetom svojim, i govoraše: Teško meni, mili moj sine Polijevkte, jer i tebe obmanu čarobnjačka sila Hristova. – A sveti Polijevkt reče: He krijem ovo. On me pozva poznanju istine, jer me On svojom svemoćnom desnicom božanskom izvede iz tame na svetlost, iz smrti u život, i od zablude uputi na pravi put, i udostoji me da se nazovem i budem njegov vojnik.
Kada to svetitelj reče, vojnici ga dohvatiše, i biše ga po ustima. A on i ne obrati pažnju na to bijenje. Uto dođe i žena njegova, i plakaše za njim zajedno sa ocem svojim Feliksom. A svetitelj govoraše tastu svome: Nepravedni služitelju poganih idola, zašto se trudiš da me svojim lukavim suzama i suzama kćeri tvoje odvratiš od vere Hristove? Zašto plačeš za Polijevktom, kada treba da mnogo više plačeš za sobom, jer ćeš biti predan večnom ognju zato što služiš prolaznim carevima? – A žena svetiteljeva, Pavlina, jecajući govoraše mu: Šta to bi s tobom, dragi moj mužu, Polijevkte? Kako se prevari i šta te pobudi da razbiješ dvanaest bogova naših? A sveti joj odgovori smešeći se: Kada ja jedan pobedih i razlupah dvanaest bogova tvojih, onda ti već nemaš kome da pribegneš, ostala si bez bogova. Poslušaj me, Pavlino, i poznaj jedinog istinitog Boga, koji je na nebu, i Njemu se pokloni, i postaraj se da ovaj privremeni život promeniš za večni. – Dok ovo i mnogo drugo svetitelj govoraše ženi, mnogi od nehrišćana koji tu stajahu biše tronuti sladošću njegovih reči, i poznaše istinu, i obratiše se Hristu.
Skupiše se i gradske sudije sa svima savetnicima. I izvedoše svetog Polijevkta na sud. Potrudiše se da ga najpre laskama, a zatim pretnjama, vrate opet zločestivom idolopoklonstvu. I kadahvideše da je sve to uzalud, doneše smrtnu presudu da bude mačem pogubljen. A svetitelj iđaše na smrt s radošću neiskazanom, i kazivaše narodu koji iđaše pored njega, da razgovara s nekim presvetlim mladićem, koji ga krepljaše i govoraše mu da zaboravi sve svetsko. I niko ne mogaše, osim svetog mučenika, videti tog mladića. A kad mučenik ugleda među narodom blaženog Nearha, druga svog, i po Bogu oca, doviknu mu: Spasavaj se, mili druže moj; sećaj se saveza ljubavi utvrđenog među nama! – To behu njegove poslednje reči. Onda prekloni pod mač svetu glavu svoju, i krsti se u svojoj sopstvenoj krvi, jer bi posečen za Hrista Isusa, godine 259.
Ovaj sveti Polijevkt bi prvi mučenik u jermenskom gradu Meditini – na umnoženje zemaljske a na popunjenje nebeske Crkve, a y čast i slavu Hrista Boga, koji je glava nebozemne Crkve, kome sa Ocem i Svetim Duhom priliči svaka čast i slava kroza sve vekove, amin.

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
EVSTRATIJA ČUDOTVORCA

Ovaj prepodobni Evstratije beše od Tarsa[2]. Sin pobožnih i bogatih roditelja, Georgija i Megete, koji življahu početkom devetoga veka. Dobro vaspitan od svojih roditelja. Kada napuni dvadeset godina, ovladan božanskom ljubavlju, ostavi roditelje i pobeže na goru Olimp[3]. Tamo otide u manastir Agavrijski, u kome zasijaše podvižništvom i vrlinama dva strica njegove majke, Vasilije i Grigorije. Grigorije beše iguman te obitelji. Oni ga primiše i postrigoše za monaha. I prohođaše mnogotrudni život monaški. Ostvarivši svoju želju, on služaše svoj bratiji radosnim srcem i smirenim duhom. U mislima njegovim ne beše ništa od ovoga sveta, a imađaše samo jednu vlasenicu i jedan ogrtač od ovčije vune, na kojima se odmaraše. A odmarao se gde bilo, i to malo, pošto nije imao odrećeno mesto za spavanje. Za sedamdeset i pet godina svoga podvižničkog monahovanja nije nikada spavao ležeći, niti je legao na levu stranu. A kada spomenuti igumani manastira skončaše, bratija umoli ovog velikog Evstratija, te se on primi za igumana.
A kada se zveroimeni Lav Jermenin[4] povrati kao pobedilac iz rata sa Bugarima, ustade protiv blagočestivog cara, Mihaila, liši ga žene i dece, ošiša ga, okova i posla u progonstvo na ostrvo Proti blizu Carigrada. Ovaj svirepi Lav se truđaše da ponovo raspiri ikonoborsku jeres koja se pre dosta godina beše ugasila. Tada svi hrišćani napuštahu svoje domove i bežahu. Tako i prepodobni Evstratije, po savetu prepodobnog Joanikija Velikog[5], napusti svoj manastir na Olimpu i povuče se u svoju postojbinu. I življaše po pustinjama i gorama dok ne poginu zločestivi car. Posle njegove pogibije, Crkva opet uspostavi svoju krasotu poštovanjem i poklonjenjem svetim ikonama, za vlade Mihaila i Teodore, 843. godine. Tada se i prepodobni oci vratiše u svoje manastire. Povrati se i sveti Evstratije u svoj manastir.
I po ceo dan zajedno sa bratijom revnosno rađaše telesne radove, a po celu noć provođaše u molitvi i poklonima. No ne samo to, nego i molitva beše neprestano u ustima njegovim. Jer kad su se u crkvi vršile propisne službe, on je od početka do kraja neprestano govorio u sebi: Gospode pomiluj!
Počinio je toliko čudesa, da ih je nemoguće opisati. A to je dobio od Boga kao najsigurniji znak da je ugodio Bogu. Kada je pak hteo da otide Gospodu, ovaj sveti dozva sve potčinjene mu monahe i reče: „Braćo i oci, vreme života mog stiže kraju. Molim vas, deco moja mila, čuvajte predanja koja primiste, znajući da su sve stvari ovoga sveta privremene i ništavne, a onoga sveta – večne i neprolazne. Stoga se trudite, deco moja, da se udostojite udela spasenih“. Rekavši to, pomoli se, zakrsti ih, i podigavši oči k nebu, reče: „Gospode, u ruke tvoje predajem duh svoj“. I zaspa snom pokoja u Gospodu, pošto prožive punih devedeset i pet godina.

SPOMEN SVETOG PROROKA SAMEJA

Sveti prorok Božji Samej rodio se u Silomu za carovanja Solomonova. Odvratio od bratoubilačkog rata cara Rovoama. U Svetom Pismu stoji: Dođe reč Božja Sameju, čoveku Božjem, govoreći: Kaži Rovoamu, sinu Solomonovu, caru Judinu, i svemu domu Judinu i Venijaminovu i ostalome narodu, i reci: Ovako veli Gospod: ne idite, i ne bijte se s braćom svojom, sinovima Izrailjevim; vratite se svak svojoj kući, jer sam ja naredio tako da bude. I oni poslušaše reč Gospodnju i vrativši se otidoše kako Gospod reče (3. Car. 12, 22-24).
Pete godine carovanja Rovoamova bi najezda misirskog Faraona Sisaka na carstvo Judejsko, zato što Rovoam i sav Izrailj s njim, ostavi zakon Gospodnji. Ogromna vojska Faraonova zauze sve tvrde gradove Judine i dođe do Jerusalima. Tada prorok Samej dođe k Rovoamu i knezovima Judinim, koji se behu sklonili od neprijatelja u tvrđavu prestonice, i objavi im: Ovako veli Gospod: vi ostaviste mene, zato i ja ostavljam vas u ruke Sisaku (2. Dnev. 11, 1.5). Kada to čuše, car i knezovi Izrailjevi se poniziše, i rekoše: Pravedan je Gospod (tamo: 11, 6). Posle toga Sameju, čoveku Božjem, bi novo otkrivenje, jer Gospod mu reče: Poniziše se, neću ih satrti nego ću im sada dati izbavljenje, i neće se izliti jarost moja na Jerusalim preko Sisaka. Ipak će mu biti sluge da poznadu šta je meni služiti, a šta služiti carstvima zemaljskim (tamo: 11, 7-8). Prorokova se reč ispuni.

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
PETRA
episkopa Sevastijskog

Sveti Petar beše brat svetog Vasilija Velikog, najmlađi u oca i majke. Oko njegovog vaspitanja se naročito starala njegova sestra Makrina. Blagodareći tome, on uziđe na veliku visinu vrline. Postavši arhiepiskop Kesarijski, sveti Vasilije posveti Petra najpre za prezvitera, zatim za episkopa u Sevastiji. Kao episkop, sveti Petar učestvovao na Drugom Vaseljenskom Saboru u Carigradu 381. godine. Upokojio se krajem četvrtog veka.

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
FILIPA
mitropolita Moskovskog

Sveti Filip se rodio 11. februara 1507. godine u Moskvi od pobožnih i plemenitih roditelja, iz slavne loze boljara Količevih. Otac mu Stefan spadao je u boljare bliske velikom knezu Vasiliju Jovanoviču; a pobožna mati njegova Varvara okonča dane svoje kao monahinja sa imenom Varsonofija. Za njihov pobožan vrlinski život Bog ih blagoslovi dobrim plodom: od njih se rodi blaženi Filip, koji na svetom krštenju dobi ime Teodor. Roditelji ga vaspitavahu u svakoj pobožnosti. Kada on malo poodraste, oni ga dadoše da uči knjigu. Osobito prilježan, on napredovaše u učenju, tuđeći se u isto vreme igara i zabava svojstvenih dečijem uzrastu. Na taj način Teodor za kratko vreme izuči svu knjižnu mudrost i naviknu na dušekorisno čitanje. Roditelji se radovahu zbog takvog vladanja njegovog. Posle izvesnog vremena Teodoru odrediše „otroke“[6] da ga uče jahanju. Ali on ni najmanje nije mario za to, pretpostavljajući jahanju čitanje knjiga, u kojima je nalazio žitija svetih i vrednih divljenja muževa, i kroz to se učio usavršavanju u vrlinama. Potom ga stadoše učiti u vojničkoj veštini. Ali i to ne izmeni pobožno nastrojenje njegove duše; on izbegavaše svoje vršnjake i njihov lakomisleni život, te su se mnogi čudili takvoj pobožnosti njegovoj.
Posle smrti velikoga kneza Vasilija Jovanoviča[7] skiptar carstva primi njegov sin, veliki knez cele Rusije Jovan Vasiljevič[8]. U to vreme Teodor, već punoletan, bi uzet na dvor u carsku službu i zadobi ljubav i blagovoljenje maloletnog kneza Jovana Vasiljeviča. No Teodor nije dugo službovao na dvoru. Stojeći jednom, kao mladić tridesetih godina, u crkvi na svetoj liturgiji, on ču gde sveštenik čita iz Evanđelja: Niko ne može dva gospodara služiti (Mt. 6, 24). Poražen ovim rečima, on razmišljaše u sebi kako se one i na njega odnose, i donese odluku da napusti svetovni život. Opomenuvši se Soloveckog manastira[9] i da se tamo monasi dobro podvizivaju, on se reši da se udalji tamo. Pošto satvori molitvu pred svetinjama, sa suzama pripadajući k čudotvornim rakama svetih, Teodor celiva svete mošti i sa molitvom krenu na put, tajno od svih, ostavivši carski dvor, zavičaj i rođake i ponevši samo najneophodniju odeću. To je bilo polovinom 1537. godine.
Najpre Teodor dođe u krajeve Velikog Novgoroda, kod jezera Onjega. Tamo se on nastani u naselju Hižah kod jednog seljaka. Videći da je Teodor dobre naravi i smiren, domaćin mu poveri svoje ovce da ih pase. Tako Bog odredi da on pre slovesnih ovaca pase dobro beslovesne ovce. Međutim, roditelji ga svuda tražahu po gradovima; i ne našavši ga nigde, oni mnogo plakahu za njim. A blagočestivi junoša, proživevši ne malo dana u spomenutom naselju, udalji se odatle na Solovecko ostrvo. Tamo ga primi iguman Soloveckog manastira, i odredi mu da radi manastirske poslove. A on, ogradivši sebe strahom Božjim, sa usrđem i smirenjem ispunjavaše u prostoti srca sve što mu naređivahu da radi. Sekao je drva, kopao u gradini, prenosio kamenje, ponekad iznosio pomije na leđima, i obavljao druge, još teže poslove. Mnogo puta dešavalo mu se da ga neki monasi vređaju, pa čak i biju, no on se nikada nije gnevio, i s radošću i smirenjem podnosio je sve; i niko nije znao ko je i otkuda je.
Prekalivši se tako u trpljenju, Teodor moli igumana da ga postriže u monaštvo. I bi postrižen u monaštvo, dobivši ime Filip. Onda ga dadoše u poslušanje jednom opitnom monahu, kome beše ime Jona, koji ga uputi na svaku vrlinu. Potom ga iguman posla u kujnu. I tamo on smireno rađaše za bratiju, ložeći vatru i cepajući drva. Provevši dosta u tom poslušanju, Filip bi preveden u manastirsku kovačnicu, gde se revnosno truđaše, noseći drva i vodu. I svi koji rađahu u kovačnici hvaljahu ga za njegove trudove. Tada, izbegavajući slavu, on se udalji iz manastira u pustinju. I tamo, uperivši um svoj ka Bogu, on neprestano provođaše vreme jedino u molitvama.
Pošto se tako podvizavao dugo u pustinji, u šumama Soloveckim, sveti Filip se ponovo vrati u manastir na svoje pređašnje poslove. Videći ga toliko usavršena u monaškim podvizima i ukrašena dubokim smirenjem, iguman Aleksije se veoma tešaše njime i držaše ga pored sebe kao svog pomoćnika, poverivši mu nadzor nad početnim poslušnicima. Sve to Filip obavljaše s revnošću, i u tim trudovima provede devet godina, pomagan molitvama i blagoslovom svog igumana.
Potom se iguman Aleksije zbog staračke nemoći odreče upravljanja manastirom i, na savet bratije, postavi svetog Filipa za igumana. To bi 1548. godine. No svetitelj, iako primi upravu, ipak ni najmanje ne izmeni pređašnji način svoga življenja. Naprotiv, on još više pojača svoje podvige i predade se većim trudovima telesnim. A kada vide da ga zbog toga hvale i cene, on to smatraše kao štetno, jer od mladosti beše ukrašen smirenjem. Zato ostavi igumanstvo i ponova se udalji u pustinju, dolazeći u manastir samo radi pričešćivanja česnim Telom i Krvlju Hrista Boga našeg. Manastirom stade upravljati raniji iguman Aleksije, koji se nakon pola godine posle toga upokoji. Tada, na molbu bratije, sveti Filip se ponova primi igumanstva. On se predade još većim podvizima, i postiže još veće savršenstvo u vrlinama. A Solovecka obitelj u vreme njegove uprave cvetaše i napredovaše.
U toku svog osamnaestogodišnjeg upravljanja Soloveckim manastirom, sveti Filip ga potpuno obnovi: podiže u njemu dve kamene crkve – Uspenja Presvete Bogorodice i Preobraženja Gospodnjeg, zavede zvona, sagradi za bratiju dvospratne i trospratne konake i bolnicu, umnoži i popravi varišta za so – glavni izvor manastirskih prihoda, napravi vodenice na vodi, načini tor za ovce i jelene, veza jezera kanalima i isuši ritove, proseče prolaze i puteve po šumama.
Međutim slava svetog Filipa dođe do cara i kneza Jovana Vasiljeviča. U to vreme mitropolit cele Rusije Atanasije ostavi presto[10]. Car zažele da na presto Ruske mitropolije bude doveden sveti Filip, i pozva svetitelja u Moskvu na duhovno savetovanje. No u to vreme nastadoše u narodu nemiri i neredi. Na dvoru među bojarima otpočeše svađe, opaka neprijateljstva i svakovrsna međusobna rađenja o glavi. To potstače cara na silan gnev i jarost. Zbog strašnih kleveta bojarskih car se stade plašiti čak i najodanijih slugu svojih, najbližih rođaka i prijatelja svojih, gledajući u njima svoje neprijatelje i zaverenike. I car razdeli državu u dva dela ustanovivši noročite telohranitelje svoje – „opričnike“, koji behu pored cara i sačinjavahu zasebnu upravu[11]. Opričnici zloupotrebljavahu datu im vlast, ugnjetavahu narod, otimahu imovinu, propraćajući svoje pljačke ubistvima i mučenjima. A car je verovao u njihovu vernost i odanost, te za njih nije bilo suda.
Upravo u to vreme car i pozva svetog Filipa iz Soloveckog manastira. Kada svetitelj dođe, car ga s češću primi i kaza mu da želi da ga vidi na mitropolitskom prestolu. Po smirenju svom, prepodobni Filip odbijaše tako visoki čin. I govoraše caru: He mogu primiti na sebe dužnost koja prevazilazi moje moći. Otpusti me, Gospoda radi, zašto maloj lađi poveravati veliki teret? A kada car i dalje nastojavaše, svetitelj izjavi da će ispuniti carevu želju, ako on ukine opričninu, od koje pati Ruska zemlja. Car odgovori da je opričnina potrebna za cara i carevinu, pošto se kuju zavere protiv njih. Svetog Filipa onda umoliše da se zbog toga ne odriče mitropolitskog prestola, Nego da se sa carem savetuje, kao što su se savetovali raniji mitropoliti. Osiguravši na taj način pravo svojoj savesti da se zauzima za nevino gonjenje i da govori evanđelsku pravdu, sveti Filip ustupi carevoj želji i bi uzveden na mitropolitski presto.
U prvo vreme sve beše mirno; car uvažavaše svetitelja i ukazivaše mu svoju blagonaklonjenost. Ali zatim, kada zverstva opričnika dostigoše vrhunac, blaženi Filip stade moliti cara da obustavi zverstva opričnika, i izobličavati samoga cara za njegove svireposti. Car se strahovito razjari na svetitelja, preteći mu mučenjem i progonstvom. Ali on, ostajući nepokolebljiv i čvrst kao dijamant, ne obaziraše se na careve pretnje i ne prestajaše govoriti istinu, javno istupajući protiv cara i opričnika. Na žalost, i među duhovnim licima nađoše se izdajice, koji su se starali samo kako će ugoditi caru. Arhiepiskop novogorodski Pimen, i neki drugi sa njim[12], i zajedno sa carskim savetnicima Maljutom Skuratovim[13] i Vasilijem Grjaznim[14] i njihovim jednomišljenicima, izmišljajući razne spletke protiv svetitelja, starahu se da ga zbace s prestola i nagovarahu cara da ne napušta svoju namepy. Ho car nije želeo da jednostavno smakne mitropolita Filipa sa mitropolitskog prestola. Kratko vreme posle toga, na dostavu lažnih svedoka car posla u Solovecki manastir suzdaljskog episkopa Pafnutija i kneza Vasilija Temkina da ispitaju kakav je bio raniji život mitropolita Filipa.
Stigavši u Solovecki manastir, izaslanici stadoše se starati da rade onako kako bi ugodili caru. Jedne od monaha laskama i mitom, druge – obećavanjem viših duhovnih odlikovanja, treće – pretnjama, pridobiše da govore klevete protiv svetitelja. One pak česne starce koji govorahu istinu o prepodobnom Filipu, teško izbiše, naređujući im da govore mrske stvari o svetitelju. No oni, ispunjeni pobožnosti, sva zlostavljanja primahu s radošću i jednim ustima produžiše govoriti istinu o blaženom Filipu, da je žitije njegovo u obitelji bilo besprekorno, po Bogu. Ali carski izaslanici ne htedoše o tome ni da slušaju, nego, uradivši ono što im je bilo potrebno, vratiše se u Moskvu. Pri tome oni povedoše sa sobom soloveckog igumana Paisija, kome obećaše episkopski čin, i druge klevetnike koji lažno svedočahu protiv svetog Filipa.
Odmah bi sazvan sabor da sudi svetitelju. Klevetnici iz Soloveckog manastira podnesoše caru svoja lažna svedočanstva napismeno izložena. Car, videvši pismena svedočanstva protiv Filipa, koja mu behu po volji, naredi da se glasno pročitaju. Posle toga lažni svedoci stadoše i usmeno klevetati svetitelja. Svetitelj se nije pravdao, i stao je skidati sa sebe znake dostojanstva[15], no car naredi da čeka odluku suda.
Sutradan, osmoga novembra 1568. godine, kada sveti mitropolit Filip činodejstvovaše u Uspenjskoj sabornoj crkvi, car posla tamo svoga bojarina Alekseja Basmanova sa velikim brojem opričnika. Ušavši u crkvu, Basmanov naredi da se glasno pred celim narodom pročita sudska presuda o svrgnuću mitropolita. Zatim se opričnici kao divlje zveri baciše na svetitelja, svukoše mu arhijerejsko odjejanje, pa mu obukoše prostu, odrpanu monašku rasu, i sramno isteraše iz crkve, natovariše na seljačke saonice, i odvezoše u Bogojavljenski manastir, grdeći ga i bijući ga. Tu sveti mitropolit, stavljen u teške okove prosede u smrdljivoj tamnici celu nedelju, mučen glađu. Potom bi prevezen u manastir svetog Nikolaja Čudotvorca, takozvani Stari. Nezadovoljan stradanjem svetog Filipa, car podvrgnu mukama i smrti bojarsku decu koja behu kod njega na službi; od rođaka njegovih Količevih on pogubi desetoricu jednog za drugim. Glavu jednoga od njih, Ivana Količeva, koga je Svetitelj naročito voleo, car posla svetitelju u tamnicu. Svetitelj se pokloni pred njom do zemlje, blagoslovi je, s ljubavlju celiva i dade donosiocu.
Potom, na carevu želju, sveti Filip bi proteran u tverski manastir Otreč, pri čemu pretrpe mnoga zla od sprovodilaca. Prođe oko godina dana, otkako se svetitelj nahođaše u zatočenju, zlostavljan od čuvara na razne načine. U to vreme car, putujući u Novgorod i približavajući se k Tveru, opomenu se svetog Filipa, pa posla k njemu gorespomenutog Maljutu Skuratova. Ovaj iznenada uđe u keliju svetiteljevu. Međutim svetitelj još na tri dana pre toga govoraše prisugnima: „Evo približuje se kraj moga podviga“, – i pričesti se, česnim i životvornim Tajnama Hrista Boga našeg.
Ušavši u keliju svetog Filipa, Maljuta Skuratov sa pritvorenim strahopoštovanjem pade pred noge svetitelju i reče: „Sveti vladiko, daj blagoslov caru da ide u veliki Novgorod“. Ali svetitelj odgovori Maljuti: „Čini što hoćeš, no dar Božji ne dobijaju na prevaru“. – Tada bezdušni zlikovac udavi pravednika jastukom. To bi 23. decembra 1569. godine. No uskoro neprijatelje svetoga mitropolita postiže kazna Božja. Car, uvidevši svoju nepravičnost prema svetome mužu i lukavstvo njihovih neprijatelja, posla ih na zatočenje po raznim manastirima, a neke od njih predade na smrt. Arhiepiskop novgorodski Pimen bi skinut sa prestola na dve nedelje posle končine svetog Filipa i podvrgnut najstrašnijim porugama; posle toga bi zatočen u Venevski manastir, gde uskoro i skonča. Carev ljubimac Maljuta Skuratov ubrzo posle svog zločina bi ubijen kod grada Toržka od zarobljenih Krimljana, pri čemu se sam car jedva spase smrti. Iguman Paisije bi zatočen na Valaamskom ostrvu i tamo umre; monah Zosima i deset drugih monaha, koji su klevetali svetog Filipa, behu razaslati po raznim manastirima. A takva ista kazna Božja postiže i neke druge neprijatelje svetiteljeve.
Po smrti Cara Jovana Vasiljeviča, presto ruske carevine zauze njegov sin, car i veliki knez Teodor Jovanovič. U sedmoj godini njegova carovanja, a u dvadeset prvoj po prestavljenju svetoga Filipa, iguman Soloveckvg manastira i bratija obratiše se molbom caru, da naredi da se telo svetiteljevo prenese iz manastira Otreča u Solovecki. Car im dade dozvolu, i oni nađoše telo svetiteljevo čitavo i nepovređeno, tako da se trulež ne beše kosnula čak ni odeće njegove, a od svetih moštiju njegovih poteče miro i ispuni vazduh miomirom. Monasi česno preneše telo svetoga Filipa u svoj, Solovecki manastir, i pogreboše na onom mestu koje sam svetitelj beše radi toga pripremio[16]. Za carovanja cara Aleksija Mihailoviča[17], netljene mošti svetog mitropolita Filipa biše s češću prenete novgorodskim mitropolitom Nikonom[18] iz Soloveckog manastira u prvoprestolnu Moskvu i položene u novi kivot u Uspenskoj sabornoj crkvi, gde i sada počivaju otkrivene[19].
Bogu našemu slava, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

SPOMEN SVETE MUČENICE
ANTONINE

Postradala za Hrista u Nikomidiji potopljena u more.

SPOMEN SVETOG MUČENIKA
LAVRENTIJA

Gonjen od idolopoklonika ovaj sveti mučenik, poreklom sa Zapada, zasija kao zvezda u dobrom podvigu za Hrista i bi ukrašen vencem mučeničke slave.


NAPOMENE:
[1]Rimski car Dekije carovao od 249. do 251. godine; Valerijan carovao od 253. do 259. godine.
[2]Glavni grad jugoistočne pokrajine Male Azije – Kilikije.
[3]Olimp – u Vitiniji, severozapadnoj pokrajini Male Azije. Na toj gori bilo mnogo manastira.
[4]Vizantijski car, ikonoborac, carovao od 813. do 820. god.
[5]Prepodobni Joanikije Veliki, čuveni podvižnik Olimpa Vitinijskog, beše učenik prepodobnog Evstratija. Praznuje se 4. novembra.
[6]U staroj Rusiji otrocima su se nazivali mlađi članovi kneževe svite, zatim uopšte poverljivi službenici pored kneza, iskusni, i većinom vični vojništvu. I bojari su imali otroke.
[7]Vasilije IV Jovanovič, veliki knez Moskovski od 1505-1533. g.
[8]Jovan IV Vasiljevič Grozni, od 1533. g. veliki knez Moskovski; godine 1547. uzeo titulu cara i carovao do 1584. godine.
[9]Solovecki manastir je stavropigijski; nalazi se na krajnjem severu, na Soloveckom ostrvu u Belom Moru, na 307. kilometara od Arhangelska; postoji od XV veka; od samog osnivanja pročuo se strogim podvižnnčkim životom svojih monaha.
[10]Mitropolit Atanasije bio na prestolu mitropolitskom od 1564. do 1566. god.
[11]Opričnici su bili izabrani između knezova, plemića i bojarske dece; imadi su svoje zasebne spahiluke; za njihovo izdržavanje bili su određeni čak posebni gradovi; opričnici su imali naročita prava i privilegije. A druga deo Rusije dobio je naziv „zemščina“ i data na upravu zemljeposedničkim bojarima radi otpravljanja opštih poslova državnih i narodnih.
[12]Takvi behu: episkop suzdaljski Pafnutije, episkop rjazanski Filotej, i naročito protojerej Blagoveštenjske saborne crkve Evstatije, carev duhovnik, koga sv. Filip beše stavio pod zabranu zbog nekih krivica, i koji je neprestano, tajno i javno klevetao mitropolita kod cara.
[13]Maljuta Skuratov Bjeljski – dvorjanin, omiljeni opričnik cara Jovana IV Groznog; odlikovao se svirepošću i učestvovao skoro u svima zločinima Groznog. Spomen Maljute Skuratova i njegovih zločina sačuvao se u narodnim pesmama, pa je čak i samo ime njegovo postalo pogrdno ime za zločince.
[14]Omiljeni i poverljivi opričnik cara Jovana IV Groznog.
[15]Na bezočne klevete Paisijeve prvosveštenik mu krotko primeti: „Čedo, što seješ, to ćeš i požnjeti“. Zatim, obraćajući se caru i celom saboru, on izjavi da se uopšte ne boji smrti i da radije voli umreti kao nevin mučenik, nego da u svojstvu mitropolita ćutke trpi ctpahote i bezakonja sadašnjeg vremena. Posle toga on stade skidati sa sebe beli klobuk i mandiju.
[16]To bi 1591. god. Telo sv. Filipa bi najpre položeno ispod paperte hrama koji je on podigao, gde je on, kao iguman solovecki, sam sebi iskopao grob uporedo sa grobom nastavnika svog starca Jone, a u god. 1646. ono bi preneto u sami hram.
[17]Carovao od 1645-1676. godine.
[18]Kasnije znameniti patrijarh Sveruski, ispravitelj bogoslužoenih knjiga i obreda.
[19]Ovo prenošenje česnih moštiju sv. Filipa izvršeno je y god. 1652. Spomen prenosa praznuje se 3. jula. Osim toga, spomen svetog Filipa praznuje se još 5. oktobra zajedno sa spomenom svetitelja Moskovskih: Petra, Aleksija i Jone.

5 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *