NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za decembar

Žitija Svetih za decembar

5. DECEMBAR
 
ŽITIJE I PODVIZI PREPODOBNOG OCA NAŠEG
SAVE OSVEĆENOG
 
PREPODOBNI Sava rodio se u trideset prvoj godini carovanja grčkog cara Teodosija Mlađeg[1], u oblasti Kapadokijskoj, u selu zvanom Mutalaska, blizu Kesarije.[2] To selo beše neznatno, ali rođenjem Save u njemu ono postade znamenitije od Armatema, u kome odraste božanstveni prorok Samuilo.[3] Roditelji blaženoga Save behu Jovan i Sofija, ljudi visokog porekla i pobožni. Kada detetu beše pet godina, oni otputovaše u Aleksandriju,[4] jer Jovan bejaše na carskoj službi i imađaše visok vojnički čin. No po Božjem promislu Sava bi ostavljen sa roditeljskim imanjem kod brata njegove majke. Ali pošto Ermijeva žena beše zla i svadljiva, dete je mnogo patilo od nje, i najzad ode k bratu svoga oca Grigoriju, koji življaše u drugom selu zvanom Skanda.[5] Usled toga se izrodi neprijateljstvo između Savinog strica i ujaka. Roditelji Savini ostadoše dugo u Aleksandriji, a Ermije i Grigorije se svađahu među sobom, i svaki je od njih hteo ne toliko da dete drži kod sebe koliko da se koristi imanjem njegovog oca. Blaženi pak dečačić Sava, još odmalena vrlo pametan, videći razdor i svađu između ujaka i strica, odreče se svekolikog imanja i ode u manastir Flavijanov,[6] udaljen od Mulalaske četiri kilometra, i primi monaški angelski lik u svojoj osmoj godini.
Živeći u manastiru Sava brzo nauči psaltir i ostale knjige Svetoga Pisma, i napredovaše u vrlinama, marljivo se držeći monaškog ustava. No nakon ne mnogo vremena stric i ujak blaženoga Save se pomiriše među sobom, dođoše k njemu u manastir i stadoše ga odvraćati, savetujući mu da napusti manastir, pa da se oženi i živi na očevom imanju. Ali on, voleći biti na pragu doma Božjega nego živeti u šatorima grešničkim,[7] i ljubeći manastirski život više nego svetski, ne posluša ih, i odbaci njihov sablažnjivi predlog, govoreći: Kao od zmije ja bežim od onih koji mi savetuju da odstupim od puta Božija, jer zli razgovori kvare dobre običaje,[8] i ja se bojim da ne navučem na sebe prokletstvo kojim prorok proklinje one koji zastranjuju u pokvarenost: „prokleti, koji zastranjuju od zapovesti tvojih“ (Psal. 118, 21). – Takvim rečima odasla on od sebe svoje rođake prazne, a sam se stade sa još većim usrđem podvizavati, umrtvljujući svoje telo trudovima i uzdržanjem i podjarmljujući ga duhu.
Kada bi pobeđena ova zmija, koja htede da monaha Savu imanjem i ženidbom izvede iz obitelji, kao iz rajskog naselja, drugi kušač stade kušati svetitelja – demon stomakougađanja. Jednom, radeći u manastirskoj gradini, blaženi Sava ugleda divnu jabuku gde visi na drvetu; i pobeđen mišlju on otkinu jabuku sa željom da je pojede pre određenog vremena i propisanog blagoslova. Ali setivši se da je takvim rodom zmija u raju navela prvoga čoveka na greh, Sava se uzdrža, ne okusi jabuku, i osuđivaše sam sebe, govoreći: Divan beše za gledanje i prijatan za jelo i onaj rod koji umrtvi Adama. – I bacivši jabuku na zemlju, on je izgazi nogama, gazeći s njom ujedno i pomisao svoj, i više od toga: satirući glavu demonu stomakougađanja. I donese odluku: ne jesti jabuke do smrti.
Od tada on svaku telesnu želju pobeđivaše uzdržljivošću: malo je jeo, malo spavao, i uvek bio u trudovima, jer ruke se njegove pružahu ili na molitvu ili na posao. I uskoro se on, iako mlad, izjednači vrlinom sa svima starcima što behu u tom manastiru.
Dogodi se jednom nekome od tamošnje bratije, kada beše na poslušanju u pekari, da sav pokisnu od kiše. A beše zimsko vreme, i dan bez sunca, i brat nemajući gde da osuši svoje haljine, metnu ih u furunu preko drva, i zaboravi na to. Posle kratkog vremena bratija dođoše da peku hleb, i potpališe drva ne znajući da je onaj brat metnuo u furunu haljine da mu se suše. Kada se drva već silno razgoreše, seti se brat svojih haljina i stade jadikovati zbog toga. A beše tu i blaženi Sava, pa videvši bratovljevu veliku tugu, on i ne pomisli na sebe, nego se prekrsti i uđe u plamen peći. I, o čuda! kao što nekada mladići u peći Vavilonskoj ne izgoreše zbog vere svoje, tako i dečak Sava zbog ljubavi svoje prema bratu izađe iz peći nepovređen, noseći u rukama bratovljeve haljine čitave, a i haljine njegove na njemu ne behu uopšte taknute ognjem. – Videvši ovo čudo, bratija se zaprepastiše, i govorahu među sobom: Kakav će biti ovaj dečak u kasnijim godinama, kada se u dečaštvu svom udostoji takve blagodati od Boga?
U tom manastiru blaženi Sava provede deset godina, gredeći iz sile u silu i od slave u slavu. Zatim se u njemu pojavi želja da ide u Jerusalim da se pokloni svetim mestima, i da poseti oce u tamošnjoj obližnoj pustinji radi duhovne koristi sebi od razgovora s njima, i da nađe i sebi obitalište u pustinji. Zato se on obrati arhimandritu s molbom, da ga otpusti u Sveti Grad sa molitvom i blagoslovom. Ali ga arhimandrit ne hte pustiti, govoreći: Nije dobro da tako mlad stranstvuješ; bolje ti je ostati na jednom mestu.
Međutim Bog, koji sve uređuje na korist, naredi arhimandritu u viđenju da ne zadržava Savu, rekavši mu: „Otpusti Savu da mi posluži u pustinji“. – Tada arhimandrit dozva blaženoga Savu, dade mu blagoslov, i otpusti ga s molitvom na put. I on, vođen desnicom Svevišnjega, doputova u Jerusalim u svojoj osamnaestoj godini, pri kraju carovanja Markijanova a za patrijarhovanja u Svetom Gradu Juvenalijeva.[9] On stiže u manastir svetog Pasariona[10] zimi, i bi primljen od arhimandrita Elpidija, i poveren pod rukovodstvo nekom starcu Kapadoku. Sava provede kod njega zimu, maštajući o bezmolvnom pustinjačkom životu, za kojim je odavna žudeo. Čuvši pak za Jevtimija Velikog[11]„koji sijaše vrlinama i čudesima u pustinji na istoku od Jerusalima, Sava zažele da ga vidi. Izmolivši od starijih blagoslov on krenu na put. I došavši u lavru velikog Jevtimija, on provede tamo nekoliko dana, očekujući priliku da ga vidi. Jer prepodobni ne dolažaše svagda u sabornu crkvu već jednom ili dvaputa u sedmici, i u izvesne dane. A kad dođe subota, Sava ugleda prepodobnog Jevtimija gde ide u crkvu, i pripade k njemu usrdno ga moleći da ga primi u svoju lavru. No Jevtimije, videvši ga mlada, uputi ga u manastir još dalji od Jerusalima, k blaženom Teoktistu,[12] naređujući mu da se stara o ovom mladom monahu; i proreče o njemu da će on uskoro, blagodaću Hristovom, zasijati u monaškom životu većma od mnogih drugih, i da će biti slavan nastavnik svima palestinskim pustinjacima, i da će podići lavru veću od svih lavri u zemlji.
Primljen od Teoktista u manastir, Sava se sav predade Bogu, i prohođaše sva manastirska poslušanja sa bezropotnom poslušnošću, i smirenom pokornošću, i usrdnim trudoljubljem. Sposoban i revnostan za svaku službu Bogu, on ulažaše u crkvu pre i izlažaše iz nje posle svih. Jake duše, on i telom beše krupan i snažan; i dok ostali monasi nasecahu u pustinji po jedan naramak pruća za kotarice i nošahu u manastir, dotle on nasecaše i nošaše po tri. Nosio je i drva i vodu, starajući se da sve usluži. Dugo vremena beše on nadzornik nad mazgama. Vršaše on i druge razne dužnosti. I sve to on obavljaše svesrdno i bezprekorno, tako da se svi oci i bratija u manastiru divljahu njegovom trudoljublju i dobrodušnosti.
No đavo, želeći da ga omete, izmisli ovakvu stvar. Bejaše u tom manastiru jedan brat, rodom iz Aleksandrije, po imenu Jovan. Ovaj brat dobi vest da su mu roditelji umrli. Tada mu đavo ubaci u um misao nedoličnu za monaha: da ide i uredi stvar oko imanja koje je ostalo posle roditelja. I on dosađivaše igumanu Teoktistu čestim molbama da ga pusti u Aleksandriju, i to zajedno sa Savom, pošto mu Sava, snažan telom, može biti od velike pomoći na putu. Na uporne molbe monahove iguman Teoktist najzad popusti, i pusti Jovana da zajedno sa Savom putuje. I tako oni otputovaše. Doputovavši u Aleksandriju, oni se dadoše na posao oko imanja. No u to vreme roditelji blaženoga Save, Jovan i Sofija, slučajno se nalažahu u Aleksandriji, pošto je Jovan, kao carski službenik visokog vojničkog čina, često slat u Aleksandriju. Srevši svetoga sina Savu, oni ga poznadoše.
Tada za blaženog Savu iskrsnu novi podvig, i borba veća od one prve kada su ga stric i ujak vukli iz manastira u svet i od monaštva k ženidbi. Jer roditelji ga sada saleteše i suzama, i molbama, i laskama, i miloštama, i slatkim rečima: da skine crnu rizu i da se odene u svetle haljine, da živi po ugledu na njih, i da stupi u vojnu službu. Međutim blaženome Savi beše jasno da je i susret sa roditeljima, i to što ga oni poznaše, čisto vražije iskušenje; i on se snažno protivljaše svome prirodnome osećanju. Jer on se odreče svojstvene prema roditeljima ljubavi, i odbacivši njihove usrdne molbe i mnoge suze on postade tvrd kao dijamant i nepokolebljiv u svojoj odluci, i odgovori roditeljima: Bojim se Onoga koji je rekao: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ne uzme krsta svoga i ne pođe za mnom, nije mene dostojan“ (Mt. 10, 37. 38). Kako ću onda pretpostaviti vas Bogu, vaš sujetni život – krstu, i vaše svetsko vojnikovanje – duhovnom vojnikovanju? Jer kada zemaljski carevi kažnjavaju vojnike koji su pobegli iz vojske, onda utoliko pre Car Nebeski neće poštedeti one koji su se upisali u Njegovu svedragocenu vojsku, pa potom beže iz nje. – Naposletku blaženi Sava reče roditeljima i ovo: Ako me i dalje budete saletali da napustim prekrasno vojnikovanje Hristu, onda vas više neću nazivati svojim roditeljima.
Tada Jovan i Sofija uvideše da je srce njihovog sina nesavitljivo, prestadoše ga nagovarati; i stegnuvši srce oni ga sa mnogim ridanjem otpustiše. No pri rastanku oni ga moljahu da kupi sebi za put što mu treba, i davahu mu četrdeset zlatnika; Međutim, on ne hte ništa da uzme. Najzad, da ne bi roditelje sasvim ucvelio, on uze samo tri zlatnika, pa i njih, po povratku u manastir, predade svome igumanu Teoktistu.
Kada se navršavaše deseta godina Savina življenja u tom manastiru, prestavi se prepodobni Teoktist. Na njegovo mesto prepodobni Jevtimije postavi vrlinskog monaha Marina. Ali kroz dve godine umre i on. Posle njega igumanom postade blagi monah Longin. U to vreme blaženi Sava navršavaše tridesetu godinu. On se obrati igumanu Longinu sa molbom da mu, radi što usamljeničkijeg molitvenog podvizavanja, dozvoli da se zatvori u pećini, blizu manastira, okrenutoj jugu, na steni. Iguman Longin obavesti pismom velikog Jevtimija o ovoj Savinoj želji. Prepodobni Jevtimije, koji se beše mnogo naslušao o besprekornom životu Savinom, o njegovom postu i molitvama, krotosti i smirenosti, i o drugim njegovim bogougodnim delima, otpisa Longinu: „Ne zabranjuj Savi da se podvizava kako hoće“.
Spočetka blaženome Savi bi naređeno da u pećini boravi pet dana u sedmici. Zatim, na njegovu molbu, njemu bi dozvoljeno da provede u njoj pet godina. Življenje pak njegovo u pećini beše ovako: pet dana se postio, ništa ni jedući, niti iz pećine izlazeći; bavio se tamo pletenjem kotarica, pleo ih je po deset na dan, a u ustima i u umu stalno mu beše molitva k Bogu. Subotom pak rano izjutra on je izlazio iz pećine u manastir, noseći sa sobom pedeset kotarica. U subotu i nedelju on je učestvovao u sabornoj molitvi, i potkrepivši sebe hranom, opet u nedelju veče odlazio u pešteru, noseći palmovog granja koliko mu je bilo potrebno da isplete pedeset kotarica. „U takvom trudu i postu provede blaženi Sava u toj pećini pet godina. Onda ga veliki Jevtimije uze sa sobom na pustinjačke podvige kao savršenog inoka, koji, iako mlad po godinama, izjednači se sa ocima, ostarelim u vrlinama. Zato ga Jevtimije nazivaše mladim starcem: jer mlad telom, on beše sed svojom duhovnom mudrošću i star svojim besprekornim životom. Stoga u četrnaesti dan meseca januara izađe s njim veliki Jevtimije iz lavre, uzevši sa sobom i blaženog Domentijana,[13] i krenuše u veliku pustinju Ruvu, da tamo provedu Svetu Četrdesetnicu do Cveti. No starcu se jednom prohte da propešače svu pustinju što je iznad Mrtvoga mora, i naiđe sa oba svoja učenika, Domentijanom i Savom, u bezvodna mesta. Žega beše velika, i blaženi Sava se umori, pa iznemogao od žeđi pade, pošto nije bio u stanju dalje ići. Jevtimije se sažali na njega, i udaljivši se od njega koliko se može dobaciti kamenom, on se stade moliti govoreći: „Gospode Bože, daj vodu u ovoj bezvodnoj zemlji, da se utoli žeđ iznemoglog brata“. – I završivši molitvu on kopnu triput zemlju jednim drvetom koje se tu desi, i odmah poteče izvorska voda. Sava pi od te vode, i okrepi se; i od toga vremena on dobi božansku silu da trpi u pustinji. Kada zatim dođoše Cveti, oni se vratiše u lavru.
Nakon malo vremena, prepodobni i bogonosni otac naš Jevtimije pređe ka Gospodu, za patrijarhovanja u Jerusalimu patrijarha Anastasija.[14] Po prestavljenju Jevtimija i po smrti nekih drugih starih otaca lavre, prepodobni Sava, videći da se pravila manastira menjaju, otide u istočnu pustinju oko Jordana, koju u to vreme prepodobni Gerasim, kao sjajna zvezda, obasjavaše svojim životom. Blaženom Savi beše trideset pet godina kada se nastani u ovoj pustinji sam, i podvizavaše se u postu i neprekidnoj molitvi, čisteći sebe od svake nečistote. Tada đavo stupi u rat protiv njega. Jednom u ponoći, kada svetitelj posle mnogih trudova spavaše na zemlji, đavo se pretvori u mnoštvo zmija i skorpija, i približivši se Savi htede da ga uplaši. No on odmah usta na molitvu, govoreći reči psalma Davidova: Nećeš se uplašiti strahote noćne; na zmiju i na aspidu nastupaćeš (Psal. 90, 5. 13). Kada svetitelj ovo govoraše, đavo tog časa iščeze sa strašilima svojim. Međutim, kroz nekoliko dana đavo se opet pretvori u strašnoga lava, i polete na svetitelja kao da hoće da ga proždere; no poletevši, on ustuknu nazad; i opet poletevši, opet ustuknu. Videći gde zver čas naleće čas odstupa, prepodobni mu reče: Ako si dobio od Boga vlast da me pojedeš, zašto onda odstupaš? Ako pak nisi, zašto se onda uzalud mučiš? Jer silom Hrista mog ja ću pobediti tebe, lave! – I tog trenutka đavo, koji se beše javio u vidu zvera, pobeže sa stidom. Od toga vremena Bog pokori prepodobnom Savi sve zveri i zmije, i on hođaše među njima kao među krotkim ovcama.
Krećući se po pustinji, blaženi Sava srete jednom četiri veoma gladna i iznemogla Saracena; naredi im da sednu, i izruči pred njih iz svoje haljine korenje zvano melagrija, kojim se on hranio, i srčiku tršćanu.[15] Oni jedoše i okrepiše se, i zapamtivši mesto Savinog obitališta otidoše. Posle pak nekoliko dana oni dođoše k njemu, noseći mu hleba, sira i urme u znak blagodarnosti za njegovu dobrotu što ih nahrani u dan gladi. Prepodobni Sava bi time potresen, i sa suzama reče duši svojoj: O jada, dušo moja! ovi ljudi za naše malo dobro, učinjeno im jednom, koliko su blagodarni! A mi šta radimo, primajući svakog časa neiskazane darove, bivamo neblagodarni, živimo u lenjosti i neradu, ne izvršujući svete zapovesti Njegove!
Potom dođe k prepodobnom Savi jedan monah, po imenu Ant,[16] ljubitelj vrline, koji je ranije dugo živeo s prepodobnim Teodosijem;[17] on zavole blaženoga Savu, i ostade da živi pored njega. Jednom ih napadoše Agarjani, i poslaše jednoga ispred sebe da ih ubije. No prepodobni oci se pomoliše Bogu, i odjednom se otvori zemlja i proguta Agarjana, a ostali Agarjani, videvši to čudo, veoma se uplašiše i pobegoše.
Preko sažitelja svog Anta blaženi Sava se upozna sa prepodobnim ocem Teodosijem, i oni stekoše veliku ljubav među sobom. Krajem četvrte godine svoga boravka u pustinji sveti Sava, obilazeći pustinju, pope se jednom na jedno visoko brdo, gde blažena carica Evdokija, supruga cara Teodosija Mlađeg, s radošću primi dušekorisno poučenje od velikog Jevtimija. Provodeći tamo noć u običajenim molitvama, blaženi Sava imade viđenje. On ugleda svetlog angela Božjeg koji mu pokaza dolinu, kojom je nekad proticao potok na jug od Siloama, i reče mu: Ako hoćeš ovu pustinju da naseliš kao grad, onda se okreni na istočnu stranu ovog potoka, pa ćeš ugledati pred sobom pešteru koja nije zauzeta; uzići i nastani se u njoj. Onaj koji daje stoci hranu njezinu, i vranićima koji viču k Njemu[18], Taj će i o tebi promišljati“.
Kada se viđenje završi, i osvanu dan, prepodobni Sava siđe s brda, i uz pomoć Božiju nađe pešteru koju mu angeo pokaza u viđenju, i nastani se u njoj. A beše mu tada četrdeset godina. Te godine prestavi se patrijarh Jerusalimski Anastasije, ostavivši iza sebe na patrijaršijskom prestolu Martirija.[19] Te iste godine car Zenon, ubivši mučitelja Vasiliska, povrati sebi carsku vlast.[20]
Peštera u kojoj se nastani prepodobni Sava imađaše vrlo neudoban ulaz. Zato on obesi konopac iz peštere, po kome se spuštao iz peštere kada je išao po vodu na jezero zvano Eptastom, koje je bilo udaljeno od peštere petnaest stadija. Živeći u ovoj pešteri, prepodobni se ispočetka hranio travom što je rasla oko nje. A Bog, koji mu je naredio da se nastani tu, posla mu i hranu preko ljudi, varvara,[21] kao nekada preko gavrana proroku Iliji kod potoka Horata.[22] Jer posle izvesnog vremena četiri Saracena, prolazeći tuda, nađoše pešteru prepodobnoga Save, i želja im beše da se uspuzaju u nju, ali ne mogahu zbog vrlo teškog uspona. Prepodobni pak, ugledavši ih odozgo, spusti im konopac da po njemu uziću k njemu. Ušavši u pešteru, Saraceni ništa ne nađoše kod blaženoga Save, i udiviše se njegovom životu i dobrodušnosti. I sažalivši se na njega, oni se dogovoriše da mu donose hranu. I tako oni dolažahu k njemu, često, donoseći mu hleba, sira, urme, i druge hrane. I provede prepodobni pet godina u pećini sam, razgovarajući samo s jedinim Bogom, i pobeđujući nevidljive neprijatelje neućutnim molitvama. Zatim Bogu bi ugodno da mu poveri duše mnogih i da ga načini nastavnikom i pastirom slovesnih ovaca. Naime: posle njegovog petogodišnjeg usamljeničkog podvizavanja u pešteri, počeše dolaziti k njemu mnogi iz raznih mesta sa željom da žive pored njega. A on ih sve primaše s ljubavlju, i svakome dodeljivaše udobno mesto za življenje. I načinivši sebi kelije oni življahu bogougodno, gledajući na vrlinski život prepodobnoga Save kao na primer. I za kratko vreme sabra se oko njega do sedamdeset braće, među kojima se isticahu ovi: Jovan koji potom bi iguman nove lavre;[23] Jakov koji sagradi na Jordanu lavru, zvanu Pirgion; Firmin i Sevirijan, od kojih prvi ustrojio lavru u Mahmasu,[24] a drugi – manastir u Varihi; Julijan – strojitelj lavre na Jordanu, koja se nazivala Nesklerava,[25] i mnogi drugi sveti muževi, čija su imena zapisana u knjigama večnoga života. Svima njima bejaše prepodobni Sava iguman, putovoća i pastir.
Svakome od bratije prepodobni dodeljivaše pećinicu i u njoj keliju. A kad se umnoži bratija, on sa njima poče na brdu graditi kulu, koja bi služila kao bedem i zaštita obitelji. To i posluži kao osnova njegove velike lavre. I dok se na brdu izgrađivaše lavra sa severne strane potoka, prepodobni podiže malu crkvu u dolini, usred presahlog potoka; i kad bi ko od prezvitera dolazio k njemu, on ga je molio, i ovaj je služio svetu liturgiju. Jer prepodobni, iz smirenosti svoje, ne hte se primiti svešteničkog čina, niti je koga od bratije hteo uzdići u sveštenički čin.
Na tom mestu beše oskudica u vodi, pošto se izvor nalazio daleko. I jedne noći svetitelj se moljaše, govoreći: Gospode Bože naš, ako je volja Tvoja da se ovo mesto naseli u slavu Presvetog Imena Tvog, onda pogledaj na nas, sluge Tvoje, i daruj nam vodu na utoljavanje žeđi naše! – Dok se svetitelj tako moljaše, ču on neki glas od potoka; i pogledavši na tu stranu on, pri sjaju mesečine, ugleda divljeg magarca gde nogom kopa zemlju, prislanja usne na raskopano mesto i pije vodu. Prepodobni odmah siđe dole, i sam poče kopati na onom mestu gde vide magarca. Pokopavši malo on nađe izvorsku vodu, i obrazova se izvor sa izobilnom vodom, koja je od tada zadovoljavala sve potrebe lavre, i nikada se nije umanjivala.
Opet druge noći, kada blaženi Sava hoćaše oko potoka i pojaše psalme Davidove, pojavi se ognjeni stub pri samoj vrleti što je sa zapadne strane potoka; i stajaše svetitelj na molitvi sve do zore. U osvitku dana svetitelj pođe na mesto gde vide stub, i nađe veliku divnu pećinu, u vidu crkve, ustrojenu Božjom a ne ljudskom rukom; širok ulaz u nju bejaše s juga, i od sunčane svetlosti ona beše dovoljno osvetljena. Ukrasivši tu pećinu, prepodobni Sava načini od nje crkvu. I naredi bratiji da se svake subote i nedelje sabiraju u nju radi bogosluženja. Sam pak on preseli se tamo, načini sebi blizu te nerukotvorene crkve keliju na visokoj steni, i napravi tajni ulaz u crkvu; kroz njega on ulažaše u crkvu, dan i noć na molitvi provođaše.
Broj bratije se svakodnevno uvećavaše, tako da ih bi do sto pedeset. I zidahu se kelije s obe strane potoka; pritom rastijaše i slava prepodobnoga Save; i bogoljubivi ljudi donošahu mu mnogo zlata, koje on upotrebljavaše na izgrađivanje lavre. Takođe i svjatjejši patrijarh Jerusalimski Martirije imađaše veliku ljubav k njemu, i veoma ga poštovaše, i šiljaše mu potrebne stvari.
Blaženi Martirije otide ka Gospodu u osmoj godini svoga patrijarhovanja, a patrijaršijski presto primi Salustije;[26] prepodobnom pak Savi tada beše četrdeset osam godina. U to vreme u lavri neki monasi, pokvareni dušom, telesni razumom, koji Duha nemaju,[27] ustadoše protiv svetitelja; a i inače oni odavna smišljahu protiv njega nepravedne stvari i zadavahu mu mnogo jada na sve moguće načine. Jer često usred pšenice raste kukolj i u vinogradu trnje; i među apostolima se nađe jedan izdajnik; i u proroka Jeliseja bejaše neverni učenik Gijezije.[28] Tako i sva pokvarena bratija, ili bolje reći – lažna bratija, smislivši zlo protiv svetitelja, odoše u Sveti Grad k patrijarhu, i moliše ga da im postavi igumana. Na pitanje, iz kog su mesta, oni odgovoriše: Mi živimo pored jednog pustinjskog potoka. – Ovakim odgovorom oni su hteli da prećute ime blaženoga Save, jer su znali da je ime njegovo slavno i da ga svi s ljubavlju spominju. No patrijarh nastojavaše da kažu odakle su, te oni, i protiv svoje volje, rekoše da su od potoka koji se zove po imenu nekog crnorizca Save. Patrijarh upita: A gde je Sava? – Oni pak, ne odgovarajući na pitanje, počeše klevetati blaženoga, govoreći da je on prost i neumešan čovek i da ne može rukovoditi tako mnogobrojnom bratijom, i zbog svoje neotesanosti i neznanja upravljati tolikom lavrom. Svojoj kleveti oni dodadoše još i to, da Sava niti sam hoće da primi rukopoloženje, niti to dopušta kome od bratije.
Dok oni tako klevetahu pravednika pred patrijarhom, dogodi se da tu beše prisutan jedan čestit i ugledan muž, po imenu Kirik, prezviter presvete crkve Vaskrsenja Hristova i čuvar Životvornog Krsta Gospodnjeg. Čuvši klevetu njihovu, on ih upita: Jeste li vi primili Savu na to mesto, ili je Sava primio vas? – Oni odgovoriše: Sava je primio nas. Ali on je prost i nije u stanju upravljati nama pošto smo se umnožili. – Tada im Kirik reče: Kada je Sava bio u stanju da vas sabere u tom pustinjskom mestu, utoliko će više biti u stanju, uz pomoć Božju, i pasti vas.
Oni umukoše, pošto ne mogahu ništa odgovoriti na to. A patrijarh, odloživši ispitivanje za sutra, odmah posla po svetog Savu, s poštovanjem ga pozivajući k sebi, kao povodom nekog drugog posla. Blaženi dođe, a patrijarh mu ništa ne reče o klevetnicima, niti klevetnicima što reče, niti ih izobliči, nego odmah rukopoloži za prezvitera prepodobnoga Savu, iako ovaj nije hteo. Posvetivši ga, patrijarh reče klevetnicima: Evo imate oca svog i igumana lavre svoje; njega izabra odozgo Bog a ne ljudi. Ja sam samo potvrdio Božanski izbor.
Rekavši to, patrijarh uze svetoga Savu i te monahe i ode s njima u lavru, osveti Bogom sazdanu crkvu, blagoslovi svu lavru, pouči bratiju da se pokoravaju svome igumanu, blaženome Savi, pa se vrati natrag.
Kada blaženome Savi beše pedeset tri godine, zacari se po smrti Zenona Anastasije. Te godine dođe u lavru jedan bogougodni muž, po rođenju Jermenin, po imenu Jeremija sa dva učenika, Petrom i Pavlom. Prepodobni Sava im se veoma obradova, i dade im onu pećinu, u kojoj on sam spočetka življaše kada beše sam u potoku. I dozvoli im da u maloj crkvi subotom i nedeljom vrše bogosluženja na jermenskom jeziku. I tako se postepeno umnožiše Jermeni u lavri. U to vreme dođe u lavru i prepodobni otac naš Jovan, zvani Ćutljivac. On beše episkop u gradu Kolonijskom; ali, radi Boga, on ostavi svoju episkopiju, i sakrivši svoj čin truđaše se u lavri kao prost monah.
Prepodobni Sava podražavaše svetog Jevtimija Velikog, koji svake godine obično odlažaše u pustinju 14. januara i provođaše tamo sav Veliki post. Ugledajući se na njega, tako postupaše i prepodobni Sava tog meseca, ali odlažaše u pustinju ne 14. januara već čekaše dvadeseti dan, da u lavri otpraznuje praznik svetog Jevtimija Velikog. Posle toga on odlažaše u pustinju; i udaljivši se od ljudi on se približavaše Bogu bogorazmišljanjem i molitvom; i ostajaše tamo sve do Cvetne subote.
Jedne godine kada on po tom običaju ovom ode iz lavre u pustinju i hoćaše pored Mrtvoga mora, ugleda on jedno malo pusto ostrvo,[29] i u njemu se javi želja da na njemu provede dane posta. I on pođe k njemu. Ali ga demonska zavist omete u tome, te on upade tamo u neku jamu koja se zadesi, iz koje kao iz peći izlažaše neka para i oganj. Tu mu se opali lice i brada, i drugi delovi tela zadobiše povrede, i on se silno razbole. A kada se vrati u lavru, bratija ga poznadoše jedino po glasu; tako lice njegovo beše opaljeno. I ležaše on mnogo dana bolestan, dok neka Božanska sila ne siđe na njega odozgo i ne isceli ga, i ne darova mu silu na nečiste duhove. I od tada brada mu više ne poraste kao što je bila ranije, nego ostade mala i retka. A on blagodaraše Boga povodom toga, da se ne bi ponosio lepotom svoje brade.
Naredne godine po običaju svom prepodobni Sava izađe u pustinju sa učenikom svojim Agapitom. Posle pak ne mnogo dana Agapit leže na pesak od umora i gladi, i zaspa; a blaženi Sava stajaše od njega podalje i moljaše se. Utom se iznenada pojavi ogroman lav, zaustavi se nad zaspalim Agapitom, i stade ga njušiti od nogu do glave. Ugledavši lava nad učenikom, blaženi Sava se uplaši da ne pojede zaspaloga, i odmah se usrdno pomoli Bogu da mu učenika sačuva od zvera. Bog usliši svoga slugu, zatvori usta lavu te ne učini nikakvo zlo Agapitu, nego kao ošinut bičem, pobeže u pustinju. Potom on samo repom zakači zaspaloga, te se ovaj probudi, i sav se strese ugledavši lava, i pritrča k svome ocu. Prepodobni Sava ga pouči da se ne predaje dugome spavanju, da ne bi postao plen zverima, naročito nevidljivim.
Jedne od narednih godina blaženi po običaju isto tako hođaše sa tim učenikom po pustinji severno od Jordana, i u jednoj gori naiđe na pećinu i u njoj na prozorljivog otšelnika. Kada i jedan i drugi satvoriše molitvu, i stupiše u razgovor, otšelnik upita: Šta te podstače, divni Savo, da dođeš k nama? ili ko ti pokaza mesto ovo? Eto, blagodaću Božjom ja boravim ovde trideset osam godina, i ne videh nijednoga čoveka; a kako ti dođe ovamo? – Blaženi Sava odgovori: Bog koji ti kaza moje ime, On i meni pokaza ovo mesto. – I posle dušekorisnog razgovora oni celivaše jedan drugog, i Sava s učenikom svojim ode u pustinju. A kad se približi vreme da se vrate u lavru, prepodobni Sava reče učeniku: Hajdemo, brate, da se oprostimo sa slugom Božjim u pećini. – A kada dođoše, oni nađoše starca gde kleči okrenut istoku; pa pomislivši da on molitvu tvori, čekahu dugo. No kada se dan stade kloniti k večeru, blaženi Sava videći da starac ne ustaje sa molitve, reče: Predaj nas Hristu, oče.[30] – Ali odgovora ne bi. Blaženi onda priđe i dodirnu starca, i vide da se on prestavio. Tada se okrete učeniku i reče mu: Hodi, čedo, da pogrebemo telo svetiteljevo; radi toga nas Bog i posla ovamo. – I izvršivši nad pokojnikom uobičajeno nadgrobno bogosluženje, oni ga pogreboše u istoj pećini, pa pošto kamenjem zatvoriše ulaz vratiše se u lavru.
One godine, koje bi osvećena Bogom sazdana crkva, umre u Aleksandriji roditelj blaženoga Save Jovan, koji imađaše veliku vlast u Isavrijskoj oblasti,[31] a blažena mati njegova Sofija, već veoma stara, rasprodade svu imovinu svoju, i sa mnoštvom zlata dođe u Jerusalim k sinu ovom Savi. On je primi, i usavetova da se postriže u monahinju. I ona, poživevši nešto malo u monaškom liku, prestavi se ka Gospodu. A zlato koje ona donese, blaženi Sava utroši na manastirske potrebe i na zidanje gostoprimnica. Jednu gostoprimnicu podiže u Jerihonu, za zbrinjavanje putnika – mirjana a drugu podiže u lavri, za zbrinjavanje monaha.
Za vreme zidanja gostoprimnice u lavri, prepodobni otac Sava posla jednog brata s manastirskom stokom u Jerihon, da otuda donese građu za zidanje. Pri povratku pak beše velika vrućina, i brat silno ožedne na putu. Kako nigde ne beše vode, jer zemlja beše pustinjska i bezvodna, on pade iznemogao od žeđi. No setivši se svetoga starca on reče: Bože ave moga Save, ne ostavi me! – I tog časa se pojavi oblak nad njim, i odaždivši rosu rashladi njega i stoku koja vucijaše građu. I taj oblak iđaše nad njim sve do lavre, zaklanjajući ga i rashlađujući ga od vrućine. A ovo bi molitvama svetog oca njegovog Save, koga on spomenu u svojoj nevolji.
Jednom u vreme posta prepodobni Sava namisli uzići na goru Kastelijsku,[32] udaljenu od lavre dvadeset stadija, na severu. Ta gora beše neprohodna za ljude, a strašna svojom opasnom i teškom uzbrdicom, i strahotama koje su tamo bivale: jer na toj gori boravljaše mnoštvo demona i oni raznim prividima zastrašivahu prolaznike. Međutim prepodobni Sava, izabravši, po rečima Psalmopevca, Višnjega sebi za pomoćnika (sr . Psal. 90, 9), uziće na tu goru, okropi je sa ovih strana jelejem, uzetim iz kandila Svetoga Krsta, i ogradivši sebe krsnim znakom kao nerazrušivim bedemom, provede tamo sve vreme Velikoga posta. Ali spočetka svaki dan vođaše on borbu s demonima: jer oni ga napadahu čas u vidu zverova, čas se pretvarahu u gmizavce, čas u ptice, praveći strašnu galamu, urlikanje i dreku, tako da se prepodobni, kao čovek, i uplaši, i pomisli da siđe s gore. Ali Onaj koji nekada ukrepi Antonija Velikog u takoj borbi sa demonima, Taj se javi i ovome svetitelju i naredi mu da bude neustrašiv uzdajući se u silu krsta. I življaše blaženi bez straha, molitvom i krsnim znamenjem progoneći daleko od sebe sva demonska strašila. No pri kraju Velikoga posta, kada svetitelj stajaše noću na molitvi, demoni izvršiše na njega poslednji napad, strašniji od svih ranijih: ogromno mnoštvo njih pojaviše se, po običaju svom, u vidu zverova, gmizavaca, ptica, i sa strahovitom bukom i tutnjavom napadoše na svetitelja, tako da se, izgledalo je, sva gora tresla. Međutim, svetitelj se ni najmanje ne uplaši već produži moliti se Bogu. Tada demoni zavapiše: „O, jada! šta mi trpimo od tebe, Savo! Zar ti je malo što si naselio dolinu pored potoka? Nisu li ti dosta pećine i stene? Ti si i pustinju, kroz koju si prolazio, naselio! Ti si čak i ovde došao, u naše obitalište, da nas isteraš odavde! Evo, mi već odlazimo odavde, ne možemo da se protivimo tebi, jer tebi pomaže Bog“.
I tog časa oni sa velikim ridanjem, i zapomaganjem, i neizmernom grajom, i ogromnom hukom, u vidu gavranova odleteše sa gore u tu noć. Nedaleko od te gore noćevahu pastiri sa svojim stadima; oni videše kako demoni odleteše sa gore i čuše njihovo zapomaganje, i dođoše k prepodobnome Savi i ispričaše mu to. A on, uznevši blagodarnost Bogu za progonstvo demona, vrati se po isteku Posta u lavru da zajedno sa bratijom praznuju nastupajući praznik Vaskrsenja Hristova.
Posle Praznika on uze neke od bratije i ode opet u Kasteliju i stade raščišćavati mesto i zidati kelije. Za vreme tog rada oni na brdu otkopaše jednu veliku građevinu, izrađenu od divnog kamena, i udobnu za življenje. Oni očistiše i ukrasiše ovaj dom, načiniše u njemu crkvu i osvetiše. I prepodobni ustroji tu opštežiće. No dok se izgrađivaše to opštežiće jednom nestade hrane. Tada se angeo Gospodnji javi u viđenju nastojatelju opštežića blizu Vitlejema, arhimandritu Markijanu, i reče mu: „Eto, ti, Markijane, sediš spokojno, imaš sve što ti treba, a sluga Božji Sava muči se u Kasteliji sa bratijom iz ljubavi prema Bogu, gledajući i nemajući neophodnu hranu, i nema nikoga da im da što im treba. Stoga im ti bez oklevanja pošlji hrane, da oni ne bi iznemogli od gladi“ – Markijan odmah natovari svoju kljusad raznovrsnom hranom i posla je prepodobnom Savi. A prepodobni, primivši pošiljku, uznese blagodarnost Bogu koji promišlja o slugama Svojim.
Dovršivši kinoviju, prepodobni Sava sabra u nju dovoljno bratije, i poveri ih nekome Pavlu pustinjaku, koji dugo vremena življaše sa njegovim učenikom Teodorom. Ali Pavle se kroz kratko vreme prestavi iz ovog života, i svu upravu primi na sebe Teodor. On dovede u manastir svoga brata Sergija i svoga ujaka Pavla, koji kasnije starešinovahu u Kasteliji, a zatim biše episkopi u Aili i Amatuntu.[33]
Osnovavši u Kasteliji kinoviju, prepodobni Sava se veoma staraše da je napuni vrlinskim ljudima, podvižničkim i iskusnim monasima. Mirskim pak ljudima koji su želeli da se postrižu, takođe i mladićima, on ne dopuštaše da žive ni u Kastelijskom opštežiću ni u lavri; za njih on sagradi malu posebnu kinoviju na severnoj strani, i dade im iskusne nastavnike, da oni naučavaju početnike manastirskom životu i pravilima. Ovi početnici bili su dužni najpre naučiti Psaltir i sav poredak molitvenog pravila; zatim, navikavati se na podvige i trudove, čuvati um svoj od svetovnih sujetnih sećanja i protiviti se rđavim pomislima; onda, obuzdavati svoju volju i biti poslušan, krotak, smiren, ćutljiv, čio, vedar i oprezan, i braniti se od vražjih napadaja. Ko je uspešno usvajao ove početke monaškog života, njega je prepodobni prevodio u veliku kinoviju ili u lavru. Poneke pak od početnika, naročito one pomlađe, on je upućivao k prepodobnom ocu Teodosiju, koji tada već beše ostavio Katismatnu crkvu i ustrojio manastir na trideset pet stadija zapadno od lavre.[34] Obojica oni, Sava i Teodosije, behu u svemu jednodušni i jednoumni, i saglasni među sobom. Zato ih Jerusalimljani nazivahu novom apostolskom dvojicom, sličnom Petru i Pavlu. I njima bi povereno starešinstvo nad svima monasima. To se desilo na sledeći način. Po prestavljenju blaženoga arhimandrita Markijana, sabraše se svi monasi iz lavri i manastira, sa gora i iz pustinja u patrijaršiju k patrijarhu Salustiju, koji tada beše bolestan, i po opštoj želji svih patrijarhu biše predložena ova dva velika oca, Teodosije i Sava, da ih postavi za arhimandrite i starešine nad svima manastirima i lavrama što su u okolini Svetoga Grada. I od toga vremena, prepodobni Teodosije starešinovaše nad opštežićnim manastirima, a prepodobni Sava nad ocima otšelnicima.
Po odlasku ka Gospodu patrijarha Salustija i stupanju na patrijarški presto Ilije, blaženi Sava pogađaše neku zemlju što se graničaše sa lavrom, želeći da na njoj izgradi kelije za monahe koji dolaze izdaleka. Vlasnik je za tu zemlju tražio mnogo zlata, a starac u to vreme imađaše samo pola zlatnika. Ipak, položivši nadu u Boga, u koga je s ljubavlju duboko verovao, prepodobni Sava reče prodavcu: Uzmi, brate, sada ovo kao kaparu do sutra izjutra; a ako ti sutra izjutra ne dam celokupnu sumu, onda neka i kapara propadne. – U toku pak noći svetitelj stajaše na molitvi, i tako pred zoru odjednom uđe neki nepoznat čovek, spusti mu u ruke sto sedamdeset zlatnika, i odmah otide, ne rekavši ko je i otkuda je. Udivivši se promislu Božjem i zablagodarivši Bogu, prepodobni dade novac prodavcu, i sazida drutu gostoprimnicu za zbrinjavanje bratije koja dolazi izdaleka. Tako isto i za Kastelijansku kinoviju on kupi dve gostoprimnice, jednu u Svetome Gradu, blizu Davidove kule, a drugu u Jerihonu.
U to vreme dođoše u lavru dva rođena brata, rodom iz Isavrije, po imenu Teodul i Gelasije, kao drugi Veseleil i Elijav, premudri neimari skinije,[35] koje Bog posla drugome Mojsiju prepodobnome Savi, da njihovom pomoći dovrši izgrađivanje lavre. I dozida on mnoge kelije, bolnicu i pekaru, kupatilo kraj potoka, i veliku crkvu u ime Prečiste Bogorodice; jer ona nerukotvorena crkva, koju Bog pokaza prepodobnome preko ognjenog stuba, postade već tesna, i za vreme bogosluženja nije mogla da primi svu bratiju, koja se veoma umnoži. Stoga prepodobni Sava blizu nje podiže drugu crkvu, veću i prostraniju, u ime Presvete Bogomatere; nju osveti patrijarh Ilija. U ovu dakle crkvu presvete Bogorodice prepodobni Sava naredi da se sabiraju na slavoslovlje Božije; a u onu manju crkvu prevede Jermene i uredi im tamo svenoćna bogosluženja u nedelju i o velikim praznicima.
Neki od bratije Jermena sledovahu tada sujetnom jeretičkom učenju Petra, prozvanoga Fulon[36] angleskoj Trisvetoj pesmi dodavahu reči: „raspnij sja za ni, pomiluj nas“ (= koji si se raspeo za nas, pomiluj nas). – Da bi zabludu ove bratije iskorenio, blaženi Sava naredi Jermenima da Trisvetu pesmu pevaju ne po jermenski nego po grčki. Tako dakle oni svu službu pevahu po jermenski, a Trisveto po grčki, te se na taj način bogohulne Fulonove reči više ne dodavahu Trisvetoj pesmi od strane Jermena.
Iako prepodobni Sava tako mudro sve vođaše i upravljaše, opet oni kletvenici, o kojima je ranije bilo reči, nahuškani demonskom zloćom, pozavideše njegovom mudrom upravljanju, i s mržnjom ustadoše protiv njega. Oni pridobiše za svoje zlo do četrdesetoro bratije, neiskusne u manastirskom životu, pokvarene i nerazumne, i činjahu mnoge pakosti svetitelju. Tada prepodobni Sava, surov prema demonima a krotak prema ljudima, ustupajući nepravičnom gnjevu njihovom, ostavi lavru i otide u krajeve Skitopoljeke,[37] i zaustavi se u pustom mestu pokraj reke Gadarije.[38] Našavši lavlju pećinu on uđe u nju, pomoli se Bogu, pa leže na lavlje legalo da se odmori, jer beše pala noć. U ponoći pak dođe lav, i našavši na legalu svom starca gde spava uhvati ga zubima za odeću, i vucijaše ga iz pećine, da mu starac ne zauzima njegovo mesto. Probudivši se, prepodobni ugleda strašnoga lava, ali se ne uplaši, nego odmah ustade i poče vršiti ponoćne molitve. A lav izađe i čekaše dok on svrši molitveno pravilo. Završivši polunoćnicu, starac opet sede na lavovom legalu. A lav ponovo uđe, i uhvativši zubima za kraj od odeće, stade vući svetoga oca iz pećine. Tada starac reče lavu: „Zveru, pećina je prostrana, u njoj ima mesta za nas obojicu, i mi možemo živeti oba zajedno, jer nas je jedan Tvorac stvorio. A ako ti nije po volji da zajedno sa mnom stanuješ, onda ti bolje idi odavde, jer ja sam vrednosniji od tebe, pošto sam rukom Božijom sazdan i Njegovim likom počašćen“. – Čuvši to, lav se postide starca i ode.
Kada Skitopoljci i Gadarinci saznadoše da blaženi Sava živi u toj pećini, oni počeše dolaziti k njemu. Među njima beše neki mladić Vasilije, koji ostavi svet, postriže se u prepodobnog oca Save i stade živeti s njim. O postriženju Vasilijevom čuše razbojnici i pomisliše da je on mnogo zlata doneo u pećinu ocu Savi, pošto beše od visokorodnih i bogatih. I razbojnici napadoše na njih noću, ali ništa ne nađoše kod njih; začudiše se tome, i otidoše. I odjednom oni ugledaše: dva ogromna i strašna lava idu im u susret. Oni pomisliše da ih to Bog kažnjava što su se usudili napasti na sluge Njegove. I povikaše gromkim glasom k zverovima: Zaklinjemo vas molitvama oca Save, sklonite se s puta da prođemo! – Čuvši ime svetoga Save, lavovi odjuriše kao bičem šibani. Ovo čudo udivi razbojnike, i oni se vratiše prepodobnome, ispričaše mu šta se zbilo; pokajaše se za zla dela svoja, ostaviše se pljačke, i stadoše izdržavati sebe svojim radom.
Kada se raznese glas o ovom događaju, mnogi počeše dolaziti k prepodobnom Savi. I požive tamo prepodobni neko vreme, i bratiju sabra. I postavivši im igumana, on ih poveri Bogu, a sam, kao ptica željna usamljenosti i tišine, otide u drugo pustinjsko mesto da usamljenički molitveno tihuje. Pošto na tom mestu dosta dugo provede u molitvenoj osami i tihovanju, prepodobni se opet vrati u svoju lavru, smatrajući da su se nezadovoljnici smirili i prestali sa roptanjem i zloćom. Ali pokaza se da se oni nisu popravili i puni su ranije zloće, pa im se još i broj uvećao, te ih je do šezdeset. I prepodobni ih oplakivaše kao propale, i očinski ih savetovaše: bezočnosti njihovoj on suprotstavljaše dugotrpeljivost, mržnji ljubav, i reči svoje zaslađivaše duhovnom mudrošću i iskrenošću. Ali crnce on ne uzmože načiniti belima, jer ih njegovi blagi saveti još više razjarivahu. I on opet ustupajući njihovom gnjevu, ostavi lavru i otide u krajeve Nikopoljske,[39] i tamo se nastani pod takozvavim Roškovim drvetom, koje rađa sladak rod: roščiće. Prepodobni Sava se plodom tog drveta hranjaše, a njegovim granama pokrivaše.
Vlasnik toga mesta, doznavši za prepodobnog Savu, sazida mu na tom mestu keliju. I kroz kratko vreme, blagodaću Hristovom, sabra se oko prepodobnoga bratija; i tako se na tom mestu obrazova kinovija. I dok blaženi Sava življaše tamo, nenavidnici njegovi u lavri proneše glas među bratijom da su zveri pojele Savu u pustinji. I oni se uputiše s blaženom patrijarhu Iliji i rekoše: Otac naš za vreme stranstvovanja po pustinji oko Mrtvoga mora bi rastrgnut od lavova. Stoga molimo tvoju svetost da nam daš igumana. – Blaženi Ilija, znajući življenje Savino od njegove mladosti, reče monasima: Ja vam ne verujem, jer znam da je Gospod pravedan, i neće prezreti tolika dobra dela oca vašega, niti dopustiti da ga zveri pojedu. Bolje je, idite i potražite oca vašeg, ili poćutite u kelijama svojim dok ga Bog ne prokaže. – I tako se neprijatelji prepodobnoga Save vratiše sa stidom.
O prazniku obnovljenja hrama Vaskrsenja Gospodnja u Jerusalimu[40] sabraše se svi palestinski episkopi i igumani; dođe i prepodobni Sava sa nekolicinom bratije iz Nikopoljskog manastira. Ugledavši ga patrijarh se veoma obradova, i uzevši ga nasamo moli ga da se opet vrati u lavru. A on odbijaše govoreći da je iznad njegovih sila upravljati i starati se o tolikom mnoštvu bratije, i moljaše oproštaj. No patrijarh reče: Ako ne ispuniš moju molbu i savet, onda mi više ne izlazi pred oči, jer ne mogu trpeti da drugi gospodare tvojom tvorevinom. – Tada blaženi Sava, i protiv svoje želje, kaza patrijarhu razlog zbog koga je otišao iz lavre. I dodade: Neka ne budem ja uzrok svađama i razdorima među bratijom. – Ali, ne poslušati patrijarha prepodobni Sava nije mogao. Stoga on postavi Nikopoljskom manastiru za igumana svog učenika, koji zajedno s njim beše došao iz Nikopolja, a sam krenu u svoju lavru. Patrijarh posla s njim bratiji ovakvu naredbu:
„Vama, bratiji u Hristu, javljam da je otac vaš Sava živ, a nisu ga pojele zveri, kao što ste vi čuli i pričali. On dođe k meni o prazniku i ja ga zadržah, smatrajući da je nepravedno da on ostavlja svoju lavru, koju je Božjom pomoću svojim trudom osnovao i uredio. Zato, primite oca svoga srdačno i sa svakom češću, i pokoravajte mu se u svemu, jer ne izabraste vi njega nego vas on sabra. Ako pak neki od vas, gordeljivi i nepokorni, ne ushtednu smiriti se i pokoravati se njemu, onda takvima mi naređujemo da odmah napuste lavru, jer nije lepo da ovaj otac ne zauzme svoje mesto“.
Kada ova naredba bi pročitana u lavri usred crkve, neprijatelji prepodobnoga Save, oslepljeni, nadadoše viku i stvoriše metež, vičući protiv nevinoga i čistog srcem oca svetog: jedni ga ukoravahu, vređahu, grđahu; neki pokupivši svoje haljine i stvari spremahu se otići iz lavre; neki pak dohvativši sekire i budake pojuriše keliji koju sam prepodobni Sava beše sazidao, pa je u besu svu do temelja srušiše, a građu i kamenje pobacaše dole u potok, i onda otidoše u Sukijsku lavru.[41] No iguman te lavre Akvilin, čovek bogougodan, znajući zloću njihovu, ne primi ih nego ih otera iz svoje lavre. Tada oni odoše u Tekojski potok;[42] tamo podigoše sebi kelije i nastaniše se.
Tako bi ovaj kukolj počupan iz lavre; a bratija koji ostadoše behu kao pšenica blagoprijatan plod Bogu. Nakon pak malo vremena ču sveti Sava gde se nalaze otišavša iz lavre bratija i da su u velikoj oskudici. Tada on natovari mnogo hrane na lavrske konje i magarce, i krenu k njima, želeći i da utoli gnjev njihov, i da im pomogne u oskudici. A kada neki od njih ugledaše blaženog Savu gde ide k njima, rekoše: „Gle, ovaj licemer dođe i ovamo!“ – I druge grdnje govorahu oni u gnjevu i jarosti. A on, nezlobiv, pogledavši s ljubavlju na njih, reče im reči blage i uteši ih hranom. Videvši pak njihovu teskobu, nemaštinu i neuređenost, jer behu kao ovce bez pastira, on obavesti o svemu patrijarha i moli ga da se pobrine o njima. Patrijarh ih poveri njemu, davši za zidanje sedamdeset zlatnika i mnoge druge potrebe. Prepodobni Sava ode k njima; provede kod njih pet meseci, sazida im crkvu, pekaru, i osnova novu lavru; onda im iz stare lavre dovede jednoga od iskusnih otaca, po imenu Jovana, čoveka prozorljiva, i postavi im ga za igumana; pa se posle toga vrati u svoju lavru.
Iguman Jovan upravljaše novom lavrom sedam godina, pa otide ka Gospodu.[43] Pred svoje prestavljenje on proreče o budućnosti lavre; jer rasplakavši se on reče prisutnima: „Evo idu dani u koje će oni koji žive ovde otpasti od prave vere i u gordosti uobraziti se, ali će se bezočnost njihova srušiti i visina njihova pasti, i oni će biti prognani“.
Posle Jovana iguman beše Pavle, rodom Rimljanin, sijaše božanskim vrlinama, ali starešinova samo šest meseci, jer ne podnošaše neslogu, i pobeže u Arabiju, gde i skonča u manastiru Sevirijanovom.[44] Saznavši za Pavlovo bekstvo, prepodobni Sava postavi za igumana novoj lavri svoga učenika Agapita. Agapit nađe da se neki od bratije drže Origenova učenja: ono bejaše kao otrov zmijin u ustima njihovim i kao teška rana pod jezikom. Među njima beše najglavniji neki Palestinac po imenu Non. On izgledaše istinski hrišćanin, imajući obličje pobožnosti, a iznutra bejaše pun neznabožačkih i judejskih lažnih učenja i ubitačnih jeresi: manihejske, Didimove, Evagrijeve i Origenove. Našavši takvu bratiju Agapit, pobojavši se da se i drugi ne zaraze tim jeresima, obavesti o njima patrijarha, i po njegovom savetu izgna ih iz obitelji. Nakon pet godina prestavi se i Agapit. Posle njega igumanstvo bi povereno nekom Mamantu. A kada Non sa svojim jednomišljenicima ču da se Agapit prestavio, on se vrati u novu lavru, no bojeći se blaženoga Save on skrivaše otrov svoje jeresi. U to vreme prepodobni Sava pronađe jednu pećinu na deset stadija od svoje stare lavre, severno, oko Kastelije, i beše zauzet zidanjem tamo manastira koji on nazva pećinskim.[45] Njemu pomagaše svojim imanjem prezviter svetog Siona Markijan, sa svojim einovima: Antonijem i Jovanom. Ovaj Jovan beše patrijarh u Jerusalimu posle Ilije.[46]
Na gori gde carica Evdokija podiže kulu u istočnoj pustinji življahu dva inoka koji se držahu Nestorijeve jeresi. Prepodobni Sava veoma tugovaše zbog njih što su skrenuli s pravoga puta u zabludu. U to vreme njemu se dogodi ovakvo viđenje: izgledalo mu je da se nalazi u crkvi svetog Vaskrsenja za vreme službe, gde među narodom on ugleda i ona dva inoka nestorijanca. Kada dođe vreme pričešću, sva bratija neometano pristupahu k Božanskim Tajnama i pričešćivahu se; no kada ona dva jeretika htedoše da pristupe Pričešću, iznenada se pojaviše strašni vojnici, koji ih odbijahu od svetoga Pričešća i iz crkve izgonjahu. Blaženi stade moliti vojnike da ostave ta dva inoka u crkvi sa bratijom i da im dozvole da se pričeste. Vojnici odgovoriše: Nemoguće je dopustiti njima da se pričeste Božanskim Tajnama, jer oni su otvoreni Jevreji, jer niti Hrista priznaju za Boga, niti Prečistu Djevu Mariju za Bogorodicu.
Posle ovog viđenja blaženi Sava još više tugovaše, žaleći zbog pogibije njihovih duša. I mnogo se potrudi on, posteći se i moleći se Bogu za njih, da ih prosveti svetlošću poznanja istine. Usto on i često odlažaše k njima, učeći ih i poučavajući ih, moleći ih i savetujući ih, dok ih najzad, blagodaću Božjom, privuče Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj. Tako se on staraše oko spasenja duša ljudskih. I svede ih on sa te gore, i smesti u manastir Teodosijev, a na njihovo mesto odvede jednog od svojih učenika, Jovana Vizantinca: tamo se, pomoćju Božjom, kroz neko vreme osnova manastir.
Bejaše u velikoj lavri jedan monah, po imenu Jakov, rodom iz Jerusalima, po naravi drzak i gordeljiv. On se dogovori sa nekolicinom sličnih njemu monaha, te u odsustvu blaženoga Save, koji je tada po običaju svome provodio Veliki prst u pustinji u potpunom usamljeničkom molitvenom tihovanju, ode iz lavre i poče zidati sebi manastir pored gorespomenutog jezera Heptastome, želeći da postane ravan prepodobnome Savi. A kada se prepodobni vrati iz pustinje i doznade za postupak Jakovljev, on ode k njemu i savetovaše mu da se okani svoga pothvata, govoreći da nema koristi on onoga što se radi iz drskosti i visokoumlja. Ali Jakov ne hte poslušati starca, i protivljaše se njegovim rečima. Tada mu svetitelj reče: „Ako ne poslušaš, pazi da te ne postigne kazna“.
Rekavši to starac ode u svoju keliju. Jakova pak spopade strah i trepet; i on se strahovito razbole, i ležaše šest meseci, ne budući u stanju progovoriti skoro ni reči. Izgubivši nadu da će ostati u životu, on naredi da ga nose k blaženome Savi, da izmoli oproštaj pred smrt. Ugledavši ga, blaženi Sava mu se obrati s očinskom poukom, pa mu onda pruži ruku, podigavši ga sa postelje, i učini ga zdrava kao da ni bolovao nije. Pričestivši ga Prečistim Tajnama, blaženi mu dade da jede. Posle toga Jakov se više ne povrati da produži zidanje svoje građevine.
Međutim patrijarh Ilija, čuvši za to, naredi da se sruši Jakovljeva gradnja. A sveti Sava, uzevši iz lavre nekoliko snažnih monaha, ode na mesto, udaljeno od srušene gradnje oko pet stadija, podiže crkvicu i keliju oko nje, postavi za nastojatelje monahe iz velike lavre, Pavla i Andreja, nastani tamo takođe i drugu bratiju, osnova na tom mestu lavru, i nazva je Sedmoustna.[47] Vrativši se u veliku lavru, on slaše bratiji u Sedmoustnoj lavri svete dare i blagoslovene hlebove, i veoma se staraše o toj lavri.
Nakon nekog vremena spomenutom Jakovu bi određeno poslušanje: da u gostoprimnici služi gostima. Nemaran u svojoj službi, on jednom svari pasulja mnogo više no što je bilo potrebno. I posle obeda pasulja ostade toliko, da bi ga i sutradan bilo preizobilno za obed; ali ga Jakov kroz prozor baci u potok. A to je on činio ne jedanput već mnogo puta. Primetivši to, otac Sava potajno siđe u potok, pokupi izbačeni pasulj, donese u svoju keliju, i isuši ga malo na suncu. Posle izvesnog vremena prepodobni svari od toga pasulja, i dobro ga zgotovivši pozva Jakova kod sebe na obed. Za obedom starac reče Jakovu: Oprosti mi, brate, što te ne ugostih kako sam želeo i ne zadovoljih te sa jelom; ne umem dobro da kuvam. – Jakov reče: Zaista si, oče, izvrsno zgotovio pasulj; ja odavno nisam jeo ovakvo jelo. – Starac odgovori: Veruj mi, čedo, da je to onaj isti pasulj koji si ti prosuo u potok. Znaj da onaj koji ne može da odmeri koliko treba skuvati pasulja, da ne bi uzalud preostao i propao, taj ne može voditi manastir i upravljati bratijom. Tako i apostol veli: Ako ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za crkvu Božiju? (1. Tm. 3, 5). – Čuvši to Jakov se zastide, i pokaja se za svoje ranije vlastoljublje i svoje nemarno vršenje poslušanja, i moljaše za oproštaj.
Ovog Jakova u keliji njegovoj demon kušaše telesnom pohotom i nečistim pomislima: i pošto to iskušenje dugo ne prestajaše, i Jakov ne uzmože više trpeti, to on uze nož i uškopi sebe. A kada ga spopadoše strahoviti bolovi, i silna krv liptijaše iz rane, on poče zvati u pomoć obližnju bratiju. Bratija dođoše, i videvši šta je po sredi, stadoše mu, koliko su mogli, lekovima ublažavati bolove; i jedva ga za dugo vreme izlečiše. Dođe to do ušiju i prepodobnoga Save, i starac istera iz lavre Jakova koji već beše ozdravio. Isteran iz lavre, Jakov ode k prepodobnom Teodosiju i ispriča mu svoju nevolju, i moljaše ga da umoli za njega prepodobnoga Savu, da ga opet primi u manastir, u keliju. Privoljen molbama brata, prepodobni Teodosije ode k blaženome Savi i moli ga za isteranog brata. Na molbu takog velikog oca i prijatelja svog, prepodobni Sava primi Jakova, ali mu naloži ovaku zapovest: da ni s kim ne razgovara osim sa onim koji mu prislužuje; da ne opšti sa bratijom; da ne odlazi u crkvu; da ne izlazi iz svoje kelije. Osim toga prepodobni ga odluči i od pričešćivanja Prečistim i Božanskim Tajnama. – Tako Jakov prebivaše u ćutanju, rađaše rodove dostojne pokajanja, lijući mnoge suze pred Bogom, dok mu oproštaj ne bi darovan odozgo, i blaženome Savi Božanskim otkrivenjem javljeno daje oprošten greh Jakovu. Jer jednom prepodobni Sava vide u viđenju lučezarnog muža koji stajaše blizu, i nekakvog mrtvaca koji ležaše kraj Jakovljevih nogu, za čije se vaskrsenje Jakov moljaše; i ču se odozgo glas koji govoraše: „Jakove, uslišene su molitve tvoje; stoga, dotakni se mrtvaca, i oživeće“. I kad se Jakov po ovom naređenju dotače mrtvaca, odmah vaskrse mrtvac. A lučezarni muž reče Savi: „Eto, mrtvac vaskrse, a ti sada razdreši od uza vaskrsitelja“.
Videvši to, prepodobni Sava odmah posla po Jakova, razreši ga od epitimije, i dopusti mu da odlazi u crkvu i da se zajedno sa bratijom pričešćuje Prečistim Tajnama. Sedam dana pak posle oproštenja i razrešenja Jakov otide ka Gospodu.
Beše prepodobni otac naš Sava kao čudesno drvo koje pušta iz sebe divne grane; tako on primerom svoga svetog života i usrdnim k Bogu molitvama uveličavaše u svojoj lavri broj svetih otaca i podvižnika, i behu oni sveti kao i on, po Svetome Pismu: Ako je koren svet, to su i grane (Rm. 11, 16). Od tih svetih grana valja spomenuti blaženog starca Antima, iz Vitinije, koji provođaše život u mnogim monaškim podvizima. On u početku svoga boravljenja u lavri načini sebi malu keliju s one strane potoka, na istoku, prema stolpu prepodobnog Save, i provede u njoj trideset godina. U starosti on onemoća, i približivši se kraju on se razbole i ležaše na odru. Videći ga tako prestarela i bolesna, blaženi Sava htede da ga prenese u jednu od kelija blizu crkve, da bi ga tamo bratija mogla posećivati i dvoriti bez muke; no on moli da ga ostave umreti onde gde se u početku nastanio. I tako on bi ostavljen u svojoj keliji bolestan. No jedne noći prepodobni Sava, po običaju svom ustavši na molitvu pre jutarnjeg bogosluženja, ču neke predivne glasove kao mnogih pevača; on pomisli da u crkvi služe jutrenje, i čuđaše se kako to bez njega i bez njegovog uobičajenog blagoslova služe jutrenje. I otišavši odmah k crkvi on nikoga ne nađe tamo, i vrata behu zaključana. On se vrati čudeći se kakvi to glasovi behu koje on ču; i odjednom on opet ču isto prekrasno pevanje; a pevaše se ovo: Ući ću u divna naselja, sve do doma Božjega, praznujući glasom radovanja usred mnogoga ljudstva.[48]
Osetivši da ovi divni glasovi dolaze od one strane gde bejaše kelija blaženoga Antima, prepodobni Sava razumede da se Antim prestavio. I odmah razbudivši crkvenjaka, naredi mu da klepa da se sabere bratija. Uzevši sa sobom nekolicinu od bratije, on pođe u starčevu keliju sa svećama i tamjanom. Ušavši u keliju, oni nikoga ne nađoše; samo telo blaženoga Antima ležaše mrtvo, a duša njegova sa pojanjem angela otišla ka Gospodu. Oni onda uzeše česno telo, odnesoše ga u crkvu, opojaše, pa pored svetih otaca položiše.
Jedan brat iz Teodosijevog manastira, čovek snažan, po imenu Afrodisije,[49] bi poslat nekim poslom; putem on se rasrdi na mazgu, natovarenu pšenicom, udari je jako, i mazga od udarca pade i izdahnu. Zbog toga prepodobni Teodosije izgna Afrodisija iz svoga manastira. Onda Afrodisije ode k prepodobnome Savi, i ispriča mu šta se desilo, i moljaše ga za savet. Prepodobni Sava mu dade keliju i reče mu: „Živi u svojoj keliji; u drugu keliju ne prelazi; iz lavre ne izlazi; obuzdavaj svoj jezik; umeravaj zahteve svoga stomaka, i spašćeš se“.
Afrodisije, primivši ovu zapovest, ni u čemu je ne naruši; i u toku trideset godina ne izađe iz lavre; on ne imađaše ništa kod sebe, čak ni sud nikakav za hranu, ni krevet; spavao je na granju od drveća, pokrivajući se asurom; hranio se ostacima kuvanog povrća; noćni plač njegov smetao je obližnjima; sve dane provođaše on u velikom pokajanju. I blagodaću Božjom pokaza toliki uspeh, da bi udostojen dara predznanja: na nedelju dana ranije on unapred saznade čas svoje smrti. Posle toga on moli oca Savu da ga pusti k prepodobnom Teodosiju, da izmoli od njega oproštaj. Prepodobni Sava posla s njim dva brata, i naloži im da prepodobnom Teodosiju reknu ovo: „Evo zajedničkog brata našeg Afrodisija, koga nekada primih od tebe kao čoveka, a sada ga blagodaću Hristovom šaljem k tebi kao angela“. – Prepodobni Teodosije s ljubavlju primi Afrodisija, oprosti mu, i otpusti s mirom. Vrativši se k svetome Savi, Afrodisije se upokoji u Gospodu.
Iz grada Medave,[50] što je s one strane Jordana, često dolažahu građani k prepodobnome Savi, donoseći mu neke potrebne namirnice, a dobijajući od njega blagoslov i duhovne pouke. Među njima beše jedan znamenit čovek, po imenu Gerontije. On doputova u Sveti Grad, i razbole se. Želeći da ide na Maslinsku goru radi molitve, on pade s konja i razbi se, te se još više razbole, tako da se nije nadao ostati u životu. Prepodobni Sava ga pomaza svetim jelejem i isceli. Jednom pak, obedujući sa Gerontijevim sinom Tomom, prepodobni Sava, u nedostatku vina, pretvori sirće u dobro vino. – Jednom se dogodi da se tikve skuvane za radnike pokazaše gorke; prepodobni Sava ih krsnim znakom pretvori u slatke.
Jednom putovaše prepodobni Sava iz Jerihona ka Jordanu sa nekim mladim učenikom svojim; njih srete mnogo građana, među kojima beše i jedna lepa devojka. Kada ih prođoše, starac, želeći da iskuša učenika reče: Kakva izgleda devojka što prođe? Čini mi se da je slepa na jedno oko. – Učenik odgovori: Ne, oče, oba su joj oka zdrava. – Varaš se, reče starac, devojka je s jednim okom. – No učenik uporno tvrđaše da ona ima vrlo zdrave oči. – Starac ga upita: A kako si se uverio u to? – Ja sam, oče, odgovori učenik, pažljivo posmatrao njeno lice i video da su joj oba oka potpuno zdrava. – Tada mu starac reče: Kada si tako pažljivo posmatrao njeno lice, kako se onda nisi opomenuo one zapovesti iz Svetoga Pisma koja kaže: Sine, ne zaželi u srcu svom lepote njezine, i nemoj da te uhvati veđama svojim (Prič. Sol. 6, 25). Znaj dakle, da od sada nećeš biti sa mnom u keliji, pošto ne paziš na oči svoje. – I posla ga za kaznu u Kasteliju. I pošto ovaj učenik provede tamo neko vreme i nauči se dobro da budno pazi na svoje oči i straži nad svojim mislima, prepodobni Sava ga primi ponovo u lavru i dade mu keliju.
Jednom kada prepodobni bejaše u pustinji, zvanoj Rufa, srete ga na putu lav sa trnom u šapi, i pavši kraj svetiteljevih nogu stade mu pokazivati svoju šapu ričući, kao moleći ga da mu isceli nogu. Svetitelj iščupa trn iz šape, i time lavu olakša bol. Posle toga lav stade hoditi za svetiteljem i služiti mu. Bejaše tada pored starca njegov učenik Flais, i oni imađahu magarca. I kada prepodobni slaše učenika na neki posao, onda naređivaše lavu da čuva magarca; lav je zubima uzimao ular i tako vodio magarca da pase, a predveče ga vodio da napoji, pa ga potom odvodio starcu. Nakon nekoliko dana Flais bi poslan na neki posao, i zaveden od demona pade u nečisti greh; u to vreme lav na paši pojede magarca. Flaisu bi jasno da zbog njegovog greha lav pojede magarca da bi ga izobličio, i bojaše se da se javi starcu. Tužan i ojađen, Flais ode u neko selo, i tamo jadikovaše. Starac pak dugo tražaše svoga učenika, i najzad ga pronađe i dovede k sebi, zatvori ga u odaju i naloži mu pokajanje. On se svesrdno pokaja, i mnogim suzama očisti sebe od svoga greha, pomagan molitvama svetog starca svog, koji se veoma staraše oko spasenja duša ljudskih.
Treba spomenuti staranje prepodobnog oca našeg Save i o celoj Crkvi Božjoj, kada je bio šiljan u Carigrad crkvenim poslovima. A šiljan je bio sa sledećeg razloga. Car Anastasije, jeretik, odbacujući Četvrti Vaseljenski Sabor u Halkidonu,[51] stvori veliku pometnju u Crkvi. On progna Jevtimija, patrijarha Carigradskog,[52] i beše gnjevan na Flavijana Antiohijskog[53] i Iliju Jerusalimskog, koje takođe hoćaše prognati, pošto ne odobravahu njegovu jeres. Želeći da privoli cara na umirenje Crkve, patrijarh Ilija posla k njemu igumane palestinskih pustinja, među kojima beše i prepodobni Sava, sa ovakvom pismenom molbom:
„Odabrane sluge Božije, blage i verne pustinježitelje, a s njima i Savu, vascele pustinje glavu i cele Palestine svetilnika, s molbom šaljemo k vašoj moći. A ti, care, primivši njihove podvige i trudove, naredi da prestane borba protiv Crkve, i ne dozvoljavaj da se umnožava zlo: znamo da se staraš ugoditi Bogu, koji ti je dao carsku krunu“.
Igumani stigoše u Carigrad, i kada ulažahu u carske palate prepodobni Sava iđaše pozadi svih. Stražari koji stajahu na kapiji, ugledavši ga u bednoj i iskrpljenoj odeći, pomisliše da je prosjak i zadržaše ga i ne dopustiše mu da uđe unutra. Car, primivši s češću došavše k njemu oce i pročitavši patrijarhovu poslanicu, upita ko je od njih Sava, koga patrijarh u svojoj poslanici toliko hvali. Oci se osvrtahu i govorahu da je on s njima zajedno išao, ali ne znaju gde je ostao. Car odmah naredi da ga traže, n jedva ga pronađoše negde u uglu gde stoji i čita psalme Davidove. Kada ga uvedoše k caru car ugleda lučezarnog angela gde ide ispred njega, i poznavši da je Sava Božji čovek, ustade s prestola odajući mu poštovanje, pa zatim naredi svima da sednu. Za vreme dugog razgovora blaženi Sava se više od svih prisutnih otaca zalagaše, savetujući caru bogonadahnutim rečima, da da mir Crkvi, obećavajući mu za to od Boga pobedu nad neprijateljima. Malo uspeše poslani oci, i biše otpušteni da se vrate natrag, samo prepodobni Sava ostade, dok ne ubedi cara i ne pomiri ga sa patrijarhom Ilijom. I prepodobni provede zimu u Vizantiji, često bivajući kod cara i razgovarajući s njim o pravoslavlju i o jerusalimskom patrijarhu. Jer prepodobnome beše dat slobodan pristup u dvor; mogao je kad je hteo ulaziti i izlaziti, bez ikakvog zadržavanja ili ispitivanja od strane stražara. I za to vreme on ubedi cara da ne treba da se gnjevi na patrijarha i da dajuje mir palestinskim crkvama. Zatim se on vrati u Jerusalim, bogato obdaren carem. Dobi on od cara do dve hiljade zlatnika, koje on razdeli svojim manastirima, a jedan deo posla u svoje rodno mesto, selo Mutalasku, da se na imanju njegovog oca sazida crkva u ime svetih mučenika Kozme i Damjana.
Blaženi patrijarh Ilija, dobivši mir palestinskim crkvama i sebi preko svetog Save, ne požive dugo u spokojstvu: jer jeretici ne prestaju nagovarati cara i podsticati ga protiv Hristove Crkve i njenih pastira, da bi im što više zla naneli. Stoga car naredi da bude sabor u Sidonu,[54] poverivši starešinstvo dvojici episkopa, pristalicama Jevtihijeva i Dioskorova zloverja:[55] Soterihu, episkopu Kesarije Kapadokijske, i Filoksenu Jerapoljskom, s time da na tom saboru prokunu Halkidonski sabor, a Flavijana i Iliju svrgnu s prestola. Tako i bi: bezakoni sabor se sastade, zloverci, pomagani carem, prognaše s beščešćem blaženog Flavijana, patrijarha Antiohijskog, koji ne hte da se pridruži njihovom saboru, a njegov presto zauze zloverni Sever, koji mnoge muke zadade pravoslavnima koji nisu hteli da imaju s njim zajednicu. Ispovedanje vere, primljeno na saboru, bi poslato i Iliji Jerusalimskom.[56] A on, ne primivši jeretičke odluke, vrati ih natrag. Saznavši za to, car se veoma razgnjevi na blaženoga Iliju i naredi da se Severevo ispovedanje vere ponovo pošalje u Jerusalim sa nekoliko klirika i povećim odredom vojske, da silom primoraju Jerusalimskog patrijarha da se saglasi i primi odluke Sidonskog sabora. Kada oni stigoše u Jerusalim, nastade velika pometnja, i patrijarh se nađe u velikoj nevolji. Tada prepodobni Sava sabra sve monahe iz svojih manastira, uđe u Sveti Grad i razjuri poslate Severove služitelje i vojsku, a samoga Severa sa njegovim jednomišljenicima predade pred svima anatemi.
Jeretici se vratiše sa stidom k onima što ih behu poslali, pričajući im o velikoj neustrašivosti pravoslavnih i o svojoj sramoti. Tada car, ispunivši se neizrazivog besa, posla u Jerusalim Olimpija, eparha palestinskog, sa velikom vojskom, i naredi da bez ikakvog zakona i suda, carskom vlašću svrgne patrijarha Iliju s prestola. Olimpije stiže sa velikom vojnom silom i odmah izvrši carevo naređenje: svrže patrijarha bez suda i posla na zatočenje u Ailu, a na njegovo mesto dovede Jovana,[57] sina prezvitera Markijana, koji obeća prokleti Halkidonski sabor i imati opštenje sa Severom.
Doznavši za ovo, blaženi Sava opet, kao i prvi put, sabra svoju duhovnu vojsku, i kao neki vojvoda uđe u Sveti Grad, ali ne zateče tamo eparha Olimpija: jer on, izvršivši brzo naređeni mu zločin, već se beše vratio caru zadovoljan. Blaženi pak veoma tugovaše zbog progonstva nevinog svetog patrijarha, i plakaše za njim. Videći da novi patrijarh jeretički umuje, blaženi Sava ga vatreno ubeđivaše da ne opšti sa Severom, a da štiti Halkidonski sabor i da stoji za njega do poslednje kapi krvi; ako pak ne postupi tako, onda će od svih otaca pustinjaka biti proklet kao jeretik. Jovan se postide i ujedno poboja tolikih bogonadahnutih otaca, došlih sa svetim Savom, odreče se Severa i sve jeresi njegove, primi pravoslavlje, na Halkidonskom saboru potvrđeno, – i sveti oci se uspokojiše.
Car ubrzo saznade da novopostavljeni patrijarh Jovan odbacuje Sidonski sabor, a prima Halkidonski. Car se razgnjevi na Olimpija i liši ga čina što je izabrao takog patrijarha, a umesto Olimpija postavi za eparha cele Palestine nekog Anastasa, i posla ga u Jerusalim, da on patrijarha Jovana ili privoli na opštenje sa Severom ili svrgne s prestola. Doputovavši u Jerusalim, Anastas odmah uhvati patrijarha i vrže ga u tamnicu. Patrijarh moljaše eparha da pokaže obzira prema njemu, obećavajući da će izvršiti sva naređenja, samo da ne izgleda da on carevu volju ispunjuje po nuždi nego po dobroj volji; i obeća da naredne nedelje u crkvi pred svim narodom prokune Halkidonski sabor a Sidonski pohvali, i stupi u opštenje sa Severom.
Patrijarh bi pušten iz tamnice, i tajno poruči prepodobnim ocima: Savi i Teodosiju, da se postaraju sabrati sve oce i doći k njemu u nedelju u crkvu. Dogodi se da tada boravljaše u Jerusalimu radi poklonjenja svetinjama Ipatije, carev rođak. U nedelju doćoše oba nastojatelja: Sava i Teodosije, i sa njima do deset hiljada monaha.[58] U crkvi, gde behu došli i eparh Anastas i carev rođak Ipatije sa svojim vojnicima, i mnoštvo naroda, patrijarh uziđe na amvon zajedno sa Savom i Teodosijem, a sav narod sa monasima povika k patrijarhu: „Prokuni jeretike, a Halkidonski sabor potvrdi!“ – Patrijarh, ohrabren, viknu gromkim glasom: „Ko je jedne misli sa Jevtihijem, Nestorijem, Severom i Soterihom, neka bude anatema!“ – Takođe i blaženi Teodosije i prepodobni Sava gromko kliknuše: „Ko ne prima Četiri Sabora kao četiri evanđelista,[59] neka bude proklet!“
Kada to vide eparh Anastas, uplaši se mnoštva monaha i naroda, hitno iziđe iz crkve i pobeže u Kesariju. A carev rođak Ipatije zakle se ocima da je došao, ne da potvrđuje Severovo učenje nego da se pokloni svetim mestima i da se prisajedini svetoj katoličkoj Crkvi. I dade on prepodobnim ocima Savi i Teodosiju mnogo zlata, da razdele došavšim s njima monasima. Posle toga prepodobni oci od svega tog sabora napisaše caru sledeće:
„Gospod naš Isus Hristos, Večni Car svih i Bog, po blagosti Svojoj poveri vašoj vlasti skiptar zemaljskog carstva, da bi preko vašeg dobroljublja podario blaga sveta svima Crkvama, naročito materi Crkava – svetom Sionu; a svi znaju da se od ove Crkve poče velika tajna prave vere i raširi se do nakraj zemlje. Mi, žitelji ovih božanskih mesta, primismo tu tajnu vere od svetih apostola, i sačuvasmo je do današnjega dana čitavom i nepovređenom, i blagodaću Hristovom sačuvaćemo je vavek, ne dajući protivnicima da nas skrenu sa pravoga puta, niti se podajući njihovim poganim i sujetnim rečima. U toj besprekornoj i nepovređenoj veri i vi se, care, vaspitaste i odrastoste, i mi se sada čudimo kako se u dane vašeg carovanja stvori takav metež i takva pometnja u svetome gradu Jerusalimu, da oni ne mimoiđoše čak ni služitelje Božije, prezvitere i monahe, koji izmlada zavoleše vrlinu i izabraše sebi krotak život u molitvenom tihovanju; na oči Jevreja i drugih nevernika njih vuku od samog svetog Siona po gradskim ulicama, i progone ih u pogana mesta. Njih čak prisiljavaju da čine neke stvari koje ne dolikuju pravoj veri, tako da oni koji dolaze ovamo radi molitve, umesto koristi za dušu dobijaju štetu, i vraćaju se sablažnjeni. Zato molimo vašu moć, izbavi nas od tolikih zala, kojih je vinovnik Sever, kome je, zbog grehova naših, predata Antiohijska crkva, na pogibao duše njega samoga, a na sablazan svima crkvama. Jer kako je nama Jerusalimljanima moguće sada učiti se veri bez sablazni? I kao da smo mi, koji svima besmo oci i učitelji u reči vere, tek sada, tako kasno, poznali pravo ispovedanje vere! Ta zar mi ne znamo da je novo tobožnje ispravljanje prave i zdrave vere, predate od otaca, ne ispravljanje u samoj stvari nego ubitačno kvarenje prave vere, i onima koji to primaju priprema kao nagradu pogibao duše! Mi nećemo trpeti nikakav dodatak ispovedanju vere, propisanom od trista osamnaest svetih otaca Nikejskih i od potonja tri Vaseljenska sabora,[60] niti ikakvu izmenu tog veroispovedanja, nego smo gotovi da za njega i duše svoje položimo, i bezbrojne – kada bi to bilo moguće – smrti primimo. A mir Božji, koji prevazilazi svaki um,[61] neka sačuva svetu veru našu, i buru dignutu protiv nje neka utiša na svetu slavu Svoju, a na ukrašenje vašega carstva“.
Dobivši takvu poslanicu svetih otaca, car se veoma razjari i donese odluku: da iz krajeva Jerusalimskih protera patrijarha Jovana sa oba igumana: Savom i Teodosijem. Međutim, promisao Božji ne dopusti da se izvrši ovaj zločin. Jer nastupi u to vreme rat sa nekim varvarima, te car odloži za drugo vreme gonjenje Crkve i prepodobnih otaca, i stade se spremati za rat protiv varvara.
Posle nepravednog progonstva svetog patrijarha Ilije nastade, po pravednom sudu Božjem, glad i suša i velika nerodica u celoj Palestini, kao u dane proroka Ilije: zatvori se nebo i ne davaše kiše, presahnuše izvori vodeni; pored toga pojaviše se silni skakavci, pokriše svu zemlju, i pojedoše svu travu po poljima i lišće na drveću. Takva kazna Božja produži se pet godina, i mnogi pomreše od gladi i žeđi. I govorahu žitelji Jerusalima da Bog kažnjava Palestinu glađu zbog nepravednog izgnanstva patrijarha Ilije. U to vreme blaženi Sava sazva nastojnike iz sedam njime podignutih manastira i naredi im da se ne brinu ni o čemu telesnom, podsećajući ih na evanđelske reči: Ne brinite se šta ćete jesti, ili šta ćete piti, ili u šta ćete se obući (Mt. 6, 25), nego svu nadu položite na Boga koji zna potrebe svih. – I behu oni hranjeni promislom Božjim.
Jednom, pre nedelje ekonom velike lavre reče prepodobnome: Ne možemo, oče, klepati ove subote i nedelje za Božanstvenu službu, jer ne samo ocima, kada se saberu, nemamo šta prineti da jedu, nego čak ni za sveti prinos neće se naći hleba; tako oskudevamo. – A svetitelj odgovori: Ja neću izostaviti Božanstvenu službu zbog oskudice u hrani: jer veran je Onaj koji je naredio da se ne brinemo za sutra, i može nas prehraniti u vreme gladi. Neka crkvenjak pošlje u grad i proda sud ili haljinu, pa kupi što treba za svetu liturgiju.
Tako svetitelj odgovori ekonomu, i položivši nadu na Boga čekaše. I još nedelja ne beše došla, gle, dođoše k njemu neki mladići, Božjim promislom poslani, vodeći sa sobom trideset magaraca, natovarenih hlebom, pšenicom, vinom i jelejem, i drugim raznim namirnicama, i sve to predadoše prepodobnome. A on, zablagodarivši Bogu, reče ekonomu: Šta veliš, brate, hoćemo li zabraniti da se klepa ove subote i nedelje, pošto nema šta da se prinese sabranim ocima? – Ekonom se udivi velikoj veri svetiteljevoj i velikom promišljanju Božijem o njima, i zamoli oproštaj za svoje neverje.
Posle toga prepodobni uzažele posetiti svjatjejšeg patrijarha Jerusalimskog Iliju u zatočenju; a beše tada prepodobnom Savi osamdeset godina.[62] On uze sa sobom dva igumana, Stefana i Evtala, i otputova. A patrijarh Ilija, ugledavši prepodobnog Savu i došavše s njim, obradova se, i zadrža ih kod sebe nekoliko dana. U sve te dane patrijarh izlažaše iz svoje kelije u devet sati,[63] pošto od otpusta večernja do devetoga časa on se nikome ne pokazivaše, već zatvorivši dveri prebivaše u molitvenom tihovanju usamljeničkom, a u devet sati izlažaše k njima, obedovaše s njima i naslađivaše se duhovnim razgovorima. Posle pak večernjeg otpusta on opet odlažaše u svoju usamljeničku molitvenu keliju. No jednom, devetoga jula, on ne iziđe k njima po običaju, a oni ga očekivahu ceo dan i ne okusiše ništa. U šesti čas noći[64] patrijarh izađe sa uplakanim očima, i reče im: Vi jedite, a ja nemam vremena, zauzet sam jednim poslom. – Na njihovo brižno pitanje, zašto se toliko zadržao i tako kasno izlazi, i zbog čega tako plače, on duboko uzdahnu, i zajecavši reče svetome Savi: Blaženi oče, avaj! ovoga časa izdahnu car Anastasije, a kroz deset dana i meni valja otići iz ovog života i raspravljati se s njim pred strašnim sudom Božjim.
Tako i bi: posle deset dana prestavi se svjatjejši patrijarh Ilija,[65] pošto malo otkunja pred svoju končinu. Prepodobni Sava ga česno pogrebe, pa se vrati u svoju lavru. O smrti pak cara Anastasija priča se ovo: one noći, koje o njemu bi javljenje patrijarhu Iliji, sevnu munja i zagrme grom i udari u carsku palatu, i munja gonjaše cara koji je bežao s mesta na mesto i iz jednoga ugla u drugi, dok ga najzad ne stiže u jednom uglu i ubi. I tako zli pogibe zlo.
Po smrti zlovernog cara Anastasija na presto stupi blagočestivi Justin[66] i razasla u sve krajeve svoje carevine naređenje: da se pravoslavni vrate iz progonstva i da svaki od njih dobije ponovo svoj čin i svoje mesto; da se odluke Halkidonskog sabora unesu u svete knjige; i da se u Crkvi Hristovoj zacari mir i tišina. Kada takvo naređenje carevo stiže u sveti grad Jerusalim, svi se tome veoma obradovaše, a patrijarh Jovan moli prepodobnog Savu da ide u Kesariju i Skitopolj, da pokaže ovu carsku gramatu, i da odluke Halkidonskog sabora unese u crkvene knjige. Prepodobni, premda slab telom, i star po godinama, i iznuren od mnogih monaških podviga, ipak Crkve radi Hristove ne odreče se takog poslušanja, niti ustuknu preduzeti tako težak put, nego krenu zajedno sa nekim drugim starešinstvujućim monasima, i bi dočekan u Kesariji svetim Jovanom Hozevitom,[67] koji tada beše tamo jerarh. U Skitopolju pak bi s ljubavlju primljen od mitropolita Teodosija i svih građana, i satvori tamo čudesa. Za jednog visokog činovnika, Samarjanina Silvana, koji je radio protiv hrišćana, on proreče da će usred grada izgoreti u ognju, – o čemu će kasnije biti reči. On isceli ženu krvotočivu i besomučnu devojku. I pošto tako učini mnogo koristi Crkvi, on se vrati u Jerusalim.
Krajem četvrte godine suše u Palestini, i pri velikoj oskudici u vodi, bratija htedoše da se raziđu i moliše svetitelja da ih otpusti. On ih prekori za njihovo netrpljenje, i naloži im da se u Boga uzdaju. I trećega dana pojavi se nad lavrom kišonosni oblak, i pade velika kiša, i napuni vodom sve lavrske rovove. Ova kiša bi samo u lavri, a u okolini ne pada ni kap rose. Tada dođoše k starcu igumani iz okolnih manastira i rekoše: Čime sagrešismo tebi, oče, te si zaboravio na nas i izmolio od Boga kišu samo za svoju lavru. – On ih uteši blagim rečima i uli im nade, da i u njihovim manastirima neće nestati vode dok Bog ne da kišu celoj Palestini.
Kada nastupi peta godina gladi, tada nastade tolika oskudica u vodi, da u Svetom Gradu prosjaci umirahu od žeđi. Od suše i bezkišja usahnuše izvori, presušiše bunari i vrela, iščileše potoci. Zbog toga patrijarha Jovana obuze velika tuga, i on obilažaše ona mesta koja nekada behu močvarna i podvodna, i naređivaše da se kopaju rovovi i bunari, eda bi se pronašla voda, ali vode ne nalažahu. U Siloamskom potoku mnogi radnici sa velikom mukom iskopaše bunar od sto aršina dubok, ali vodu ne nađoše. Izgubivši nadu, patrijarh gorko oplakivaše opštu nesreću celoga grada. Međutim, beše mesec septembar i približavaše se praznik obnovljenja. Doznavši da je prepodobni Sava svojom molitvom sveo kišu na lavru, patrijarh posla po njega i pozva ga k sebi, i moli ga da se pomoli Bogu, da se smiluje na ljude Svoje i da ih ne pomori glađu i žeđu. Prepodobni pak Sava odbijaše, govoreći: Ko sam ja da prekratim gnjev Božiji, pošto sam sam grešan? – A patrijarh silno nastojavaše moleći ga. Tada prepodobni reče: Dobro, ja ću iz poslušnosti poći u keliju i moliti dobrotu Božiju. No ako prođu tri dana i ne bude kiše, onda znajte da me Bog nije uslišio. Stoga se molite i vi, da molitva moja dođe k Bogu.
Rekavši to, prepodobni ode. Sutradan vrućina beše strahovita; mnoštvo radnika kopahu sav dan u spomenutom potoku, i uveče ostaviše sav svoj alat i kotarice, nadajući se da sutra izjutra opet dođu na posao. A kad pade noć dunu vetar s juga, nastade oluja i grmljavina, i svu noć padaše velika kiša, te se napuniše bare i sa svih strana potekoše potoci. I na mestu, gde kopahu bunar od sto aršina dubine, naiđe silna voda, i svu zemlju izvađenu iz bunara vrati u bunar, pokri alat i kotarice, i poravnja bunar sa zemljom, tako da se nije moglo raspoznati mesto gde su kopali. I svi se rezervoari za vodu u Svetome Gradu napuniše vode molitvama prepodobnoga Save. I svi ljudi u radosti uznošahu blagodarnost Bogu.
Kada prepodobni Sava bejaše u osamdeset šestoj godini života umre patrijarh Jovan, ostavivši posle sebe na prestolu Petra Elevteropolita,[68] čoveka dobrodeteljna. Zatim kroz tri godine car Justin, star i bolestan, predade presto svome bratancu Justinijanu.[69] Patrijarh pak Petar ljubljaše prepodobnog Savu i poštovaše ga, kao i raniji patrijarsi, i često ga pohađaše u pustinji. Patrijarh imađaše sestru po imenu Isihiju, koja življaše po Bogu. Ona se teško razbole, no lekari je pored svih svojih napora ne mogoše izlečiti. Tada patrijarh moli svetoga Savu da dođe bolesničinom domu i da se pomoli za nju. On dođe i triput oseni bolesnicu krsnim znakom, i ona odmah ustade zdrava, slaveći Boga.
Posle toga prepodobni i bogonosni otac naš Teodosije otide ka Gospodu u jedanaesti dan meseca januara,[70] kada prepodobnom Savi beše devedeset i jedna godina. U to vreme Samarjani koji življahu u Palestini otrgoše se od vlasti grčkoga cara, pa izabraše sebi cara iz roda svoga, po imenu Julijana, i ustadoše na hrišćane, i mnoga im zla počiniše: mnoge im crkve oteše i spališe, mnoštvo hrišćana pobiše napadajući na sela i gradove, naročito u Neapoljskim krajevima,[71] gde mesnog episkopa Samona uhvatiše i mačem ubiše, a bivše s njim prezvitere isekoše na komade, pa sa moštima svetih mučenika izmešaše, i ognjem sažegoše. Doznavši za to, car posla protiv Samarjana veliku vojsku, i car samarjanski bi ubijen u bitci; tada i Silvan, čiju pogibiju predskaza prepodobni Sava, bi uhvaćen od hrišćana, i u Skitopolju usred grada spaljen. A sin njegov Arsenije ode u Carigrad, i ubrzo – ko zna na koji način – zadobi carevu naklonost, postade visok dostojanstvenik na carskom dvoru. I stekavši poverenje kod cara, Arsenije stade klevetati i lažno optuživati palestinske hrišćane, – sam on beše samarjanske vere -, kako su tobož oni krivi za ustanak Samarjana i njihovo odcepljenje od grčke carevine. Car poverova kleveti Arsenija Samarjanina, i razgnjevi se na Palestince. Saznavši za to, patrijarh Jerusalimski Petar i područni mu episkopi moliše blaženoga Savu da preduzme težak put u Carigrad, da bi tamo stišao carev gnjev, i izmolio od cara mnoge potrebne stvari za Crkvu i Sveti Grad.
Prepodobni Sava, mada već veoma star, ipak hitno krenu na put, stavljajući potrebe Crkve iznad svoga pokoja. Doznavši za njegov dolazak, blagočestivi car Justinijan i Carigradski patrijarh Epifanije,[72] poslaše mu u susret ugledne ličnosti. A kad prepodobni ulažaše kod cara, Bog otvori oči caru Justinijanu, kao nekada Anastasiju: i on vide nad glavom prepodobnog Save blagodat Božiju koja jarko blistaše i sipaše iz sebe sunčane zrake, kao vencem okružujući glavu njegovu. Uplašen, car ustade s prestola i poklonivši se prepodobnome moli blagoslov od njega; zatim, obgrlivši glavu prepodobnoga, celiva je s ljubavlju i radošću, i moli starca da i caricu njegovu Teodoru udostoji svoga blagoslova. Kada carica ugleda svetoga Savu, ona mu se pokloni i reče: Pomoli se za mene, oče, da dobijem porod. – Starac reče: Bog, Vladar svih, neka sačuva carstvenost vašu! – Carica ponovo reče: Oče, moli Boga da razreši neplodnost moju i podari mi roditi sina. – Starac opet reče: Bog slave neka sačuva carstvenost vašu u blagoverju, i neka podari pobedu nad neprijateljima. – Tada carica i po treći put moli starca da je razreši od neplodnosti, ali ču isto što i pre; i to je smuti.
Kada prepodobni izađe od carice, oci što behu s njim upitaše ga: Oče, zašto ti ožalosti caricu ne pomolivši se za nju onako kako te ona molila? – Starac im odgovori: Verujte mi, oci, neće iz utrobe njene izaći plod koji se ne bi nahranio Severovim učenjem i stvorio u Crkvi Hristovoj veću pometnju nego Anastasije. – Ovim rečima prepodobni im stavi do znanja da se carica tajno držala jeretičkog učenja.
Car, usvojivši molbu prepodobnoga, prenese gnjev svoj sa palestinskih hrišćana na Samarjane, i donese zakon: da Samarjani ne smeju praviti skupove; da se deca njihova lišavaju nasleđa posle svojih roditelja; i najzad, da kolovođe ustanka budu poubijane. Tada se i Arsenije Samarjanin sakri, pošto car beše naredio da ga pogube, a posle on pribeže k svetome Savi, pripade k nogama njegovim i moli za sveto krštenje, da bi se na taj način izbavio od carskoga gnjeva i izbegao smrt; i bi kršten i on i svi ukućani njegovi.
Car, želeći da pokaže svoju blagonaklonost prema prepodobnome i da mu priredi prijatnost, naloži prepodobnome da ište od njega što mu treba, i da uzme koliko hoće zlata za potrebe svojih manastira. Međutim prepodobni, ne želeći bogatstva sebi već ono što je korisno za hrišćane, zamoli cara da naredi da se carski danak, skupljen u Palestini, upotrebi kao pomoć ratom Samarjanskim osiromašenim žiteljima Palestine: da se obnove spaljene od Samarjana crkve; da se u Svetome Gradu podigne gostoprimnica za zbrinjavanje hrišćana koji izdaleka dolaze radi poklonjenja grobu Gospodnjem; da se tamo sagradi bolnica za strance, i da se u njoj postave lekari; da se dovrši crkva Presvete Bogorodice, kojoj je temelje postavio patrijarh Ilija; da se u pustinji ispod njegovih manastira podigne grad – tvrđava, u kome bi se nalazila vojska radi odbrane od najezde varvara. No više svega prepodobni zamoli cara da se postara iskoreniti u svojoj carevini jeresi: Arijevu, Nestorijevu, Origenovu, i drugih jeretika, koje smućuju Crkvu Božiju. A za sve to prepodobni obeća od Boga caru ponovno prisajedinjenje Grčkome carstvu Rima i Afrike, koje raniji carevi izgubiše.
Car pristade na sve to, i naredi da se postupi po svetiteljevoj molbi, starajući se sam da se želje prepodobnoga što pre u potpunosti privedu u delo. I dok car razgovaraše o tome sa svojim savetnicima i blagajnicima, prepodobni se odmače malo ustranu, i stade čitati Davidove psalme, svršavajući Treći čas. A jedan od njegovih učenika, po imenu Jeremija, priđe mu i reče: Česni oče, zašto se ti odmače od cara i stojiš po strani, kada se on toliko stara oko ispunjenja tvoje molbe? – Starac mu odgovori: Čedo, oni rade svoj posao, a mi svoj.
Posle toga car dade svetitelju pismenu odluku, i otpusti ga s mirom. Bog pak uzvrati caru hiljadostruko za blagonaklonost koju on pokaza prema blaženome Savi i za izlaženje u susret njegovoj molbi. Jer se starčevo proročanstvo zbi: kroz kratko vreme car zaista odnese dve slavne pobede nad neprijateljima, dobi Rim i Afriku, i oba cara: Vitiga rimskog[73] i Gelimera kartatenskog[74] on vide dovedene u Carigrad kao zarobljenike. A prepodobni Sava vrati se u JerusaLim, i na molbu patrijarha i episkopa opet krenu na put u Kesariju i Skitopolj da objavi carevu odluku.[75] Tamo on, videvši malog dečaka Kirila, – kasnijeg sastavitelja ovoga Žitija -, proreče za njega da će biti njegov učenik i monah u njegovoj lavri.
Po povratku otuda, prepodobni Sava se ubrzo razbole. Saznavši o tome, patrijarh Petar dođe da ga obiđe. No kad vide da u starčevoj keliji nema ničega što je potrebno bolesniku, osim nešto roščića i bajatih urmi, patrijarh ga metnu na nosila i odnese u patrijaršiju, i sam se staraše o njemu, služeći mu svojim rukama. A nakon nekoliko dana prepodobni Sava imađaše neko božansko viđenje koje ga obavesti o njegovom skorom prestavljenju.
Ovo viđenje prepodobni ispriča patrijarhu, i moli ga da ga otpusti u lavru, da bi skončao u svojoj keliji. Patrijarh, svom dušom želeći da mu ugodi, odasla ga u keliju sa svim onim što je potrebno za negu bolesnika. Starac, legavši u svojoj keliji, sazva sve oce i bratiju, dade im poslednji celiv, i postavi mesto sebe za igumana jednog dostojnog muža, po imenu Melita, zapovedivši mu da u potpunosti sačuva sva manastirska predanja. I provede prepodobni četiri dana ništa ne jedući niti s kim razgovarajući. U subotu veče on zatraži Prečiste Tajne, i pričestivši se izgovori poslednju reč: „Gospode, u ruke Tvoje predajem duh svoj!“
Tako se prepodobni Sava prestavi petog decembra, pošto požive devedeset četiri godine, i pređe u nestarivi život, praćen angelima Božjim i svetim mučenicima.[76]
Vest o prestavljenju prepodobnoga brzo se pronese po svoj okolini Jerusalimskoj, i sabra se iz svih lavri i manastira bezbrojno mnoštvo monaha. Dođe i patrijarh sa episkopima i gradskim starešinama. Pošto izvršiše opelo, česno pogreboše njegovo telo između dve crkve, na onom mestu gde prepodobni nekada vide ognjeni stub.[77] A da sveta duša njegova bi praćena ka nebu od anđela i mučenika, doznade se iz sledećeg. U Svetom Gradu življaše jedan umetnik srebrar, rodom iz Damaska, po imenu Romul, prvi od slugu što služahu pri sv. Getsimaniji. On sam ispriča kako mu u vreme prestavljenja prepodobnoga oca Save lopovi provališe u kuću i ukradoše mnogo srebra, i njegovog i tuđeg, do sto litri. Silno ojađen, Romul dođe u crkvu svetog mučenika Teodora i pet dana plakaše i paljaše sveće pred oltarom. Pete pak noći on zaspa i vide svetog mučenika Teodora, koji ga upita: Šta ti je, brate? Zašto tako tuguješ i toliko plačeš? – On odgovori: Propade mi srebro, i moje i tuđe, lopovi me pokradoše. Zato plačem i tugujem, i molim se, ali bez uspeha; ti me ne usliši. – Svetitelj mu reče: Veruj mi, brate, ja ne bejah ovde ovih dana, jer nama, svima mučenicima, bi naređeno da se saberemo da sretnemo svetu dušu prepodobnoga Save, izašlu iz tela, i da je dopratimo do mesta upokojenja. A sada ne plači, nego otidi na to i to mesto (on mu kaza koje), i naći ćeš ukradeno. – Romul odmah ustade, pozva neke svoje poznanike, ode sa njima na ukazano mu mesto, i nađe sve onako kako mu sveti Teodor reče.
Ne treba prećutati i neka druga čudesa koja se dogodiše po prestavljenju prepodobnoga. Tako, dva gostoljubiva brata imađahu vinograd, i davahu utočište bratiji kada im iz lavre blaženoga Save dolažahu. Oni se razboleše od neke teške bolesti u vreme berbe grožđa, i behu očajni zbog toga. No oni imađahu ljubav i veru k prepodobnome Savi, i često ga spominjahu i prizivahu u pomoć. Svetitelj usliši molitvu njihovu brzo, javi se svakome posebno i reče: „Ja se pomolih Bogu za vaše zdravlje, i On vam dade po vašoj molbi; stoga ustanite i idite na svoj posao“. A oni, došavši sebi, osetiše da su zdravi, pa proslaviše Boga i blagodariše svetitelja. I od tada oni svake godine praznovahu kao veliki praznik taj dan kada im se dogodi to čudo.
Neka pobožna i vrlinska žena, po imenu Ginara, obeća pokloniti dve zavese: jednu za crkvu u Kasteliji, drugu za crkvu u pešteri. No zbog lenjosti tkalje, te zavese dugo ne biše gotove. Ginara veoma tugovaše povodom toga. Međutim, njoj se javi prepodobni ava i reče: „Ne tuguj, sutra će posao krenuti i svršiti se uspešno, jer poklon tvoj biće prijatan“. – A javi se on i tkalji, i s gnjevom je izgrdi zbog lenjosti njene. Sutradan pak jedna drugoj ispričaše svoje viđenje, i posao bi ubrzo svršen.
Ekonom velike lavre uze pod kiriju kamile od Saracena, da prenesu od Mrtvoga mora kupljenu pšenicu. Na putu za lavru jedna kamila skrenu s puta udesno, i omače se zajedno s tovarom u potok, i koprcaše se u blatu. Njen gazda, Saracen, uzviknu: Oče Savo, pomozi, i ne daj da pogine moja kamila! – I tog časa, za tren oka, on ugleda česnog starca gde sedi na kamili; on potrča drugim putem i siđe u potok, i nađe svoju kamilu nepovređenu, ali starca ne beše na njoj. Isto tako i pšenica beše neoštećena. Od toga vremena ovaj Saracen svake godine dolažaše u lavru da se pokloni grobu prepodobnoga Save.
Jednom sledbenici Origena, sabrani iz raznih mesta, namisliše pod vođstvom nekog Leontija napasti iznenada na veliku lavru i rasterati pravoverno stado prepodobnoga Save, a lavru srušiti svu do temelja. Spremivši za to mnoštvo budaka i drugog gvozdenog alata, oni silovito krenuše na lavru sa velikim besom. Beše sedam sati izjutra, i odjednom njihov put pokri tama i magla; a oni ceo dan lutahu, ali lavru ne nađoše, nego zalutaše u neka neprohodna mesta, gde ih noć zateče; i oni se izmučeni, tek sutradan obretoše u blizini manastira svetog Markijana.[78] Uvidevši da im je sve uzalud, oni se raziđoše svaki sa svojim stadom. A Bog čuvaše Lavru radi ugodnika svog, prepodobnog Save, koji se sjajno potrudi u njoj. Svetim molitvama njegovim neka i nas sačuva od svih zala isti Preblagi Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, kome slava vavek. Amin.[79]
 
SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH
KARIONA monaha
i sina njegova
ZAHARIJE
 
U EGIPTU življaše jedan čovek, po imenu Karion. On imađaše dvoje dece, koje ostavi svojoj ženi, a sam ode u skit[80] i postade monah. Kroz neko vreme u Egiptu nastade glad. Žena Karionova natrpevši se od oskudice, pođe u skit noseći sa sobom decu: jednog mališana kome beše ime Zaharija, drugo – devojčicu, i sede pod drvetom na na obali reke. U skitu beše običaj: ako dođe kakva žena radi razgovora sa monahom, onda su razgovarali izdaleka, preko reke.
Stoga i ova žena preko reke reče Karionu: Eto, ti si monah, a sada je velika glad: ko će prehraniti decu tvoju? – Karion reče ženi: Uzmi ti sebi devojčicu i idi, a meni neka ostane mališan.
Uzevši kod sebe mališana Zahariju, Karion ga odgaji u skitu, i svi znađahu da je to njegov sin. A kad dete poraste, među monasima nastade negodovanje zbog njega. Čuvši o tome, Karion reče Zahariju: Ustani i idi odavde, jer zbog tebe oci negoduju na mene. – Zaharija odgovori: Ja sam tvoj sin, i kuda da idem od tebe?
Tada oni oba, otac Karion sa sinom, krenuše i otidoše u Tivaidu.[81] Tamo dobiše keliju. Ali i tamo nastade negodovanje zbog njih, te se oni ponovo vratiše u skit, premda bratija i tu ne prestajahu roptati. Tada Zaharija ode na jezero sa otrovnom vodom, zagnjuri se do nozdrva u vodu i provede tako čas; i postade od toga kao gubav, i otac ga njegov jedva poznade. Kada Zaharija pristupi svetom Pričešću, tada svetom prezviteru Isidoru bi otkriveno o Zahariji, i on mu reče: Čedo, prošle nedelje ti pristupi i pričesti se kao čovek, a sada kao anđeo.
Kada se Karion pripremaše da se prestavi k Bogu, on reče bratiji: Mnoge trudove satvorih, podvizavajući se više od sina mog Zaharije, ali ne dostigoh u meru visine njegove, zbog njegovog smirenja i molčanija. – I prestavi se starac. Posle toga otac Mojsije reče Zahariji: Kaži mi, šta da radim da se spasem. – Zaharija mu se baci pred noge, govoreći: Zar ti mene pitaš, oče? – A starac mu na to reče: Veruj mi, čedo Zaharije, ja videh Duha Svetoga gde siđe na tebe, zbog toga te i upitah. – Tada Zaharija skide kamilavku sa glave svoje, metnu je pod noge, izgazi je i reče: Ako čovek ne zgazi sebe tako, ne može biti monah.
Jednom upitaše Zahariju: Ko je pravi monah? – On odgovori: Onaj ko sebe stalno primorava na vršenje zapovesti Božjih.
Kada Zaharija šćaše da se prestavi, Mojsije ga upita: Šta vidiš, brate? – On odgovori: Nije li bolje ćutati, oče? – Tada Mojsije reče: Da, čedo, ćuti. – A u samom trenutku razlučenja njegovog, ava Isidor pogledavši u nebo reče: Raduj se, čedo moje Zaharija, tebi se otvoriše vrata Carstva Nebeskog. – I tada Zaharija predade dušu svoju Bogu,[82] i česni oci ga pogreboše u Skitu.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
NEKTARIJA BITOLJSKOG
 
PREPODOBNI Nektarije rodio se u Bitolju. Roditelji mu behu pobožni i pravedni pred Bogom. Na krštenju svoga sina oni mu dadoše ime Nikola. Kada su Agarjani imali zauzeti njihovo mesto, majka Nikolina vide pre toga u sanom viđenju Presvetu Bogorodicu, koja joj reče da uzme muža svoga i decu svoju i da beže brzo iz svoga mesta i sakriju se na drugom mestu. Primivši ovo viđenje kao od Boga, majka Nikolina tako i učini. Uskoro zatim Turci zaista i naiđu, zauzmu njihovo mesto i nanesu mnoga zla narodu hrišćanskom. Kada ova najezda prođe i smiri se borba i neredi, roditelji Nikolini izađoše iz svoga skloništa sa svojom decom živi i čitavi, blagodarni Bogu i Bogorodici za svoje opasenje, a opet žalosni zbog stradanja i porobljenja svoje braće hrišćana i svoje otadžbine.
Otac Nikolin, koji beše već dosta star, dogovori se tada sa svojom suprugom da napusti svet. Sa svoja dva muška deteta, od kojih jedan beše ovaj sveti Nektarije, on otide u manastir Svetih Vračeva Kozme i Damjana kod Bitolja, u podnožju tamošnje gore. Tamo se on zamonaši sa imenom Pahomije, i podvizavaše se zajedno sa svoja dva sina.
Običaj beše u okolnih hrišćana da u manastir Svetih Vračeva donose plodove sa svojih njiva i vinograda, koliko ko može i želi, naročito o samom prazniku Svetih Vračeva. Tako jedne godine za praznik Svetih doneše hrišćani svoje plodove u manastir, i zajedno sa monasima proslaviše Svete Besrebrenike. Tom prilikom oni behu doneli i dosta vina, kojim napuniše jedno oveće bure. Kako pak za praznik beše dosta sveta za ručkom, gosti brzo popiše ovo vino iz bureta. Doznavši za to, monah Pahomije otide sa svoja dva sina i sa svećama u rukama u podrum, imajući nameru da opere ono ispražnjeno bure. Međutim, kada oni dođoše do bureta, nađoše ga na čudesan način opet napunjenog vinom, koje divno mirisaše i beše veoma prijatno za piće.
Videći ovo divno čudo Božje a sećajući se i onog javljanja Presvete Bogorodice njegovoj majci, mladi sin Pahomijev Nikola razgori se u srcu svome velikom ljubavlju prema Hristu i svom dušom svojom zažele da zadobije Njega, jedinog Željenog i Ljubljenog. Zato se poče moliti Njemu najtoplije i najusrdnije. Zbog svega toga, on uskoro zatim ostavi svet i otide u Svetu Goru Atonsku. Tamo on nađe jednog iskusnog i vrlinskog starca po imenu Dionisija, zvanog Jagari, koji beše rodom iz Carigrada. Ovaj Dionisije, napustivši svet i došavši u Svetu Goru, postao beše poslušnik kod iskusnog starca Filoteja – Jagari (nazvanoga tako po keliji Svetih Arhangela u Kareji, gde je živeo).[83]
Starac Dionisije primi kod sebe blagočestivoga Nikolu i privede ga na blagoslov svome duhovnom ocu starcu Filoteju Jagari koji, imađaše od Boga dar prozorljivosti. Čim Nikolaj stupi pred njega, starac Filotej ga nazva po imenu, govoreći mu: Ti si, čedo, Nikolaj, sin Pahomijev, i ti želiš da ostaneš da živiš sa nama. – Čuvši to, Nikolaj se iznenadi, pa zapita: Otkuda, časni oče, znaš mene i sve o meni? – Starac mu na to reče: Bog otaca naših, čedo, koji te posla nama, On mi otkri o tebi. – Zadivljen zbog svega toga, Nikola ostade kod ovih vrlinskih staraca, i truđaše se uz njih sa još većom ljubavlju i revnošću. Podvizavajući se tako uz njih, on bi uskoro zamonašen od prepodobnih staraca i na monašenju dobi ime Nektarije.
Od tada se prepodobni Nektarije dade još usrdnije na podvige vrlinskog življenja i duhovnog napredovanja. No lukavi zavidljivac đavo ne mogaše podneti njegovo duhovno uspevanje u podvizima i vrlinama, i zato napadaše prepodobnog Nektarija raznovrsnim iskušenjima i smutljivim pomislima, kroz koje ga navraćaše da napusti življenje sa spomenutim iskusnim starcima. No kako đavo u tome ništa ne uspe, jer blaženi Nektarije ostade čvrst i nepokolebljiv, to đavo stavi u srca drugih zavist na svetog podvižnika, da mu makar time napakosti. Beše to zavist jednog saposlušnika prepodobnoga, koji tražaše da se Nektarije odatle protera, i prećaše da će, ako se to ne učini, neko biti ubijen. Prepodobni starci su savetovali ovog neposlušnog poslušnika, i to nekad lepim rečima i poukama iz Svetog Pisma, a nekad opet pretnjama večnih kazni i muka, no ovaj bezumnik to ne primaše, nego i dalje tražaše da se Nektarije udalji. Tada starci posavetovaše Nektarija da je bolje da se za neko vreme udalji od njih, pa ga zato poslaše kod svetogorskog Prote Danila u Kareju, koji sa ljubavlju primi prepodobnoga kod sebe.
U to vreme prestavi se ka Gospodu prepodobni starac Filotej, te starac Dionisije, ne podnoseći više onog zlog zavisnika, udalji se i sam od njega i otide da potraži Nektarija. Našavši ga i izmolivši dozvolu od Prote za neki manastirčić Svetih Arhangela, zvani Kofu, on se sa Nektarijem nastani tamo i tako opet oni življahu i podvizavahu se zajedno. Oni se bavljahu rukodeljem i od toga sami življahu, pa čak i drugima davahu pomoći. Onaj pak neposlušni zavisnik lutaše kojekuda po Svetoj Gori, dok na kraju ne napusti to sveto mesto i otide u svet, gde sebe upropasti i dušu svoju izgubi, jer se odade širokim putevima svetskim.
Uskoro zatim prestavi se ka Gospodu i blaženi starac Dionisije Jagaris, i bi česno pogreben od prepodobnog Nektarija. Pošto ostade sam, Nektarije udvostruči svoje podvige, koji su samo Bogu bili poznati. Videći takve njegove podvige i hoteći mu umnožiti vence nagrade, Bog dopusti da prepodobni Nektarije padne u mnoge i teške telesne bolesti. Stradajući u bolestima i nevoljama, prepodobni ih podnošaše sa velikom trpeljivošću i blagodarnošću Bogu, tako da time steče još veće vence kod Boga.
Najzad, pobedivši zavist ljudsku, napasti demonske i bolesti telesne, prepodobni Nektarije se preseli u večno Carstvo Hristovo, 5. decembra 1500. godine. Posle četiri godine bi izvršen prenos njegovih česnih moštiju, i one biše nađene netruležne i miomirne. Česne i čudotvorne mošti njegove i danas počivaju u Svetoj Gori, u keliji u kojoj se on podvizavao.
Molitvama prepodobnog Nektarija Bitoljskog i Svetogorskog neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA ANASTASIJA
 
SVETI Anastasije, videvši kako neznabošci istjazavaju, muče i ubijaju svete mučenike zbog ispovedanja vere Hristove, i znajući kakva su neiskazana blaga pripremljena od Boga za mučenike, srce mu se zapali božanskom revnošću i on zažele da i sam pođe istim putem mučeništva i udostoji se istih venaca. I jednoga dana on, srca puna plamene ljubavi za mučeništvom, oseni celo telo svoje krsnim znakom, odjuri na sudište, stade usred njega i povika gromkim glasom: Nađoše me koji me ne traže; i javih se onima koji za me ne pitaju (Rm. 10, 20). – Tada svi uperiše poglede u njega, a on im reče: Čujte svi vi, sluge đavolove: ja sam hrišćanin, i verujem u Gospoda mog Isusa Hrista, a idole vaše i sve koji im se klanjaju proklinjem. – A oni, iznenađeni takvom smelošću, odmah ga zgrabiše, svukoše, i strahovito tukoše, pa mu rekoše: Ovo si dobio za svoju bezočnost i drskost, i zato što u Hrista veruješ. Ako se dakle ne odrekneš Hrista, glava će ti biti odsečena, i telo će tvoje biti bačeno ribama da ga pojedu. – No pošto se sveti mučenik ne hte odreći Hrista, oni mu odmah odsekoše glavu, pa telo njegovo baciše u more.
 
SPOMEN SVETIH PREPODOBNOMUČENIKA
KAREJSKIH (Svetogorskih)
 
SVETI prepodobnomučenici Karejski, i drugi koji življahu u raznim kelijama Svete Gore Atonske, postradaše od papista u vreme unije, koju stvori s papom rimskim vizantijski car Mihail VIII Paleolog (1260-1281. godine). Prvi između njih bi obešen, a ostali mačem posečeni.[84]
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
FILOTEJA KAREJSKOG
 
PREPODOBNI otac naš Filotej podvizavao se u Karejokoj keliji, zvanoj Jagari; bio starcem prepodobnog Nektarija, (Bitoljskog), i za čistotu i svetost svoga života udostojio se od Boga dara prozorljivosti. Upokojio se u miru.[85]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA DIOGENA
 
OVAJ sveti mučenik postradao za Gospoda Hrista kamenovan.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA AVERKIJA
 
SVETI mučenik Averkije postradao za Hrista mačem V posečen.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NONA
 
SVETO živeo, u miru se prestavio.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GRATOSA
 
VODEĆI anđelski život upokojio se u miru.
 


 
NAPOMENE:
[1]Teodosije II ili Mlađi, unuk Teodosija Velikog, Vizantijski car, carovao od 408-450. godine. Tako, rođenje prepodobnog Save Osvećenog pada u 439. godinu.
[2]Kapadokija – istočna oblast Male Azije. Kesarija – glavni grad Kapadokije. Mutalaska, sada Talasi, udaljeno osam kilometara od Kesarije.
[3]1. Car. 1, 1….
[4]Aleksandrija – primorski grad u Africi na severnoj obali Egipta; veliki trgovački centar; bedem neznabožačke učenosti, a zatim središte hrišćanske prosvete.
[5]Selo Skanda, na pola kilometra daljine od Mutalaske.
[6]Sada manastir svetog Jovana Preteče, u selu Zindzedere, pa jednoj steni.
[7]Sravni: Psal. 83, 11.
[8]1. Kor. 15, 33.
[9]Markijan – Vizantijski car od 450-457. godine. – Sveti Juvenalije patrijarhovao od 420-458. godine.
[10]Sveti Pasarion – osnivač jednog od Jerusalimskih manastira, episkop i nastavnik prep. Jevtimija Velikog; podvizavao se u prvoj polovini petoga veka; praznuje se 11. avgusta i Sirne subote.
[11]Crkva praznuje prepodobnog Jevtimija Velikog 20. januara.
[12]Spomen prep. Teoktista, saisposnika prep. Jevtimija Velikog, praznuje se 3. septembra.
[13]Spomen prep. Domentijana Palestinskog Crkva praznuje u Sirnu subotu.
[14]Godine 473. – Anastasije I: patrijarh Jerusalimski od 458. do 478. godine.
[15]Melagrija – pustinjsko zelje Palestine; gorkog ukusa. Orčika tršćana – od mirisave i prijatne biljke, trske, kojoj koren gorak; upotrebljavana za pravljenje mirisavih tamjana za bogosluženje; isto tako upotrebljavana za pravljenje lekovite masti; pustinjaci njenu srčiku upotrebljavali za hranu.
[16]Spomen njegov praznuje se 12. decembra.
[17]Prep. Teodosije Veliki, kinoviarh Palestinski; osnivač i ustrojatelj opštežićnih manastira na Istoku; praznuje se 11. januara.
[18]Psal. 146, 9.
[19]To je bilo 478. godine. Martirije – patrijarh Jerusalimski od 478-486. godine.
[20]Zenon – Vizantijski car od 474-491. godine. Vasilisk mu oteo presto 475. godine i carovao do kraja 477. godine; tada ga Zenon zbaci, zatvori, i on u tamnici skonča od gladi.
[21]To jest divljih inoplemenika, u ovom slučaju Saracena – nomada.
[22]3. Car. 17, 4-6.
[23]Reč je o svetom Jovanu Ćutljivom, episkopu Kolonijskom; praznuje se 3. decembra.
[24]Današnji Mihmas.
[25]Manastir u Varihi – danas Beni Naim -, na jugu od Hevrona. Sve te monaške obitelji nalazile su se u pustinji duž reke Jordana, nedaleko od njega.
[26]Salustije – patrijarh Jerusalimski od 486-494. godine.
[27]Jud. 19.
[28]4. Car. 5, 20-27.
[29]To je jedino ostrvo u Mrtvome moru, nedaleko od uvora Jordana, na zapadu.
[30]To jest Blagoslovi nas, oče.
[31]Isavrija – malena oblast na jugu Male Azije.
[32]Današnja – Hirbert Mird.
[33]Amatunt – grad na ostrvu Kipru, sada Paleo – Lemesos. Aila – krajnji južni grad Palestine, u dubini zaliva Crvenoga mora; sada razvaline u blizini Akabe.
[34]Katismatna crkva, – grčka reč katismatna znači: sedište, – bila je podignuta od neke pobožne udovice u čast Presvete Bogorodice na mestu zvanom: „Staro sedište“, u okolini Jerusalima.. – U to vreme prep. Teodosije Veliki ostavi ovu crkvu i osnova opštežićni manastir, U kome se podvizavalo oko 700. ljudi, monaha. Manastir se palazio na sedam kilometara od lavre prepodobnog Save.
[35]2. Mojs. 31, 1-6.
[36]U vreme širenja monofizitske jeresi koja je učila da u Isusu Hristu postoji jedna priroda, Božanska, koja je progutala čovečansku prirodu, neki Petar Fulon, u mladosti valjavičar, kasnije prezviter, a zatim i lažni patrijarh Antiohijski, dodade Trisvetoj pesmi reči: „koji si se raspeo za nas, pomiluj nas“. Tim dodatkom on je tvrdio da je u stradanju Spasiteljevom stradalo ne samo Hristovo Božanstvo nego i sva Sveta Trojica. Sledbenici Petrovi obrazovaše posebnu sektu Teopashita, koja je duto vremena uznemiravala pravoslavni svet.
[37]Skitopolj, sada Bejsan, grad u Palestini, ležao na velikom drevnom karavanskom putu iz Damaska u Egipat; udaljen od Jerusalima preko 100. kilometara.
[38]U Zajordanju, blizu današnjeg Mkesa, na reci Jarmuki, nedaleko od grada Gadare kraj Genisaretskog jezera.
[39]Današnji Amvas, na putu iz Romlea u Jerusalim.
[40]Praznik Obnovljenja ili Osvećenja hrama Vaskrsenja Hristova u Jerusalimu, podignutog svetim Konstantinom Velikim 335. godine na Golgoti, Crkva praznuje 13. septembra. Ovaj praznik se uvek proslavljao, a i danas se proslavlja veoma svečano i privlači mnoštvo poklonika u Jerusalim.
[41]Osnovana prepodobnim Haritonom, koji se praznuje 28. septembra. Sukijska je sirijska reč, i znači: Stara.
[42]Tekojski potok proticao kroz Tekojsku pustinju, koja sačinjava deo velike pustinje Judejske, južno od Sukijske lavre.
[43]To je bilo 514. godine. Po kazivanju pisca Žitija prep. Save Osvećenog, inoka Kirila, ovaj Jovan bio je čudotvorac. Spomen njegov praznuje se u Sirnu subotu.
[44]Na jugu od Hevrona, pored reke Jordana.
[45]To je najviša gora u svoj istočnoj pustinji. Sada: Muntar.
[46]Patrijarhovao u Jerusalimu pod imenom Jovana III od 517-524. godine.
[47]Prema nazivu jezera: Eptastoma.
[48]Sr. Psal. 41, 5.
[49]Spomen prvp. Afrodisija Palestinskog praznuje se 24. decembra.
[50]Sada – Medeba u Zajordanju.
[51]Na ovom Saboru osuđena Jevtihijeva jeres, monofizitstvo. Ta jeres učila: u Hristu postoji jedna priroda, Božanska; Njegova čovečanska priroda progutana je Božanskom.
[52]Jevtimije – patrijarh Carigradski od 490-496. godine.
[53]Flavijan – patrijarh Antiohijeki od 506-512. godine.
[54]To je bilo krajem 511. godine. – Sidon, prastari grad Finikije, na obali Sredozemnog mora, nedaleko od planinskog grebena Livana, sa divnim pristaništem.
[55]Predstavnici i jeresiarsi monofizita: Jevtihije – nastojatelj i arhimandrit jednog Carigradskog manastira; Dioskor, patrijarh Aleksandrijski od 444-451. god.
[56]U 513. godini.
[57]Patrijarhovao kao Jovan III od 517-524. godine.
[58]To je bilo u početku 517. godine.
[59]Misli se na Četiri Vaseljenska Sabora, dotle već održana.
[60]Razumeju se Vaseljenski sabori: Prvi (Nikejski) 325. godine; Drugi (Carigradski) 381. god.; Treći (Efeski) 341. god.; Četvrti (Halkidonski) 451. godine.
[61]Flb. 4, 7.
[62]To je bilo 518. godine.
[63]Po jevrejskom računanju, koje je ostalo i u hrišćanskoj bogoslužbenoj praksi, deveti sat to je tri sata posle podne.
[64]U dvanaest sati = u ponoći.
[65]20. jula 517. godine.
[66]Vizantijski car od 518-527. godine.
[67]Spomen njegov Crkva praznuje 3. oktobra.
[68]Patrijarh Jovan skončao 524. godine. Njegov prejemnik, patrijarh Petar, patrijarhovao od 524-544. godine. Nazvan Elevteropolit po mestu rođenja – gradu Elevteropolju u Južnoj Palestini.
[69]Car Justin, sa pristankom Senata, predao presto Justinijanu, koga patrijarh Carigradski krunisao za cara. Justinijan i do toga, zbog bolesti svoga strica cara Justina, vodio državne poslove. Justinijan carovao od 527-565. godine.
[70]529. godine.
[71]Neapolis – sada Nablus – drevni Sihem, grad u dolini između dveju gora: Harizina i Gevala.
[72]Sv. Epifanije – patrijarh Carigradski od 520-535. g. Praznuje se 25. avgusta.
[73]Vitig – jedan od poslednjih kraljeva Ostgotske države u ItaliJi, osnovane Teodorihom Velikim 493. godine. Vitig carovao od 537-538. god. Ostgotsko carstvo bi osvojeno od znamenitih vojskovođa cara Justinijana: Velizarija i konačno Narzesa 554. godine.
[74]Gelimer – poslednji kralj Vandalske države u Severnoj Africi. Ovo Vandalsko kraljevstvo bi srušeno i osvojeno od Vizantijskog vojskovođe Velizarija 554. godine. Zarobljen, Gelimer bi poslat u Carigrad, gde je pratio Velizarija pri njegovom trijumfalnom povratku.
[75]Carska se odluka, uglavnome, odnosila na uništenje jeresi: arijanske, monofizitske, Nestorijeve i Origenove, i na Samarjansko lažno učenje, i na utvrđivanje Pravoslavlja.
[76]Prepodobni Sava Osvećeni prestavio se 532. godine.
[77]O moštima prepodobnog Save pisac ovog Žitija, monah Kiril, mnogo vremena kasnije, pisao je: „Telo njegovo do današnjega dana sačuvalo se potpuno celo i netljeno. To sam ja svojim očima video prošlog indiktiona. Kada otvoriše dragocenu grobnicu, da bi položili u nju ostatke blaženoga Kasijana, ja siđoh u nju da se poklonim moštima božanstvenog starca i videh da su one cele i netljene“. – Obitelj svetog Save Osvećenog i danas postoji, na trinaestak kilometara istočno od Jerusalima, i čuvena je na Istoku sa strogog podvižničkog života svojih monaha. – Docnije su mošti prepodobnoga Save latini preneli u Veneciju, i one su tamo počivale u crkvi svetoga Marka sve do nedavno, kada su ponovo svečano vraćene u njegovu lavru (1972. god.).
[78]Kinovija svetog ave Markijana nalazila se oko Vitlejema.
[79]Prepodobni Sava Osvećeni napisao je prvi Tipik = Ustav o crkvenim bogosluženjima, poznat pod imenom Jerusalimskog, i usvojen od svih Palestinskih manastira. Po svedočanstvu svetog Simeona Solunskog: …božanstveni otac naš Sava izložio je Ustav, primivši ga od prepodobnih Jevtimija i Teoktista (koji behu prvi nastavnici prepodobnome Savi u podvizima pustinjačkim), a oni su ga primili od onih što behu pre njih i od Haritona Ispovednika, koji je preminuo 350. godine: to jest kraće: po predanju apostolskom. Docnije, Tipik svetog Save Osvećenog bio je obogaćen neophodnim i važnim dopunama. Još Docnije on je bio zaturen, pa obnovljen svetim Sofronijem, patrijarhom Jerusalimskim.
[80]Skitom se nazivala naročita vrsta monaških obitelji: to su bile posebne, odvojene kelije za usamljene pustinjake. No pre svega tako se nazivao poznati kraj u severozapdnom delu Egipta, na tridesetak kilometara od gore Nitrijske.
[81]Tivaida – oblast znamenitog u drevnosti Egipatskog grada Tive; po imenu ovoga grada, tako se nazivao sav Gornji (južni) Egipat. Tivaidska pustinja bila je jedno od najomiljenijih mesta drevnim hrišćanskim monasima za podvizavanje.
[82]Prepodobni Zaharija upokojio se krajem četvrtog veka.
[83]Spomen ovog prepodobnog Filoteja Karejskog, zvanog Jagar, praznuje se takođe danas 5. decembra.
[84]Spomen ovih Svetogorskih Prepodobnomučenika i Ispovednika vere Pravoslavne slavi se još i 4. januara, 22. septembra i 10. oktobra (gde videti opširnije o njima).
[85]Službu mu je nedavno napisao o. Gerasim Mikroagiananitis u Svetoj Gori.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *