NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

ŽITIJA SVETIH ZA DECEMBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
4. DECEMBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETE VELIKOMUČENICE
VARVARE
 
ZA carovanja Maksimijana,[1] neznabožnog cara Rimskog, življaše na Istoku, u Iliopolju,[2] jedan čovek visokog porekla, bogat i znamenit, po imenu Dioskor, po rodu i po veri neznabožac. On imađaše kćer Varvaru koju čuvaše kao zenicu oka, jer sem nje on ne imađaše više dece. Kada ona poodraste, pokaza se veoma lepa licem, tako da joj po lepoti ne beše slične devojčice u celoj zemlji toj. Zbog toga otac njen Dioskor sazida visoku kulu, raskošno – umetničku građevinu, i unutra u kuli veleljepne palate sa svima ugodnostima. U tu kulu Dioskor zatvori svoju kćer Varvaru, davši joj dobre vaspitačice i sluškinje, jer joj majka beše umrla. Dioskor to uradi, da takvu lepotu ne bi mogli videti prosti i neznatni ljudi, jer on smatraše da oči takvih ljudi nisu dostojne da gledaju prekrasno lice njegove kćeri. Živeći u kuli, u visokim palatama, devojčica nalažaše utehu u tome što sa te visine posmatraše nebeska i zemaljska sazdanja Božija, svetila nebeska i krasotu zemaljskog sveta. Jednom, posmatrajući nebo i razgledajući sijanje sunca, tečenje meseca i krasotu zvezda, ona upita svoje vaspitačice i sluškinje: Ko je stvorio to? – Zatim, pogledavši na krasotu zemaljsku: na zelena polja, šume i vrtove, na gore i vode, ona raspitivaše: Čija je ruka sazdala sve to? – One joj rekoše: Sve su to stvorili bogovi. – Devojčica upita: Koji bogovi? – Sluškinje joj odgovoriše: Oni bogovi koje otac tvoj počituje, i drži ih u svome dvorcu: zlatne, srebrne i drvene, i kojima se on poklanja. Eto, ti su bogovi stvorili sve što očima vidiš.
Čuvši takve odgovore njihove, devojčicu zahvati sumnja, i ona razmišljaše u sebi: Bogovi koje otac moj počituje napravljeni su rukama ljudskim: zlatne i srebrne napravio je zlatar, kamene je napravio kamenorezac, drvene je napravio drvodelja. Kako su onda ti napravljeni bogovi mogli stvoriti takvu presvetlu visinu nebesku i ovakvu krasotu zemaljsku, kada sami ne mogu ni hoditi nogama, ni raditi rukama?
Tako razmišljajući u sebi, ona često, i danju i noću, posmatraše nebo, starajući se da po stvorenjima pozna Tvorca. Jednom kada ona dugo posmatraše nebo, i beše obuzeta silnom željom da sazna ko je stvorio prekrasnu visinu, prostranstvo i svetlost neba, iznenada zasija u srcu njenom svetlost Božanske blagodati i otvori joj oči uma ka poznanju Jedinog, Nevidljivog, Nedomislivog i Nepostižnog Boga, koji je premudro stvorio nebo i zemlju. I ona govoraše u sebi: Mora postojati jedan takav Bog koga nije učinila ruka ljudska, nego sam On ima svoje biće, i sve je rukom Svojom stvorio; mora postojati Onaj koji je rasprostro širinu nebesa, utvrdio temelje zemlje, i obasjava odozgo sav svet zracima sunca, sijanjem meseca i svetljenjem zvezda; a dole – ukrašava zemlju raznovrsnim drvećem i cvećem, napaja je rekama i izvorima; mora postojati jedan takav Bog koji sve održava, sve uređuje, sve oživljuje, i o svemu promišlja.
Tako se devica Varvara učaše da od tvorevine pozna Tvorca, te se na njoj zbivahu reči Davidove: Poučih se od svih poslova tvojih, i od stvorenja ruku tvojih naučavah se (Psal. 142, 5). U takim razmišljanjima razgore se u Varvarinom srcu oganj božanske ljubavi i zapali dušu njenu plamenom čežnjom za Bogom, te ona ne imađaše mira ni danju ni noću, misleći samo o jednom, želeći samo jedno: da nasigurno pozna Boga i Tvorca svih i svega. među ljudima pak ne mogaše ona naći učitelja koji bi joj otkrio tajne svete vere i uputio je na put spasenja, jer je bilo nemoguće da iko dođe k njoj osim određenih sluškinja, pošto je roditelj njen Dioskor beše okružio budnom stražom. Međutim sam Svemudri Učitelj i Nastavnik, Duh Sveti, unutarnjim tajnim nadahnućem blagodati Svoje učaše je nevidljivo i davaše umu njenom poznanje istine. I življaše devica u kuli svojoj kao usamljena ptica na krovu, razmišljajući o nebeskom a ne o zemaljskom; jer srce njeno ne prianjaše ničemu zemaljskom: ne ljubljaše ona ni zlato, ni skupoceno biserje, ni drago kamenje, ni gizdave haljine, niti ikakve devojačke nakite, niti ikada pomisli na brak, već sva misao njena beše obraćena k Jedinome Bogu, i ona beše zarobljena ljubavlju k Njemu.
Kada dođe vreme da se Varvara udaje, mnogi bogati, visokorodni i znatni mladići, čuvši za neobičnu lepotu Varvarinu, pohitaše k Dioskoru da prose ruku njenu. Dioskor se pope na kulu k Varvari, i stade joj govoriti o braku, nabrajajući joj razne divne prosioce i pitajući je sa kim bi od njih htela da se veri. Čuvši od oca takve reči, celomudrena devica Varvara pocrvene u licu, stideći se ne samo da sluša nego i da pomisli na brak; i ona odlučno to odbi, ne pristajući na očeovu želju: jer ona smatraše za veliki gubitak uništiti cvet čistote svoje i izgubiti sveskupoceni biser devstva. No na uporno i dugo navaljivanje oca da ga posluša, Varvara se odvažno i rečito protivljaše, i najzad izjavi: Oče moj, budeš li mi još govorio o tome, i budeš li me i dalje primoravao na veridbu, učinićeš to, da se više nećeš nazivati ocem, jer ću ja ubiti sebe, i tako ćeš ti izgubiti svoje jedino dete.
Čuvši to, Dioskora spopade užas, i on ode od Varvare, ne smejući više da je primorava na brak. Pored toga on smatraše da je bolje da je na lep način privoli na brak nego da je silom primorava. I nadaše se da će doći vreme kada će se sama Varvara predomisliti i poželeti da stupi u brak. Potom on namisli da zbog poslova ide na dalek put, držeći da će Varvara bez njega tugovati, pa će ona kad se on bude vratio s puta, radije primiti njegov savet i poslušati ga. Stoga, polazeći na put, Dioskor naredi da se u njegovom vrtu, pored starog kupatila, podigne raskošno i skupoceno kupatilo, sa dva prozora okrenuto jugu. Vaspitačicama pak i sluškinjama svoje kćeri naredi, da Varvara može slobodno i nesmetano silaziti s kule i raditi što joj se bude htelo. Jer Dioskor mišljaše da će Varvara razgovarajući sa mnogim ljudima i videći mnoge devojke verene i udate, i sama poželeti da se uda.
Po Dioskorovom odlasku na dalek put Varvara, koristeći se slobodom da izlazi iz kuće i nesmetano razgovara s kim hoće, sprijatelji se sa nekim hrišćanskim devojkama, i ču od njih za ime Isusa Hrista. Ona se odmah duhom obradova imenu tom, i truđaše se da što više sazna od njih o Hristu. I one joj pričahu sve o Gospodu Hristu: o neiskazanom Božanstvu Njegovom, o ovaploćenju Njegovom od Prečiste Djeve Marije, o Njegovom dobrovoljnom stradanju i vaskrsenju, o budućem sudu, o večnom mučenju idolopoklonika, o beskonačnom blaženstvu vernih hrišćana u Carstvu Nebeskom. Slušajući o svemu tome, Varvara osećaše milinu u srcu, i goraše ljubavlju ka Hristu, i željaše da se krsti. I baš u to vreme dogodi se da jedan prezviter dođe u Iliopolj, pod vidom trgovca. Doznavši za to, Varvara ga pozva k sebi, i tajno se nauči od njega poznanju Jedinog Tvorca svega i Svedržitelja Boga i veri u Gospoda našega Isusa Hrista, što je ona odavna plameno želela. Pošto joj izloži ove tajne svete vere, prezviter je krsti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i poučivši je dobro, otide u svoj zavičaj. A sveta Varvara, prosvećena krštenjem, razgore se još većom ljubavlju k Bogu, podvizavaše se u postu i molitvi dan i noć, služeći Gospodu svome, kome se i unevesti, davši zavet da će devstvo svoje čuvati neoskvrnjeno.
U to vreme zidaše se kupatilo, shodno Dioskorovom naređenju pred odlazak na put. A sveta devojka Varvara siđe jednom sa svoje kule da vidi zidanje kupatila. I kad ugleda u kupatilu dva prozora, ona upita radnike: Zašto ste načinili samo dva prozora? Nije li bolje da budu tri prozora? Tada će i zid biti lepši i kupatilo svetlije. – Radnici odgovoriše: Tako nam tvoj otac naredi da načinimo samo dva prozora prema jugu. – No Varvara uporno nastojavaše da se proseče i treći prozor na kupatilu, da bi to bio simvol Svete Trojice. A kada zidari ne hteše to učiniti bojeći se njenoga oca, ona im reče: Ja ću se pred ocem zauzeti za vas i odgovaraću za vas, a vi uradite kako vam naređujem.
Tada radnici, po njenom naređenju, načiniše i treći prozor na kupatilu. Staro pak kupatilo, pored koga se zidalo novo, beše svo obloženo glačanim mermerom. Jednom sveta Varvara, došavši k, tom starom kupatilu i pogledavši na istok, prstom nacrta na mermeru sveti krst, i krst se udubi u kamen kao gvožđem urezan. Osim toga u tom istom kupatilu, iz njene stope na kamenom podu kupatila proključa izvor vode, koja docnije pričini isceljenje mnogima koji s verom dolažahu.[3]
Hodajući jednom po palati svoga oca, sveta Varvara ugleda njegove bogove, bezdahne idole, postavljene na česnom mestu, i duboko uzdahnu zbog pogibli duša onih ljudi koji služe idolima. Zatim ona popljuva lica idola, govoreći: Neka vam budu slični svi koji vam se klanjaju i od vas bezdahnih ištu pomoć!
Rekavši to, ona uziće na svoju kulu. Tamo ona, po običaju svome, revnovaše u molitvi i pošćenju, svim umom svojim, udubljujući se u bogorazmišljanje.
Međutim otac njen vrati se s puta. Pregledajući zidarske radove on priđe novopodignutom kupatilu, pa kad ugleda tri prozora na njemu on stade s gnjevom grditi sluge i zidare što su pogazili njegovo naređenje, te su napravili tri prozora a ne dva. Oni odgovoriše: To smo uradili ne po svojoj volji već po volji tvoje kćeri Varvare; ona nam naredi te mi i protiv svoje volje načinismo tri prozora.
Dioskor odmah pozva Varvaru i upita je: Zašto si naredila da se u kupatilu načini treći prozor? – Ona odgovori: Bolje tri nego dva; jer si ti, oče, naredio da se načine dva, valjda simvol dvaju nebeskih svetila, sunca i meseca, da obasjavaju kupatilo; a ja naredih da se načini i treći, kao simvol Trojičine Svetlosti, jer su u nepristupne, neiskazane, nezalazne i neugasive Trojične Svetlosti tri prozora,[4] kojima se prosvećuje svaki čovek koji dolazi na svet.
Otac se zbuni od novih, vaistinu divnih, ali za njega neshvatljivih reči svoje kćeri. I izdvojivši se nasamo s njom kod starog kupatila gde bejaše krst, prstom svete Varvare izobražen na kamenu, a koji Dioskor još ne beše primetio, on je stade pitati: Šta ti govoriš? Na koji način svetlost triju prozora prosvećuje svakoga čoveka? – Svetiteljka odgovori: Slušaj pažljivo, oče moj, i shvati što govorim: Otac, Sin i Sveti Duh, Tri Lica Jednoga u Trojici Boga, koji živi u svetlosti nepristupnoj, prosvećuju i oživljuju svako stvorenje. Radi toga ja i naredih da se na kupatilu načine tri prozora, da bi jedan predstavljao Oca, drugi Sina, treći Svetoga Duha, te da na taj način i sami zidovi proslavljaju ime Presvete Trojice.
Zatim pokazujući prstom na znak krsta, izobražen na mermeru, ona reče: Ja takođe izobrazih i znak Sina Božija: blagovolenjem Oca i dejstvom Svetoga Duha On se radi spasenja ljudi ovaploti od Prečiste Djeve i dobrovoljno postrada na krstu, čije izobraženje ti vidiš. Nacrtah tu znak krsta, da bi sila krsna odgonila odavde svu silu đavolju.
To i mnogo drugo o Svetoj Trojici, o ovaploćenju i stradanju Hristovom, o sili krsta, i o ostalim tajnama svete vere govoraše premudra devojka svome surovom i tvrdoglavom ocu, čime ga strahovito razjari. I on u besu svom, zaboravivši na prirodnu ljubav prema kćeri, izvuče mač svoj i htede da je probode, no ona se dade u bekstvo. Sa mačem u ruci Dioskor pojuri za njom, kao vuk za ovcom. I kad on beše već na domaku nevinog jagnjeta Hristovog, ona se iznenada obrete pred stenovitom gorom koja joj zatvori put. Nemajući kuda da pobegne od ruke i mača roditelja, ili bolje reći mučitelja, njoj jedino utočište beše Bog, ka kome ona uperi i duševne i telesne oči i moljaše Ga za pomoć i zaštitu. Svevišnji brzo usliši sluškinju Svoju i odmah joj ukaza pomoć: učini te se stenovita gora rasede pred njom, kao nekada pred svetom prvomučenicom Teklom kada je ona bežala od razvratnika. Sveta Varvara pobeže u raselinu, i stena se tog trenutka sastavi za njom, davši svetiteljki slobodan put do navrh gore. Uzišavši na vrh gore, ona se tamo sakri u jednoj pećini. A svirepi i uporpi Dioskor, ne videći pred sobom bežeću kćer, začudi se kako se to ona sakri od očiju njegovih, i dugo vreme je marljivo tražaše. Zaobilazeći goru i tražeći Varvaru, on ugleda dva čobanina na gori koji pasijahu stada ovaca. Ovi čobani videše svetu Varvaru kako uziće na goru i sakri se u pećini. Popevši se do njih, Dioskor ih upita, ne videše li oni njegovu bežeću kćer. Jedan od čobana, žalostiva srca, videći Dioskora punog gnjeva, ne hte odati nevinu devicu, i reče: Ne videh je. – No drugi ćuteći ukaza rukom na mesto gde se svetiteljka sakri. Dioskor pojuri tamo, a čobanina koji odade svetiteljku postiže kazna Božja na istom mestu: sam on pretvori se u kameni stub, a njegove se ovce pretvoriše u skakavce.
Našavši svoju kćer u pećini, Dioskor je stade nemilosrdno tući. Bacivši je na zemlju, on je gažaše nogama; onda, uhvativši je za kosu, on je vucijaše po strašnom putu sve do svoje kuće. Zatim je zaključa u tesnoj, mračnoj kućici, zapečati i vrata i prozore, postavi stražu, i moraše svoju kćer glađu i žeđu. Potom Dioskor ode kod carskog namesnika te oblasti, Martijana, i ispriča mu sve o svojoj kćeri, kako ona odbacuje bogove i veruje u Raspetoga. I on moli namesnika da njegovu kćer Varvaru, zapretivši joj raznim mukama, vrati veri otaca.
Posle toga Dioskor izvede svetu Varvaru iz zatvora, odvede je namesniku i predade mu je u ruke, govoreći: Ja se odričem nje, pošto se ona odrekla mojih bogova. I ako se ona ponovo ne obrati k njima i ne pokloni im se zajedno sa mnom, onda mi ona neće biti kćer i ja joj neću biti otac. Ti pak, moćni namesniče carski, muči je kako ti je volja.
Ugledavši pred sobom devicu, namesnik se udivi neobičnoj lepoti njenoj n stade joj blago i umiljato govoriti hvaleći njenu lepotu i visokorodnost. I savetovaše joj da ne odstupa od drevnih zakona otačkih n da se ne protivi volji roditelja svoga, nego da se pokloni bogovima, i da u svemu sluša svoga roditelja, da bi nasledila sva njegova imanja. Međutim sveta Varvara mudrim rečima izobliči ništavnost bezdahnih neznabožačkih bogova, a ispovedi i proslavi njime Isusa Hrista, odričući se svekolike taštine zemaljske i bogatstava i svetskih uživanja, i žudeći za nebeskim blagom. No namesnik je i dale ubeđivaše da ne sramoti svoj rod i da ne pogubljuje prekrasnu i cvetnu mladost svoju. Najzad joj reče: Sažali se na sebe, divna device! i pohitaj usrdno da zajedno s nama prineseš žrtvu bogovima, jer imam sažaljenja prema tebi i hoću da te poštedim, ne želeći da takvu lepotu predam na muke i rane. Ako me pak ne poslušaš i ostaneš nepokorna, onda ćeš me primorati da te, i protiv svoje volje, stavim na ljute muke.
Sveta Varvara odgovori: Ja svagda prinosim žrtvu hvale Bogu mome i hoću da sama budem Njemu žrtva, jer On jedini jeste Istiniti Bog, Tvorac neba i zemlje i svega što je na njima; a tvoji bogovi su ništa i ništa ne stvoriše, jer su bezdahni i nepokretni, i sami su delo ruku ljudskih, kao što kaže prorok Božji: Idoli su neznabožaca srebro i zlato, delo ruku čovečijih. I svi bogovi neznabožaca su đavoli; a Gospod je nebesa stvorio (Psal. 113, 12; 95, 5). Ove prorokove reči ja priznajem, i verujem u Jednoga Boga, Tvorca svega, a za vaše bogove tvrdim da su lažni, i da je uzaludna nada vaša na njih.
Ove reči svetiteljkine razgnjeviše namesnika, i on naredi da je razdenu. Ovo prvo mučenje – stajati naga pred očima tolikih ljudi, koji bestidno i uporno gledaju u obnaženo devstveno telo, beše za celomudrenu i čistu devojku teže od najstrašnijih rana. Zatim mučitelj naredi da je polože na zemlju, pa dugo vreme silno biju volovskim žilama, da se zemlja obagri njenom krvlju. A kad prestadoše sa bijenjem, mučitelji onda, po namesnikovom naređenju, stadoše surim krpama i oštrim crepovima trljati rane njezine, dodajući time bol na bol. Ipak sva ta mučenja koja silovitije od bure i oluje navališe na hram mladog i slabog tela devojčinog, ne pokolebaše čvrstu u veri mučenicu Varvaru, jer vera njena beše osnovana na kamenu – Hristu Gospodu njenom, radi koga ona s radošću trpljaše tako teška stradanja.
Posle toga namesnik naredi da je posade u tamnicu, dok on ne smisli za nju najljuće muke. Jedva živa od strahovitih mučenja, sveta Varvara se u tamnici sa suzama moljaše vozljubljenom Ženiku, Hristu Gospodu, da je ne ostavlja u tako teškim mukama, i govoraše rečima Davidovim: Ne ostavi mene, Gospode Bože moj, ne odstupi od mene; pohitaj mi u pomoć! (Psal. 37, 22. 23). – Kada se ona tako moljaše, u ponoći nju obasja velika svetlost; i svetiteljka oseti u srcu ovom i strah i radost: k njoj se približavaše Besmrtni Ženik, želeći posetiti nevestu Svoju. I gle, sam Car Slave javi joj se u neizrecivoj slavi. A ona, ugledavši Gospoda, o! kako se ona obradova duhom, i kakvo blaženstvo oseti srce njeno! A Gospod, s ljubavlju gledajući na nju, reče joj Svojim preslatkim ustima: „Budi hrabra, nevesto moja, i ne boj se! Ja sam s tobom; ja te čuvam, i gledam na podvig tvoj, i olakšavam patnje tvoje, i za njih ti pripremam večnu nagradu u mom nebeskom dvorcu. Stoga, pretrpi do kraja, da bi se uskoro nasladila večnih blaga u Carstvu mome“.
Slušajući reči Gospoda Hrista, sveta Varvara se sva kao vosak topljaše od ognja božanske želje, i kao reka ljubavlju se k Njemu razlivaše. Utešivši tako vozljubljenu nevestu Svoju Varvaru i oblaženivši je ljubavlju Svojom, Sladčajši Isus je isceli i od rana, te na telu njenom ne ostade ni traga od njih. Posle toga On otide od očiju njenih, ostavivši joj neizrecivu radost duhovnu. I prebivaše sveta Varvara, u tamnici kao na nebu, plamteći serafimskom ljubavlju k Bogu, i slavoslaveći Ga srcem i ustima, i uznoseći blagodarnost Gospodu što nije prezreo nego je posetio sluškinju Svoju koja strada radi Imena Njegovog.
U tom gradu življaše neka žena, po imenu Julijanija. Ona verovaše u Hrista i bojaše se Boga. Otkako sveta Varvara bi uhvaćena od mučitelja, Julijanija je izdaleka praćaše, i posmatraše stradanja njena. A kad svetiteljka bi bačena u tamnicu, ona boravljaše kraj tamničkog prozora diveći se kako ta mlada devojka, u cvetu mladosti i lepote, prezre oca svog, i sav rod, i bogatstvo, i sva blaga i radosti ovoga sveta, pa i sam život svoj ne štedi nego ga radosno polaže za Hrista. Videzvši pak da Hristos isceli svetu Varvaru od rana, ona i sama požele da strada za Hrista. I stade se pripremati za takav podvig, moleći Podvigostrojitelja Isusa Hrista, da joj pošalje trpljenje u mukama.
Kada nastade dan, sveta Varvara bi izvedena iz tamnice na neznabožno sudište radi ponovnog istjazavanja. A Julijanija stupaše za njom izdaleka. Kada sveta Varvara stade pred carskog namesnika, on i koji behu s njim zaprepastiše se ugledavši Varvaru zdravu, svetlu licem, i lepšu nego što je bila, a na telu njenom ni traga od onolikih rana. Namesnik joj reče: Vidiš li, devojko, kako se o tebi brinu bogovi naši? Ta koliko sinoć ti beše sva u ranama, a sada eto oni te potpuno isceliše i zdravlje ti podariše. Stoga, budi im blagodarna za takvo dobročinstvo; i pokloni im se i prinesi im žrtvu. – Svetiteljka odgovori: „Šta govoriš, namesniče, kao da su me iscelili tvoji bogovi, koji su sami slepi, nemi i bezosećajni. Oni ne mogu dati ni slepima progledanje, ni nemima Govor, ni gluvima sluh, ni hromima hod; oni ne mogu ni bolesne isceljivati, ni mrtve vaskrsavati. Kako onda mogoše isceliti mene? I zašto im se klanjati? Mene isceli Isus Hristos, Gospod Bog moj, koji isceljuje svaku bolest i daje život mrtvima. Njemu se s blagodarnošću klanjam, i sebe samu na žrtvu Njemu prinosim. No um je tvoj oslepljen, i ti svojim neznabožnim očima ne možeš videti ovog Božanskog Iscelitelja, jer si nedostojan.“
Ove reči svete mučenice razjariše namesnika, i on naredi da mučenicu obese na mučilišnom drvetu: da joj telo stružu železnim noktima, da joj rebra pale upaljenim svećama, i da je čekićem udaraju po glavi. Sveta Varvara trpljaše junački sve to. Od takvih mučenja nemoguće bi bilo ostati živ ne samo njoj, mladoj devojci, već i najsnažnijem mužu, da nju, ovčicu Hristovu, nije nevidljivo ukrepljavala sila Božija.
U gomili naroda koji je posmatrao mučenje svete Varvare stajaše nedaleko spomenuta Julijana. Gledajući veliko stradanje svete Varvare, koje ona u mladom telu junački podnosi, Julijanija se ne mogaše uzdržati od suza i silno plakaše. Onda, ispunivši se revnosti, ona podiže glas isred naroda i poče izobličavati bezdušnog namesnika zbog nečovečnog mučenja mučenice Varvare i huliti neznabožačke bogove. Ona bi odmah uhvaćena, i na pitanje kakve je vere, ona izjavi da je hrišćanka. Tada namesnik naredi da i nju muče kao Varvaru. Julijanija onda bi obešena na mučilišnom drvetu zajedno s Varvarom, i strugana železnim grebenima. A sveta velikomučenica Varvara videti to, i viseći sama u mukama, podiže oči svoje gore, k Bogu, i moljaše se: Bože, Ti ispituješ srca ljudska, Ti znaš da ja, čeznući za Tobom i ljubeći svete zapovesti Tvoje, sebe svu prinesoh Tebi na žrtvu, i predadoh sebe svemoćnoj desnici Tvojoj. Stoga, nemoj me ostaviti, Gospode, nego milostivo pogledaj na mene i na sastradalnicu moju Julijaniju, i ukrepi nas obe, i daj nam sile da ovaj podvig dobro završimo: jer je duh srčan, ali je telo slabo (Mt. 26, 41).
Dok se tako svetiteljka moljaše, njima se obema nevidljivo davaše pomoć s neba za junačko trpljenje. Posle toga mučitelj naredi da se obema odseku ženske grudi. Kada to bi učinjeno, i time patnje mučenica strahovito uvećane, sveta Varvara ponovo podiže oči svoje k Lekaru i Iscelitelju svom, i zavapi: Ne odgurni nas od lica Tvoga, Hriste, i Duha Tvoga Svetoga ne oduzmi od nas! podaj nam, Gospode, radost spasenja, i duhom vladalačkim utvrdi nas u ljubavi Tvojoj![5]
Posle takih mučenja namesnik naredi da svetu Julijaniju odvedu u tamnicu, a da svetu Varvaru, na veliko posramljenje njeno, vode nagu po celome gradu, ismevajući je i bijući je, Sveta pak devojka Varvara, pokrivajući se stidom kao odećom, zavapi k milom Ženiku svom Hristu Bogu, govoreći: Bože, Ti odevaš nebo oblacima, i zemlju povijaš maglom kao pelenahma: Ti sam, Care, pokrij nagotu moju, i učini da oči neznabožaca ne vide tela mog, da ne bi sluškinja Tvoja bila potpuno ismejana!
I Gospod Isus Hristos, koji sa svima svetim angelima Svojim gledaše s neba na podvig sluškinje Svoje, odmah joj pohita u pomoć i posla joj svetla angela sa lučezarnom odećom da pokrije nagotu svete mučenice. Posle toga oči neznabožaca ne mogahu već više videti obnaženo telo svete mučenice, i ona bi dovedena natrag k mučitelju. A posle nje vodiše po gradu, takođe nagu, svetu Julijaniju. Najzad mučitelj videći da ih ne može odvratiti od ljubavi Hristove i privoleti na idolopoklonstvo, osudi obe na posečenje mačem.
Dioskor pak, svirepi roditelj svete Varvare, toliko beše osvirepljen od đavola da, gledajući velike muke svoje kćeri, ne samo ne ustugova srcem, nego se čak i ne postide da joj sam bude dželat. Jer on, jednom rukom uhvativši svoju kćer a u drugoj držeći isukani mač, povede je na mesto posečenja, koje beše određeno na jednoj gori izvan grada. Svetu pak Julijaniju vođaše za njima jedan od vojnika. I kada oni iđahu tako, sveta Varvara se moljaše Bogu, govoreći: Bespočetni Bože, Ti si rasprostro nebo kao pokrivač i osnovao zemlju na vodama; Ti si zapovedio suncu te obasjava i dobre i zle; Ti daješ kišu i pravednima i nepravednima; Ti i sada usliši mene sluškinju svoju koja se moli Tebi, usliši, o Care, i podaj blagodat Svoju svakome čoveku koji bude spominjao mene i moja stradanja, i neka se ne približi k njemu iznenadna bolest, i neka ga ne ugrabi neočekivana smrt, jer Ti, Gospode, znaš da smo mi telo i krv, i tvorevina prečistih ruku Tvojih.
Kada se sveta Varvara tako moljaše, ču s neba glas koji je s Julijanijom pozivao u nebeska naselja i obećavao da će joj se ispuniti molba. I obe mučenice, Varvara i Julijanija, iđahu na smrt s velikom radošću, želeći da se što pre razreše od tela i otidu Gospodu. A kad stigoše na određeno mesto, ovčica Hristova Varvara prekloni pod mač svetu glavu svoju, i bi posečena rukama bezdušnog oca svog. I ispuni se rečeno u Svetome Pismu: Predaće na smrt otac čedo.[6] Svetu pak Julijaniju poseče vojnik. I tako završiše podvig svoj ove svete mučenice.[7] Svete duše njihove radosno uziđoše k Ženiku svome Hristu, sretnute od Angela i s ljubavlju primljene od Gospoda. Dioskora pak i namesnika carskog Martijana iznenada postiže kazna Božija: jer i Dioskora kad silažaše s gore posle posečenja kćeri, i namesnika Martijana kad seđaše kod kuće, ubiše gromovi, i tako ih spališe da im se ni prah ne nađe.
U gradu tom življaše jedan blagočestivi čovek, po imenu Galentijan. Uzevši česne mošti svetih mučenica on ih donese u grad i sahrani sa doličnom češću, i podiže crkvu nad njima, u kojoj bivahu mnoga isceljenja od moštiju svetih mučenika, molitvama njihovim a blagodaću Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome slava vavek. Amin.
 
O ČESNIM MOŠTIMA SVETE VELIKOMUČENICE VARVARE
 
ČESNE mošti svete velikomučenice Varvare biše prenesene iz Grčke u Rusiju, u Kijev, posle prosvećenja Ruske zemlje svetim krštenjem, kada se ruski knezovi nalažahu u naročito bliskim i prijateljskim odnosima sa grčkim carevima, i uzimahu sebi za supruge njihove sestre i kćeri.[8] U vreme takvih odnosa, Kijev dobi iz Grčke neocenjivi dar – celebne mošti svete velikomučenice Varvare, kao što to svedoči verodostojni letopis iz 1670. godine igumana Kijevskog Mihajlovskog Zlatoverhog manastira,[9] jeromonaha Teodooija Safonoviča.[10] Prva supruga velikog kneza Kijevskog Svjatopolka Izjaslaviča,[11] nazvanog u svetom krštenju Mihail, beše grčka princeza Varvara, kći Vizantijskog cara Aleksija Komnena.[12] Pred svoj odlazak iz Carigrada u Rusiju princeza Varvara umoli svoga oca da joj da česne mošti svete velikomučenice Varvare, i ona ih donese sa sobom u Kijev. Muž njen, veliki knez Mihail, sagradi 1108. godine u Kijevu kamenu kamenu crkvu u ime svetog Arhistratiga Mihaila, svoga zaštitnika, i česno položi u njoj svete mošti velikomučenice.[13] U vreme najezde tatarskog hana Batija[14] na rusku zemlju, mošti svete velikomučenice biše sakrivene od strane crkvenoslužitelja na tajnom mestu ispod kamenih stepenica što vode na vrh hrama. Mnogo godina posle Batijeve pustošne najezde svete mošti, po blagovolenju Božjem, biše obretene, iz skrivnice iznesene, i s češću javno položene u istom hramu.
Godine 1644, za vreme Kijevskog Mitropolita Petra Mogile,[15] Kijev poseti kancelar Poljske kraljevine Georgije Osolinski. Došavši u crkvu Mihajlovskog manastira radi poklonjenja česnim moštima svete velikomučenice Varvare, on ispriča ovo: „Ja gajim duboku veru u pomoć svete velikomučenice Varvare, jer mnogi svedoče da ko poveri sebe njenom zastupništvu, ne umire bez pokajanja i pričešća Božanstvenim Tajnama. Bio sam u Rimu i u drugim zapadnim zemljama i svuda sam se raspitivao gde se nalaze mošti svete velikomučenice Varvare, na Zapadu ili na Istoku. Iz odgovora koje sam dobijao, uverio sam se da se mošti svete velikomučenice ne nalaze na Zapadu, takođe ni na Istoku, već se nalaze u ovim krajevima, kako tvrde oni koji su bivali na Istoku. Sada verujem da se upravo ovde u Kijevu nalaze mošti svete velikomučenice Varvare“. – Poklonivši se s usrdnom molitvom svetim moštima i pobožno ih celivavši, kancler smerno moljaše da mu se da delić od ovih svetih moštiju na blagoslov. Zbog velike vere njegove njemu bi dat delić sa prsta desne ruke svete velikomučenice, što on i primi sa velikom zahvalnošću.
Godine 1650, za mitropolita Kijevskog Silvestra Kosova,[16] hetman Litovski knez anuš Radzevil, zauze na juriš grad Kijev. Po njegovoj želji njemu biše date dve nemale čestice uzete – jedna od grudi, a druga od rebra česnih moštiju svete velikomučenice Varvare. Česticu od grudi hetman pokloni svojoj ženi, kneginji Mariji, blagočestivoj kćeri Moldovlahijskog gospodara Vasilija. Po prestavljenju kneginje Marije, deo svetih moštiju što beše u nje dođe u ruke mitropolitu Kijevskom Josifu Tukaljskom[17] i on ih donese u grad Kanev. Posle pak njegove smrti, one biše prenete u grad Baturin,[18] gde i sada počivaju u manastiru svetog Nikolaja Čudotvorca, čineći čudesna isceljenja. A drugi deo svetih moštiju, onaj od rebra, knez Radzivil posla na poklon Vilenskom rimokatoličkom episkopu Georgiju Tiškeviču, ispunjujući time njegovu želju i usrdnu molbu. Primivši ovaj poklon, episkop ga česno čuvaše u svome dvoru, u bogato ukrašenom kivotu. Nakon nekog vremena dom episkopov izgore, ali kivot sa delom moštiju svete velikomučenice Varvare ostade čitav i nepovređen. Udivljeni ovim čudom, svi proslaviše Boga i svetu velikomučenicu Varvaru. Vest o ovome čudu bi donesena u Mihajlovski manastir godine 1657. A godinu dana pre toga, beše u Kijevu Antiohijski patrijarh Makarije.[19] On se sa velikom verom i ljubavlju i suzama pokloni česnim moštima svete velikomučenice Varvare u Mihajlovskom Zolotoverhom manastiru, i reče ovo:
„U mojoj patrijaršiji, nedaleko od Antiohije, ima grad Iliopolj, u kome postrada sveta velikomučenica Varvara. Kada tamo ja raspitivah za njene svete mošti, meni tvrđahu da njih odavna nema ne samo tamo nego ni u ma kom drugom mestu na Istoku, već se one nalaze u Ruskoj zemlji, koju poneki nazivaju varvarskom zemljom. Sada čvrsto verujem da su ove mošti ovde, istinske mošti svete velikomučenice Varvare“.
I patrijarh usrdno moljaše, da mu se da delić od ovih svetih moštiju. Njegova molba bi ispunjena Kijevskim mitropolitom Silvestrom, i patrijarh primi delić svetih moštiju sa velikom radošću i blagodarnošću.
Mnoštvo čudesa i isceljenja od svetih moštiju svete velikomučenice Varvare, koja su bivala i koja bivaju u Mihajlovskom Zlatoverhom manastiru, silnije od gromoglasnih truba objavljuju celome svetu i sve ubeđuju u istinitost moštiju i blagodatne sile koja kroz njih dela. Od tih čudesa spomenućemo samo nekoliko.
Arhiepiskop Černjigovski Lazar Baranovič,[20] pre no što je postao episkop, od 1640. godine mnogo se trudio u propovedanju reči Božje … Između ostaloga, propovedajući jednom na praznik svete velikomučenice Varvare kraj njenih česnih moštiju, on s dubokom blagodarnošću i umilenjem proslavi čudo svog vlastitog isceljenja od ovih svetih moštiju. Često spominjući ovo čudo, on je 1674. godine u jednoj svojoj knjizi[21] napisao o tom čudu ovo: „Teško bolestan, ja se nisam obraćao nikakvom lekaru, nego pribegoh s molbom moštima svete velikomučenice Varvare, i sa verom pih vodu u kojoj je bila omočena ruka velikomučenice, i čaša takve vode bi mi na spasenje“.
Nastojatelj Sveto-Mihajlovskog Zlatoverhog Kijevskog manastira, jeromonah Teodosije priča: kada je on 1655. godine, po blagoslovu Kijevskog mitropolita Silvestra, postao starešina ovoga manastira, k njemu je došao neki česni građanin Slucki, predao mu od srebra načinjenu ruku i zamolio ga da je obesi kraj česnih moštiju svete velikomučenice Varvare. Upitan zašto on to radi, Slucki reče ovo: „Ruka mi beše poražena teškom bolešću, i tako zgrčena da je nisam mogao ispraviti. Pateći od takve neisceljive bolesti, ja se setih čudesa koja se zbivaju ovde od česnih moštiju svete velikomučenice Varvare. Stoga se molih svetoj velikomučenici da mi isceli ruku, i zavetovah se da ću ići i pokloniti se njenim svetim moštima. I eto, pomoću svete Varvare, zgrčena moja ruka se isceli. I ja, ispunjujući svoj zavet, evo došao sam k svetim moštima njenim da im se s blagodarnošću poklonim, i ovu srebrnu ruku donesoh k svetim moštima njenim u znak isceljenja moje ruke“.
Isti nastojatelj Geodosije ispriča ovo: Godine 1660, u vreme međusobnog rata, mnogo sam tugovao zbog oskudice u manastiru i ostalih nedaća. Jednom u snu ja se obretoh kraj moštiju svete velikomučenice Varvare, i vidim sav joj kivot pun maslinovog ulja. I sveta velikomučenica mi reče: „Neka te ne mori briga, ja sam s vama“. – Probudivši se, ja počeh razmišljati o snoviđenju, i opomenuvši se da u Svetom Pismu ulje označava milost, rekoh sebi: Kivot, pun ulja, u kome videh velikomučenicu gde leži, znak je da svetim molitvama njenim u manastiru ovom neće više biti oskudice i bede. – Tako u samoj stvari i bi.
Godine 1666, u vreme svetog Božićnjeg posta, u toku kojeg se praznuje spomen svete velikomučenice Varvare, dva vojnika, Andrej i Teodor, dogovoriše se da ukradu dragocene ukrase sa moštiju svete velikomučenice. Stoga dođoše noću u manastir, razbiše južna vrata na crkvi, i pojuriše pravo k moštima svete Varvare. Utom tresnu strašan grom, i iz svetiteljkina kivota zasuše ih ognjene varnice. Od straha lopovi padoše na zemlju kao mrtvi, pri čemu jedan od njih ogluve a drugi siđe s uma. A kada potom onaj ogluveli dođe malo k sebi, i vide na sebi kaznu Božju i svete velikomučenice Varvare, on izvede svoga obespamećenog druga iz crkve, zatvori crkvena vrata, i ništa ne uzevši otidoše doma. Posle sedam dana ovaj ogluveli dođe u manastir dovevši sa sobom svog sumašedšeg druga, i pred duhovnim ocem, jeromonahom Simeonom, sa skrušenim srcem ispovedi svoj greh i ispriča o čudu. Duhovnik ih pouči da se istinski pokaju, sa nadom u pomoć i isceljenje od strane svete velikomučenice Varvare, pa ih otpusti.
Godine 1669, avgusta 12, jedan vojnik dođe u crkvu k česnim moštima svete velikomučenice Varvare, i poklanjajući im se s velikom pobožnošću on uzdahnu, i ispriča crkvenjaku i mnogim prisutnim ljudima ovo: „Ja se udostojih velike čudesne zaštite svete velikomučenice Varvare. Jednom, nalazeći se u puku, pođoh s mnogim drugovima po travu, i iznenada napadoše na nas Tatari i sve moje drugove odvedoše u ropstvo, samo se ja jedan spasoh. I kada ja blagodarah Boga za svoje izbavljenje i sažaljevah drugove svoje, javi mi se sveta Varvara u ovakim istim haljinama u kakvima ovde leži i sa ovakim istim vencem, i reče mi: Znaj, ja sam mučenica Varvara koja te oslobodi od Tatara. – I evo došao sam ovamo k svetim moštima njenim, da joj se s blagodarnošću poklonim za to čudesno izbavljenje, i da vam ispričam to čudo“.
Godine 1670. jedan Kijevljanin, po imenu Jovan, pobožan i čestit čovek, razbole se teško od vrućice. Dugo bolujući, on se seti svete velikomučenice Varvare koja preko svojih česnih moštiju daje čudesna isceljenja. I on, iznuren bolešću, nemajući snage da ustane s postelje i otide do crkve k svetim moštima, posla u Mihajlovski manastir sa molbom da mu dadu od vode koju izlivaju na ruku svete Varvare. U to vreme on beše u tako strašnoj vatri, da mu se jezik sasuši. Ukućani mu savetovahu da popije nešto i malo se rashladi. Ali on odgovori: Makar umro, neću popiti ništa dok mi ne donesu vode od rake svete velikomučenice Varvare.
Tako veliku veru imađaše on prema svetoj velikomučenici. A kada bi donesena voda od svetih moštiju njenih, Jovan je s radošću dočeka, pa pomolivši se s verom napi se. I odmah zaspa dubokim snom, mada do tada uopšte nije mogao spavati. I gle, u snu on kao da se obrete u crkvi svetog Arhistratiga Mihaila, i njemu se javi prekrasna devica i reče mu: Znaš li, ko sam ja? – A kad on odgovori da ne zna, devica mu reče: Znaj dakle, da sam ja mučenica Varvara. Mnogi ne veruju da u ovom Sveto-Mihajlovskom manastiru počivaju moje mošti. Sada se sam ubedi da su ovo zaista moje mošti, i kazuj svima da bi verovali tome. U znak toga: budi zdrav od sada.
Rekavši to, ona sama leže u svoj kivot; a Jovan, probudivši se tog trenutka, iz sna, oseti se potpuno zdrav, kao da nikada bolovao nije. I zablagodarivši Bogu i svetoj velikomučenici Varvari, on po savesti ispriča ne samo igumanu Sveto-Mihajlovskom nego i svima o čudesnom isceljenju svom preko moštiju svete velikomučenice Varvare i o svedočanstvu svete velikomučenice da su to njene mošti.
Uopšte, od ovih česnih moštiju svete velikomučenice Varvare u Sveto-Mihajlovskom Zolotoverhom Kijevskom manastiru bivaju čudesa neprestano, a naročito od svete celebne vode kojom se preliva sveta ruka njena desna.
Treba ovde nešto reći i o levoj ruci svete velikomučenice, koja se iz drevnih vremena ne nalazi pri njenom netljenom telu u Mihajlovskom manastiru: ona je ostavljena u Grčkoj zemlji. Nakon mnogo godina, a u vreme Kijevskog mitropolita Petra Mogile, tu svetu ruku prenese u Poljsku Grk Mozel koji se preseli tamo. Poreklom iz carskoga roda Kantakuzenih, Mozel beše po zanimanju lekar, i to vrlo čuven. On podiže crkvu u čast Vozdviženja Krsta Gospodnja, u Volinskom gradu Lucku, i tamo bi položena česna leva ruka svete velikomučenice Varvare. Nakon pak mnogo godina, pri pravoslavnom episkopu Luckom Gedeonu, kasnijem mitropolitu Kijevskom, bezbožni Jevreji pokradoše spomenutu crkvu. Tom prilikom sa ostalim crkvenim utvarama oni ukradoše i tu svetu ruku koja je ležala u srebrnom kivotu, pa i nju sa ostalim utvarima baciše u usijanu peć, gde ona, sav dan i svu noć paljena ognjem, ostade neoštećena. Kada to videše bezbožni pakosnici, oni izvadiše iz usijane peći čudesno nepovređenu svetu ruku i tajno noću dugo se mučahu da je gvozdenim čekićima razmrskaju. I posle mnogih napora oni je jedva razmrskaše u sitne deliće, pa ponovo baciše u istu usijanu peć.
Po promislu Božjem, ovaj zločin bezbožnih Jevreja uskoro bi obelodanjen marljivom istragom oko ove krađe i svedočanstvom suseda koji su one noći čuli lupu čekića. Podvrgnuti mukama, kradljivci ne htedoše priznati svoj zločin. Tada islednicima dođe na um blagočestiva misao: da se iz one peći izvadi sav pepeo i proseje na rešetu. Pri tom prosejavanju pokazaše se sitne čestice razmrskane ruke svetiteljkine; pronađoše još i koralski nakit što se nalazio na svetoj ruci, koji se u peći ne beše pretvorio u pepeo već je od ognja samo bio pobeleo. Posle toga i sami bezbožni Jevreji, ponovo podvrgnuti mukama, priznadoše svoj zločin.
Onda, sa blagoslovom episkopa Gedeona, sve pronađene čestice svete ruke i korali biše stavljeni u divan kivotić, naročito načinjen za to. I taj kivotić bi u litiji sa krstovima i svećama od strane sveštenoslužitelja Božjih i mnoštva naroda unesen u Lucku sabornu crkvu svetog Jovana Bogoslova.
Kroz nekoliko pak godina episkop Gedeon, preseljujući se, zbog gonjenja Pravoslavlja, iz Lucka u Malorosiju, prenese i taj sveti kivotić. A kad preosvećeni Gedeon bi uzveden na presto Kijevske mitropolije, tada on i sveti kivotić taj česno položi u oltaru saborne crkve Kijevske mitropolije svete Sofije – Premudrosti Božije, gde se i sada pobožno čestvuje.[22]
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA DAMASKINA
 
PREPODOBNI Jovan Damaskin rodio se u prestonici Sirije Damasku,[23] od visokorodnih i pobožnih roditelja,[24] čija plamena vera u Hrista, isprobana u opasnostima i iskušenjima, pokaza se jača i dragocenija od zlata, mada isprobanog u ognju, ipak propadljivog. Teško beše tada vreme. Saraceni behu pokorili tu zemlju i, zauzevši ovaj slavni grad, zadavahu svakovrsne muke hrišćanima: jedne ubijahu, druge u ropstvo prodavahu, i nikome ne dozvoljavahu da javno slavi Hrista. U to vreme roditelji Jovanovi, štićeni promislom Božjim, sačuvaše se čitavi i zdravi, sa celokupnom imovinom svojom; sačuvaše oni i svetu veru. Jer im Bog dade mogućnost da zadobiju blagonaklonost Saracena, kao nekada Josif Egipćana[25] i Danilo Vavilonjana,[26] te zločestivi Agarjani ne zabranjivahu roditeljima svetiteljevim da veruju u Hrista i da otvoreno slave sveto Ime Njegovo. Osim toga oni Jovanovog oca postaviše za gradskog sudiju i za načelnika narodnih građevina.[27] Nalazeći se na takvom položaju, on mnoga dobra činjaše svojoj jednovernoj braći: otkupljivaše roblje, oslobađaše sužnje iz tamnica i spasavaše ih od smrti, i svima paćenicima pružaše ruku pomoći. I behu roditelji prepodobnoga u Damasku među Agarjanima kao svetilnici u noći, kao seme u Izrailju, kao iskra u pepelu. Sačuvani od Boga radi toga, da od njih proizađe Crkve Hristove svetilnik, koji će jarko svetleti celome svetu, – blaženi Jovan Damaskin. Rodivši ga po telu, oni se potrudiše da ga odmah učine i čedom svetlosti kroz sveto krštenje, što beše stvar vrlo teška u to vreme. Jer Agarjani nikome ne dozvoljavahu krštenje. Međutim Jovanovi roditelji nesmetano preporodiše svoje dete krštenjem i nadenuše mu ime koje označava blagodat Božiju. Jer Jovan je jevrejska reč i znači: blagodat Božija. Otac deteta Jovana veoma se staraše da svoje čedo dobro vaspita i nauči, ne običajima saracenskim, niti hrabrosti vojničkoj, niti lovu zverinja, niti kom drugom svetovnom zanimanju, već krotosti, smirenosti, strahu Božjem i poznavanju Svetoga Pisma. Stoga usrdno moljaše Boga da mu pošalje čoveka mudrog i pobožnog, koji bi sinu njegovom bio dobar učitelj, i dobar nastavnik u vrlinama. I bi brižni roditelj uslišen od Boga, i dobi što je želeo, na sledeći način.
Damaski razbojnici vršili su često i upade i na kopnu i na moru u susedne krajeve, uzimali u ropstvo hrišćane, dovodili ih u svoj grad, pa jedne prodavali na pijacama a druge ubijali. Jednom oni uhvatiše nekog monaha, po imenu Kozmu, blagoobraznog po izgledu, prekrasnog po duši, rodom iz Italije, i prodavahu ga na pijaci sa ostalim robljem. Oni pak robovi koje razbojnici hoćahu da poseku mačem, pripadahu k nogama toga monaha i sa suzama ga moljahu da se pomoli Bogu za duše njihove. Saraceni, videvši kakvo poštovanje ukazuju monahu osuđeni na smrt, upitaše ga kakav je čin imao u svojoj otadžbini među hrišćanima. On odgovori: Ja nisam imao nikakav čin, niti sam bio udostojen svešteničkog zvanja; ja sam samo grešni monah, poznavalac filosofije, ne samo naše hrišćanske nego i one koju smisliše neznabožački mudraci.
Rekavši to, monah briznu u plač, i plakaše gorko. Nedaleko pak stajaše Jovanov roditelj; videći starca gde plače, i poznavši po odeći da je monah, on mu priđe. I želeći da ga uteši u tuzi reče mu. Uzalud, čoveče Božji, plačeš što gubiš ovaj svet, kojega si se ti davno odrekao i za koji si umro, kao što vidim po tvome izgledu i odeći. – Ja plačem, odgovori monah, ne što gubim ovaj svet, jer sam ja, kao što ti reče, umro za svet, i ne hajem ni za šta svetovno, znajući da postoji drugi život: bolji, besmrtan i večan, ugotovljen slugama Hristovim, koji se nadam i ja dobiti blagodaću Hrista Boga mog; nego plačem zato što odlazim iz ovog sveta bezdetan, i ne ostavivši za sobom naslednika.
Začudi se Jovanov roditelj monahovim rečima, i reče mu: Oče, ti si monah, i posvetio si se Bogu radi čuvanja čistote a ne radi rađanja dece. Zašto onda tuguješ zbog dece? – Monah odgovori: Ti ne pojimaš, gospodine, ono što sam rekao: ja govorim ne o telesnom čedu i ne o zemaljskom nasledstvu, već o duhovnom. Jer, kao što sam vidiš, ja sam monah ubog i nemam ništa od stvari ovoga sveta, ali imam veliko bogatstvo mudrosti kojim se obogatih, mnogo se, pomoću Božjom, od mladosti moje trudeći. Prošao sam razne nauke ljudske: izučio sam retoriku i dijalektiku, odlično znam filosofiju, predatu od Stagarita i Aristonova sina,[28] proučio sam geometriju i muziku, dobro sam izučio kretanje nebeskih tela i puteve zvezda, da bih preko tolike lepote tvorevine i njenog premudrog uređenja što jasnije poznao samoga Tvorca. Zatim sam savršeno izučio i učenje grčkih i rimskih bogoslova o tajnama Pravoslavlja. Imajući sam takva znanja, ja ih nikome nisam predao, i čemu sam se sam naučio ja nikoga ne naučih, niti sada mogu naučiti, jer nemam ni vremena ni učenika; i smatram da ću ovde umreti od mača agarjanskog, i javiću se pred Gospodom mojim kao drvo nerodno, i kao sluga koji je sakrio u zemlju talant gospodara svoga. Eto zbog čega plačem i ridam. Kao što oci po telu tuguju kada u braku živeći nemaju dece, tako i ja tugujem i setujem što ne rodih nijednog duhovnog sina, koji bi posle mene bio naslednik mog bogatstva mudrosti.
Čuvši ovakve reči, otac Jovanov se obradova što obrete davno željenu riznicu, i reče starcu: Ne tuguj oče: Bog može ispuniti želju srca tvoga. – Rekavši to, on hitno ode k saracenskom knezu, i pripavši k nogama njegovim moljaše ga usrdno da mu pokloni roba-monaha. Knez mu iziđe u susret: pokloni mu ovaj dar, stvarno dragoceniji od mnogih drugih darova.
Roditelj Jovanov s radošću odvede kući svojoj blaženoga Kozmu, i uteši ga namučena davši mu udobnost i mir. I reče mu: Oče, budi gospodar u mojoj kući i učesnik svih mojih radosti i tuga. – Pa dodade i ovo: Bog ti ne samo darova slobodu nego ti i želju srca tvoga ispuni. Ja imam ova dva deteta: jedan je sin moj po telu Jovan, a drugi – dečak koga primih umesto sina, rodom iz Jerusalima, siroče od detinjstva, a zove se kao i ti, Kozma. Stoga te molim, oče, nauči ih mudrosti i dobroj naravi i nastavi na svako dobro delo; načini ih duhovnim sinovima svojim, preporodi ih učenjem, vaspitaj ih poučenjem, i ostavi ih posle sebe kao naslednike neukradivog bogatstva duhovnog.
Obradova se blaženi starac Kozma, proslavi Boga, i stade vrlo marljivo vaspitavati i učiti oba dečaka. A dečaci behu pametni, brzo shvatahu što im učitelj predavaše, i napredovahu u učenju. Jovan, kao orao koji se nosi povazduhu, dostizaše visoke tajne učenja; a duhavni brat njegov Kozma, kao lađa brzo ploveći na ugodnom vetru, brzo dostizaše dubinu mudrosti. Učeći usrdno i revnosno, oni za kratko vreme izvrsno izučiše gramatiku, filosofiju i aritmetiku, i postadoše slični Pitagori i Diofanu;[29] izučiše oni i geometriju tako, da su mogli biti smatrani kao neki novi Euklidi.[30] A kako se oni usavršiše u pesništvu i muzici, o tome svedoče njihove crkvene pesme i stihovi. Ne izostaviše oni i astronomiju; i tajne bogoslovlja odlično upoznaše. Osim toga oni se od dobrog učitelja naučiše dobrim naravima i dobrodeteljnom životu, življenju u vrlinama, i postadoše savršeni u znanju, mudrosti duhovnoj i svetovnoj. Naročito Jovan pokaza veliki uspeh, te mu se divljaše i sam učitelj, kojega Jovan prevaziđe u nekim oblastima znanja. I postade Jovan veliki bogoslov, o čemu svedoče njegove bogonadahnute i bogomudre knjige. No on se ne gorđaše zbog tolike svoje mudrosti. Kao plodno drvo: što više rod na njemu raste, utoliko se više grane njegove povijaju naniže ka zemlji, Tako i blaženi filosof Jovan: ukoliko više napredovaše u mudrosti, utoliko manjim on smatraše sebe; i umejaše on ukroćavati u sebi sujetna maštanja i ugašavati strasne pomisli, a dušu svoju kao svetilnik, napunjen uljem duhovne mudrosti, zapaljivati ognjem Božanstvene želje.
I učitelj Kozma reče jednom ocu Jovanovom: Eto gospodine, želja se tvoja ispuni: mladići tvoji se odlično naučiše, te već i mene prevazilaze mudrošću. Takvim učenicima nije dosta da budu kao učitelj njihov. Blagodareći velikoj pameti i neprestanom trudu, oni potpuno postigoše svu dubinu mudrosti, i Bog umnoži taj njihov dar. Njima više nije potrebno da ih ja učim: oni su već sposobni da druge uče. Stoga te molim, gospodine, otpusti me u manastir, da tamo sam postanem učenik i da se naučim višnjoj mudrosti od savršenih monaha. Ta svetovna filosofija kojoj sam se naučio, šalje me k filosofiji duhovnoj, koja je dragocenija i čistija od svetovne, jer ona donosi koristi i spasava dušu.
Čuvši to, otac Jovanov se ožalosti, ne želeći lišiti sebe tako dragocena i mudra nastavnika. Ipak se ne usudi silom zadržati starca da ga ne ožalosti, zato mu učini po volji. I nagradivši ga bogato, on ga otpusti s mirom. Monah Kozma ode u lavru prepodobnog Save Osvećenog. I tamo poživevši bogougodno do svoje smrti, on otide k Najsavršenijoj Premudrosti, Bogu. Kroz nekoliko godina prestavi se i otac Jovanov. Knez Saracenski pozva Jovana i predloži mu da ga postavi za svog prvog savetnika. Jovan se otkazivaše od toga, imajući suprotnu želju: da služi Bogu usamljeničkim molitvenim tihovanjem. Ipak on bi prinuđen da se potčini i da se, i protiv volje svoje, primi vlasti. I dobi Jovan u gradu Damasku vlast veću no što je imao njegov roditelj.[31]
U to vreme u Grčkoj carovaše Lav Isavrijanac,[32] koji na Crkvu Božiju ustade zverski, kao lav ričući i pustošeći. Izbacujući iz hramova Božjih svete ikone, on ih predavaše ognju; a one koji pravoslavno verovahu i poštovahu svete ikone, on bezdušno stavljaše na strahovite muke. Čuvši o tome, Jovan se zapali revnošću pobožnosti, ugledajući se u tome na Iliju Tesvićanina i na imenjaka svog Preteču Hristovog. Izvukavši mač Reči Božije, on poče njime odsecati kao glavu jeretičko umovanje zveropodobnog cara: jer on razasla mnoge poslanice o poštovanju svetih ikona onim pravovernima koji mu behu poznati. U tim poslanicama, na osnovu Svetog Pisma i drevnog predanja bogonosnih Otaca, on mudro dokazivaše da svetim ikonama treba odavati dužno poklonjenje. One pak kojima je slao te poslanice on moljaše da te poslanice pokazuju drugoj jednovernoj bratiji radi njihovog utvrđenja u pravoslavlju. I truđaše se blaženi Jovan da svu vaseljenu napuni bogonadahnutim poslanicama svojim.[33] Rasturene po celom carstvu grčkom, one utvrđivahu pravoslavne u pobožnosti, a jeretike bodijahu kao bodila. Glas o tim poslanicama dopre i do samog cara Lava. Ne trpeći da ko izobličava njegovo zloverje, car pozva k sebi svoje jednomišljenike jeretike i naredi im da oni, na pritvoran način, među pravoslavnima pronađu koju bilo Jovanovu poslanicu pisanu njegovom vlastitom rukom, i da je uzmu na pročitanje. Posle dugog paštenja, učesnici ove zlobne zamisli pronađoše negde kod pravoslavnih jednu poslanicu, napisanu Jovanovom rukom, lukavo je izmoliše, pa caru u ruke predadoše.
Car naloži nekim veštim pisarima svojim da oni, gledajući na rukopis Jovanov, napišu istim slovima tobož od strane Jovanove pismo iz Damaska caru Lavu. A to pismo glasilo je ovako: „Raduj se, care! i ja se radujem državi tvojoj radi jedinstva vere naše, i odajem poklonjenje i dužno poštovanje tvome carskom veličanstvu. Obaveštavam te da grad naš Damask, koji je u rukama Saracena, slabo se čuva, i uopšte nema jaku stražu; vojske je u njemu malo, i slaba je. Stoga te molim, Boga radi smiluj se na ovaj grad, pošalji junačku vojsku svoju. Praveći se kao da ide u drugo mesto, neka vojska iznenada napadne Damask, i ti ćeš bez muke uzeti grad pod svoju vlast. U ovoj stvari ja ću ti pomoći mnogo, pošto je grad, i sva ova zemlja, u mojim rukama“.
Pošto napisa sebi od strane Jovana takvo pismo, lukavi par naredi da od njegove strane napišu saracenskom knezu ovako: „Smatram da ništa nije bolje nego imati mir i živeti u prijateljstvu, jer održavati ugovore mira vrlo je pohvalno i Bogu milo. Stoga i mir, sklopljen između nas, ja hoću da pošteno i verno čuvam do kraja. Međutim neki hrišćanin, koji živi u tvojoj državi, čestim pismima svojim podstiče me da narušim mir, i obećava mi predati mi bez muke grad Damask u ruke, ako ja neočekivano pošaljem svoju vojsku tamo. Da bi se ti uverio u ovo što ti pišem, i da bi se ubedio u moje prijateljstvo, ja ti evo šaljem jedno od tih pisama koje mi je taj hrišćanin pisao. U njemu koji se usudio da mi tako piše, ti ćeš poznati izdaju i neprijateljstvo, i znaćeš kako da ga kazniš“.
Ova dva pisma zveropodobni car Lav posla po jednom svom vrlo poverljivom čoveku u Damask knezu Saracena. Primivši ih i pročitavši ih, knez dozva Jovana i pokaza mu ono lažno pismo, napisano caru Lavu. Čitajući i razgledajući pismo, Jovan reče: Slova na ovoj hartiji liče donekle na moj rukopis. Međutim, ovo nije pisala moja ruka, jer meni nikada na pamet palo nije da pišem grčkome caru. Ne dao Bog, da lažno služim gospodaru svome.
Jovanu odmah bi jasno da je ova kleveta delo neprijateljskog, zlog, jeretičkog lukavstva. Ali knez, ispunivši se jarosti, naredi da nevinome Jovanu odseku desnu ruku. Jovan usrdno moljaše kneza da se malo strpi i da mu vremena da on dokaže svoju nevinost i da obelodani mržnju koju prema njemu gaji zli jeretik, car Lav. Ali molba njegova ne bi uslišena: silno razgnjevljeni knez naredi da se kazna odmah izvrši.
I odsečena bi Jovanova desnica, – ona desnica koja utvrđivaše pravoverne u Bogu; ona desnica koja pisanjem svojim izobličavaše nenavidnike Gospoda, i koja umesto mastila, kojim se služaše pišući o poštovanju svetih ikona, sada se obli svojom vlastitom krvlju.
Posle odsečenja, ruka Jovanova bi obešena na trgu usred grada, a sam Jovan, iznemogao od bolova i od ogromnog gubitka krvi, bi odveden kući svojoj. A kad se smrče, blaženi Jovan doznavši da je kneza već prošao gnjev, uputi knezu ovakvu molbu: Bolovi se moji povećavaju, i muče me neiskazano; i meni neće biti lakše sve dok odsečena ruka moja bude visila u vazduhu. Stoga te molim, gospodine moj, naredi da mi se da ruka moja, da je sahranim u zemlji, jer smatram da će me bolovi popustiti, ako ona bude sahranjena.
Mučitelj se odazva molbi, i naredi da se ruka skine sa javnog mesta i preda Jovanu. A Jovan, primivši odsečenu ruku svoju, uđe u molitvenu odaju svoju, i pavši na zemlju pred svetom ikonom Prečiste Bogomatere sa Bogomladencem u naručju, on odsečenu ruku svoju priljubi na njeno mesto, i stade se iz dubine srca moliti uzdišući i plačući, i govoraše: „Vladičice Prečista Mati koja si Boga mog rodila, evo desna ruka mi je odsečena radi Božanstvenih ikona. Tebi je poznato šta Lava izazva na gnjev; zato mi pohitaj brzo u pomoć, i isceli ruku moju. Desnica Svevišnjega, koja se ovaplotila iz Tebe, čini mnoga čudesa radi molitava Tvojih; stoga molim da On i desnicu moju isceli na Tvoje posredovanje. O Bogomati! neka ova ruka moja napiše u pohvalu Tebi i Sinu Tvome ono što joj Ti budeš dozvolila, i neka pisanjem svojim pomogne pravoslavnoj veri. Ti možeš sve što hoćeš, jer si Mati Božija“.
Govoreći to sa suzama, Jovan zaspa. I vide u snu Prečistu Bogomater kako sa ikone gleda na njega svetlim i milostivim očima, i govori: „Eto, ruka ti je sada zdrava; ne tuguj više, nego se usrdno trudi, kao što si mi obećao; i načini je perom brzopisca“.
Probudivši se, Jovan opipa svoju ruku i vide da je isceljena. I obradova se duhom Bogu Spasu svome i Svebesprekornoj Materi Njegovoj, što Svemoćni učini tako divno čudo na njemu. Pa ustavši na noge i podigavši ruke k nebu, on uznese blagodarnost Bogu i Bogomateri. I radovaše se on svu noć sa svim domom svojim. I pevajući novu pesmu, on govoraše: Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili (2 Mojs. 15, 6); desna ruka Tvoja isceli odsečenu desnicu moju, i njome će satrti neprijatelje koji ne počituju česnu ikonu Tvoju i Tvoje Prečiste Matere, i uništiće njome, radi veličanja slave Tvoje, neprijatelje koji uništavaju svete ikone.
Dok se Jovan tako radovaše sa svima ukućanima svojim, i pevaše blagodarne pesme, čuše to susedi; i kad saznadoše razlog te radosti i veselja, oni se veoma divljahu. Uskoro doznade za to i knez saracenski. I odmah pozva Jovana, i naredi mu da pokaže odsečenu ruku. Na mestu pak gde beše ruka odsečena viđaše se kao crveni konac znak, ostavljen promislom Bogomatere, kao dokaz da je ruka na tom mestu bila odsečena.
Ugledavši to, knez upita Jovana: Koji to lekar i kakvim lekom tako dobro prisajedini ruku njenome zglobu, i tako je brzo izleči i oživi, kao da ona i nije bila odsečena i mrtva?
Jovan ne prećuta čudo, nego gromko reče o njemu: Gospod moj, Svemoćni Lekar, uslišavši preko Prečiste Matere Svoje usrdnu molitvu moju, isceli svemoćnom silom Svojom ovu ranu moju, i učini zdravom ruku, koju ti naredi da se odseče.
Tada knez zavapi: Teško meni! ne ispitavši klevetu ja nepravedno osudih i nekriva kaznih tebe, dobri čoveče. Molim te, oprosti nam što te mi tako brzo i nerazumno osudismo. Evo, primi sada od nas svoj pređašnji čin i pređašnje poštovanje, i budi naš prvi savetnik. Od ovoga časa bez tebe i bez tvoga saveta ništa se u državi našoj raditi neće.
Međutim Jovan, pavši pred noge knezu, moljaše ga dugo da ga otpusti od sebe i da mu ne smeta da krene putem kuda mu duša želi: da sleduje Gospodu svome sa monasima koji su se odrekli sebe i uzeli na sebe jaram Gospodnji. No knezu se nije htelo da ga otpusti, i na sve moguće načine pokušavaše da privoli Jovana da bude upravnik dvora njegovog i ureditelj vascele države njegove. I beše među njima duga raspra: jedan drugoga moljaše, i jedan drugoga staraše se pobediti molbom. Najzad, jedva nadvlada Jovan: premda ne brzo, ipak on umoli kneza, te mu ovaj dopusti da čini što mu duša želi.
Vrativši se kući svojoj, Jovan odmah, ne časeći ni časa, razdade siromasima sva svoja bezbrojna imanja, i sve robove pusti na slobodu, a sam sa sa učenikom svojim Kozmom[34] otputova u Jerusalim. Tamo poklonivši se svetim mestima on ode u lavru svetoga Save, i moli igumana da ga primi kao zalutalu ovcu, i prisajedini svome izabranom stadu. Iguman i sva bratija raspoznaše svetoga Jovana, jer on već beše slavan, i svi su ga znali, blagodareći njegovoj vlasti i ugledu i velikoj mudrosti. I radovaše se iguman tome, što je takav čovek priveo sebe u toliku smirenost i siromaštinu i hoće da bude monah. Primivši ga s ljubavlju, iguman dozva jednoga od bratije, i to najiskusnijeg i najopitnijeg u podvizima, želeći mu poveriti Jovana: da ga nauči duhovnoj filosofiji i monaškim podvizima.[35] Ali ovaj odbi, ne želeći da bude učitelj takvome čoveku koji svojom učenošću prevazilazi mnoge. Iguman prizva drugog monaha, no i ovaj ne hte. Takođe i treći, i četvrti, i svi ostali otkazaše se, jer je svaki od njih bio svestan da nije dorastao da bude nastavnik takom mudrom čoveku; pritom se stiđahu i njegove znatnosti. Posle svih bi pozvan neki starac, prost po naravi, ali vrlo pametan; on ne odbi da bude nastavnik Jovanu.
Uzevši Jovana u svoju keliju i želeći da u njemu postavi osnov vrlinskog življenja, starac mu pre svega dade ovakva pravila: da ništa ne radi po svojoj volji; da svoje trudove i molitve prinosi Bogu kao neku žrtvu; da lije suze iz očiju, ako želi da očisti grehe ranijeg života svog. Jer je to pred Bogom dragocenije od svakog najskupocenijeg tamjana. Ova pravila biše postavljena kao osnov za ona dela koja se obavljaju telesnim trudom. Za ono pak što dolikuje duši, starac propisa ovakva pravila: da Jovan ne drži u umu svom ništa svetovno; da ne zamišlja u umu svom nikakve neprilične slike, nego da um svoj čuva neprikosnovenim i čistim od svakog sujetnog pristrašća, od svake strasne ljubavi i puste nadmenosti; da se ne hvali svojom mudrošću i učenošću, i da ne misli da može sve postići potpuno do kraja; da ne želi kakva otkrivenja i poznanje sakrivenih tajni; da se do kraja života ne uzda u svoj razum kao da je nepokolebljiv i da ne može pogrešiti i pasti u zabludu; naprotiv, treba da zna: da su misli njegove nemoćne, i razum njegov pogrešiv, pa se zato starati: ne dopuštati pomislima da se rasejavaju, nego se truditi sabrati ih ujedno, da bi se na taj način um prosvetio od Boga, i duša osvetila, i telo očistilo od svake skverni; neka se duša i telo sjedine sa umom, i budu simvol Svete Trojice, i izgradiće se čovek ni telesan ni duševan već po svemu duhovan, izmenivši se dobrovoljno iz dva dela čoveka – tela i duše, u treći i najvažniji, to jest u um.
Propisavši takva pravila, duhovni otac svome duhovnom sinu i učitelj učeniku dodade još i ove reči: Ne samo ne piši nikome pisma, nego čak i ne govori nikome ni o čemu iz svetovnih nauka. Imaj ćutanje sa rasuđivanjem; jer ti znaš da ne samo naši filosofi uče ćutanju, nego i Pitagora nalaže svojim učenicima mnogogodišnje ćutanje; i nemoj misliti da je dobro u nevreme govoriti o dobru. Čuj Davida šta kaže: Mučah i o dobru (Psal. 38, 3). A kakvu od toga on dobi korist? Čuj: Zapali se srce moje u meni (Psal. 38, 4), tojest ognjem božanske ljubavi, koji se u proroku zapali bogorazmišljanjem.
Vascelo ovo poučenje starčevo pade u srce Jovanovo kao seme na dobru zemlju, i proklijavši ukoreni se. Jer Jovan, živeći dugo vreme pored ovog bogonadahnutog starca, marljivo ispunjavaše sve pouke njegove i slušaše naređenja njegova, potčinjavajući mu se nelicemerno, bez pogovora i bez ikakvog roptanja; štaviše, on se ni u pomislima nikada ne protivljaše naređenjima starčevim. Jer u srcu svom, kao na tablici, on beše napisao ovo: „Svaku zapovest oca ispunjavati, po apostolskom učenju, bez gnjeva i premišljanja“ (sr. 1 Tm. 2, 8). Ta i kakva je korist poslušniku: imati u rukama posao, a u ustima roptanje; izvršivati naređenje, a jezikom i umom prigovarati; i kada će takav čovek postići savršenstvo? Nikada. I uzalud se takvi ljudi trude, i smatraju da izvršuju vrlinu; jer sjedinjujući s poslušanjem roptanje, oni zmiju u nedrima svojim nose. Međutim blaženi Jovan, kao istinski poslušnik, sve naložene mu poslove i službe obavljaše bez ikakvog roptanja.
Jednom prilikom starac, želeći da ispita Jovanovu poslušnost i smirenost, sabra mnogo kotarica, – a pletenje kotarica bejaše njihovo zanimanje, njihovo rukodelje -, i reče Jovanu: „Slušao sam, čedo, da se kotarice prodaju skuplje u Damasku nego u Palestini, a mi u kelijama, kao što i sam vidiš, nemamo ni najneophodnije. Stoga uzmi ove kotarice, pa pohitaj u Damask, i tamo ih prodaj. Ali pazi, nemoj ih prodavati jevtinije od određene cene“.
I odredi starac cenu kotaricama daleko veću no što ona vrede. A istinski poslušnik se ni rečju, ni mišlju ne usprotivi, niti reče da te kotarice ne vrede toliko, i da je put dalek, on ne pomisli čak ni to, da je sramota za njega ići u taj grad gde ga svi znaju, i gde on ranije beše svima poznat po svojoj vlasti. Ništa slično on ne reče, niti pomisli, budući podražavalac poslušnog do smrti Hrista Gospoda. Naprotiv, rekavši: „Blagoslovi, oče!“ on odmah natovari kotarice na leđa, i krenu hitno u Damask. Odeven u poderane haljine, on hoćaše po gradu, i prodavaše na pijaci svoje kotarice. Ljudi koji su se interesovali za kotarice, prilazili su i pitali za cenu. No čim bi čuli onako visoku cenu, udarali su u smeh i podsmevanje; a neki su čak grdili i vređali blaženoga Jovana. Poznanici blaženoga nisu ga mogli raspoznati, jer je bio odeven u prosjačke rite on koji je nekada nosio zlatotkane haljine, i lice mu se bilo izmenilo od posta, obrazi usahli i lepoga uvenula. Ali jedan građanin, koji nekada bejaše sluga Jovanu, zagledavši se pažljivo u lice njegovo, poznade ga, i začudi se prosjačkom izgledu njegovom. No sažalivši se i uzdahnuvši od srca, on priđe Jovanu, kao nepoznatom čoveku, i kupi sve kotarice po ceni određenoj starcem. On kupi kotarice, ne što su mu one trebale, već iz sažaljenja prema takvom čoveku, koji od onolike slave i bogatstva dovede sebe, Boga radi, u takvo smirenje i siromaštvo. Primivši novac za kotarice, blaženi Jovan se vrati k starcu kao neki pobednik iz rata, koji svojom poslušnošću obori na zemlju neprijatelja – đavola, a s njim i gordost i sujetnu slavu.
Nakon izvesnog vremena prestavio se ka Gospodu jedan monah te lavre. Rođeni brat njegov, ostavši sam posle bratovljeve smrti, plakaše neutešno za preminulim bratom. Jovan ga mnogo i dugo tešaše, ali ne mogaše utešiti neizmerno ucveljenog brata. Zatim ucveljeni brat sa suzama poče moliti Jovana da mu za utehu i olakšanje u žalosti napiše neku umilnu nadgrobnu pesmu. Jovan to odbijaše, bojeći se da ne prekrši zapovest svoga starca, koji mu je zapovedio da ništa ne radi bez njegovog naređenja. No ucveljeni brat ne prestajaše moliti Jovana, govoreći: Zašto se ne smiluješ na moju ojađenu dušu i ne daš mi makar mali lek u velikim patnjama srca mog? Da si lekar tela, a mene snašla neka telesna bolest, i ja te zamolio da me lečiš, a ti, imajući mogućnosti da me lečiš, odbiješ da to učiniš, i ja umrem od te bolesti, zar ti ne bi odgovarao Bogu za mene, jer si mi mogao pomoći a odbio si? Međutim sada, ja evo silno patim srcem i ištem od tebe malu pomoć, a ti mi je ne daš. No ako ja svisnem od žalosti, zar nećeš strahovito odgovarati za mene Bogu? Ako se pak bojiš zapovesti starčeve, onda ću ja to što budeš napisao sakriti kod sebe, da tvoj starac ne bi saznao za to, niti čuo.
Privoljen ovakvim rečima, blaženi Jovan najzad napisa sledeće nadgrobne tropare: „Koja to sladost života ostaje nedirnuta tugom?“… „Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje“… „Avaj meni, kakvu borbu ima duša kada se odvaja od tela!“… i ostale, koje Crkva i danas peva na opelu pokojnika.
Jednom kada starac ode nekuda iz kelije, Jovan sedeći unutra pevaše sastavljene tropare. Kroz neko vreme starac se vrati, i približujući se keliji on ču Jovana gde peva. Hitno ušavši u keliju, on stade s gnjevom govoriti Jovanu: Što si tako brzo zaboravio svoja obećanja, i umesto da plačeš, ti se raduješ i veseliš pevušeći nekakve pesme? – Jovan mu ispriča razlog svoga pevanja, i objašnjavajući da je suzama brata bio primoran napisati pesme, stade moliti oproštaj od starca pavši ničice na zemlju. Međutim starac, neumoljiv kao neki tvrd kamen, tog časa odluči blaženoga od svota sažića, i izgna iz kelije.
Izgnan, Jovan se opomenu Adamovog izgnanja iz raja, koje ga snađe zbog neposlušnosti, i ridaše pred kelijom starca, kao nekada Adam pred vratima raja. Zatim ode on k drugim starcima, za koje znađaše da su izvrsni u vrlinama, i moleći ih da otidu k njegovom starcu i umole ga da mu oprosti sagrešenje. Oni odoše i moliše starca da oprosti svome učeniku i primi ga u svoju keliju; ali starac ostade neumoljiv. Jedan od otaca reče starcu: Daj epitimiju sagrešivšem učeniku, ali ga ne odluči od sažića s tobom. – Starac odgovori: Evo, dajem mu ovu epitimiju: ako hoće da dobije oproštaj za svoju neposlušnost, neka rukama svojim očisti nužnike svih kelija i opere sva smradna mesta u svoj lavri.
Čuvši takve reči, oci se postideše, i zbunjeni odoše, čudeći se žestokoj i nesavitljivoj naravi starčevoj. A Jovan, predusrevši ih i po običaju poklonivši im se, pitaše ih šta im je rekao njegov otac. Oni mu ispričaše o surovosti starčevoj, ali mu ne smejahu kazati šta starac predloži kao epitimiju; beše ih stid govoriti o tako stidnim naređenjima starčevim. Međutim Jovan ih od sveg srca moljaše da mu kažu šta mu je naložio otac. A kad mu oni najzad kazaše, on se, preko njihovog očekivanja, obradova, i s radošću primi naloženu mu epitimiju. I spremivši odmah sudove i oruđa za čišćenje, on poče s usrćem izvršivati naređenje, dotičući se nečistote onim rukama koje je ranije mazao raznim mirisima, i prljajući izmetom onu desnicu koja je čudesno bila isceljena od Prečiste Bogorodice. O, dubokog smirenja neobičnoga muža i istinitoga poslušnika!
Međutim starac, videvši takvo smirenje Jovanovo, milina mu obuze dušu, i potrčavši zagrli ga, i celivaše mu glavu, ramena i ruke, govoreći: „O, kakvog stradalca za Hrista ja rodih! O, zaista je ovo istinski sin blažene poslušnosti“! – A Jovan, stideći se starčevih reči, pade ničice na zemlju pred njim kao pred Bogom i, ne prevaznoseći se zbog pohvalnih reči starčevih nego se još više smiravajući, moljaše ga sa suzama da mu oprosti sagrešenje njegovo. Uzevši Jovana za ruku, starac ga uvede u svoju keliju. Tome se Jovan toliko obradova, kao da je ponovo vraćen u raj; i življaše sa etarcem u ranijoj slozi.
Nakon malo vremena Vladateljka sveta Prečista i Preblagoslovena Djeva, javi se starcu u noćnom viđenju, i reče: Zašto si zatvorio izvor koji može točiti iz sebe slatku i izobilnu vodu? vodu, koja je bolja od one što je potekla iz kamena u pustinji;[36] vodu, koju zažele piti David;[37] vodu, koju Hristos obeća Samarjanki.[38] Ne smetaj izvoru da teče: jer će poteći izobilno, i svu vaseljenu zaliti i napojiti; pokriće i mora jeresi, i pretvoriće ih u divnu sladost. Neka žedni hitaju na tu vodu; i oni koji nemaju srebra čistoga života, neka prodadu svoja pristrašća, i podražavanjem Jovanovih vrlina neka pomoću njih steknu čistotu u dogmatima i u delima. Jer on će uzeti gusle proroka, psaltir Davida, i sastavljaće pesme nove Gospodu Bogu, i prevazići će pesme Mojsija i kliktanja Marijame.[39] U poređenju sa njim ništa će biti pesme Orfeja o kojima se govori u basnama;[40] on će sastaviti duhovnu nebesku pesmu, i podražavaće heruvimska pesmopjenija. I učiniće on da će crkve Jerusalimske, kao devojke s bubnjima, pevati Gospodu, objavljujući smrt i vaskrsenje Hristovo. On će napisati dogmate Pravoslavne vere, i izobličiće lažna učenja jeretika. Srce će njegovo otkliktati reč dobru, i opisati svečudesna dela Careva“[41].
Sutradan izjutra starac prizva Jovana i reče mu: O, čedo poslušnosti Hristove! otvori usta svoja, da privučeš Duha, i što si primio srcem, to otklikći ustima; usta tvoja neka govore premudrost, koju si stekao razmišljanjem o Bogu. Otvori usta svoja ne radi pričanja već radi reči istine, i ne radi gatanja već radi dogmata. Govori k srcu Jerusalimskome koje Boga gleda, tojest ka umirenoj Crkvi Njegovoj; govori ne reči prazne i u vazduh izgovorene, nego reči koje Duh Sveti napisa na srcu tvom. Uzići na visoki Sinaj Bogoviđenja i otkrivenja Božanskih tajni; i za preveliko smirenje svoje, kojim si sišao do poslednjeg dna, uziđi sada na goru Crkve i propovedaj blagovesteći Jerusalimu. Snažno podigni glas svoj, jer mnogo slavnih stvari reče mi o tebi Bogomati. A meni, molim te, oprosti što sam ti bio smetnja po svojoj grubosti i iz neznanja.
Od toga vremena blaženi Jovan poče pisati božanstvene knjige i sastavljati milozvučne pesme. On sastavi Osmoglasnik, kojim kao duhovnom sviralom uveseljava Crkvu Božju sve do današnjeg dana. Prvu svoju knjigu, bogonadahnuti Jovan otpoče ovim rečima: „Tvoja pobedonosna desnica bogodolično se proslavi u sili“[42].
 
Povodom čudesnog isceljenja svoje desne ruke, sveti Jovan, ushićen od radosti, otklikta iz sve duše divotnu pesmu Presvetoj Bogorodici: „O tebje radujetsja, Blagodatnaja, vsjakaja tvar“[43]. – Ubruščić pak, kojim je bila obavijena njegova odsečena ruka, blaženi Jovan nošaše na svojoj glavi, kao podsetnik na predivno čudo Prečiste Bogorodice. Napisa sveti Jovan i žitija nekih svetitelja; sastavi praznične reči i razne umilne molitve; izloži dogmate vere i mnoge Tajne bogoslovlja; pisa on i protiv jeretika, naročito protiv ikonoboraca; napisa on i druga dušekorisna dela, kojima se verni i danas hrane kao duhovnom hranom, i poje kao iz slatkog potoka.[44]
Na ovakav trud prepodobnog Jovana podsticaše blaženi Kozma, koji je zajedno s njim odrastao i zajedno se s njim učio kod jednoga učitelja. On ga pobuđivaše na pisanje božanstvenih knjiga i sastavljanje crkvenih pesama, a i sam mu pomagaše. Docnije Kozma bi od patrijarha Jerusalimskog postavljen za episkopa Majumskog. Posle toga isti patrijarh prizva prepodobnog Jovana i rukopoloži ga za prezvitera. No prepodobni Jovan, ne hoteći se dugo zadržavati u svetu i biti hvaljen od ljudi, vrati se u obitelj svetoga Save, i usamivši se u svojoj keliji, kao ptica u gnezdu, on se usrdno bavljaše čitanjem i pisanjem božanstvenih knjiga i rađaše na svom spasenju. Sabravši sve knjige koje ranije beše napisao, blaženi Jovan ih ponovo pročitavaše i vrlo marljivo ispravljaše što je trebalo ispraviti, naročito u rečima i izrazima, da ne bi u njima ništa ostalo nejasno.
U takvim trudovima, njemu korisnim i Crkvi Hristovoj veoma potrebnim, i u podvizima monaškim, prepodobni Jovan provede mnoge godine i dostiže monaško savršenstvo i svetost. I tako ugodivši Bogu, on pređe ka Hristu i k Prečistoj Materi Njegovoj;[45] i sada, klanjajući Im se ne na ikonama, već gledajući sama Lica Njihova u nebeskoj slavi, moli se za nas, da se i mi udostojimo istog božanstvenog gledanja svetim molitvama njegovim a blagodaću Hrista, kome sa Preslavnom i Preblagoslovenom Majkom Njegovom neka je čast, slava i poklonjenje vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA, episkopa Polivotskog
 
SVETI Jovan se od rane mladosti uzdržavaše od ukusnih jela i izbegavaše svetovne razonode, a ukrašavaše svoj život više svega postom, celomudrenošću i milosrđem. Zato i bi hirotonisan za episkopa Polivotskog[46] prošavši prethodno sve crkvene stepene po zakonu.
Pošto mu na taj način bi povereno upravljanje i staranje o ljudima, blaženi Jovan dodade ranijim podvizima nove podvige, i ranijim trudovima nove trudove.
U to vreme car Lav Isavrijanac poče huliti svete ikone i zabranjivati njihovo molitveno poštovanje. Prepodobni Jovan silno izobličavaše cara zbog ovakvog bezbožja njegovog, i svojim ispovedanjem vere sačuva pastvu svoju od jeretičke zablude ikonoboraca.
Za episkopovanja prepodobnoga Jovana Agarjani jednom opsedoše grad Amoreju,[47] no na molitve svetog episkopa sila Božja porazi napadače; i svi hrišćani koji behu pali u ropstvo neprijatelju, zauzimanjem ovog svetog muža dobiše slobodu.
Pošto ovaj božanstveni otac bogougodno provede život, on otide ka Gospodu. Česno pak telo njegovo dosada se čuva netljeno i čitavo. I uvek, na dan svete Pedesetnice, vade ga iz kivota, oblače u arhijerejsko odjejanje, prinose svetom prestolu, zatim odnose na Gornje mesto, i tamo ostaje, podržavano od dva jereja, za sve vreme dok traje Božanstvena služba. Čudesa koja sveti otac svakodnevno čini, oslobođavanje besomučnika od besova i isceljivanje od raznih bolesti, tako su mnogobrojna, da ih je nemoguće iskazati.
 
SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG
GENADIJA,
arhiepiskopa Novgorodskog
 
ZNAMENIT pisac, pobornik istine i stradalnik za istinu Hristovu. Sabrao rasturene knjige Svetoga Pisma ujedno i sastavio ključ pashalni za 532 godine unapred. Upokojio se u Gospodu, 1505. godine. Čudotvorne mu mošti u Čudovom manastiru u Moskvi.
 
STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
SERAFIMA,
episkopa Fanarijskog
 
SVETI Serafim beše rodom iz mesta Becila, u eparhiji Agrafskoj. Sin pobožnih roditelja, Sofronija i Marije on bi odgajen od njih u vrlinama i bogoljublju.
Dadoše ga te izuči školu. Kada odraste on zavole monaški život; ostavi svet i zadovoljstva ovoga sveta i ode u manastir Presvete Bogorodice, zvani Studenac. Tamo se zamonaši, i sav se predade monaškim podvizima. Kao vredna pčela, on od tamošnjih otaca kao od duhovnog cveća sakupljaše razne vrline, i življaše u njima. I pokaza veliki napredak u svom životu u Hristu. Zato ga iguman predloži, i on bi rukopoložen za prezvitera. Posle ne mnogo vremena prestavi se episkop Fanarijski, i Crkva izabra na upražnjeni presto prepodobnog Serafima. Kao episkop, on uđe u veće podvige, i revnosno pasijaše svoje duhovno stado na livadama zapovesti Gospodnjih i pojaše ga živom vodom Božanske nauke. I beše episkop Serafim svima primer svakoga dobra. No u smirenosti svojoj on nazivaše sebe nepotrebnim slugom, koji nije učinio nikakvo bogougodno delo. Stoga željaše, da se udostoji mučeništva za Hrista. I svaki dan moljaše Boga za to. I Gospod ga udostoji mučeništva za Hrista na sledeći način.
Neke turske age u Fanariju mrzijahu episkopa Serafima i rađahu mu o glavi. Jednom kada on prolažaše, Turci ga među sobom počeše nazivati pogrdnim imenima. A kad ih on upita zašto to čine, oni se u besu okomiše na njega, gotovi da ga rastrgnu. Onda mu rekoše da će mu pokloniti život ako se poturči. A on im bez ikakvog straha odgovori: Znajte Turci, nikada se vere svoje odreći neću, da bih izbegao smrt. Nikada i nipošto neću ostaviti preslatkog Isusa mog, Boga i Tvorca mog! Gotov sam na sve muke zbog Njega.
Turci ga odvedoše sudiji. Sudija mu najpre savetovaše blago da se poturči, obećavajući mu pritom velike časti i počasti. Na sve to sveti episkop odgovori: Veru svoju nikada pogaziti neću! Od preslatkog Gospoda i Boga mog Isusa Hrista nikada se rastaviti neću, pa makar na hiljade smrti išao za sveto Ime Njegovo! Zato, sudijo vlastodršče, bij me! kolji me! kidaj me! čini sa mnom što hoćeš!
Čuvši to, sudija naredi da ga dugo i nemilosrdno biju i muče. Sva ta užasna mučenja svetitelj trpljaše blagodareći i blagosiljajući Boga; trpljaše ih kao u tuđem telu. – Posle toga sudija naredi da ga bace u tamnicu, i da mu ne daju ništa ni da jede, ni da pije, nadajući se da će se stradalac predomisliti i pristati da se poturči.
Nalazeći se u tamnici, svetitelj se radovaše gledajući svoje rane za Hrista, i od sve duše uznošaše veliku blagodarnost Hristu Gospodu što ga udostoji stradati za sveto Ime Njegovo, i moljaše Ga da mu da snage i trpljenja da do kraja izdrži mučenja koja mu predstoje, i tako dovrši podvig mučeništva.
Kada sudija ponovo sede na sudijsku stolicu, on naredi da mu episkopa dovedu iz tamnice. I opet sudija stade blago ispitivati stradalca, da li se je predomislio, i savetovati mu da pristane na njegov predlog, i tako izbegne smrt. Svetitelj mu na to reče svetla lica: Sudijo, ne bi trebalo da ti išta odgovorim: Veliš da si mi prijatelj. Ali, ti mi daješ rđav savet: da se odreknem Gospoda mog Isusa, Tvorca i Boga, a da poverujem u čoveka smrtnog, nepismenog, neprijatelja i protivnika Hrista moga…
Tu sudija prekide svetitelja i ne dade mu da dalje govori, već naredi da mu odmah vežu i ruke i noge, i da ga nemilosrdno biju, pa da mu onda stave veliki težak kamen na grudi. Mučeniku meso otpadaše od bijenja, krv se lijaše; mučitelji mu davahu žuč i ocat da pije, a on u svim tim mukama radosno zahvaljivaše Gospodu, kao da je na gozbi a ne u mukama.
Videvši to, sudija izreče završnu presudu: da mučenika živa nabiju na kolac. – Mučenika odmah odvedoše na gubilište; i nabiše živa na kolac; a on blagodareći Gospodu predade blaženu dušu svoju u ruke Njegove, 4 decembra 1601. godine. A za sveto telo njegovo bezdušni sudija naredi da ostane na kocu mnogo dana na opomenu i razumljenje drugima. No sveto telo mučenikovo, iako ostade mnogo dana na kocu, ipak se, blagodaću Božjom, ne poče raspadati, niti zaudarati; naprotiv, iz njega izlažaše divan miris. Hrišćani se tome radovahu. I beše im želja da sveto telo svetog mučenika uzmu kao najveću dragocenost, ali ne mogahu pošto stražari i dan i noć čuvahu stražu. Najzad hrišćani jedva uspeše, da uzmu samo česnu glavu svetoga mučenika. I odnesoše je u manastir Studenac, gle ona bi položena u svešteni kivot. I do danas stoji ta sveta glava, netljena i čitava, i nadalje izliva iz sebe divan miris, i isceljuje sve koji joj sa verom pristupaju.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
HRISTODULA i HRISTODULE devojke
 
POSTRADAŠE za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN SVETE MUČENICE JULIJANE
 
POSTRADALA za Gospoda svoga mačem posečena.
 


 
NAPOMENE:

  1. Maksimijan Galerije – zet i sacar cara Dioklecijana u istočnoj polovini Rimske carevine, i za tim njegov prejemnik od 305. do 311. godine.
  2. Iliopolj Finikijski na severu od Palestine, u Kelesiriji; u starini – glavno mesto počitovanja Finikijskog boga Vaala, i središte istočnog neznaboštva, no krajem četvrtog veka ovaj grad postao rasadnik hrišćanstva. Kasnije pak ovaj grad postepeno rušen i razrušen.
  3. I kupatilo sa tri prozora, izrađena kao simvol Svete Trojice, i mermerni zid sa izobraženjem krsta, i trag stope svete Varvare – sve se to beše sačuvalo čitavo do vremena svetog Simeona Metafrasta, koji, posle svetog Jovana Damaskina, opisa stradanja svete Varvare. U svojoj istoriji on kaže ovako: „Do ovoga dana postoji taj izvor koji isceljuJe svaku bolest hristoljubivih ljudi. Ako bi ko ushteo da ga uporedi sa vodom Jordana, ili sa izvorom Siloamskim, ili sa Vitezdom, ne on se ogrešio o istinu, jer i ovim izvorom mnoga čudesa čini sila Hristova“.
  4. To jest Tri Ipostasi ili Lica Jednog, u Trojici, slavljenog Boga.
  5. Vidi: Psal. 50, 13. 14.
  6. Vidi: Mt. 10, 21; Mk. 13, 12; Lk. 21, 16.
  7. Postradaše 306. godine.
  8. Tako, sveti ravnoapostolni knez Vladimir uze sebi za ženu princezu Anu, sestru grčkih careva Vasilija i Konstantina. Njegov unuk, sin Jaroslava, veliki knez Vsevolod, koji je knezovao u Kijevu posle starijeg brata Izjaslava Jaroslaviča, takođe je imao za ženu kćer grčkog cara Konstantina Monomaha, iz kog braka se rodi Vladihmir Monomah, kasnije veliki knez Kijevski.
  9. Mihajlovski Zlatoverhi manastir, po drevnom predanju, osnovan u prvim godinama hrišćanstva u Rusiji od prvog mitropolita Kijevskog i cele Rusije Mihaila, koji je krstio Kijevljane u Dnjepru, i to na samom mestu na kome je stajao glavni idol Perun. No po prvim letopisnim kazivanjima, on je osnovan 1108. godine velikim knezom Kijevokim Svjatopolkom Izjaslavičem.
  10. Teodosije Safanovič – učitelj i propovednik Kijevski; od 1665. godine iguman Zlatoverhog Mihajlovskog manastira.
  11. Svjatopolk Izjaslavič – unuk Jaroslava Mudrog i praunuk svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira, knezovao od 1093-1114. god.
  12. Aleksije I Komnen, Vizantijski car, carovao od 1081-1118. god.
  13. Mošti svete velikomučenice Varvare i do danas počivaju tamo, samo 1847. godine položene u pozlaćeni raskošni kivot od srebra.
  14. Najezda Batija bila 1240. godine.
  15. Petar Mogila – mitroiolit Kijevski od 1631-1646. godine; vodio veliku borbu sa rimokatolicima i unijatima.
  16. Silvestar Kosov – mitropolit Kijevski od 1647-1657. god.
  17. Mitropolitovao od 1663. godine; poznati borac za Pravoslavlje; stradao mnogo od Poljaka.
  18. Baturin – grad u Černjigovskoj guberniji.
  19. Makarije – patrijarh Antiohijski od 1648-1672. godine.
  20. Arhiepiskopovao od 1647-1693 godine poznat svojom polemikom sa Jezuitima, i drugim delima, a isto tako i svojom propovedničkom delatnošću.
  21. U knjizi: „Trudы prazdničnы“.
  22. Osim toga, delić moštiju svete velikomučenice Varvare – prst – čuva se u Moskvi, u crkvi posvećenoj svetoj velikomučenici Varvari, na Varvarki. Isto tako i u Svetoj Gori nalaze se neki delovi moštiju svete Varvare.
  23. Damask – glavni, najbogatiji grad Sirije; jedan od najstarijih gradova na svetu; nalazi se na severoistoku od Palestine, na reci Baradi, u divnoj i plodnoj ravnici, u istočnom podnožju Anti-Livana.
  24. Sveti Jovan Damaskin rodio se oko 672. godine. Nasledni naziv njegov beše Mansur.
  25. 1 Mojs. 41, 37.
  26. Danil. 2, 48.
  27. Otac svetog Jovana Damaskina, Sergije Mansur, obavljao je kod Damaskog kalife Abd – Almalika (685-705), u stvari, dužnost glavnog logoteta, tojest blagajnika državne blagajne.
  28. Stigar – grad na Halkidičkom poluostrvu; u njemu se rodio grčki filosof Aristotel (IV vek pre Hrista), stoga i nazvan Stagirit. A sinom Aristona ovde je nazvan grčki filosof Platon (IV vek pre Hrista).
  29. Pitagora – znameniti grčki filosof, u šestom veku pre Hrista; Diofan – Aleksandrijski matematičar, u četvrtom veku pre Hrista.
  30. Euklid – matematičar, u trećem veku pre Hrista.
  31. Najvišu vlast na dvoru sveti Jovan Damaskin dobi pri kalifu Velidi (705-715. godine), kome on beše najbliži savetnik i ministar. No primivši na sebe obaveze novoga zvanja, on nikada ne zaboravljaše svoju vrhovnu dužnost: služiti Gospodu Hristu, i svagda se starati biti veran istini Hristovoj i koristan svetoj Crkvi. U to vreme u Siriji su delali razni jeretici: nestorijanci, monofiziti, monoteliti, pavlikijani; svrh svega, u to vreme je muhamedanstvo gospodarilo u Siriji. Sveti Damaskin je u takvoj sredini, kao glavni posao svoga života, činio ovo: izlagao je tačno učenje Crkve, i branio ga, izobličavajući pri tome lažna jeretička učenja, koja su ma na koji način unakažavala apostolsko predanje, čuvano svetim životom Vaseljenske Crkve. Darovit i bogomudar, no u isto vreme neobično trudoljubiv i svetog života, on je bogonadahnuto i pisao i govorio, i bio neustrašiv u svima borbama sa neprijateljima Hristove Istine. – Tada je napisao i apologiju protiv muhamedanstva.
  32. Lav Isavrijanac carovao u Vizantiji od 716-741. godine.
  33. Sveti Jovan Damaskin napisao delo u zaštitu svetih ikona i poslao ga u Carigrad. Između ostaloga on tamo piše i ovo: „Svestan svoje nedostojnosti, nema sumnje ja bih trebao da ćutim i da samo oplakujem grehe svoje pred Bogom. Ali videći da žestoka oluja uznemirava Crkvu Božiju, smatram da sada nije vreme ćutanju. Bojim se Boga više nego zemaljskog gospodara; no vlast gospodareva je tako velika, da lako može povući narod“. – U tom spisu sveti Jovan ništa uvredljivo nije rekao odnosno cara Lava. Na molbu svojih prijatelja, blaženi Jovan je napisao još, jednu za drugom, dve poslanice u zaštitu svetih ikona. Ove poslanice su žudno čitane u Carigradu i po drugim mestima: one su podržavale nemoćne u Pravoslavlju, a jake u veri krepile na još jaču veru.
  34. Saučenik i drug i prijatelj blaženog Jovana Kozma, docnije episkop Majumski, jedan od najvećih pesnika Pravoslavne Crkve. Spomen se njegov praznuje 12. oktobra.
  35. Po Ustavu svetog Save Osvećenog svaki je novajlija bio poveravan na ispitivanje, nadzor i rukovodstvo starcu, iskusnom u duhovnom životu. Tako su postupili i s Jovanom, bez obzira na to što su, njegov blagočestiv život i ogromna učenost bili poznati celome Istoku.
  36. 4 Mojs. 20, 11.
  37. 2 Car. 23, 15.
  38. Jn. 4, 14.
  39. 2 Mojs. 15, 1-21.
  40. Orfej – pevač, heroj grčkih mitova: sila njegovog glasa i pevanja bila je tako velika, da je pod njegovim uticajem drveće igralo, kamenje skakalo, divlje zveri se ukroćavale.
  41. Psal. 44, 2.
  42. Prvi irmos prvoga glasa u Osmoglasniku. Oktoih = Osmoglasnik je jedan od prvih pesničkih radova svetog Jovana Damaskina. Po rečima patrijarha Jerusalimskog Jovana, sveti Damaskin, nepokolebljivi ispovednik i stradalnik za molitveno poštovanje svetih ikona, oduševljen čudesnim isceljenjem svoje odsečene desne ruke, ispevao je ovu toržestvenu pesmu: „Tvoja pobedonosna desnica bogodolično se proslavi u sili“, koja je u duhu pobedne, blagodarne Mojsijeve pesme po prelazu Izrailjaca preko Crvenog Mora. Za ovom nizale su se druge pesme, iz kojih je sastavljen Osmoglasnik. Pojava Osmoglasnika izazvala je promenu u celokupnom sastavu bogosluženja. Još za života svetog Damaskina Osmoglasnik njegov bio je primljen na celom Istoku, a kroz neko vreme prešao je i na Zapad. Docnije su u Osmoglasnik ušle pesme i nekih kasnijih pesnika crkvenih; no u glavnome je on delo svetog Damaskina.
    Svojim Osmoglasnikom sveti Damaskin je učinio i ovu bogomudru stvar: iz raznovrsnih melodija koje su do tada bile u upotrebi, on je izabrao prvenstveno takve koje molitveno i pobožno deluju na hrišćane i njihovo raspoloženje. -Muzički znaci Oktoiha svetog Damaskina bili su kukasti.
  43. Kasnije ova divna pesma u čast i slavu Presvete Bogorodice ušla je u sastav liturgije svetog Vasilija Velikog. – Među mnogobrojnim pesmama svetog Jovana Damaskina naročito se ističu pesme u čast Presvete Bogorodice, pod čijom se on naročitom blagodatnom zaštitom i nalazio. Takvi su, naprimer, njegovi Kanoni: na Blagovesti, Uspenije, Roždestvo Bogorodice; „Miloserdija dveri otverzi nam“, „Preslavnaja Prisnodjevo, Mati Hrista Boga, prinesi našu molitvu Sinu tvojemu“, Mnogaja množestva mojih Bogorodice pregrješenij““, Vse upovanije moje na tja vozlagaju“, i druge. – Uopšte, kao crkveni pesnik sveti Damaskin je izuzetno velik i jedinstven, i nema mu takmaca; zato je i nazvan: „Zlatostrujni“ = χρυσορόης.
    Sveti Damaskin je sastavio 64 Kanona. Među njima se ističe kao izuzetno bogonadahnut i nenadmašno divan: Kanon na Uskrs. Po bogomudrosti i bogolepoti ovome su približni njegovi Kanoni: na Roždestvo Hristovo, na Bogojavljenje, na Vaznesenje Gospodnje. – Sveti Damaskin je napisao prekrasni tropar: „Prečistomu tvojemu obrazu poklanjajemsja, Blagij“. Njegovi Antifoni su nenadmašni po dubini misli i okriljenosti osećanja. Uopšte, sveti Damaskin je pesnik kakvog nije bilo u Crkvi ni pre njega, ni posle njega.
  44. Sveti Damaskin se proslavio ne samo svojim pesmama nego i svojim drugim znamenitim bogoslovskim delima, koja ga stavljaju u red velikih, i najvećih Otaca i Učitelja Crkve. Podvižnik svetoga srca i svetoga uma, on je prvi među svetim Ocima izložio bogoslovsko učenje Pravoslavne Crkve u skladnom sistemu. To je on učinio u svome znamenitom delu: „Izloženje pravoslavne vere“. Ovo je delo obrazac pravoslavne dogmatike zauvek. – Uopšte, sve što je sveti Damaskin napisao, od trajne je i neprolazne vrednosti u Crkvi Hristovoj i za Crkvu Hristovu. Sve je veliko od njega, koji je veliki i kao dogmatičar; i kao polemičar, i kao istoričar, i kao filosof, i kao besednik, i kao pesnik. Dela su njegova ova: Dijalektika, Knjiga o jeresima, Sveštene paralele, Rukovodstvo, O pravilnom razmišljanju, O Svetoj Trojici, O liku Božjem u čoveku, O prirodi čoveka, Tri reči protivu ikonoboraca, Apologija protiv muhamedanaca; i dela: protiv nestorijanaca, protiv monofizita, prošv monotelita, protiv manihejaca. Sveti Damaskin je dao i kratka tumačenja na Poslanice svetog apostola Pavla. Pisao je opširno o svetom mučeniku Artemiju. Dragocene su njegove propovedi na Preobraženje Gospodnje, Roždestvo i Uspenije Bogorodice, Reč o preminulima u veri, Poučenje o osam zlih pomisli, itd.
    Najzad, sveti Damaskin je učinio dragocenu uslugu Crkvi odnosno bogoslužbenog poretka, jer je pregledao i dopunio Ustav Jerusalimski, sastavljen svetim Savom Osvećenim, i sastavivši Mesecoslov = Kalendar.
  45. Sveti Jovan Damaskin prestavio se oko 776. godine, u 104. god. svoga života, i bio sahranjen u lavri Save Osvećenog pored rake svetog osnivača Lavre. U vreme Vizantijskog cara Andronika II Paleologa (1282 -1328) svete mošti njegove biše prenesene u Carigrad.
  46. U Asijokoj Frigiji, u osmom veku.
  47. U Frigijskoj oblasti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *